Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su dva zakona o kojima se, od kada je ova Skupština konstituisana, mnogo govorilo.
Naime, svih ovih meseci unazad smo jako često pominjali neophodnost donošenja ovih zakona. Diskusije su išle u više pravaca, od toga kako ti zakoni treba da izgledaju, bilo je dosta kritika i smatram da je zbog toga dobro što smo ova dva zakona dobili danas, što su na dnevnom redu ove Skupštine jer to pitanje zaista treba razrešiti; da ne pominjem da postoji ustavna odredba i odredba zakona o sprovođenju Ustava da se ovi zakoni donesu.
Imamo, dakle, dva teksta čiju je važnost pokazala dosadašnja diskusija. Meni je danas zaista bilo zadovoljstvo da slušam sve narodne poslanike, kako pozicije tako i opozicije, koji su posvetili dosta pažnje ovim zakonima i zaista izneli niz dobrih argumenata, da ne ulazimo u to da nas je ministar u svom pledoajeu vrlo iscrpno upoznao kako sa važnošću ovog pitanja, tako i sa predlozima koje je pred nas stavio.
Naime, predsednik Republike, kako sam Ustav kaže, oličava državno jedinstvo i njegova težina postoji ne samo u ovoj ustavnoj odredbi već iz prostog razloga što građanstvo, što svi građani, što narod predsednika Republike doživljava uvek kao nešto posebno, kao jedan od najviših organa u ovoj zemlji i što ta funkcija sama po sebi nosi veliku težinu. Iz tih razloga je još važnije da ozbiljnu pažnju posvetimo ovim propisima.
Koliko je pitanje važno, govori i činjenica da je Ustav čitav jedan svoj deo posvetio ovoj materiji. Naime, predsedniku Republike Ustav je posvetio desetak članova, od člana 111. do 121. Definisao je dosta pitanja koji se sada ovim zakonima razrađuju. Sam Ustav je, dakle, definisao kako položaj predsednika tako i njegove nadležnosti, ističući posebno njegovu nadležnost i funkciju u proglašenju zakona, pitanje izbora, nespojivosti funkcija, mandata, ostavke, razrešenja, imuniteta, zamene, da bi na kraju, u članu 121, dao i obavezu da se donese poseban zakon o predsedniku.
Ova dva zakona, faktički, predstavljaju razradu ovih ustavnih odredbi, u skladu sa najboljom tradicijom koju smo i mi do sada imali, ali i konsultujući uporedno pravo, s obzirom na to da veliki broj zemalja predstavljaju republike kao što je naša država, tako da je i iskustvo pitanja ove materije iz uporednog prava dosta veliko i da je dosta od toga preuzeto u ovim propisima.
Dakle, kao što sam rekao, Ustav sa svojih desetak članova reguliše pitanje i položaj predsednika. Imamo dva zakona koja ovo razrađuju. Od svih tih propisa, zadržao bih se na jednom članu Ustava i na jednom članu zakona.
Kolega koji je govorio pre mene je to pomenuo. Mislim da je pitanje dosta ozbiljno i da zahteva da mu se pokloni posebna pažnja. Naime, radi se o članu 120. Ustava, koji reguliše pitanje zamenjivanja predsednika Republike, odnosno o članu 117. zakona o predsedniku Republike, koji takođe tretira ovo pitanje.
U članu 120. Ustava kaže se: ''Kada je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre isteka vremena na koje je biran, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine''. Stavom 2. se određuje da ovo zamenjivanje predsednika Republike traje najduže tri meseca i stavom 3. da ''izbore za predsednika Republike predsednik Narodne skupštine je obavezan da raspiše tako da se održe najkasnije tri meseca od nastanka sprečenosti predsednika Republike odnosno prestanka mandata na koji je biran''.
