Smatram da ovaj predlog zakona treba prihvatiti i da je on jedan korak bliže ka prihvatanju evropskih pravnih standarda i preuzimanja obaveza koje proizilaze iz međunarodnih ugovora.
Pre svega, jasno je da je ovaj predlog zakona rukovođen preporukom Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama o alternativama za rešavanje sporova između organa uprave i privatnih lica, preporukom iz 2002. godine Komiteta ministara Saveta Evrope državama članicama u posredovanju u građanskim predmetima, kao i modelom Zakona o međunarodnom trgovinskom izmirenju. Ovaj predlog zakona je rukovođen rešenjima iz 2001. i 2002. godine koja su nova i za države Evropske unije.
Ovde je bilo reči o tome da postoje različiti koncepti. Nijedan koncept u bilo kojoj oblasti, pa i u ovoj, ne vredi ništa ako nema profesionalizma. Temelj svakog profesionalizma u svim oblastima u radu, pa i u ovoj oblasti, jeste znanje i savest. Ako nema znanja i savesnog rada, nijedan koncept nije dobar. Prema tome, nije reč o konceptu.
S druge strane, mislim da otpor prema ovom predlogu zakona dolazi iz onih krugova gde su do sada postojali neki monopoli u rešavanju sporova alternativnim putem. Mislim da je dobro što će ovaj predlog zakona, ako bude usvojen, a nadam se da hoće, biti prilog razbijanju tih monopola, a naročito kada je reč o trgovinskim sporovima.
Ovaj zakon, inače, u formi predloga dolazi u trenutku kada privatna svojina u našem društvu postaje sve značajnija. Sporovi pred trgovinskim sudovima koji se vode imaju sve veću vrednost; nasledstva u poslednje vreme imaju sve veću vrednost, nasleđuju se preduzeća u zemlji, inostranstvu, nasleđuju se vrlo vredne nekretnine.
Ovaj predlog zakona dolazi u jednom trenutku kada privatna svojina dobija sve više na značaju.
Mislim da bi on imao prave efekte i biće veoma važno da dođe do izmena u organizaciji i načinu studiranja na pravnim fakultetima i da se mladi pravnici na fakultetima sve više pripremaju za život, jer nije dovoljno dobro poznavati zakon; bez poznavanja života ni u ovoj oblasti posredovanja ne mogu se postići veliki rezultati.
Zato smatram da ovaj zakon treba prihvatiti. Mislim da su principi na kojima je zasnovan procesni principi koji su poznati u svetu i nadam se da će kod onih koji budu želeli da im se spor reši mirnim putem, na ovaj način, i pokazali dobru volju i nadležni posrednici imati uspeha.

Predlog gospodina predsednika Vlade, doktora Koštunice, tokom dosadašnje rasprave nije ničim osporen. Bilo je reči o tome da nema ličnih primedbi, a nijednu stručnu nisam čuo. Prema tome, iz ovog zaključujem da postoji raspoloženje da se predlog prihvati.
Kada je reč o gospodinu Bubalu, moram da kažem da sam imao priliku da u periodu od 13. do 18. juna ove godine budem u Saveznoj Republici Nemačkoj i da razgovaram sa čelnicima ministarstva trgovine, spoljne trgovine, industrije i privredne komore. Svi od reda su rekli samo reči pohvale o gospodinu Bubalu. U prvih nekoliko minuta odmah su ga pomenuli, bez ikakvih posebnih prisećanja, i rekli da je on pravi čovek za komunikaciju i privredne odnose sa Nemačkom. Dakle, to su čelnici nemačke vlade, a nemačka vlada je parametar i u svetu i u Evropi.
Što se tiče gospodina Vuksanovića, on je doktor književnosti, bio je profesor u srednjoj školi. Mislim da nema nikakvih ozbiljnih primedbi na to da bi on mogao da bude ministar prosvete. Ako se prisetim ko je sve sedeo na fotelji Dositeja Obradovića u Srbiji i bio ministar prosvete, mislim da ne postoji nijedan stručni argument, za sada, koji bi osporio gospodina Vuksanovića. Isto mislim i za profesora Pravnog fakulteta, gospodina Parivodića.
Međutim, ovde je bilo nekih reči, ne samo o predlozima nego i povodom predloga, pa i o Vladi, pa bih zbog nekih reči koje zaslužuju osvrt bio slobodan da i sam kažem svoju ocenu. Naime, bilo je poređenja između ove vlade i prethodne.
Moram da vam kažem da se, nadam se, sećate da je prethodna vlada Zorana Živkovića onako "reformski" htela da pošalje hiljadu vojnika u Avganistan. Računalo se da bi to moglo da poboljša budžet ili ne znam šta, ali to je bila vlada koja je onako "reformski" htela da vrati smrtnu kaznu u naše zakonodavstvo, privremeno, ali sa povratnim dejstvom, dok se ne likvidiraju oni koje treba likvidirati. Predlagač je bio doktor prava, dr Batić, šef obrenovačke Demohrišćanske stranke.
Kada je reč o ekonomskim slobodama, podsetio bih vas da je Heritač fondacija 2002. godine ocenila da smo po ekonomskim slobodama na 146. mestu. Iza nas su tada bili: Iran, Irak, Severna Koreja, Sudan i Kuba. Do 2003. godine bili smo na rang listi po broju poreza u vrhu Evrope.
Ujedno, želeo bih da vas podsetim da je "sabljaška" vlada Zorana Živkovića bila vlada koja je neograničeno raspolagala životom, slobodom i imanjem građana. To je bila vlada koja je ovde zavela policijsku državu i koja je imala u svom rezultatu 11 hiljada pohapšenih, preko tri hiljade pritvorenih, dvojicu ubijenih. Državnoj bezbednosti su ukinuta sva ustavna ograničenja u pogledu prisluškivanja razgovora, ukinuto je pravo na štrajk, ukinuto je pravo na advokata za one koji su u vanrednom stanju ugrožavali bezbednost građana i države.
Podsećam vas da generalu Mihailoviću ovde nije ukinuto pravo na advokata, da Stepincu nije ukinuto pravo na advokata, da Musolini nije ukinuo pravo na advokata, da je Hitler omogućio Georgi Dimitrovu da ima advokata. Stoga se pitam ko iz demokratskog bloka stoji iza ove politike, jer mi se čini da nije bilo jasne distance.
Sa druge strane, podsetio bih vas, kada je reč o ekonomskom programu prošle vlade, da je u "Los Anđeles tajmsu" bilo napisano da većina ministara u prošloj vladi deluju kao da su došli za Zapada, ali da govore kao da su došli iz Moskve šezdesetih godina. Gospodine Vlahoviću, vi ste bili u toj vladi i zato bi bilo ukusno da vi nemate primedbi.

U svojim uspomenama Vladimir Jovanović, povodom prevrata 1903. u Srbiji i smene vlasti, kaže da se u svim tim događajima narod ponašao pasivno, a njegove skupštine su prosto odobravale svršene činove.
Za vreme tuđinske i domaće despotske vladavine suzbijan je sistematski u narodu duh inicijative, pa je narod navikavan da odobrava svršene činove i da sluša zapovesti "ozgo".
Smatram da je ovaj trenutak za raspravu o ovoj tački dnevnog reda pravi trenutak i da je izabrano pravo vreme, kako više naše skupštine ne bi odobravale svršene činove i slušale zapovesti "ozgo". U bližoj i daljoj prošlosti bilo je takvih slučajeva. Na primer, o Dejtonskom sporazumu u Skupštini nije bilo ni reči, kako u Saveznoj, tako ni u Skupštini Srbije.
Sporazum između Butrosa Galija i Vladislava Jovanovića – o uspostavljanju Kancelarije za vezu Haškog tribunala u Beogradu, ta kancelarija ovde može da vrši istražne radnje (prema tom sporazumu), kao i policijske – nije bio predmet rasprave u Skupštini. O tom sporazumu znalo je samo sedam-osam ljudi u zemlji.
