Dobro.
Prvo moram da kažem da sam jako razočarana načinom na koji spajate tačke, jer između zaštite životne sredine, kojih je četiri i ove dve koje se tiču poljoprivrede, nisam uspela da pronađem tačku koja bi ove stvari spojila, a da ne govorim da ste nam na taj način oduzeli mogućnost da vrlo ozbiljno pristupimo i jednoj i drugoj oblasti i da damo svoj skromni doprinos tome.
Počeću sa tim što sam evo iznenađena, slušajući kolege iz DS, da su danas oni rekli ono što DSS priča već nekoliko godina, a to je o tome da smo mi predložili klauzulu koja štiti poljoprivredne proizvode Srbije do 2014. godine. To je moja koleginica Gorica Gajić jako dobro obrazložila. Volela bih da su to ljudi iz DS ranije shvatili.
Hajdemo po redu. Uzeću nekoliko segmenata da posmatram. Jedan od njih je ovo što se tiče poljoprivrede, genetički resursi biljnih sorti. Što se nas tiče, to su tzv. banke semena. Nije u tome ništa problematično. Jako mnogo ljudi nas zove i smatra da treba da obratimo pažnju da li se ovde radi o genetski modifikovanoj hrani koja ulazi u Srbiju. Ne radi se o genetski modifikovanoj hrani. Ovo nema veze sa tim. To su tzv. banke biljnog semena. Treba Srbija zaista da zaštiti svoje staro autohtono seme, naročito neke autohtone vrste. Ali, što se nas tiče, ovde su sporne dve stvari. Jedna od tih stvari je da mi svoje biljne resurse treba da damo bez naknade i u nekom jako kratkom roku i zaista nema potrebe za tim. Srbija to ne treba da radi. Ona treba da sačuva svoje staro i autohtono seme. Samo onda ima samostalnost kada to sačuva. Druga stvar je što u postojećem objektu u Batajnici rade dve osobe, zaposlene dve osobe koje treba da sačuvaju celokupan posao koji je ogroman i onda govorimo o tome da smo neozbiljni.
Nemam više vremena da se bavim ovim, a jako bih volela da imam. Volela bih da sad malo porazgovaram sa Ministarstvom za energetiku, razvoj i zaštitu životne sredine, jer mi smo 2009. godine u maju mesecu u paketu, kako se to u parlamentu kaže, mada je to više trgovački izraz, usvojili 16 zakona iz oblasti zaštite životne sredine i među njima je bio Zakon o zaštiti vazduha. Kako smo usvojili u paketu, tako smo propustili mnoge stvari da primetimo, da zaključimo i te stvari sad polako dolaze na naplatu. Posle četiri godine evo nama zakona ponovo u parlamentu i on mora da se menja. Doduše, postojalo je još nekoliko činjenica koje su prethodile tim izmenama i dopunama. Jedna od tih činjenica je bila i to što smo morali, zakonom koji je donet u jesen 2012. godine su ukinute naknade i ovaj zakon je u tom smislu morao da se prilagodi novonastaloj situaciji.
Novonastala situacija, zatečena, kako bih rekla, bila je i ukidanje Fonda za zaštitu prirode, koji je bio vrlo važan za rad u ovoj oblasti. Kako je on ukinut, tako smo morali, tj. Ministarstvo da pronađe druge mehanizme. Očigledno, ovaj zakon je morao da bude prilagođen tome.
Interesantno je još nekoliko činjenica koje prate ovaj zakon, a koji je i te kako važan, jer govori o tome kakav vazduh građani Srbije imaju na svojoj teritoriji, kakav dišu i zbog čega su bolesni. Praktično 27 bolesti koje su u okvirima granice Srbije su posledica zagađenja životne sredine. Jedna od tih jako izraženih bolesti su bolesti disajnih organa. Danas imate u gradovima svako treće dete koje je bolesno. To je posledica toga što mi ovako usvajamo zakone, a nemamo pojma šta usvajamo, ni koliko se ozbiljno time bavimo.
Naravno, malo je naopaka procedura bila 2009. godine. Usvojen je prvo Zakon, a strategija o tome nije bila ni na pomolu. Ovim zakonom, ovim izmenama, ona se najavljuje za 2015. godinu. Živi bili pa videli, da li ćemo onda kada dobijemo strategiju menjati zakon po treći put, ako se ne bude menjao i u nekom međuvremenu. Hvala bogu da menjamo neke stvari u ovom zakonu, koje su bile potpuno iracionalne. Mi smo se, donoseći taj zakon 2009. godine, ponašali kao da smo uvažena članica EU, pa smo postavljali te vrste standarda, kao što su taj čuveni član 53, odnosno 8. u izmenama zakona, gde smo zabranili uvoz, odnosno izvoz, stavljanje u promet i korišćenje rezervoara za jednokratnu upotrebu, kojima se skladište supstance koje oštećuju ozonski omotač i fluoro gasovi sa efektom staklene bašte.
