Dame i gospodo, pred nama je izmena Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima. Čuli smo uvodno izlaganje gospodina ministra i u mnogo čemu se možemo složiti.
Prva i osnovna stvar je da je ovo materija, odnosno zakon čisto stručne prirode, gde nema mnogo mesta politici. Međutim, to ne znači da preko načina predlaganja, donošenja i sadržine ovog zakona, kao i datih izjava, ne pokušamo i uspemo da ocenimo ozbiljnost i rad Vlade. Sa druge strane, takođe ćemo se složiti da je stanje u ovoj oblasti, odnosno u oblasti katastra nepokretnosti u Srbiji katastrofalno, kako to reče gospodin ministar ako sam tačno zapamtio tu reč.
Jednom rečju, vrlo je loše stanje u Srbiji u pogledu premera i katastra nepokretnosti. Najveći broj nepokretnosti, a to se naročito odnosi na zgrade, odnosno hale, a takođe i na veliki deo zemljišta, sa netačnim podacima upisan je u zemljišne knjige i katastre nepokretnosti. Trenutno stanje u Srbiji je mnogo lošije od onog stanja u Kraljevini Jugoslaviji; podsetiću na činjenicu da je 1932. godine, odnosno do 1936. godine bio izvršen popis u Srbiji, odnosno katastarski premer i ustrojen premer katastra nepokretnosti, koji je u mnogo boljem stanju bio od ovog današnjeg koji je u Srbiji.
Mi danas u opštinama Srbije imamo petostruko stanje. Jedna je situacija u opštinama gde imamo samo katastar zemljišta. U drugim opštinama postoje katastri zemljišta i katastri nepokretnosti. U trećim katastar zemljišta i katastar nepokretnosti, a pored njih je ustrojena i zemljišna knjiga. U sledećim ima katastar zemljišta, katastar nepokretnosti i tapijski sistem. Ovo stanje u Srbiji je raznoliko, počev od Vojvodine do južne Srbije, i različito od opštine do opštine. Podsetiću da u Srbiji ogroman broj objekata, prevashodno porodičnih zgrada, kao i stambenih zgrada, odnosno stambenih jedinica, bilo da su izgrađeni sa građevinskim dozvolama ili bez građevinskih dozvola, znači protivpravno, nije (naročito ovi objekti) upisan u katastar nepokretnosti.
Ovakvo stanje traje od 1945. godine pa sve do današnjeg dana, a poslednji Zakon o premeru i katastru, osnovni na koji se odnose i ove izmene i dopune, odnosno ovaj zakon o izmenama i dopunama, to je zakon iz 1992. godine koji je bitnije dopunjen 1996. godine.
Prema zakonu iz 1992. godine stoji obaveza Republičkog geodetskog zavoda da katastar nepokretnosti u Srbiji izvrši za 10 godina, odnosno do kraja 2002. godine. To je u ovoj godini. Stanje je takvo da i pored ovog relativno dugog roka od 10 godina, a koji po nekim ocenama i nije dovoljan, da je trenutno tek oko 10 ili ispod 10% posla završeno. Ovaj posao je rađen sporo, kako zbog nedostatka sredstava, tako i zbog činjenice da je uziman kao dopunski posao i Vlada, odnosno vlast je bila zadovoljna bilo kojim procentom obavljenog posla, a nije se imalo dobre volje i namere da se ovaj posao u potpunosti završi.
Mi se nalazimo u trenutku kada je neophodno što pre ustrojiti katastar nepokretnosti sa tačnim podacima, a to ću vas podsetiti, veoma je bitno, s obzirom da želimo privatizaciju, odnosno želimo osposobiti privredne subjekte, male i srednje, za njihovo funkcionisanje; na primer, za podizanja kredita potrebno je da imaju nepokretnosti kojom garantuju kredit. Ako te nepokretnosti nisu upisane u zemljišne knjige, odnosno u katastar nepokretnosti, nije moguće ni od banke ni od kreditora dobiti kredit. To je jedan od primera.
Drugi je primer gde za bilo koje lične potrebe građani dokumentuju dokaze o svojini, bilo na zemljištu, bilo na objektima i drugim nepokretnostima. Stanje je trenutno u katastru takvo da je veoma mali broj opština do zadovoljavajućeg nivoa uredio stanje katastra.
Na licu mesta je faktičko stanje i stanje po katastarskim knjigama veoma različito, a do toga je dolazilo da je više generacija recimo nasleđivalo nepokretnu imovinu ili zemljište, a da se po katastarskim knjigama danas vode kao vlasnici njihovi daljni preci, očevi, dede ili pradede.
Možda je uzrok tome što je, odnosno što nije postojala obaveznost upisa promene u katastru, pa su ljudi u cilju izbegavanja novčanih obaveza ili eventualno poreza na promet izbegavali da sve te promene, odnosno ugovore, rešenja, presude, daju katastru na prenotaciju svojine. Zbog ovako lošeg stanja i intencija nadležnog ministarstva, ministra i Vlade je u potpunosti opravdana.
Naš cilj, svih nas, i stoga kažem da tu najmanje ima mesta političkim govorima, jeste da ovo stanje nepokretnosti u Srbiji, upisa svojine i tereta na nepokretnostima, što pre dovedemo do podnošljivog stanja i nivoa.
Međutim, da pređemo na Predlog zakona koje je dalo Ministarstvo; uočićemo, a to ste svi mogli da vidite i u samim razlozima donošenja zakona, odnosno u obrazloženju Predloga zakona o izmenama i dopunama stoji da se ovim zakonom ne menjaju osnovna načela na kojima se zasniva važeći zakon, kao ni osnovni pravni instituti sadržani u važećem zakonu. To je nesporna činjenica ako stavimo u odnos sa činjenicom da za proteklih 10 godina važenja Zakona iz 1992. godine nije postignut cilj koji je tim zakonom promovisan i koji se hteo postići.
Postavlja se pitanje, da li je trebalo bez ozbiljnije analize zadržati te principe i institute Zakona iz 1992. godine, sa bitnijim izmenama 1996. godine, ili je možda bilo celishodnije tražiti neke druge puteve? U ovom trenutku nemamo detaljnije, ozbiljnije obrazloženje niti razradu tog problema. Možemo prihvatiti da je taj zakon recimo dobar, ali ovim predlogom zakona smatram da se neće postići rešenje problema u celosti.
Dve osnovne stvari su date u predlogu: prva je da se geodetske organizacije stavljaju u jednak položaj sa Republičkim geodetskim zavodom, odnosno u uslovima tržišta; druga da su za osnivanje ovih geodetskih organizacija, koje su mogle da se osnivaju i po prethodnom zakonu, znatno olakšani uslovi. Tako da će mnogo veći broj činilaca moći da učestvuje u katastarskom premeru odnosno formiranju katastra nepokretnosti.
To je u redu. Tu je i Demokratska stranka Srbije dala amandmane, a što je gospodin ministar prihvatio, gde je u potpunosti izjednačen Republički geodetski zavod i geodetske organizacije. Taj deo zakona nije sporan sa stanovišta DSS-a.
Međutim, to je samo jedan deo problema. Mnogo veći deo problema je za koje vreme ćemo uspeti da ustrojimo katastar nepokretnosti. Tu se vraćamo na optimističku izjavu predsednika Vlade Republike Srbije - a koji je i predsednik komisije, izvinjavam se da sam danas čuo od gospodina minstra, ne znam tačan naziv komisije, ali to je najverovatnije komisija za uspostavljanje katastra nepokretnosti - da će taj obiman posao biti završen za dve - tri godine. To je praktično nemoguće, sve objektivne činjenice ukazuju da je to samo izjava data u cilju političkog marketinga ili eventualno neke predizborne kampanje, ukoliko treba da uslede izbori.
Podsetiću vas na neke suvoparne činjenice koje zahtevaju mnogo duži period formiranja, odnosno uspostavljanja katastra nepokretnosti. Površina Srbije, a zaokruživaću cifre, nešto ispod 9 miliona hektara; katastarskih opština je 5.832; parcela je oko 23 miliona; porodičnih zgrada nešto je ispod pet miliona, oko 4.5 miliona; stambenih jedinica, a misli se na zgrade kolektivnog stanovanja, to su stambene zgrade, ima oko 2,5 miliona; površine gradskih reona i područuja obuhvaćenih generalnim urbanističkim planom zauzimaju 520.000 ha; vlasnika nepokretnosti je oko 4.700.000; domaćinstava, a možda će se njihov broj nakon ovog popisa promeniti, ali ne mnogo, ima oko 4,5 miliona; posedovnih listova je oko pet miliona.
Pri ovakvoj činjenici, za 10 godina urađeno je samo oko 10% posla; a kako će za dve - tri godine uspeti ostatak od 90% poslova da se izvrši. Za sav ovaj obiman posao po nekim, a rekao bih pesimističkim procenama, potrebno je 14 - 15 godina. Po stručnjacima iz naše stranke, po optimističkim procenama, potrebno je oko osam godina. Otkud izjava da će se to postići za dve - tri godine.
Razmatrao sam taj problem i izjava nije potpuna. Rekao bih, izjava je u cilju navodnih reformi. Za dve - tri godine će se postići samo za jedan deo, a to je upravo onaj drugi deo zakona. Taj deo zakona se tiče člana 48. Predloga zakona. Članom 48. predviđeni su članovi 136a do 136b.
Članom 136a pravi se izuzetak od odredaba ovog zakona kojim se uređuje izlaganje na javni uvid podataka o nepokretnostima i pravima na njima, u katastarskim opštinama u kojima na osnovu podataka premera ili obnove premera - nije ustrojena zemljišna knjiga; ili ako se u postojećoj zemljišnoj knjizi promene ne sprovedu jednu ili više godina neprekidno; ili ako nije obnovljena nakon obnove premera; kao i u katastarskim opštinama u kojima ne postoji gradsko građevinsko zemljište - neće se vršiti izlaganje na javni uvid podataka o nepokretnostima i pravima na njima, već će se katastar nepokretnosti obrazovati na osnovu podataka sadržanih u katastru zemljišta.
To direktno znači, u jednoj rečenici, ove dve do tri godine, a
mislim da će i to biti malo, odnosiće se samo na poljoprivredno zemljište koje je van gradskog građevinskog zemljišta. To je zemljište gde ima najmanje promena, bez obzira što postoje promene. Tu će se raditi po jednom skraćenom postupku, bez izlaganja na uvid podataka, koristeći samo podatke katastra zemljišta, a koji kao što sam rekao u proteklim godinama nisu ažurno vođeni, pa je tako mnogo, ogroman deo tih podataka je netačan, kako u pogledu granica, identifikacije parcela, tako i u pogledu svojine i nosilaca prava svojine i tereta na tim parcelama.
Pojaviće se zamešeteljstvo da će netačni podaci da se unesu u katastar nepokretnosti. Doduše, u Predlogu zakona predviđa se i rok od dve godine za ispravku tih grešaka. Međutim, neopravdano je, bez obzira na argument ekonomičnosti, da se ti podaci ne stave na javni uvid, kako bi svi vlasnici odnosno zaiteresovani građani mogli da vide koji su to tereti, koja su to ograničenja koja su stavljena na njihovu imovinu. Prilikom tog oglašavanja na javni uvid, mogli bi blagovremeno da intervenišu i da se dođe do jednog pravilnog odnosno celokupnog katastra nepokretnosti.
Ovde se mislilo, dve ili tri godine, mislilo se na ovaj deo zemljišta, a to je ono zemljište van gradova, van građevinskih reona, koje je možda po površini veliko, ali koje bi se samo tom birokratskom metodom završilo na veoma brz način.
Šta će biti sa objektima i građevinama koje ne idu po ovom specijalnom skraćenom postupku? Predlagač zakona to nije rekao, ali podrazumeva se - po starom zakonu; to znači onaj dugi postupak, gde onaj koji želi da dobije podatak, odnosno kome je potrebno da dobije dokaz o svojini, mora da pokrene postupak upisa, odnosno postupak da svoju nepokretnost odnosno objekat upiše u katastar nepokretnosti.
To je mnogo veći deo posla od ovog dela posla i ovog delokruga koji se predviđa ovim predlogom zakona. Jednom rečju, utisak je da je ovaj zakon napredak u odnosu na prethodni.
Ovaj zakon treba prihvatiti; međutim, ovim zakonom se tek grebe površina jednog ogromnog problema, koji ne može biti rešen za sledećih 10-tak godina, a to se prećutkuje. Zašto to ne reći javno?
Imam utisak da se ovim zakonom prevashodno želi stvoriti utisak da se radi, da ima reformi i da je to reformska vlada, koja predlaže reformske zakone. Ne vidim reformu u predloženim izmenama, mada su izmene na mestu, ali za reč reforma treba mnogo više i treba celovito rešiti problem.
Gospodin neka se smatra prozvanim, da to kaže za govornicom, a predsedavajućeg molim da gospodinu izrekne opomenu, po Poslovniku, zbog dobacivanja. Hvala.

