Dame i gospodo, na dnevnom redu imamo šest zakona spojenih u jedinstvenoj raspravi. Pet sati za šest zakona je premalo vremena da bi se bilo šta značajnije reklo. Ono što možemo, to je da ukažemo na osnovne probleme, na osnovne nezakonitosti i neusklađenosti datih predloga u ovim zakonima.
Da li ima svrhe ukazivati na te nezakonitosti i neusklađenosti sa evropskim i svetskim normama, odnosno konvencijama, kada vladajuća većina ne želi da čuje argumente. Došli smo u jedno vreme, u jedan položaj kada argumenti nemaju nikavu snagu, što direktno znači snaga, odnosno sila glasova, sila većine odlučuje o svim pitanjima. Ovo je veoma opasno i za gospodu koja dobacuje i koji se smeju. To je opasno po njih i po demokratiju i "reforme" na koje se pozivaju sve vreme.
Počev od Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, ponuđena rešenja su, u najmanju ruku, problematična i u suprotnosti sa međunarodnim konvencijama i pravilima. Osnovna suprotnost je sa Konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, koju je Savet Evrope doneo 1950. godine.
Ovim predlozima zakona, naročito po ovom predlogu, naša država se vraća u vreme pre usvajanja ove konvencije. Znači, u vreme između 50-te i 60-te godine prošlog veka. Pretpostavljam da su to reforme. I, kao što reče gospodin Mamula, vladajuća većina i Vlada daju sve lošije i lošije predloge zakona. Na to ukazujemo duže vreme.
Sa ovim sadašnjim predlozima zakona vraćamo se na vreme komunizma. Podsetiću vas i zamoliću vas, ukoliko pamtite i ukoliko imate mogućnosti, prelistajte one komunističke zakone i uporedite ih sa ovim predlozima i pokušajte da nađete razliku. Prevashodno zamoljavam kolege koji su eksperti, pravnici, a dobacuju. Voleo bih da izađu za ovu govornicu i demantuju nas. Neće izaći, jer nemaju argumente. Oni misle da je dovoljno to što nema televizijskog prenosa. Nepotrebno je na bilo šta ukazivati. Dovoljno je pritisnuti neko dugme i doneti rešenja koja su dnevno - politička potreba vladajuće većine, ali koja državu i narod, sve nas, uvode u veoma opasno stanje i vraćaju decenijama unazad.
Gospodo, nemojte da jaučete, biće vremena za to.
Konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, podsećam, pogledajte član 5. stav 1. tačka c): "U slučaju zakonitog hapšenja ili lišenja slobode, radi privođenja lica pred nadležnu sudsku vlast, zbog opravdane sumnje da je izvršilo krivično delo, ili kada se to opravdano smatra potrebnim, kako bi se predupredilo izvršenje krivičnog dela ili bekstvo po njegovom izvršenju". Stav 1. glasi - svako ima pravo na slobodu i bezbednost ličnosti; Niko ne može biti lišen slobode, osim u slučajevima (jedan od ovih je pod tačkom c).
Takođe vas podsećam na Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima.
Dati predlozi i rešenja su u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 9. Međunarodnog pakta. O ovome ćemo prilikom obrazlaganja amandmana detaljnije, s obzirom na to da sada nema mnogo vremena.
Takođe, predlozi dati ovim predlogom zakona o organizaciji i nadležnosti državnih orana su u suprotnosti sa Ustavnom poveljom državne zajednice Srbija i Crna Gora. Neću gubiti vreme, samo ću ukazati da su to čl. 3, 9.i 16. Povelje.
Pitam vas, da li ćete Povelju o ljudskim pravima, koju ste skoro doneli, u prvoj primeni prekršiti direktno. Uostalom, zašto bi to bilo čudno, i Ustavnu povelju državne zajednice Srbije i Crne Gore ste narednog dana prekršili. To je ono što vi kažete - "korisno" kršenje zakona, ili "korisno" kršenje Ustava. To bi podveli pod to, ili bi obrazložili političkim potrebama, rekao bih, dnevno - političkim potrebama.
Mogu preći na sledeće tačke vrlo kratko. To su predlozi zakona iz domena pravosuđa, kako to volite da kažete. Podsetiću, prevashodno funkcioneri Demokratske stranke idu u sve televizije, daju izjave po svim medijima, gde vrlo problematično i vrlo jednostavno daju tumačenja ovih predloga koji se daju, a koji su u potpunoj suprotnosti sa onim što je potrebno i što se traži promenama ovih zakona.
Pre početka analize ovih rešenja, žao mi je što tu nije gospodin ministar pravde, da ga podsetim kako je teklo usvajanje zakona iz domena pravosuđa, ili seta zakona iz okvira pravosuđa, kako volite da kažete. Podsetiću vas, još novembra 2001. godine Demokratska stranka Srbije je dala set zakona, koji su se odnosili na pravosuđe, između ostalog, i Zakon o javnom tužilaštvu i Zakon o Visokom savetu pravosuđa, koji su danas na dnevnom redu za izmenu.
Na vreme stižete, gospodine ministre.
Podsetiću vas, Vlada Srbije se u svom mišljenju o predlozima zakona koje je dala Demokratska stranka Srbije izrazila negativno i usprotivila reimenovanju zamenika javnih tužilaca. To je bilo jedno rešenje stalnosti. Stalni su bili republički javni tužilac i javni tužioci, a zamenici su bili podložni reimenovanju.
Citiram mišljenje Vlade: "Prema Ustavu Republike Srbije dužnost javnog tužioca je stalna, a važećim Zakonom o javnom tužilaštvu propisano je da je dužnost zamenika javnog tužioca stalna. Predlogom zakona predviđeno je da se zamenik javnog tužioca imenuje na osam godina. Kako je zamenik ovlašćen da preduzme svaku radnju na koju je ovlašćen javni tužilac, diskutabilno je da li treba praviti razliku u trajanju njihove dužnosti".
Vlada Republike Srbije i Ministarstvo su imali pravo da daju negativno mišljenje. Međutim, šta je tu bitno? Bitno je da je izmenama Zakona o javnom tužilaštvu, koje je predložila Vlada Republike Srbije, od jula 2002. godine (to je vreme kad su poslanici Demokratske stranke Srbije bili izbačeni iz parlamenta), doneto potpuno drugačije rešenje od ovog reimenovanja zamenika javnog tužioca. Reformska vlada, "reformistička" većina u Narodnoj skupštini, izlazeći u susret zahtevima javnih tužilaca, promenila je Zakon tako da zamenici javnih tužilaca ponovo postaju stalni i birani od Narodne skupštine. U redu je, jer Vlada smatra da tako treba.
Gospodin Batić je tada za Vladu pripremio mišljenje u kome kaže - prema Ustavu Republike Srbije javna tužilaštva su samostalni državni organi, ali ne nezavisni kao sudovi, s obzirom na to što su po svojoj prirodi ipak organi uprave. Stoga smatramo da nema razloga da se predlaganje javnih tužilaca i imenovanje njihovih zamenika poverava posebnom telu, nezavisno od zakonodavne i izvršne vlasti. Postupak i organi izbora od posebnog su značaja za ostvarivanje principa nezavisnosti sudske vlasti tj. sudija, dok za javnotužilačku funkciju taj princip ne važi.
Međutim, u aprilu 2003. godine Vlada se vraća rešenjima iz prvobitnog, odnosno iz Predloga zakona koji je dala Demokratska stranka Srbije. Znači, u tom roku Vlada je prošla čitav krug, pokušala sa nekim rešenjima iz jula 2001. godine, i po sadašnjem predlogu vraća se na ponovni reizbor zamenika javnih tužilaca. Da li je to bilo potrebno i šta to govori o Vladi, o radu Vlade ili o radu nadležnog ministarstva? Nije to samo slučaj sa ovim zakonima - uzimanje, davanje, podvođenje dnevno - političkoj potrebi i odnosima snaga ili, zašto ne, kupovina; ali, to dovodi do jedinog mogućeg zaključka - da nema strategije i da se od slučaja do slučaja vrše izmene bez ikakve analize i bez ikakve stvarne potrebe. U tome se vrlo brzo uvide greške, pa se vraća prethodnim rešenjima i tako ukrug.
