Dame i gospodo narodni poslanici, govoriću, u ovoj nelogično objedinjenoj raspravi o tri tačke dnevnog reda, koje nemaju mnogo veze jedna sa drugom, samo o Predlogu zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Kako ne bismo ispali mi iz DSS, kako nas predstavljaju stalno kao neke zloće koje stalno nešto rade protiv Vlade Republike Srbije, prave neke afere i ne znam ni ja šta smišljaju, a jadna Vlada je mnogo dobra i radi za dobrobit ovog naroda i države, ali eto, kako to ne može narod da shvati, sada ću vas iznenaditi, pa ću reći da mi kao DSS prihvatamo i podržavamo ovaj predlog zakona koji je dala Vlada Republike Srbije.
Nažalost, opet moramo da konstatujemo da nešto nije bilo u redu i u vezi sa ovim zakonom. Naime, ovaj zakon je ušao u skupštinsku proceduru 21. marta 2002. godine i evo, čekali smo ga do sada, godinu i po dana maltene da uđe u proceduru. Za to može da bude odgovorna samo predsednica Narodne skupštine, gospođa Nataša Mićić. Godinu i po dana mi ovo čekamo i godinu i po dana nije ušlo u proceduru, a za godinu i po dana smo imali svašta po našim stadionima i sportskim halama, godinu i po dana smo izgubili zbog jednog nesavesnog rada u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Sve se to nastavilo i današnjim danom. Malopre sam morao da branim naše amandmane na Odboru za bezbednost, koji je zakazan u 11,00 časova, a nastavak sednice u 10,00 časova, a počela je rasprava o ovom zakonu. Sada moramo gospodin Tomašević i ja, koji smo potpisnici amandmana, da trčimo između sale gde se održava Odbor za bezbednost i ove sale, kako bismo branili naše amandmane na Odboru za bezbednost. Ne znamo ni kako, uostalom, da govorimo o ovom zakonu sada, pošto se ispostavilo da nam Vlada prihvata amandmane gore, na Odboru za bezbednost i sad bi trebalo da imamo ovde neku koncepciju i da govorimo o zakonu, a ne znamo kako će se završiti rasprava na samom Odboru.
To samo govori o situaciji u kojoj se mi kao parlament nalazimo, a mene sa te strane, kao narodnog poslanika, savest ne grize, jer nisam glasao za gospođu Natašu Mićić da bude predsednik Skupštine. Vi koji ste glasali trebalo bi da razmislite da li ovako i na ovaj način može Skupština da bude organizovana i na ovaj način da se radi. Mislim da ne može. Sa te strane, savest mi je potpuno čista.
Ovaj zakon je i te kako potreban našoj zemlji, iz prostog razloga što je zaista povećan broj incidenata na sportskim priredbama u Srbiji i Crnoj Gori. Nekada su oni bili, može se reći, viđeni samo na fudbalskim utakmicama. Međutim, poslednjih nekoliko godina incidenti nam se dešavaju i na drugim sportskim priredbama i u sportskim halama, prilikom košarkaških ili rukometnih utakmica, a sve više se dešavaju i na onim utakmicama koje nisu tzv. (izraz koji se koristi u sportskom svetu) utakmice povećanog rizika, nego obične utakmice lokalnog karaktera u opštinskim ili regionalnim ligama. To govori mnogo više o stanju u društvu, nego što govori o stanju u sportu. Očigledno je da nam se to prenosi i na sport.
Interesantno je - nekada smo na fudbalskim utakmicama naše lige imali po 50-60 hiljada gledalaca i nismo imali toliko problema, koliko imamo sada kada u glavnom gradu Beogradu prvoligaške fudbalske utakmice gleda po 300, 400, 500, 1.000 ljudi maksimum.
Ovaj zakon je dosta savremen i dosta je u skladu sa evropskim zakonima slične sadržine. Recimo, znam od korica do korica engleski zakon, maltene napamet, on je sličnog karaktera, doduše, odnosi se samo na fudbal, a ne na sve sportske priredbe, kao ovaj naš. Mogu reći da je ovaj zakon dosta sličan tom zakonu, a taj engleski zakon je dao dobre rezultate. Sada kada gledate prenose na televizijama, bilo Lige šampiona, bilo utakmice, vidite da kod njih maltene nema nikakve ograde na stadionima, ljudi dolaze porodično na utakmice, stadioni su im puni. Naravno, imaju i dalje huligane, ali oni to što rade ne rade na stadionima, nego van a onda neki drugi zakoni, poput krivičnog ili zakona o javnom redu i miru, vode računa o takvim ljudima.
Zbog toga smatram da nam je ovaj zakon potreban kako bismo ponovo vratili na naše sportske objekte publiku, naravno, kako bi ta publika platila karte i kako bi se ti sportski objekti obnovili. Jer, verovali ili ne, grad Beograd, kao glavni grad naše zemlje, nema nijedan stadion koji ispunjava evropski standard za održavanje utakmica Lige šampiona, a od 1. januara 2004. godine neće imati ni jedan stadion koji ispunjava uslove za igranje utakmica Kupa UEFA.
