Oba predloga zakona su veoma dobra. Kasne osam do deset godina, a haos i anarhija iz ove oblasti su nasleđeni. Dakle, bilo je mogućnosti u protekloj deceniji da oni koji su kršili prava intelektualne svojine budu gonjeni krivično, pa nisu gonjeni. Čekao sam da vidim šta ćete vi da uradite dok ste bili na vlasti.
Dakle, predlozi zakona su veoma dobri i prvo bih govorio o zakonu o posebnim ovlašćenjima radi efikasnije zaštite prava intelektualne svojine. Narodna Republika Kina, da bi se približila Svetskoj trgovinskoj organizaciji, morala je da izmeni svoj odnos prema intelektualnoj svojini. Najveće tržište, posle nekoliko opomena počeli su da menjaju odnos prema svemu i uredili su svoju zakonodavnu oblast u tom pogledu, a i počeli su da gone prekršioce prava zaštićene svojine, tako da je ta država, kao jedna od najmoćnijih u svetu, dala najbolji primer svima drugima koji treba u tom pogledu sve to da slede.
Mislim da je ovaj predlog zakona veoma dobar i da će doprineti poboljšanju unutrašnjeg kredibiliteta i poslovnog kredibiliteta u zemlji, da će biti veoma dobra poruka i svetu i stvaraocima u našoj zemlji.
Piraterija ili gusarenje sa zaštićenim pravima intelektualne svojine ovde dosta dugo traje, tako da mislim da su ove kazne koje su propisane veoma dobre i da će se oni koji su kršili zaštićena prava intelektualne svojine opametiti. Mislim da su kazne mogle da budu i veće, ali ako inspekcijski organi budu efikasni, mislim da ćemo veoma brzo ovde uspeti da zavedemo red.
Kada je reč o Predlogu zakona o arbitraži, mislim da je predlog veoma dobar i svi oni koji su učestvovali u radu arbitraže, bili zastupnici ili arbitri, mogu bolje da prepoznaju odredbe ovog predloga zakona. Zakon je zaista u skladu sa savremenim rešenjima, omogućava glatku proceduru, u skladu je sa uređenjem privrednih odnosa i privrednih sporova, nema prepreka koje mogu nepovoljno da utiču na strane u sporu, tako da je zaista arbitrima i njihovom znanju i savesti prepušteno rešavanje sporova pred arbitražom.
Rešenja koja smo imali u Zakonu o parničnom postupku do sada nisu bila dobra i mislim da se ovim predlozima ta rešenja unapređuju. Dakle, sa ovim zakonom će prestati da važi 31. glava Zakona o parničnom postupku.
Mislim da je ovaj zakon u skladu sa evropskim rešenjima, tako da i u pogledu procedure, u pogledu izuzeća sudija, odnosno arbitara, u pogledu pravnog leka vrlo je jasno da osnovne žalbe mogu da se odnose na bitne povrede postupka, povrede procedure i činjeničnog stanja, tako da mislim da će preopterećeni trgovinski sudovi, koji su do sada ipak loše radili, biti rasterećeni od ovih sporova i da će pred arbitražama biti otvorene šanse da se ti sporovi lakše rešavaju.
Nigde sa izmenama zakona o arbitraži nisu svi sporovi u svetu brzo rešavani, ali su ovo preduslovi da se po ovakvoj proceduri arbitražni sporovi brže rešavaju i zato smatram da ove predloge zakona treba prihvatiti. Hvala.

Svako ko želi da upozna neku državu za relativno kratko vreme treba da u toj državi, u prvoj knjižari, kupi zakon o krivičnom postupku, a ne ustav.
Zato što pravo stanje ljudskih sloboda i prava može da se vidi u krivičnoj proceduri, a ne u ustavu.
Ovaj predlog zakonika o krivičnom postupku, o kome danas raspravljamo, predstavlja savremeni predlog krivične procedure, koji je u skladu sa savremenom naukom krivičnog postupka i savremenom krivičnom procedurom.
Po mom mišljenju ovaj predlog kasni bar 15 godina, jer su Ustav Srbije i Ustav SRJ iz 1992. dali solidne osnove za promenu krivične procedure. Ta dva ustava predstavljaju raskid sa policijskim elementima u krivičnoj proceduri, koju smo imali do tada, prema Zakonu o krivičnom postupku iz 1976.
I ta dva ustava SRJ i Ustav Srbije iz 1990. su i poslužili kao dobar osnov za zakonik o krivičnom postupku, koji je na osnovu tih ustava i donet 2001. godine. Međutim, taj zakonik o krivičnom postupku iz 2001. je nedovršen. Tu su započete reforme, kao da se na pola puta stalo. Ima niz nedovršenih rešenja i kao da se u toj prvoj reformi zastalo u pokušaju.
Ovaj predlog o kome danas raspravljamo predstavlja predlog s kojim počinje nova era u krivičnoj proceduri. Ovo je pretemeljenje krivične procedure. U poslednjih 50 godina nismo imali ozbiljniju promenu.
Treba reći da je kad je reč o krivičnoj proceduri 1967. doneta jedna novela Zakona o krivičnom postupku, koja je zaista bila ogroman korak napred i predstavlja veliku liberalizaciju u krivičnoj proceduri, i tada je zaista položaj okrivljenog, njegovog branioca, u fazi istrage posebno, bio zaista veoma liberalan.
Međutim, ni šest meseci nije prošlo, počele su da stižu primedbe na taj predlog iz tužilaštva i policije, tako da je pretrpeo ozbiljne promene 1970. i 1973. godine.
I onda je izglasan Zakon o krivičnom postupku 1976, koji je nastao u vremenu koje mu je prethodilo, a koje je imalo potrese u tadašnjoj Jugoslaviji. On je posledica masovnog pokreta u Hrvatskoj, pobune na Kosovu 1968, ustavnih amandmana iz 1971. i Ustava iz 1974.
Državni razlog koji je bio jasno istaknut u tom Zakonu o krivičnom postupku imao je cilj pre svega odbranu poretka, pa tek onda borbu protiv kriminala.
Ovaj predlog, ovako kako je sročen, predstavlja zapravo potpuno novu sociologiju krivičnog postupka i potpuno novu političku sociologiju u krivičnom postupku. Nije originalan i dobro je što su autori predloga lišeni bili svake pretenzije na originalnost i uvažili savremena rešenja, koja su se pokazala u državama koje ih primenjuju kao veoma dobra.
Naime, ova rešenja koja imamo u ovom predlogu u evropskoj proceduri su stara oko 20-25 godina i ona dolaze do izražaja posle pada Frankovog režima u Španiji, Salazarovog u Portugaliji, posle pada režima pukovnika u Grčkoj, u Italiji posle ubistva Alda Mora, u Nemačkoj posle likvidacije grupe "Bader-Majnhof", u Belgiji posle savladavanja terorističke organizacije "Prva linija" i "Direktna akcija", u Italiji "Crvenih brigada", u Britaniji "Irske republikanske armije".
Tada su te države bile, po primeni svojih metoda u policijskom postupku, prave policijske države i odlučeno je da te metode koje je policija koristila da bi dobile dokaznu vrednost moraju dobiti procesnu formu. Dakle, i svedok-saradnik, i prikriveni islednik su nešto iz policijske tradicije, i dok su postojali samo kao policijske metode nikakvu dokaznu snagu nisu imali u krivičnim postupcima zapado-evropskih država. Onda je odlučeno da ta policijska taktika dobije procesnu formu kako bi mogle imati dokaznu snagu, jer bez toga nije moglo imati nikakvog značaja. O tome ću govoriti nešto kasnije.
Ono što je sada suštinska promena to je tužilačka istraga. Mislim da je bilo krajnje vreme da tužilac počne da primenjuje ona ovlašćenja koja ima prema Zakonu o tužilaštvu i da zaista dobijemo tužilačku istragu, jer praktičari veoma dobro znaju da se istražni sudija po pravilu uvek slagao sa zahtevom za sprovođenje istrage koju je podnosio tužilac.
Neslaganja su bila vrlo retka, uloga tužioca je bila vrlo pasivna, praktično cela procedura u poslednjih tridesetak, 40 godina se svodila na to da policija završi svoj postupak, onda je sudska istraga repriza policijske, a glavni pretres repriza sudske istrage. Ono što je bilo propušteno u prvoj fazi nije se moglo kasnije nadoknaditi.
Sada tužilac dobija zaista aktivnu ulogu i veoma je dobro što krivični postupak počinje onda kada se preduzimaju prve radnje, to se zove prethodna istraga protiv osumnjičenog. Tada realno počinje krivični postupak i formalno-pravno zaista je dobro da je u zakonu predloženo da krivični postupak počinje tada, a da istraga počinje onda kada se otkrije osumnjičeni i kada se donosi rešenje o sprovođenju istrage koje, prema ovom predlogu, donosi tužilac. Dakle, on vodi istragu i donosi rešenje o sprovođenju istrage. On ima zaista veoma veliku odgovornost i veoma aktivan mora da bude.
Sa druge strane, ovo potvrđuje da je tužilac deo izvršne vlasti i da je strana u postupku, jer uvek zastupa državu. Prema tome on ne može biti deo sudske vlasti. Sud odlučuje, sudska vlast je, znamo od Monteskijea, kako definisana u podeli vlasti. Prema tome, tužilac je strana u sporu i to mora da odradi u zaštiti interesa države, a ovaj zakon mu daje mogućnost u punoj meri.
Naravno, to će zahtevati da se tužioci dobro pripreme, jer su dosadašnje procedure njima dozvoljavale jedan pasivan odnos, da policija završi ili ne završi posao, da oni odćute u postupku i na suđenju najveći deo vremena i da glavni teret pada na sud. Tako da je ovo veoma dobro rešenje, dobro je što je napravljen i balans između pozicije okrivljenog, tužioca i suda, jer okrivljeni je sada zaista u punoj meri subjekt postupka.
Mi smo 76. godine imali Zakon o krivičnom postupku prema kome je okrivljeni objekt postupka, na proceduri iz 1976. godine okrivljeni je bio u poziciji da nesvesno sarađuje sa sudom na sopstvenoj osudi, bio je u poziciji da svedoči protiv sebe. Taj zakonik je dozvoljavao korišćenje ilegalnih dokaza, taj zakon iz 1976. godine je dozvoljavao da se premošćavaju nedozvoljeni dokazi i da se pravi most ka dozvoljenima.
Imao je i neke bezobalne formulacije, tako da je tada u istrazi uloga branioca bila vrlo potisnuta, prava okrivljenog vrlo sužena i on je bio objekt postupka. Danas je okrivljenik, od 2001. godine, subjekt postupka u punoj meri, ovim predlogom pogotovo, tako da je potpuno jasno zašto tužilac ima ovakva ovlašćenja i zašto policija ima ovakva ovlašćenja.
Čak mislim da je okrivljeni bolje zaštićen i da je u nekim segmentima zakona trebalo dati policiji veća ovlašćenja, zato što je okrivljeni ovde u poziciji da bude što manji izvor podataka i da se na drugoj strani prikupljaju dokazi, što će zahtevati od policije mnogo veći rad, još veću tehničku opremljenost, od tužilaca veoma dobro poznavanje materije borbe protiv kriminala, veoma dobro poznavanje života i različitih oblasti.