Kod izmena Krivičnog zakona SRJ i Krivičnog zakona Srbije ukazaću samo na jednu odredbu. Gospodin ministar je izjavio, svedoci ste toga, da kazna zatvora može biti i 100 godina. Podsećam gospodina ministra na član 38. stav 1. Krivičnog zakona Jugoslavije, koji je precizan i jasan - kazna zatvora ne može biti duža od 15 godina. Vi niste predložili izmenu te odredbe, kako mislite onda da izričete kazne veće od 15 godina, a da niste izmenili ovu odredbu Krivičnog zakona?
Imaćemo niz primedaba, ali zbog vremena moraću ovde da prekinem. Evo odmah odgovora gospodinu ministru. Smrtne kazna je zamenjena kaznom od 40 godina samo u dva slučaja: kada su u pitanju teška ubistva (član 47. stav 2. Krivičnog zakona Srbije) i teška razbojništva, odnosno razbojničke krađe (član 169. stav 2. Krivičnog zakona Srbije).

Dame i gospodo, upravo smo čuli od ministra pravde da iz procedure povlači Zakon o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava. Ovakvu odluku Ministarstva i nadležnog ministra pozdravljam. Pozdravićemo ovakvu odluku svi, a o tome zašto su uopšte predložene izmene i dopune Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, zašto je došlo do toga da budu u skupštinskoj proceduri, odnosno da se o njima izjašnjavamo, više će reći moje kolege poslanici.
Dame i gospodo, juče smo saznali da su građani Srbije uskraćeni za televizijski prenos zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije. Ne znam čija je to odluka. Tu odluku nam je saopštila gospođa Čomić. Pretpostavljam da to nije svojevoljna odluka gospođe Čomić, da je ta odluka doneta na nekom drugom mestu.
Ovakva odluka nije do sada mogla biti doneta, čak ni pre desetak godina, jer bi se celokupna demokratska javnost, kako u Srbiji tako i u Evropi i svetu, okrenula protiv takve odluke kojom se uskraćuje pravo građana Srbije da čuju argumente za i protiv podnetih predloga zakona, odnosno predloge i kritike koje idu ka tome da se dati predlozi zakona poboljšaju i učine podnošljivijim, odnosno učine zakonima koji su u duhu proklamovanih reformi.
Smatram da je ovakva odluka, koja je korišćenjem vanrednog stanja ušla na mala vrata, bez ikakvog otpora, veoma pogrešna, da nije u suprotnosti sa merama vanrednog stanja, jer podsetiću vas na izjave ministra policije da je vanredno stanje prevashodno zavedeno zbog ...
(Predsednik: Narodni poslaniče, ja vas upozoravam da se vratite na temu dnevnog reda. Gotovo tri minuta govorite van teme.)
Hvala, gospođo Mićić, ali je veoma bitno kada govorimo o veoma važnim zakonima iz domena pravosuđa da te argumente znaju i građani Srbije, a ne poslanici od kojih većinu, naročito poslanike vladajuće većine, ne interesuju argumenti i spremni su samo da glasaju o predlozima zakona. Smatram da je ovakvo ponašanje veoma rigidno i veoma opasno po demokratiju i po rad ovog visokog doma i poslanika u ovom domu.
Podsetiću, 2001. godine, na predlog Demokratske stranke Srbije, doneto je pet zakona iz domena pravosuđa. Opšta je ocena da su to bili suštinski, demokratski, napredni zakoni koji su usaglašavali naš pravosudni sistem sa pravosudnim sistemom Evropske zajednice i razvijenih zemalja. Ovaj zakon je bio napredan u svim svojim domenima i svim svojim idejama i težnjama da sudsku vlast izdigne na adekvatan i zaslužan nivo, odnosno da dosledno propagira i sprovede odvajanje sudske od izvršne i zakonodavne vlasti.
Ovi zakoni su usvojeni decembra 2001. godine da bi ubrzo nakon usvajanja zakona Vlada Republike Srbije, svojom odlukom od 24. januara 2002. godine, osnovala vladin Savet za reforme pravosuđa. Ovakva odluka bila bi za pohvalu da nisu naročitom zaslugom eksperata vladinog Saveta za reformu pravosuđa, u momentu kada poslanika Demokratske stranke Srbije nije bilo u ovom parlamentu, jula 2002. godine, doneseni predlozi izmena i dopuna svih ovih pet zakona iz domena pravosuđa. Ove izmene i dopune su u ovom parlamentu usvojene nekritički, na osnovu predloga Vlade i eksperata iz Saveta za reformu pravosuđa.
Međutim, ono što je bilo loše i što se naknadno ispostavilo to je da je ovim izmenama i dopunama u potpunosti promenjen duh zakona usvojenih u decembru 2001. godine, da su data rešenja bila ogromnom većinom u suprotnosti kako sa duhom usvojenih zakona tako i sa Ustavom, usled čega je naknadnom odlukom Ustavnog suda od 13. februara ove godine veliki deo tih izmena i dopuna, usvojenih jula 2002. godine, oglašen neustavnim.
Zbog toga je bilo nužno pribeći ovim novim izmenama i dopunama zakona iz domena pravosuđa. Podsetiću, rešenja iz jula 2002. godine ne samo da su bila do te mere neustavna ogromnom većinom, nego su i uvodila neka potpuno nova rešenja, kao na primer zabranu predsedniku suda da se bavi suđenjem, odnosno da postupa u predmetima, što je direktno upućivalo na skrivenu nameru predlagača, Vlade ili Ministarstva, da od predsednika suda stvore činovnika Vlade i Ministarstva koji bi verovatno ...
Nisam vas čuo, gospodine ministre. Izvinjavam se, nismo prisustvovali i ako to nije bio amandman Vlade ili Saveta za reformu pravosuđa, a Savet nije mogao da daje amandmane, ili nadležnog odbora, ali je bitno da je u tom smislu izvršena, i to nakaradno, izmena postojećih zakona. Znači, predsednici sudova su praktično na osnovu tog predloga ili amandmana dovedeni u situaciju da praktično budu službenici, odnosno da budu radnici, transmisija izvršne vlasti i Ministarstva u sudstvu, čime su oni postali ljudi koji su se praktično brinuli o sprovođenju odluka i stavova Vlade. Nisu imali pravo da kao izabrane sudije postupaju u predmetima, odnosno da učestvuju u presuđivanju.
Pored ovakvog nakaradnog rešenja, bilo je i drugih protivustavnih rešenja, koja su Odlukom Ustavnog suda stavljena van snage.
Nisu sva protivustavna rešenja, iz jula 2002. godine Odlukom Ustavnog suda stavljena van snage, i o tome ćemo prilikom razmatranja amandmana po ovim zakonima koji su na dnevnom redu danas, ali je ogromna većina tih protivustavnih rešenja oglašena neustavnim. U tome je osnovni razlog podnošenja ovih predloga izmena i dopuna zakona iz domena pravosuđa.
To nismo čuli od gospodina ministra juče. Smatrao sam, a tako je i po nekim skupštinskim pravilima, da je gospodin ministar prvo trebalo kritički da se izjasni o zakonima iz domena pravosuđa, da se osvrne na izmene koje su usvojene 2002. godine, u julu mesecu, da ukaže u praksi, ili u teoriji, koja su rešenja loša, da ukaže na Odluku Ustavnog suda Srbije koja je ogromni deo tih rešenja oglasila neustavnim i da nam onda saopšti zbog čega je potrebno i koji su ciljevi podnošenja ovih predloga izmena i dopuna zakona.
To nismo čuli od gospodina ministra; međutim, on to može i u toku rasprave, svakako. Čuli smo nešto drugo, čuli smo pojedinačne slučajeve i pojedinačne napade na rad tužilaštva ili sudstva. Neću se upuštati u ispravnost ocena pojedinačnih slučajeva, ali ono na šta želim da ukažem je to da na osnovu pojedinačnih slučajeva ne možemo kompletno ocenjivati rad pravosuđa.
Ne kaže niko da je pravosuđe dobro, da pravosuđe ne treba unapređivati, da pravosuđe nema jedan teret zaostao od prethodnih vremena, od prethodnih decenija, gde je funkcija pravosuđa bila da bude na liniji vladajuće partije, odnosno na liniji izvršne vlasti. Opasno je što postoje naznake da se i sadašnja vlada i sadašnje ministarstvo upravo na veoma sličan način kao i prethodna vlast ponašaju prema pravosuđu.
