Gospodine predsedniče, gospodine ministre, obratiću se sa istom nadom kao gospodin Pastor. Samo mi imamo 17 takvih za usvajanje, pa razmislite.
Iznad člana 45. naslov je – izgradnja, rekonstrukcija i modernizacija železničke infrastrukture i vi u članu 46. kažete – da Vlada podnosi Narodnoj skupštini jednom godišnje izveštaj o realizaciji nacionalnog programa. To je vrlo normalno i uredu je. Mislim da je dobro da se napravi nacionalni program i vrlo je značajan jer obuhvata postojeće karakteristike stanja naše železničke infrastrukture, strategiju izgradnje, rekonstrukciju, modernizaciju, održavanje železničke infrastrukture, razvojne komponente o izgradnji novih kapaciteta, infrastrukture od posebnog značaja, definisanje strukture, dinamike realizacije, prioriteta, visine i izvora finansijskih sredstava. Ne znam zašto mi ovde pada na pamet pruga Valjevo-Loznica, vi ćete sigurno znati zašto mi je to palo na pamet.
S obzirom na zapuštenost infrastrukture, s obzirom na stihijsko određivanje šta će se graditi, gde će se graditi, s obzirom da ne znamo od kojih sredstava će se graditi i koji su izvori finansiranja, ne znamo šta su nam prioriteti, još uvek se o tome raspravlja, smatramo da je jako dobro da upravljač infrastrukturom dva puta godišnje podnosi izveštaj Vladi.
Zašto? Bojim se da godinu dana protekle jako brzo i da Vlada posle pola godine može da interveniše i da nešto popravi, da nešto doda, da izvrši neku rekonstrukciju, a posle godinu dana kada je završena mogućnost da se gradi nešto u nekoj sezoni, onda ona na to više nema pravo.
Čini mi se da je ovaj naš amandman vrlo smislen. Vlada mora da zna, upravo zbog toga što je infrastruktura u strašno lošem stanju, kako se kreće realizacija nacionalnog programa i mora da bude obaveštena mnogo više nego jedanput godišnje. Hvala.

Htela sam da kažem da pruga treba, a da se ovog trenutka ne zna da li će se graditi. Takve su informacije po medijima. Ne zna se iz kojih sredstava će se graditi i kada će se graditi, pa bismo voleli da to znamo, mi iz Valjeva?

Hvala gospodine predsedniče.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, Direkcija je regulatorno telo i ima jako mnogo obaveza, sami ste rekli da ste joj tri vrste poslova namenili. Jedna od tih obaveza je evidentirana u članu 94, to je regulisanje bezbednosti železničkog saobraćaja. Mislim da je ovde dosta dobro razrađeno u osam tačaka koje su sve obaveze u oblasti bezbednosti saobraćaja date Direkciji, poverene Direkciji. No, ono što ne vidim, dakle smatram da je potrebno da se unese, to je da vodi evidenciju o svim vanrednim situacijama u železničkom saobraćaju.
Svedoci smo, pre nekoliko dana je bila jedna od takvih vanrednih situacija. Dakle, ima ih. Vrlo je važno da znamo šta je to što je vanredna situacija u železničkom saobraćaju, vrlo je važno da imamo evidenciju o njima i ne vidim šta bi smetalo od svih ovih poslova, uz sve ove poslove, koje ste namenili Direkciji da ima i ovakvu jednu evidenciju, jer to može da bude vrlo racionalno iskorišćeno. Kada budemo imali pregled šta, kako i zbog čega se dešava, kako smo reagovali u tom trenutku, to može da bude podstrek da sledeći put odreagujemo bolje. Jer, kao što svi znamo, da se ne lažemo, mnogo često odreagujemo potpuno neadekvatno. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, lekari upozoravaju da se na teritoriji Srbije drastično povećao broj obolelih od svih vrsta karcinoma i leukemije. Primera radi, 2001. godine je u Srbiji otkriveno 30.744 novoobolelih od karcinoma, a samo 2010. godine, znači, 10 godina posle toga bilo je 37.412 novoobolelih građana. Broj obolelih građana od leukemije i svih vrsta karcinoma povećan je za 10 godina preko 110%, a broj onih koji umru od ovih oboljenja povećan je za 180%.
Ovi podaci se sve češće dovode u vezu sa NATO agresijom i sa bombardovanjem osiromašenim uranijumom na teritoriji Srbije. Naravno, protivnici ove teze kažu – Srbija nije bombardovana na celoj teritoriji osiromašenim uranijumom. Ali, gospodo moja draga, zagađenje ne poznaje granice. Putem vode, naročito podzemnih voda, putem vazduha, zagađen je ceo Balkan osiromašenim uranijumom, ne samo Srbija. To možete da pratite upoređujući podatke obolelih u zemljama na Balkanu.