Dobro je što je u osnovnim načelima, odnosno kako se to kaže osnovnim pravilima pravično suđenje jedan od temelja procedure. Dakle, ne samo ono staro načelo da se krivcu izrekne zaslužena kazna, a da niko nevin ne bude osuđen, već da bude obezbeđeno pravično suđenje.
Pored toga, mislim da je dobro što su predviđene prilično velike novčane kazne za one koji budu dovodili u pitanje načela postupka, zapravo za one koji budu ometali pravdu. Tako da se mi sad već suočavamo da imamo listove u kojima novinari sprovode svoje istrage, sprovode svoj postupak i mislim da postoje listovi koji prate neke postupke i zastupaju tužbu više nego državni tužilac, a opet imamo listove gde neki novinari više brane okrivljene nego njihovi branioci, i dosta nekažnjeno to čine, tako da mislim da bi bilo krajnje vreme da se predvide ovako visoke kazne.
Oni koji su do sada bili kažnjavani, biće kažnjavani i ubuduće, oni koji do sada nisu bili kažnjavani za kršenje tih pravila, neće ni biti kažnjavani. Ali, veoma je dobro što je ovo dakle rešeno na ovaj način, a ne izmenom Krivičnog zakonika, pa da imamo recimo krivično delo ometanje pravde, pa da se vodi onda postupak, pa da se utvrđuje ko je ometao pravdu time što je predlagao kako slučaj treba da bude presuđen, koji dokazi treba da budu izvedeni i tako dalje.
Što se tiče prava lica lišenog slobode mislim da je trebalo reći, kada je reč o pravu na korišćenje jezika, da to lice može imati pravo da koristi jezik koji razume, ako je to moguće u okolnostima hapšenja.
Tako da je ovo mislim prepisano iz neke konvencije i malo mi liči na profesorski stav, ali da u realnosti stvari tako ne stoje.
Dakle, pre svega broj jezika je vrlo veliki, okolnosti hapšenja mogu biti takve da lice koje se lišava slobode često ne može da govori, tako da je trebalo ovde dodati, ako je moguće, ako postoje okolnosti da može da govori na svom jeziku, jeziku koji razume.
Mislim da je ključna izmena odredbi o svedoku-saradniku, budući da je dosadašnje rešenje bilo krajnje nerealno. Naime, govorilo se o tome da tužilac može ako oceni, odnosno kasnije i sud, da postoje olakšavajuće okolnosti na strani svedoka-saradnika.
Olakšavajuće okolnosti se cene na kraju postupka, a ne na početku, tako da je ova formulacija u dosadašnjem Zakonu o krivičnom postupku iz 2001. godine, sa nekoliko izmena, dosta neoprezna.
Zato mislim da je bolje rešenje da tužilac ceni celishodnost, kada već vodi istragu, kada već imamo tužilačku istragu. Kada krivični postupak počinje time što se preduzimaju radnje protiv osumnjičenog, a istraga kada se donese rešenje o sprovođenju istrage, onda je veoma važno da tužilac ceni celishodnost, svrsishodnost, da li zaista neko može da bude svedok-saradnik.
Dobre su odredbe o prikrivenom isledniku, kao i o korišćenju tehničkih mogućnosti u prisluškivanju, praćenju, opservaciji, kontrolisana isporuka, virtuelna rekonstrukcija itd, to su savremene tehnike, tako da tu zaista nema nikakvih primedbi.
Mislim da je, kada je reč o ovlašćenjima policije, predlagač zakona vodio računa o tome da u ovom trenutku imaju ona ovlašćenja obzirom na raspoloživu tehniku koju mogu da koriste i da se predlagač rukovodio načelom da mnogi ne bi nosili glavu na ramenima ako bi policija sve radila u rukavicama, tako da mislim da je tu napravljena dobra ravnoteža, mada su u tom pogledu policiji mogla da se daju i veća ovlašćenja.
U pogledu pravnog pretresa mislim da su zadržana neka rešenja koja odgovaraju ovom trenutku, a naime da svi okrivljeni, sem prvookrivljenog, moraju napustiti suđenje i ne mogu prisustvovati saslušanju prvookrivljenog i kasnijih.
Tu je možda trebalo povesti računa da po povratku u sudnicu odmah budu obavešteni o toku postupka i šta je ko o njima rekao, a ne posle, pošto je osnovno pravilo da okrivljenom treba ostaviti dovoljno mogućnosti za pripremu odbrane.
Takođe mislim za deo glavnog pretresa, ako se desi krivično delo, da je trebalo dozvoliti prigovor na optužnicu, pošto prema proceduri okrivljeni ima pravo na odbranu tokom celog postupka.
Ima više amandmana koji su podneti u cilju poboljšanja ovog zakona, tako da se nadam da će neki od njih biti usvojeni i poboljšati ovaj postupak, i zato predlažem da ovaj predlog zakonika o krivičnom postupku bude usvojen.

Ovaj predlog odluke o utvrđivanju nacionalne strategije reforme pravosuđa treba prihvatiti. Po svojoj sadržini to je veoma dobar predlog i mislim da kasni bar 15 godina.
Pravosuđe u svakoj državi liči na društvo u kome živi svoj život tako da to treba da imamo na umu. Pravosuđe je ličilo na svoje društvo pre 20 godina u ovoj državi, tako liči i danas. Zato mislim da je ovaj predlog odluke o utvrđivanju nacionalne strategije reforme pravosuđa veoma dobro zamišljen i mislim da je ključan za naše društvo, jer je bio red da se već jednom donese strategija reforme pravosuđa.
Ovde ima više tačaka u predlogu, ali opredelio sam se samo za nekoliko. Pre svega mislim da su ova načela veoma važna, načelo nezavisnosti, otvorenosti, odgovornosti i efikasnosti. Kada je reč o načelu odgovornosti, možemo govoriti o potrebi uspostavljanja profesionalizma u pravosuđu, a temelj svakog profesionalizma u svakoj profesiji su znanje i savest.
Ako nema znanja, savest nije dovoljna. Ako ima znanja, a nema savesti, to znanje je neupotrebljivo. Mi moramo da uspostavimo pravi profesionalizam i u pravosuđu, kao i u svim ostalim profesijama u našem društvu, da bi pravosuđe moglo da da očekivane rezultate.
Ono što je posebno moju pažnju privuklo, to je ovde reforma nastave na pravnim fakultetima, odnosno predlog da se ojačaju katedre pravnog fakulteta. Mi imamo profesore pravnih fakulteta koje niko ne citira, u svetu pogotovo.
Završiće svoj radni i životni vek, proveli su ga u nauci, a da ih niko ne citira, niko ne spominje to što su radili. Ima profesora pravanih fakulteta koji ne znaju da sednu za kompjuter.
Kada pogledate njihove udžbenike, vi ne možete u Srbiji, na pet-šest fakulteta pregledao sam udžbenike, nema na kraju udžbenika u popisu literature da se navede jedan kompjuterski sajt za pretraživanje zakonodavstva evropskog i svetskog, da vidite sajtove ustavnih sudova u Evropi, u svetu, vrhovnih sudova, Ujedinjenih nacija, Evropskog suda za ljudska prava.
A ti profesori su se čudili kako je moguće da 2001. i 2002. godine nisu bili konsultovani za uređenje naših zakona. Njih ne citiraju ni njihove kolege, osim njihovi asistenti i to kada pripremaju doktorske disertacije.
Krajnje je vreme bilo da se, kada je reč o strategiji, progovori o pravnim fakultetima i o ljudima koji izlaze sa tih fakulteta sa diplomama pravnog fakulteta. Imamo sudije koje danas ne znaju razliku između revolvera i pištolja, koji ne znaju šta je trag kočenja, ne znaju šta je psihička sekunda, koji ne razumeju finansijska veštačenja, koji ne razumeju medicinska veštačenja. To su, dakle, ozbiljni problemi.
Kada pogledate te profesore pravnih fakulteta većina njih ne zna da napiše tužbu, a predaju pozitivno pravne predmete i sada oni treba da pripreme nekog za život. Zato danas imamo sudije koji znaju zakone, a ne znaju život, različite oblasti.
To je ključni problem od opštinskih do Vrhovnog, tako da je za mene ovo veoma važan deo da dođe do reforme nastave na pravnim fakultetima, da na pravnim fakultetima predaju ljudi koji imaju vezu sa praksom, da u pozitivno pravnim predmetima sudije uče sudsku praksu, da se upoznaju sa presudama, da uče sudsku psihologiju, da poznaju veoma dobro kriminalistiku, da dobro poznaju imovinsko pravo, praksu Vrhovnog suda kada je reč o građanskom pravu, trgovačkom, da čitaju strane presude, da vide kako to izgleda, a ne da izlaze sa pravnih fakulteta, provedu tamo četiri godine, a ne znaju gde su sudovi u gradu u kome žive.
Zato mislim da je ovo veoma važno, jer bez ove reforme pravnih studija ostale neće mnogo vredeti.
Mislim da je ovde dobro što je naglašeno da su tužioci deo izvršne vlasti i da treba da imaju relativnu nezavisnost, jer državni tužilac je strana u sporu.
Prema tome, tumačenja nekih profesora da su oni sastavni deo sudske vlasti su obična besmislica. Tužilac je deo izvršne vlasti i on je uvek strana u sporu, kada štiti državni interes ili kada je reč o pravobraniocima, oni štite državni interes i strana su u sporu. Prema tome, vezivati njih za sudsku vlast je pogrešno.
Dopada mi se ovde što se govori o advokaturi. Bilo bi krajnje vreme da advokati postanu gospodari svog imenika, kako bi mogli oni biti odgovorni za to ko ulazi u advokatski red, a ne da se stalno upisuju ljudi preko odluka Vrhovnog suda i da se onda advokatskim komorama ispostavlja račun ko je sve primljen u komoru. Toliko. Hvala.

 Rešenje predloženo u članu 2. je dobro i ono predstavlja zapravo rešenje koje postoji u međunarodnim konvencijama. Amandman koji je predložen na član 2. stav 1. je loš. Prvo, prinuda i pretnja. Pretnja je psihička prinuda. Sastoji se u stavljanju određenog zla u izgled. Prinuda u užem smislu je fizička prinuda.
Dakle, u širem smislu sadrži psihičku i fizičku prinudu. To rešenje je loše, a Krivičnim zakonikom je predviđeno šta je prinuda.
Što se tiče prevare, ona se ovde pominje u svakodnevnom smislu, kolokvijalnom. U Krivičnom zakoniku, prevara postoji onda kada neko nekoga dovodi u zabludu ili ga održava u zabludi, da bi ta osoba učinila na račun svoje imovine ili imovine druge osobe nešto štetno. U imovinsko-pravnom smislu takođe je prevara dovođenje i održavanja u zabludi da bi neko na štetu svoje imovine nešto učinio. Tako da u ovom smislu kako je ovde predviđeno to nije dobro.
Verovatno se mislilo na obmanu. Obmana sasvim nešto drugo znači u našim propisima i treba praviti razliku kada se govori o obmani i prevari.