Kritika pravosuđa preko pojedinih slučajeva, preko pojedinih predmeta, preko pojedinačnih hapšenja, generalizuje opštu ocenu o, navodno, veoma lošem stanju pravosuđa i pokušava da propuste nekih drugih organa, recimo propuste MUP-a, prebaci na kritiku pravosuđa. Podvlačim, da bih bio precizno protumačen oko ovoga, da nisam protiv kritike pravosuđa i da je kritika pravosuđa neophodna, ali ovakva kritika pravosuđa, preko pojedinačnih slučajeva, čak i u toku trajanja pojedinih sudskih sporova, odnosno postupaka, jeste, kako protivustavna tako i nezakonita.
Podsetio bih na višestepenost u odlučivanju u pravosuđu, te da dok ne dođe do pravosnažne presude niko nema ovlašćenja da ocenjuje svrsishodnost, zakonitost i daje slične ocene o prvostepenim presudama ili o postupku koji je u toku.
Stoga, kritika pravosuđa (što je bila intencija zakona iz domena pravosuđa, koje je DSS podnela decembra 2002. godine), odnosno lošeg rada je prevashodno posao, zadatak pravosudnih organa, odnosno sudstva. To je bilo veoma precizno i zakonom predviđeno, da je čak i disciplinska odgovornost sudije bila detaljno razrađena.
Ovako, dolazimo u situaciju da imamo opštu kritiku pravosuđa, odnosno sudstva, koje, kao što kažem, nije idealno, ima svojih problema i potrebno ga je dalje razvijati. Ali, ono što je osnovno, mora se poštovati princip podele vlasti; nedopustivo je da bilo Ministarstvo pravde, bilo Odbor za pravosuđe ove skupštine utiču na bilo koji način na rad, i na donošenje zakonitih, odnosno ustavnih odluka u okviru sudstva.
Stoga je ova intencija, koja se i danas u ovim predlozima izmena i dopuna zakona provlači, ova težnja izvršne i zakonodavne vlasti da imaju kontrolu nad pravosuđem, vrlo opasna. Ova težnja i taj zahtev mogu veoma usporiti, ako ne i onemogućiti pravilno funkcionisanje sudstva i njegovo stavljanje na Ustavom i zakonom utvrđene osnove. Hvala.

Amandman Demokratske stranke Srbije na član 5. glasi da se član 5. Predloga zakona briše. Podsetiću, u predlogu Vlade stoji da se u članu 52. stav 2. posle reči "Vrhovnog suda Srbije" dodaju reči "i nadležni odbor Narodne skupštine", da se posle stava 2. dodaje stav 3. koji glasi: "Predsednik Vrhovnog suda Srbije najkasnije 30 dana pre dana navršenja radnog veka sudije obaveštava o tome nadležni odbor Narodne skupštine".
Predlogom zakona obavezuje se predsednik suda da o navršenju radnog veka sudije najkasnije do 1. oktobra obavesti nadležni odbor Narodne skupštine, a predsednik Vrhovnog suda Srbije da najkasnije 30 dana pre dana navršenja radnog veka sudije obaveštava o tome nadležni odbor Skupštine. Postojanje razloga za prestanak sudijske dužnosti, gde ulazi i navršenje radnog veka, utvrđuje Vrhovni sud Srbije i o tome obaveštava Narodnu skupštinu.
Podvlačim da po članu 101. stav 4. Ustava Srbije postojanje razloga za prestanak sudijske dužnosti, gde ulazi i navršenje radnog veka, utvrđuje Vrhovni sud Srbije i o tome obaveštava Narodnu skupštinu. Narodna skupština ne može da odlučuje o prestanku dužnosti sudije zbog navršenja radnog veka dok o tome ne primi obaveštenje Vrhovnog suda Srbije. Sve do prijema obaveštenja od Vrhovnog suda Srbije nijedna odredba Ustava Srbije ne dopušta Narodnoj skupštini da učestvuje u postupku utvrđivanja razloga za prestanak dužnosti sudije, već je taj postupak u nadležnosti sudske vlasti.
Predloženom odredbom, bez ikakvog ustavnog uporišta, stvara se obaveza predsednika sudova i predsednika Vrhovnog suda Srbije da obaveštavaju skupštinski Odbor za pravosuđe i upravu kada sudija navršava radni vek i tako uspostavljaju nadzorna ovlašćenja Narodne skupštine nad radom sudova. Nadzorna ovlašćenja Skupštine nad radom sudova protivna su sistemu podele vlasti, a to je predviđeno u članu 9. Ustava Srbije.
Dakle, rešenje koje je dato Predlogom izmena i dopuna zakona o sudijama je u suprotnosti sa članom 101. stav 4. Ustava Srbije, stoga se predlaže brisanje člana 5. Hvala vam.

Predlog DSS-a glasi da se briše član 7. Predloga zakona.
Narodna skupština na predlog nadležnog odbora Narodne skupštine ovlašćuje se da konstatuje prestanak dužnosti sudije zbog navršenja radnog veka. Ako Veliko personalno veće ili predsednik Vrhovnog suda Srbije blagovremeno ne obavesti Narodnu skupštinu o tome da postoje razlozi za prestanak sudijske dužnosti zbog navršenja radnog veka, Narodna skupština ne može utvrditi prestanak sudijske dužnosti bez prethodnog akta Vrhovnog suda Srbije. Ustavna norma štiti podelu vlasti i samostalnost i nezavisnost sudova, tako što propisuje da sudiji može prestati dužnost samo pošto postojanje razloga za prestanak dužnosti, time i navršenje radnog veka utvrdi sudska vlast sama.
Prvo sledi akt Vrhovnog suda Srbije, pa tek posle akt Narodne skupštine. Niko, pa ni skupštinski Odbor za pravosuđe i upravu, ne može doneti nikakvu odluku pre nego što Vrhovni sud Srbije ne donese odluku o tome da je sudija navršio radni vek i o sadržini te odluke ne obavesti Narodnu skupštinu. To se zakonom ne može promeniti, a da se ne povredi Ustav Srbije, član 101. stav 4.
Pored toga, predložena odredba sadrži omašku utoliko što su iz nje izostavljena pravila koja su sadržana u članu 63. stav 2. i 3. Zakona o sudijama, prema kojima je na odluku o prestanku dužnosti sudije dopuštena žalba Ustavnom sudu u roku od 15 dana od objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije". Ustavni sud shodno primenjuje pravila o odlučivanju u izbornim sporovima, član 63. stav 3. Zakona o sudijama.
Omaška je utoliko teža što to pravo po važećem Zakonu o javnim tužilaštvima imaju javni tužioci, zamenici javnih tužilaca, a na odluku o razrešenju dopuštena je žalba Ustavnom sudu u roku od 15 dana od objavljivanja odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", što je regulisano članom 78. stav 2. Zakona o javnom tužilaštvu.
Posledice omaške mogle bi biti da sudije dođu u nejednak pravni položaj u odnosu na javne tužioce i zamenike javnih tužilaca i to u jednom veoma bitnom pitanju, a to je pravo na žalbu Ustavnom sudu. Nema nikakvih razloga da bude različit položaj sudija u odnosu na položaj javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Hvala vam.

Dame i gospodo, malo je toga moguće dodati onome što su rekli poslanici Demokratske stranke Srbije, gospodin Dejan Mihajlov i gospodin Dušan Budišin. Ja bih dodao suštinu našeg protivljenja ovakvom protivpravnom, protivustavnom postupanju, u jednoj rečenici. Nisam daleko od istine ako tvrdim da je procedura srž demokratije, da upravo poštovanje procedure čini suštinu demokratskih odnosa i demokratičnosti jednog društva, mogućnosti ostvarenja prava, bilo pojedinačnih bilo opštih.
Sa druge strane, postavljam pitanje ko je ovlašćen da ne poštuje proceduru koja je utvrđena zakonom, Ustavom ili nekim podzakonskim aktima. Da li je moguće ovlastiti nekoga, ili, još gore, ko može da sebi da za pravo da krši utvrđenu proceduru i samim tim zakon i Ustav?