Amandman Demokratske stranke Srbije na član 70. glasi: "Briše se član 70. Predloga zakona". Ovim članom predlaže se uvođenje novog krivičnog dela - vračanje (član 237a). Inkriminacija nije opravdana, pogotovo što zakon poznaje krivično delo nadrilekarstva (član 128. Krivičnog zakona Srbije). Ako se, dakle,  vračanje sastoji od nekog oblika lečenja ili pružanja medicinske pomoći od nestručnog lica, kvalifikuje se kao nadrilekarstvo. Ako se vračanje ne odnosi na lečenje, već na neke druge radnje koje imaju za cilj da se njima pribavi protivpravna imovinska korist, postoji krivično delo prevare. Ako nema ni jednog ni drugog dela, onda bi moglo biti reči o prekršaju.
Radnje dela vračanja, pravno posmatrano, krajnje su neprecizne. Ne zna se šta sve obuhvata gatanje, vračanje ili druga magija. Da li bi, na primer, postojalo krivično delo vračanja kod gledanja u šolju ili dlan, gašenja uglja, davanja raznih trava da se stave pod jastuk, sastavljanja horoskopa. Neodrživo je to što je za krivično delo vračanja predviđena strožija kazna nego za nadrilekarstvo (za vračanje - kazna zatvora do tri godine, a za nadrilekarstvo - zatvor do jedne godine i novčana kazna), iako je nadrilekarstvo nesumnjivo društveno opasnije.
Stoga predlažemo usvajanje ovog amandmana, a s obzirom da se prilikom glasanja kod prethodnog amandmana Demokratske stranke Srbije, iskazalo po elektronskom sistemu da ima oko 160 prisutnih poslanika, a zatim se pojavio rezultat da je glasalo 175, molio bih ponovo utvrđivanje kvoruma i molio bih sve poslanike da se identifikuju da bismo tačno utvrdili koliko je prisutnih, da ne bi došlo do toga da se nekim famoznim glasovima odbija amandman. Znači, tražim kvorum.