Zatim, oko zabrane da se postavljaju pitanja kojima se traži izjašnjavanje građana o veroispovesti, pa sloboda govora sadrži i slobodu da postavite pitanje da li je neko neke veroispovesti, a sloboda je da vam ta osoba odgovori ili ne odgovori.
Pored toga, ovako kako je predviđeno sa zabranom, moralo bi da se predvidi onda i odgovarajuća kazna, jer ovako kako je predviđeno, ovo više vuče na blanketno krivično delo, a onda mora da se predvidi kazna, tako da je amandman neprihvatljiv.

Rešenje predloženo u članu 3. stav 2. Predloga zakona treba prihvatiti. Tu nema nikakve greške, ali je zato amandman pogrešan.
Ne može se govoriti o zloupotrebi slobode veroispovesti radi izazivanja i podsticanja verske, rasne i nacionalne mržnje, da je ta mržnja zabranjena i kažnjiva. Pa to znači da je upotreba dozvoljena. To je argumentum a contrario. Prema tome, ne možete reći da je zloupotreba kažnjiva, a da upotreba nije kažnjiva. Zato takovog rešenja nema u Predlogu zakona, u navedenom članu i stavu.
Inače, ovako kako je predloženo u zakonu je potpuno u skladu sa članom 51. Povelje o ljudskim i manjinskim pravima, gde se kaže da je zabranjeno i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje nacionalne, rasne i verske i druge neravnopravnosti, kao i izazivanje ili raspirivanje nacionalne, rasne, verske i druge mržnje i netrpeljivosti. Prema tome, to je potpuno u skladu.
Jedino što Venecijanska komisija, kada je davala saglasnost za Povelju o ljudskim i manjinskim pravima, pravi razliku između mržnje i netrpeljivosti, pa su ateistička mržnja, ideološka i politička, druge mržnje i netrpeljivosti, a prvorazredne su nacionalna, rasna i verska. Ta podela je neprihvatljiva. Prema tome, amandman ne treba prihvatiti, a rešenje je veoma dobro.

Rešenje koje je predloženo u članu 8. stav 7. je veoma dobro i tu ne mogu da se stave nikakve ozbiljne primedbe.
Kada je reč o postupcima, a posebno krivičnom postupku, treba naglasiti da postoje dve vrste svedoka. Oni koji su oslobođeni svedočenja i oni koji su privilegovani, oni koji mogu da svedoče, a zakon im dozvoljava mogućnost da odbiju da svedoče. Sveštenik ulazi u red tri profesije u Zakonu o krivičnom postupku, a to su branilac, lekar i sveštenik, koji su oslobođeni dužnosti svedočenja.
Dakle, zbog prirode tih profesija i zbog poverenja koje postoji između vernika i sveštenika, klijenta i branioca, pacijenta i lekara, oni su oslobođeni svedočenja.
Amandman bitno sužava ono što Zakon o krivičnom postupku daje. Naime, ovde se od svih sveštenika privileguje samo onaj koji je istovremeno i verski ispovednik.
Pošto vernik može imati sveštenika u okviru parohije, župe ili druge teritorijalne organizacije određene verske zajednice ili crkve koji je istovremeno i verski ispovednik i svešteno lice koje obavlja određenu službu u prisustvu vernika, zato je ovde veoma bitno da bilo koje svešteno lice kome se vernik ispovedio ima položaj privilegovane osobe, odnosno osobe koja je oslobođena svedočenja.
Ovaj amandman ne treba prihvatiti jer bitno sužava prava sveštenika koja mu daje Zakon o krivičnom postupku. Dakle, bilo koji sveštenik, a ne samo onaj koji je istovremeno i verski ispovednik.

Sticajem okolnosti o ovom predlogu zakona raspravljamo posle Uskrsa, koji je proslavljen po novom kalendaru i pred Uskrs koji treba da se proslavi po starom kalendaru. Ovaj predlog zakona treba podržati i mislim da Vladi treba čestitati na ovako dobrom predlogu zakona.
Očekivao sam da će ovaj predlog doći mnogo ranije na dnevni red, jer je Vlada Srbije iz 2001. godine donela Uredbu o organizovanju i ostvarivanju verske nastave i nastave alternativnog predmeta u osnovnoj i srednjoj školi, 24. jula 2001. godine, koju je potpisao potpredsednik Vlade Dušan Mihajlović.
Za mene je to vrlo važno, budući da to nisam očekivao od te vlade. Međutim, ona je ipak odlučila da svoj program dopuni u toku mandata, pa je donela uredbu o verskoj nastavi. U toj vladi je na stolici Dositeja Obradovića sedeo dr Gašo Knežević, ministar prosvete iz GSS, pa zahvaljujući toj vladi i GSS u Srbiji je uvedena veronauka.
Naravno, to je za mene bilo prijatno iznenađenje, budući da su to bili, bar deo tih ministara, po svojim opredeljenjima i pogledu na svet, ljudi koji su Boga doživljavali kao konkurenciju, i to najveću, tako da je za mene ovo bilo zaista prijatno iznenađenje, pa sam očekivao u tim danima da se donese i predlog zakona o crkvi i verskim zajednicama.
Naravno, mora se reći da je ta uredba doneta po zamislima Vlade da bi se popravio utisak koji je ta vlada ostavila pred tradicionalnim crkvama, posebno pred Srpskom patrijaršijom, zbog izručenja Slobodana Miloševića, međutim crkva nije prihvatila tu trgovinu i smatrala je da deci u osnovnoj i srednjoj školi pripada pravo na versko obrazovanje.
U hrišćanskoj civilizaciji, građanska država se rukovodi idejom civilne religije, koja se sastoji u uvažavanju Boga, veri u njegovu pravednost, kojom nagrađuje dobra dela i vrline i kažnjava greh i porok. Ta koncepcija prihvata da je religioznost veoma važna dimenzija čovekove ličnosti i ona polazi od toga da je zapravo čovek najveći dokaz da Bog postoji.
Kada je reč o toj koncepciji, a njom je prožet i ovaj zakon, u njoj se naročito vodi računa o tome da dođe do izražaja verska tolerancija i uvažavanje verske tradicije, nacionalnog i kulturnog identiteta. Ustavni osnov za ovaj predlog zakona čini i Ustav Srbije, i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima, kao i Ustavna povelja, i ona predstavlja zaista veoma važan okvir.
U Predlogu zakona je veoma bitno uočiti da se razlikuju svetovna od duhovnih pitanja i da je to jedan od bitnih elemenata hrišćanske vere, tako da oni koji su kritikovali ovako predloženi zakon treba još jednom da obrate pažnju na određene odredbe i duh zakona.
Ustav Srbije, iako donet 1990. godine, daje vrlo važan okvir za ovaj predlog zakona, jer u Ustavu Srbije, u odredbama koje se odnose na slobodu veroispovesti, vera više nije stvar ličnog izbora, dok je ranije isticano da je to stvar ličnog izbora.
Dok za neke druge poglede na svet i uverenja, na primer egzistencijalističko, nije u Ustavu pisalo da je to stvar ličnog izbora, tako da je već Ustav iz 1990. godine bio veliki korak i zaista predstavlja dobar okvir za ovaj predlog zakona o crkvama i verskim zajednicama.
Pored toga, Ustav Srbije u tim odredbama o verskim slobodama ne govori da je vera privatna stvar, što znači da ne osporava da je vera javna stvar. Dakle, afirmiše crkvu kao javnu zajednicu, što je veoma važno i na tu odredbu se, po mom dubokom uverenju, oslanja i ovaj predloženi zakon.
Treba reći, naravno, da bi se verska uverenja i vera u potpunosti zaštitili, potrebno je da u novi ustav Srbije ipak, kada je reč o zabranama izazivanja rasne, nacionalne i verske mržnje, uđu i odredbe da je zabranjeno širiti i ateističku mržnju, jer mislim da po ovim ljudskim pravima nije dovoljno reći da nisu dozvoljene druge mržnje i netrpeljivosti, već te druge mržnje treba takođe precizirati, dakle, da nije dozvoljena ateistička mržnja i netrpeljivost, ili politička mržnja i netrpeljivost ili ideološka. To treba predvideti, a ne stavljati ih kao drugorazredne u jednom neodređenom tonu i rečniku.
Dobar Ustav treba da spreči samovoljno uplitanje države u slobodno ispovedanje vere, ali treba da sadrži odredbu da je svaka upotreba vere u političke svrhe zabranjena.
Smatram da su predložena rešenja veoma dobra i da oni koji polaze od toga da može doći do zloupotreba moraju znati da se i najbolja rešenja mogu zloupotrebiti, ako postoji raspoloženje za zloupotrebu. Dakle, suština je u tome da se stvori takav moral i opredeljenje u društvu da se zloupotrebe svedu u svim oblastima na što je manje moguću meru i okvir.
Posebno bih skrenuo pažnju na prva tri člana, gde je vrlo jasno stavljeno do znanja da je svakome, u skladu sa Ustavom, zajamčeno pravo na slobodu savesti i veroispovesti, da je zabranjena diskriminacija, a kada je reč o ograničenju verske slobode, mislim da je u članu 3. stav 1. veoma važno što je naglašeno da se zaštite slobode i prava drugih. Dale, taj član 3. sadrži direktno prepisane neke odredbe Ustavne povelje i Povelje o ljudskim i manjinskim pravima. Stoga smatram da ovaj predlog zakona treba prihvatiti.

Bez obzira na ispoljene razlike, mislim da je danas veliki dan u ovoj skupštini i da možemo slobodno da iznesemo svoje stavove, šta mislimo o Predlogu zakona o rehabilitaciji.
U sadržini ovog zakona može se videti da je vreme "majstorsko rešeto". Mislim da je ovaj predlog zakona trebalo da bude bar pre 15 godina na dnevnom redu u skupštini, ali dobro je što je i danas došao na red. Sličan zakon je donet u Čehoslovačkoj 1968. godine, a neke druge države srednje Evrope i Balkana su slične zakone donele 1991, 1992, 1993. godine.
Kada je reč o ustavnom osnovu, mislim da treba imati na umu da se on nalazi i u Ustavnoj povelji, koja u 10. članu kaže da se odredbe međunarodnih ugovora o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama koji važe na teritoriji Srbije i Crne Gore neposredno primenjuju; zatim, u članu 16. imamo primat međunarodnog prava, kaže se: "Ratifikovani međunarodni ugovori i opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica"; kao i Povelja o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koja u članu 7. kaže: "Ljudska i manjinska prava zajemčena su međunarodnim pravom".
Pored toga, treba se podsetiti da je 9. maj 1945. godine – Dan pobede nad nacizmom i da je to Dan Evrope. Prema tome, vododelnica je vrlo jasna.
Na osnovu međunarodnih ugovora koji su ratifikovani i primata međunarodnog prava, kao i na osnovu Ustava Srbije i ovog zakona, ako bude bio donet, a nadam se da hoće, ne može se očekivati da će biti rehabilitovani oni koji su bili kvislinzi ili činili zločine. Ovde je reč o onima koji su imali određene ideje, određena razmišljanja, ideologiju i samo zbog toga stradali.