Ministarka zdravlja Slavica Đukić Dejanović ne vidi vezu između epidemije karcinoma u Srbiji i, sa druge strane, osiromašenog uranijuma. Sasvim je to na mestu, zato što su njoj sada prijatelji ti koji su nas bombardovali osiromašenim uranijumom i sa njima u Vladi koja to zajedno sa njom radi, radi sve na tome da odvoji definitivno Kosovo sa onima koji su i započeli ovo odvajanje. Ona, što je vrlo sramotno, kaže da su sami građani krivi jer su neodgovorni u odnosu na svoje zdravlje, jer imaju loše zdravstvene navike i sami su krivi za oboljenja. Neće biti baš da su građani krivi zato što nemaju zdravstvene kartone i zdravstvene knjižice, što se loše hrane, što ne mogu da odu na more, što su pod stresom od gubljenja posla i sličnih stvari.
To što nije uočila vezu između osiromašenog uranijuma i karcinoma naša ministarka, uočili su italijanski lekari. Kao što znate, upravo je jedna grupa italijanskih vojnika koja je posle bombardovanja bila na Kosovu, a nakon toga se razbolela od karcinoma, tužila svoju vladu i dobila presudu na italijanskom sudu zbog toga što vlada nije dala sve činjenice, iako je znala da je tamo zaista problematično stanje što se tiče trovanja osiromašenim uranijumom.
Kao što vidite, i neki naši lekari, a ja zaista ovom prilikom moram da kažem da se divim lekarskoj etici koja hoće da pošteno govori o stvarima, recimo, predsednik Društva za borbu protiv raka, prof. Slobodan Čikarić, uporno tvrdi da postoji direktna veza između epidemije karcinoma, s jedne strane, i dejstva osiromašenog uranijuma, sa druge strane. To isto 1999. godine govori radiolog prof. Kovačević, upozoravajući da ćemo doći u ovo stanje za 10 do 15 godina. Došli smo u ovo stanje, ali o njemu i dalje ne govorimo otvoreno.
Srbija je zbog svega toga osnovala Agenciju za zaštitu od jonizujućeg zračenja i nuklearnu sigurnost. Ta agencija je imala posao da prati radioaktivnost na teritoriji Srbije. Ona je imala aktivnosti praćenja vazduha, površinskih voda, padavina, pijaćih voda, zemljišta, dva puta godišnje je kontrolisala rečne sedimente, korita, kontrolisala namirnice svih vrsta, i biljnog i životinjskog porekla, stočnu hranu. Takođe, monitoring je obuhvatio i praćenje prisustva osiromašenog uranijuma zaostalog posle NATO agresije. Ovo je prošlih godina upravo rađeno na teritoriji opština Preševo, Bujanovac i Vranje, koje jesu najviše postradale i na njih je direktno bačen uranijum, u vodama, u biljkama i u zemljištima. Dakle, posao te agencije je bio izuzetno važan.
U martu 2012. godine Agencija je prestala da radi. Dulić je više nije plaćao. Na kraju, ova vlada je ukidanjem fonda praktično zatvorila posao koji je radila Agencija. Moje pitanje je sledeće – zbog čega građani Srbije nemaju pravo da znaju kakvo je pravo stanje što se tiče radioaktivnosti u našoj zemlji i kada i kako će, pod kojim uslovima, ova agencija ponovo početi da radi? Da podsetim da Srbija ima međunarodnu obavezu da razmenjuje podatke u ovoj oblasti. Razmena podataka ne dolazi u obzir na usmenom nivou direktorke, mora da postoji pisani materijal. Zbog toga je moje pitanje jako važno.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, amandman na član 3, zapravo član 3. glasi – prihod budžetskog fonda predstavljaju sredstva iz budžeta Republike Srbije i sredstva iz člana 26. ovog zakona i koriste se za podsticanje zapošljavanja, profesionalnu rehabilitaciju, finansiranje zarada osoba sa invaliditetom zaposlenih u preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom ili socijalnom preduzeću ili organizaciji. Mi smo dodali – i usluge personalne asistencije i podršku na radnom mestu.
Kada sam govorila u načelu, jasno sam rekla da problem sa budžetskim fondom, osim toga što nemamo jasan pregled i ne vidimo baš kako se koriste ta sredstva, predstavlja i to što jedna velika količina sredstava, radi se recimo o sredstvima u prošloj godini od milijardu i po, što uopšte nije zanemarljiva svota novca, ostaju nepotrošena, zato što nema radnih mesta gde bi mogli da se zaposle ljudi sa invaliditetom, pa smo dotakli pitanje obrazovanja, ali smo dotakli i pitanje toga, da recimo postoje fizičke prepreka koje ti ljudi ne mogu da prođu, jer jednostavno ovaj zakon ne dozvoljava da se iz ovog budžetskog fonda plaćaju i finansiraju i usluge personalnog asistenta koje su vrlo važne, recimo, za osobe sa fizičkim hendikepom, koje jednostavno traže ovu vrstu usluga.
