Hvala vam, gospodine predsedavajući. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, samo bih nešto prokomentarisao i dodao na osnovu izlaganja uvaženog kolege i sugrađanina Petra Jojića.
Govor kolege Petra Jojića izaziva jedno dvostruko osećanje. S jedne strane, kao Pančevac, apsolutno podržavam ono što je gospodin Jojić rekao, jer Pančevo je stvarno zagađeno i Pančevu stvarno treba pomoći. S druge strane, izneto je niz nekih paušalnih, rekao bih, ne činjenica, već podataka koji otprilike glase ovako – ''Rafinerija'' i ''Petrohemija'' imaju rezervoare, ali oni nisu otvoreni. Gospodine Jojiću, vi to znate dobro, kao što znam i ja, znaju i drugi da su to rezervoari sa plivajućim krovom. Ima 144 rezervoara u ''Rafineriji'' gde se smešta sirova nafta, a pet u ''Petrohemiji'', dok u Petrohemiji plus postoje dva pretakališta.
Prethodni ministar je, zajedno sa prethodnom Vladom, ne kažem on, ali prethodna Vlada je na njegovo insistiranje preko 90.000.000 evra uložila u rekonstrukciju tih rezervoara, odnosno plivajućih rovova, prvo je rekonstruisano 27 rezervoara u najgorem stanju, pa posle toga još 80.
Trebalo bi, do kraja ove godine ili početkom iduće, da se rekonstruiše svih 144. Rekonstruisano je jedno pretakalište, biće rekonstruisano i drugo itd. Nije tačno da se ništa ne radi. Samo podržavamo ono što ste vi rekli, gospodine Jojiću, i to je još jedan apel da se nastavi onako kako je započeto u prošlom periodu ili brže od toga.
Ima još jedna činjenica koja nije realizovana, jedan podatak. Na zasedanju Vlade, pred kraj prošle godine, u Vršcu doneta je odluka da se Pančevu odobri 200 miliona dinara za gasifikaciju, jer je u Pančevu gasifikacija započeta, Pančevo je jedan od prvih gradova u kojima je početa gasifikacija, a valjda će biti poslednji grad gde će se gasifikacija završiti, pa da se malo pomogne u tome.
Moram da prokomentarišem i činjenicu u vezi deponije. Nova deponija, gospodine Jojiću, znate to jer ste sa nekim odbornicima SRS išli do nove deponije, praktično je završena sada. Potrebno je da se uradi još postrojenje za pročišćavanje otpadnih voda, da bi dobili upotrebnu dozvolu, jer bez postrojenja za pročišćavanje otpadnih voda ne može da se dobije upotrebnu dozvolu.
Još jedan apel, pridružiću se svim apelima gospodina Jojića po pitanju Pančeva, na vas gospodine ministre. Iz Nacionalnog investicionog programa.
Uprkos tome što pomenuti predsednik opštine i lokalna samouprava u Pančevu uglavnom ne funkcionišu ili bar nisu agilni u onoj meri u kojoj građani Pančeva to žele, lokalna samouprava je konkurisala za Nacionalni investicioni program, pa sve što može i što je u vezi sa ekologijom, apelujem još jednom da vi kao ministar i kao član Vlade pomognete da građani Pančeva žive kvalitetnije. Koliko će dobro živeti, zavisi od njih samih, ali da žive kvalitetnije.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo poslanici, ako je neko protumačio istupanje mojih kolega iz Nove Srbije kao vređanje poslanica, izvinjavam se u svoje ime, u ime svojih kolega i u ime Nove Srbije, mada svi znaju da to nije bilo nikakvo vređanje.
Nemojte nekada da se borite za beskrajnu ravnopravnost polova, da tražite da tretman poslanika i poslanica bude isti u ovoj skupštini, a da, sa druge strane, kada nemate nikakve argumente, koristite mladost, lepotu, ženski pol itd.
Između ostalog, ja prilično volim avione i često sam se vozio avionom. Nikada mi nije palo na pamet da pilotiram. Ako vi imate nalog da pričate o Državnoj revizorskoj instituciji i pričate o nečemu o čemu nemate pojma, onda neka to ostane samo na nivou ovakvih priča i insinuacija.
Hteo sam da pričam o drugim stvarima, hteo sam da pričam o Vojvodini, o tom čuvenom autoputu, o tezi Lige socijaldemokrata Vojvodine (LSV ili LSDV, kako god hoćete neka bude skraćenica), o čuvenoj tezi o autoputu koji ne vodi nigde i ni u šta, o koncesiji koja je Vojvodini uzela 450 miliona evra. Otkud vi to znate?
Kakvi ste vi eksperti? Ko vam je rekao 450 miliona evra? Ja sam iz Pančeva, ja sam iz Vojvodine i znam kakvi su putevi u Vojvodini i znam da taj autoput ne postoji, i sasvim je u redu da se da koncesija na nešto što ne postoji.