Sporazum je predviđao da se ovde mogu sprovoditi istražne radnje, da se mogu posećivati ministarstva, da se mogu obilaziti zatvori, pritvori, da mogu da saslušavaju žrtve krivičnih dela iz nadležnosti Haškog tribunala i da se mogu saslušavati i svedoci. Kancelarija je otvorena u Beogradu 1996. godine.
Dogovor, odnosno sporazum, napravljen je kroz razmenu pisama, a da se ne bi pravio međunarodni ugovor, jer bi onda morao da ide na usvajanje i odobravanje Skupštine, jer se u Skupštini mora ratifikovati, zatim i objaviti u "Službenom listu", nadalje se može čitati. Međutim, to je dokaz da je Jugoslavija u to vreme bila članica Ujedinjenih nacija.
U tom sporazumu se sadrži i jedna dobra strana, jer Butros Gali i njegovi naslednici ne mogu da spore da je Vladislav Jovanović u to vreme je bio privremeni predstavnik Jugoslavije, odnosno šef privremene misije Jugoslavije pri Ujedinjenim nacijama.
Još jedan sporazum, iz bliže prošlosti, nije bio predmet govora i razgovora u Skupštini, a to je Sporazum o operaciji "Orlovo oko", što je bilo u oktobru 1998. godine. Država je potpisala sporazum sa NATO-om da više ne može da kontroliše nebo iznad Kosova, naravno u vojnom smislu.
Dakle, ni Skupština Srbije, ni Savezna skupština o tom sporazumu nisu raspravljale, kao ni Skupština Crne Gore. Vlada Srbije nam je rekla da je to bilo nužno. U Saveznoj vladi su, takođe, rekli da je taj sporazum sa NATO-om bio nužan.
Tako su i oni koji nisu imali familije na Kosovu, ali i mi koji smo tada imali familije na Kosovu, saznali da država više ne može da kontroliše nebo u vojnom smislu iznad Kosova. To je bilo pre Rambujea.
Sporazum nije potpisan u Crvenom krstu, nego u Ministarstvu odbrane, u Generalštabu, i to između Vesli Klarka i generala Perišića. To je bilo 15. oktobra 1998. godine, što je objavila sva štampa, kao i televizijski dnevnik, i to kao udarnu vest. I to je bilo pre Rambujea.
Zbog svega toga, smatram da je ovo pravo vreme za ovu raspravu, da se o ključnim pitanjima više ne odlučuje van Skupštine nego u Skupštini.
Tužbu ne treba povući.
Iznosim sledeće argumente, na osnovu činjenica koje su nama u poslaničkom klubu Demokratske stranke Srbije bile dostupne. Međunarodni sud pravde u Hagu je, povodom tužbe Bosne i Hercegovine za genocid protiv Savezne Republike Jugoslavije, 8. aprila 1993. godine privremeno, a 11. jula 1996. godine konačno utvrdio da je Savezna Republika Jugoslavija ugovorna strana, prema Konvenciji o genocidu, i da je posle Rezolucije Generalne skupštine Ujedinjenih nacija broj 47/1, od 22. septembra 1992. godine, Savezna Republika Jugoslavija ostala članica Ujedinjenih nacija, kao ugovorna strana, po Statutu Međunarodnog suda pravde u Hagu. Sud je tu odluku potvrdio 3. marta 2003. godine.
Dakle, kada smo obnavljali članstvo u Ujedinjenim nacijama, tražili su da se to uradi formalno, pisanim putem, ali su zato kasnije u Međunarodnom sudu pravde priznali da smo sve vreme bili članica Ujedinjenih nacija, iako su tražili da se to formalno obnovi pisanim putem.
Kao što sam rekao, Sud je tu odluku potvrdio 3. marta 2003. godine, kada je odbio zahtev Srbije i Crne Gore za reviziju. Naime, sudija Dimitrijević je tada koristio argumente da mi nismo sve vreme bili članica Ujedinjenih nacija. Taj argument je odbijen. Prema tome, Sud je u tom slučaju prihvatio da smo bili članica Ujedinjenih nacija, pa i po ostalim tužbama logično je da prihvati da smo članica Ujedinjenih nacija.
Nema više spora u Međunarodnom sudu pravde da smo od 22. septembra 1992. godine do 1. novembra 2000. godine bili punopravna članica Ujedinjenih nacija, kao i ugovorna strana, po Statutu Suda, ali i ugovorna strana po Konvenciji o genocidu.
Zamolio bih sve u Ministarstvu spoljnih poslova, koji su u poslednjih pet godina radili na ovom pitanju i koji su angažovali strane stručnjake do novembra 2000. godine, da čujemo mišljenja svih tih stranih stručnjaka, jer su bili angažovani, bili su za svoje savete plaćeni, da čujemo na čemu su oni zasnivali svoje stavove i na čemu sada Ministarstvo spoljnih poslova zasniva svoje stavove, odnosno šta misli o stavovima tih stručnjaka, koji su izneli svoje mišljenje do novembra 2000. godine.
Sud je utvrdio da je Savezna Republika Jugoslavija strana ugovornica po toj Konvenciji. Međutim, povodom tužbi Savezne Republike Jugoslavije protiv Sjedinjenih Američkih Država i Španije, 29. aprila 1999. godine, Sud je utvrdio da nije nadležan, jer su SAD i Španija stavile rezervu na Konvenciju o genocidu i to na član 9. Tako, SAD i Španija ne mogu biti strana u postupku pred tim sudom, jer su prilikom ratifikacije Konvencije na vreme stavile svoje rezerve, pa su prihvatili da se ta konvencija odnosi na druge, ali da se ne odnosi na njih.
Smatram da bi Sud morao da odluči, po Konvenciji, da je nadležan da sudi po našoj tužbi protiv: Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, Holandije, Kanade, Belgije i Portugalije, a onda da donese odluku o tome kakav stav zauzima prema onima koji su tuženi kao države, a imaju rezerve prema Konvenciji.
Prema ovome, po članu 36. stav 2. Statuta Sud je nadležan da sudi u sporu po tužbi Jugoslavije protiv Belgije i Holandije, Portugalije i Kanade. Neće moći da se postupa po tužbi protiv Nemačke, Francuske, Italije i Britanije. Tu će postupak biti obustavljen zbog isključenja nadležnosti.
Na osnovu ovih argumenata, smatram da tužbu ne treba povlačiti, jer je 1999. godine suverena država, članica UN, bila bombardovana, protivno Povelji UN. Po svoj prilici da je tu problem zbog toga što su države, koje nisu stavile rezerve na tu konvenciju, sada tužene i što Međunarodni sud pravde neće moći da kaže da nije nadležan za njih i da ne mogu da budu tužena strana.
To što su one prihvatile da budu sastavni deo tima koji nas je bombardovao, a sada su u poziciji da posmatraju one koji su stavili rezerve, kao države koje ne mogu da odgovaraju, to je sasvim drugo pitanje. Što se tiče dokazivanja za genocid, ono će verovatno biti veoma teško. Međutim, pomaganje za genocid, s obzirom na dokaze koji su predloženi, moglo bi biti dokazano, budući da su korišćene radioaktivne bombe.
Upotreba radioaktivnih bombi i uticaj na žive organizme je takav, posebno na ljude, da je jasno da se ide na razaranje. Tu bi moglo da se odgovara, po svoj prilici, za pomaganje u genocidu.
Holandski ministar De Grave je rekao nedavno pred holandskim sudom, kada je odgovarao, kada je bio ispitivan kao svedok, da on nije znao kakvo će biti bombardovanje, koja će sredstva biti upotrebljena. To je potvrdio pred lokalnim sudom u Holandiji. Rekao je da bi se dalo raspravljati o vojnoj opravdanosti napada na RTS, da nije imao pojma da će do tog napada doći. To je prenela i domaća štampa.