Izvinjavam se, malo slabije vidim. Već sam i umorna. Ali, o čemu se radi? Građani znaju da su ovi gasovi sa efektom staklene bašte i te kako odgovorni za promenu klime i za ovo strašno stanje u kome dišemo preko leta na tempereturi od preko 40 stepeni, iako to niko ne proglašava. Za klimatske promene, naravno, i mi sami treba da znamo mnogo više nego što znamo i bila je prilika da se govori o zakonu u tom pravcu, ali očigledno nije dobro da o tome govorimo na taj način, pa ćemo preskočiti tu oblast i bavićemo se drugim.
Interesantno je bilo da se tom prilikom kažu i mnogi detalji koji se odnose na izveštaj Evropske agencije za životnu sredinu, a koji se tiču Srbije. Ni o tome nećemo mnogo da govorimo, jer nemamo vremena. Šta za svakog građanina ove zemlje znači sve ovo što ćemo propustiti da kažemo? To što neće znati da se ponaša i da doprinese tome da ipak možemo i mi da utičemo na promenu klime u svojoj zemlji.
Da se vratim još na ovaj zakon, pa ako se pojavi vreme da govorim o tome, vratiću se na temu. Ove promene su praktično posledica ovog što sam unapred navela. One ne donose ništa specijalno novo, osim toga što sada Vlada postaje neko ko je vrlo aktivan činilac u donošenju odluka koje se tiču zaštite kvaliteta vazduha i stanja vazduha u Srbiji. Smatram i to sam amandmanima koje je podnela DSS pokušala da popravim, da procedura zaista mora da bude potpuno jasna kako bi se zakon sprovodio i da je u tom smislu potrebno naše amandmane prihvatiti. O tome ću govoriti kasnije. To se naročito odnosi na određivanje maksimalnih vrednosti emisija i donošenje podzakonskih akata.
Kad smo već kod podzakonskih akata, otvara se pitanje da li je moguće, naravno, ne sporim da su oni i te kako važni za sprovođenje zakona, za efektivno sprovođenje zakona, i naravno, u ovoj oblasti je doneto samo nekoliko, nedostajalo je jako mnogo, ali predlagač kaže da će do 2013. godine, a to je još nekoliko meseci, doneti podzakonska dokumenta za članove 2, 3, 5, 6. i 7.
To je pet podzakonskih dokumenata, a do kraja 2015. godine će doneti još jedan, što je jako mnogo i što zaista predstavlja problem.
Ostaje mi užasno malo vremena da progovorim nekoliko reči o izveštaju koji je Agencija za zaštitu životne sredine dostavila Odboru za zaštitu životne sredine koji je jako važan i elementi tog izveštaja su jako važni za građane Srbije, a mi ćemo, praktično, izmenama ovog zakona i izmenama toga što nema fonda, doprineti tome da nećemo moći da radimo monitoring ni vazduha, a kad nemate monitoring, nemate odgovor države na to kako ćemo popraviti stanje.
Predložili smo amandmanima da je najbolje da vratite Fond za zaštitu životne sredine i on je najbolji mehanizam da se zaista sprovode projekti iz ove oblasti, a monitoring vazduha je taj projekat, monitoring voda je taj projekat, agencija lagano izumire, nemate više stručnjake, sofisticirana skupa oprema prestaje da radi, sve što je napravljeno kao mreža polako odumire. Pronađite modus, to je jako važno. U koncept ne ulazim. Jako je važno pronaći modus. Predložili smo vam za početak da imate budžetski fond gde će se sredstva od toga što zagađivač plaća ponovo videti i ponovo slivati u ekologiju. Ako to ne uradite, ako se dešava ovo što se danas dešava, bojim se da Srbija koju vi jako brzo vodite prema EU tamo neće stići, jer će vas tamo pitati i kakav vam je vazduh i šta radite sa zagađivačima poput termoelektrana, sa grejanjem, sa saobraćajem i sa svim drugim.
Molim vas, vratite fond ili pronalazite nove načine. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, kako bih rekla za početak, ista meta, isto odstojanje. Kasni  večernji sati i nas nekoliko koje ovaj zakon otprilike interesuje.
Na član 1, moja koleginica Donka Banović i ja smo podnele amandman želeći da promenimo sledeće – Ministarstvo propisuje bliže uslove u pogledu stručne osposobljenosti za obavljanje poslova rukovaoca energetskih objekata, energetskim delatnostima iz stava 6. ovog zakona, za čije obavljanje je potrebna licenca. Zakon o energetici u članu 20. je jasan. On kaže – da se na energetske objekte koji proizvode toplotnu, kombinovano toplotnu i električnu energiju za sopstvene potrebe, ne zahteva licenca. Zbog toga rukovaoci tih objekata i nemaju stručni ispit i nemaju obuku.
To kaže zakon, ali kada smo videli o kojim se objektima radi, mi smo smatrali da je to potrebno promeniti. Radi se o školama, obdaništima, bolnicama, to su prostori gde živi i boravi mnogo dece dugovremeno. Radi se još o bioskopima, pozorištima, fabrikama i preduzećima. To su takođe mesta gde najveći deo dana borave mnogo velike grupe ljudi.