Isto tako znam gde je Kraljevo, znam gde je Valjevo, znam gde je Čačak i znam gde je Požega. Isto tako znam da će taj autoput ići do Crne Gore, pitanje je samo da li će ići preko Zlatibora ili preko Peštera, ali o tome ne odlučujem ni ja, ni vi, nego ljudi koji se razumeju u tu struku i koji će reći kuda da ide takva trasa.
Što se tiče autoputa i tog sistema vrednosti o kojem vi pričate, mi možemo da pričemo o sistemu vrednosti koliko god hoćete i možemo da pričamo o sistemu vrednosti o sveći, ikoni, kandilu i šajkači.
Gospođo, vi ste iz Šumadije, iz Kragujevca, rekli ste da znate šta su domaćini i znate šta domaćini rade, domaćini vredno rade da bi omogućili školovanje svojoj deci itd.
Poštujte onda, gospođo, šajkaču, jer ta šajkača je napravila Srbiju i napravila je domaćine i ta šajkača je omogućila vama da se školujete, gospođo.
Kada pričamo o sistemu vrednosti možemo da pričamo o šajkači i možemo da pričamo o onome ko je u mladosti slušao rok, vozio motor i pušio marihuanu. Možemo da pričamo o Srbiji i Šumadiji, a možemo da pričamo o ovome ovde, kada se izađe iz Skupštine, o čuvenom pešačkom prelazu koji se napravi onda kada neću da prelazim drugim pešačkim prelazom, nego skraćujem put prema Skupštini.
Možemo da pričamo o raznim sistemima vrednosti. Jedini sistem vrednosti, koji ja zastupam i koji zastupaju članovi Nove Srbije... Ponavljam da sam iz Pančeva, pa ću vam reći da je Pančevo u Vojvodini i reći ću vam dve-tri stvari o Pančevu.
U Pančevu postoji pravoslavna crkva koja ima dva tornja; to je jedinstveni spomenik arhitekture. Za jedan toranj su dali pare nekadašnji pančevački trgovci, a drugi toranj je došao iz sadašnje Srbije, Vojvodina tada nije bila u sastavu Srbije. Ta dva tornja definišu jedinstvo srpskog naroda sa jedne i sa druge strane. Prvi spomenik Prvom srpskom ustanku je veliki krst, na nekadašnjoj pančevačkoj pijaci, sada parku.
Pančevo je mesto gde je Stevan Petrović Knićanin sa 10.000 dobrovoljaca dovedenih iz Srbije zajedno sa Majer Koferom branio grad od Mađara. Pančevo je grad tolerancije i grad u kome se poštuju vrednosti koje vi ne poštujete.
I, vratiću se ponovo na ona dva tornja, dok god ima Srba u Vojvodini i dok god ima ljudi iz Nove Srbije, u Vojvodini će se graditi crkve sa dva tornja.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, gospodine Čanak, ja sam iz Pančeva. Moram da pričam polako da biste razumeli.
Pančevo je u Vojvodini i ja kao stanovnik Pančeva i kao građanin Vojvodine ne mislim da je loše što će Vojvodina dobiti jedan autoput. Tačno je da postoji jedan put, koji se zove autoput, koji ide od Horgoša, preko Novog Sada do Beograda, samo što je sve sem autoputa. Vi to dobro znate, kao što dobro znaju i građani Vojvodine, kao što znaju i građani Srbije.
Što se tiče ugovora i toga ko je lažov a ko nije lažov, tačno je da je gospodin Ilić pozvao gospodina Kostreša. Gospodin Kostreš je došao i video da ugovor ima plave korice; za mogućnost poimanja novih informacija gospodina Kostreša to je sasvim dovoljno. Vrlo sam zadovoljan što je gospodin Kostreš video da ugovor ima plave korice.
Slažem se sa vama apsolutno kada se radi o onome što ste rekli, da onaj ko u mladosti nije pušio marihuanu, ko nije svirao rokenrol i nije vozio motor ima mogućnost da ode u ekstremizam. Ako se dobro sećam, na Trgu Republike vi ste pozivali, pričali o vešanju nekih ljudi po beogradskim banderama.
Ako se dobro sećam, vi ste skidali tablu Radio-televizije Srbije sa zgrade. Imali ste vi puno tih ekstremističkih, možda propagandnih, stvari, a možda niste dovoljno u mladosti popušili pa ste skrenuli u neki ekstremizam.
Samo još jedna stvar i završavam. Postoje tri stvari o kojima ne treba pričati: ne treba pričati o Bogu pre nego što se spozna vera u njega; ne treba pričati o sutrašnjem danu pre nego što svane; ne treba pričati o tuđem grehu pre nego što se setite svoga. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo poslanici, pokušaću da koleginici Jerkov odgovorim umesto predsedavajućeg ili gospodina magistra ministra Velimira Ilića.