Dakle, ova vrsta personalne asistencije razlikuje se od stručne podrške za uvođenje u posao i savetovanje. Ovim osobama ne treba ta vrsta podrške. Njima je potrebna podrška personalnog asistenta.
Ponovo naglašavam, meni je zaista začuđujuće da ministarstvo nije našlo za shodno da pre izmena ovog zakona uđe u razgovor sa Nacionalnom organizacijom osoba sa invaliditetom. Oni bi najasnije rekli koji su njihovi problemi. Potpuno je jasno da su svi poslanici koji su ovde podneli ove amandmane u kontaktu sa Nacionalnom organizacijom, zato što pokušavamo da od njih čujemo koji su njihovi problemi. Zakoni služe da se ti problemi prevaziđu.
Radila sam u prošlom mandatu sa Radnom grupom za prava deteta, pa smo imali problem, pratili smo inkluziju u školama, takođe problem personalne asistencije. Kad ste menjali Zakon o socijalnom radu, vi ste uneli usluge personalnog asistenta, ali on nije samo socijalna usluga. U ovom slučaju on mora biti plaćen upravo iz ovog budžetskog fonda. Ako već imate sredstva, sredstva postoje, ostaju neiskorišćena, pokušajte da tim ljudima kojima je potrebna ova vrsta podrške platite personalnog asistenta. Oni onda imaju šansu da se zaposle. Hvala.

Hvala.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, srpski pronalazak je tzv. tumačenje zakona. Kada se pred ljudima u praksi pojavi zakon u kome su definicije predugačke, neprecizne, u kojima imate definiciju "ne više od iznosa minimalne zarade", onda treba da tumačimo šta to znači. Da li to znači da je moguće manje od toga?
Znači, svi problemi u praksi, a ovaj zakon mora da bude u praksi, će dolaziti upravo od toga što su ove stvari potpuno neprecizno definisane. To je prva stvar koju vidim kao problem. Molim vas da razmislite o tome i o tome da svi mi ovde danas predstavljamo ono što je Nacionalna organizacija osoba sa invaliditetom tražila od nas da predstavljamo.
Drugi problem koji vidim je pominjanje doprinosa za obavezno socijalno osiguranje u kontekstu subvencija zarade u članu 6. bez potrebe stvara dodatnu konfuziju kod poslodavca na šta se subvencija tačno odnosi.
Zbog svih navedenih argumenata, trebalo bi promeniti tekst u ovom delu, u ovom članu 6. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mene je više sramota jer se svaki čas javljam, ali prosto mislim da pokušamo danas da vas ubedimo da prihvatite neke amandmane. Rekli smo koga predstavljamo i zbog čega predstavljamo. Zbog toga pokušavamo da ove stvari razjasnimo danas, da danas ovde prihvatite neke od amandmana, jer ih očigledno niste razumeli ili niste dovoljno pogledali.
Mi smo već konstatovali u prethodnom članu da vi komplikujete neke stvari koje su u vezi sa nekim drugim zakonima, sada ih kombinujete. I ova materija člana 40, odnosno člana 7, kako je sada u ovom novom predlogu izmena i dopuna, je već regulisana postojećim fiskalnim propisima. Stvarno sada ne vidimo zašto tu materiju ubacujete u ovaj Zakon o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom? Nema potrebe da se ona dodatno uređuje.
Kada smo već kod toga da pominjemo preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, u načelu sam govorila o nekim stvarima koje su meni bile nejasne i onda sam vas pitala nešto, a odgovor nisam dobila. Možda je trenutak da dobijem odgovor, zato što je to vrlo važno za sve poslanike u ovoj sali, a bogami i za građane Srbije, jer mi kao društvo napredujemo samo toliko koliko zakonima menjamo stvarnost.
Niste mi rekli koliko je osoba sa invaliditetom ostalo bez posla u mandatu prošle i ove Vlade? To je vrlo zanimljiv podatak. Treba da ga znamo, da vidimo koliko nam je uspešan zakona. Naročito mi je zanimljiv podatak, upravo iz ovog člana 7. - koliko je preduzeća za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom zatvoreno u prethodnom periodu? Znači, u istom periodu, u periodu od četiri godine prošle Vlade i ovom sada?
Mi znamo za neka. To je što se tiče DSS potpuno nedopustivo. Šta mi onda treba zakonima da uradimo? Šta mi onda treba da popravimo, ako upravo zatvaramo ona preduzeća koja smo osnovali da bismo zapošljavali osobe sa invaliditetom? Volela bih da dobijem taj podatak. Hvala vam.