Pretpostavimo da je tačno ono što je u uvodnom izlaganju rekao gospodin Hiber - da je Vrhovni sud, odnosno Veliko personalno veće prekršilo Zakon o sudijama. Nema potrebe da ulazimo u to da li je to tako ili ne, ali pretpostavimo da je tako i konstatujmo da su Vrhovni sud i Veliko personalno veće prekršili Zakon o sudijama.
Da li to onda opravdava ministra pravde i Ministarstvo pravde da postupaju suprotno Ustavu, suprotno proceduri utvrđenoj samim Ustavom? Da li to opravdava skupštinski Odbor za pravosuđe i upravu da postupa suprotno Ustavu i, manje od toga, suprotno Poslovniku ove skupštine? Da li će to i ko će moći opravdati ovu skupštinu da donese neku odluku, a u ovom konkretnom slučaju odluku o razrešenju, suprotno utvrđenoj proceduri.
Gospodo, moramo se zamisliti nad time, jer u protekle dve godine mnogo je bilo kršenja zakona, Ustava i selektivne primene Ustava ili zakona. Gospodo, našim zalaganjem za zakonitost, za ustavnost, za poštovanje utvrđene procedure mi upravo branimo ovu prividnu, a kažem prividnu upravo zbog mandata i nategnute većine u ovom parlamentu, skupštinsku većinu. Mi ih branimo od njih samih, jer i oni sami će se složiti sa time da neće večito vladati. Nakon silaska sa vlasti mnogima od njih će se suditi zbog nepoštovanja procedure, zbog nepoštovanja zakona. Zbog toga našim zalaganjem za zakonitost, za poštovanje Ustava i zakona upravo branimo sadašnju skupštinsku većinu i sadašnju vlast. Branimo od njih samih, od njihovog protivpravnog postupanja.
Razumem ja njihove izjave, odnosno navode da je prekršen Ustav time što je bilo koji sudija koji ima preko 65 godina u radnom odnosu. U redu je to, ali zašto zaboravljaju upravo tim Ustavom utvrđenu proceduru kako se dolazi do toga da sudija prestaje da bude sudija kada navrši 65 godina. Da li ih može opravdati ta odredba Ustava da ne poštuju proceduru.
Podsećam ponovo na član 101. stav 4. Ustava Srbije gde je izričito predviđeno da postojanje razloga za prestanak sudijske dužnosti, u koje ulazi navršenje radnog veka, utvrđuje Vrhovni sud Srbije i o tome obaveštava Narodnu skupštinu. Mi imamo slučaj... jeste, gospodin Hiber je rekao da imaju dilemu, međutim tu dilemu su loše rešili. Imamo slučaj da je ministar pravde, odnosno Ministarstvo pravde dalo predlog odboru ove skupštine, Odboru za pravosuđe i upravu da se razreše sudije. Nije bitna brojka, 37. Odbor za pravosuđe i upravu je, suprotno odredbi Ustava, koju je verovatno znao, a i da nije znao bio je dužan da zna tu odredbu Ustava, vagao, vagao i odlučio da, suprotno utvrđenoj proceduri i suprotno Ustavu, predloži ovoj Narodnoj skupštini da te sudije razreši.
Nemamo ovlašćenog predlagača za ovu odluku koju želite doneti. Moguće je da je ta odluka i ispravna. Ne ocenjujem sadržinsku ispravnost te odluke. Pozivam na poštovanje procedure, gospodo koji dobacujete iz skupštinskih klupa, pozivam na poštovanje procedure, jer je procedura srž i suština demokratije, ako mnogi od nas uopšte znaju šta je to procedura i šta je zakonitost.

Dame i gospodo, izdvojio sam mišljenje na Zakonodavnom odboru, kao i ostali poslanici DSS-a, iz više razloga, bez obzira što Zakonodavni odbor nije matični odbor za ovaj zakon. Da li je to Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom ili neki drugi od odbora u Skupštini, manje je bitno.
Bitna je činjenica da ovaj odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom, a kažu da je matični i da je bio nadležan za razmatranje Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji, nije prihvatio ovaj predlog zakona. Izgleda da ta činjenica nije bila dovoljna Vladi i gospodinu ministru da ovaj predlog zakona povuče iz procedure.
Predložio bih predlagaču, odnosno ministru i Vladi Republike Srbije, da ovaj loš Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji povuku iz skupštinske procedure i pripreme, nakon sveobuhvatnih analiza dosadašnjih učinaka privatizacije, bolji i kvalitetniji Predlog zakona.
Time će se postići dve veoma bitne stvari: dobićemo dobar i kvalitetan predlog o izmenama Zakona o privatizaciji, a ujedno, nije mala stavka, uštedećemo i značajna sredstva za raspravu o ovom zakonu, pošto smatram da neće proći u ovoj skupštini. Neće proći iz više razloga, a osnovni je da je ovaj predlog nekvalitetan i da mora biti mnogo bolji.
Za mene postoje najmanje dva razloga zbog kojih sam izdvojio mišljenje na Zakonodavnom odboru. Prvi se odnosi upravo na nadležnost Zakonodavnog odbora, odnosno usklađenost sa Ustavom i pravnim sistemom. Ovaj predlog zakona nije u skladu sa Ustavom, nije u skladu sa Ustavnom poveljom, nije u skladu sa Konvencijom o ljudskim pravima. O tome sinoć je nešto detaljnije govorio kolega Đorđe Mamula.
Na ovu temu vratiću se naknadno; drugi razlog zbog čega ne treba prihvatiti Predlog izmena i dopuna Zakona o privatizaciji je krucijalni: nema nigde u svetu, ni u ovoj zemlji, tako dobrog zakona o privatizaciji koji može da zameni lošu politiku Vlade, loš rad Vlade, loš rad ministarstva. Možemo uslovno reći i da je ovo najbolji predlog zakona, a nije tako.
Bitna je praksa, bitno je ponašanje Vlade, bitan je loš rad Vlade. Najbolji zakon ne može proizvesti dejstvo koje se njime želi, ukoliko izvršioci, a u ovom slučaju Ministarstvo i Vlada, ne rade po principima dobrog, kvalitetnog, odgovornog rada.
Postavlja se pitanje, ko ima prava da prodaje otetu, tuđu imovinu. Opšti je princip civilizacije i civilizacijskog društva, savremenih normalnih država, da je privatna svojina u neku ruku svetinja. Ko je ovlašćen da privatnu imovinu, oduzetu u nekim proteklim periodima uz manje ili više brutalnosti, sada prodaje.
Vlada i ministarstvo se pozivaju na rešenje prethodnog zakona iz jula prošle godine, gde se izdvaja 5% za naknadu ranijim vlasnicima. Imajući neke podatke, poznati su mi podaci Lige za zaštitu privatne svojine, a nemam razloga da tim ljudima ne verujem, to su naslednici ljudi kojima je brutalno oteta imovina, ako se izdvaja 5% u Fond i to ovim tempom kao sada...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
... potrebno je sto godina da se isplati naknada svim vlasnicima kojima je imovina oduzeta. Dozvolićete, to je ipak predug period.

Dame i gospodo, malopre smo čuli ono što svi znamo, što znaju i građani Srbije, a to smo čuli od predlagača ovog nakaradnog zakona. Jeste, dobro znaju građani Srbije, pozivanje na izbore iz prethodnih godina i prethodnih saziva Skupštine upravo dokazuje nameru predlagača, odnosno nameru krnjeg DOS-a, na čelu sa Zoranom Đinđićem, da vladaju protiv narodne volje, da vladaju nelegalno i nelegitimno. Upravo je dokaz i ovaj zakon i ono što je kao primer naveo malopre gospodin Jovanović, da žele na isti način kao oni prethodni, kao Slobodan Milošević u prethodnih 10 godina, da diktatorski način vladanja prevedu i u sadašnje vreme.