Neću početi svoje izlaganje kao uvaženi kolega Baralić onim rečima - dušo moja, jer bih posle toga pretrpeo kritiku verovatno Ivice Dačića ili nekih drugih kolega...

Ne, rekao sam da neću. Probaću ukratko da odgovorim.
Lepo je kada čovek pokazuje određeno interesovanje, pa kada i gospodin Kostreš pokazuje interesovanje za ugovor za koncesiju, o dodeli koncesije Horgoš-Požega.
Nezgodno je kada čovek uopšte, bilo koji čovek, priča o nekim stvarima u koje se ne razume, pa tako i gospodin Kostreš traži od gospodina Ilića da mu pošalje faksom na uvid ugovor, ne znajući da ugovor o koncesiji ima 2.400 strana.
Znate, malo je nezgodno da se faksom šalje 2.400 strana. Gospodin Kostreš ima mogućnost da, kada god hoće, i kao predsednik Skupštine AP Vojvodine, a i kao običan građanin vidi šta je.
Što se tiče izjave gospodina Ilića o tome zašto je gospodin Kostreš nervozan, iskreno da vam kažem, niti se družim sa gospodinom Kostrešom, niti znam da li je gospodin Kostreš raskinuo sa dečkom ili nije raskinuo sa dečkom, da li ima dečka ili nema dečka. U krajnjem slučaju...

Ne, kažem, u redu predsedavajući, kažem da ne znam i da su u krajnjem slučaju to lične stvari svake osobe i lične stvari svakog pojedinca, pa i gospodina Kostreša. Ne znam,  ne, za gospodina Pajtića stvarno ne znam.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se što ću da oduzmem i vama i poslanicima samo 22 sekunde, nisam se javio po Poslovniku, inače sam iz Pančeva, sada vam je jasno zašto sam se javio, ko je pročitao u sredstvima javnog informisanja ili na  televiziji o ponovnom, ko zna kom, aero zagađenju u Pančevu.
Neću da vas zamaram podacima, u krajnjem slučaju to nije moja struka, samo ću ukazati na neke grafikone koje je monitoring sistem Pančeva izmerio i ono što se ponavlja, neću da kažem iz dana u dan, ali od vikenda do vikenda. Redukovani sumpor, koji se oseća negde na pet jedinica po kubnom metru, u Pančevu je bio preko 40 u subotu i nedelju. Benzol, koji je u Evropi na gornjoj granici pet mikrograma po kubnom metru, u Srbiji priznajemo do 10, u Pančevu je bio 80 itd.
Ovo o čemu pričam nije saradnja sa Hagom, znači, nije pružanje ruke pomirenja opoziciji, nije status Kosova, nije proces pridruživanja Evropskoj uniji, ali je to nešto čega se tiče 150.000 građana opštine Pančevo.
Gospodine predsedavajući, apelujem na vas, na gospodina ministra, da konačno pokrenemo proces u kome će bilo kada, bilo ko je odgovoran za takvo stanje u Pančevu, za aerozagađenje u Pančevu, ili ko je odgovoran za bilo šta u ovoj zemlji Srbiji, da konačno odgovara.
Još jednom se izvinjavam ministre, dame i gospodo narodni poslanici, predsedavajući, to nije bila moja obaveza ni moja dužnost, to je jednostavno nešto što je jače od mene. Hvala vam.

Dame i gospodo poslanici, verovatno ću uraditi nešto što i nije tako neuobičajeno u ovoj skupštini. Ponoviću neke stvari koje su već rečene, a koje su rekli gospodin Lalović, gospodin Dinkić i moji prethodnici.
Kao i u većini zemalja Evrope i sveta, sigurno u zemljama bivšeg istočnog bloka, i u Srbiji je sistem penzijskog i invalidskog osiguranja zasnovan po istom principu. To je onaj sistem tekućeg finansiranja penzija ili sistem međugeneracijske solidarnosti. Taj sistem je koncipiran od 50-tih do 70-tih godina, kako u kojoj državi, i taj sistem je tada imao efekta jer je, između ostalog, i starosna struktura stanovništva bila drugačija nego što je sada. Prethodni govornik je iznosio podatke od 1952. godine, preko 1987, do prošle godine, o onom odnosu između broja zaposlenih i broja penzionera, pa da ne ponavljam.
Samo ću pomenuti jednu drugu stranu, a to je pokrivenost ukupnih rashoda u ukupno ostvarenim prihodima; kretala se od 94,1% 1987. godine do 58,55% 2004. godine. Znači, 1987. godine tekući prihodi fonda su iznosili 95%, znači skoro kompletne potrebe penzionera su se ostvarivale tekućim prihodima, a konačno, 2004. godine 40% ili nešto više od 40% je dotirano iz budžeta Republike Srbije.
Država je garant za isplatu penzija. Država mora da dotira iz svog budžeta. Samim tim, javna potrošnja je velika i, samim tim, kao što je gospodin Lalović rekao, poruka koja se šalje Evropi i svetu nije dobra.