Ne čini li vam se gospođo ministar potpuno opravdanim, potreba da se poveća stepen znanja i odgovornosti tim što će neko dobiti licencu za posao koji obavlja na ovakvim mestima gde mislimo da treba razmisliti o mogućim, eventualnim opasnostima i to da neko mora da bude vrlo stručan za obavljanje ovakvih poslova. Iz tih razloga mi smo smatrali da je potrebno uvesti licencu za poslove koji se ovde traže. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče, gospođo ministarko, stvarno mi je drago da imamo potpuno isto mišljenje neophodnosti toga da se poveća stepen bezbednosti samim tim što će neko imati licencu za posao koji radi. To je opet pitanje koje otvaramo i koje smo otvorili na Odboru za zaštitu životne sredine podzakonskim aktima i dokumentima koje je potrebno doneti.
Mišljenja sam da bi bilo dobro da se takva stvar promeni u samom zakonu. U podzakonskim aktima je to u redu, menjati sve ostalo, ali ako u zakonu ovog trenutka kada smo ga otvorili, promenimo to, onda ne moramo čekati neki period i neko vreme za koje ćemo doneti ta podzakonska akta.

Hvala, gospodine predsedniče.
O čemu se ovde radi? Gospođa Donka Banović i ja smo želele da promenimo član 33. tako što smo promenile jedan broj, a objasniću o čemu se ovde radi. U zakonu je predviđen rok od 60 dana, u kome je imalac energetske dozvole, odnosno saglasnosti, dužan da podnese zahtev za izmenu rešenja o energetskoj dozvoli, odnosno saglasnosti nadležnog ministarstva.
Razlozi zbog kojih podnosimo ove izmene su naravno promene u podacima, koji su bili važni za donošenje ovog dokumenta koji se zove dozvola ili saglasnost. Mi smatramo da je 60 dana u kom treba da se podnese ova izmena jedan dug vremenski period i da je potrebno skratiti ovaj rok na 30 dana. Evo naših argumenata. Jedan od ciljeva donošenja izmena i dopuna ovog zakona, osim popunjavanja pravne praznine, koja je očigledno postojala i bilo je nužno da se ona popuni i, kako smo mi razumeli, ovo sve jeste i ubrzanje procedura, jednim delom ubrzanje i jednim delom skraćenje procedura sa 27 na pet i ubrzanje procedura.
Mi smo smatrali da je mesec dana, odnosno 30 dana, sasvim dovoljan period u kome onaj ko treba da podnese resornom ministarstvu prijavu ovih izmena, bez obzira na sve te druge okolnosti koje se pritom događaju. Jasno nam je da je ovo jedna oblast u kojoj treba puno papira, puno dokumenata i puno podataka prikupiti, ali ako sve ubrzavamo, to je na korist tog ko je podneo ovu prijavu, na njegovu korist. U tom smislu će i on sam reagovati jer će pre dobijati drugu dokumentaciju.

Prosto želim da se zahvalim gospođi ministarki i njenim saradnicima što su pokušali ovo što je poslanička grupa DSS, ja i gospođa Banović u njihovo ime napisali, ali i da se zahvalim svim mojim kolegama koji su vrlo strpljivo odslušali ovu priču o zelenoj energiji i o zaštiti životne sredine. Jako se radujem što su ovako živahno dočekali poslednje reči. U to ime se zahvaljujem i gospođi predsedavaćoj što je dozvolila da ovo kažem.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, član 11. se odnosi zapravo na termin kada će zakon stupiti na snagu. Predlagač je rekao da zakon treba da stupi na snagu narednog dana po donošenju zakona. Mi smatramo da nema potrebe za ovom merom i da je sasvim u redu da stupi na snagu osmog dana po objavljivanju u "Službenom glasniku".
Potpuno smo svesni da nas ovaj zakon dovodi do uvođenja u pravni sistem mnogih stvari koje do sada nisu bile tu, da izmene i dopune zakona treba da doprinesu uvođenju reda u oblast izdavanja i ukidanja energetskih dozvola i saglasnosti, ali zaista smatramo da nema potrebe žuriti na ovakav način, zato što to pre svega nije uobičajeno.
Mislimo da su ubrzanja sasvim dovoljna u smislu smanjenja procedura, u smislu skraćenja procedura, u smislu toga što želite da naterate birokratiju da radi efikasno svoj posao. Neki dan kada sam govorila, odnosno postavljala pitanja Vladi navela sam jedan primer da u Ministarstvu trgovine, recimo, evidentiranje vrše za dva dana, umesto za 30, kako je do sada bilo reči, ali to je bio jedan specifičan slučaj, a volela bih da ne bude specifičan i da ne bude na nivou svetskog rekorda.
Što se nas tiče, ovo što ste u ovom zakonu doneli je dovoljna mera da se stvari ubrzaju. U obrazloženju zbog čega niste prihvatili ovaj amandman navodite da je to zbog toga što postoje pravne praznine. Potpuno smo saglasni sa tim, postoje, uveli ste ih. Dalje, da će to doprineti bržem donošenju podzakonskih akata. Ponavljam, svi smo se složili na odboru i ovde danas tokom dana, to je jako važna oblast i vi ste nam tada na odboru obećali da ćete se potruditi da pred poslanike dolazi paket zakon, plus podzakonski akt. To nismo do sada doživeli, a bilo bi vrlo dobro da to doživimo. Pozivamo vas da ispunite obećanje u tom smislu.