Dame i gospodo, pred nama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije.
Nastojao bih da kažem neku reč u načelu o ovom predlogu, s tim što bi na samom početku istakao da su diskusije predstavnika DSS-a koje smo do sada čuli, gospodina Mamule i gospodina Budišina sa stanovišta stručnosti izuzetne, veoma jasne i ukazale su na sve propuste predlagača zakona. Molio bih gospodina Rističevića da poštuje red. Čućete, gospodine Batiću.
Dakle, te stručne diskusije gospodina Mamule i gospodina Budišina, ponovo podvlačim, jer gospodin ministar osporava stručnost u tome, veoma jasno su označile sve propuste Predloga zakona. Poslanička grupa DSS-a je u donošenju zakona, a naročito u donošenju ovog zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona, nastupila u dobroj volji i u dobrim namerama, nastojeći da jedan loš predlog dovede do stanja koje je podnošljivo, odnosno stanje u kome će taj zakon moći funkcionisati u praksi.
Stoga, pored onih primedaba koje su malopre navedena gospoda dala sa stručnog stanovišta, a koje se prevashodno tiču ocene da li je u ovom trenutku potrebno donošenje ovakvog zakona; pošto su rešenje pitanja federacije, kao i donošenje novog ustava u Srbiji na putu, odnosno vrlo brzo će doći do tih rešenja; pošto su ukazali na neke nelogičnosti, protivustavnosti ovog predloga zakona sa saveznim Ustavom, a što je sve veoma precizno rečeno u obrazloženjima uz amandmane koje je dala poslanička grupa DSS-a; nastojao bih da, i pored upornog nastojanja da budem sprečen u tome, kažem to što želim; stoga bih pokušao da se osvrnem na neke probleme Predloga zakona, a da ujedno ne ponovim reči koje su prethodni govornici iz DSS-a rekli.
Ovde sam danas, doduše ne od Vlade i ne od ministra, čuo jednu tvrdu koju oni uvek daju prilikom podnošenja svakog zakona, a to je tvrdnja onih poslanika koji u celosti i bezrezevno podržavaju ovaj predlog zakona, zato što je to reformski zakon. Po kom principu je to reformski zakon? Postavljam pitanje: da li je to zato što je reformska vlada podnela Predlog zakona; i kako je to reformsko u ovom predlogu zakona, kad nema uopšte koncepcije kaznene politike, gde su za pojedina krivična dela znatno povećane kazne dva i tri puta, a dok za druga krivična dela nema nikakvih povećanja kazni, gde se kazne povećavaju za ona dela koja nisu učestala, možda i godinama nije bilo nijednog takvog dela u sudskoj praksi. S druge strane, doći ćemo i na to, gospodine Batiću, za krivična dela koja su veoma učestala i koja se dešavaju svakodnevno u Srbiji nije predviđeno povećanje kazni.
Lično se zalažem za ukidanje smrtne kazne. U redu, kažu da je to reformsko ukidanje smrtne kazne, a ja kažem da nije. Smrtna kazna je ukinuta saveznim zakonom. U slučaju da ne bude donet ovaj zakon, to automatski znači da se primenjuje savezni zakon, da se ne može izricati smrtna kazna. Znači, to je reformsko i ne znam u kojoj meri je to društveno opravdano u ovom trenutku u Srbiji.
Bez obzira na moje zalaganje da se ukine smrtna kazna, nemamo analizu ni ministarstva, ni ministra, ni Vlade - u čemu je prednost ukidanja smrtne kazne ili mana. Jednostavno, znamo ono što moramo da znamo, a to nam je rečeno: zahtev je Evrope, ukida se zbog prijema u Savet Evrope. Evropa je ukinula smrtne kazne, pa čak 1985. ili 1986, neće me valjda gospodin Batić hvatati za reč, Francuska je ukinula smrtnu kaznu, ali sada su i u krivično-pravnoj teoriji i u praksi izuzetno velike diskusije oko toga da li treba vratiti smrtnu kaznu i da li je to bio pravi potez.
Postoji jedno rešenje na koje bih samo podsetio, a to je rešenje u Rusiji, gde je smrtna kazna suspendovana, a ne ukinuta. Da ne bih gubio vreme na predlog za ukidanje smrtne kazne, nastojaću da ukažem i na sledeće probleme, odnosno na sledeće nelogičnosti ovog predloga zakona. Pored ovog što sam rekao, da samo za pojedina krivična dela je predviđeno povećanje kazne, stoji očigledna nesimetričnost predviđenih kazni, a to je vidljivo iz amandmana i to ćemo po svakom pojedinom amandmanu detaljno obrazložiti. Ponavljam, to je dato u obrazloženju amandmana i to su dobili svi narodni poslanici.
Znate šta bi neki rekli na to: vreme teče, ali videćemo za koga. Ovde postoji jedna tendencija, na koju sam ukazao, da se bilo koji predlozi zakona jednostavno krste reformskim i onda je to biti ili ne biti. Ukoliko to ne funkcioniše, ukoliko DSS ukaže na sve nelogičnosti, na sva loša rešenja, onda je DSS protiv reformi. Nije tačno. DSS upravo traži sprovođenje reformi, upravo onih reformi koje smo obećali biračima i za koje smo potpisali ugovor sa građanima. Gospodine, dobićete vaše vreme.
Dame i gospodo, niko ne može trgovcu osporiti pravo da neograničeno hvali svoju robu. To čak nije ni štetno. Na kupcu je da odluči. Svaki građanin ima pravo da Ministarstvu pravde i Vladi prigovori na ozbiljnost sa kojom pristupa izmenama krivičnog zakonodavstva, na služenje banalnim pseudopravnim i gotovo pamfletskim predlozima zakona, iza kojih se krije nova mogućnost stvaranja haosa u društvu i pravosuđu.
Niko razuman takođe ne sumnja da je lakše delovati na konferencijama za novinare, putem raznih saopštenja i obilaskom Srbije, nego napisati dobar zakon. Osnovna reč kojom se može opisati Predlog zakona koji je pred nama je da je taj zakon loš, da se može popraviti, jedino ne u celini i ne u potpunosti, usvajanjem amandmana koje je dao poslanički klub DSS-a. Vidim da vi, gospođo, znate.
Pretenciozni tekst, sa epitetima reformskog, inovatorskog, zavidne dužine, trebalo bi da ukaže na ozbiljnost i kreativnost rada, ali i na njihovu privrženost demokratskim promenama u Jugoslaviji i Srbiji. Zbilja, sa kojom pravnom i političkom argumentacijom predlagač zakona, odnosno Vlada nastoje da rade reformski, odgovoriću na to pitanje odmah, rekao je jedan poslanik koji je nastupao drugi ili treći i koji je u celosti podržao zakon.
Takođe bih ukazao da se ovim predlogom zakona nastoje ravnomerno da rasporede nova krivična dela i da ravnomerno se pooštre kazne na sve oblasti krivično-pravne zaštite. Ipak, posebno se insistira na zvučnim i pompeznim temama: ljudska prava i slobode, izborna prava, veleizdaja, krivična dela korupcije i slično. Izbor tema koje lepo zvuče, prikrivaju totalnu destrukciju sistema krivično-pravne zaštite, ljudskih prava i sloboda.
Kazne za ubistvo, ovo je odgovor na prvo pitanje, kazne za tešku telesnu povredu, kazne za tuču, kazne za mahanje pištoljem u tuči, kazne za razbojništvo, za razbojničku krađu, kazne za tešku krađu, teško razbojništvo, tešku razbojničku krađu, za utaju, za prevaru, za oduzimanje vozila - ne povećavaju se. Takva se krivična dela najčešće dešavaju u ovoj zemlji Srbiji.
Takođe se ne povećavaju kazne za nesavestan rad u privrednom poslovanju, za prouzrokovanje stečaja, za prouzrokovanje lažnog stečaja, za oštećenje poverilaca, za zloupotrebu ovlašćenja u privredi, za neosnovano dobijanje i korišćenje kredita, za zaključenje štetnog ugovora, za oštećenje stambenih zgrada i prostorija itd.
Znači, za najveći deo krivičnih dela, koja se najviše dešavaju u ovom trenutku u Srbiji, uopšte nije bilo ni razmatranja da li treba povećati kazne ili ne; i ne povećavaju se. Kazne se povećavaju za krivična dela koja su se vrlo retko dešavala i koja će se u manjem delu u odnosu na ukupan broj krivičnih dela dešavati, odnosno izvršavati.
Sa druge strane, treba ukazati da se možda reformsko izvlači iz toga što se predviđa posebno poglavlje za krivična dela korupcije. Pored pravničke primedbe da su već postojećim predviđenim krivičnim delima obuhvaćena i ta dela, morao bih da istaknem da se korupcija ne iskorenjuje u principu, nije osnovni problem u tome, ne iskorenjuje se to predviđanjem krivičnih dela, nego efikasnim gonjenjem i brzim kažnjavanjem počinilaca. U sadašnjem trenutku nema efikasnog gonjenja, niti brzog rada suda, kao ni brzog kažnjavanja pojedinca, tako da zaprećene i predviđene kazne ne stvaraju praktičan efekt u kaznenoj politici.
Ukazao bih samo na još jednu okolnost: u Srbiji, mislim od 1992. godine, nije izvršena ni jedna smrtna kazna, a to nije ni bilo moguće, s obzirom na nesaglasnost saveznog i republičkog krivičnog zakona. Ali mnogo je bolje da se obratila pažnja na nešto drugo: u Srbiji je za proteklih 10 godina na stotine ljudi ubijeno. Hvala.

Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije podnela je amandman na član 15. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama. U tom članu 15. (objasniću o čemu se radi) menja se tarifni broj 13 ranijeg Zakona, odnosno povećavaju se iznosi predviđene takse. Tarifni broj 13 odnosi se na taksu za molbu, usmenu ili pismenu, kojom se traži overavanje potpisa, rukopisa ili prepisa, zatim za overu potpisa, odnosno rukopisa, overu potpisa sudskog tumača, overu rukopisa i overu fotokopije itd.
Ono što želimo da ukažemo je da je u ovom tarifnom broju predloženo povećanje takse za pet puta. Primer, u stavu 1. za molbu kojom se traži overa potpisa ili overa fotokopije nekog dokumenta do sada je bila taksa 10 dinara. Objasniću bliže koja je to molba. To je ona molba koja se, recimo, u opštinskom sudu piše u jednoj rečenici - molim vas da mi izdate uverenje o kažnjavanju ili nekažnjavanju. Taksa je do sada bila 10 dinara samo za tu molbu. Zatim je taksa za isto to uverenje ili fotokopiju nekog dokumenta po formatu A4 naplaćivana za svaki list, odnosno za jednu stranu tog formata 20 dinara i to je bilo 30 dinara ukupno, molba plus overa dokumenta.
Sada se predlaže pet puta veća taksa pa se umesto 10 predlaže 50 dinara, samo za molbu koja glasi u jednoj rečenici i koja može biti i usmena, ne mora biti pismena, kao i 100 dinara za svaki od papira, recimo fotokopija A4, a najčešće overa diplome, recimo fotokopija diplome. Ne overava se najčešće samo jedan primerak nego više njih i znači, ide od 150 dinara za jedan papir pa naviše. Za svaki sledeći papir se povećava 100 dinara i to su recimo fotokopije koje imaju dve - tri, pet ili 10 strana, pa vidite koji su to iznosi i u ovom članu, što je bitno da istaknem, ne radi se o nasleđivanju, ni o parničnom postupku, ni o krivičnom, nego se prevashodno radi o taksi u slučajevima gde sud kao državni organ izdaje uverenje o nekim bilo statusnim, bilo drugim pravima o kojima vodi evidenciju i kojim overava potpise, odnosno istovetnost potpisa i fotokopija.
Stoga je predlog poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije da se ovaj predlog umanji za polovinu, pa da za molbu koja može biti usmena i pisana taksa bude 25 dinara i za svaki list formata A4 50 dinara umesto 100, tako da je povećanje dva i po puta umesto pet puta, koliko je bilo predviđeno Predlogom zakona. Obzirom da je gospodin Batić tek sada naišao, odnosi se na tarifni broj 13 i molio bih gospodina Batića da se izjasni o tome.