Ovde se postavlja nekoliko i pravnih i faktičkih pitanja, koja mogu da budu više nego interesantna. Jedno od tih pitanja, koje je i ministar u svom izlaganju pomenuo, jeste pitanje legitimske prirode, a neki od diskutanata su ovde postavili još jedno pitanje, pitanje kapaciteta funkcije predsednika Narodne skupštine za vreme dok zamenjuje predsednika Republike.
Osim toga što je to vreme ograničeno na tri meseca, postavilo se pitanje da li on može sa punim kapacitetom da zamenjuje predsednika Republike, odnosno da li može da vrši sve one poslove koje su Ustav i zakon predvideli kao nadležnosti predsednika Republike. Zakon je tu dosta jasan i on odriče pravo predsedniku Narodne skupštine da izvršava sve poslove, odnosno da ispunjava sve nadležnosti koje su date predsedniku Republike, ne samo zbog ograničenog roka na koji on to može da radi, već i iz drugih praktičnih razloga.
Pitanje legitimske prirode je po meni jako bitno iz prostog razloga što se predsednik Republike bira na neposrednim izborima, dakle, direktno od strane građana, dok je predsednik Narodne skupštine izabran posredno, dakle, prvo je izabran za narodnog poslanika a onda je, u Narodnoj skupštini, kao prvi među jednakima, izabran za predsednika Narodne skupštine.
Član 17. zakona razrađuje ustavnu odredbu člana 120. Ustava i u svom prvom stavu predviđa da (to ne znači da razrađuje koji su to razlozi zbog kojih predsednik Republike ne može da obavlja svoje dužnosti) ''ako predsednik Republike podnese ostavku, bude razrešen ili sprečen da izvršava svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine''. Takođe je ovde inkorporiran stav 2. člana 120. Ustava, gde se kaže da je to vreme ograničeno i da to zamenjivanje može da traje ''najduže tri meseca''. Stav 2. je dosta bitan jer se tiče neposredno nadležnosti predsednika Republike, odnosno toga šta predsednik Skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike može da radi. Tu vrlo lako mogu da se razdvoje dve vrste nadležnosti koje su njemu date da obavlja.
Naime, tokom zamenjivanja predsednika Republike, predsednik Narodne skupštine vrši dve vrste poslova. Jedna vrsta su oni protokolarni poslovi, znači, predstavljanje Republike Srbije, primera radi, u zemlji i inostranstvu, primanje opoziva i eksternih pisama stranih diplomatskih predstavnika, dok su kod druge vrste poslova ovde određenih u pitanju poslovi koji ne trpe odlaganje, odnosno ukoliko se ne bi vršili postojala bi opasnost po državu. Radi se o obavezi ''da raspiše izbore za Narodnu skupštinu, da predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, da vrši nadležnosti u oblasti odbrane Republike Srbije i da komanduje Vojskom Srbije''.
Posmatrajući ovaj član, možemo vrlo jasno da razdvojimo ove dve grupe poslova. Prvu, dakle, gde se izvršavaju tekući poslovi, i drugu grupu nadležnosti, koju je potrebno izvršiti bez odlaganja da država ne bi pretrpela štetu. Međutim, imamo i stav 3. člana 17, koji kaže: ''Predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike dužan da raspusti Narodnu skupštinu u svim slučajevima u kojima je to ustavna dužnost predsednika Republike i da svaki izglasani zakon proglasi ukazom''.
Dakle, ovde je njegova nadležnost drugačija od predsednika Republike koji svoju funkciju vrši u punom kapacitetu. Predsednik Republike ne mora, primera radi, ukazom da potpiše neki zakon, može da ga vrati skupštini na ponovno razmatranje, dok kod predsednika Narodne skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike ne postoji ovo pravo, postoji obaveza da sve zakone koji budu izglasani od strane Narodne skupštine svojim ukazom i proglasi, što pokazuje i razrešava onu dilemu koju sam na početku izlaganja izneo, da li je kapacitet predsednika Narodne skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike potpun.
Dakle, postoje određeni poslovi, odnosno nadležnosti koje predstavljaju dužnost predsednika Narodne skupštine, ne samo pravo nego i dužnost, tokom ova tri meseca dok zamenjuje predsednika Republike.