S te strane, moram da pohvalim ono što nisam znala do ovog momenta kada smo govorili u načelu, da je urađen akcioni plan za obnovljive izvore energije. To je jako važno. To je nedostajalo jako dugo vremena. To pokazuje put kojim hoćemo da idemo kao država, gde se opredeljujemo koju vrstu budućnosti za sebe biramo. To vidim da jesu obnovljivi izvori energije. To je sjajna vest što se mene tiče. Ali, to je, što se nas iz DSS tiče, sasvim dovoljno i nema potrebe sada praviti presedan pa zakon koji je već po hitnom postupku, pred nas je došao po jako ubrzanoj proceduri i zaista smo se svi plašili hoćemo li moći da odradimo jednu ovako važnu oblast na takav način i dovoljno je da taj zakon stupi na snagu osmog dana po objavljivanju u "Službenom glasniku", jer smo potpuno sigurni da ovih sedam dana sigurno nećete doneti podzakonska akta, sigurno nećete ništa dramatično uraditi.
Vrtite glavom. Pažljivo ću posmatrati da li će za sedam dana izaći neki podzakonski akt. Pošto je i Nova godina u međuvremenu, čisto sumnjam da će to biti. Razumem ako niste prihvatili amandman, mada mislim da zaista nema potrebe praviti presedane, pogotovo kod ovako važnih zakona. Hvala.

Hvala gospodine predsedniče.
Dame i gospodo narodni poslanici, moje pitanje je upućeno ministru trgovine i premijeru.
Centar za novu politiku je do sada javnosti bio poznat kao organizacija koja se bavila političkom analitikom, a njen predsednik Vladimir Todorić je predstavljan u javnosti, u medijima kao politički analitičar. Od pre nekoliko dana kada se završio konkurs Ministarstva trgovine, ova organizacija će se baviti zaštitom prava potrošača i savetovanjem potrošača jer je na pomenutom konkursu, Ministarstva trgovine dobila pet miliona dinara za ovaj posao, iako je za ovu delatnost registrovana samo dva dana uoči isteka uslova konkursa, roka konkursa.
Todorić je naime, pet miliona dinara dobio za projekat koji se zove "potrošačko savetovalište za region Beograd" u konkurenciji jako mnogo organizacija koje su se savetovanjem potrošača i zaštitom potrošača bavile mnogo godina.
Jako čudne okolnosti da će dobiti sredstva, pisali mediji mnogo pre nego što je Ministarstvo trgovine donelo ovu odluku.
Prema rečima predsednika Udruženja bankarskih klijenata efektiva Dejana Gavrilovića, projekat za ovaj konkurs, molim vas da pokušate da ih smirite, stvarno ne mogu da se nadvikujem, nema smisla na ovakav način raditi.

Zaista je vrlo teško ovako raditi, stvarno nema smisla. Dakle, osim čudne okolnosti da je organizacija registrovana samo dva dana uoči isteka roka konkursa i još čudnije okolnosti da su mediji pisali o tome da će dobiti sredstva mnogo pre nego što su sredstva i odobrena, Udruženje bankarskih klijenata efektiva tvrdi, odnosno njihov predsednik Dejan Gavrilović da je konkursna dokumentacija predata bez i jedne potvrde poreske uprave i da je neko iz Ministarstva naknadno 3. decembra stavljao ove nedostajuće dokumente u komplet dokumentacije koju je predala organizacija Centar za novu politiku.
Prema rečima samog Todorića, on je uspeo da za dva dana prijavi svoju organizaciju Ministarstvu trgovine, da je tamo evidentira, što je pravi svetski rekord u efikasnosti, naročito, naše administracije kojoj za ovaj posao treba mnogo više. Oni koji su manje sposobni nego pomenuti gospodin Todorić, uspevali su, Udruženje Kikinda, samo za dva meseca da registruju svoju organizaciju, mesec dana im je trebalo za samu registraciju, a još mesec dana da evidentiraju svoju organizaciju, kao organizaciju koja se bavi potrošačima u samom Ministarstvu trgovine.
Naime, radi se o vrlo obimnoj dokumentaciji i rokovima koji nisu manji od 15 dana. Ovaj konkurs je izazvao revolt organizacije potrošača, koja tvrdi da je neregularan i da ga treba poništiti.
Osim ovog izbora Centra za novu politiku, bilo je i drugih neregularnosti. Recimo, nakon što je konkurs završen, menjali su se uslovi konkursa. U konkursu je jasno pisalo da je za region Beograd opredeljena jedna organizacija koja treba da dobije sredstva, ali su se volšebno pojavile dve organizacije, na vrlo čudan način bodovanja. Rečeno je prvo da je Centar za novu politiku imao jedan poen više, nego Centar za zaštitu potrošača, ali na traženje da se vidi kako je bodovano, predsednica Centra za zaštitu potrošača Vera Vide, odjednom se pojavila činjenica da obe organizacije imaju isti broj poena, pa su sredstva na neki način podeljena, što pokazuje da se samo želelo da se zataška, da konkurs nije regularan.