To je uspevalo proteklih godinu i po, ali neće još dugo. Uspelo je i na taj način što su mnoge od poslanika kupili; što su izigrali narodnu volju iskazanu na poslednjim izborima, gde su se građani izjašnjavali o tome kakvu i koju vlast žele. Krnji DOS, odnosno ovde skupštinska većina sa 10% podrške građana, a neki kažu da sam u tome optimista, da oni nemaju ni 10%, ali ću velikodušno priznati 10% glasova, a žele 100% vlasti i to ne bilo kakve vlasti; žele apsolutnu diktatorsku vlast pojedinaca, na čelu sa Zoranom Đinđićem i krnjim DOS-om.
U ovom amandmanu Demokratske stranke Srbije na član 10. upravo se nastoji, kao i u prethodnim amandmanima, da se ta nelegalna, protivzakonita skupština, u kojoj učestvuju i građani, a ne samo poslanici, i ovo nije uvreda za ostale građane, jer građani su oni koji nemaju mandate. Građani su ovi zabludeli, odnosno bili su u pravnoj i stvarnoj zabludi pa podneli ostavke, a zatim im objasnili da ne treba da povlače te ostavke; oni su praktično sada građani, jer je ova skupština, kao i nadležni odbor, konstatovala prestanak mandata.
Preko tih ljudi se želi proklamiranje poslaničkih grupa u izborni proces za izbor poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore, dakle nelegalnih predstavnika. Preko njih se pokušalo da se ova manjinska vlast, da se ukradeni glasovi, ukradeni izbori, kupljeni mandati prenesu i na nivo zajednice Srbije i Crne Gore. Žele protivpravnu, nategnutu većinu i u Skupštini zajednice Srbije i Crne Gore.
Šta će biti pitam vas, a pitam i predsednike nadležnih odbora, recimo gospodina Pajtića, predsednika Zakonodavnog odbora, kada Administrativni odbor odluči da neki navodni poslanici - tvrdim građani koji učestvuju u radu ove skupštine, po Zakonu o izboru narodnih poslanika - ostanu bez mandata i to može biti cela poslanička grupa.
Ko će zameniti te ljude, od kojih su neki već izabrani u Skupštinu Srbije i Crne Gore. Ko će i na koji način? Juče sam rekao, a gospodin Jovanović je pokušao da me u tome demantuje, da je 20. januara Demokratska stranka Srbije dala predlog zakona o izboru poslanika u Skupštinu Srbije i Crne Gore, te da je nakon 15, 16 dana od strane, a smatram da to nije delo samo gospodina Čedomira Jovanovića, mada je on potpisan kao isključivi predlagač zakona...
(Predsedavajuća: Pet minuta, narodni poslaniče).
Znači, u članu 10. je potrebno izostaviti reči "poslaničke grupe". Time ovaj član glasi: "Predlog se dostavlja Republičkoj izbornoj komisiji koja, u roku od 24 časa od časa prijema predloga, utvrđuje da li je predlog sačinjen i podnet u skladu sa odredbama ovog zakona".

Zašto se gospodin Jovanović toliko buni zbog ove replike? Gospodin Jovanović je promašio i temu, što nije čudno, jer nije pravni stručnjak, a promašio je i vreme i mesto.
Nije vreme mitinga. Nije 1997. godina, podsetio bih gospodina Jovanovića, kada se zalagao da se zaštiti izborna volja građana, a sada gospodin Jovanović upravo krade tu izbornu volju građana i pokušava preko poslaničkih grupa tu izbornu volju građana da izmeni.
Kada je u pitanju amandman na član 10, zašto se traži brisanje? Gospodine Jovanoviću, mogli ste i da pročitate obrazloženje amandmana. Mislim da sam bio dovoljno jasan - u članu 10. se traži brisanje reči "poslaničke grupe". Kao što sam rekao, u jednom ciklusu izbora, u postupku izbora ni po jednom zakonu, ni u jednoj državi do sada nije mogla poslanička grupa da bude inicijator ili bilo kakav učesnik. Hvala.

Dame i gospodo, prethodno želim da dam odgovor gospodinu Jovanoviću, jer mi nije data replika, kada je sa ove govornice, u prepodnevnom zasedanju, gospodin Jovanović održao mali miting.
Gospodine Jovanoviću, uzalud plač, uzalud jake reči, uzalud ljutnje, uzalud pretnje. U Leskovcu su građani odlučili i DOS skinuli sa lokalne vlasti, a tako će biti nakon republičkih izbora, prevremenih, koji će se desiti u Srbiji. Tada će u celoj Srbiji DSS biti van vlasti i onda ćete ponovo moći da mitinge radi zaštite izborne volje držite tamo gde im je mesto, a to je na ulicama, kao 1997. godine, kao što sam rekao, a ne u ovoj skupštini.
Poslaničke grupe nisu, a upravo je ovaj amandman na član 11. u tom smislu, učesnici izbornog procesa i vi to dobro znate. Ovde je druga situacija. Ovde nije stvar u tome, u krajnjoj liniji trebalo bi i da je nebitno ko će biti podnosilac predloga. Ali na ovaj način, preko poslaničkih grupa, preko fantomskih, fiktivnih, nepostojećih, preko oduzetih, preko ukradenih mandata, kupljenih poslanika, želi se vršiti vlast u Srbiji.
Ta slast će vam vrlo kratko trajati. Niste svesni toga da će građani veoma brzo i adekvatno kazniti vaš rad i vaše ponašanje, nesposobnost, kako lokalnih vlasti, a izgubili ste na svim lokalnim izborima, svuda, tako i nesposobnost republičke vlasti.
Amandmanom na član 11. stav 1. Predloga zakona predlažemo da se reči "poslaničke grupe" brišu. Ovaj amandman je u skladu sa prethodnim amandmanima DSS-a, prema kojima poslanička grupa ne može biti predlagač kandidata za poslanike u Skupštinu državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Poslanička grupa - nije, niti učestvuje na izborima, ona je jedan tehnički, organizacioni deo, da tako kažem, koji pomaže u radu skupštine. To je tačno. Na izbore idu političke stranke i građani glasaju ... političke stranke prema njihovim zaslugama, ili koalicije. Političke stranke su upravo i dale poslanike u ovaj parlament, prema zakonu koji još uvek važi, iako je osporen od strane Ustavnog suda, ali, gospodo, zaboravljate nešto - Ustavni sud nije doneo privremenu naredbu da se ne primenjuje odredba Zakona o izboru narodnih poslanika.
Odredbe Zakona o izboru narodnih poslanika, bez obzira od koga i kada su donete, obavezne su da se poštuju, jer je to taj zakon koji imamo. Ako vam nije valjao taj zakon mogli ste, imali ste mogućnosti, da predložite novi zakon, a vi to niste učinili. Zakon koji je važeći mora da se poštuje, sve dok Ustavni sud ne kaže da su pojedine dredbe ništave, odnosno protivustavne, ili dok se novim zakonom ne promeni nešto ili stave van snage.
Pozivanje na Ustavni sud ovde je zamena teza, jer, kao što rekoh, Ustavni sud nije dao tj. doneo nikakvu privremenu meru - naredbu da se te odredbe, čija se ustavnost ispituje, ne poštuju, odnosno da se ne primenjuju.
Gospodo, vama neće pomoći to što i ovom prilikom praktično ovim lošim, izuzetno lošim, rekao bih početničkim predlogom zakona pokušavate da legalizujete krađu narodne volje ili postizbornu krađu. Ni ova skupština, a s obzirom na ovakav zakon, ni Skupština zajednice Srbije i Crne Gore neće imati u potpunosti legalnost i legitimitet.

Amandmanom Demokratske stranke Srbije na član 12. Predloga zakona stav 1. menja se i glasi: "Ako politička stranka ne predloži kandidate za poslanika ili njen predlog bude odbačen, povećava se broj poslanika koji se biraju iz reda političkih stranaka koje su podnele predloge sačinjene u skladu sa ovim zakonom".
U stavu 2. reči "poslanička grupa ima" zamenjuju se rečima "je politička stranka imala", a posle reči "skupštini" dodaju se reči "na dan njenog konstituisanja", dok se reči "poslaničkih grupa" zamenjuje rečima "političkih stranaka".
Podsetio bih na jednu činjenicu. Za izbore za Skupštinu Srbije i Crne Gore moguće je, i teorijski i praktično, osnovati fantomske, fiktivne i nove poslaničke grupe. One mogu i nestati odmah sledećeg dana nakon izbora. Šta je sa poslanicima koje su dale poslaničke grupe? Da li njima prestaje mandat u Skupštini Srbije i Crne Gore?