Sem toga, u Srbiji postoje još neke stvari, a to su da je u Srbiji još uvek velika opterećenost plata porezima i doprinosima. Na taj način je radna snaga u Srbiji skupa i to usporava porast zaposlenosti, a porast zaposlenosti je, u stvari, najvažniji izvor za finansiranje penzija po ovom sistemu međugeneracijske solidarnosti.
Sa druge strane, porast penzionera nije samo ono što je dobro, u krajnjem slučaju, da ljudi žive sve duže. Po nekim pokazateljima Srbija spada u prvih 10 ili među 10 najstarijih zemalja u svetu. Taj porast penzionera nije bio samo rezultat starenja stanovništva, nego i nekih veoma liberalnih uslova penzionisanja i ostvarivanja nekih određenih prava po tim penzijama. U krajnjem slučaju, zašto ne reći da su devedesetih godina prošlog veka, uz veliko prisustvo korupcije, ljudi odlazili u invalidske penzije, tako da je učešće invalidskih penzionera u ukupnom broju penzionera negde oko 30%, što je mnogo više nego u zemljama Evrope i, u krajnjem slučaju, jako visoka stopa.
Zbog svega toga je neminovnost reforma penzionog sistema. Ovo što je došlo na dnevni red, ne samo izmene i dopune ovog zakona, nego i ova četiri prateća zakona – dobrovoljni fondovi, pretvaranje u javni dug i povezivanje staža, to su zakoni koji su neminovnost. Poslanički klub Nove Srbije i samostalni poslanici će sa zadovoljstvom podržati ovakav zakon, uz žaljenje što takav zakon nije došao šest meseci ili godinu dana ranije u mandatu ove vlade.
Reforma penzionog sistema treba da da mogućnost finansiranja ili više izvora finansiranja. Sem ovog jednog, da kažem državnog, fonda, u svetu su poznata još dva izvora finansiranja ili tzv. dva stuba penzijskog osiguranja. Taj drugi stub je obavezni stub, ali svaki poslodavac može da uplaćuje doprinose u penzioni fond koji želi, ne mora u državni. Ovaj treći stub su dobrovoljni penzijski fondovi.
Vlada je dala predlog sistema sa dva stuba finansiranja, sa dve mogućnosti za budućeg penzionera. Jedno je državni fond koji će da se finansira na isti način kao što se i finansirao i do sada – iz tekućih priliva ili iz doprinosa zaposlenih i, sa druge strane, to su dobrovoljni penzijski fondovi.
Dobrovoljni penzijski fondovi imaju neka određena načela, samo im ime govori, od dobrovoljnosti, preko mogućnosti pristupa svih punoletnih lica, do toga da svaki član fonda ima svoj lični račun, ima mogućnost akumulacije ili kapitalizacije sredstava i, konačno, ima mogućnost da sam raspolaže sredstvima sa sopstvenog računa.
Dobrovoljni penzijski fond ima jednu ključnu razliku u odnosu na ovaj penzijski fond, da kažem državni. Dobrovoljni penzijski fond je investicioni penzijski fond. Društvo koje upravlja fondom na određeni način investira sredstva, sredstva se oplođuju, sredstva se kapitalizuju i, konačno, sredstva se akumuliraju na ličnim računima svakog člana ili svakog korisnika fonda. To je ono što je dobro. Ovoj državi je potrebno što više investicija, a što manje javne potrošnje. To je još jedan od razloga zašto će poslanički klub NS i samostalni poslanici 9+9 glasati za ovaj zakon.
Zajedno sa Predlogom zakona o javnom dugu Republike Srbije po osnovu preuzimanja obaveza Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih, i isto to za poljoprivrednike, po osnovu neisplaćenih penzija i novčanih naknada, nastavlja se reforma penzijskog sistema započeta sredinom osamdesetih godina, poboljšavaju se finansijske prilike u fondu, omogućava se redovna isplata penzija, štite se korisnici sa najnižim iznosom penzija i, konačno, osavremenjuje se i čini efikasnijim rad fonda i njegovih službi.
Svi ti razlozi, ubeđen sam, naići će na podršku ovde u parlamentu. Ne očekujem da će svi, ali većina poslanika će sigurno glasati za ovaj set zakona. Sa te strane, gospodin Lalović, gospodin Dinkić nije tu, mogu da budu totalno mirni.
U ime poslaničkog kluba NS i samostalnih poslanika, molim vas samo jednu stvar. Zakon stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjuje se od 1. januara 2006. godine. Da penzioneri ne bi u tom kratkom periodu bili oštećeni, a sada se penzije usklađuju kvartalno, pa ono poslednje usklađivanje penzija bi trebalo da bude 1. oktobra, odradite taj posao, uskladite penzije 1. oktobra, završite 2005. godinu i od 1. januara 2006. godine da idemo u onu pravu reformu penzionog sistema.