Amandman poslaničke grupe  DSS na član 17. odnosi se na izmenu predloženih iznosa povećanja takse iz tarifnog broja 15.
Tarifni broj 15 predviđa taksu za uknjižbu, ili za predbeležbu prava svojine, ako pravni posao, ili pravni osnov sticanja .... itd. takse su povećane, da ne bih čitao sve. Tarifni broj je dug.
Predloženo je povećanje takse za 2,5 puta. Tako u stavu 1. od 400 na 1.000, u stavu 2. od 160 na 500.
Ovo povećanje takse od 2,5 puta nije veliko i naš amandman ne predviđa značajnije smanjenje predloženih taksi od strane Vlade, pa je tako u stavu prvom predloženo 1.000 dinara. Mi smo predložili 800. Znači, vrlo malo smanjenje, itd. u ostalim novčanim iznosima.
Pored argumenata koje je gospodin Đorđe Mamula istakao, koja je visina prosečne plate i koliko je neka projekcija, gde smatramo da bi trebalo u ovom trenutku da se kreće visina sudskih taksi, ja bih naročito za ovaj tarifni broj 15, a složićete se, tu je slučaj da se on i ne primenjuje svuda u Srbiji, jer i nema zemljišnih knjiga, ustrojenih u svim sudovima po Srbiji. To je za manji deo Srbije.
Smatramo da će manjim taksama u ovom tarifnom broju donekle biti moguće rešenje nekog haotičnog stanja, gde nisu sva svojinska prava, odnosno ostala stvarna prava, u potpunosti upisana, odnosno nije potpuno raščišćeno stanje, ono koje je stvarno na terenu, odnosno u pogledu prava svojine.
Drugim rečima, to pravo svojine koje neki poseduju nije i upisano u tim knjigama, ubeleženo, ili kako to zakon kaže. S toga smatramo da ćemo manjom taksom stimulisati građane da sva ta svoja prava upišu.
Stoga je amandmanom predviđeno vrlo malo smanjenje predloženih taksi. Hvala.

Dame i gospodo, amandman na član 28. se odnosi na utvrđenu taksu u tarifnom broju 26. Tarifni broj 26 odnosi se na taksu koja je utvrđena za privatnu tužbu i protivtužbu. Radi se o taksi koja je utvrđena za blaže krivično delo, gde država nije zainteresovana za gonjenje preko javnog tužioca, pa su ta najblaža krivična dela, kao što su uvreda, kleveta i slična krivična dela, za koja ocenjuje država da nije u znatnoj meri povređen društveni interes, pa je prepušteno oštećenom da to goni podizanjem privatne tužbe.
Dosadašnja taksa je bila u iznosu od 160 dinara za privatnu tužbu, a sada se predlaže povećanje na 500 dinara. Imajući u vidu da se taksa za privatnu tužbu sa tim iznosom plaćanja takse za tužbu ne završava, već ide normalno, kao i u svim ovim predmetima pred sudom, i taksa za prvostepenu presudu, pa eventualno, taksa za žalbu, taksa za drugostepenu presudu, to se uvećava za duplo, otprilike, dva i nešto puta.
Stoga, obzirom da se radi o krivičnim delima koja ne predstavljaju veliku društvenu opasnost, da se radi o blažim krivičnim delima, smatramo da ne treba izvršiti povećanje u ovolikom iznosu, jer to podrazumeva da se na iznos takse na tužbu plaćaju, kao što rekoh, i takse za prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu. Stoga bi trebalo, po nama, odnosno po predlogu amandmana poslaničke grupe DSS, predviđenu taksu umanjiti, pa umesto 500 dinara za tužbu, da stoji 300 dinara, kao i za žalbu, umesto 300 dinara, 150 dinara.
Mislim da, imajući u vidu sve one argumente koje smo dali u načelu i u prethodnim amandmanima, te da nisu ogromni iznosi koji bi se po ovom osnovu prikupljali, a da dovodi do jedne pravne sigurnosti, jer će taksa biti bliža materijalnim mogućnostima građana i povredi njihovih, prevashodno zakonom zaštićenih prava, a to su čast i ugled, trebalo bi u ovom članu prihvatiti amandman DSS-a.

Vidite, biću vrlo kratak. Amandman na ovaj član i na tarifni broj 30 u vezi je sa tarifnim brojem 13 koji ste prihvatili. Predstavnik ministra pravde je prihvatio. Ovde se u jednoj rečenici predlaže da se za uverenje plaća taksa 100 dinara. Hvala.

