Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama su dva zakona o kojima se, od kada je ova Skupština konstituisana, mnogo govorilo.
Naime, svih ovih meseci unazad smo jako često pominjali neophodnost donošenja ovih zakona. Diskusije su išle u više pravaca, od toga kako ti zakoni treba da izgledaju, bilo je dosta kritika i smatram da je zbog toga dobro što smo ova dva zakona dobili danas, što su na dnevnom redu ove Skupštine jer to pitanje zaista treba razrešiti; da ne pominjem da postoji ustavna odredba i odredba zakona o sprovođenju Ustava da se ovi zakoni donesu.
Imamo, dakle, dva teksta čiju je važnost pokazala dosadašnja diskusija. Meni je danas zaista bilo zadovoljstvo da slušam sve narodne poslanike, kako pozicije tako i opozicije, koji su posvetili dosta pažnje ovim zakonima i zaista izneli niz dobrih argumenata, da ne ulazimo u to da nas je ministar u svom pledoajeu vrlo iscrpno upoznao kako sa važnošću ovog pitanja, tako i sa predlozima koje je pred nas stavio.
Naime, predsednik Republike, kako sam Ustav kaže, oličava državno jedinstvo i njegova težina postoji ne samo u ovoj ustavnoj odredbi već iz prostog razloga što građanstvo, što svi građani, što narod predsednika Republike doživljava uvek kao nešto posebno, kao jedan od najviših organa u ovoj zemlji i što ta funkcija sama po sebi nosi veliku težinu. Iz tih razloga je još važnije da ozbiljnu pažnju posvetimo ovim propisima.
Koliko je pitanje važno, govori i činjenica da je Ustav čitav jedan svoj deo posvetio ovoj materiji. Naime, predsedniku Republike Ustav je posvetio desetak članova, od člana 111. do 121. Definisao je dosta pitanja koji se sada ovim zakonima razrađuju. Sam Ustav je, dakle, definisao kako položaj predsednika tako i njegove nadležnosti, ističući posebno njegovu nadležnost i funkciju u proglašenju zakona, pitanje izbora, nespojivosti funkcija, mandata, ostavke, razrešenja, imuniteta, zamene, da bi na kraju, u članu 121, dao i obavezu da se donese poseban zakon o predsedniku.
Ova dva zakona, faktički, predstavljaju razradu ovih ustavnih odredbi, u skladu sa najboljom tradicijom koju smo i mi do sada imali, ali i konsultujući uporedno pravo, s obzirom na to da veliki broj zemalja predstavljaju republike kao što je naša država, tako da je i iskustvo pitanja ove materije iz uporednog prava dosta veliko i da je dosta od toga preuzeto u ovim propisima.
Dakle, kao što sam rekao, Ustav sa svojih desetak članova reguliše pitanje i položaj predsednika. Imamo dva zakona koja ovo razrađuju. Od svih tih propisa, zadržao bih se na jednom članu Ustava i na jednom članu zakona.
Kolega koji je govorio pre mene je to pomenuo. Mislim da je pitanje dosta ozbiljno i da zahteva da mu se pokloni posebna pažnja. Naime, radi se o članu 120. Ustava, koji reguliše pitanje zamenjivanja predsednika Republike, odnosno o članu 117. zakona o predsedniku Republike, koji takođe tretira ovo pitanje.
U članu 120. Ustava kaže se: ''Kada je predsednik Republike sprečen da obavlja dužnost ili mu mandat prestane pre isteka vremena na koje je biran, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine''. Stavom 2. se određuje da ovo zamenjivanje predsednika Republike traje najduže tri meseca i stavom 3. da ''izbore za predsednika Republike predsednik Narodne skupštine je obavezan da raspiše tako da se održe najkasnije tri meseca od nastanka sprečenosti predsednika Republike odnosno prestanka mandata na koji je biran''.
Ovde se postavlja nekoliko i pravnih i faktičkih pitanja, koja mogu da budu više nego interesantna. Jedno od tih pitanja, koje je i ministar u svom izlaganju pomenuo, jeste pitanje legitimske prirode, a neki od diskutanata su ovde postavili još jedno pitanje, pitanje kapaciteta funkcije predsednika Narodne skupštine za vreme dok zamenjuje predsednika Republike.
Osim toga što je to vreme ograničeno na tri meseca, postavilo se pitanje da li on može sa punim kapacitetom da zamenjuje predsednika Republike, odnosno da li može da vrši sve one poslove koje su Ustav i zakon predvideli kao nadležnosti predsednika Republike. Zakon je tu dosta jasan i on odriče pravo predsedniku Narodne skupštine da izvršava sve poslove, odnosno da ispunjava sve nadležnosti koje su date predsedniku Republike, ne samo zbog ograničenog roka na koji on to može da radi, već i iz drugih praktičnih razloga.
Pitanje legitimske prirode je po meni jako bitno iz prostog razloga što se predsednik Republike bira na neposrednim izborima, dakle, direktno od strane građana, dok je predsednik Narodne skupštine izabran posredno, dakle, prvo je izabran za narodnog poslanika a onda je, u Narodnoj skupštini, kao prvi među jednakima, izabran za predsednika Narodne skupštine.