Isto tako, treba pomenuti da predsednik Narodne skupštine ne može da vrši pojedine poslove koje bi inače predsednik Republike mogao.
Recimo, ne može da podnese predlog za promenu Ustava, ne može da daje pomilovanja, odlikovanja, ne može da učestvuje u postupku izbora Ustavnog suda. To pitanje je takođe pokrenuto od nekih govornika koji su govorili pre mene. Dakle, niti da predlaže Narodnoj skupštini broj sudija, na šta inače, po Ustavu, ima pravo predsednik Republike, ali isto tako ne može ni da ih bira sa liste koju utvrdi Narodna skupština.
Sve u svemu, ovim zakonom imamo predviđen i ovaj slučaj koji u praksi može da se desi, koji može da dovede do političke krize u zemlji i do drugih problema. Ovim članom koji sam pomenuo, članom 17. zakona, ta materija je dosta razrađena. Možda bi tu trebalo dodati još nešto. Na kraju krajeva, na ovaj zakon je stigao veliki broj amandmana pa, imajući u vidu da su svi koji su do sada diskutovali o ovom zakonu zaista korektno diskutovali, sa željom da pravilno procene tekst koji imamo pred sobom i da ga, eventualno, nekim primedbama poboljšaju, za očekivati je da će pojedinim amandmanima ovaj tekst zaista i biti poboljšan.
U svakom slučaju, ova dva zakona su nam neophodna. Znate, u srećnim državama u koje, na žalost, naša ne spada, postoji ona izreka ''jednom predsednik - uvek predsednik''. Narodi koji poštuju tu izreku imaju stabilne države. Za očekivati je da ovo bude jedan od koraka da i naša država uđe u red tih srećnih zemalja.
Poslanici DSS-NS će podržati ovaj tekst, moguće je uz neke male intervencije koje bi se izvršile pojedinim amandmanima. U svakom slučaju, još jednom bih rekao da je ovaj zakon značajno dobro urađen i, uz eventualne male korekcije, mislim da će predstavljati jedan korak dalje u demokratizaciji Srbije i uređenju njenih institucija.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, materija koju danas obrađujemo je vrlo ozbiljna materija i radi se... Nema papira ovde, ja iz glave uvek govorim, tako da nema potrebe da se upuštate u to. Dakle, radi se o ozbiljnoj materiji koja do današnjeg dana u našem zakonodavstvu nije na odgovarajući način bila regulisana, tako da je bilo neophodno doneti jedan ovakav zakon.
Postoje tri razloga zašto je ovakav zakon trebalo doneti. Jedan od razloga je činjenica da smo donošenjem Ustava prošle godine dohvatili, dokačili materiju azila i Ustavom garantovali prava licima koja imaju izbeglički status, pa je trebalo to razraditi i sada konkretno zakonskim propisom.
Drugi razlog je da je naša zemlja potpisala mnogobrojne konvencije, sporazume i deklaracije koje regulišu ovu materiju. Samim potpisivanjem tih konvencija i njihovom ratifikacijom postala je obavezna da materiju koju te deklaracije i konvencije sadrže inkorporira u svoje zakonodavstvo.
Treći razlog, koji niko ovde nije pomenuo, a po meni je on takođe bitan, jeste da smo u ne tako dalekoj istoriji naše zemlje imali prilike da imamo azilante u oba smera. Popriličan broj ljudi iz naše zemlje odlazi u druge zemlje tražeći izbeglički status, ali isto tako setimo se samo Rumunije za vreme Čaušeskog, primera radi, jedan dobar deo stranaca i stranih državljana dolazi u našu zemlju i traži azil.