Treba reći da neki ni ovde nisu znali da će doći do napada na RTS, pa je to plaćeno sa 16 života zaposlenih u Televiziji.
De Grave, bivši ministar odbrane Holandije, tada je rekao da su holandski avioni F16, odmah posle napada na pijacu u Nišu, prestali da koriste kasetne bombe tokom bombardovanja, tako da ovo njegovo svedočenje može da bude validan dokaz. On je to izjavio pred holandskim sudom. U to vreme je bio ministar odbrane.
Zanimljivo je da su neki parlamenti država NATO-a osudili bombardovanje, ali su tvrdili da je moralno bilo opravdano. Srećom, u Povelji ne piše da je pravni osnov moralno opravdanje.
Zato mislim da tužbu ne bi trebalo nikako povlačiti. A to da li će nas prihvatiti u Partnerstvu za mir, da li im je neprijatno zbog tužbe – za mene nije nikakav argument. Molim vas, mi smo prihvaćeni kao policijska država 12. marta. Godine 2003. smo postali policijska država. Mi smo jedini koji smo kao policijska država primljeni u Savet Evrope. Doneta je odluka o prijemu u Savet Evrope u vreme najžešćeg kršenja ljudskih prava. Doneta je konvencija o pristupanju Savetu Evrope 31. marta.
Da vas samo podsetim da je u odluci o uspostavljanju vanrednog stanja bilo ukinuto pravo na slobodu informisanja, rasturanje štampe, ukinuto je pravo na štrajk. Niko u svetu nije reagovao zbog toga što je ukinuto pravo na štrajk. Svetska novinarska udruženja nisu reagovala na to što je ukinuto pravo na informisanje, rasturanje štampe.
Državna bezbednost je dobila ovlašćenje da prisluškuje mimo Ustava. Tako da smo mi jedina članica Saveta Evrope u kojoj je tajna policija mogla da prisluškuje bez odobrenja suda. Nije im smetalo naše društvo u Savetu Evrope.
U to vreme je bilo ukinuto pravo na advokata. Oni koji ugrožavaju bezbednost države nisu imali pravo na advokata. Musolini i Franko nisu ukidali pravo na advokata. Pripadnici ETE su imali pravo da se brane uz pomoć advokata. Generalu Mihailoviću je dato pravo da ima pravnog branioca. Stepincu je ovde dato pravo na branioca.
Ovo je jedina država koja je iz pismenih dokumenata isključila pravo na branioca, pa je primljena u Savet Evrope, i niko se nije bunio.
Prema tome, neće se oni toliko buniti zbog ove tužbe. Mene zanima kako je izabran ovaj momenat posle tri i po godine, odnosno i više. Kako to baš sada da se razmišlja o povlačenju tužbe? Zanima me da li ima analize kako možemo dobiti spor. Šta su angažovani stručnjaci rekli? Kakve su šanse da se dobije?
Parnica ima svoju sudbinu. Treba videti na čemu se zasnivaju stavovi naših stručnjaka.
Ujedno pozdravljam stav gospodina Svilanovića, koga ne vidim danas ovde, ali je veoma važno što je rekao da bi o tužbi trebalo da se raspravlja u Skupštini, pošto o povlačenju tužbe protiv Bosne nije bilo rasprave ni u ovoj skupštini, ni u nadležnoj SRJ.

Zakonik o krivičnom postupku donet je 28. decembra 2001. godine i vrlo loša rešenja u tom zakonu se sada pokušavaju popraviti. Ceh je prilično veliki, jer su autori tog zakonika zaboravili na stvarnost države u kojoj živimo.
Ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku dolazi u trenutku kada moramo biti svesni da smo država koja je u relativno kratkom periodu došla do toga da su ubijena dva generala policije, četiri političara SPO-a, bivši predsednik države Stambolić, bivši ministar vojni Bulatović, bivši predsednik vlade Vojvodine Boško Perošević, predsednik Vlade Zoran Đinđić, vlasnik lista "Dnevni telegraf" Ćuruvija i dopisnik "Večernjih novosti" iz Jagodine.
Izdvajam samo one slučajeve koji su uticali na javnost, izazvali šok i kolektivni stres i ne može se reći da to ne može da utiče na državne organe.
Dakle, nema države u Evropi u kojoj se u relativno kratkom vremenu desilo toliko likvidacija javnih ličnosti iz političkog života. To je nešto što uvek utiče u svakom društvu na promene u zakoniku. Dakle, pojedinačni slučajevi utiču tako da se zakon menja zbog svih budućih sličnih slučajeva.
Ja sam predložio više amandmana, međutim, vidim da se ne uklapaju u koncepciju ovog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakonika o krivičnom postupku.
Pre svega, jedan od temelja za rešenje pitanja pritvora je Evropska deklaracija o zaštiti ljudskih prava. Ona je ovde sa zakašnjenjem ratifikovana decembra prošle godine, a doneta je 1950. godine u hladnoratovskoj atmosferi ondašnje Evrope, a nije najbolje rešenje. Prema tome, nemojmo veličati sva evropska rešenja i sve evropske zakone.
Naravno, vreme je pokazalo, pa su Evropski sud za ljudska prava i Evropska komisija počeli da pronalaze skrivene odredbe u članu 5. Evropske konvencije o ljudskim pravima i zaštiti ljudskih prava, tako da kada pogledate praksu Evropskog suda za ljudska prava, videćete da se sa promenama u poslednjih par decenija menjao i odnos prema ljudskim pravima, a posebno prema pritvoru.
Ovde je najviše pažnje, koliko sam mogao da primetim, izazvao predlog o izmenama odredbi koje se odnose na pritvor. One su zaista uopštene i biće veoma teško pisati žalbe na takva rešenja koja se ne moraju zasnivati na činjenicama. Međutim, kada se pogleda praksa Evropskog suda za ljudska prava i kada se pogledaju zakoni o krivičnom postupku u Evropi, videće se da sva rešenja nisu takva da se sudske odluke u pogledu pritvora zasnivaju na činjenicama, već u mnogim zakonima ima takvih rešenja da su dovoljni vrednosni sudovi.
Inače, kada je reč o trajanju pritvora, moram da kažem da po nekim zakonima o krivičnom postupku u Evropi pritvor zaista može dosta dugo trajati. U Italiji pritvor može da traje i preko šest godina za krivična dela za koja je predviđena kazna preko 20 godina. Tako da treba pogledati, pre svega, države koje su imale i imaju ozbiljne probleme sa organizovanim kriminalom, a ne tražiti rešenja za našu situaciju u zakonima Norveške, Danske, Luksemburga, kao i nekih drugih država koje nisu imale ozbiljne probleme sa organizovanim kriminalom. Naravno, da bi bilo veće efikasnosti potrebno je imati na umu da te države imaju daleko veće budžete, kao što znamo, i za policiju i za tužilaštvo i za sudove, tako da mislim da bez uzimanja u obzir tih okolnosti primedbe nemaju nekog posebnog značaja.
Pored toga, mislim da je nužno, a ovde je preovladalo to u diskusiji, da se donese potpuno novi zakon o krivičnom postupku, jer mislim da su autori prethodnog želeli da uđu u istoriju kao veliki liberali, a da nisu bili baš dobri poznavaoci naših prilika, javnosti, našeg života. Moram takođe da kažem da bi bilo neophodno da se izmeni sistem školovanja na pravnim fakultetima, kako nam sa pravnih fakulteta ne bi dolazili diplomirani studenti koji nemaju veze sa sudskom praksom, a još manje sa realnim životom.