Član 17. zakona razrađuje ustavnu odredbu člana 120. Ustava i u svom prvom stavu predviđa da (to ne znači da razrađuje koji su to razlozi zbog kojih predsednik Republike ne može da obavlja svoje dužnosti) ''ako predsednik Republike podnese ostavku, bude razrešen ili sprečen da izvršava svoju funkciju, zamenjuje ga predsednik Narodne skupštine''. Takođe je ovde inkorporiran stav 2. člana 120. Ustava, gde se kaže da je to vreme ograničeno i da to zamenjivanje može da traje ''najduže tri meseca''. Stav 2. je dosta bitan jer se tiče neposredno nadležnosti predsednika Republike, odnosno toga šta predsednik Skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike može da radi. Tu vrlo lako mogu da se razdvoje dve vrste nadležnosti koje su njemu date da obavlja.
Naime, tokom zamenjivanja predsednika Republike, predsednik Narodne skupštine vrši dve vrste poslova. Jedna vrsta su oni protokolarni poslovi, znači, predstavljanje Republike Srbije, primera radi, u zemlji i inostranstvu, primanje opoziva i eksternih pisama stranih diplomatskih predstavnika, dok su kod druge vrste poslova ovde određenih u pitanju poslovi koji ne trpe odlaganje, odnosno ukoliko se ne bi vršili postojala bi opasnost po državu. Radi se o obavezi ''da raspiše izbore za Narodnu skupštinu, da predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, da vrši nadležnosti u oblasti odbrane Republike Srbije i da komanduje Vojskom Srbije''.
Posmatrajući ovaj član, možemo vrlo jasno da razdvojimo ove dve grupe poslova. Prvu, dakle, gde se izvršavaju tekući poslovi, i drugu grupu nadležnosti, koju je potrebno izvršiti bez odlaganja da država ne bi pretrpela štetu. Međutim, imamo i stav 3. člana 17, koji kaže: ''Predsednik Narodne skupštine koji zamenjuje predsednika Republike dužan da raspusti Narodnu skupštinu u svim slučajevima u kojima je to ustavna dužnost predsednika Republike i da svaki izglasani zakon proglasi ukazom''.
Dakle, ovde je njegova nadležnost drugačija od predsednika Republike koji svoju funkciju vrši u punom kapacitetu. Predsednik Republike ne mora, primera radi, ukazom da potpiše neki zakon, može da ga vrati skupštini na ponovno razmatranje, dok kod predsednika Narodne skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike ne postoji ovo pravo, postoji obaveza da sve zakone koji budu izglasani od strane Narodne skupštine svojim ukazom i proglasi, što pokazuje i razrešava onu dilemu koju sam na početku izlaganja izneo, da li je kapacitet predsednika Narodne skupštine tokom zamenjivanja predsednika Republike potpun.
Dakle, postoje određeni poslovi, odnosno nadležnosti koje predstavljaju dužnost predsednika Narodne skupštine, ne samo pravo nego i dužnost, tokom ova tri meseca dok zamenjuje predsednika Republike.
Isto tako, treba pomenuti da predsednik Narodne skupštine ne može da vrši pojedine poslove koje bi inače predsednik Republike mogao.
Recimo, ne može da podnese predlog za promenu Ustava, ne može da daje pomilovanja, odlikovanja, ne može da učestvuje u postupku izbora Ustavnog suda. To pitanje je takođe pokrenuto od nekih govornika koji su govorili pre mene. Dakle, niti da predlaže Narodnoj skupštini broj sudija, na šta inače, po Ustavu, ima pravo predsednik Republike, ali isto tako ne može ni da ih bira sa liste koju utvrdi Narodna skupština.
Sve u svemu, ovim zakonom imamo predviđen i ovaj slučaj koji u praksi može da se desi, koji može da dovede do političke krize u zemlji i do drugih problema. Ovim članom koji sam pomenuo, članom 17. zakona, ta materija je dosta razrađena. Možda bi tu trebalo dodati još nešto. Na kraju krajeva, na ovaj zakon je stigao veliki broj amandmana pa, imajući u vidu da su svi koji su do sada diskutovali o ovom zakonu zaista korektno diskutovali, sa željom da pravilno procene tekst koji imamo pred sobom i da ga, eventualno, nekim primedbama poboljšaju, za očekivati je da će pojedinim amandmanima ovaj tekst zaista i biti poboljšan.
U svakom slučaju, ova dva zakona su nam neophodna. Znate, u srećnim državama u koje, na žalost, naša ne spada, postoji ona izreka ''jednom predsednik - uvek predsednik''. Narodi koji poštuju tu izreku imaju stabilne države. Za očekivati je da ovo bude jedan od koraka da i naša država uđe u red tih srećnih zemalja.
Poslanici DSS-NS će podržati ovaj tekst, moguće je uz neke male intervencije koje bi se izvršile pojedinim amandmanima. U svakom slučaju, još jednom bih rekao da je ovaj zakon značajno dobro urađen i, uz eventualne male korekcije, mislim da će predstavljati jedan korak dalje u demokratizaciji Srbije i uređenju njenih institucija.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, materija koju danas obrađujemo je vrlo ozbiljna materija i radi se... Nema papira ovde, ja iz glave uvek govorim, tako da nema potrebe da se upuštate u to. Dakle, radi se o ozbiljnoj materiji koja do današnjeg dana u našem zakonodavstvu nije na odgovarajući način bila regulisana, tako da je bilo neophodno doneti jedan ovakav zakon.