Šta će biti ako se poslanička grupa sastoji, recimo, od dve, a može i više političkih stranaka i jedna stranka ima više članova te poslaničke grupe od druge?
U svakom slučaju jedna stranka u okviru poslaničke grupe nadglasaće tu drugu stranku i samim tim biće povređen princip ravnomernog predstavljanja političkih stranaka u Skupštini zajednice Srbije i Crne Gore.
Vratiću se na početak Predloga zakona. U članu 3. Predloga zakona kažete "U raspodeli mandata u Skupštini učestvuju političke strtanke, političke koalicije i druge organizacije koje su zastupljene u Narodnoj skupštini Republike Srbije". Ovo je dobar predlog i u skladu je sa Zakonom. Ali, ovaj član u direktnoj je suprotnosti sa članom 5, gde se uvode famozne fiktivne poslaničke grupe, koje služe samo tome da se nelegalno drži vlast i da se pokriva izborna krađa odnosno vrši postizborna krađa.
Gospodo, u tim poslaničkim grupama na koje se pozivate, a po ovom Predlogu zakona one daju definitivne i konačne predloge u sastav Skupštine zajednice Srbije i Crne Gore, ima ljudi, a to smo čuli, koji su bili u zabludi, pravnoj i stvarnoj zabludi, kako je to rečeno na Administrativnom odboru, pa su podneli ostavke, potpuno u skladu sa Poslovnikom i Zakonom, a nisu povukli te ostavke. Znači, ostavke su i dalje važeće. Parlament i nadležni odbor je konstatovao prestanak mandata, a ti poslanici su i dalje u ovom parlamentu. Ostavke su punovažne.
Među tim poslanicima u pravnoj i stvarnoj zabludi, kao što je rečeno, kao što i obrazloženje skupštinske većine, su i vrlo ugledni, eminentni pravnici, profesori fakulteta, članovi Vlade, članovi ovog parlamenta, među kojima je i gospodin Dragor Hiber.
Znate li, gospodo, da je gospodin Dragor Hiber doktorirao upravo na temi - zablude. Kako ste vi mogli njega da dovedete u pravnu i stvarnu ili činjeničnu zabludu? Šta ste tek uradili građanima Srbije? Šta ćete uraditi građanima Srbije ukoliko vas na prevremenim izborima ne skinu sa vlasti?

Dame i gospodo, pred nama je Predlog zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore. Kao što znate, to je predlog poslanika Čedomira Jovanovića.
Takođe znate da je 15-16 dana pre ovog predlog zakona dala DSS, odnosno 20. januara je DSS podnela Predlog zakona o izboru poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore. Zašto je to bitno? Bitno je zbog toga što je predlagač ovog zakona, gospodin Jovanović, uzeo Predlog zakona DSS-a i preradio, u cilju i u očiglednoj nameri da nelegalnu većinu ostatka DOS-a iz ove Republičke skupštine preslika u parlament Skupštine Srbije i Crne Gore.
Kako je to mogao postići? Mogao je tako što je to postavio kao prevashodni cilj, bez obzira što je nelegalan i nezakonit, ne poštujući ni jedan od dosadašnjih zakona, ne poštujući ni samu Ustavnu povelju. Videćete pri razmatranju amandmana da je ovaj predlog zakona u suprotnosti i sa samom Ustavnom poveljom.
No, to je u ovom trenutku daleko manje važno od namere predlagača. Predlagač je dao zakon koji je kontradiktoran, koji je nerazumljiv, praktično nesprovodljiv, jer će u svom sprovođenju za ove dve godine, koliko treba da važi, proizvesti znatne posledice u smislu dalje nelegalnosti i nelegitimnosti, kako ovog tako i parlamenta Srbije i Crne Gore.
Zbog toga je trebalo da predlagač podnese korektniji zakonski predlog, tako da nosilac predlaganja, odnosno izbora poslanika u Skupštinu Srbije i Crne Gore budu stranka ili koalicija; on je pretvorio u predlagače poslaničke grupe u ovom parlamentu.
Znate koliko ima tih poslaničkih grupa, a verujem da većina i ne zna, jer niču svakog trenutka, u odnosu na svako pitanje, odnosno predlog zakona, odnosno želje Republičke vlade, izvršne vlasti koja se stavlja iznad zakonodavne vlasti i svojim postupcima utiče na zakonitost, na demokratičnost rada ovog parlamenta. Taj princip direktnog tutorstva Republičke vlade nad ovom skupštinom želi se ovim predlogom zakona prebaciti na nivo zajednice Srbije i Crne Gore.
Jednostavna je namera iz samog obrazloženja predlagača, namera nečasna, da a priori ima za sve svoje ideje i stavove apsolutnu većinu zajedno sa Đukanovićem u Skupštini Srbije i Crne Gore. Takva namera je prouzrokovala i predlaganje ovakvog nakaradnog zakona.
Kažem, od jednog dobrog predloga zakona, ispravkama koje nemaju nikakve veze, niti pravne logike, niti razumevanja običnog građanina, napravljen je ovakav tekst.
Zakon treba praviti upravo za najšire slojeve građana, da ga prosečan građanin može razumeti.
Predlogom ovog zakona, kao što sam rekao, stvara se potpuni haos, a on će se normalno koristiti, kao što se i u proteklom vremenu koristio u ovoj skupštini. Podsetiću vas samo na još jednu činjenicu koja je istaknuta pre dva dana na Administrativnom odboru ili juče. To je da su poslanici DOS-a koji su dali ostavke, to je ono što je Administrativni odbor stavio van snage većinom glasova, bili u pravnoj i stvarnoj zabludi.
(Predsedavajuća: Pet minuta.)
Tamo sam postavio pitanje: ako su skupštinska većina i Reublička vlada poslanike DOS-a - izvinjavam se gospodi koju ću pomenuti, ali među njima su izuzetni pravni stručnjaci, gospodin Hiber i gospodin Lilić - dovele u zabludu, u kakvu su tek zabludu ta republička vlada i ova skupštinska većina dovele građane Srbije. Hvala, s obzirom da sam prekoračio vreme.

Članom 3. Predloga zakona kaže se da u raspodeli mandata u Skupštini učestvuju političke stranke, političke koalicije i druge organizacije koje su zastupljene u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Prvi stav ovog člana je potpuno u redu i u skladu sa pozitivnim zakonskim propisima.
Međutim, drugi član Predloga kaže - kandidat za poslanika može biti narodni poslanik, a na prvim izborima, podvlačim - na prvim izborima, za poslanike Skupštine i savezni poslanik Veća građana odnosno Veća republika Savezne skupštine. Po ovom predlogu samo na prvim izborima može biti kandidat i sadašnji poslanik Savezne skupštine.
Po ovom stavu 2. člana 3. Predloga zakona samo prvi put može biti predložen i poslanik Savezne skupštine, a po članu 20. moguće je zameniti saveznog poslanika kome je prestao mandat. Očigledna je suprotnost člana 3. sa članom 20. Predloga zakona.
DSS je dala amandman na član 3. Predloga zakona kojim se u potpunosti menja formulacija ovog člana i pravilno se određuje izbor poslanika u Skupštinu zajednice Srbije i Crne Gore, a koji glasi: "Poslanici se biraju iz reda narodnih poslanika i saveznih poslanika iz oba veća Savezne skupštine. Poslanici se biraju tako da politička stranka koja ima narodne poslanike na dan raspisivanja posrednih izbora bude zastupljena u Skupštini srazmerno broju narodnih poslanika koji je imala na dan konstituisanja Narodne skupštine. Politička stranka samostalno predlaže kandidate za poslanike."
Za razliku od jednog nerazumljivog i kontradiktornog predloga člana 3. predlagača, DSS daje amandman, odnosno novu formulaciju člana 3, koja je potpuno razložna, jasna i u skladu sa pozitivnim propisima i važećim zakonima, a naročito Zakonom o izboru narodnih poslanika.
Formulacija da u raspodeli mandata učestvuju političke stranke, političke koalicije i druge organizacije koje su zastupljene u Narodnoj skupštini je proklamativna i time suvišna. Uostalom, predlagač zakona od nje odstupa u članu 5. stav 1. Predloga zakona, kojim propisuje da se broj mandata određuje prema poslaničkim grupama.