Uopšte nemojte da se sekirate što će neko, bilo ko, na licemeran način da zastupa interese penzionera. Kad god budete čuli da neko na takav način zastupa interese penzionera, znajte da je to isto kao kada kasapin, oštreći nož, vodi računa o nekom jagnjetu. Ovo će biti usvojeno, jer su ovo dobri zakoni ne samo za Republičku skupštinu i za ovu vladu, ovo su dobri zakoni i za građane Srbije.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo, ja se čudim vama, a i sami ste sada rekli da ste bili isuviše tolerantni jer niste čuli nijednu povredu Poslovnika. Dostojanstvo Skupštine počev od prvog pa nadalje preko govornika SRS i svih onih epiteta koji su na račun ministra ovde izrečeni.
Ovo je Narodna skupština Republike Srbije. Niko ovde ne mora da voli nijednog ministra, ali može da poštuje funkciju ministra. Niko ovde ne mora ni da voli ni da ceni Velimira Ilića, ali bi možda mogao da poštuje ministra, pa makar se on zvao i Velimir Ilić.
Gospodin Arsić je iznosio podatke u vezi sa naplatom putarine, uz dužno poštovanje gospodina Arsića i svaka čast što je član skupštinskog Odbora za finansije, ali je malo mešao milijarde i milione, malo evre, malo dinare, itd.
Jako je lepo kada o razvoju saobraćajne infrastrukture i strategije saobraćaja u Srbiji razmišlja čovek koji ima veze sa saobraćajem, ali čovek je autolimar.

Izvinjavam se i vama i Narodnoj skupštini, ali to su činjenice. S druge strane, moj prethodnik za ovom govornicom je rekao ono što može da služi njemu na čast. Znači, dok je ministar SRS imao svoju firmu autoprevozničku, gospodin Ilić je bio to i to. Možda je gospodin Ilić bio to i to, ali gospodin Ilić za razliku od mog prethodnika za ovom govornicom nikada nije bio u zatvoru.
Ima puno takvih stvari, počev do toga da je pomenuto, da je potrebno znati još neku stranu reč. Koliko vidim, većina poslanika SRS je naučila jednu stranu reč za današnje zasedanje, a to je koncesija i to su dobro ponavljali, u temi su, ali samo učenje reči koncesija, verovatno i ne znači da se razume sam pojam koncesija, ali to je za neko drugo vreme.
Konačno, razumljiv je strah većine poslanika SRS, strah da li će to biti, taj čitav postupak, sproveden, zakonito – to sigurno "da". Ali pitanje provizija, pitanje o raznim mogućim radnjama, dešavanja tokom postupka?! Jasan mi je njihov strah, zato što prvu koncesiju u prethodnom periodu, uradila je SRS pre neki dan kada je Diku ustupila Bogoljubu Kariću na koncesiono služenje, ne znam samo na koji rok. Verovatno da niste svi bili upućeni u to, pa je zato razumljiv vaš strah prilikom ovih koncesija ili dodela ovih koncesija.
Hvala vam, i izvinjavam se još jednom za prekoračenje vremena.

Dame i gospodo poslanici, u uvodnom ekspozeu gospodina Lalovića rečeno je da ovaj zakon, između ostalog, što je novina i suština ovog zakona, stavlja socijalni dijalog, odnosno kolektivno pregovaranje kao dominantnu formu dogovaranja. To je sjajno. To je najiskrenije sjajno i takav je princip i u zemljama zapadne Evrope. Tamo je socijalni dijalog kategorija dogovaranja i to kolektivno pregovaranje je praktično dominantno dogovaranje.
Navešću samo primere dve zemlje zapadne Evrope koje su to uradile. Irska je to uradila 1987. godine, sa jednom revizijom 2000. godine. U Irskoj ne postoji problem nezaposlenosti. Holandija je to uradila 1982. godine i Holandija je u takvoj situaciji sada da, u trenutku ako sve stane u Holandiji, sve prestaje da radi, niko ne radi, još 50 godina mogu da žive na istom nivou kao što žive sada. Taj princip je izvanredan i sa te strane apsolutno podržavam taj deo zakona o radu i deo izlaganja ministra.S druge strane, socijalni dijalog je uvek sastavljen ili ima tri učesnika. S jedne strane su to poslodavci, sa druge strane su tu reprezentativni sindikati i sa treće strane je to država preko Vlade.
Zašto bi to bilo drugačije kod nas? Vlada ima najjasnije definisanu ulogu u tom dogovaranju i, iskreno, Vlada ima najveću moć odlučivanja i kreiranja bilo zakona, sem naravno Narodne skupštine, tako i zakona i miljea za socijalni dijalog i miljea za razvoj zemlje.