Ipak kada je reč o pritvoru, želeo bih da kažem da je ovde obavezni pritvor ukinut već 2001. godine, ali da se sada u predloženim izmenama člana 142. može donekle prihvatiti onaj prvi stav o pritvoru, da posebno teške okolnosti mogu biti razlog za opravdanje pritvora; kod onog drugog razloga mislim da je bilo bolje da se precizira da se pritvor može odrediti ako je reč o krivičnom delu za koje je predviđena kazna 10 godina ili teža kazna zatvora, a da je to neophodno zbog nesmetanog vođenja krivičnog postupka ili bezbednosti ljudi. To bi ipak moglo lakše da se brani činjenicama, i u sudskoj odluci koja se odnosi na pritvor, a i u žalbama u kojima bi se takav pritvor osporavao.
U pogledu prava okrivljenih u članu 5. koji se menja, mislim da nije moguće lice lišeno slobode u svakom slučaju odmah obavestiti o njegovim pravima; a recimo kada je reč o jeziku, s obzirom na brojnost jezika i na to da je naša zemlja tranzitna zemlja, nije moguće svakog na njegovom jeziku ili jeziku koji razume obavestiti o razlozima pritvaranja, odnosno lišavanja slobode; tako da je amandman koji sam predložio bliži životu.
Takođe, predložio sam u članu 2, kada je reč o slučaju zločinačkog udruživanja, da ako bi svaki član zločinačkog udruženja odmah prilikom prvog ispitivanja obavestio sudiju ili nadležne organe o tom udruženju i rekao da se pripremaju krivična dela koja bi potom bila sprečena, mogao bi da pripomogne odmah u borbi protiv kriminala obelodanjujući činjenice iz rada zločinačkog udruženja čiji je član. Ovako, ako bi se to izostavilo i pomerilo za neki kasniji trenutak gubilo bi se u efikasnosti.
U pogledu izuzeća, smatram da je i to rešenje relativno dobro, s obzirom da se do sada izuzeće veoma često zloupotrebljavalo, a posebno od strane branilaca koji su pokušavali da greške svojih klijenata u istrazi ili svoje taktičke poteze iz istrage isprave neumerenim i nerealnim zahtevima za izuzeće. To se pretvorilo u zloupotrebu prava.
Ipak, pošto se predloženi amandmani na članove 2, 8. i 14. ne uklapaju u koncepciju, odustajem od njih, pa predlažem da sledeći put u novim izmenama Zakonika budu uzeti u obzir. Hvala.

 Ovaj predlog zakona treba prihvatiti, jer je to zakon karakterističan za otvoreno društvo u političkom i ekonomskom smislu. Po osnovnim odlukama ovaj predlog zakona je zapravo nov način mišljenja, koji nas približava modernim privredama, bar u pogledu registracije privrednih subjekata.
Ne znam da li je skoro neko od vas pokušao da registruje firmu ili ima prijatelja koji je registrovao, da li ste skoro obišli delove trgovinskih sudova gde su registri i raspitivali se koliko to traje i na šta liči postupak. Dosadašnji postupak, koji je inače regulisan 1994. godine, pre 10 godina, trajao je veoma dugo.
Neažurni su bili u mnogim odeljenjima trgovinskih sudova. Kao što znate, ima ih 16 i niste mogli dobiti blagovremenu informaciju. Gotovo svaka peta registracija je imala zaključak za dopunu postupka, nije bilo dovoljno papira za registraciju, tako da je ovaj predlog jedan veliki korak napred i zato što će omogućiti da na jednom mestu budu centralni registar, sa pravim informacijama, u vrlo kratkom vremenskom periodu.
Pored toga, neujednačena je bila sudska praksa u pogledu odluka o registraciji, tako da su vrata pravne nesigurnosti ostala dosta dugo otvorena. Inače, vidim da je bilo pitanja zašto ne zadržavamo sistem kao u Austriji, Nemačkoj, Francuskoj. Zato što nismo ulagali u kompjutersku opremu.
Ne znam da li ste videli neke od trgovinskih sudova u Nemačkoj i njihovo registraciono odeljenje. Videćete da je u tim državama uspostavljen jedinstven kompjuterski sistem zavisno od provajdera, i kada želite da dobijete informaciju, sve zavisi od kvaliteta kompjutera koji imate, dolazite do informacije vrlo brzo. Ne morate dolaziti u taj sud, niti zavisiti od njihovog radnog vremena, već dobijate informaciju odmah.
Japan je u vreme rušenja Berlinskog zida ulagao 120 dolara u kompjutersku opremu, Amerika oko 90, države Zapadne Evrope oko 80, one koje nisu bile u Evropskoj uniji oko 60, a mi ispod 10 dolara. Sada ceh za to stiže i to mora da se plati. Zato na ovaj način pokušavamo da nadoknadimo zaostajanje u tehnološkoj revoluciji, zato će elektronska kontrola podataka biti veoma važna i zato će moći ljudi u inostranstvu da dobijaju podatke o tome kakvo je stanje privrednih subjekata ovde.
Znate da imamo nekoliko registara i da to komplikuje situaciju, tako da mislim da to snažno zatvara vrata modernom društvu, modernoj privredi i modernoj organizaciji. Inače, tačno je da je ovaj predlog zakona bio prošle godine, negde u junu mesecu, predat Skupštini, ali predsednik Skupštine gospođa Mićić nije želela da ga stavi na dnevni red. To je jedan od problema.
Inače, gospodine Vlahoviću, taj predlog koji nije originalan i koji je kompilacija nije bio problem. Problem je bila Vlada koja je taj predlog podnela. To je Vlada koja je ovde zavela marta meseca policijsku državu. To je Vlada koja je ovde dovela do toga da se u tom periodu neograničeno raspolagalo životom, imovinom i slobodom građana.
To je Vlada koja je odgovorna za gangsterski kapitalizam, pa je Kris Paten došao i objasnio o čemu je reč. Mi smo za to dobili sankcije, a objasnio je i da tri godine reformi nisu bile baš neke reforme. Prema tome, nije bio predlog problem. Problem je bila Vlada i zato ovaj zakon treba prihvatiti.

Rad nekog sudije u adokatskoj kancelariji nije naučni rad. Sudije imaju pravo da sarađuju sa naučnim časopisima, da drže vežbe na fakultetima, tako da se na to mislilo. Rad u advokatskoj kancelariji nije naučni rad.
Inače, mislim da sa izmenama Zakona iz 2003. nije bilo u Srbiji veće privatizacije pravosuđa u vreme ratnog stanja koje je nazvano vanrednim!

Predlog ovog zakona treba podržati. Naša država je članica UN, Saveta Evrope. Ratifikovala je mnoge međunarodne konvencije o ljudskim pravima, ima Ustavnu povelju državne zajednice i Ustavnu povelju o ljudskim pravima, prema kojoj dostignuti nivo ljudskih prava i sloboda ne može biti ukinut, može samo biti povećan.
Na ovaj način mislim da se približavamo civilizovanom svetu i da uvažavamo neke argumente koji su i ranije bili isticani. Pre svega. mislim da je veoma važno da se po ovom zakonu omogući optuženima pred Haškim tribunalom da kao stranka u postupku imaju isti status kao i tužilac.
To što je do sada braniocima bilo omogućeno da dobiju podatke iz državnih arhiva, ako su dobili, jeste za pohvalu, ali ta praksa ne može biti osnov za pravo branioca da brani svog klijenta; mi to moramo da uredimo zakonom, jer mi ni u ovoj oblasti ne treba da budemo država vlastodržačke milosti već država u kojoj vlada pravo.
Prema tome, svi optuženi i njihovi branioci moraju imati podjednak pristup svim državnim arhivima, odnosno dokazima, a ne da se jednostrano pomaže tužiocu, gospođi Karli del Ponte, koja je u nekoliko slučajeva, pre početka nekih postupaka, rekla da će optuženi dobiti doživotnu robiju. Znate, kad tužilac pre početka suđenja kaže kolika će biti kazna, znači da nema profesionalnu distancu i profesionalni odnos.