Povezujem tu nelogičnost i naše ukazivanje na to da se i u izbornom procesu za izbor poslanika Skupštine zajednice Srbije i Crne Gore mogu pojavljivati i učestvovati jedino političke stranke i koalicije, a ne poslaničke grupe, koje su samo tehničko organizovanje radi lakšeg funkcionisanja parlamenta.
To bukvalno i sam predlagač zakona u svom predlogu priznaje, pa tako stav 1. suprotstavlja drugom stavu člana 3, a takođe i članu 20. predloga.
Izbor poslanika u Narodnoj skupštini prema mandatima političkih stranaka u momentu poslednjih održanih izbora 23. decembra 2000. godine je najmanje iz dva razloga daleko pravedniji od biranja poslanika po poslaničkim grupama.
Prvi i osnovni, zbog toga što je ovakav način izbora zakonit. Jer, prema Zakonu o izboru narodnih poslanika, pripadnost političkoj stranci je razlog za sticanje i prestanak mandata narodnih poslanika.
Potom, jer bi se time regulisale i neutralisale sve nelogičnosti i nezakonitosti u radu i u sastavu Narodne skupštine, a koje su nastale od konstituisanja do raspisivanja izbora za poslanike.
Mi smo, takođe, ukazivali da u pogledu poslaničkih grupa može doći do promena, a doći će, ovde su neke poslaničke grupe izmišljene i formirane upravo zbog izbora poslanika. Nakon izbora poslanika će nestati sa političke scene i iz rada ovog parlamenta. Da li to znači da treba, iako je praktično nemoguće, ponovo menjati sastav poslanika u Skupštini Srbije i Crne Gore.
Stoga pozivam, zbog pravednosti i zbog zakonitosti, da prihvatite ovaj amandman DSS na član 3. Predloga zakona.

Zamolio bih predsedavajućeg da upozori gospodina koji dobacuje od početka. Nisam počeo još uvek da govorim, a počeću.
Dame i gospodo, čuli smo uvodne reči gospodina ministra u pogledu Predloga zakona o obimu sredstava i učešću opština i gradova u porezu na zarade i porezu na promet u 2003. godini. Opšta je ocena da se u najvećem broju opština, odnosno gradova iz godine u godinu smanjuje procenat učešća opština i gradova, a da se nominalno povećavaju novčani iznosi koji se prosleđuju gradovima. To je pozitivan trend i na tu konstataciju, taj trend, ne možemo dati nikakve primedbe.
Međutim, pored onoga što je dobro, ima i onog što je malo manje dobro. To je sledeće: prema Zakonu o lokalnoj samoupravi utvrđeni su kriterijumi koje Vlada mora poštovati, odnosno primenjivati pri utvrđivanju procenta, odnosno nominalnog učešća gradova i opština u porezu na promet, pa su, u Zakonu o lokalnoj samoupravi, označeni kriterijumi, kao što su broj stanovnika opštine, odnosno grada, broj odeljenja i broj objekata u osnovnim i srednjim školama, broj dece obuhvaćene neposrednom dečjom zaštitom i, kao sledeći kriterijumi, površina i stepen razvijenosti pojedinih opština. Prilikom donošenja zakona, mislim da je i ovde bilo amandmana, svi smo nastupali dobronamerno i hteli što veći broj ovih kriterijuma, odnosno elemenata da pružimo Vladi prilikom predlaganja ovakvog zakona, da bi Predlog zakona bio što pravičniji.
Međutim, s obzirom na činjenicu, a činjenice su upravo Predlog ovog zakona, stiče se utisak da, ili ovi kriterijumi nisu primenjivani, ovi kriterijumi koje sam pročitao iz Zakona o lokalnoj samoupravi, ili su primenjivani, a dodatni odlučujući su bili kriterijumi ličnog poznanstva, pratijske pripadnosti, prijateljstva, i sl.
Dakle, kriterijumi koji nisu označeni u Zakonu o lokalnoj samoupravi. Ovu tvrdnju dokazuje i sama konstatacija da je Stalna konferencija gradova izmenila prvobitni predlog, odnosno, dala sugestiju da se izmeni prvobitni predlog, pa je tako smanjeno učešće gradova u odnosu na opštine.
Postavljam pitanje - da li je zakonske kriterijume poštovala Vlada, a onda Stalna konferencija gradova to promenila, ili obrnuto, Stalna konferencija gradova uočila da Vlada nije poštovala, utvrđene Zakonom o lokalnoj samoupravi.
Verujem da je u pitanju ono drugo, odnosno da Vlada, prilikom podnošenja predloga, nije poštovala kriterijume, utvrđene Zakonom o lokalnoj samoupravi, pa je zbog toga i došlo do znatnih zamerki sa raznih strana. Mnogo je manje onih koji su zadovoljni svojim učešćem, ne u pogledu ukupnog novčanog iznosa, nego u pogledu procenata, odnosno odnosa sa drugim gradovima, odnosno opštinama.
Doduše, to je materija koju je vrlo teško iznivelisati i tačno utvrditi, da svi budu zadovoljni. Uvek je većina nezadovoljnih, ali u ovom predlogu ima nakaradnih stvari, a našta je morao da obrati pažnju predlagač ovog zakona.
Uzmimo primer jednog grada, npr. grada na jugu, Vranja, da pogledamo Predlog zakona o učešću opština i gradova, ili još bolje, s obzirom da se ovih dana pominje Leskovac, interesantan zbog lokalnih izbora, da vidimo na primeru Leskovca, gde je predviđeno 163.140.647 dinara, odnosno, 11,3%. Bez obzira što je ovaj iznos u procentima smanjen u odnosu na prošlu godinu, a prošle godine smanjen u odnosu na pretprošlu, u nominalnom iznosu novčani iznosi su uvećani. To je onaj trend koji sam u početku pohvalio.
Da li je ovaj iznos mnogo na primeru Leskovca, ili malo? E, sada, možemo reći malo, jer leskovačka opština ima zapuštenu infrastrukturu, privredu koja ne funkcioniše, tekstilnu industriju, prevashodno je zasnovana na tekstilnoj industriji, za koju znate da ne funkcioniše, vrlo je mali broj firmi, društvenih, koje u leskovačkoj opštini na bilo koji način funkcionišu.
Jedino što koliko - toliko funkcioniše to su poljoprivrednici, odnosno poljoprivreda. Stoga je ovaj iznos mali i sa tog stanovišta treba dati više, treba da bude veći budžet opštine Leskovac, jer opština Leskovac ima mnogo veće potrebe u odnosu na druge gradove ili opštine, sličnog razvoja, odnosno sličnog broja stanovnika, približno istog broja stanovnika.
S druge strane, ovaj iznos je i prevelik, a evo kako - on je prevelik utoliko što u opštini Leskovac nismo u protekle dve godine imali veće pomake. Pazite, ima vrlo bitnog pomaka 2000, u odnosu na prethodnu lokalnu vlast, vrlo je bitan pomak, ali taj pomak je premali, odnosno isuviše spor, usporen, izneverena su očekivanja građana.
U opštini Leskovac u protekle dve godine, a naročito poslednjih nekoliko meseci, pod privremenim organom, i ono što je vredelo, i onaj pomak koji je načinjen za godinu ipo dana, vraćen je na početak. Privremeni organ je rešio da opštinu vodi (a privremeni organ to su "petorica veličanstvenih", koji se zovu privremeni organ, koji donosi budžet i opštinske odluke, raspodeljuje budžet, kažnjava, oni su sve i sva), njima je ovaj iznos koji je predviđen, prevelik.
Trenutno u ovoj situaciji, za opštinu Leskovac, pod ovim uslovom, to je prevelik iznos, jer ne znaju na koji način da utroše ta sredstva, odnosno znaju, ali ne znaju na adekvatan način. Stoga je vrlo bitno i stoga su baš kao naručeni, ali doduše, umesto 8., zakazanih za 22, ovi lokalni izbori, po proporcionalnom sistemu, gde će građani moći da ocene i liste, i stranke, pa da kažu - oni su bili do 2000. godine, bilo je tako, ovi su bili godinu ipo, nešto su uradili, više su dobacivali, samo su sposobni da dobacuju. Oni nemaju mogućnosti da bilo šta drugo izboljno urade, a izgledaju kao ozbiljna gospoda, koriste neke biroe, kao Republička vlada, gde propagiraju svoje uspehe, a ustvari, njihov je uspeh to što ništa ne rade. I bolje što ništa ne rade, jer bi napravili neku ogromnu grešku.