Amandman na član 42. se sastoji iz dva dela. Onaj osnovni deo, na Zakonodavnom odboru smo se sinoć dogovorili o tome, to je da dva člana imaju isti broj - broj 42. To će biti uređeno pravno-tehnički, a onaj prvi deo amandmana u pogledu taksi, prihvatamo obrazloženje predstavnika Vlade, pa stoga odustajemo od ovog amandmana.

Dame i gospodo, nesumnjivo je, i s tim se slažemo, da je neophodno izmeniti Zakon o sudskim taksama, da je iste potrebno povećati, s obzirom da je poslednja izmena i dopuna Zakona bila 1997. godine. Takođe je nesumnjivo, i to je ono za šta smo se zalagali i prilikom ranijeg podnošenja ovog predloga zakona (a to je bilo jesenas, čini mi se oktobra), da deo sudskih taksi mora ići za poboljšanje materijalnog položaja sudija i u svrhu popunjavanja materijalnih troškova tih istih sudija, kao i za poboljšanje uslova rada. U tom smislu, stavovi i obrazloženja Vlade i nadležnog ministarstva potpuno su u skladu sa onim za šta smo se mi zalagali jesenas; nakon naših kritika je, kao što znate, Predlog zakona bio povučen pa sa bitnim doradama ponovo podnet ovoj skupštini na usvajanje.
Dakle, predlagač je usvojio naše primedbe da deo sudskih taksi bude utrošen za plate, odnosno poboljšanje materijalnog položaja sudija i sudova, što je potpuno prihvatljivo i u sklopu i u skladu je sa zakonima iz pravosuđa koje smo usvojili. Takođe je predlagač prihvatio i opravdane kritike i deo sudskih taksi umanjio.
Međutim, mi smatramo da ima još uvek mesta za poboljšanje ovog zakona, te smo stoga i dali amandmane. Neki od amandmana poslaničke grupe DSS-a su i prihvaćeni od strane Vlade, a ostale ćemo obrazložiti prilikom razmatranja zakona po amandmanima i nastojaćemo da vas ubedimo da je potrebno usvojiti i te preostale amandmane, barem većinu.
Kada govorimo o sudskim taksama, moram istaći da nije osnovni problem za funkcionisanje pravosuđa i sudova povećanje sudskih taksi. Pohvalno je u tome da će deo sudskih taksi biti upotrebljen za povećanje plata sudija koje treba povećati odmah, baš kao što smo obećali, na 1.000 maraka, što pre. Svesni smo teškog položaja pravosuđa, naročito sudija i tužilaca koji ostvaruju izuzetno niske plate i koji su u izuzetno teškom položaju. U tome se u potpunosti slažem sa gospodinom Batićem.
Ne mogu se složiti u nekom drugom pogledu, u drugom domenu, rekao bih da se ne mogu plate sudija i sudovi finansirati samo iz sudskih taksi, odnosno sredstvima onih koji traže zaštitu suda. To bi u normalnim okolnostima, a i kod nas, svakako, trebalo da bude znatno manji deo finansijskih sredstava, koja su potrebna i koja se troše za finansiranje sudova, kao i za finansiranje plata sudija i javnih tužilaca.
Po meni, nije osnovni problem visina sudskih taksi i nisu osnovni izvor za povećanje plata sudija te sudske takse, odnosno njihova naplata u većem ili manjem iznosu. Stoji osnovna dilema - da će sa većim sudskim taksama neki deo, ja bih rekao dobar deo, građana biti lišen mogućnosti da traži zaštitu svojih prava pred sudom, a to se naročito odnosi na parnični postupak.
Međutim, drugi, manji deo građana je u takvom materijalnom položaju i finansijskoj situaciji da takse uopšte nisu bitne. Takođe stoji i navod Vlade, odnosno obrazloženje povećanja taksi, da postoje ljudi kojima je suđenje zabava i koji su u stanju, bez obzira na iznos i na visinu propisanih taksi, da iz inata ili iz nekih drugih motiva vode sudske procese.
Nije problem u tome i povećanjem takse ne rešava se taj problem, ukoliko ga ima, a ocenjujem da je to problem koji je procentualno znatno manji u odnosu na sve sudske sporove koji se danas vode pred sudovima u Srbiji. Znači, taj problem povećanja takse radi smanjenja pritiska na sud je sa jednog stanovišta problematičan, a sa drugog stanovišta može deo građana, koji nije u mogućnosti da plati tu sudsku taksu, da se uputi na neke drugačije vanpravne, vanzakonske načine rešavanja sporova i ostvarivanja svojih, prevashodno novčanih, potraživanja.
Evo primera za većinu građana Srbije - 100 maraka ili 50 evra sada je 3.000 dinara i to je velika para. Za veliki deo sporova to je otprilike taksa koju treba platiti, otprilike za najniže sporove, jer po predlogu kreće se od 1.000 dinara za tužbu, pa onda taksa za prvostepenu presudu, eventualno taksa za žalbu i taksa za drugostepnu presudu, koje idu 100%, 50%, itd, a onda će iznos takse prevazići vrednost spora. Ali, nije ovo osnovni problem. Hteo sam da ukažem na taj problem.
(Dragiša Popović: Šta je onda problem?)
Polako, gospodine, objasniću osnovni problem i molim vas da ne dobacujete. Izvinjavam se što sam bio slobodan da vas upozorim.
Osnovni problem je u tome, skratiću upravo zbog toga, što mi imamo neefikasno pravosuđe i koristimo stari sistem, nismo ga promenili, počev od političkog sistema do tog pravosuđa; osnovni problem je u procesnim zakonima, tako da je moguće da jedan spor traje 10 ili 20 godina, npr. imovinski spor; osnovni problem je u tome što je taksa zamišljena tako da tužilac prethodno plaća i snosi troškove takse, a zatim je lice koje izgubi u sporu obavezno da nadoknadi te troškove spora; osnovni problem je u tome što je pre deset godina neko platio taksu koja je u tadašnjim parama iznosila 100 maraka.
To je u nekim dinarima, koji su tada bili novi, a sada ne možemo ni opredeliti koji su dinari, i koji kada se prevedu na ove dinare imaju vrednost nula. Tu je taksu država naplatila, ali tužilac ukoliko uspe u sporu (a svaki tužilac očekuje da će uspeti u sporu), ne može nikako naplatiti od suprotne strane, jer je upravo zbog neefikasnog sudstva, loših procesnih zakona i čak loših materijalnih zakona, nemoguće rešavati sudske sporove u jednom razumnom roku.
Znate kada se kod nas većina sudskih sporova rešava? Kada svi dignu ruke od toga i jednostavno zaborave na konflikt i onda se to najvećim delom rešava povlačenjem tužbe ili povlačenjem iz mirovanja. To kolege advokati vrlo dobro znaju. Znači, problem je u nekim sistemskim zakonima koji će pravosuđe, pravdu, državu staviti na nove principe i uspostaviti nove odnose. Nije dovoljno da povećamo takse u svemu ostalom, a sve ostalo, sem normalno sistemskih zakona u pravosuđu koji su tek jedan uslov i početak, ostavimo na starim principima i na starom načinu funkcionisanja. Gde su to promene? Onda tu nema promena.
Promene su nužne i u tome smo se složili, to smo lepo znali da kritikujemo svih ovih godina. Promene su u tome da promenimo sve te osnovne, političke, pravne, društvene odnose, koji nisu valjali i koji su državu i narod doveli u ovo sadašnje stanje. Sudske takse nisu osnovni problem. Treba ih povećati, ali time ne rešavamo one osnovne probleme i to je zavaravanje da nešto izuzetno vredno radimo. Izvinite, jeste i ovo vredno i ovo treba da se radi, ali treba i nešto mnogo važnije, nešto u čemu ocenjujem da ipak kasnimo. Izvinjavam se što sam bio oštriji, ali dobacivanja su me isprovocirala.