Postoje tri razloga zašto je ovakav zakon trebalo doneti. Jedan od razloga je činjenica da smo donošenjem Ustava prošle godine dohvatili, dokačili materiju azila i Ustavom garantovali prava licima koja imaju izbeglički status, pa je trebalo to razraditi i sada konkretno zakonskim propisom.
Drugi razlog je da je naša zemlja potpisala mnogobrojne konvencije, sporazume i deklaracije koje regulišu ovu materiju. Samim potpisivanjem tih konvencija i njihovom ratifikacijom postala je obavezna da materiju koju te deklaracije i konvencije sadrže inkorporira u svoje zakonodavstvo.
Treći razlog, koji niko ovde nije pomenuo, a po meni je on takođe bitan, jeste da smo u ne tako dalekoj istoriji naše zemlje imali prilike da imamo azilante u oba smera. Popriličan broj ljudi iz naše zemlje odlazi u druge zemlje tražeći izbeglički status, ali isto tako setimo se samo Rumunije za vreme Čaušeskog, primera radi, jedan dobar deo stranaca i stranih državljana dolazi u našu zemlju i traži azil.
Dakle, imali smo materiju koja nije na adekvatan način bila regulisana i prava je prilika da ova materija bude jednim zakonom sveobuhvatno regulisana. Upravo takav zakonski predlog imamo ispred sebe. Zakon o azilu zaista je jedan sveobuhvatni pravni akt koji obuhvata ovu materiju u celosti i koji u sebi inkorporira sve probleme koje postupak, pre svega problematika azila, zatim i svi postupci koji su potrebni da bi se ovo pitanje rešilo tretiraju. Sve konvencije, sporazumi i deklaracije kojima je naša zemlja pristupila i koje je ratifikovala su na adekvatan način obuhvaćene ovim zakonom.
Naša koleginica Milica Vojić-Marković je u svom izlaganju više nego iscrpno obuhvatila ovu materiju, navodeći koje su konvencije u pitanju i razloge za donošenje zakona, tako da se ja na ovom pitanju više ne bih zadržavao. S obzirom na to da su druge diskusije bile više nego relevantne i zaista usmerene u pravom pravcu i u pravcu podrške ovom zakonu i regulisanju ove materije, ja bih se u svom izlaganju osvrnuo na nekoliko odredaba za koje smatram da su bitne kada je ovaj zakon u pitanju.
U pitanju je druga glava - Osnovna načela. Ima ih 13; ne tako malo za jedan propis. Mislim da je bitno izneti ova načela i reći nešto malo više o njima, iz prostog razloga što ona predstavljaju spoj, s jedne strane, razloga zbog kojih ove zakone treba doneti, a sa druge strane svega onoga što je u samom zakonu sadržano. Naime, specifična materija koju ovaj zakon reguliše zahteva i striktno nabrajanje načela na kojima se on zasniva i, isto tako, objašnjenje tih načela, s obzirom na to da i sam zakon počinje objašnjenjem čitavog niza pojmova koji se u zakonu pominju.
Načela na kojima se ovaj zakon zasniva jesu: 1. zabrana proterivanja ili vraćanja.
Ovo načelo kaže da nijedno lice ne sme biti proterano ili vraćeno protiv njegove volje na teritoriju gde bi njegov život ili sloboda bili ugroženi zbog njegove rase, pola, jezika, veroispovesti, nacionalnosti, pripadnosti određenoj društvenoj grupi ili političkih stavova. U okviru ovog načela postoji jedan izuzetak: ukoliko bi se radilo o licu za koje se osnovano može smatrati da ugrožava bezbednost zemlje ili koje je pravosnažnom presudom osuđeno za teško krivično delo i predstavlja opasnost za pravni poredak, moguće je takvom licu ne priznati azil.
Stav 3. istog člana u potpunosti isključuje i ovaj slučaj. Naime, ukoliko postoji osnovana sumnja da bi takvo lice bilo podvrgnuto mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju u zemlji na čiju teritoriju bi eventualno bilo vraćeno, takvo lice u ovakvim slučajevima neće biti vraćeno na teritoriju sa koje je izbeglo. Dakle, u potpunosti je načelo zabrane proterivanja ili vraćanja obuhvaćeno članom 6. ovog zakona.
Zatim, tu je načelo nediskriminacije, koje je već pomenuto i vrlo ću kratko. Dakle, zabranjuje se svaka diskriminacija po bilo kom osnovu, bez obzira da li je u pitanju rasa, boja, pol, nacionalna pripadnost, društveno poreklo, imovno stanje, političko ili drugo ubeđenje, jezik, kultura, starost, rođenje, veroispovest. Ovo je jako bitno i značajno načelo, koje je vrlo često bilo kršeno u mnogim slučajevima. Zbog toga je veliki značaj njegovog unošenja u ovaj zakon baš na ovom mestu u okviru ostalih načela.