Moja pitanja za ministra trgovine, mi tražimo da dobijemo informaciju o toku konkursa i naročito izjašnjenje o navodima Udruženja bankarskih klijenata efektiva i želimo da dobijemo informaciju od ministra policije, da li je moguće da, kada postoji jasno opredeljenje Vlade, da će se boriti protiv korupcije, ovog trenutka Ministarstvo trgovine radi nešto što jako liči na to.

Hvala, gospodine predsedniče.
Poštovana gospođo ministar, poštovani gospodine Pastor, uvažene kolege i koleginice, unapred ću da se izvinim, zaista mi je vrlo teško da posle trinaest sati intenzivnog rada ovde budem koncentrisana i da mogu da izložim ovo što sam spremila i o čemu sam želela da govorim.
Vrlo je komplikovano i sa te strane, što smo u ovom paketu, ako mogu tako da kažem, ali jeste jer svačega ima u ovom paketu, nekako smo došli u poziciju da sada izdvajamo posebne delove tog paketa, ako želimo o tome da govorimo, a da ove druge smatramo manje važnim.
Kao nekog ko je predsednik Odbora za zaštitu životne sredine, upravo želim da govorim u ovom delu od četiri predloga zakona koji se odnose na energetiku. Moram sa žaljenjem da konstatujem, da kada god govorimo o energetici počnemo sa rečenicom – Srbija zaista ima velike energetske potencijale koji mogu da utiču na njen razvoj i na toj konstataciji se sve završi. Nažalost, gledajući energetski, daleko smo od toga što imamo kao potencijal.
Kada je reč o ekološkom aspektu energetike, moram da kažem da Srbija, uostalom, kao i sve zemlje u regionu, naravno, isključujem Hrvatsku, ona tu malo više radi od nas, prilično kaska za evropskim standardima, ali je dobra stvar u tome što i Srbija, kao i jedan najveći broj zemalja Evrope, se obavezala prema međunarodnim ugovorima, da u Srbiji 27% energije dobijamo iz obnovljivih izvora energije, što jeste skuplja varijanta u početku, ali je jako dobra varijanta za Srbiju.
Moram da konstatujem, počev od ove činjenice koju sam rekla, da je u Srbiji energetika najveći zagađivač, ali je, opet, ovo što sam malopre rekla, dobra stvar i sa te strane zaista mogu da pozdravim priču o zelenoj energiji.
Prema važećoj Strategiji energetskog sektora Srbije do 2015. godine, energetski potencijal obnovljivih izvora je procenjen na više od 4,3 miliona tona ekvivalentne nafte godišnje, od čega od 2,7 do 3,2 miliona otpada, praktično, na bio masu, 0,6 miliona tona je hidropotencijal, 0,2 miliona tona su geotermalni izvori, 0,2 miliona tona je energija vetra i 0,6 miliona tona je energija Sunca.
Takođe, moram da konstatujem nešto, zašto ove stvari izvlačim? Zato što mi je važno da govorimo o tome kakav potencijal imamo i zbog čega je važno da prepoznamo taj potencijal kao našu šansu za razvoj i da konačno počnemo da ulažemo u taj potencijal. Do sada smo u energetiku zaista ulagali minorno. Ako kažem 500 miliona evra, to jeste velika cifra ali ona je minorna, za ono što je potreba Srbiji u ovom sektoru da se uloži.
Moram da kažem da u vreme kada je strategija pravljena nisu rađena istraživanja. To je opet onaj minus o kojem govorim kada govorim o onome što imamo a šta ne prepoznajemo. Nisu rađena istraživanja da vidimo kakve kapacitete imamo u energiji vetra i energiji Sunca, pa su ovi rezultati ovde koje sam iznela neznatni u odnosu na ono što imamo. U međuvremenu je urađeno istraživanje, pa očekujem da će se u nekom vremenu ti podaci pojaviti kao vrlo važni, da će oni promeniti sliku energije ovih izvora.
Treba napomenuti i činjenicu da se Srbija nalazi u vrhu evropskih zemalja po količini raspoložive neiskorišćene biomase. Nažalost, ona je najskuplji izvor obnovljive energije i Srbija, nekako, do sada, uglavnom, koristi biogas i biomasu samo kao toplotnu energiju. Ona jeste naš potencijal i treba videti način da se taj potencijal konačno uposli. On bi tako mogao da uštedi više od 60 miliona evra godišnje, što nije zanemarljiva cifra i o tome treba razmišljati.
Pominjemo taj hidropotencijal i on je procenjen na 17 teravat sati, njegova iskorišćenost je između 60% i 70%. To znači da imamo prostora da koristimo i zato ovo što je govorila moja koleginica, Sanda Rašković Ivić, i ja ponavljam, vrlo je važno. Ovaj ugovor sa Italijom koji je u tom delu, a moram da napomenem još jednu činjenicu, hidropotencijal je najjeftiniji izvor obnovljive energije i zato je on onaj koji privlači pažnju investitora sa strane, njima on popunjava tu kvotu do 30%, a sa druge strane, to je najjeftinije, ali otvara i onaj prostor Srbiji. Srbija onda mora do 27% da ulaže iz nekih drugih izvora, koji su, takođe, skuplji.