U trenutku kada svi partneri postignu svoj dogovor, odnosno ne svoj, nego postignu dogovor o najvažnijim problemima u svojoj zemlji, kada se definišu načini i vreme rešavanja tih problema, tada je postignut taj nacionalni konsenzus, odnosno postignut je tzv. socijalni pakt i tek tada svaki od tih partnera može da radi svoj posao, a da država napreduje.
Koliko znam, i premijer zna šta radi i iza toga stoji. I većina ministara zna šta radi i iza toga stoji. Zašto je problem gospodina Lalovića da se prihvati ovaj amandman i da Vlada bude jedan od potpisnika opšteg ugovora – da tim svojim potpisom ili potpisom predstavnika Vlade, Vlada bude garant tih opštih uslova ili tzv. nacionalnog konsenzusa postignutog između poslodavca ili poslodavaca, između sindikata i između države.
Reći ću vam samo jednu stvar. Opšti kolektivni ugovor, ili hajde da probamo da na brzinu razjasnimo kako izgleda za ljude koji nisu u toj materiji, i zašto bi svi bili u toj materiji: postoji opšti kolektivni ugovor koji važi za čitavu teritoriju zemlje, za sve grane i za sve zaposlene; postoji granski ugovor za svaku granu posebno; postoje teritorijalni kolektivni ugovori i pojedinačni kolektivni ugovori.
U opštem kolektivnom ugovoru koji važi za čitavu zemlju, za sve grane i za sve radnike definišu se opšte stvari, osnovne stvari, minimum od koga se kasnije kreće u kolektivno pregovaranje po granama, po teritorijama ili između sindikata i poslodavaca u okviru jedne firme.
U opštem kolektivnom ugovoru stoji, evo, vest u novinama, "Večernje novosti", između ostalog, treća strana - dogovorno je da je minimalna zarada 6.993 dinara, znači 7.000 dinara. U opštem ugovoru stoji da će minimalna zarada biti toliko, da je radno vreme osam sati. Neće Vlada, ili ne stoji u opštem ugovoru radno vreme, ostaje između poslodavaca i sindikata da se dogovore da li će raditi od 6,00 do 14,00 ili će raditi od 9,00 do 17,00.
Država je garant da će se raditi osam sati. Svako ko se žali i kaže da ga poslodavac tera da radi duže od osam sati, ima pravo da se zaštiti i da traži pomoć države. Država šalje svoje inspekcije itd.
Ne vidim zašto ako hoćemo da donesemo ovaj zakon koji je u znatnoj meri bolji od trenutno važećeg Zakona o radu, zašto da onda i ta vlada koja zakon predlaže Narodnoj skupštini i ova Narodna skupština ne prihvate mogućnost da i ta vlada koja je zakon predložila Narodnoj skupštini i Narodna skupština koja će zakon usvojiti, ne budu garanti opštih stvari kojima se praktično stvara milje za razvoj, investicije itd.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, još jedna rečenica, znači, suština u priči je samo jedna. Ono što radimo i ono što predlažemo da iza toga stojimo i da to garantujemo.
Vlada je predložila zakon, pa zašto ne bi Vlada bila, jer je već učesnik u tom socijalnom dijalogu, preko svojih predstavnika kao jedan od tri subjekta i zašto onda ne bi Vlada bila potpisnik tog opšteg ugovora i te opšte stvari i svojim autoritetom Vlada garantovala u ovom slučaju i poslodavcima i zaposlenima. Hvala predsedniče.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici ukratko - član 158. kaže da je poslodavac dužan da pre otkaza ugovora o radu zaposlenom isplati otpremninu, i to je ovde citirano, "ako radi do deset godina kod tog poslodavca trećinu primanja za svaku godinu provedenu kod poslodavca; ako radi preko deset godina četvrtinu primanja za svaku godina provedenu kod poslodavca".
Amandman sam podneo u ime poslaničkog kluba Nova Srbija-SPO. Amandman traži da se isplaćuje trećina zarade za svaku godinu provedenu u radnom odnosu.
U obrazloženju zašto je amandman odbijen kaže se: "Amandman se ne prihvata iz razloga što se ovim članom predviđa minimum prava na otpremninu. Poslodavac koji ima mogućnosti može isplatiti veću otpremninu koju utvrđuje opštim aktom ili ugovorom o radu". I, to je sjajno.
Stoji u tom članu najmanje jedna trećina i najmanje jedna četvrtina, ali suština nije ni u trećini ni u četvrtini, ni u petini, ni polovini, ni devetini, nego je suština u tome da se isplaćuje za svaku godinu provedenu u radnom odnosu. Da li kod poslodavca kod koga je zaposlen i proglašen za tehnološki višak ili kod nekog drugog?
Hipotetički može da bude i ovakva stvar. Čovek radi 20 godina u jednom preduzeću, promeni se poslodavac i posle šest meseci ili godinu dana on postaje tehnološki višak i dobije otpremninu za tih šest meseci ili godinu dana, iako je malo više radio u tom istom preduzeću.