U pogledu prava koja su ovde nazvana pravima iz sfere socijalnih prava, takođe smatram da ta oblast treba da bude uređena zakonom i da se ne zavisi od vlastodržačke milosti da li će neko dobiti 200 evra, ili 250 itd, već to mora ići iz budžeta.
Naravno, ne slažem se sa orkestriranom propagandom, koja ide kroz deo štampe, da će eto tako poreski obveznici biti oštećeni. Da vam kažem nešto, da se ne zavaravamo, nemamo mi sjajan položaj ni naših državljana koji su u pritvoru i optuženi pred našim sudovima. Da ne mislite da je to sjajan položaj, pa samo još da popravimo položaj haških optuženika. I ovaj položaj moramo da uskladimo sa propisima kontinenta na kome živimo.
Zato smatram da ovaj zakon treba podržati. Inače, nisam očekivao, gospodine Svilanoviću, da vi, doduše kao opozicioni ministar spoljnih poslova, govorite tonom kojim ste nam se obratili. Žao mi je što vas je razočarala DSS, ali mi postojimo zato da bi ispunjavali svoj program. Znate, nemojte nas procenjivati prema sebi, jer mislim da vi ipak niste onaj stožer okupljanja i centar vrednosti prema kome bi svi trebalo da se ogledamo.
Moram takođe da vam kažem da ste vi i u prošlom sazivu bili na listi koalicije koja je ovde zavela ratno stanje pod firmom vanrednog stanja, koja je oduzimala mandate drugim poslanicima; vi ste to zaboravili valjda; koja je imala predlog zakona o 90 dana policijskog pritvora za vreme ratnog stanja.
Moram da vam kažem da to nije palo na pamet ni Dojkanuu, Čaušeskuovom šefu tajne policije. Znate, ... ne Pačepa. Pačepa je Stevan Sremac u poređenju sa Dojkanuom. Dvanaest hiljada ljudi je bilo pohapšeno za vreme ratnog stanja. Sada stižu tužbe za naknadu štete i to će poreski obveznici da plaćaju, dvanaest hiljada, da li vi znate šta to znači, da bi 36 ljudi bilo optuženo. Dakle, ovaj zakon treba podržati.

Ustavni osnov za ovaj predlog zakona je u članu 87. stav 7. Ustava Republike Srbije, a u razlozima za donošenje zakona po hitnom postupku je rečeno da je predsednik Narodne skupštine izabran 4. februara 2004. godine i da predstoje izbori za predsednika Republike Srbije. Pri tom, nijedan propis ne konkretizuje obavezu predsednika Narodne skupštine da raspiše izbore za predsednika Srbije, tačnije, ne određuje rok  u kome je on dužan da izbore raspiše. Predsednik Republike je  bitna državna institucija u Srbiji, pa ako što pre ne bude biran može biti ugrožen rad ostalih državnih institucija u Srbiji.
Za ovaj naš predlog, koji zapravo sadrži samo jedan član, jer se u postojećem zakonu dodaje jedan član, a najavilo se 27 poslanika, što znači da je isprovocirao vaše interesovanje i da zaslužuje vašu pažnju.
U obrazloženju koje ste dobili kaže se da je Ustavni sud doneo 18. septembra 2003. godine odluku kojom je utvrdio da je neustavna odredba člana 5i stav 3. Zakona o izboru predsednika Republike, prema kojoj predsednik Narodne skupštine u roku od 60 dana od dana kada su održani neuspeli izbori odlučuje o raspisivanju novih izbora za predsednika Republike.
Razlog neustavnosti odredbe je u tome što predsednik Narodne skupštine nije ovlašćen da odlučuje o tome da li će raspisivati izbore ili ne. Ako bi odlučivao, mogao bi da odlučuje toliko dugo da te izbore možemo čekati mesecima. Zato se ovim predlogom određuje tačno trenutak kada mora da raspiše izbore i kada više nema tumačenja da li će ili neće raspisati izbore.
Od trenutka stupanja na snagu odluke Ustavnog suda (19. septembra 2003. godine) nastala je pravna praznina u našem pravnom poretku. Mada u Zakonu o izboru predsednika Republike i dalje postoji pojam neuspelih izbora (to je član 5i stav 1), nijedan propis, ni Ustav Srbije, ni Zakon o izboru predsednika Republike, ne određuje rok u kome je predsednik Narodne skupštine dužan da raspiše izbore posle neuspelih izbora za predsednika Republike. Svrha ovog predloga zakona jeste da tu pravnu prazninu reši i omogući blagovremene izbore za predsednika Republike da bi se uspostavila pravna sigurnost.
Prema Predlogu zakona, predsednik Narodne skupštine ima zakonsku dužnost da raspiše izbore za predsednika Republike u roku od 60 dana od dana kada su održani neuspeli izbori. Time se unosi izvesnost i sigurnost u pravni poredak, u kome trenutno ne postoji norma koja određuje do kada predsednik Narodne skupštine raspisuje izbore. Rok za raspisivanje izbora počinje da teče od trenutka održavanja neuspelih izbora za predsednika Republike. Bez ove odredbe taj trenutak nije jasan.
Mada Ustav Srbije ne poznaje pojam neuspelih izbora, zakon ga izričito predviđa, pa samo trenutak okončanja neuspelih izbora može biti relevantan za određivanje početka roka za raspisivanje izbora. Nijedna druga činjenica u vremenu ne može biti relevantna za određivanje početka roka: ni trenutak redovnog prestanka mandata predsednika Republike (a to je član 86. Ustava), ni trenutak prevremenog prestanka mandata predsednika Republike (a to je član 87. Ustava Srbije).
Uostalom, pravno i faktičko stanje u kome se Srbija nalazi od 29. decembra 2002. godine, kada je prestao mandat poslednjeg predsednika Srbije, nastalo je kao posledica neuspeha kasnije održanih izbora za predsednika Srbije. Naravno, svima onima koji su podržali ovaj naš predlog se zahvaljujem, kao i onima koji su imali primedbe. Ovaj predlog preporučujem vašoj pažnji i predlažem da glasamo za njega.

Sigurno je da gospođa Kori Udovički ničim nije zaslužila da se neko poigra njenim dostojanstvom, na način na koji se poigrao, i da bude izabrana za guvernera zahvaljujući falsifikatu službene isprave, odnosno prevarom, tako da je ona dovedena u zabludu i održavana u zabludi da je guverner Narodne banke, ali i cela Srbija je dovedena u zabludu i održavana u zabludi da je ona guverner Narodne banke Republike Srbije.
Gospodin Tadić, ministar odbrane, prošle godine je izjavio, kao jedan od čelnika Demokratske stranke, ko je bio a ko ne prilikom tog glasanja te julske večeri, pa smo tako saznali da je glasanje bilo protivzakonito.
Još važnije, predsednik Vlade Srbije gospodin Živković je u novembru izjavio da je još u septembru prošle godine znao kako je izabrana gospođa Udovički, pa i cela Vlada, pa i ceo vrh Demokratske stranke. Tako bi ostalo da se, eto, nije razjasnilo.
Koliko je meni poznato, u Evropi se guverneri ne biraju na takav način. Ima različitih mahinacija, ali kada je reč o guverneru, o tome se vodi računa. Moram reći da je i gospodin potpredsednik Vlade Čedomir Jovanović izjavio da je mnogo važnije kako guverner obavlja svoj posao, od načina na koji je izabran. Mislim da je način veoma važan i ne bismo ni raspravljali o ovoj tački dnevnog reda da je to tako nevažno i ne bi ona bila prva tačka dnevnog reda. Uzgred, mislim da se uopšte nije požurilo, jer od nelegalnog izbora gospođe Udovički ima sedam meseci. Znači, sedam meseci mi čekamo da ovo dođe na dnevni red.