Bolje je da ih hvalimo još ovih 15 dana, do izbora, a onda će građani proceniti kako je ko radio, kako je rađeno do 2000, kako je rađeno godinu ipo, kako je radio privremeni organ krnjeg DOS-a, koji trenutno raspolaže sredstvima ogromne opštine, ogromnog budžeta opštine Leskovac, i kako je potrebno da ubuduće radi ta lokalna zajednica.
Hvala lepo, ja sam samo na jednom primeru hteo da kažem (vraćam se na početak) da je Predlog zakona i dobar, bez obzira što smanjuje procenat učešća opština i gradova, jer nominalno povećava iznose, ali je upravo i oko tih odnosa loš, jer se nije imalo u vidu (doduše, predlagač nije mogao ni da zna) kakvi su i koliko su sposobni oni tamo, u lokalnoj samoupravi. Još jednom hvala.

Dame i gospodo, kao član Administrativnog odbora, ispred DSS-a, moram da reagujem na ovde iznete neistine od strane gospodina Čedomira Jovanovića. Bila je sednica Administrativnog odbora juče, kada je prisustvovao gospodin Jovanović. Međutim, prethodna sednica je bila, mislim, 22. maja (moguće je dan pre ili posle) kada je na predlog jednog člana Administrativnog odbora iz poslaničke grupe ostatka DOS-a predloženo da se skine sa dnevnog reda konstatacija da je gospodinu Branislavu Ivkoviću prestao mandat, a na zahtev SPS-a, zbog prestanka članstva u toj političkoj stranci. Obrazloženje uz zahtev za skidanje sa dnevnog reda je bilo da članovi Administrativnog odbora nemaju statut SPS-a, nemaju potvrde, odnosno povratnice o uručenoj odluci, nemaju dokaze da li je odluka pravosnažna i konačna.
Na toj sednici Administrativnog odbora poslanici DSS-a, sva tri člana Administrativnog odbora, bili su uzdržani po ovom zahtevu da se skine sa dnevnog reda. Znači, nije bilo glasanja da se ne oduzme mandat, nego u pogledu skidanja sa dnevnog reda. Nismo hteli da ulazimo u ta prepucavanja i u taj način rada gde jedan poslanik ostatka DOS-a zahteva od SPS-a statut, program, dokaze o uručenom rešenju, odnosno odluci o isključenju, te odluku po žalbi.
Na jučerašnjoj sednici Administrativnog odbora, gde je takođe prisustvovao gospodin Jovanović, član Administrativnog odbora iz SPS-a zahtevao je stavljanje na dnevni red sednice. Odbijeno je stavljanje na dnevni red sednice. Nije bio ni predviđen dnevni red sednice, ali po predlogu člana SPS-a, člana Administrativnog odbora, odbijeno je da se stavi na dnevni red sednice. Opet se članovi iz DSS-a nisu u ta međusobna prepucavanja između ostatka DOS-a i SPS-a mešali, opet su bili uzdržani.
(Žarko Obradović: Replika.)

Hvala predsedniku Skupštine na dobroj volji.
Dame i gospodo, poslanici DSS izdvojili su mišljenje na Administrativnom odboru i mnogo toga je rekao gospodin Budišin. Međutim, s obzirom na kratkoću vremena, pokušaću da kažem nešto dodatno, mada je pet minuta i suviše malo da se ukaže na sve propuste koji su dati ovakvim poslovnikom, koji ima mali broj članova, ali izuzetno otežava rad poslanika i dovodi do situacije u zemlji da praktično onemogućava parlamentarizam i demokratiju.
Pored formalnih primedaba, to u pogledu ovlašćenog predlagača i postupka u kome se može doneti izmena i dopuna ovog poslovnika o radu Skupštine, stoje i suštinski razlozi. A među njima su možda najvažniji u tome da se jednom rečju, u jednoj rečenici, veoma otežava rad poslanika Narodne skupštine i ista dovodi u status izvršnog organa Vlade, odnosno dovodi u jedan apsurd da izvršna vlast - Vlada Republike Srbije - parlament, odnosno Skupštinu Srbije dovodi u podređeni položaj, a poslanike u stanje da budu lica koja će jedino izglasavati odnosno verifikovati predloge Vlade.
Time se sama suština i demokratije i parlamentarizma izvrgava i dovodi do apsurda. Mi smo danas na Administrativnom odboru pokušali da saznamo ko je formalni predlagač ovog predloga izmena i dopuna Poslovnika. Kao što znate, dobili ste pozive uz koje je predlog Vlade sa dnevnim redom, gde su pod tačkom 1. predložene izmene i dopune važećeg poslovnika.
Na Administrativnom odboru od gospodina Čede Jovanovića saznali da je navodno 84 poslanika, ostatka DOS-a, svojim potpisima predložilo Vladi, a onda je Vlada to uvrstila u dnevni red ove sednice; da bismo nakon toga, takođe na Administrativnom odboru, saznali da je predlagač, a što i jeste, iz ovog predloga se i vidi, formalni predlagač narodni poslanik gospodin Čedomir Jovanović.
Suština nije u tome i nije to toliko bitno, bez obzira što je stvoreno pravo zamešateljstvo i nema tu mnogo neizvesnosti, jer se u poslednje vreme predsednik poslaničke grupe DOS-a upravo i ponaša za ovom govornicom i u ovoj skupštini kao potparol Vlade Republike Srbije, pa je stoga nemoguće razlučiti izvršnu od zakonodavne vlasti.
Dame i gospodo, nisam ubeđen da je ovaj parlament zakonodavna vlast, niti možete dati bilo koji argument za to. Možemo upravo dati suprotne argumente. Ovde je dobro samo ono što predloži Vlada, koja sebe reklamira - na dobrom putu. Ovde je nedozvoljeno uputiti bilo koji kritički ton, amandman ili predlog ako na bilo koji način kritikuje rad Vlade; u tom slučaju on je nepodoban, antireformski, njega treba jednostavno eliminisati iz parlamenta.
Znači, teži se jednoumlju; ono je u stavu da sve što predloži Vlada, bez ikakvih kritičkih mogućnosti da se to ospori, to je dobro, to je reformsko. Svedoci smo, a to vi narodni predstavnici najbolje znate, koji su sve to reformski zakoni bili. Podsetiću vas, poslanička grupa DSS je napadnuta zato što nije htela da daje kvorum i podržava usvajanje jednog navodno reformskog zakona, Zakona o izmeni i dopuni Zakona o ministarstvima. Znate suštinu tog zakona, povećanje broja ministarstava i članova Vlade, odnosno prevođenje u zakon dogovaranja na jednom politbirou zvanom predsedništvo DOS-a; (posle komentara iz sale) ostatka DOS-a, ispravljam se.
Stoga DSS, nepodržavanjem takvog predloga zakona, navodno reofmskog, a reformski je utoliko što povećava značajno troškove Vlade, povećava značajno troškove budžeta ... (predsednik - vreme). Završiću. Molim vas da izreknete opomenu gospodinu koji stalno dobacuje a u jednoj rečenici ću završiti.
Nema ničeg reformskog predlozima Vlade. Nema reformskog ni u ovom zakonu koji je sledeći na redovnom zasedanju; to je zakon o prekršajima, gde je samoupravno socijalistički Zakon o prekršajima iz 1989. godine bukvalno prepisan, uz izmene; npr, umesto organ za prekršaje - magistrati, i to u 24 od 28 odredbi. Nema reforme ni u nizu zakona koji su do sada predloženi na usvajanje ovom parlamentu. (Predsednik - gospodine Cvetkoviću, sedmi minut je, zahvaljujem vam se i molim vas ... )
Samo još jedna rečenica - nema reformi, a reforme se sastoje samo u tome da se glume. U suštini nema ničega. Izvinjavam se zbog prekoračenja vremena.