Dalje, načelo nekažnjavanja za nezakonit ulazak ili boravak. Najveći broj lica koja traže azil bi na teritoriju naše zemlje stupio bez odgovarajućih putnih ili drugih isprava, odnosno ušao bi u zemlju na jedan ilegalan način, pa stoga za ovakva lica neće biti sprovođen poseban postupak, ukoliko ova lica prilikom ulaska i boravka u Republici Srbiji bez odlaganja podnesu zahtev za dobijanje azila. Dakle, to je jedan uslov. Drugi uslov je da pruže valjano obrazloženje za svoj nezakoniti ulazak i boravak u zemlji.
Dalje, načelo jedinstva porodice, koje je već nekoliko govornika pre mene istaklo i koje je takođe značajno. Ono je bitno kako u momentu podnošenja zahteva za dobijanje azila, tako i u postupku azila, pa treba istaći ovde da se i nakon dobijanja azila na svaki način zakon ovim načelom trudi da spoji lica iz jedne porodice, ukoliko eventualno budu razdvojena. Dakle, i lica kojima je odobren azil imaju pravo na spajanje porodice, u skladu sa odredbama ovog zakona.
Sledeće načelo bi bilo načelo informisanja i pravne pomoći. Tu je bilo pomenuto da načelo pravne pomoći nije adekvatno regulisano, što nije tačno.
Dakle, članom 10. obezbeđeno je pravo strancu koji je izrazio nameru da traži azil u Republici Srbiji da bude blagovremeno informisan o svim svojim pravima i obavezama koje ima na osnovu statusa lica koje traže azil tokom celog postupka.
Isto tako, obezbeđena mu je besplatna pravna pomoć, kako od strane naših organa, tako i od strane nevladinih organizacija, odnosno UNHCR-a, ukoliko to lice poželi eventualnu pravnu pomoć od ovih lica. Imamo još načelo besplatnog prevođenja.
Lica koja ne razumeju naš jezik, a verovatno da će biti takvih, imaju pravo da koriste, odnosno da im naša država obezbedi odgovarajuće prevodioce koji govore jezik zemlje iz koje su došli, eventualno i neki drugi jezik koji poznaju.
Načelo lične dostave – mislim da je ovo načelo lične dostave jako bitno, jer onemogućava eventualnu zloupotrebu u toku postupka za izdavanje azila.
Naime, članom 13. Zakona koji reguliše ovo načelo regulisano je da se sva pismena koja se tiču postupka u toku izdavanja azila imaju dostaviti lično licu koje traži azil ili njegovom punomoćniku kojeg ono odredi, što znači da je u potpunosti obezbeđeno da to lice bude upoznato sa svim odlukama koje su u toku postupka za izdavanje azila u odnosu na njega donose.
Načelo rodne ravnopravnosti – njega smo već imali, o njemu su već druge kolege pričale, a suština je da će se licu koje traži azil obezbediti da bude saslušano od strane osobe istog pola, odnosno prevodilac ili tumač koji sa njim korespondira u toku postupka biće istog pola, osim kada to nije moguće ili bi bilo skopčano sa nesrazmernim teškoćama. Ali, i od ovog pravila postoji jedan izuzetak koji se odnosi na sve one radnje koje podrazumevaju fizički kontakt sa licem koje traži azil, dakle, pretresanje, telesni pregledi i slično; u ovom slučaju postoji obaveza države da obezbedi lice istog pola koje bi ove radnje u toku postupka izvršilo.
Treba još pomenuti načelo brige o licima sa posebnim potrebama. Treba istaći maloletnike, jer je vrlo čest slučaj da maloletnici traže azil, lica potpuno ili delimično lišena poslovne sposobnosti, stare osobe, trudnice, samohrane roditelje sa maloletnom decom, osobe sa invaliditetom; o njima će se u daljem postupku posebno voditi računa, odnosno vodiće se računa o specifičnoj situaciji ovih lica, stanja u kome se ona nalaze i njihovim psihofizičkim sposobnostima.
Postoji još i načelo zastupanja maloletnika bez pratnje i poslovno nesposobnih lica, koje se faktički izvodi iz ovog načela brige o licima sa posebnim potrebama.
Zatim, načelo neposrednosti, gde se propisuje da lice koje traži azil ima pravo da usmeno i neposredno bude saslušano od strane ovlašćenih službenika nadležnog organa, MUP-a, i da o svim relevantnim činjenicama za priznavanje prava na utočište, bude obavešteno.
Na kraju, poslednje načelo, koje bih posebno naglasio, to je načelo poverljivosti. Naime, postupak izdavanja azila je umnogome ličan postupak, dakle, postupak u kome se lične stvari iznose, pa kao takav predstavlja službenu tajnu, što znači da organi koji vode postupak za dobijanje azila podatke ne mogu izdavati bilo kome.
Naime, predviđeno je u kojim slučajevima i kome mogu takvi podaci da se iznesu. Oni se ne mogu otkriti državi porekla lica koje traži azil, osim identifikacionih podataka, podataka o članovima porodice, podataka o ispravama koje je izdala zemlja porekla, adrese prebivališta, otisaka prstiju i fotografija tog lica.