Dakle, imali smo materiju koja nije na adekvatan način bila regulisana i prava je prilika da ova materija bude jednim zakonom sveobuhvatno regulisana. Upravo takav zakonski predlog imamo ispred sebe. Zakon o azilu zaista je jedan sveobuhvatni pravni akt koji obuhvata ovu materiju u celosti i koji u sebi inkorporira sve probleme koje postupak, pre svega problematika azila, zatim i svi postupci koji su potrebni da bi se ovo pitanje rešilo tretiraju. Sve konvencije, sporazumi i deklaracije kojima je naša zemlja pristupila i koje je ratifikovala su na adekvatan način obuhvaćene ovim zakonom.
Naša koleginica Milica Vojić-Marković je u svom izlaganju više nego iscrpno obuhvatila ovu materiju, navodeći koje su konvencije u pitanju i razloge za donošenje zakona, tako da se ja na ovom pitanju više ne bih zadržavao. S obzirom na to da su druge diskusije bile više nego relevantne i zaista usmerene u pravom pravcu i u pravcu podrške ovom zakonu i regulisanju ove materije, ja bih se u svom izlaganju osvrnuo na nekoliko odredaba za koje smatram da su bitne kada je ovaj zakon u pitanju.
U pitanju je druga glava - Osnovna načela. Ima ih 13; ne tako malo za jedan propis. Mislim da je bitno izneti ova načela i reći nešto malo više o njima, iz prostog razloga što ona predstavljaju spoj, s jedne strane, razloga zbog kojih ove zakone treba doneti, a sa druge strane svega onoga što je u samom zakonu sadržano. Naime, specifična materija koju ovaj zakon reguliše zahteva i striktno nabrajanje načela na kojima se on zasniva i, isto tako, objašnjenje tih načela, s obzirom na to da i sam zakon počinje objašnjenjem čitavog niza pojmova koji se u zakonu pominju.
Načela na kojima se ovaj zakon zasniva jesu: 1. zabrana proterivanja ili vraćanja.
Ovo načelo kaže da nijedno lice ne sme biti proterano ili vraćeno protiv njegove volje na teritoriju gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkih stavova. U okviru ovog načela postoji jedan izuzetak: ukoliko bi se radilo o licu za koje se osnovano može smatrati da ugrožava bezbednost zemlje ili koje je pravosnažnom presudom osuđeno za teško krivično delo i predstavlja opasnost za pravni poredak, moguće je takvom licu ne priznati azil.
Stav 3. istog člana u potpunosti isključuje i ovaj slučaj. Naime, ukoliko postoji osnovana sumnja da bi takvo lice bilo podvrgnuto mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju u zemlji na čiju teritoriju bi eventualno bilo vraćeno, takvo lice u ovakvim slučajevima neće biti vraćeno na teritoriju sa koje je izbeglo. Dakle, u potpunosti je načelo zabrane proterivanja ili vraćanja obuhvaćeno članom 6. ovog zakona.
Zatim, tu je načelo nediskriminacije, koje je već pomenuto i vrlo ću kratko. Dakle, zabranjuje se svaka diskriminacija po bilo kom osnovu, bez obzira da li je u pitanju rasa, boja, pol, nacionalna pripadnost, društveno poreklo, imovno stanje, političko ili drugo ubeđenje, jezik, kultura, starost, rođenje, veroispovest. Ovo je jako bitno i značajno načelo, koje je vrlo često bilo kršeno u mnogim slučajevima. Zbog toga je veliki značaj njegovog unošenja u ovaj zakon baš na ovom mestu u okviru ostalih načela.
Dalje, načelo nekažnjavanja za nezakonit ulazak ili boravak. Najveći broj lica koja traže azil bi na teritoriju naše zemlje stupio bez odgovarajućih putnih ili drugih isprava, odnosno ušao bi u zemlju na jedan ilegalan način, pa stoga za ovakva lica neće biti sprovođen poseban postupak, ukoliko ova lica prilikom ulaska i boravka u Republici Srbiji bez odlaganja podnesu zahtev za dobijanje azila. Dakle, to je jedan uslov. Drugi uslov je da pruže valjano obrazloženje za svoj nezakoniti ulazak i boravak u zemlji.