Problematično je što ranije nije bilo mogućnosti da se slična prava ostvare, jer Jugoslavija 1948. godine nije glasala za Opštu deklaraciju o ljudskim pravima i slobodama, bila je uzdržana. Prema nekim podacima, tada je u UN stigao predlog iz Jugoslavije da u deklaraciju uđe i pravo na osnivanje logora. To je sklonjeno iz procedure da ne bi bilo o tome rasprave, ali su logori formirani.
Međutim, još je interesantnije da od 1945. do 1992. godine nije bilo sankcija Saveta bezbednosti protiv Jugoslavije zbog kršenja ljudskih prava, tako da su ta merila rastegljiva. Može država biti i osnivač UN, kao Jugoslavija, zbog učešća u Drugom svetskom ratu na strani saveznika, imati logore ili do 1948. oštre obračune sa političkim protivnicima i neistomišljenicima, a da nema sankcija.
Međutim, podsetio bih na neke javno obelodanjene stvari, neke podatke koji su javno dostupni. Aleksandar Ranković je 1951. godine obelodanio podatak da je, prema istraživanjima MUP-a FNRJ, do 1949. godine 47% građana bilo nevino lišeno slobode i pod istragom. U Srbiji, do 1949. godine, oko 49%; u Sloveniji 39%; u Bosni 51% itd. Kasnije, 1966. godine na Brionskom plenumu obelodanjeno je šta je činila ta služba, na čijem je čelu on bio.
Pored toga, od 1990. do 2000. godine vlasti su dozvolile da se objavi toliko podataka iz tog perioda i pokazale toleranciju. Nije bilo zabrane nijedne knjige, časopisa, publikacije koje su obelodanjivale podatke o kršenju ljudskih prava. Bilo je čak doktorskih disertacija, publicističkih radova, pitanje kakve vrednosti, tako da je i to vreme nametnulo razmišljanja o ovom zakonu.
Pošto je bilo nekih tonova koji zaslužuju osvrt, podsetio bih vas da smo u udžbenicima istorije za osnovnu i srednju školu 90-ih, od 1993. godine mogli da pročitamo da su u Srbiji postojala dva antifašistička pokreta: jedan partizanski i jedan jugoslovenske vojske u otadžbini. To su sve obelodanile prosvetne vlasti.
U knjižarama i dan-danas imate i domaće i strane autore koji su o tome pisali, tako da je to nešto što su te vlasti iz '90-ih slobodno obelodanile. Zaista mislim da je to bio izraz slobode i da su mnogi mogli da obelodane ono što do '90-te uopšte nisu mogli, tako da to pozdravljam i mislim da je to bio veliki prilog toleranciji i obelodanjivanju podataka koje mnogi nisu mogli da saznaju.
Pored toga što je veliki broj ljudi zbog svojih uverenja ubijen i osuđen zbog verbalno-političkog delikta, kao što je, recimo, krivično delo neprijateljske propagande, koje je bilo tako sročeno da je veliki broj ljudi, čak mislim da je u ranijim sazivima bilo poslanika koji su zbog tog dela odgovarali, bili osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora.
Zakon je izmenjen 1959. godine samo zbog jednog čoveka – Milovana Đilasa, pa je uneta sintagma: zlonamerno i neistinito prikazivanje prilika. Potom je osuđeno hiljade ljudi zbog toga što su iznosili vrednosne sudove, svoja mišljenja kroz vrednosni sud o sistemu, politici i prilikama.
Isto važi i za povredu ugleda države, čak je i izazivanje nacionalne, verske i rasne mržnje korišćeno za obračun sa političkim protivnicima, a posebno krivično delo širenja raznih vesti. Trebalo bi da imamo na umu veliki broj ljudi koji je samo zbog toga što je iznosio svoje mišljenje odgovarao.
Pored toga, hteo bih da vas podsetim da su bili mešoviti kriterijumi u poslednjim decenijama, tako da su ljudi sa različitim biografijama zauzimali različite pozicije u vlasti, što bi trebalo imati na umu. Recimo, do mesta predsednika SIV-a dogurao je Branko Mikulić, koji je bio prvak ustaške mladeži u Bugojnu.
Čovek iz "Hitler Jugend" organizacije je bio Stane Dolanc, kasnije visoki državni funkcioner, ali je on imao tetku Lidiju Šentjurc, koja ga je pred kraj rata izvukla iz te situacije, a i teču koji je bio Boris Krajger, šef Uprave državne bezbednosti za Sloveniju, pa je čovek imao prilike daleko da dogura. Ne znam da li je tetku i teču imao Branko Mikulić, ali je bio predsednik vlade.
Podsetio bih vas da je drugi predsednik vlade – Veselin Đuranović bio četnik, do 1943. godine je bio u četnicima, postoje fotografije iz ratnih dejstava, gde se vidi da on baš nije momak iz crkvenog hora. Njegov ministar unutrašnjih poslova u četničkoj organizaciji je bio Dobroslav Ćulafić i Budimir Šoškić. Obelodanjen je podatak da su bili na platnom spisku italijanskih vlasti, tako da to nije bila neka smetnja da napreduju.
Prema tome, vreme je majstorsko rešeto. Budite tolerantni. Mislim da ovaj zakon treba usvojiti.

Ovaj predlog zakona bi trebalo prihvatiti jer po svojoj sadržini i rešenjima predstavlja jedan moderan, savremen zakon o policiji, koji je usklađen sa savremenim težnjama u nauci o policiji i savremenim zakonodavstvom u Evropi, a rekao bih i u svetu.
Veoma je važno što je ovaj zakon po svojoj sadržini uvažio sva ona rešenja koja preporučuje Ustavna povelja i Povelja o ljudskim pravima, kao i Ustav Srbije. Prema Ustavnoj povelji, međunarodno pravo ima primat nad domaćim zakonodavstvom i to je onaj okvir koji sve nas obavezuje.
Takođe, mislim da je veoma dobro što predlagač za svako od predloženih rešenja nije išao po mišljenje u OEBS i Savet Evrope, već zakon ima jedan pečat koji mu je dao predlagač, tako da je napravljena veoma dobra ravnoteža između obaveza iz Ustavne povelje i onih rešenja koja su i do sada postojala.
Veoma je dobro što se u zakonu, kada je reč o organizaciji policije, uvažava princip dekoncentracije i dobro je što nema decentralizacije. Decentralizacija u policiji je loše rešenje.
To smo imali kada su raniji opštinski funkcioneri imali svoju policiju, pa su onda shodno tome organizovali njen rad, sa rezultatima koji su poznati i zbog čega se više takva rešenja ne pominju.
Depolitizacija je takođe dobra, to se oseća i po principu koji se predlaže, a to je da na čelu policije bude direktor policije, jer je to prvi čovek policije, kakva rešenja postoje i u svetu. Dobro je što postoji demilitarizacija, mada demilitarizacija policije u Evropi nije toliko izražena.
Naime, postoje jedinice koje su poluvojne, polupolicijske, međutim, zadržani su činovi u nekim evropskim država, iako policija nosi civilna odela. S druge strane, kada je reč o naoružanju policijskom, koliko se može videti iz prospekata sa sajmova policijske opreme, policijsko naoružanje je militarizovano. Ono ima nešto drugačiji dizajn, ali po efikasnosti, po ubojitosti, po mogućnostima, to je vojno naoružanje.
Međutim, ono se na policijskim sajmovima nudi kao policijska oprema i policijsko naoružanje, zato što za trgovinu tim oružjem postoje mnogo manja ograničenja nego na ona koja se odnose na vojno oružje, tako da tu moramo biti vrlo jasni da u Evropi nema demilitarizacije policije, osim u promenama uniformi.
S druge strane, kada pogledate granične jedinice policija u Evropi videćete da je tu vojna organizacija. Drugo, obuka policije u Evropi je takva, što je pravilo svih država u Evropi u kojima postoji policija, da se po tom pravilu svi oni obučavaju kao vojska. To ne treba smetnuti s uma.
U poslednje vreme dolaze i predlozi iz nekih evropskih država prema kojima se ograničavaju ljudska prava. Britanski ministar unutrašnjih poslova nedavno je rekao, mada taj predlog nije prošao, da bi trebalo proširiti ovlašćenja policije, pa je čak predložio nešto što je bilo ranije karakteristično za socijalistička zakonodavstva. On je sad predložio da se uvede i preventivni pritvor za one koji su preventivno sumnjivi.
S obzirom da nalet terorizma ide tako da dovodi u pitanje građanska prava i daju određena ovlašćenja policiji koja ranije nisu bila poznata, veoma je dobro što se u zakonu po prvi put, koliko mi je poznato ovde, naglašava profesionalizam. Dakle, policija mora da razvija profesionalizam, a profesionalizam ima dva temelja. To je znanje i savest. Ako nema znanja ili nema savesti, nema profesionalizma.
Bilo je ovde različitih komentara na neka rešenja. Ovde bi trebalo imati na umu da se i najbolja rešenja uvek mogu zloupotrebiti ako postoji želja da se prava zloupotrebljavaju. Prema tome, veoma je bitno da se promeni klima, vaspitanje policije i razvoj profesionalizma koji upravo ima ta dva temelja - znanje i savest.
Po svojim rešenjima, inače, zakon je veoma zahtevan. Negde oko 80 članova se bavi ovlašćenjima policije. Ta ovlašćenja su delikatna, vrlo važna, međutim, nema efikasnosti policije bez dobrih ovlašćenja. Po tim pravima koja se daju policajcima, oni moraju zaista biti veoma dobro osposobljeni, jer ta prava koja oni imaju i koja mogu ugroziti prava drugih, mogu biti vrlo opasan teren. Zato je i te kako važno posvetiti ogromnu pažnju njihovoj obuci tokom školovanja, ali i kasnije.
Kada je reč o Savetu Evrope, o primedbama Saveta Evrope, bilo bi veoma dobro da se podsetimo da je naša država 31. marta 2003. godine primljena u Savet Evrope u trenutku kada su na najdrastičniji način kršena ljudska prava, tako da mi nije jasan stav Saveta Evrope. Danas je tu i tamo imao izvesne primedbe na rešenja, a ova država je primljena u Savet Evrope marta 2003, tada kada su na najdrastičniji način kršena ljudska prava.
Da vas podsetim, protivno Ustavu, Ustavnoj povelji, tada je prema odluci neustavnog predsednika države, gospođe Mićić, odlučeno da pritvor više po Ustavu nije u nadležnosti suda, već u nadležnosti policije. To su totalitarne težnje jednog režima koji je bio sklon totalitarizmu i na najdrastičniji način povredio Ustav.
Pored toga, ukinuto je pravo na branioca i u tom policijskom postupku, što je nezabeleženo u novoj istoriji Evrope. Hitler, Musolini i Staljin nisu ukidali pravo na branioca, posle Drugog svetskog rata ovde nije ukinuto pravo na branioca. Generalu Mihailoviću, Stepincu, suđeno je tako što su imali pravo da biraju branioce. Stepinca je branio Politeo. Mihailovića Dragić-Joksimović i mislim Vladimir Grol. Imali su pravo da izaberu.