Na ovaj način, dakle, samim načelima, kao što sam naveo na početku svog izlaganja, osigurana su u okviru samih načela sva prava lica koja traže azil, sa jedne strane, iz svih onih razloga zbog kojih ova materija jeste toliko specifična, a dalja razrada ovih načela kroz sam zakon je omogućila stvarnu, neposrednu i potpunu zaštitu lica u toku postupka za izdavanje azila.
Na kraju bih još jednom ponovio da zaista imamo zakon koji jednu celu rupu u našem zakonodavstvu reguliše, dakle materiju koja je umnogome izazivala sporove i nije na adekvatan način bila rešena. Ovim zakonom imaćemo ovu problematiku na jednom mestu i potpuno rešenu. Radi se o dobrom zakonskom tekstu, jednom od najboljih koji je došao pred ovu skupštinu u ovom sazivu. Napisan je vrlo jasnim jezikom, potpuno sistematičan, sa puno dobrih rešenja, usaglašen sa zakonodavstvom kako EU, tako i zemalja u okruženju i za očekivati je da ovaj zakon podrže sve poslaničke grupe koje postoje u ovom parlamentu.
Poslanička grupa DSS-NS će, u svakom slučaju, podržati ovaj zakon, iz prostog razloga što je u pitanju dobar zakon koji treba podržati i bilo bi dobro kada bi nam i drugi zakoni bili ovakvi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, naš narod ima jednu izreku, kaže: kako sam se udala, dobro sam se i nadala. Prvi sam na spisku, čekam juče od dva sata da dođem na red i evo posle dana i po vremena najzad dođoh na red.
Elem, nisam ovu izreku rekao zbog toga, rekao sam zbog jedne druge stvari. Prva dva govornika, koji su zaista govorila o ovom zakonu, a to su bili gospodin Marton i gospodin Krasić, kao dva opoziciona poslanika, zaista su imali dobru, konstruktivnu diskusiju, osvrnuli su se na ovaj zakon i rekli su koliko je on bitan i važan, pohvalile su neke njegove odredbe, rekli su da smatraju da neke stvari treba i menjati.
Za očekivati je bilo s obzirom na ovu temu koja je vrlo važna i koju imamo danas na dnevnom redu da diskusija i dalje ide u tom pravcu, jer zaista pred nama je jedan tekst od koga mnogo štošta zavisi. Pred nama je jedan tekst o kome smo, dok nije došao u ovu skupštinu, diskutovali maltene svakog dana po Poslovniku, pozivajući se zašto ga nema, zašto nije donet i nalazeći raznorazne razloge.
Dakle, diskusija je baš od strane opozicionih poslanika krenula je u jednom pravom smetu, da bi eto kasnije uzela neki drugi pravac, otišla dosta daleko i današnji dan maltene smo ceo izgubili pričajući o drugim stvarima. No, da ne bih upao u istu zamku, da se vratim temi. Dakle, vratiću se zakonu o Ustavnom sudu.
Kada smo pre godinu dana, baš na današnji dan, doneli Ustav, između ostalog, svi smo se ponosili time i bila su nam puna usta toga da vodimo novu instituciju i neke institucije koje već postoje i dajemo nove ingerencije i nove nadležnosti. Svi smo baštinili to, da smo učestvovali u donošenju tog ustava.
I zaista onaj prošli saziv ove skupštine imao je čime da se ponosi i posle 180 godina Srbija, kao samostalna država, po prvi put je dobila Ustav.
Kao jedna od najvažnijih institucija tog novog Ustava je upravo Ustavni sud. Značaj Ustavnog suda je zaista toliki da diskusija o ovoj temi i o ovoj tački dnevnog reda ne bi smela da skreće u drugom pravcu.
Naime, sam Ustav je čitav jedan svoj deo VI deo posvetio Ustavnom sudu, što takođe potvrđuje njegov značaj. U članu 166. vrlo jasno definisao je položaj Ustavnog suda, rekavši da je to samostalan i nezavisan državni organ, koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. U stavu 2. je takođe propisao da su odluke Ustavnog suda konačne, izvršne i opšteobavezujuće.
Dakle, pričamo o jednoj instituciji koja se zaista nalazi na vrhu piramide državnih organa, u koju svi treba da pogledamo, pričamo o jednoj instituciji za koju nam je postojeći Ustav dao pravo, ustavnu žalbu da joj se neposredno obratimo ukoliko su povređena neka od naših prava.
Pričamo o nečemu što je do te mere važno u našem pravnom sistemu i u našoj državi da, kao što je prošli skupštinski saziv imao privilegije da učestvuje u donošenju Ustava, ovaj skupštinski saziv ima tu možda privilegiju da donese jedan niz zakona u razradi Ustava, koji smo doneli prošle godine, između ostalog i ovaj zakon o Ustavnom sudu.
Kratko bih se zadržao samo na jednom delu ovog zakona, s obzirom da sam po ovom spisku ovde prvi govornik, a da ima više od 35 prijavljenih i naravno druge će kolege verovatno obraditi nešto drugo. Zadržao bih se na postupku o odlučivanju i o povredi Ustava od strane predsednika Republike.
Zadržao bih se na ovom delu iz više razloga. Jedan od razloga je što ovaj deo zakona o Ustavnom sudu, između ostalog, govori o tome da niko nije iznad Ustava i zakona, pa ni sam predsednik Republike.