Neću da dužim, nećemo da obrazlažemo, neću da elaboriram dalje, elem, diskreciono je pravo i ministra i ministarstva, i Vlade u krajnjem slučaju, da prihvate ili ne prihvate neke od amandmana, ali nije potrebno da se daje ovakvo licemerno obrazloženje za neprihvatanje određenog amandmana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, pročitaću samo kako glasi član 206: "Zaposleni pristupa sindikatu potpisivanjem pristupnice. Poslodavac je dužan da zaposlenom koji je član sindikata na ime sindikalne članarine odbije iznos od zarade na osnovu njegove pismene izjave i da taj iznos uplati na odgovarajući račun sindikata."
To je sasvim u redu da taj iznos treba ići na račun sindikata, samo mislim, pa je amandman tehnička stvar, ne na osnovu pismene izjave nego na osnovu pristupnice. Sindikati su u poslednje vreme dokazivali svoju reprezentativnost, donosili su pristupnice, potpisivali pristupnice, utvrđivali reprezentativnost i taj posao je završen, na nečije zadovoljstvo, a na nečije nezadovoljstvo.
Potpisivanjem pristupnice svaka osoba prihvata praktično statut sindikata. U statutu sindikata je definisano da postoji sindikalna članarina u određenom iznosu, a smatram, kao i poslanički grupa NS-SPO, da je to tehnička stvar i da može bez ikakvih problema umesto pisane izjave da se prihvati da poslodavac na osnovu pristupnice automatski odbija članarinu i uplaćuje je na račun sindikata.

Poštovani predsedavajući, jedna od neizbežnih posledica u transformaciji društvenog sistema u demokratski je neprekidno osnaživanje shvatanja o potrebi učešća što većeg broja društvenih činilaca u odlučivanju o bitnim stvarima u toj istoj transformaciji.
Savremeni društveni procesi imaju dve, na prvi pogled kontradiktorne, osobine, da u isto vreme definišu privatnu svojinu kao neprikosnoveni oblik vlasništva, ali i osnovne socijaldemokratske vrednosti kroz afirmaciju ljudskih prava, a samim tim i prava na rad i iz rada. U svemu tome, socijalni dijalog se javlja kako napredan proces i neminovna pojava u demokratskim društvima.
Probaću da skratim ovu raspravu u načelu, pošto ima puno amandmana, a koliko vidim, poslanici su definitivno nezainteresovani za zakon o radu. Samo da citiram jednu definiciju iz švedskog zakonodavstva, koja kaže da je Vlada čuvar reda u samostalnom položaju radnika i poslodavaca, da ona kroz zakone, ali i na druge načine, stvara razumne uslove za zaštitu rada radnika od nerazumne eksploatacije, to jest stvara zakonske okvire za pregovore radnika i poslodavaca.
Govoreći u ime poslaničkog kluba SPO - Nova Srbija, kažem u ime poslaničkog kluba da je ovo jedan od zakona koji stvara takve uslove za pregovore radnika i poslodavaca.
Ovaj zakon je zasnovan na strateškim dokumentima UN o građanskim, ljudskim i sindikalnim slobodama, posebno na Paktu o građanskim i političkim pravima i Paktu o ekonomskim i socijalnim pravima. Zasnovan je na dokumentu EU o evropskoj socijalnoj povelji i na konvencijama Međunarodne organizacije rada, naročito na konvencijama o slobodi angažovanja i delovanja organizacija radnika i poslodavaca, o slobodi kolektivnog pregovaranja, o pravu radnika na konsultovanje i o pravu radnika na kolektivno pregovaranje.
Kao što je ministar u uvodnom ekspozeu rekao da zakon precizira kolektivno pregovaranje kao dominantnu formu dogovaranja, raspodelu profita i na radnike, obrazložen razlog otkaza, formiranje fonda solidarnosti, status zaposlenog i u slučaju promene poslodavca, zabranu diskriminacije po svim osnovama i sankcionisanje te diskriminacije i, konačno, propagira ideju dostojanstva rada.
Polazeći od toga, pozivam Vladu, resornog ministra ovde nema, pozivam predstavnike Ministarstva i Vladu da prihvate neke od amandmana koje je SPO - Nova Srbija dao. Reći ću samo dva suštinska amandmana, a upravo polazeći od ove rečenice iz ekspozea ministra. Kaže - zakon precizira kolektivno pregovaranje kao dominantnu formu dogovaranja. Zato vas pozivamo da prihvatite amandman na član 1, koji definiše stav 2. tako da glasi da se prava, obaveze i odgovornosti iz stava 1. ovog člana uređuju kolektivnim ugovorom i ugovorom o radu.