Znači, oni su propali.
Za stadione "Partizana" i "Crvene zvezde" čak se ni vlasnički još ne zna kome pripadaju, tj. ne zna se ko je gazda tih objekata, što nije tema ovog zakona, ali u toj smo situaciji. Evo, ja dolazim iz jednog grada koji je najbliže mogućnosti da se evropske utakmice igraju na njegovom stadionu, iz Smedereva; to je stadion "Sartida", ali to je samo zato što je najsavremenije do sada rađen, po svim pravilima UEFA, ali ni on nije završen za neku takvu mogućnost.
Jednostavno, da bismo publiku vratili na stadione, da bismo novac zavrteli i u sportu, potreban je jedan ovakav zakon. Međutim, ima nekoliko stvari za koje se nadamo da će ih Vlada prihvatiti na ovom odboru, pozvaćemo i vas, kada budemo obrazlagali te amandmane, da glasate za njih; sporne su velike nadležnosti MUP-a ili policije, i neke nepreciznosti u ovom zakonu.
Na primer, imamo član 20, gde se pri kraju kaže - kolovođa grupe koja izvrši krivično delo iz stava 1. ovog člana kazniće se zatvorom od jedne do pet godina. Naše pravo ne poznaje izraz kolovođa, šta je to kolovođa grupe? To čak nije ni kompletan narodni izraz; znate, ima nekih krajeva gde se kaže kec a ne kolovođa, za kolo, tako da jednostavno kolovođa nije izraz za pravni sistem nego je dobar izraz - podstrekač ili podstrekivač iz grupe. Mi smo to tražili da bi se preciziralo, kao i zabrana ulaska na sportsku priredbu onim licima iz čijeg se ponašanja može zaključiti da je sklono nasilničkom ili nedoličnom ponašanju.
Mi smo našim amandmanom to precizirali, jer vi na ovaj način ostavljate policajcu koji se nalazi ispred sportskog objekta mogućnost da ako dođe neki mladi čovek sa irokez frizurom i minđušom u uhu kaže - znaš šta, ti meni ličiš na nekog nasilnika, ne možeš da uđeš na stadion, iako je dečko, recimo, miran, možda čak i dobar učenik. Tako smo mi našim amandmanima i takve stvari precizirali, jer se ostavlja suviše veliko diskreciono pravo policiji da sama odlučuje da li je neko sklon ili ne nasilničkom ponašanju, mada je to u našoj policiji u poslednje vreme tendencija, da bude ne samo onaj ko juri kriminalce, nego i onaj ko optužuje, presuđuje i osuđuje preko medija, pre nego što uopšte postupci dođu na sud.
Najgore je rešenje člana 23. stava 1. Mi to zovemo, to ćemo braniti na Odboru za bezbednost, verbalnim deliktom, jer on bukvalno glasi - uzvikuje slogane, znači - kaznom zatvora do 60 dana kazniće se za prekršaj fizičko lice ako uzvikuje slogane i parole nepristojne i uvredljive sadržine, unosi ili ističe transparente i druga obeležja (a ranije je u zakonu regulisano ko kontroliše unošenje takvih transparenata, znači ne mora da bude dozvoljeno da budu uneti na stadion ili u sportsku halu) ili na drugi način podstiče mržnju i netrpeljivost koja može da dovede do fizičkog sukoba među učesnicima sportske priredbe.
Ima drugih zakona koji regulišu kako se kažnjavaju osobe koje pozivaju na mržnju i netrpeljivost, na versku, nacionalnu i rasnu netrpeljivost i mržnju, tako da je potpuno nepotrebno da u ovom zakonu stoji jedno takvo rešenje. A "ovo uzvikuje parole i slogane nepristojne i uvredljive sadržine", to ipak može da neko iz MUP-a, ovakvom formulacijom, sebi uzme za pravo da ako počne da skandira jedna grupa navijača npr. "dole Vlada" da uleti policija i da ih sve istera napolje, jer je to, bože moj, uvredljivo za Vladu.
Ali, mi smatramo da je tako nešto verbalni delikt i da jednostavno tako nešto ne bi trebalo da stoji u zakonu. Treba pustiti ljude da skandiraju šta žele da skandiraju, samo ako to ne izaziva rasnu, versku i drugu mržnju i netrpeljivost, ali to već imamo regulisano nekim drugim zakonima i nije potrebno ovde da stoji.
Mi ćemo kao DSS u svakom slučaju podržati ovaj zakon, a nadamo se da će Odbor za bezbednost prihvatiti naše amandmane, a što se tiče onih koje ne prihvati, zamolićemo da ih u kasnijoj raspravi o amandmanima prihvatite. Hvala.