Mislim da je to ne samo pravna, nego i civilizacijska tekovina, koja je inkorporirana u ovaj zakon i da je kao takvu treba posebno istaći. Ovde su propisani vrlo jasno uslovi i način na koji se utvrđuje da li je predsednik Republike eventualno povredio Ustav, eventualne sankcije koje postoje za to, ko donosi odluku po tom pitanju i na koji način.
Naime, ova materija regulisana je članom 93. do 98. Predloga zakona koji imamo pred sobom i ona daje Narodnoj skupštini Republike Srbije, čiji smo sastavni deo kao narodni poslanici, pravo da pokreće postupak o odlučivanju i o eventualnoj povredi Ustava od strane predsednika Republike.
Nakon pokretanja ovog postupka, odnosno inicijalnog akta od strane Narodne skupštine, ovaj akt se dostavlja Ustavnom sudu. Da bi on uopšte mogao da uđe u pravnu proceduru, on mora da ispunjava najmanje tri uslova, odnosno on kao takav mora da sadrži pravni osnov na osnovu koga se pokreće, odredbe Ustava koje su povređene i dokaze na kojima se sam akt zasniva, odnosno dokaze na kojima se zasniva to da je predsednik eventualno povredio Ustav.
Ustavni sud, kada dobije jedan ovakav akt, odnosno kada se pokrene ovakav postupak, dostavlja taj akt predsedniku Republike na odgovor. Ovde možda treba intervenisati eventualno nekim amandmanom, jer je predviđeno da Ustavni sud sam utvrđuje rok u kome predsednik Republike treba odgovoriti na ovaj akt.
Iako je predviđen krajnji rok od 45 dana, u kom roku je Ustavni sud dužan da odluči da sprovede čitav postupak, možda bi eventualno nekim amandmanom ovde trebalo intervenisati i odrediti neki rok u kome je Ustavni sud dužan da dostavi ovaj akt predsedniku Republike, a on dužan u određenom roku da da svoj odgovor. S obzirom na to koliko ima amandmana, biće mogućnosti da i u diskusiji o amandmanima ovo pitanje pažljivije razmotrimo.
Članom 94. Predloga zakona je predviđeno da će Ustavni sud zakazati raspravu, da se na ovu novu raspravu pozivaju, s jedne strane predsednik Republike, a sa druge strane predsednik Narodne skupštine, da je u toku same ove rasprave Ustavni sud ograničen samo na odlučivanje o povredama odredaba Ustava koje su navedene u aktu Narodne skupštine o pokretanju postupka, a ne i eventualno i o nekim drugim pitanjima.
Nakon donošenja odluke o tome da li je predsednik Republike povredio ili ne neku ustavnu odredbu, odluku o tome Ustavni sud dostavlja, s jedne strane, Narodnoj skupštini kao inicijatoru, kao pokretaču čitavog postupka, i, s druge strane, naravno, predsedniku Republike, kao organu koji je eventualno učinio povredu, zbog čega je čitav postupak i pokrenut.
Predviđen je, dakle, u članu 96. stav 2. rok od 45 dana od dana podnošenja akta Narodne skupštine kojim se pokreće postupak, u kom roku je Ustavni sud dužan da donese ovakvu odluku, što je dobro, jer sprečava eventualni voluntarizam i odugovlačenje postupka ili čak nepostupanje, a imali smo puno diskusija u tom pravcu.
Treba pomenuti, u okviru ovih odredbi, da postoji mogućnost da Ustavni sud i obustavi postupak, dakle, da ne odlučuje meritorno po aktu Narodne skupštine, već da postupak obustavi i pre meritornog odlučivanja o aktu. Za to su predviđena dva slučaja: prvi je, ako Narodna skupština povuče akt o pokretanju postupka; drugi, ako u toku postupka prestane funkcija predsednika Republike.
Na kraju, odluka o Ustavnog suda i o povredi Ustava od strane predsednika Republike ima pravno dejstvo od dana dostavljanja odluke Narodnoj skupštini i, kao što i odredba Ustava kaže i ono što je kasnije sadržano u samom zakonu, takva odluka je konačna i opšteobavezujuća.
Dakle, obratio sam pažnju ovde na jedan specifičan postupak koji se verovatno u praksi neće često primenjivati, odnosno neće se po njemu raditi, ali je jako bitno da on postoji u ovom zakonu, još jednom bih naveo, zato što u našem ustavnom poretku, donošenjem novog Ustava i zakona o ustavnom sudu, zaista nijedan državni organ, nijedna institucija u ovoj zemlji ne može da bude iznad Ustava i zakona.
Upravo su ove odredbe brana prema eventualnom takvom ponašanju od nekoga ko je u datom trenutku predsednik Republike, ma ko on to bio.
Na kraju, pozvao bih sve narodne poslanike, obzirom na značaj zakona koji danas imamo na dnevnom redu, da se ponovo pozovem na ono kako je ova sednica jako ozbiljno krenula razmatranjem ovog zakona, da svi daju svoj maksimalan doprinos jednoj konstruktivnoj diskusiji.
Imamo dobar tekst zakona pred sobom, imamo zakon koji je dobro i zanatski napisan, koji je potpuno jasan, koji je razradio odredbe Ustava koje se tiču ove materije, imamo dosta amandmana, nadam se da će ministar i Vlada prihvatiti neke od amandmana koji će verovatno poboljšati ovaj tekst.