Neću govoriti o tome koliko je problema prethodni Zakon o energetici doneo. Drago mi je da ste ušli u ove promene. Očekivala sam da će promene biti u nekim drugim delovima. Činjenica je da ste se bazirali samo na ovih nekoliko elementarnih stvari koje se tiču dozvola. Neka se završi na dozvolama, jer gubim koncentraciju.
Moram da kažem nekoliko naših ključnih zamerki. Zaista imate retroaktivnost zakona. U članu 10. se pojavljuje ta retroaktivnost. Pravnici tumače da je ovo retroaktivno. Ne može se to dozvoliti, jer ako želimo da budemo neko ko hoće da investitorima ponudi neke uslove koji su stalni i konstantni, ne možemo da ih menjamo u toku same procedure.
U članovima 6. i 7. izostavljate rokove. Računala sam, a i u obrazloženju pišete da želite da ubrzate procedure i skidate sa 27 nekih procedura na pet. To pokazuje vašu nameru, ali onda morate i rokove koje postavljate pred ministarstva i našu birokratiju, birokratski sistem, da date neke rokove u kojima oni moraju da se kreću.
Član 34. i 34a su zaista problematični. Za lokacijske dozvole je zaista potrebno da investitor obiđe mnogo institucija koje očigledno imaju vrlo dugačke procedure. Recimo, kod vetroparkova, za građevinsku dozvolu vam treba četiri godine. To je jedna od smetnji zbog čega ljudi nisu ulazili u ove investicije.
Moram još nešto da kažem. Podzakonska akta su isto problem u ovim oblastima i u ovim zakonima, jednostavno, nedostaju. Opet pominjem ove vetroparkove, nedostajala su podzakonska akta.
Konstatovali ste da ste doneli Akcioni plan za obnovljive izvore energije i to je dobro, to je nedostajalo i to je bilo vrlo važno kada su u pitanju ovi obnovljivi izvori energije. Na kraju krajeva, to je bila naša obaveza, u skladu sa onim što su pred nas postavila energetska zajednica. Ona pokazuje kakvu budućnost Srbija planira za sebe kada su u pitanju obnovljivi izvori energije i to je u redu.
Vidim da mi je ostalo još nešto malo minuta, pa da ih iskoristim. Vratiću se na ugovor sa Italijom, jer sam mislila da ću ostati na nekim drugim stvarima mnogo duže. Stoji sve ono što je konstatovala moja koleginica iz poslaničke grupe, ali oko ovog ugovora se mnogo štošta sporadično pojavljivalo u javnosti, jer je nekako ceo ugovor ostao vrlo tajanstven i rađen je mimo očiju javnosti. Isto tako sam, kada ste poslednji put povukli ovo sa dnevnog reda, očekivala da ćete nešto uraditi na ovom delu, da ćete ponovo pregovarati, da će se nešto menjati u ugovoru.
Iz onog što sam čitala kada ste govorili dok ste bili u opoziciji, bilo je jasno da i vi i mi iz DSS mislimo isto o ovome. Srbija nema neku naročitu veliku korist, zaista nema. Ako se izuzme cena koja je tog momenta bila veća, ali cena obnovljivih izvora pada, energija iz obnovljivih izvora pada, to što ćemo, recimo, imati da neka srpska firma radi nešto kao podizvođač, ili na nekom sličnom mestu, nećemo dobiti mnogo. Kako bih rekla, od velikog kolača, Srbija će dobiti mrvice, a izgubiće mnogo toga i nisam sigurna da li je trebalo ovaj ugovor uopšte pustiti na dnevni red. Mislim da je bilo pametno zastati.
U medijima smo videli da ni Italija nije zadovoljna ovim ugovorom. To nekako tumačim da jedni i drugi koji nismo zadovoljni ugovorom, onda treba da taj ugovor otvorimo i da o njemu razgovaramo.
O tome kakvu vrstu ponovo pomoći u velikim količinama novca, tonama novca, kako bih rekla, dajemo "Srbijagasu", mislim da me je sramota više o tome da govorim. Mislim da je o tome toliko puno rečeno i da je sramota da ovog trenutka, pred Novu godinu kada ljudi krpe kraj s krajem, mi više pomažemo onima koji su pomagali kulturno umetničke događaje, druge vrste događaja. Znači, oni imaju novca da ga ulažu na neka druga mesta, a građani Srbije treba da pune džepove te firme. Toliko. Hvala.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Banović i ja smo podnele amandman na član 2, dodali smo novi stav i obrazložiću to što smo mi smatrali da je potrebno da se promeni ovim amandmanom.
Način tehničkog održavanja međunarodnih, međudržavnih i državnih vodnih puteva treba da propisuje ministar saobraćaja, a sistem tehničkog održavanja vodnih puteva mora da bude jedinstven i celovit na celoj teritoriji Srbije. Smatramo da nema potrebe da jedan deo propisuje, deo nadležnosti za propisivanje tehničkih uslova, da dajemo AP Vojvodini, a drugi deo propisuje ministar.
Prosto, za nas je sasvim normalno da ministar, pošto mi naravno na žalost nemamo veliku dužinu plovnih puteva, samo 1.700 km imamo plovnih. 30% koristimo svoje luke. To može da propiše ministar saobraćaja, a održavanje i sve ostalo treba prepustiti naravno AP Vojvodini.