Vanredno stanje zavedeno je prema Zakonu o merama za slučaj vanrednog stanja od 27. marta 1991. godine. Primenom tog zakona, po mom mišljenju, u vanrednom stanju 2003. godine poništena je celokupna kritika na račun prethodne vlasti, jer je primenom tog zakona u potpunosti uvažen jedan od zakona koji je dao prilično velika ovlašćenja i koji je imao koktel članova koji se odnose na ratno stanje i na vanredno stanje.
U to vreme, naravno, došlo je do podrške nevladinih organizacija vanrednom stanju, a vidim da se sada nevladine organizacije javljaju takođe kao kritičari ovog predloga zakona, iako mislim da su većina nevladinih organizacija u ovom društvu zapravo rentijeri evropske ideje i nakupci ideje ljudskih prava.
Inače, kada je reč o rešenjima koje se odnose na onaj deo gde su u pitanju ovlašćenja policije, mislim da je to u skladu sa savremenim rešenjima u Evropi, gde je dosta dobro razvijena tehnologija političke kontrole stanovništva.
Naravno, treba imati na umu da policija izlazi iz jednog veoma teškog perioda, iz perioda sankcija i ratova, gde je policija platila veoma veliku cenu toga, možda najveću, jer je u tom periodu bila gurnuta u pakao. Međutim, posle promena 2001. godine mislim da je veoma važno da obratimo pažnju zašto nije došlo do promena 2001, 2002. i 2003. godine.
Ovo želim da ukažem zbog toga što Predlog zakona o policiji nije samo govor o ovom zakonu, nego i povodom zakona, pa bih vam tako skrenuo pažnju da bivši ministar policije, gospodin Mihajlović, u svojim memoarima kaže da je Đinđićeva Vlada preuzela mafiju iz ranijeg perioda.
Takođe ističe da su mu Đinđićevi kontakti otežali borbu protiv mafije, tako da je za mene to zapažanje gospodina Mihajlovića veoma zanimljivo, jer iz Vlade u kojoj je gospodin Mihajlović bio ministar niko nije demantovao ove njegove navode, niko se nije u tom pogledu javio za reč.
Sa druge strane, gospodin Čedomir Jovanović, potpredsednik Vlade iz 2003. godine, sabljaške vlade Zorana Živkovića, u svojim memoarima je rekao da su oni bili prinuđeni da budu istovremeno i policajci, i tužioci, i sudije, i poslanici, i da razgovaraju sa mafijom, i sve drugo.
Verovatno da zbog toga mnoga dela nisu ni mogla biti otkrivena, jer kada imate one koji su istovremeno i policajci, i sudije, i tužioci, i poslanici, i razgovaraju sa mafijom, imali smo nasleđe koje imamo.
Ovo niko nije demantovao od članova bivše Vlade, mada sam to očekivao, budući da je ta Vlada uvela veronauku i građansko vaspitanje, pa ako ih bog nije obavezao ni na šta, mislio sam da će ih bar obavezati građansko vaspitanje.
Međutim, ni građansko vaspitanje ne obavezuje ih, tako da je ostala zavera ćutanja.
Treba imati na umu kada je reč o tom nasleđu, Goran Petrović, donedavni šef državne bezbednosti, u svom intervjuu rekao je da je predsednik Vlade Zoran Đinđić njemu davao naloge da prisluškuje novinare, tako smo saznali kakav je bio položaj novinara i kako su se kretale njihove slobode i prava.
Inače, povodom lažne priče o navodnoj pobuni crvenih beretki smo saznali iz memoara gospodina Mihajlovića, da gospodin Goran Petrović nije išao u Kulu na razgovore sa crvenim beretkama jer je te večeru svoju suprugu vodio u pozorište, tako da mi uopšte nije jasno kako se uopšte može govoriti o ozbiljnosti te tzv. pobune.
U vladinim dokumentima postoje dokazi da nije bilo nikakve pobune, već je to bio protest radnika i to je objasnio i general Lukić svojevremeno.
S druge strane, kada je reč o ovoj temi, o rešenjima koja postoje u Zakonu, a i povodom teme, treba napomenuti da je gospodin Mihajlović takođe rekao da je šef Biroa za komunikaciju, gospodin Vladimir Popović, otkrio policiji šemu za šverc cigareta, pa mu je skrenuo pažnju da bi bilo dobro da upravo on održi predavanje UBPOK-u, kako bi UBPOK saznao kako idu šeme za šverc cigareta i kako bi uspeo efikasno da se bori.
Zato od njih nije moglo da se očekuje neki zakon o policiji ili neke reforme u policiji.
Takođe, kada je reč o onome što čini povod za razgovor o ovom zakonu treba se setiti da je ta vlada iz 2001. godine u maju 2001. godine položila vence na grobove Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića.
Dakle, to je jedan potez toliko staromodan i neverovatan, tako da se od njih, od te vlade nije ni moglo očekivati da izvrši neke ozbiljnije promene u policiji.
Budući da je kontrola policije izazvala veliko interesovanje jednog dela poslanika i različite komentare, hteo bih da ukažem na nekoliko detalja, pre svega unutrašnju kontrolu u policiji: nje ima ili nema.
Da li ćete zvati ovako ili onako, to je sasvim svejedno, bitno je kakva će biti zakonska rešenja.
Gospodin Mihajlović je prazninu u tom pogledu pokušao da reši uvođenjem generalnog inspektora, iako osnovi za takva rešenja ne postoje u Ustavu i zakonu, tako da tek sada prvi put u ovom predlogu imamo unutrašnju kontrolu policije koja je rešena na veoma dobar način, jer mislim da tu nije bilo ozbiljnih primedbi iz Saveta Evrope i OEBS-a i da je rečeno da tu ipak treba policija da da svoja rešenja.
Naravno, ukazivalo se na to da bi trebalo preuzeti rešenja iz nekih drugih zakona, ali mislim da je tu bitno ne personalno nego principijelno rešenje da se zaista uspostavi unutrašnja kontrola, a najvažnija je po mom mišljenju spoljna kontrola, i to parlamentarna. Jedino parlament ima legitimitet da vrši kontrolu nad radom policije i bezbednosnih službi.
Ovde je bilo reči o tome, pa i u javnoj raspravi, da su recimo britanska rešenja veoma dobra. Mene zanima da li oni koji preporučuju ta rešenja mogu nešto da nam kažu, kako je izgledala kontrola rada policije u Britaniji povodom ispitivanja okolnosti pod kojima je izgubio život dr Keli, koji je tvrdio da u Iraku ne postoji zabranjeno oružje.
Mislim da bi bilo dobro da od onih koji sugerišu ta rešenja čujemo neke primere iz te britanske prakse provodom slučaja dr Kelija.
Bilo je i predloga da su francuska rešenja veoma dobra, međutim, mene zanima i tu kakvi su rezultati kontrole, recimo povodom rasvetljavanja okolnosti pod kojima je britanska princeza izgubila život u Parizu, pa me zanima da li tu francuska policija ima neka dobra rešenja za kontrolu, da li je nešto propušteno i šta je utvrđeno, recimo, zašto je tako dugo vožena do bolnice, toliko je valjda bilo potrebno da izgubi krv.
Kada je reč o britanskim rešenjima, skrenuo bih pažnju i na slučaj onog nesrećnog Brazilca koji je u julu mesecu ubijen, posle terorističkih napada na London. On je gastarbajter, žurio je na posao i procenjeno je da ima oko sebe bombe. Ubijen je sa pet hitaca. Niko nije snosio odgovornost.
Utvrđeno je da je bilo greška. Porodica je dobila naknadu štete, ali smo dobili novi princip u Evropi - policija prvo puca, pa onda utvrđuje identitet.
Moram da kažem da je u vreme vanrednog stanja u nedeljniku "Vreme", iz pera jednog novinara, objavljen podatak da bi policija, kao u Engleskoj, trebalo prvo da ubija, a ne da hapsi.
To je bilo objavljeno 20. marta, pa je 27. marta došlo do Meljaka, a niko nije ispitivao da li je taj novinar možda svojim tekstom podsticao na neke akcije.
Dakle, mislim da ta kontrola treba da bude, pre svega, parlamentarna, a unutrašnja kontrola mislim da ima dobra rešenja. Mislim da je dobro što se nije sledio primer crnogorskog Zakona o policiji, gde neke građanske organizacije vrše kontrolu nad policijom.
Onima koji predlažu ta rešenja iz crnogorskog zakona preporučujem da pitaju te građanske organizacije šta su utvrdile kontrolišući policiju i njihov rad posle ubistva novinara Duška Jovanovića, urednika "Dana", ili povodom ubistva visokog policijskog funkcionera Šćekića. To se sve nedavno dogodilo.
Radni odnosi su dobro uređeni i mislim da tu nekih ozbiljnijih primedbi ne bi moglo da se stavi. Ovde je bilo reči o tome da bi trebalo da se povećaju plate. Da se podsetimo, 1990. godine policajci pozornici su imali platu 1.300 maraka. Ako bi odlazili na Kosovo tri meseca, vraćali su se sa 10.000 do 12.000 maraka.
Međutim, to vreme je otišlo, došli su ratovi i sankcije, tako da ta cena koja je plaćena u poslednjoj deceniji prošlog veka ne treba da bude zanemarena ni danas kada se govori o njihovim primanjima, za koja, naravno, mislim da treba da budu povećana, ako je to objektivno moguće u okviru budžeta.
Dakle, mislim da ovaj zakon treba prihvatiti i predlagaču čestitam na dobrim rešenjima.

Budući da je više tačaka dnevnog reda spojeno govoriću samo o Predlogu zakona o prekršajima, koji mi se čini da je najvažniji. Ovaj predlog po svojoj sadržini predstavlja predlog modernog zakona, u skladu sa savremenim težnjama u prekršajnom pravu i nauci prekršajnog prava. Po svojoj sadržini usklađen je sa međunarodnim pravom, budući da po Ustavnoj povelji kod nas međunarodno pravo ima primat nad domaćim i sve usvojene konvencije se neposredno primenjuju, tako da više nije ostavljeno na slobodnoj volji da li ćemo prihvatiti međunarodne konvencije ili nećemo, ili ćemo poštovati primat međunarodnog prava ili nećemo.
U UN 1948. godine izglasana je Opšta deklaracija o ljudskim pravima. Država Jugoslavija tada nije glasala za Opštu deklaraciju o ljudskim pravima, tako da svi oni čija su prava bila povređena od 1948. do 1971. godine ne mogu da računaju na naknadu za svoja povređena prava, jer država nije priznala Opštu deklaraciju o ljudskim pravima.
To je bilo vreme kada je pao i predlog da se u Opštu deklaraciju o ljudskim pravima unese pravo na formiranje koncentracionih logora koji su bili formirani u Jugoslaviji, ali eto nisu ušli u proceduru UN, zamalo, tako da ta intervencija da ne treba da usvajamo zakone nije tačna, jer sve evropske države usklađuju svoje zakonodavstvo sa evropskim konvencijama, a onima koji ne veruju savetujem da pogledaju sajt EU i da pogledaju sajtove pretraživača zakonodavstva, pa da vide kako se usklađuju domaći propisi evropskih država sa Evropskom deklaracijom, odnosno svim preporukama EU.