Dalje, načelo jedinstva porodice, koje je već nekoliko govornika pre mene istaklo i koje je takođe značajno. Ono je bitno kako u momentu podnošenja zahteva za dobijanje azila, tako i u postupku azila, pa treba istaći ovde da se i nakon dobijanja azila na svaki način zakon ovim načelom trudi da spoji lica iz jedne porodice, ukoliko eventualno budu razdvojena. Dakle, i lica kojima je odobren azil imaju pravo na spajanje porodice, u skladu sa odredbama ovog zakona.
Sledeće načelo bi bilo načelo informisanja i pravne pomoći. Tu je bilo pomenuto da načelo pravne pomoći nije adekvatno regulisano, što nije tačno.
Dakle, članom 10. obezbeđeno je pravo strancu koji je izrazio nameru da traži azil u Republici Srbiji da bude blagovremeno informisan o svim svojim pravima i obavezama koje ima na osnovu statusa lica koje traže azil tokom celog postupka.
Isto tako, obezbeđena mu je besplatna pravna pomoć, kako od strane naših organa, tako i od strane nevladinih organizacija, odnosno UNHCR-a, ukoliko to lice poželi eventualnu pravnu pomoć od ovih lica. Imamo još načelo besplatnog prevođenja.
Lica koja ne razumeju naš jezik, a verovatno da će biti takvih, imaju pravo da koriste, odnosno da im naša država obezbedi odgovarajuće prevodioce koji govore jezik zemlje iz koje su došli, eventualno i neki drugi jezik koji poznaju.
Načelo lične dostave – mislim da je ovo načelo lične dostave jako bitno, jer onemogućava eventualnu zloupotrebu u toku postupka za izdavanje azila.
Naime, članom 13. Zakona koji reguliše ovo načelo regulisano je da se sva pismena koja se tiču postupka u toku izdavanja azila imaju dostaviti lično licu koje traži azil ili njegovom punomoćniku kojeg ono odredi, što znači da je u potpunosti obezbeđeno da to lice bude upoznato sa svim odlukama koje su u toku postupka za izdavanje azila u odnosu na njega donose.
Načelo rodne ravnopravnosti – njega smo već imali, o njemu su već druge kolege pričale, a suština je da će se licu koje traži azil obezbediti da bude saslušano od strane osobe istog pola, odnosno prevodilac ili tumač koji sa njim korespondira u toku postupka biće istog pola, osim kada to nije moguće ili bi bilo skopčano sa nesrazmernim teškoćama. Ali, i od ovog pravila postoji jedan izuzetak koji se odnosi na sve one radnje koje podrazumevaju fizički kontakt sa licem koje traži azil, dakle, pretresanje, telesni pregledi i slično; u ovom slučaju postoji obaveza države da obezbedi lice istog pola koje bi ove radnje u toku postupka izvršilo.
Treba još pomenuti načelo brige o licima sa posebnim potrebama. Treba istaći maloletnike, jer je vrlo čest slučaj da maloletnici traže azil, lica potpuno ili delimično lišena poslovne sposobnosti, stare osobe, trudnice, samohrane roditelje sa maloletnom decom, osobe sa invaliditetom; o njima će se u daljem postupku posebno voditi računa, odnosno vodiće se računa o specifičnoj situaciji ovih lica, stanja u kome se ona nalaze i njihovim psihofizičkim sposobnostima.
Postoji još i načelo zastupanja maloletnika bez pratnje i poslovno nesposobnih lica, koje se faktički izvodi iz ovog načela brige o licima sa posebnim potrebama.
Zatim, načelo neposrednosti, gde se propisuje da lice koje traži azil ima pravo da usmeno i neposredno bude saslušano od strane ovlašćenih službenika nadležnog organa, MUP-a, i da o svim relevantnim činjenicama za priznavanje prava na utočište, bude obavešteno.