Što se tiče kvaliteta obavljanja funkcije gospođe Udovički, treba reći da je u javnosti objavljen podatak, a nije demantovan, da je Vlada Srbije štampala novac da bi Kompaniji "Karić" bilo vraćeno 2.600.000.000 dinara, zbog toga što je Vrhovni sud odlučio da je naplata poreza po osnovu ekstraprofita toj kompaniji bila neosnovana. Tako je doštampana određena suma novca. Tu izjavu je prvo dao za javnost gospodin Dušan Janić iz Foruma za ekonomske odnose, jedne od nevladinih organizacija, koja je izgleda dobro obaveštena šta se dešava u Vladi. Drugu izjavu u televizijskom "Dnevniku" dao je gospodin Miroslav Prokopijević, ekonomista. Danas je evro 70,7 - 70,8 dinara.
Što se tiče gospođe Kori Udovički, ona je nudila ostavku, pa je povlačila. Međutim, ona nije podnela neopozivu ostavku, zato što ona ne raspolaže pravom da podnese sopstvenu neopozivu ostavku. Prema tome, to ne može ni da se očekuje. Po mom mišljenju, a voleo bih da se varam, na ovom mestu se ona danas nalazi po tuđem nalogu, a ne po svojoj volji. Zato se i ne može očekivati da ona podnese neopozivu ostavku.
Smatram da je Predlog odluke osnovan i da nije bilo neophodno da se navodi ustavni osnov, pošto je reč o pojedinačnom pravnom aktu, i da treba doneti odluku da se stavlja van snage odluka o izboru gospođe Udovički. Želim joj puno uspeha na novoj dužnosti. Mislim da svetska ekonomija nema da brine za svoju budućnost kada ima takvog stručnjaka ovde, a mi svi treba da vodimo računa da radimo za svoju državu, jer će glasanje o ovoj tački biti veliki test za sve nas.

Njegova Svetost patrijarh Srpski gospodin Pavle je samo pre nekoliko godina rekao da nijedna stolica nije važnija od sudbine naroda. U utorak 14. oktobra smo videli da je stolica gospođe Mićić važnija od svih nas. Tri lifta nisu bila dovoljna da je dovezu do sale za sednicu. Devet sati, ona se nije odazvala sopstvenom pozivu na sednicu.  Ja mislim da to nije zabeleženo u parlamentarnoj praksi Srbije. Nije bilo većine. Nema više ni falsifikovane većine, a nije bilo većine kada je gospođa birana za predsednika ove skupštine, pa je javno glasala za sebe. Tada sam razumeo zašto je protiv veronauke u osnovnim školama, ali sam shvatio da je i protiv građanskog vaspitanja.
U danima koji su iza nas, poslanički klub DSS očekivao je da će gospođa Mićić biti ohrabrena višestrukim kršenjem Ustava i zakona i podneti ostavku. Ali njoj se i dalje sedi na ovoj fotelji, i dalje bi da predsedava, da daje i oduzima reč.
Najdrastičnije gaženje Ustava izvršila je zavođenjem ratnog stanja u Srbiji 12. marta, koje je nazvano vanrednim stanjem! Najdrastičniju povredu Ustava je izvršila zavođenjem ratnog stanja! Nazvano je vanrednim stanjem i kršenjem Zakona o merama za slučaj vanrednog stanja od 28. marta 1991. godine.
Dakle, nije poštovala ni onaj Ustav koji je proglašen 28. septembra 1990. godine, čijem proglašenju je prisustvovao preteča njene stranke, Ante Marković, i prelomio pogaču sa gospodinom Miloševićem. Budući da je iz užičkog kraja, siguran sam kakvu simboliku ima lomljene pogače.
Imam utisak da neki dobaciju, pa ako biste bili ljubazni da im skrenete pažnju.
(Predsedavajuća: Molim narodne poslanike da, s obzirom na to da se rasprava vodi o tome da li se primenjuje i poštuje Poslovnika Narodne skupštine, da onda sedeći u poslaničkim klupama poštujete te iste odredbe i da sa uvažavanjem i u tišini saslušamo govornika do kraja njegovog izlaganja.)
Ustavom Srbije je predviđeno da se vanredno stanje može zavesti samo na delu teritorije, a zavedeno je na celoj teritoriji. Panika je očigledno dovela do toga. Iz razgovora sa funkcionerima državne bezbednosti saznali smo da su funkcioneri države tog dana tražili veliki broj blindiranih vozila, pa su imali muke da im objasne da u Srbiji nema toliko blindiranih vozila koliko njihovog straha. Zavedene su mere iz južnoameričkih vojnih diktatura! Da li ste bili svesni toga?
Molim vas, prekršen je Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja, otišlo se korak dalje, "uvedene su mere iz ratnog stanja," dopušteno je da policija može da hapsi "bez sudske odluke" i "da zadržava". Dopušteno je da može "da vrši prisluškivanje" i "kontrolu nadzora bez sudske odluke".
To su metodi fašističke policije i to morate da znate. Kakve to veze ima sa Poveljom o ljudskim pravima, koja je usvojena? Koje vrednosti vi branite? Do koje Evrope vi treba da nas vodite? Nemojte tako da dobacujete mogli biste da me uplašite.
Zavedena je "cenzura štampe" da se ne bi pisalo o vanrednom stanju. Na kraju, ovde su u Skupštini samo pročitane mere "zlokobne naredbe" o vanrednom stanju, a Skupština ih nije potvrdila. Ja mislim da to što je gospođa Mićić uradila može da se prevede na jezik Krivičnog zakona i da će, ako bude pravde, odgovarati.
Gospodin Zoran Živković, predsednik Vlade, 22. aprila je rekao da država ni jednog trenutka nije bila ugrožena. Zašto je onda zavedeno vanredno stanje? Njegovu izjavu prenela je domaća i strana štampa. Ponavljam, izjavio je da država ni jednog trenutka nije bila ugrožena, a da se mere samo uvode da bi se obezbedili mehanizmi da policijski i istražni organi bolje obave svoj posao istrage oko ubistva predsednika Vlade. Dakle, jedan stav ima predsednik države, odnosno vršilac dužnosti i predsednik ove skupštine, a drugi predsednik Vlade. Koje se onda vrednosti brane?
Znate, kada se osumnjičenom zabrani da ima pravo na advokata onda to znači da on postaje objekt postupka i da se sudski postupak pretvara u postupak u kome se on dovodi u situaciju da sarađuje sa sudom na sopstvenoj osudi i da se otvaraju mogućnosti za montiranje procesa. Prema tome, nemojte dobacivati ako ne znate ništa o tome. Hoću da kažem da među vama ima nekih koji čitaju samo restoranski jelovnik ove skupštine.

Hoću da kažem da oni svojim dobacivanjem narušavaju vaš autoritet.

Ja sam džentlmen. Juče je gospođa Mićić rekla da u ovom parlamentu sedi crveno-crna koalicija. Znači, ima stranaka koje po svom programu i imenu imaju crvenu boju za simbol, ali izgleda da sede i fašisti. Zašto gospođa Mićić predsedava Parlamentu u kome sede fašisti? To je jedini predsednik parlamenta u Evropi koji predsedava skupštinom za koju tvrdi da u njoj sede fašisti.
Sa druge strane predsednik njene stranke kaže da više biznismena kontroliše poslanike nego neke stranke. Nije li to razlog da se raspišu odmah izbori? Zašto predsedava Skupštinom kada njen predsednik kaže da više biznismena kontroliše poslanike?