Pošto je vrlo sličan sa prethodnim amandmanom, neću preterano da trošim vreme, samo ću da podsetim da već ako ne uvažavate sve ovo što smo mi ovde do sada rekli, ponovo ponavljam, u ime Nacionalne organizacije, moram da kažem da je dobro da pogledate ono što je Zaštitnik građana konstatovao kada je u pitanju zapošljavanje osoba sa invaliditetom, konstatovao koji su problemi i predložio mere. Jedna od mera je sadržana u ovom članu i bilo bi dobro da se onda na taj način i odnositi prema svemu tome.
Nekoliko vrlo važnih aktera vam ukazuje u kom pravcu treba da ide ovaj zakon. Ne razumem zbog čega se toliko tvrdoglavo držite toga da je jedino ovo što ste vi napisali ispravno, ako svi ovi akteri koji su vrlo upućeni u materiju primećuju da bi ovo sve moglo da se popravi. Zato što svi imaju istu potrebu koju i vi imate, da popravimo položaj osoba sa invaliditetom i da im pomognemo da se zapošljavaju.
Sva istraživanja kažu koliko su siromašni, kakve teškoće imaju u životu. Na rubu siromaštva živi veliki broj njih. Društvo definitivno mora da se opredeli da kada popravlja zakone onda popravlja u njihovom interesu, ako ćemo da tumačimo ko njihov interes bolje brani od njih samih.

Hvala.
Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, od kada je objavljena informacija da ako Srbija želi da pristupi Svetskoj trgovinskoj organizaciji, mora da otvori svoje granice za GM hranu. Građani Srbije su vrlo uznemireni, i s pravom su uznemireni, kao što su uznemireni i svi građani sveta koji vide da njihove vlade hoće da ih počastvuju ovim zlom.
Već dugo DSS upozorava i vlasti, ali i građane na ovo što se događa sa GM hranom, upravo zbog toga što je svesna da neko namerno ili slučajno ne daje potpune i istinite informacije o tome, da pristupanje Svetskoj trgovinskoj organizaciji istovremeno znači i GM hrana – naravno, ne znači.
Genetski modifikovana hrana, sama po sebi, uopšte nije predmet pravila Svetske trgovinske organizacije. To znači da države članice mogu da donose potpuno samostalno regulativu u ovoj oblasti. Primer za to su nam Francuska, Nemačka, Italija, Švajcarska, mogu da nabrajam jako dugo. Uostalom, to je priznao i sam ministar Ljajić.
Dalje, pravila Svetske trgovinske organizacije kažu da njene članice mogu da donose sopstvenu regulativu radi svoje bezbednosti, recimo, zdravlja građana, uključujući i zabranu i privremeni moratorijum na specifične proizvode, čitajte, GMO, na osnovu procene rizika.
Vratiću se na rizik, samo da završim još jednu rečenicu.
Najzad, pravila Svetske trgovinske organizacije su trgovinska pravila, iznad zdravlja i bezbednosti građana. Primer je bakterija koja uništava truljenje mesa, sprečava truljenje mesa i Kodeks Alimentarijus.
Da se vratim na rizik. To je razlog zbog kojeg hoću upravo da pitam i ovo što hoću da pitam je nešto što sam pročitala, a izjave su naših zvaničnika, u "Novosadskom dnevniku", u članku "GMO ulaze u Srbiju, ali obeleženi". U tekstu se kaže – "Neka zemlja može zabraniti GMO, ali tek ako postoje naučni dokazi da je genetska modifikacija loša, a takvi dokazi za sada ne postoje". Opet je poluinformacija koja znači mnogo. Znači, jer nam tumači namere.
Naravno da postoje dokazi, naravno da su dostupni svakome. Na kraju krajeva, internet je dostupan svakom, ako baš ne čita naučne časopise i ne prati šta se dešava u svetu nauke.
Upozoravam da postoje istraživanja naučnika koji se zove Pustaj, naučnika koji se zove Fagan. Na kraju, u septembru 2012. godine, dugotrajno istraživanje Seralinija i njegovog tima, francuske nauke, koji su potpuno jasno rekli – u prvoj generaciji problemi sa organima, u drugoj generaciji tumori, u trećoj generaciji sterilitet i visoka smrtnost vrlo rano.
Dalje je dokaz i to što se u upravo stanovnici EU pripremaju za referendum na kome će reći da li žele genetsku modifikaciju ili ne. Dokaz je i to što 800 naučnika, zaista velikih naučnika i velikih imena iz sveta iz 83 zemlje su uputile javno pismo svojim vladam Američkom Kongresu, UN i Svetskoj trgovinskoj organizaciji. Molim vas, dokazi postoje da su GMO loši.
Dalje je dokaz to što te velike kompanije, koje proizvode genetsku modifikaciju, upravo rade na tome, ulažu ogromna sredstva da na deklaracijama ne obeleže da je nešto genetska modifikacija. Zašto ako je to dobro? Zašto ako je to prednost?