Na kraju, poslednje načelo, koje bih posebno naglasio, to je načelo poverljivosti. Naime, postupak izdavanja azila je umnogome ličan postupak, dakle, postupak u kome se lične stvari iznose, pa kao takav predstavlja službenu tajnu, što znači da organi koji vode postupak za dobijanje azila podatke ne mogu izdavati bilo kome.
Naime, predviđeno je u kojim slučajevima i kome mogu takvi podaci da se iznesu. Oni se ne mogu otkriti državi porekla lica koje traži azil, osim identifikacionih podataka, podataka o članovima porodice, podataka o ispravama koje je izdala zemlja porekla, adrese prebivališta, otisaka prstiju i fotografija tog lica.
Na ovaj način, dakle, samim načelima, kao što sam naveo na početku svog izlaganja, osigurana su u okviru samih načela sva prava lica koja traže azil, sa jedne strane, iz svih onih razloga zbog kojih ova materija jeste toliko specifična, a dalja razrada ovih načela kroz sam zakon je omogućila stvarnu, neposrednu i potpunu zaštitu lica u toku postupka za izdavanje azila.
Na kraju bih još jednom ponovio da zaista imamo zakon koji jednu celu rupu u našem zakonodavstvu reguliše, dakle materiju koja je umnogome izazivala sporove i nije na adekvatan način bila rešena. Ovim zakonom imaćemo ovu problematiku na jednom mestu i potpuno rešenu. Radi se o dobrom zakonskom tekstu, jednom od najboljih koji je došao pred ovu skupštinu u ovom sazivu. Napisan je vrlo jasnim jezikom, potpuno sistematičan, sa puno dobrih rešenja, usaglašen sa zakonodavstvom kako EU, tako i zemalja u okruženju i za očekivati je da ovaj zakon podrže sve poslaničke grupe koje postoje u ovom parlamentu.
Poslanička grupa DSS-NS će, u svakom slučaju, podržati ovaj zakon, iz prostog razloga što je u pitanju dobar zakon koji treba podržati i bilo bi dobro kada bi nam i drugi zakoni bili ovakvi.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, naš narod ima jednu izreku, kaže: kako sam se udala, dobro sam se i nadala. Prvi sam na spisku, čekam juče od dva sata da dođem na red i evo posle dana i po vremena najzad dođoh na red.
Elem, nisam ovu izreku rekao zbog toga, rekao sam zbog jedne druge stvari. Prva dva govornika, koji su zaista govorila o ovom zakonu, a to su bili gospodin Marton i gospodin Krasić, kao dva opoziciona poslanika, zaista su imali dobru, konstruktivnu diskusiju, osvrnuli su se na ovaj zakon i rekli su koliko je on bitan i važan, pohvalile su neke njegove odredbe, rekli su da smatraju da neke stvari treba i menjati.
Za očekivati je bilo s obzirom na ovu temu koja je vrlo važna i koju imamo danas na dnevnom redu da diskusija i dalje ide u tom pravcu, jer zaista pred nama je jedan tekst od koga mnogo štošta zavisi. Pred nama je jedan tekst o kome smo, dok nije došao u ovu skupštinu, diskutovali maltene svakog dana po Poslovniku, pozivajući se zašto ga nema, zašto nije donet i nalazeći raznorazne razloge.
Dakle, diskusija je baš od strane opozicionih poslanika krenula je u jednom pravom smetu, da bi eto kasnije uzela neki drugi pravac, otišla dosta daleko i današnji dan maltene smo ceo izgubili pričajući o drugim stvarima. No, da ne bih upao u istu zamku, da se vratim temi. Dakle, vratiću se zakonu o Ustavnom sudu.
Kada smo pre godinu dana, baš na današnji dan, doneli Ustav, između ostalog, svi smo se ponosili time i bila su nam puna usta toga da vodimo novu instituciju i neke institucije koje već postoje i dajemo nove ingerencije i nove nadležnosti. Svi smo baštinili to, da smo učestvovali u donošenju tog ustava.