Pre svega, zato što severna srpska pokrajina je jedna od najbogatijih područja u ovoj oblasti, zainteresovana je da gradi i jača razvoj rečnih luka, pristaništa, marina, slobodnih carinskih zona i drugih aktivnosti i delatnosti u ovoj oblasti. Osnovnu infrastrukturu unutrašnjeg vodenog saobraćaja čine reke Dunav, Sava, Tisa i kanal Duvan-Tisa-Dunav. Zatim, osam međunarodnih luka na Dunavu, jedna na Tisi, nekoliko na Savi.
To naravno nije toliko mnogo da ne može da sve propiše ministar saobraćaja. Smatramo da Ministarstvo saobraćaja treba da propisuje jedinstven način tehničkog održavanja vodnih puteva, a samo održavanje treba ostaviti preduzećima Vojvodine.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u prethodnom stavu, stavu 4. kažete da će korisnici plaćati stručne usluge vezane za izradu projektne dokumentacije, obeležavanja prepreka i objekata na vodenom putu, izvođenje hidrotehničkih snimanja i hidrotehničkih radova na vodnim putevima za komercijalne potrebe korisnika. Dalje, u istom članu, ali u stavu 5. kažete da će visinu tih taksi propisati ministar saobraćaja uz saglasnost ministra nadležnog za poslove finansija.
Zaista ne razumem potrebu da jedan isti posao rade dva ministra. Razumela bih da ste rekli da to treba da radi ministar finansija, jer on je već najavio ovde u Skupštini, poslanici se dobro sećaju, da će doneti jedinstven propis kojim se određuju visine taksi i to je onda u redu. Kada imate jedan takav jedinstven propis, onda možete da se pozivate na njega i da kažete da je ministar finansija, ali mi nije jasno da je potrebno da se dva ministra usaglašavaju oko jedne visine takse.
Našim amandmanom smo precizirali da to treba da uradi ministar saobraćaja, da je to njegova nadležnost, naravno, u skladu sa zakonom koji je gospodin Dinkić najavio, da će se doneti jedinstvene visine taksi i da je to potrebno da uradi samo jedan ministar, da nema potrebe komplikovati, da imaju nadležnosti dva ministara za određivanje jedne visine taksi. Hvala vam.

Hvala.
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj vaš odgovor na amandman je prava paradigma tome kako imate dvostruka merila kada procenjujete naše amandmane.
U amandmanu o kome sam prethodno govorila, a koji se odnosi na visinu taksi koje treba da propiše ministar saobraćaja, zajedno sa ministrom finansija, tu su dva ministra imala nadležnost, ali kada je u pitanju ovaj amandman, ovaj član se odnosi na transport opasnog otpada, ovde tražite da isključivu nadležnost ima samo Ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove. Interesantno je zbog toga što su dva zakona vrlo povezana. Sećam se kada smo ih ovde donosili. Jedan je zakon o upravljanju otpadom, a drugi je zakon o transportu opasnog otpada.
Ta dva zakona su izuzetno povezana. Znam da kada smo ih donosili, Odbor za zaštitu životne sredine je imao svoje mišljenje vezano za ovaj zakon.
Ministarstvo za zaštitu životne sredine je vrlo blisko povezano sa ovom materijom. Po našem mišljenju, u ovom slučaju, nadležnost bi trebala da bude dvostruka. Treba da bude MUP, ali i Ministarstvo za zaštitu životne sredine.
Vrlo su povezana ova dva zakona, vrlo važna oblast za zaštitu životne sredine u Srbiji. Naše mišljenje je da ćete pogrešiti ako ne usvojite naš amandman. Tim pre, što u Srbiji postoje dokumenta, kao što je Strategija održivog razvoja, koja zaštitu životne sredine vidi kao treći stub održivog razvoja. Zaista smo puno uradili u toj oblasti i vrlo je važno da se, prilikom transporta i opasnog otpada, vodi računa o zaštiti životne sredine.
Mislim da ta dva ministarstva, MUP i Ministarstvo za zaštitu životne sredine, treba da budu nadležni za ovu oblast. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, za Srbiju su važni koridori. O jednom kopnenom govorimo mnogo dugo, o Koridoru 10, ali postoji ovaj drugi vodni, Koridor 7, koji je za nas takođe vrlo važan i o kome vrlo malo znamo i malo govorimo.
Potencijal vezano za vodni Koridor 7 su bili intenzivnije korišćeni ranijih godina, naročito tamo od 50-ih do 80-ih godina. U tom periodu je Srbija, po broju plovila na Dunavu, recimo, bila na drugom i na trećem mestu. Danas je daleko iza toga i daleko je vreme, jer umesto da napredujemo, išli smo korak nazad.
Početkom 90-ih godina se smanjio i broj plovila i prekinuta je plovidba zbog oružanih sukoba, raspada zemlje, uvođenja sankcija. Sredinom 90-ih je ponovo plovidba obnovljena i srpski brodari su sve do 1999. godine plovili Dunavom. Onda je agresija NATO i rušenje mostova, potpuno onemogućila da se plovi, pa je onda došao period uklanjanja bombi, eksplozivnih naprava, izgradnja mosta "Sloboda" 2005. godine.