Bilo je krajnje vreme da se promeni naš zakon o prekršajima, jedan vrlo staromodan i prevaziđen zakon, iz jednog vremena koje je definitivno za nama. Sa druge strane, status prekršajnih organa nije dovoljno jasan. Oni su organi posebne vrste. Naime, nisu ni pravosudni organi, ni organi uprave, tako da je to moralo da se izmeni – da prekršajni organi prestanu da postoje u našem pravu i da dobijemo prekršajne sudove kao nadležne sudove za utvrđivanje odgovornosti zbog povrede prekršaja, da se sudije nadležne za prekršaje izjednače sa ostalim sudijama u sudskom sistemu i da prekršajno pravo i prekršajni postupak po svojim rešenjima prate promene u krivičnom pravu i krivičnom postupku, jer u svim državama u svetu se može uočiti određena sličnost.
Ako želite da vidite kakav je prekršajni zakon u nekoj državi pogledajte kako je uređena krivična odgovornost u krivičnom zakonu, kako su uređena pitanja iz krivičnog prava i onda ćete znati da su preslikana rešenja u prekršajnom postupku. Isto važi i za zakone o krivičnom bilo koje države, videćete sličnosti između prekršajnog postupka i zakona o krivičnom postupku neke države.
Kada je reč o materijalnom delu prekršajnog zakona mislim da je dobra nova definicija pojma prekršaja, koja vrlo jednostavno definiše prekršaj kao izvršenje radnje koja je propisom nadležnog organa određena kao prekršaj i uz to protivpravna. Načelo zakonitosti je u članu 3. vrlo jasno definisano: da prekršaj mora biti predviđen u propisima, vrlo jasno definisan i da se ne može suditi za prekršaj koji nije bio predviđen kao prekršaj u vreme kada je izvršen.
Mislim da su dobra rešenja kod radnji izvršenja, vremena izvršenja, mesta izvršenja, posebno kod nužne odbrane, gde je došlo do preuzimanja rešenja iz Krivičnog zakonodavstva, koje je sada mnogo šire definisano. Naime, zna se da nema prekršaja ako je radnja propisana kao prekršaj učinjen u nužnoj odbrani. Međutim, ono što je bitno to je u stavu 2. (član 13.) da je, nužna odbrana – ''ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili od dobra drugog odbije istovremeni protivpravni napad''. Dakle, sada se proširuju dobra koja se štite. Ranija je definicija bila da od sebe ili drugog odbije istovremeni i protivpravni napad, a sada od svog dobra i dobra drugog odbije istovremeni i protivpravni napad.
Samim tim, sa takvim rešenjem kod nužne odbrane logično je da je došlo do promene kod krajnje nužde, koja je takođe definisana na savremen način. Naime: ''Krajnja nužda postoji ako je prekršaj učinjen da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugog istovremenu neskrivljenu opasnost''.
U pogledu prekršajne odgovornosti uveden je nov jezik. Naime, govori se o krivici i oblicima vinosti, umišljaju i nehatu. U članu 18. uračunljivost nije imala posebne novine. Pravna zabluda je zadržana na način kako je i do sada bila definisana i mislim da je tu nađena prava mera, obzirom da preuzimanje potpunog rešenja iz Krivičnog zakonika ne bi bilo u redu zbog specifičnosti prekršaja. Mislim da su dobra rešenja i u pogledu saučesništva, tako da su zadržana ranija rešenja.
Novina u pogledu vrste kazni je da imamo sada rad u javnom interesu i poništenje važenja vozačke dozvole zbog negativnih poena za one vozače koji učestvuju u javnom saobraćaju i krše propise. Mislim da je to pravo rešenje, budući da imamo sve veći broj ljudi koji su nepažljivom vožnjom unesrećili mnoge ljude, naročito decu.
Mislim da bi primena ove odredbe morala biti vrlo jasna i široka, kako nam se ne bi dešavalo da nepažljivi vozači stvaraju invalide ili usmrćuju ljude u javnom saobraćaju, posebno kada pogledate u poslednjih desetak godina koliko je ljudi izginulo u saobraćaju, a to nadmašuje cifru iz nekih ratova.
Kada je reč o zaštitnim merama predviđena je zabrana upravljanja motorni vozilom. Međutim, mislim da bi bilo bolje još jedno rešenje, a to je da je uvedena zabrana polaganja vozačkog ispita za one koji su pokušali da voze i voze automobil bez položenog vozačkog ispita.
Mislim da bi takve osobe, kojih ima sve više, trebalo da snađe odgovarajuća zaštitna mera tj. zabrana polaganja vozačkog ispita u određenom periodu, kako bi zapamtili taj svoj pokušaj učešća u javnom saobraćaju bez vozačke dozvole.
Dobro je što je u članu 46. u tački 7) predviđena zabrana pristupa oštećenom, objektima ili mestu izvršenja prekršaja, gde, takođe, vidim paralelu sa krivičnim postupkom. Posebno je ovo bitno zbog nasilja koje je povećano i mislim da je ova mera pravi odgovor za smanjenje nasilja i uopšte, za ponašanje, odnosno posebna zaštitna mera prema onim prekršiocima koji ne mogu da poštuju određene vrednosti.
Javno objavljivanje presude, to je takođe novina i mislim da oni koji vrše teške prekršaje treba da dožive to da javnost u novinama može da čita da su se obrukali i da to izađe svuda kako bi javnost znala o kome je reč.
Što se tiče načela postupka, mislim da je tu napravljena dobra ravnoteža između zaštite javnog interesa i prava učesnika u postupku. Dalje, slobodna ocena dokaza je zadržana, insistira se na ekonomičnosti prekršajnog postupka, to načelo je i do sada bilo.
Što se tiče prava na odbranu, ono je sada daleko bolje definisano, da je veoma jasno i da je pravo i na formalnu i na materijalnu odbranu obezbeđeno na dobar način. Što se tiče upotrebe jezika u prekršajnom postupku, takođe, taj član 86. je sasvim dobro rešenje i mislim da tu nije bilo nikakvih primedbi, čak ni u javnoj raspravi nije bilo primedbi povodom tog rešenja.
Nadležnost sudova je ključna promena. Dakle, uvode se ipak prekršajni sudovi kao prvostepeni sud, dakle, vrše sudije, a radiće i prekršaje, trebalo bi da ispunjavaju iste one zakonske uslove koji se traže i za sudije. Okrivljeni i njegova prava u članu 108. su takođe dobro definisani. Mislim da je jasno stavljeno do znanja da okrivljeni ima pravo da se brani samo uz stručnu pomoć branioca, tako da tu nekih novina nema.
Mislim da su dobra rešenja i u pogledu pravnih lekova, u žalbenom postupku. Ovaj zakon u celini treba podržati i mislim da predlagač zaslužuje svaku pohvalu. Hvala.

Ovaj amandman ne treba prihvatiti. Laički pristup je toliko naznačen da je prosto neverovatno. Šta znači to - kontaktira sa oštećenim, boravi u prostorijama. Kojim prostorijama? U restoranu? Hotelu? Bioskopu? Ne mogu da budu u istoj prostoriji, je l′ tako? Ovo je prosto toliko laički napisano, neprecizno, tako da sam iznenađen da poslanici nisu vodili računa o nekim detaljima. Raspoloženje za amandman nije argument za amandman. Ovo ne treba prihvatiti.

Predlog krivičnog zakonika koji je Vlada gospodina Koštunice uputila ovoj skupštini na raspravu i izjašnjenje predstavlja moderan, savremen krivični zakonik, u skladu sa dostignućima savremene nauke krivičnog prava. Po svojoj sadržini to je zakonik otvorenog društva, u kome se autoritet države zasniva na slobodi građana.
Ovo je jedna od najozbiljnijih promena u novijoj istoriji Srbije, odnosno jugoslovenskog prostora. Ovo je zaista zakon promena. Ujedno, ovo je zakon koji sadrži odredbe koje predstavljaju poslednju rundu desovjetizacije krivičnog zakona, koja je, istini za volju, počela 1951. godine Krivičnim zakonom FNRJ, kada je doneta odluka da se ipak preuzmu modeli zapadnih krivičnih zakona i zapadne teorije krivičnog prava.
Do tada je naše krivično zakonodavstvo i uopšte zakonodavstvo bilo prilično sovjetizovano, a to se u krivičnom zakonodavstvu višestruko osetilo, sa pogubnim posledicama.
U tom periodu do 1951. godine u Ujedinjenim nacijama doneta je Opšta deklaracija o ljudskim pravima 1948. godine i ona je bila ključni dokument na kome su sva kasnija krivična zakonodavstva u svetu zasnovana.
Za tu Opštu deklaraciju o ljudskim pravima 1948. godine nije glasala jugoslovenska delegacija, jer je ona predložila da u Opštu deklaraciju o ljudskim pravima 1948. godine uđe i pravo na formiranje koncentracionih logora. Kako to nije prihvaćeno, nije ušlo u proceduru, ali su logori u to vreme uveliko funkcionisali, pa to treba shvatiti kao pokušaj da se formi da jača sadržina, jer se pošlo od toga da forma štiti pravo, pa čak i kada je reč o koncentracionim logorima.
Naravno, nikakvih sankcija Saveta bezbednosti nije bilo oko toga što su postojali logori, jer je malo poznata okolnost da je te 1949. godine Broz potpisao protokol po kome Jugoslavija postaje američka interesna sfera, tako da je zaštita za logore bila u potpunosti obezbeđena.
Sledeća izmena posle 1951. godine bila je 1959. godine, kada se uz oslobođenje od sovjetskih uticaja ipak osećaju novi uticaji, a to je izmena krivičnog dela neprijateljske propagande, kada je uneta sintagma da se može odgovarati zbog zlonamernog i neistinitog prikazivanja prilika u zemlji. To je učinjeno samo zbog jednog čoveka, poznatog disidenta Milovana Đilasa, koji je tek 1988. godine, sa promenom vlasti u Srbiji, doživeo da mu se vrati pasoš, dakle te 1988. godine.
Pored toga, tada je uvedeno i krivično delo širenja lažnih vesti, kao direktni sovjetski uticaj, a i mera bezbednosti zabrane javnog istupanja uneta je retroaktivno, takođe zbog njega.
Posle toga su sledile promene 60-ih godina i u to vreme dolazi do ratifikacije Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima, koji je imao veoma veliki uticaj na krivično zakonodavstvo u svetu. Taj pakt je donet 1971, a ratifikovan je 1976. godine.
Mislim da svi oni koji na osnovu tog pakta računaju na rehabilitaciju u krivičnopravnom smislu moraju imati na umu da deklaracija iz 1948. godine nije usvojena, tako da od te do 1976. ne postoji obaveza države da ona štiti prava koja su sadržana u Opštoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948. godine.
Dalje, 1990. godine dolazi do ključnih promena u krivičnom zakonodavstvu. Tada se menja krivično delo neprijateljske propagande, menja se krivično delo špijunaže, odavanja državne tajne i dolazi do liberalizacije. Ali, uticaj sovjetskog prava se i dalje oseća u nekim drugim formulacijama, kao relikt prošlosti.