Dalje se u tekstu kaže – "Ukoliko neka država zamoli drugu zemlju, koja je u procesu pristupanja, da promeni propise o genetskoj modifikaciji, ova to ne mora da prihvati, ali neće postati članica, sve dok se sve zemlje članice sa tim ne saglase". Ovde imamo dve jasne stvari. Prvo, da se radi o vrlo finim manirima – mora da se zamoli. Drugo, jasno je koju vrstu ucena će trpeti ove zemlje.
Moje pitanje premijeru – da li je genetski modifikovana hrana put kojim on i njegova Vlada žele da vode Srbiju? O tome nije rekao ni reč. U ekspozeu se više puta zakleo da neće, ali naslovi govore drugo.
Drugo pitanje – na osnovu kog to zakona genetski modifikovani organizmi ulaze u Srbiju, ali obeleženi? Takvog zakona u Srbiji nema? Hvala.

Izvinjavam se, ali moja jedinica ne reaguje, i nekoliko puta mi se dešava da ja pokušam da dobijem reč, i da ne reaguje. Zbog toga se izvinjavam i hvala vam što ste mi dali reč.
Ja ću se takođe pridružiti onome što je moja koleginica Milica Radović rekla u ime naše poslaničke grupe, ali mi se čini da je važno da kažem još nekoliko stvari, upravo zato što je naša poslanička grupa imala intenciju da zaštiti da se zapravo pridruži ovome što je Vlada izrazila želju, a to je da napravi jedan zaista kvalitetan pravni okvir koji treba da zaštiti decu u oblasti zlostavljanja i seksualnog iskorišćavanja.
Moram da kažem da takav okvir, do tada pravni okvir nije postojao, niti je štitio decu, niti je zapravo kažnjavao one koji su izvršioci krivičnih dela. Naravno, ja ću pokušati da to obrazložim sa potpuno drugog aspekta, ja nisam pravnik i ja mogu samo da slušam ova obrazloženja koja su pravnici do sada davali. Moja oblast kojom se bavim i zbog koje ovde govorim, jeste zaštita prava deteta i zbog toga je ovo što je naša poslanička grupa napisala kao amandman zapravo vrlo značajno.
Dakle, na član 4. mi smo napisali da krivično gonjenje za krivična dela izvršena na štetu deteta ili maloletnog lica ne zastarevaju. Dobro je što je ovaj amandman prihvaćen, nema veze da li smo ga mi, da li direktno piše da je to prihvaćeno ono što mi napisali ili Odbor, nema veze zaista, ali, čini mi se da treba reći još jednu stvar, da bismo ispunili ono što smo prihvatili potpisivanjem i ratifikacijom "Lanzarot" konvencije, potrebno je menjati Krivični zakonik. Vrlo je važno reći da je potrebno brzo ući u ove izmene, jer mi se čini da nećemo imati nikakvog efekta ako uradimo to u okviru jednog zakona, u okviru drugog zakona nešto ostane nerešeno.
I upravo zbog toga što se stvari tako rade u našoj državi, ja moram da kažem i treću stvar na koju hoću da prosto prokomentarišem, a to je šta je to dete, a šta je to maloletno lice? Ova država je potpisnik Konvencije o pravima deteta i mora da se shodno tom što je ratifikovala i koristi tu definiciju - šta je dete? Dete je osoba do 18 godina i u svim zakonima to mora da stoji kao tako. Mi nažalost imamo definiciju u različitim zakonima, različito tumačenu i upravo zbog toga osoba do 18 godina, dakle dete, maloletno lice, ima različita prava i različitu zaštitu.
Molim vas kao ministra da zaista razmislite kada budemo dolazili u situaciju da menjamo zakone i Krivični zakon, da se vodi računa o tome da Konvencija mora biti poštovana. Konvencija o pravima deteta mora biti poštovana. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, član 6. su pravne posledice osude i u stavu 4. smo gospodin Petković i ja intervenisali. Stav 4. glasi: "Pravosnažna presuda iz stava 2) ovog člana obavezno se dostavlja i poslodavcu osuđenog lica". Mi smo izbrisali ovo: "i" i dodali: "kao i nadležno Ministarstvo za socijalnu politiku, koje ima obavezu da ove podatke odmah unese u jedinstvenu bazu dostupnu centrima za socijalni rad".
Šta smo u stvari hteli ovim amandmanom da postignemo? Nama je potpuno jasno da Uprava za izvršenje krivičnih sankcija vodi poseban registar i posebnu evidenciju o licima osuđenim za krivična dela protiv polne slobode prema maloletnim licima. Ali, nama je potpuno jasno da ovaj zakon može zaista da se sprovodi u punom kapacitetu, kako to vi pravnici kažete, samo onda ako sve institucije u društvu budu umrežene.