I zaista onaj prošli saziv ove skupštine imao je čime da se ponosi i posle 180 godina Srbija, kao samostalna država, po prvi put je dobila Ustav.
Kao jedna od najvažnijih institucija tog novog Ustava je upravo Ustavni sud. Značaj Ustavnog suda je zaista toliki da diskusija o ovoj temi i o ovoj tački dnevnog reda ne bi smela da skreće u drugom pravcu.
Naime, sam Ustav je čitav jedan svoj deo VI deo posvetio Ustavnom sudu, što takođe potvrđuje njegov značaj. U članu 166. vrlo jasno definisao je položaj Ustavnog suda, rekavši da je to samostalan i nezavisan državni organ, koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. U stavu 2. je takođe propisao da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće.
Dakle, pričamo o jednoj instituciji koja se zaista nalazi na vrhu piramide državnih organa, u koju svi treba da pogledamo, pričamo o jednoj instituciji za koju nam je postojeći Ustav dao pravo, ustavnu žalbu da joj se neposredno obratimo ukoliko su povređena neka od naših prava.
Pričamo o nečemu što je do te mere važno u našem pravnom sistemu i u našoj državi da, kao što je prošli skupštinski saziv imao privilegije da učestvuje u donošenju Ustava, ovaj skupštinski saziv ima tu možda privilegiju da donese jedan niz zakona u razradi Ustava, koji smo doneli prošle godine, između ostalog i ovaj zakon o Ustavnom sudu.
Kratko bih se zadržao samo na jednom delu ovog zakona, s obzirom da sam po ovom spisku ovde prvi govornik, a da ima više od 35 prijavljenih i naravno druge će kolege verovatno obraditi nešto drugo. Zadržao bih se na postupku o odlučivanju i o povredi Ustava od strane predsednika Republike.
Zadržao bih se na ovom delu iz više razloga. Jedan od razloga je što ovaj deo zakona o Ustavnom sudu, između ostalog, govori o tome da niko nije iznad Ustava i zakona, pa ni sam predsednik Republike.
Mislim da je to ne samo pravna, nego i civilizacijska tekovina, koja je inkorporirana u ovaj zakon i da je kao takvu treba posebno istaći. Ovde su propisani vrlo jasno uslovi i način na koji se utvrđuje da li je predsednik Republike eventualno povredio Ustav, eventualne sankcije koje postoje za to, ko donosi odluku po tom pitanju i na koji način.
Naime, ova materija regulisana je članom 93. do 98. Predloga zakona koji imamo pred sobom i ona daje Narodnoj skupštini Republike Srbije, čiji smo sastavni deo kao narodni poslanici, pravo da pokreće postupak o odlučivanju i o eventualnoj povredi Ustava od strane predsednika Republike.
Nakon pokretanja ovog postupka, odnosno inicijalnog akta od strane Narodne skupštine, ovaj akt se dostavlja Ustavnom sudu. Da bi on uopšte mogao da uđe u pravnu proceduru, on mora da ispunjava najmanje tri uslova, odnosno on kao takav mora da sadrži pravni osnov na osnovu koga se pokreće, odredbe Ustava koje su povređene i dokaze na kojima se sam akt zasniva, odnosno dokaze na kojima se zasniva to da je predsednik eventualno povredio Ustav.
Ustavni sud, kada dobije jedan ovakav akt, odnosno kada se pokrene ovakav postupak, dostavlja taj akt predsedniku Republike na odgovor. Ovde možda treba intervenisati eventualno nekim amandmanom, jer je predviđeno da Ustavni sud sam utvrđuje rok u kome predsednik Republike treba odgovoriti na ovaj akt.
Iako je predviđen krajnji rok od 45 dana, u kom roku je Ustavni sud dužan da odluči da sprovede čitav postupak, možda bi eventualno nekim amandmanom ovde trebalo intervenisati i odrediti neki rok u kome je Ustavni sud dužan da dostavi ovaj akt predsedniku Republike, a on dužan u određenom roku da da svoj odgovor. S obzirom na to koliko ima amandmana, biće mogućnosti da i u diskusiji o amandmanima ovo pitanje pažljivije razmotrimo.