U Ustavu Savezne Republike Jugoslavije 1992. godine dolazi do ukidanja smrtne kazne za krivična dela iz savezne nadležnosti. Posle toga dolazi do preformulacije krivičnog dela širenja lažnih vesti i tako dolazimo do 2001. godine, kada imamo novu Vladu Srbije, koja nije izvršila ozbiljne promene u krivičnom zakonodavstvu. Doduše, od te vlade to se i nije moglo očekivati.
Naime, Vlada iz 2001. godine je preko svojih predstavnika, ministra unutrašnjih poslova i potpredsednika Vlade Dušana Mihajlovića i generala Sretena Lukića, načelnika Resora javne bezbednosti, na Novom groblju položila vence na grobove Aleksandra Rankovića i Slobodana Penezića, što je bila vrlo jasna poruka za dane koji dolaze, a koje smo videli u vanrednom stanju.
Nijedna vlada pre te vlade nije polagala vence na grobove dvojice pomenutih, ali mislim da se od te vlade nije ni moglo očekivati ozbiljnije zahvatanje u krivičnom zakonodavstvu i korenite promene. Bez obzira na kasnije promene oko organizovanog kriminala i izmene Zakona o krivičnom postupku i definicije nekih krivičnih dela, to se nije moglo očekivati.
Doduše, treba se sada podsetiti i reči Dušana Mihajlovića, koji u svojim memoarima "Vidici" i "Povlenske magle" kaže da je ta vlada preuzela mafiju iz ranijeg perioda i da mu je ta vlada otežavala borbu protiv organizovanog kriminala.
Još je zanimljivije da se niko iz te vlade nije oglasio povodom tih tvrdnji iz njegovih memoara, niti neko od tih ministara koji danas ovde sede kao poslanici, tako da se nameće pitanje da li će tu biti nekog izjašnjavanja. Čak mislim da se ni porodica pokojnog predsednika Vlade o tome nije izjasnila, pa se nameće pitanje da li su to u pitanju klevete ili je to istina.
Što se tiče Vlade iz 2003. godine, mislim da je bilo jasno da su oni u krivično zakonodavstvo u vanrednom stanju vratili rešenje iz 40-tih, 50-tih godina. "Sabljaška" vlada Zorana Živkovića vratila je konfiskaciju imovine kao kaznu, celokupne imovine, kao rešenje iz 1945, a retroaktivno je odlučila da primenjuje kaznu od 40 godina zatvora.
Pored toga, ministar pravde u toj vladi, u ime vlade jedno vreme je zahtevao da se retroaktivno vrati smrtna kazna, tako da je to bio nezabeležen pad u našoj bližoj istoriji, po konzervatizmu i po zastarelim idejama.
Ovaj krivični zakonik je inače drugi u istoriji Srbije. Prvi je donet 1860. godine, a ovaj, kada bude bio usvojen, biće drugi po redu. Nazvan je zakonikom zato što je u njemu napravljen pokušaj ujedinjenja što je moguće većeg broja krivičnih dela, tako da će sada u jednoj kodifikaciji pretežan broj krivičnih dela biti na jednom mestu.
Uz to, treba napomenuti da će biti zadržano i sporedno krivično zakonodavstvo, jer se pošlo od pretpostavke da je nemoguće sva krivična dela ujediniti u jedan zakon, već da bi, radi bolje zaštite određenih oblasti života, bilo potrebno u tim zakonima koji uređuju posebne odnose u određenim oblastima života zadržati krivična dela koja posebno štite te oblasti, da bi tu bila bolja preglednost i da bi se ti propisi bolje primenjivali i bolje sagledali.
U pogledu promena o kojima je ovde reč pre svega mislim da je važno napomenuti (a iskoristiću da govorim i drugih 10 minuta) da se menja pojam krivičnog dela. Društvena opasnost kao sastavni deo definicije krivičnog dela se definitivno briše, zato što je to više sociološka definicija, a nema pravni značaj i nije joj mesto u krivičnom zakonu. Mislim da je to jedan od relikata sovjetskog prava, koji sada odlazi u prošlost. Konačno, sada imamo modernu definiciju krivičnog dela, kako se definiše i u evropskim krivičnim zakonima.
Druga ključna promena, po mom mišljenju, jeste i to što se kao oblik saučesništva ukida organizovanje zločinačkog udruženja, kao poseban oblik saučesništva, što je uvoz iz Sovjetskog Saveza iz 1947. godine i zadržao se sasvim nepotrebno do naših dana. Mislim da je u prošlosti bilo demokratskih kapaciteta da se to promeni, ali izgleda nije bilo dovoljno volje i interesovanja.
Dakle, sa tom promenom polazi se od pretpostavke da se može odgovarati samo za određeno konkretno krivično delo kada postoji krivica, tako da je organizovanje zločinačkog udruženja predviđeno u posebnom delu krivičnog zakona kao posebno krivično delo, a ne još povrh toga kao poseban oblik saučesništva i dodatno otežavajuća okolnost.
Uz to, mislim da je jedna od ključnih promena koja doprinosi demokratizaciji i liberalizaciji društva to što se krivično delo uvrede i klevete, koje se do sada gonilo po službenoj dužnosti, zbog uvrede državnih funkcionera, ukida, tako da će i državni funkcioneri koji budu bili žrtve kleveta i uvreda putem štampe morati sami da vode privatne parnice, a ne više da traže zaštitu državnog tužioca.
Uz to, mislim da je napravljen veliki korak napred zbog toga što su novinari dobili posebnu zaštitu, jer sada mogu da štite svoj izvor informisanja, kako ne bi odgovarali, kao do sada, zbog toga, osim kada je reč o krivičnom delu za koje se može ići preko pet godina, jer bi to bilo neodgovaranje za neprijavljivanje težih krivičnih dela. Tako da sada novinari mogu da štite svoj izvor informisanja.
U pogledu uvrede i klevete više nije predviđena kazna zatvora, već samo novčana kazna, tako da sada praktično etika novinarske profesije ostaje jedna od važnih brana u njihovom delovanju.
Napomenuo bih, uz to, da je došlo do novih kazni. Jedna od kazni je sada oduzimanje vozačke dozvole i javni rad za opšte dobro. To su do sada bile nezamislive promene u našem zakonodavstvu.
Mislim da sa ovim promenama koje sam izdvojio kao najvažnije ovaj naš zakonik ulazi u red liberalnih evropskih zakona.
Naravno, da ne zaboravim, došlo je do temeljne promene kod definicije pravne zablude, budući da se do sada odgovaralo i za nepoznavanje zakona, to se uzimalo kao olakšavajuća okolnost; sada samo skrivena zabluda dovodi do odgovornosti, tako da dolazi do potpune promene pravne zablude, definicija se menja posle više od 50 godina.
Dakle, to su neke od ključnih promena koje smatram veoma važnim. Iz duha zakona proizilazi da se samo sa brzom i efikasnom pravdom, koja nikoga ne zaobilazi, može postići zaštita osnovnih vrednosti na kojima počiva život u ljudskoj zajednici, a ne drakonskim kaznama.
O ostalim pitanjima ću govoriti u načelnoj raspravi.

Predlog krivičnog zakonika je po svojoj sadržini, kada se detaljno pogleda, sročen tako da su autori bili lišeni svake pretenzije na originalnost zato što je danas veoma teško biti originalan, pogotovo što mi, u nizu država koje su menjale krivični zakonik, poslednji menjamo krivični zakonik i usklađujemo ga sa međunarodno prihvaćenim obavezama.
Kao što je poznato, mi smo kao država koja je član UN prihvatili da naše zakonodavstvo uskladimo sa Rimskim statutom Međunarodnog krivičnog suda, Konvencijom UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminala sa Protokolom za prevenciju, suzbijanje i kažnjavanje trgovine ljudskim bićima, naročito ženama i decom i Protokolom protiv krijumčarenja migranata kopnom, morem i vazduhom, Evropskom konvencijom o suzbijanju terorizma, Međunarodnom konvencijom o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotreba hemijskog oružja.
Pored toga, Ustavna povelja koja je usvojena 2003. godine u članu 10. propisuje da se neposredno primenjuju međunarodni ugovori u našem pravu. Dakle, odredbe međunarodnih ugovora o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, koje važe na teritoriji Srbije i Crne Gore, neposredno se primenjuju.
Jedna od obaveza, koja je u ovom predlogu poštovana, predviđena je Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima. Naime, ratifikovani međunarodni ugovori i uopšte prihvaćena pravila međunarodnog prava imaju primat nad pravom Srbije i Crne Gore i pravom država članica. Dakle, to je bilo neophodno uvažiti da bismo mogli da pripadamo civilizovanom svetu.
Tako da, govoriti o tome da je neko bio prvi u ovom ili onom predlogu, mislim da je sasvim nepotrebno, zato što su ovo rešenja koja postoje već 10-15 godina u modernom krivičnom zakonodavstvu Evrope. Skoro sve države bivše Jugoslavije, odnosno republike su ga usvojile, tako da mi tek sada dolazimo u tom redosledu, kao jedna od poslednjih država koja vrši ozbiljne, korenite promene krivičnog zakonodavstva.
Naravno, pored dobrih rešenja u krivičnom zakonodavstvu, veoma je bitno da imamo sudije koje dobro poznaju život. Jer, imati odličan zakon, a imati sudije koje nisu dobri poznavaoci života, realnosti, koje dobro ne mogu da procene činjenice, ne može mnogo da pomogne.
Uz to, veoma je važno da nam se ne desi ono što se desilo ovde u bliskoj prošlosti 2001, 2003. godine. U svojim sećanjima potpredsednik Vlade Srbije Čedomir Jovanović kaže da su oni bili primorani da budu i poslanici, sudije, tužioci, policajci i da razgovaraju sa mafijom i sve drugo. Gde to ima? Šta to znači razgovarati sa mafijom? Šta to znači istovremeno biti poslanik, biti tužilac, biti sudija i potpredsednik Skupštine? Taj period treba da ostane za nama i da se više ne ponovi.
Nedavno smo imali retroaktivno delovanje Krivičnog zakona. Imali smo predsednika suda koji kaže da ćemo nekako naći način da retroaktivno primenimo zakon kada je reč o kazni od 40 godina. Kada sam pomenuo izjavu gospodina Jovanovića, odnosno njegova sećanja u knjizi "Moj obračun sa prošlošću", kada smo videli sva ta njihova ovlašćenja, verovatno se sada nameće pitanje kako je moguće da gotovo svi članovi surčinskog klana dobiju status zaštićenih svedoka ili su pred dobijanjem tog statusa? Tako da, kada to uzmemo u obzir, mislim da je ovo vreme koje sam pomenuo definitivno za nama i ono služi kao veoma loš primer, koji ne bi trebalo da se ponovi.
U pogledu novih krivičnih dela, mislim da je bitno da se skrene pažnja da sada uvodimo i krivično delo ubistvo iz samilosti, koje do sada nije bilo u našem zakonodavstvu. Prihvaćeno je iz evropskog zakonodavstva, jer se došlo dotle da bi trebalo uvažiti i takve životne situacije u kojima nekome treba pomoći na takav način kada su bolesti ili bolovi tako nepodnošljivi i teški da dalji život nema nikakvog smisla. Mislim da je u našoj praksi moglo da se uoči da je bilo takvih situacija. Međutim, mislim da je sada regulisanjem ubistva iz samilosti napravljen jedan veliki korak napred u približavanju moralnim vrednostima evropskog kontinenta.