Ono što mi se nekako čini da se relativizuje i nekako mi se čini da se stavlja u drugi plan, jeste koliko su važni centri za socijalni rad u preventivi, pre svega. Da nismo zaboravili preventivni rad centara za socijalni rad, danas bi imali 30 žena i majki više, jer je u protekle dve godine ubijeno toliko žena zbog toga što smo zaboravili koliko su nam centri za socijalni rad ovde važni.
Zašto nam je važno da centre za socijalni rad preko ministarstva, da se ne ide sad preširoko, uključite u ovo? Zato što jako mnogo učinioca ovih krivičnih dela upravo ima među onima koji su korisnici centara za socijalni rad i štićenici centara za socijalni rad.
Volela bih da o ovome razmislite. Meni se čini da samo ako društvo bude nastupalo potpuno zajednički, sve institucije radile svoj posao i sve institucije imale svoju ulogu u sprovođenju ovog zakona, on će imati i kompletnu primenu. U slučaju da zaboravimo jednu kariku, a meni se čini da su centri za socijalni rad mnogo važna karika, mnogo važna karika iako se ponekad zaboravlja, nećemo imati kompletan uvid u ono što možemo da uradimo kao društvo i da zaštitimo decu. Hvala.

Hvala.
Član 9. ovako glasi, pročitaću ga da bi bilo jasnije i vama i meni. "Pod merom zabrane posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica podrazumeva se dužnost učinioca krivičnog dela, iz člana 3. ovog zakona, da se uzdržava od posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica, kao što su školske zgrade, školska dvorišta, vrtići, igrališta i slično".
Prosto, meni, dok sam čitala ovaj član 9. akcenat je bio na ovom: "da lice", a znamo o kakvom licu se radi, "treba da se uzdržava". Nisam sigurna da način na koji ste vi formulisali ovaj član 9. može da ima u realnosti neku osnovu. Ovde se radi o licima koja su u najvećem broju, recimo, povratnici, ovde sam našla i psihološke profile, reč je o egocentričnim, narcisoidnim ljudima bez savesti i samilosti koji imaju poremećaj kontrole seksualnih nagona. Sada mi očekujemo od tih ljudi da se oni uzdržavaju da prilaze školskim dvorištima, učionicama i sličnim mestima. Mislim da to zaista može biti vrlo teško. Zapravo, nisam sigurna da uopšte u praksi može da se dogodi.
Mi mislimo da država treba da bude ta koja će da preuzme odgovornost na sebe i da ona svojim službama mora da preduzme u stvari sve one radnje koje su neophodne kako bi sprečila lica koja vrše krivična dela iz ovog dobra 3, da izvrše dalje krivična dela.
Kako smo mi sad zamislili? Mi smo napisali novi član 9. i napisali: "Pod merom zabrane posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica podrazumeva se onemogućavanje činiocu krivičnog dela iz člana 3. ovog zakona da posećuje mesta na kojima se okupljaju maloletna lica kao što su školske zgrade, školska dvorišta, dvorišta, igrališta i slično".
U obrazloženju vi nama kažete da je ovo nemoguće izvesti zato što ne znate način na koji bi se to kontrolisalo. Reći ću vam primer koji je vrlo jednostavan. Recimo, škole imaju školske policajce. Školski policajci treba da pomognu da se upravo ovo što ste vi zamislili i ostvari. Sa druge strane, nemaju sve škole školske policajce. Možda bi ovo bio jedan od razloga da pomognemo da se školama omogući da zapravo imaju mogućnost da neko nadzire njihovu bezbednost, da im pomogne da obezbede decu u tim školama, naročito iz razloga što je povećano nasilje u školama, što malo, malo pa imamo u medijima informacije o tome da je neko nepoznato lice upalo u školsko dvorište. U Kragujevcu su vam pretukli dečaka od 17 godina, pa pre toga dečaka od 16 godina. Znači, ovim što bi se povećao broj školskih policajaca koji bi pomogli ovom i te kako bi značilo i školama, a i nama koji hoćemo da pomognemo da se deca zaštite od seksualnog zlostavljanja i činjenja ovakvih krivičnih dela protiv polnih sloboda prema maloletnim licima. To je jedan od načina.
S druge strane, kaže se da određen broj počinilaca upravo zloupotrebljava svoju profesiju jer tako može da ima fizički pristup detetu. Opet mi se čini, kada bismo ostavili ovako kako ste vi formulisali ovaj član, da se ništa naročito ne bi promenilo, mi ne bi imali kontrolu, niti bi mogli da nešto učinimo kao društvo, nego bismo ostavili na savesti ljudi koji zapravo nemaju savest da se sami uzdrže od posećivanja ovakvih mesta kao što su školska dvorišta i igrališta.
Meni se čini da je to deo koji treba da preuzme država, da je to posao za državu, za institucije države. Prosto vidim mogućnost da školski policajac konačno počne da radi svoj posao. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući. Čini mi se gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, čini mi se da je možda trenutak da stvarno razmislimo o prihvatanju ovog amandmana zato što je on ključan sa stanovišta onog ko bi želeo da sve aktivnosti prebaci sa sprovođenja zakona na državu, a ne da je ostavi na savesti onih učinioca krivičnih dela.