Poslanička grupa DSS je podnela amandman na član 6. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudskim taksama. Vrlo kratko ću reći o čemu se radi u ovom članu. To je taksena tarifa na parnični postupak. Tu je izmena utoliko što je po predlogu Vlade uvećana taksa.

Ovim članom krećemo upravo sa onim konkretnim određivanjem iznosa takse. Dosadašnji predlog takse je bio - za tužbu, protivtužbu, prigovor podnet pred sudom opšte nadležnosti, plaća se prema vrednosti predmeta spora. To je neizmenjeni tekst i to je iz starog zakona. Do sada je bilo: do 500 novih dinara vrednosti - 100 novih dinara. Po predlogu Vlade je povećan ovaj cenzus, pa je rečeno: do 10.000 dinara vrednosti - 1.000 dinara.

Ovde se radi o parničnom postupku. To je onaj najveći broj predmeta pred sudovima, naročito sudovima opšte nadležnosti, pred opštinskim sudovima. Prostom računicom je očigledno da je povećanje deset puta. Najniža taksa je bila 100 novih dinara, a sada je 1.000. Najniža takse se uvećava deset puta.

Mi smo, razmatrajući ovaj zakon u načelu, koga smo podržali, istakli da je potrebno njegovo poboljšanje, da nije osnovni problem pravosuđa i pravde u Srbiji visina sudskih taksi koje treba da predstavljaju jedan deo finansiranja sudova i plata sudija. Nije osnovni problem u povećanju sudskih taksi, već je potrebna promena sistema, odnosno osnovnih sistemskih zakona i procesnih zakona. Gospodin Batić, kao ministar, ali i predsednik poslaničke grupe DOS-a u Saveznoj skupštini, rekao je da to nije nadležnost ove naše republičke skupštine. Da, nije naša nadležnost, ali mi smo upravo obećali promene, kako u političkom sistemu, tako i u pravosudnom, u čitavom sistemu, u čitavom društvu.

U svakom slučaju, možemo preduzimati inicijative, bez obzira što nije naša nadležnost izmena procesnog zakona ili, recimo, Zakona o parničnom postupku, koji omogućuje da se parnice vode deset i više godina. Mi smo bili dužni, mi jesmo dužni i mi podržavamo ovaj zakon, ali nastojimo da ukazujemo da je potrebno da taj naš posao blagovremeno i što pre obavimo.

S obzirom da mi ističe vreme, ali ovo je bilo nerazumno skraćenje, moram ukazati u samo jednoj rečenici. U ovom amandmanu koji je odbijen stoji naš predlog da se u ovom članu 6. reč: "privredni" (misli se na privredne sudove), zamenjuje rečju: "trgovinski". Vlada je odbila ovaj amandman, ne znam zašto. Koliko ja znam, mi od 1. januara nemamo privredne sudove u Srbiji. Pred kojim će se to privrednim sudovima plaćati taksa i zašto ovim zakonom predviđamo plaćanje takse pred privrednim sudovima, a te sudove nemamo. Po Zakonu o sudovima, imamo trgovinske sudove.

(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena, gospodine Cvetkoviću.)

Oko sledećeg amandmana ću nastaviti, jer očigledno da nema dovoljno vremena.

Očigledno sam pogrešno protumačen, kao i cela poslanička grupa DSS-a. Našim amandmanom u stavu 8. ovog člana 6. predlaže se da se iza reči "preduzetnik" dodaju reči "kao samostalna stranka", upravo zbog prakse koja se dešava pred privrednim sudovima, pa se tamo pojavljuje fizičko lice i naplaćuju se takse u privrednim sporovima po onoj tački koja važi za fizičko lice, a nakon toga se fizičko lice povlači iz tog privrednog spora. Onda se manja taksa naplaćuje.
Intencija je bila da se upravo u privrednim sporovima naplaćuje pun iznos takse koji je predviđen pred privrednim sudovima, sem ukoliko se to fizičko lice ne pojavljuje kao samostalna stranka. Upravo je naša intencija bila da se naplaćuje veća taksa, a ne manja. Očigledno se nismo razumeli.

S obzirom da je prethodni amandman, veoma sličan, čak i po iznosima, gotovo identičan sa ovim koji je podnela poslanička grupa DSS-a, prihvaćen od strane Vlade, mi odustajemo od našeg amandmana.