Pred nama je zakon od izuzetne važnosti i, u odnosu na važnost teme koju imamo na dnevnom redu, mislim da svi tako treba i da se ponašamo.
U svakom slučaju, poslanici DSS i NS podržavaju ovaj tekst zakona, uz eventualne male izmene. Sa zadovoljstvom ćemo svi glasati za ovaj zakon i definitivno ustanoviti Ustavni sud u ovoj zemlji, jer je ovoj zemlji i ovom narodu on više nego potreban.

Vrlo ću kratko. Znam da se gospođa Radeta razume u mnoge stvari, nisam znao da se razume u pčelarstvo. Međutim, ona se, otprilike, razume u trutove i u radilice. Postoje i one koje su matice i koje brinu i o trutovima i o radilicama. Bez matice ne može da postoji pčelinje društvo. Mi smo ti koji radimo ono što matica u jednom pčelinjaku radi, a vi se bavite trutovima i radilicama i dalje, to je vaš problem, nije naš.

Uvažene kolege, gospodine ministre, vratimo se amandmanima. Poslanici DSS-a su jučerašnji dan, iako se uglavnom diskutovalo o Poslovniku, koristili da diskutuju o amandmanima. Između ostalog, govorili su o ovom amandmanu.
Danas govorimo samo o amandmanima, takav je dogovor. Mi nećemo odstupiti od ovog dogovora, ali nije na odmet ponoviti nešto što smo i juče istakli.
Naime, konkretno se radi o članu 15. osnovnog Zakona o osiguranju, gde je Vlada intervenisala, pre svega da bi omogućila društvu za osiguranje da višak rizika koji se ne može pokriti sopstvenim sredstvima reosigura. To reosiguranje se može izvršiti kako kod domaćeg tako i kod stranog društva za osiguranje, a čitava promena osnovnog zakona, koju je inicirala Vlada, izvršena je da bi Srbija mogla lakše i brže da pristupi STO.
Podsetio bih da je Vlada Srbije usvojila Akcioni plan za otklanjanje prepreka za pristupanje STO, tako da je po ovom planu neophodno da se sve prepreke otklone do polovine 2008. godine. Vlada je iskoristila mogućnost, predlažući ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju, između ostalog, da interveniše i kod člana 15.
Amandman koji je podneo kolega Mirović, glasi: briše se. Dakle, briše se predlog Vlade o izmenama osnovnog Zakona o osiguranju. Kao takav, on ne može da se prihvati, upravo iz razloga zbog kojih je Vlada i podnela ovaj amandman.
Iz ovih razloga, pozivam sve poslanike da u danu za glasanje ne prihvate ovaj amandman, jer ovaj amandman, u svakom slučaju, bitno poboljšava tekst osnovnog Zakona o osiguranju.

Gospodine predsedavajući, za očekivati je od vas, kao iskusnog poslanika i iskusnog predsedavajućeg, da vratite ovu diskusiju u tokove, odnosno da se priča o dnevnom redu. Javljam se po Poslovniku, član 103. stav 1, kao što su se javljale i moje kolege prethodnici iz DSS.
Naime, nemajući drugog načina da govorimo o zakonu, obzirom da se danas ovde uzaludno troši vreme na diskusije koje se ne tiču ovog parlamenta, mi smo pribegli tome da iskoristimo javljanje po Poslovniku, ali da diskutujemo o zakonu i o amandmanima, duboko uvereni da se tako treba ponašati i da je to jedini način da ovu sednicu privedemo kraju i da održimo dostojanstvo ovog parlamenta.
Dakle, javljam se po amandmanu na član 15. stav 4, koji je uložio kolega Dejan Mirović. Naime, kolega Dejan Mirović je predvideo da se član 2. briše. Smatram da ovaj amandman ne treba prihvatiti, kao što ne treba prihvatiti ni druge amandmane koji su podneti na ovaj predlog zakona, a koji u sebi sadrže uglavnom jednu odrednicu: briše se, briše se, briše se.
Vlada Republike Srbije je tražila izmenu osnovnog teksta Zakona o osiguranju, koji je donet pre par godina, iz prostog razloga što vreme čini svoje, što se Srbija približava određenim evropskim integracijama i iz razloga što treba izvršiti dalje približavanje STO, i samim tim čitav niz promena ovog zakona vezan je za ovu materiju. Između ostalog, i što se tiče člana 15, koji govori o reosiguranju, Vlada je predložila da se jedan deo tog člana briše, upravo iz ovih razloga.
Amandman koji je podneo kolega Mirović, a koji traži brisanje predloga za izmenu zakona od strane Vlade, nema svrhe i kao takav zadržava osnovni tekst zakona, odnosno ostavlja nas dalje od integracija koje su nam više nego potrebne i približavanja STO. Iz ovih razloga, ovaj amandman ne treba prihvatiti.
Dao bih još jedan argument koji govori u prilog tome da ovaj amandman ne treba prihvatiti, a to je činjenica da je članom 25. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju predviđeno da se odredbe člana 1. i 2. ovog zakona primenjuju po isteku 5 godina od dana pristupanja Republike Srbije STO.