Moramo da kažemo da mnoge zemlje imaju iste probleme i moramo da pogledamo kakva su rešenja u tim drugim zemljama zato što možda nije trenutak da mi sami izmišljamo toplu vodu jer ona već postoji. Rekli ste u obrazloženju da ne vidite način kako bi ovo moglo da se izvede. Mi smo predložili ovim stavom 2. koji smo dodali jedan od načina na koji bi mogao da se mera zabrane posećivanja mesta na kojima se okupljaju maloletna lica. Vrlo je važno da kontrolišemo ko se tu okuplja jer kada smo razgovarali sa mnogim ljudima, kada sam ja razgovarala sa nekim ljudima u Valjevu koji rade u školama rekli su mi da mogu tačno da navedu jedan broj ljudi, čak imena i odakle dolaze, koji se uvek okupljaju oko školskih dvorišta, igrališta, terena za sport i ostalo. Školski policajac koji je jedan na mnogo škola nema pravo da im priđe niti na bilo koji način da kontroliše njihovo prisustvo ovde. Ovo je možda dobar način.
Opet moram da ponovim ono što smo kao poslanička grupa govorili u načelu, možda je jedan od načina da uradimo prevenciju i jeste da razmišljamo o hemijskoj kastraciji jer to jeste jedna od mera u nekim drugim zemljama. Možda to deluje preozbiljno. Ne mislim da deluje preozbiljno. Mislim da deluje odgovorno. Neke zemlje traže saglasnost za ovako nešto za učinioca krivičnih dela. Neki se dobrovoljno podvrgavaju. Danas sam pogledala u novinama jedan od takvih slučajeva, skoro da nema dana da se ne pojavljuju. Čovek je rekao – ja sam bolestan i tražim pomoć. Mislim da država može da mu omogući tu pomoć i na ovakav način bi možda država izašla u susret tim ljudima koji traže pomoć od države da ne bi činili takva krivična dela. Neke države ne traže saglasnost i za njih je obavezna hemijska kastracija. Trenutak je da mi kao društvo se opredelimo šta ćemo da uradimo kako bismo zaštitili svoju decu od ovakvih dela i kako bismo ono što smo ratifikovali, a to su konvencije koje se bave zaštitom dece, Lanzarot konvencija u ovoj oblasti, na krajnji način podignemo standarde koje one od nas traže. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća. Gospodine predsedniče Skupštine, predlagača ovog zakona i dame i gospodo narodni poslanici, DSS je shvatila intenciju ovog zakona i što se nas tiče, mi ćemo zakon podržati, iako smo amandmanski reagovali na svaki član. Naša namera je bila da popravimo ono što nam se činilo da je nedorečeno.
Naravno, potpuno smo svesni da je zakon došao možda i u zadnji čas, iako smo očekivali da kompletan paket Zakona o radu bude pred nama, pa u okviru tog paketa da raspravljamo i o ovoj tematici, ali ovo je pred nama, o njemu možemo da raspravljamo. Naravno da razumemo da zakon treba da unapredi položaj žena i da doprinese promovisanju rodne ravnopravnosti u oblasti rada i s te strane pokušali smo da sagledamo ovaj član 1.
Član 1. kaže ovako – poslodavac je dužan da zaposlenoj ženi koja se vrati na rad pre isteka godinu dana od rođenja deteta obezbedi pravo na jednu ili više dnevnih pauza u toku dnevnog rada, u ukupnom trajanju od 90 minuta ili na skraćenje dnevnog radnog vremena u trajanju od 90 minuta, kako bi mogla da doji svoje dete, ako dnevno radno vreme zaposlenoj ženi iznosi šest ili više časova.
Dakle, potpuno je jasno, ovo su stvari koje, na kraju krajeva, možemo pročitati u nekim drugim zakonima koji se odnose na oblast rada i to je za mene sasvim prihvatljivo. Bojim se da mnogi problemi u praksi nastaju upravo kada se dogodi da je zakon neprecizan u nekom delu ili kada se, sa druge strane, ne dogovori sa svim akterima koji treba da ovaj zakon praktično sprovedu u delo.
Hoću da kažem da meni i mojoj poslaničkoj grupi nedostaje saradnja sa Unijom poslodavaca, jer će poslodavci biti u situaciji da treba da omoguće ženi da praktično dva sata dnevno izostaje sa posla.