Pored toga gospođa Mićić već duže vremena upoređuje poslanike sa sobom. Ako je neko sličan, blizak po stavovima onda je prihvatljiv, a ako nije onda je sumnjiv. Zamera ljudima zbog političkih stavova. Koliko je meni poznato sve stranke koje su u ovom parlamentu registrovane su u Ministarstvu pravde i nijednu nije zabranio Ustavni sud. Ako sedi crna koalicija ovde zašto nije podnela zahtev da se zabrani neka stranka? Licemerno je tvrditi da sede fašisti, a ne podnositi zahtev da se zabrani neka stranka i zato mislim da ona treba da podnese ostavku, da pođe od toga da su problemi ovog društva iznad odnosa političkih snaga i da je ostavka moralni čin.

Predlog za izbor članova komisije za ispitivanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava plod je hvale vrednog napora koji je uložila gospođa Mićić i pretpostavljam da iza ovog predloga stoje dani rada, promišljanja, konsultacija, znanje i iskustvo, da bi se kao kruna tog napora pojavio ovaj predlog.
Moram da kažem da ne delim optimizam gospođe Mićić i da sam veoma rezervisan prema ovom predlogu, a posebno u pogledu većine predloženih ličnosti. Sam Zakon o lustraciji je zakasneo, samim tim i ovaj predlog osoba koje bi trebalo da budu u toj komisiji, a pre svega smatram da je predlog neuredan. Trebalo je za početak da imamo pismenu saglasnost svih osoba koje su predložene, da bismo znali da li uopšte žele da učestvuju u radu te komisije, a ne da, kao juče, saznamo da tri ličnosti i ne pomišljaju da budu u toj komisiji. Dakle, gospođa Vida Petrović-Škero, sudija Vrhovnog suda, odbila je da bude u toj komisiji i gospoda Zoran Nikolić i Petar Petrović, poslanici ove skupštine.
Pored toga, juče smo saznali stari argument, ponovo smo čuli, da gospodin Tamaš Korhec ima dvojno državljanstvo, pa je, gospođo Mićić, trebalo i da nam za ostale kandidate date dokaz da svi imaju samo državljanstvo ove države, a da ne saznaju ponovo na sednici da je vaš predlog neuredan. Mislim da kao predsednik Skupštine treba da uvažavate ovaj parlament i da dajete uredne predloge, ako se uzajamno uvažavamo.
Ne znam kojim ste kriterijumima bili rukovođeni kada ste se opredelili za sudije Vrhovnog suda. Juče ste rekli da su vam sudije Vrhovnog suda dostavile svoj predlog. Od činjenica vi navodite datume rođenja, završetak pravnog fakulteta, kada je ko postao pripravnik, u kom sudu je počeo i kako je došao do Vrhovnog suda, a da ništa ne znamo o tim osobama, u kojim su predmetima postupali, koliko je njih bilo u krivičnom veću koje je sudilo ljudima zbog neprijateljske propagande, povrede ugleda države, širenja lažnih vesti. To ovde ne navodite, a ni gospoda i dame iz Vrhovnog suda o tome ne daju podatke.
Dakle, samim tim što su rođeni, što su završili pravni fakultet i imaju radnu biografiju, treba da budemo opredeljeni za to da glasamo za njih. Ko vam je predložio i gde ste uopšte našli Bogdana Stankovića, zamenika okružnog tužioca od 1981 - 1998. godine, jednog od onih koji su učestvovali u postupcima gde su proganjani ljudi zbog slobodne misli. Okružno tužilaštvo u Beogradu je rekorder u proganjanju ljudi zbog slobode misli i govora. Kako bilo koji zamenik iz perioda od 1970. do 2000. godine uopšte može da bude kandidat za bilo šta? Eto, on se našao ovde, doduše, on je imenovan za zamenika Republičkog javnog tužioca februra 2003. godine, pa se verovatno očekuje da će i dalje disciplinovano raditi ono što se od njega očekuje.
Za neke kandidate iz reda istaknutih ličnosti uopšte nije jasno koji ste vi kriterijum imali kada govorite o istaknutim pravnim stručnjacima. Kako je moguće da nijedan šef katedre Pravnog fakulteta u Beogradu nije predložen? Da li ste sa njima razgovarali? Nijedan istaknuti stručnjak, šef katedre Pravnog fakulteta u Novom Sadu, neke od katedri Kragujevačkog, Niškog. Neće niko da bude u tome, zato što smatraju da im je to ispod časti.
Za neke navodite spisak, podrobno, literature, u kojim su međunarodno-pravnim forumima članovi, šta su napisali, a za neke ne navodite, pa me zanima da li to znači da ste sva ova dela, koja navodite, pročitali, pa ste se rukovodili time, a od ovih drugih, kojima dela ne navodite, niste čitali ništa.
Recimo, za Dobrosava Mitrovića od kvaliteta navodite da govori srpski jezik. Gde to ima? Govori srpski, francuski, engleski i ruski. Da li je to sada kvalitet što zna maternji jezik? Veliki plus. Međutim, za ostale ne govorite da govore srpski. Bilo bi dobro da nam to objasnite, čime ste se rukovodili, jer se to ne može dokučiti.
Vlastimir Janković, kako vidim u današnjoj štampi, takođe ne želi da bude u ovoj komisiji. Znači, vi nemate za svako mesto dva kandidata, tako da moram da vam kažem da je ovaj predlog izuzetno loš i nekorektno sastavljen. Ipak, sve one koji se još nisu odlučili da odustanu pozivam da ima još vremena da odustanu da učestvuju u ovom poslu i da vode računa o svom profesionalnom ugledu.
Juče ste, gospođo Mićić, rekli - obavila sam konsultacije sa svim šefovima poslaničkih grupa itd, pa eto mnogi nisu prihvatili da učestvuju u tome, pa i poslanička grupa Demokratske stranke Srbije. Onda ste naglasili da je to veoma loša strategija za političare 21. veka. Da li ste vi političar 21. veka ili ste sada izmenili perspektivu iz Užičke 23? Kada je reč o ljudskim pravima, da li vi uopšte znate na čijem imanju živite?

Predlog zakona o izmenama Zakona o porezu na promet je okasneo pa se nameće pitanje zašto je Ministarstvo finansija toliko dugo čekalo da bi se pred Skupštinom pojavilo sa ovim predlogom. Jedan od razloga koji se navodi u obrazloženju jeste da će sa ovim predlogom zakona doći do više ulaganja u ovu državu, pa je bilo veoma važno da je ministar uz obrazloženje naveo koliko je do sada uloženo i kolika su očekivanja od ovog zakona koji svakako treba usvojiti.
Kada je reč o ulaganjima treba imati na umu da domaće banke koje su likvidne, svoj novac iz centralne banke izdvajaju, stavljaju na deviznu štednju u tolikoj meri da je došlo do odliva obavezne rezerve novca u centralnoj banci, pa je sada guverner u obavezi da poveća obaveznu rezervu, tako da domaće banke, domaći investitori i nisu raspoloženi da ulažu novac, a kamoli strani. No, u daljim razlozima ministar kaže da se ovim zakonom samo stvaraju normativne pretpostavke za ulaganja, ali drugih pretpostavki nema.
Ne znam da li je jedan od razloga i inflacija, budući da je sa ovim porezom na promet i postojećom inflacijom došlo do prilično velikog opterećenja kupovne moći građana. Naime, prema izjavi gospodina Živkovića, predsednika Vlade, inflacija je 4%, prema izjavi ministra trgovine Milosavljevića 7%, a prema izjavi gospođe Kori Udovički 13%. Dakle, ista Vlada, tri mišljenja o inflaciji, još ako tome dodamo "Privredni pregled" od 29% inflacije u zemlji, prema poslednjem broju "Privrednog pregleda".