Sada, u Predlogu ovog zakona, iza ove tačke stoji zarez i kaže se da se uređuju kolektivnim ugovorom, ugovorom o radu ili pravilnikom o radu. Ako se već u ekspozeu kaže da je kolektivno dogovaranje dominantna forma, onda nemojte pravilnik o radu, jer pravilnik o radu donosi isključivo direktor i onda tu nema dogovaranja. Pozivamo se da prihvatite amandman na član 243. koji dozvoljava da opšti kolektivni ugovor zaključuje i Vlada Republike Srbije, uz reprezentativno udruženje poslodavaca i reprezentativni sindikat osnovan na teritoriji Republike.
Znači, dajete mogućnost da i Vlada može da zaključi opšti kolektivni ugovor, ako ni zbog čega drugog, ako Vlada ne zaključuje opšti kolektivni ugovor, zaposleni u državnoj upravi, zaposleni u društvenim delatnostima i zaposleni u javnom sektoru ostaće bez kolektivnog ugovora.
Konačno, usvojite amandman koji je samo tehničke prirode i mislim da je Odbor za rad to predvideo samo tehnički. Dajte mogućnost da poslodavac može da odbije sindikalnu članarinu na osnovu pristupnice. Ne mora na osnovu pismene izjave, to je više tehnička stvar, znamo da treba posebna saglasnost na administrativnu zabranu, odnosno obustavu od plate itd, ali ako je već Vlada u prethodnom periodu tražila da sindikati dostavljanjem pristupnica dokažu brojnost članstva i svoju reprezentativnost, nemojte ponovo da svi članovi sindikata potpisuju izjave, dozvolite da se to uradi samo na nivou pristupnice.
Završiću ovaj monolog samo jednom rečenicom, da stepen prenošenja moći države na ostale socijalne partnere u stvari je pravo merilo demokratičnosti jednog društva.

Dame i gospodo narodni poslanici, trebalo je da se setimo samo jedne stvari. Ovo o čemu pričamo sada dešavalo se od 1941. godine pa nadalje. Te godine je Srbija izgledala malo drugačije nego sada. Te godine u toj i takvoj Srbiji reči kao što su čast, obraz, poštenje i zakletva imale su malo drugačiju težinu nego što imaju sada. Nemojte da se čudite što su te 1941. godine neki koji su dali zakletvu kralju i otadžbini bili u uniformi kraljeve vojske i bili u Ravnogorskom pokretu.
Hoću da sada samo priznamo jednu stvar, da i jedni i drugi, i oni koji su bili u Ravnogorskom pokreti i oni koji nisu, da su imali istu ideju, da je ta ideja bila odbraniti, zaštiti i sačuvati. Načini na koje se ostvarivala ta ideja su bili različiti, pa je neko, recimo neko iz Kraljeva, Čačka ili neko iz Kragujevca, svoju kuću u Kraljevu, Čačku i Kragujevcu branio u okolini Kraljeva, Čačka i Kragujevca, neko je svoju kuću branio u Preljini ili Zablaću, ili u Šumaricama, ili u Dragobraći, Pečenogu, Vitkovcu, Vitanovcu, Sirči ili Roćevićima, a neko je svoju kuću, branio u Zagrebu, Ljubljani, Foči, Jajcu ili Rudu. Neko ko je svoju kuću branio u okolini Kraljeva, taj se nije trudio da pobije što više Nemaca, jer je znao da se za jednog ubijenog Nemca ubije sto, za jednog ranjenog 50.
Neko ko je svoju kuću ko zna gde branio u Kraljevu se trudio da ubije što više Nemaca, pa je onda na račun tog broja ubijenih Nemaca, 14. oktobra 1941. godine počelo streljane, pa je između ostalog Dušan Stevana Kocić,. rođen 1932. godine, najmlađa žrtva streljana u Kraljevu 14. oktobra 1941. godine. Dušan Stevana Kocić, koji je imao devet godina, 1941. godine je streljan u tom Kraljevu, zato što je bio četnik ili zato što je bio partizan. Streljan je zato što je bio broj da se namiri do onog broja pomnoženog sa sto ubijenih i ranjenih Nemaca.
Govorim vam o načinu sprovođenja jedne ideje. Neko se trudio da sačuva, a neko se trudio da ubije što više. Posle te ideje je došla ideologija, ali o ideologiji neću da pričam i uopšte je besmisleno pričati o toj ideologiji sa ovog mesta i ovom domu. Hoću samo, dok je post, približava se Božić, da pustimo, da priznamo da su i jedni i drugi imali istu ideju, sačuvati, odbraniti i zaštiti.
Ne pričamo o ideologiji nego o ideji. Da pustimo da se duše onih pobijenih, poginulih, streljanih smire, bez obzira na kojoj su strani. Sve one koji su u ime ideologije pravili raznorazne zločine, klali, streljali, ubijali, pravili pseća groblja, pravili druge zločine, da sve njih, koji su to radili tada i da bilo koga kome u budućnosti padne na pamet da u ime ideologije tako nešto radi, podsetimo na staru srpsku poslovicu - kada roditelju jedu kiselo grožđe, onda deci trnu zubi.