Veoma je dobro što je došlo do promene i u odredbama koje se odnose na uslovni otpust, zbog toga što je sada utvrđeno da sud odlučuje o uslovnom otpustu, a ne administrativni organi, odnosno uprave krivično-popravnih domova.
Rehabilitacija je na ključan način izmenjena. Ona je do sada bila više policijska nego humanistička. Mislim da je tu napravljen veliki korak napred.
Dobro je što se menjaju odredbe o zastarelosti, jer se kod vremenskih krivičnih dela uzima da zastarelost počinje da teče od trenutka kada je nastupila posledica, a ne kada je delo izvršeno.
S druge strane, ako pogledamo situaciju na Kosovu, mi znamo da od 1999. godine naša Vlada tamo više nema nadležnosti, da se tamo nalaze međunarodne snage, oficiri sa vojnih i policijskih akademija sa zapada, sa najmodernijom opremom. Međutim, mislim da su njihovi rezultati u pogledu otkrivanja i razjašnjavanja krivičnih dela veoma slabi.
Pogledajte kakva je situacija oko nekih veoma teških ubistava, pomenimo Goraždevac, pomenimo situaciju 17. marta, pogrom nad Srbima, gotovo da nijedno delo nije razjašnjeno. To znači da ni dobri krivični zakoni, ni dobro opremljena policija sa savremenom tehnikom ne može ništa da učini ako nema jake volje da se čvrsto uđe u borbu sa kriminalom, a pogotovo organizovanim, kakav je danas na Kosovu.
Mislim da je veoma važno da vidimo da se, kada je reč o borbi protiv kriminala, svet menja. Nedavno smo mogli da vidimo u Britaniji, a povodom ubistva nesretnog građanina iz Brazila u londonskoj podzemnoj železnici, da niko zbog te greške u Britaniji ne snosi odgovornost, što znači da je u Evropi uspostavljen novi standard – može se iz državnih razloga i ubijati, a ne odgovarati.
U pogledu kazne zatvora mislim da je ipak trebalo izmeniti zakon tako da uvedemo doživotni zatvor, jer mislim da su za neka krivična dela kazne od 30, 40 godina takve da se takva lica više ne mogu normalno vratiti u život posle zatvora i da bi doživotni zatvor, kako već postoji rešenje u nekim zemljama, bio pravo rešenje i za našu zemlju. Mislim da u predstojećim izmenama ubuduće treba povesti računa i o tome.
Mislim da zakon treba u celini prihvatiti.

Ovaj paket pravosudnih zakona koji je predložen trebalo bi u celini usvojiti.
Posebno bih se osvrnuo na Predlog zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u borbi protiv visokotehničkog kriminala. Godine 2003. izmenjen je Krivični zakon tako što su promenjena neka krivična dela koja su bila ranije vezana za kompjuterski kriminal, a poslednjim izmenama 2003. su preuzeta rešenja iz Konvencije o kibernetičkom kriminalu, koja je 2001. potpisana u Budimpešti od strane Saveta Evrope.
Ta krivična dela su prihvaćena na evropskom kontinentu i više se ne može na drugi način taj kriminal goniti već tačno kroz odredbe novih krivičnih dela u toj konvenciji koja je ratifikovana.
Taj kriminal se u poslednjih 15 godina veoma brzo širio zahvaljujući i tome što su neke države veoma ulagale u kompjutersku opremu. Osamdesetih godina, pored merila nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, počelo je da se koristi i drugo merilo ekonomske snage države, a to je ulaganje u kompjutersku opremu.
Tako je Japan krajem '80. godina ulagao 120 dolara po glavi stanovnika u kompjutersku opremu, Amerika oko 90, Zapadna Evropa oko 80 dolara po glavi stanovnika na godišnjem nivou, a ostali kapitalistički svet oko 50 dolara, Istočna Evropa 30, a ondašnja Jugoslavija ispod 10 dolara.
Međutim, taj kriminal je počeo da se razvija i teze nekih mislilaca iz tog vremena da je naša prednost što smo zaostali ne može više da se uvažava. Dakle, to više nije nikakva prednost. Mi moramo da pratimo svet kome pripadamo.
Kod nas je nedavno došlo do nekih krivičnih dela kompjuterskog kriminala, povezano sa pornografijom, a mislim na slučaj u Šapcu. Nedavno je u Zagrebu, u susednoj državi, otkriveno delo kompjuterskog kriminala sa političkom motivacijom, pa je zahvaljujući stručnjacima jedne novine otkriveno ko stoji iza toga.
Ceo ovaj region koji uvažava ovo zakonodavstvo mora posebno da se pripremi za borbu protiv ovog kriminala i da se posebno obrazuju pravni stručnjaci, sudije i tužioci koji će morati to krajnje ozbiljno da savladaju.
Uspeo sam da vidim jedan udžbenik za studente pravnog fakulteta, pored popisane literature uopšte nema na kraju knjige sajtova evropskih pretraživača u evropskom i svetskom zakonodavstvu, i o ustavnim sudovima Evrope, sveta, vrhovnim sudovima u nekim državama.
Mi, pre svega, moramo da promenimo način studiranja na pravnim fakultetima kako bi se ljudi obrazovali za borbu protiv kriminala. Zato je neophodno sa usvojimo i ovaj predlog zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehničkog kriminala, da bismo imali posebno tužilaštvo i posebne sudove, odnosno poseban okružni sud prema predlogu u Beogradu i okružno tužilaštvo u Beogradu za celu teritoriju Srbije, jer je zaista potrebno imati veoma mnogo znanja da bi se suprotstavili toj vrsti kriminala.
U Predlogu krivičnog zakonika, kao što ste mogli da vidite, nalaze se sledeća krivična dela vezana za bezbednost računarskih podataka: oštećenje računarskih podataka i programa, računarska sabotaža, pravljenje i unošenje računarskih virusa, računarska prevara, neovlašćeni pristup zaštićenom računaru i računarskoj mreži i elektronskoj obradi podataka, sprečavanje i organizacija i ograničavanje pristupa javnoj računarskoj mreži, neovlašćeno korišćenje računara ili računarske mreže. Reč je o dosta ozbiljnim i teškim krivičnim delima, preko kojih se vrše neka druga krivična dela.
Mislim da nije prepušteno našoj volji, već je nužno da usvojimo ovaj predlog zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehničkog kriminala, jer to sada zahteva od nas i svet. Ne može se više niko opravdati da nije bilo znanja i načina da se organizuje država u borbi protiv ove vrste kriminala.
Mislim da je veoma dobro što se u Predlogu zakona naglašava da će se u posebno tužilaštvo i poseban sud izabrati tužioci odnosno sudije koje se razumeju u bezbednost računarskih podataka, odnosno informatički kriminal, i koji će morati da se upoznaju i sa tehnikom otkrivanja tih dela, metodikom otkrivanja te vrste kriminala.
Ujedno, pošto je ovde bilo nekih tonova tokom rasprave i upoređivalo se pravosuđe od marta 2004. sa prethodnim periodom, mislim da bi trebalo da se podsetimo da je u vanrednom stanju došlo do takvih promena u pravosuđu da preko 120 tužilaca nije moglo da bude reizabrano, a što je nanelo veliku štetu pravosuđu Srbije, od koje još ne može da se popravi.
Velike smene u sudovima, takođe, dovele su do toga da je došlo do izbora mnogih sudija potpuno nepripremljenih za sudijski posao. Tako da se te smene, koje su tada obavljene i kada se zapravo želelo produžiti vanredno stanje posle ukidanja, ne mogu tako lako otkloniti. Te prigovore kolege Markovića ne bih mogao da uvažim. Toliko.

Postojeći Zakon o radu izglasan je 21. decembra 2001. godine, a predlagač je bio u ime Vlade Srbije, dakle, gospodin Dragan Milovanović, inače predsednik Laburističke stranke Srbije, odnosno radničke partije ili neka verzija domaćeg Toni Blera.
Da liberalan koncept sadrži Zakon o radu, međutim, bilo je primedbi iz inostranstva, a primedbe nisu uvažene i zakon je počeo da deluje, sa prilično pogubnim posledicama. Kroz taj zakon o radu se mogla videti cena privatizacije koju je ovo društvo platilo u periodu od 2001. do 2004. godine.
Ovaj predlog zakona, koji je sada pred nama, ipak veoma ozbiljno uvažava preporuke Evropske unije i moglo bi se reći da Predlog zakona otvara vrata za socijalnu tržišnu privredu.
Dakle, uvodi elemente socijalne pravde i uvažava dosta ozbiljan nalog Evropske unije kada je reč o sferi rada i radnih odnosa. Direktive koje se uvažavaju ovim predlogom zakona su odskora u primeni u EU, tako da mi mnogo ne zaostajemo za EU, tim pre ako se pogleda praksa Evropskog suda za ljudska prava u pogledu presuda koje se odnose na radne odnose; nisu ni ta prava, iako su propisana, baš poštovana u zapadno-evropskim državama, tako da i te kako ima problema.
Ipak, najvažnije direktive su direktive iz 1976. godine, 76/207, o primeni principa ravnopravnog tretmana za muškarce i žene kada je reč o pristupu zapošljavanja, zatim stručnom obrazovanju i napredovanju, kao i uslovima rada, sa izmenama i dopunama iz 2002. godine.
Sledeća direktiva je iz 2000. godine, broj 43, o primeni principa ravnopravnog tretmana bez obzira na rasno ili etničko poreklo, koje je u EU, prema nekim presudama Evropskog suda za ljudska prava, prilično narušeno, tako da to pravo tamo u praksi tek treba da se ostvari, budući da je u nekim državama, kao u Nemačkoj i Holandiji, bilo narušavano.
Sledeća direktiva je 78 iz 2000. godine, koja utvrđuje opšti okvir za ravnopravan tretman u zapošljavanju i izboru zanimanja, zatim o radnom vremenu iz 2003. godine, koja je tek polovinom 2003. godine uvažena. Zatim, iz 2001. godine (23) o zaštiti prava zaposlenih u slučaju promene poslodavca, što je veoma važno, jer novi poslodavac mora da stupi u prava i obaveze ranije i da ga sve okolnosti, zbog toga što je novi poslodavac, više ne opravdavaju, što je bio slučaj ranije u Evropskoj uniji; i direktiva iz 1980. godine o zaštiti zaposlenih u slučaju bankrotstva poslodavca.
U ovom predlogu zakona mislim da je veoma važno što, kada je reč o otkazu, poslodavac konačno mora da navede razloge zašto daje otkaz, što do sada nije bio slučaj, tako da smo u praksi imali situaciju da ne možete da osporite tu odluku poslodavca, jer ono što se ne zasniva na argumentima ne može se ni osporavati argumentima, tako da mislim da je ovo vrlo bitna promena za zaštitu prava zaposlenih. Sankcije su prilično velike, ali mislim da oni koji ne budu kršili predviđena prava neće biti ni izloženi kaznama. Stoga smatram da ovaj predlog zakona treba prihvatiti.