Međutim, koji su efekti ovog oslobađanja: kaže se na sedmoj strani, "po osnovu oslobađanja dnevne i povremene štampe očekuje se smanjenje prihoda u budžetu u iznosu od 600.000 dinara". Znači, mi čekamo godinu dana da bi efekat bio 600.000 dinara. Inače, knjige, časopisi, dnevna i povremena štampa su bili toliko opterećeni da se inače mali tiraži knjiga, koji se vrlo retko kupuju, nisu ni mogli nabavljati u većoj meri, počev od škola i biblioteka. Da li će ovo smanjenje poreza doprineti - videćemo? Međutim zna se da je signal iz inostranstva stigao, da je nužno da se smanji porez na promet štampe i časopisa i to u trenucima kada je vlro jasan sukob vlasti i štampe.
Drugi zakon o kome bih želeo da govorim, a koji je dat u formi predloga jeste Zakon o izmenama i dopunama Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji.
Prošlog puta je ministar obećao da će izmeniti Zakon do nove godine, budući da smo neke amandmane povukli. On, naravno, nije održao obećanje, nije izmenio Zakon u onom delu koji se odnosi na poreska krivična dela i zato ona izgledaju ovako kako izgledaju i mislim da za njih niko ne može u fer postupku biti optužen. Ali, nije nevolja što ministar nema dovoljno znanja o ovoj oblasti, već izgleda nema ni koga da pita.
Tako da se problemi koji su nastali sa Zakonom iz novembra prošle godine sada produbljuju. U članu 16. ministar finansija brani stav da bi zapravo u članu 135. stav 3. reči "bez prava na privođenje poreskog obveznika" trebalo zameniti rečima "sa pravom na njegovo prinudno dovođenje". Prošlog puta je prihvatio amandman da poreska policija ne može da nosi vatreno oružje, a sada će bez vatrenog oružja imati ovlašćenja da privodi.
U aprilu meecu ove godine je donet Zakon o ministarstvima prema kome Ministarstvo finansija nema ovlašćenja organa unutrašnjih poslova. Ako Ministarstvo finansija nema ovlašćenja organa unutrašnjih poslova onda ne može ni da postupa kao organ unutrašnjih poslova, što je i dalje sadržano u članu 135. protivustavno i protivzakonito.
MUP ima ovlašćenja policije, Bezbednosno informativna agencija ima ovlašćenja organa unutrašnjih poslova, a ako bi sad i Ministrstvo finansija imalo ovlašćenja unutrašnjih poslova, a možda bi i Ministarstvo kulture, s obzirom na ono što govori ministar kulture, to poželelo, mogla bi da se kompletira policijska država.
Međutim, šta se radi? Ministar finansija, budući da nema elementarna znanja u ovoj oblasti, bi želeo da Ministarstvo finansija ima sada ovlašćenja Ministarstva unutrašnjih poslova. Da li to znači da ministar finansija nema poverenja u MUP pa bi sada želeo da ima i ta ovlašćenja.
Inače, sam član 135. stav 3. je protivrečan zbog toga što je u tom članu navedeno da kada je reč o pravima građana, dakle: "Radi otkrivanja poreskih krivičnih dela i njihovih izvršilaca, poreska policija u pretktivičnom postupku može da postupa kao organ unutrašnjih poslova" - ne može da postupa; "i ovlašćena je da, u skladu sa zakonom i u saradnji sa ovim organom, preduzme potražne radnje" - ne može da preduzme potražne radnje, jer prvo nije kvalifikovana, a mislim da ministar i ne zna šta su potražne radnje.
Pored toga, ističe se da ne može da preduzima niz drugih radnji, odnosno da može štošta da preduzme, "izuzev ograničenja kretanja". Ako ne može da ograničava kretanje ne može prinudno ni da privodi. Stoga smatram da ovaj član 16. ne bi trebalo prihvatiti. Pored toga, u članu 186. koji se menja članom koji se predlaže za izmenu, članom 19. kaže se: "Poreski obveznik, fizičko lice i preduzetnik, dužan je da u roku od deset meseci od dana početka primene ovog zakona podnese Poreskoj upravi prijavu za evidenciju ukupne imovine u zemlji i inostranstvu, ako je njena vrednost veća od 20.000.000 dinara".
Znači, do sada je obaveza bila šest meseci. Kada zakon stupi na snagu počinje novi rok od 10 meseci, znači idućeg maja. Ovo je vrlo bitno jer se između ostalog kaže da imovinu, u smislu stava 1. ovog člana, ne čine umetnički predmeti. Znači: oni koji imaju sada tu imovinu od 20 miliona mogu da dođu do umetničkih predmeta, da budu oslobođeni prijavljivanja, da novac pretoče u umetnička dela, da ga sačuvaju i da posle izvesnog vremena ta dela opet prodaju. Tako da je ovaj član smišljen da bi se ta imovina od 20 miliona sačuvala za određene krugove, jer nije jasno zašto se sada ne preduzimaju mere, ako u roku od šest meseci oni koji imaju tu imovinu nisu tu imovinu prijavili. Toliko.

Vidim da ministra nema u sali. Poslanike je prekinuo u razgovoru da bi ga čuli, a sada kada treba da čuje druge on je izašao. Ali, kakav ministar takvo i ponašanje.
Što se tiče člana 2, on glasi: "Ovaj zakon primenjuje se radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela određenih u Glavi DžVI Osnovnog krivičnog zakona". U obrazloženju za član 2. se kaže: "Članom 2. Predloga zakona precizno se utvrđuju krivična dela pri čijem otkrivanju se primenjuju odredbe ovog zakona". Pa, ne utvrđuju se precizno. Zato smo i predložili amandman koji glasi: "Ovaj zakon primenjuje se i radi otkrivanja i krivičnog gonjenja učinilaca krivičnih dela predviđenih članom 5. Statuta Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju".
Dakle, ako gospodin Batić kaže na konferenciji za štampu da će Haški tribunal određene slučajeve prepuštati ovoj državi, onda i ova država mora imati nadležnosti za to, što bi ministar pravde morao da zna.
U obrazloženju našeg amandmana se kaže - Predlog zakona ne sadrži mogućnost da domaći organi otkrivanja i gonjenja krivičnih dela i sudovi vode postupak za zločine protiv čovečnosti, koji su u nadležnosti Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju.
Prema tome, vrlo je jasno zašto smo mi ovo predložili. Iz ove formulacije proizilazi da sud koji će biti formiran neće suditi za sva dela. S druge strane, zločini se još dešavaju. Prema tome, kako to da ministar na ovakav način staje iza ovog člana?
Inače, široj javnosti nije poznato da su 8. avgusta 1996. godine razmenili pisma gospodin Butros Butros Gali, generalni sekretar UN, i Vladislav Jovanović, šef Diplomatske misije Jugoslavije u UN, i u tom svom pismu Vladislav Jovanović je priznao nadležnost Haškog tribunala i otvaranje kancelarije Haškog tribunala u Jugoslaviji.
E, sad, taj deo tajne diplomatije nikako da se obelodani, znate, da mi saznamo sadržinu tih pisama, ali nešto je o tome bilo u stranoj štampi 1996. godine. Međutim, 1998. godine profesor Kosta Čavoški je objavio knjigu "Hag protiv pravde", u kojoj je obelodanio podatke o razmeni tih pisama, pa bi bilo veoma važno da konačno ili ova skupština ili Ministarstvo inostranih poslova iz sefova izvadi ta pisma i obelodani ih, kako bismo se i mi upoznali sa tom tajnom diplomatijom i imali više saznanja o nadležnostima naših organa koji se predlažu ovim predlogom zakona.
Zato predlažem da se naš amandman usvoji. Pazite, ako se naš amandman ne usvoji, onda priča o antihaškom lobiju ne stoji. Dakle, ako se usvoji ovaj amandman, onda će nadležnosti suda biti šire i sudiće se za sva krivična dela predviđena članom 5. Ako se ne usvoji, onda je jasno ko predstavlja antihaški lobi.
Mislio sam da to Vlada zna, pošto ne zna, evo prilike da im se kaže.