Dame i gospodo, amandman poslaničke grupe DSS-a na član 110. stav 2. glasi reči "Vrhovnim sudom Srbije" zamenjuju se rečima "Upravnim sudom", a reči "Vrhovnog suda Srbije" zamenjuju se rečima "Upravnog suda".
Posle osnivanja Upravnog suda Zakonom o uređenju sudova, koji je stupio na snagu 1. januara 2002. godine, ne postoji više nikakav razlog da kontrolu međusobne usklađenosti opštinskih akata vrši Vrhovni sud. Upravni sud, kao specijalizovani sud, prvenstveno je nadležan za kontrolu zakonitosti pojedinačnih pravnih akata, ali tu kontrolu je nemoguće vršiti bez poznavanja sistema državne uprave, ali i lokalne uprave i samouprave.
Otuda se amandmanom nadležnost sa Vrhovnog suda Srbije prenosi na Upravni sud. Samtram da je propustom došlo do toga da ovaj amandman, razložan amandman DSS-a ne bude do sada od strane Vlade ili od strane nadležnog odbora prihvaćen.
U amandmanu DSS-a na član 127. prihvaćeno je da se nadležnost Vrhovnog suda Srbije zameni nadležnošću Upravnog suda. Doduše, u ovom članu 110. radi se o oceni opštih akata opštine, odnosno oceni saglasnosti tih opštih akata sa statutom opštine.
Smatramo da je pravno moguće i jedno i drugo rešenje, ali s obzirom na postojanje upravnog suda i s obzirom da je sva upravna materija data tom sudu, trebalo bi i ovu materiju ocene usklađenosti opšteg akta opštine sa njenim statutom dati u nadležnost upravnog suda. Tako bi upravni sud zaokružio celu upravnu materiju o kojoj bi odlučivao, kako u oceni zakonitosti pojedinačnih akata, tako i u oceni zakonitosti opštih akata. Stoga bih molio usvajanje ovog amandmana poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije.

 U članu 61. Predloga zakona je utvrđen način rešavanja sukoba nadležnosti. Poslanička grupa Demokratske stranke Srbije je u tom smislu dala amandman. Međutim, amandmanom Odbora za pravosuđe i upravu, od 12. februara, u celosti je prihvaćen taj amandman Demokratske stranke Srbije. Jedina razlika je u tome što smo mi predlagali da se taj izvršni organ zove savet, a prihvatili smo drugu terminologiju, pa je određeno kao - opštinsko veće. Stoga u ime poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije odustajemo od ovog amandmana. Hvala.

Dame i gospodo, molim vas, malo pažnje mi dajte. Juče sam govorio nešto, i to fragmentarno, s obzirom da sam izdvojio mišljenje na Zakonodavnom odboru. Odnosio se moj govor naročito na član 45a i član 45b iz amandmana poslaničke grupe DOS,  odnosno poslaničke grupe DSS-a.
Istakao bih, a to je stav svih relevantnih političkih grupacija u Srbiji, da je postojeći Zakon o lokalnoj samoupravi nedovoljan za razvoj daljih odnosa u Republici i dalju decentralizaciju vlasti. Međutim, moram reći da pored nedostataka koje ima postojeći zakon i u sadašnjem Predlogu zakona javlja se niz nedostataka, a upozorio bih na to da svi zajedno pokušamo da sve te nedostatke otklonimo, kako bismo doneli zakon koji će trajati i koji će biti u skladu sa društvenim odnosima i ciljevima koje smo propagirali na prethodnim izborima.
Osnovni problem kod ovog predloga zakona o lokalnoj samoupravi, pored onih na koje sam juče ukazao, to je neusaglašenost sa sadašnjim Ustavom, kao i pojedinim zakonima iz nekih oblasti; takođe stoji i neusklađenost sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi od 15. oktobra 1985. godine. Mi smo od strane ministarstva i Vlade uz Predlog zakona o lokalnoj samoupravi dobili obrazloženje da je cilj usvajanja novog zakona o lokalnoj samoupravi, između ostalog, usklađivanje sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi, koju su donele države članice Saveta Evrope.
Slažemo se sa tim da ćemo u dogledno vreme ovu povelju, koja nas u ovom trenutku ne obavezuje s obzirom da nismo članovi Saveta Evrope, prihvatiti i mi ovde, odnosno naša država. Stoga, naročito nastavljajući komentare rešenja iz Predloga zakona u pogledu predsednika opštine odnosno gradonačelnika u gradovima, ukazujem na odredbu člana 3. Evropske povelje iz 1985. godine, gde stoji, i to u prvom paragrafu odnosno stavu, da lokalna samouprava označava pravo i sposobnost lokalnih vlasti da u okviru zakonskih ograničenja regulišu i upravljaju bitnim delom javnih poslova pod svojom odgovornošću i u interesu lokalnog stanovništva.
To je potpuno u redu, ali stoji drugi paragraf odnosno stav koji kaže, ovo pravo će vršiti savet ili skupštine sastavljene od članova koji su slobodno birani tajnim glasanjem, na osnovu neposrednog, ravnopravnog i univerzalnog prava glasa, koje mogu imati izvršne organe koji su njima odgovorni. To direktno znači, prema Evropskoj povelji, da ovaj član 3. paragraf 2 ne predviđa gradonačelnički sistem, već je Evropskom poveljom predviđeno da skupština ili savet, zavisi od države do države kakvo će ime nositi neposrednim i tajnim glasanjem izabrani od birača, biraju svoj organ koji će predstavljati izvršni organ - to će biti izvršni odbor, izvršni savet i slično, te da se na taj način vrši izvršna vlast u lokalnoj samoupravi, odnosno lokalnoj zajednici.
Ne znam zašto u materijalima uz Predlog zakona poslanici i šira javnost nisu upoznati sa odredbama Povelje, na koju se Vlada i ministarstvo pozivaju. Ova odredba Povelje direktno upućuje na nešto drugo, a ne na rešenje da u lokalnoj samoupravi prihvatimo gradonačelnički sistem, te da gradonačelnik bude inokosni, pazite, kao pojedinac, izvršilac izvršne vlasti i ujedno upravni starešina.
Ovo rešenje se javlja u nekim evropskim zemljama, međutim, ovo rešenje je u suprotnosti sa dosadašnjim navikama, sa političkim iskustvom građana, jer mi imamo rešenje da je dugi niz godina izvršnu vlast u lokalnim samoupravama birala SO, odnosno predstavnici građana koji su izabrani na direktnim neposrednim i tajnim izborima.
Ovo pitanje otvara mogućnost međusobnih odnosa, što se po Predlogu zakona, a i predlogu amandmana odbornika DOS-a ne rešava, pa je stoga neophodno, ukoliko se već prihvati predsednički, odnosno gradonačelnički sistem u lokalnoj samoupravi, usvojiti sve amandmane DSS koji tačno, precizno regulišu obaveze, odgovornosti, prava i izbor saveta i predsednika opštine, odnosno gradonačelnika, kao izvršne organe. U tom smislu su njihove dužnosti tačno podeljene, pa stoga predlog DSS daleko odgovornije, preciznije i jasnije reguliše te odnose.