Ovom prilikom, stvarno moram da kažem da je ovo jedno od prava koje je u EU već standard i tamo se zna kako se ono sprovodi, ali ako mi ne budemo u svoj zakon uneli i te uslove pod kojima će se sprovoditi ovo pravo, bojim se da će poslodavci koristiti svaku priliku, a imamo istraživanja koja kažu da se zaista vrši velika diskriminacija i kršenje ljudskih prava upravo kod privatnih poslodavaca. Oni su i reagovali, na kraju krajeva, na ovaj zakon, jer praktično računaju da će se sav teret socijalnih usluga prebaciti na njihova pleća i da budemo pošteni, dva sata dnevno kada radnica odsustvuje sa posla, to je prilično vremena, ako radi šest sati, to je trećina vremena.
Bilo bi sasvim logično da smo u ovom delu obezbedili i podršku poslodavaca i dali neku mogućnost da i oni regulišu taj status žene, ali pošto nismo, nama se čini da bi bilo dobro da razjasnimo odmah u startu pod kojim uslovima će žena koristiti ovo svoje pravo. To pravo je, naravno, prirodno, sjajno što se država koja ima problema sa demografijom tiče zaista potrebno i nužno, ali šta mislite da li je potrebno da žena koja se posle sedam dana vrati na posao sa svojim poslodavcem dogovori, naravno pisanim putem, jer je to ozbiljan način i ozbiljan pristup, pod kojim uslovima će ona koristiti ovo svoje pravo?
Pri tome, ako imamo u vidu, to će biti problem. U nekim zemljama EU postoji mogućnost da pri fabrici, ili ustanovi u kojoj radi, postoje prostorije gde će doći neko sa detetom, gde će neko čuvati dete i slično. To u Srbiji nije reč. Šta mislite da li je ženi, koja živi u Beogradu i radi, recimo, na jednom kraju grada, a na drugom kraju grada stanuje, da li joj je 90 minuta u jednom paketu, u jednoj celini, dovoljno da to uradi? Da li će moći da to podeli u više delova? Da li će poslodavac da kaže – ja tražim samo da znam pod kojim uslovima ćeš ti koristiti svoje pravo?
Zato je naš amandman, što se DSS tiče, vrlo smislen. Jednostavan je jer poslodavac i žena, majka, će vrlo jednostavno rešiti svoj ugovor, dogovor, jednim dogovorom koji je ozvaničen pisanim putem. Bojim se da ako ovako ostane, to je divno pravo, potpuno podržavam predlagača. Ali, se bojim da ako ostane ovako neregulisano, jednostavno će doći do situacije da će biti najčešće kršeno i žene koje imaju pravo na to, svojih 120 minuta u toku dana, neće imati to pravo, jer će poslodavac od danas do sutra tumačiti to pravo na razne načine.
Zato vas molim da još jednom razmislite, jer mi se čini da ovo pokušava da bude na tragu onog što ste vi želeli. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća, gospodine Stefanoviću, dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da ne kažem jednu rečenicu. Malo je bojim se poslodavaca uradilo nešto slično, pa moram da istaknem kao dobar primer, iako bi možda bilo ružno što je to čovek koji je iz moje stranke. Bivši ministar Aleksandar Popović je u Ministarstvu nauka zaposlio ženu koja je bila u osmom mesecu trudnoće. Malo sam pipkala po internetu i tražila podatke koliko je ko zaposlio žena koje su bile trudne u nekom kasnijem periodu trudnoće. Verujte mi da sam našla samo dva slučaja.
Sad ću da vam odgovorim. Govorim o javnim preduzećima, govorim o onim državnim institucijama koje bi trebalo da se bore za natalitet ako privatni poslodavci imaju neke druge opcije. Sad ću da vam odgovorim na vaše pitanje. Potpuno razumem vašu nameru, ona mi je jasna. Ali, ću vam odgovoriti istraživanjem. Kad se spremamo za zakone, pretpostavljam da i vi kao predlagač ste gledali istraživanja kako se kreću i šta je intencija poslodavaca.
Rekli ste – kakvi su to ljudi, da li su poslodavci ljudi koji će nositi stigumu. Njih stigma ne interesuje preterano. Sada u zakonima o radu, o rodnoj ravnopravnosti koje sprečavaju diskriminaciju, a ovde se radi o diskriminaciji na osnovu pola kada je u pitanju trudnoća i porođaj, sada imaju žene prava koja ima osporavaju. Istraživanja kažu ovako. Poslodavci su vam ljudi koji ih otpuštaju dok su trudne i onda kada imaju malu decu. Poslodavci su ljudi koji prema istraživanju traže u 53,5% slučajeva da se žena prilikom zapošljavanja već odredi da li će imati porodicu, kada je planira, da li će imati decu. Znači, zadiru u njihove privatne planove.
Poslodavci su oni ljudi koji od njih traže da potpišu blanko ostavke pa ako ostanu trudne slučajno u tom periodu, onda gube pravo da rade, gube posao. Razumem da gledate na najlepši mogući način. Nažalost, ja gledam kroz istraživanja. Istraživanja su na strani onoga što smo mi napisali. Hvala.