Poslednjih godina je obim usluga za oko 50% manji nego, recimo, 1990. godine, što je potencijal koji imamo doveden zaista u jadno stanje i zapravo, nazadujemo, 20 godina smo za onim što smo imali, odnosno 50% manje imamo nego pre 20 godina.
U 2007. godini, recimo, brodarske kompanije su posedovale oko 350 plovila, koja su bila starija od 40 godina. To je u vezi sa ovim što sam predložila, smatrajući da je potrebno da se potpuno ili zamena dotrajalih elemenata opreme za spasavanje ljudi, takođe, unese kao element člana 90e, kako ste ga vi ovde krstili, gde se govori o pripremi trupa broda za vršenje redovnog pregleda i obavezno obuhvata sledeće elemente. Jedan od tih elemenata je to što sam navela, potpuna ili zamena dotrajalih elemenata za spasavanje ljudi.
Ima još nekoliko stvari koje su nama važne i o kojima treba da govorimo. Domaći putnički saobraćaj gotovo da ne postoji, ali se broj inostranih brodova u našim lukama za prevoz putnika povećava. To je ono što treba da znamo i na čemu treba da nastavimo da radimo. U tom smislu, ukidanje ove direkcije zaista neće doprineti boljitku.
U našim teretnim rečnim lukama i malim pristaništima se godišnje pretovari preko 6,5 miliona tona robe, a s obzirom na starost naših plovila, ovo što smo predložili, a moram da kažem još nešto, ovde radi preko hiljadu ljudi u ovoj delatnosti i još oko hiljadu ljudi radi u pristaništima i lukama, što nije mali broj ljudi na plovilima i zato smatramo da ovaj amandman koji sam predložila, a to je potpuna ili zamena dotrajalih elemenata opreme za spasavanje ljudi, mora biti uneti u ovu oblasti. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 126. je praktično povezan sa prethodnim članom 125, u starom zakonu, a po novom u članu 30. odnosi se na prihod od vršenja pregleda i tehničkog nadzora nad gradnjom čamca, plovećeg tela i plutajućeg objekta.
U ovom članu 126, odnosno 31. u novom zakonu kažete – za pružanje stručne usluge vršenja pregleda i tehničkog nadzora iz člana 125. stav 3. ovog zakona plaća se taksa. Ponovo kažete – visinu takse koja se naplaćuje za pružanje usluge iz stava 1. ovog člana određuje ministar, uz saglasnost ministra nadležnog za poslove finansija. Ponovo ono isto dupliranje koje smatramo da nema potrebe i ponovo smatramo da treba ostaviti ministru saobraćaja da radi svoj posao ili dati sve što treba da se radi u ovoj zemlji ministru finansija i da on potpisuje sve zakone i da nam propisuje sve takse i sve ostalo.
U skladu sa tim, smatramo da je naš amandman prihvatljiv. Prihvatite ga.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u prethodnom amandmanu o kome sam govorila sam počela da govorim o broju ljudi koji su zaposleni u ovoj oblasti na unutrašnjim plovnim putevima. U delatnosti saobraćaja na unutrašnjim plovnim putevima krajem 2008. godine bilo je zaposleno oko 900 ljudi i još oko 800 ljudi u delatnostima rada luka i pristaništa. Ukupni prihodi od saobraćaja i usluga u 2007. godini iznosili su oko 2,6 milijarde dinara ili 48 miliona dolara, od čega su devizni prihodi bili 22 miliona, uz pozitivni saldo od 12 miliona. Bruto domaći proizvod vodnog saobraćaja u 2007. godini iznosio je 889 miliona dinara, a to je 15,2 miliona dolara, a devizni prihodi su bili 21,3 miliona dolara.
Zašto sam govorila o ovim brojevima? Ovoliko malo ljudi pre svega radi u ovoj oblasti. Podaci su iz 2008. godine. U prethodne četiri godine mnogo ljudi je izgubilo posao, preko 200 hiljada ljudi. Nisam našla druge podatke. Podaci koje sam našla su jedini podaci koji su bili mogući da se pronađu. Verovatno ih je sada manje. Od tog broja, otprilike 2.000 ljudi ima vrlo malo onih koji počinju da rade i koji treba da polažu stručni ispit. Smatramo da je država dužna da povede računa o tome, prvo zato što je ovo jedna oblast koja je veliki potencijal za razvoj i velika mogućnost za sledeće zapošljavanje. Ona donosi dobit. Govorila sam o nekoj dobiti ovde u odnosu na broj ljudi koji su zaposleni. Država zaista treba da se pobrine da pomogne ovim ljudima, da im poslodavac plati polaganje stručnog ispita, pa makar prvi put polagao po uslovima da mu poslodavac plaća, a u nekim drugim okolnostima da mu ne plaća.
Ovde imate jako malo zaposlenih koji su slabo plaćeni. To su siromašni ljudi i mislim da je zaista potrebno da se povede računa o tome i da poslodavac plati polaganje stručnog ispita. Hvala.