Članom 94. Predloga zakona je predviđeno da će Ustavni sud zakazati raspravu, da se na ovu novu raspravu pozivaju, s jedne strane predsednik Republike, a sa druge strane predsednik Narodne skupštine, da je u toku same ove rasprave Ustavni sud ograničen samo na odlučivanje o povredama odredaba Ustava koje su navedene u aktu Narodne skupštine o pokretanju postupka, a ne i eventualno i o nekim drugim pitanjima.
Nakon donošenja odluke o tome da li je predsednik Republike povredio ili ne neku ustavnu odredbu, odluku o tome Ustavni sud dostavlja, s jedne strane, Narodnoj skupštini kao inicijatoru, kao pokretaču čitavog postupka, i, s druge strane, naravno, predsedniku Republike, kao organu koji je eventualno učinio povredu, zbog čega je čitav postupak i pokrenut.
Predviđen je, dakle, u članu 96. stav 2. rok od 45 dana od dana podnošenja akta Narodne skupštine kojim se pokreće postupak, u kom roku je Ustavni sud dužan da donese ovakvu odluku, što je dobro, jer sprečava eventualni voluntarizam i odugovlačenje postupka ili čak nepostupanje, a imali smo puno diskusija u tom pravcu.
Treba pomenuti, u okviru ovih odredbi, da postoji mogućnost da Ustavni sud i obustavi postupak, dakle, da ne odlučuje meritorno po aktu Narodne skupštine, već da postupak obustavi i pre meritornog odlučivanja o aktu. Za to su predviđena dva slučaja: prvi je, ako Narodna skupština povuče akt o pokretanju postupka; drugi, ako u toku postupka prestane funkcija predsednika Republike.
Na kraju, odluka o Ustavnog suda i o povredi Ustava od strane predsednika Republike ima pravno dejstvo od dana dostavljanja odluke Narodnoj skupštini i, kao što i odredba Ustava kaže i ono što je kasnije sadržano u samom zakonu, takva odluka je konačna i opšteobavezujuća.
Dakle, obratio sam pažnju ovde na jedan specifičan postupak koji se verovatno u praksi neće često primenjivati, odnosno neće se po njemu raditi, ali je jako bitno da on postoji u ovom zakonu, još jednom bih naveo, zato što u našem ustavnom poretku, donošenjem novog Ustava i zakona o ustavnom sudu, zaista nijedan državni organ, nijedna institucija u ovoj zemlji ne može da bude iznad Ustava i zakona.
Upravo su ove odredbe brana prema eventualnom takvom ponašanju od nekoga ko je u datom trenutku predsednik Republike, ma ko on to bio.
Na kraju, pozvao bih sve narodne poslanike, obzirom na značaj zakona koji danas imamo na dnevnom redu, da se ponovo pozovem na ono kako je ova sednica jako ozbiljno krenula razmatranjem ovog zakona, da svi daju svoj maksimalan doprinos jednoj konstruktivnoj diskusiji.
Imamo dobar tekst zakona pred sobom, imamo zakon koji je dobro i zanatski napisan, koji je potpuno jasan, koji je razradio odredbe Ustava koje se tiču ove materije, imamo dosta amandmana, nadam se da će ministar i Vlada prihvatiti neke od amandmana koji će verovatno poboljšati ovaj tekst.
Pred nama je zakon od izuzetne važnosti i, u odnosu na važnost teme koju imamo na dnevnom redu, mislim da svi tako treba i da se ponašamo.
U svakom slučaju, poslanici DSS i NS podržavaju ovaj tekst zakona, uz eventualne male izmene. Sa zadovoljstvom ćemo svi glasati za ovaj zakon i definitivno ustanoviti Ustavni sud u ovoj zemlji, jer je ovoj zemlji i ovom narodu on više nego potreban.