To znači u konkretnom slučaju da se ova odredba ne bi primenjivala odmah, primenjivala bi se tek po proteku roka od pet godina, tako da je potpuno iluzorno gubiti toliko mnogo vremena.
Skrenuo bih pažnju da je ovaj amandman danas bio na dnevnom redu onda kada je počelo zasedanje, dakle u 10,00 sati, evo, potrošili smo kompletno radno vreme današnje, nismo odmakli mnogo daleko i zbog toga bih, na kraju, iskoristio priliku da zamolim sve narodne poslanike da se vrate temi, da se vrati amandmanima, da ovu sednicu privedemo kraju na način kako to dolikuje Narodnoj skupštini i da sačuvamo njeno dostojanstvo.
Poslanici Demokratske stranke Srbije su danas sve vreme se potrudili da budu do kraja konstruktivni, javljaju se po Poslovniku, ali uvek kada se po Poslovniku jave diskutuju o amandmanima, tako da na taj način želimo da damo svoj doprinos jednoj korektnoj i argumentovanoj diskusiji.

Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moji prethodnici su sasvim jasno i dobro obrazložili zašto ovaj amandman treba odbiti i zašto je tekst koji je Vlada ponudila dobar, zašto ga ne treba menjati. Međutim, primetio sam nešto što mislim da treba istaći.
Naime, imali smo dva amandmana na ovaj član Predloga zakona: onaj prethodni, narodnog poslanika Radovanovića koji je tražio da se briše samo stav 2. ovog člana i amandman o kome trenutno razgovaramo narodnih poslanika Lasla Varge i Balint Pastora koji su tražili da se brišu i stav 2. i stav 3.
Dakle, imali smo dva amandmana u vezi sa brisanjem stava 2. Da li je to slučajnost ili ne, neka oni razmišljaju o tome, ali je indikativno da postoji jedno takvo zalaganje za brisanje stava 2.
Ja bih skrenuo pažnju da je nemoguće prihvatiti ovaj amandman. Ako bi se ovaj amandman prihvatio, mi bismo lišili i Vladu i Ustavni sud njihovih obaveza koje proističu iz Ustava. Jasno je da je u članu 176. Ustava predviđen nadzor nad radom organa autonomne pokrajine i članom 2. i članom 3. se razrađuje način na koji se to vrši. Stav 1. je vrlo jasan – Vlada vrši nadzor, odnosno ministarstva koja prate ustavnost i zakonitost akata koje donose autonomne pokrajine, a što se tiče ovih rokova, to je ovde bilo sasvim dobro objašnjeno.
Dakle, vaš amandman, čak i da postoji dobra volja u ovoj skupštini, ne može da se prihvati jer bismo na taj način lišili dve vrlo važne institucije u ovoj zemlji njihovih nadležnosti, što je potpuno nemoguće. Njihove nadležnosti proističu direktno iz Ustava i ovo je samo razrada ovih ustavnih odredaba. Hvala.

Uvažene kolege narodni poslanici, kolega Martinović (vidim da trenutno nije tu) podneo je amandman kojim je tražio da se posle reči "konzularnih predstavnika Republike Srbije" dodaju reči "odluke Ustavnog suda Republike Srbije".
Gospodin Martinović je obrazlagao svoj amandman i u obrazloženju zašto treba prihvatiti ovaj amandman naveo je, između ostalog, da s obzirom na to da imamo tri grane vlasti, zakonodavnu, izvršnu, sudsku, da se zakonodavna ogleda pre svega u radu parlamenta kao najvišeg organa zakonodavne vlasti, izvršna u radu Vlade, kao najvišeg organa izvršne vlasti, te da je Ustavni sud, kao pandan, najviši, najznačajniji i najvažniji organ sudske vlasti i treba da koristi državni pečat prilikom donošenja svojih odluka, kao što to čini Vlada, odnosno kao što to čini parlament.
Vlada je dala preporuku da se ovaj amandman ne prihvati i dala je vrlo jasno obrazloženje. Naime, Ustavni sud u okviru svojih Ustavom utvrđenih nadležnosti donosi tri vrste akata: odluke, rešenja i zaključke. Amandman traži da se za donošenje odluka koristi državni pečat. Međutim, postavlja se pitanje koje sve vrste odluka i kakve odluke donosi Ustavni sud, kolike su one važnosti i da li treba koristiti državni pečat baš i za ovakvu vrstu akata. Vlada je stala na stanovište da ne treba koristiti državni pečat Republike Srbije.
Posebno bih skrenuo pažnju da je Predlogom zakona predviđeno da se zakonom mogu odrediti druga akta na koja se stavlja državni pečat Republike Srbije, što faktički omogućava da se u pojedinim slučajevima posebnim zakonom precizno uredi na koje bi eventualno odluke Ustavnog suda mogao biti stavljen pečat Republike Srbije.
Činjenica je da je Ustavni sud jedna nezavisna i i te kako važna institucija ove zemlje. Činjenica je da je on samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost, ljudska i manjinska prava i slobode. Činjenica je da su njegove odluke i konačne i izvršne i obavezujuće. Ali, sve ove činjenice ne upućuju na to da pečat države Srbije treba koristiti prilikom izrade odluka Ustavnog suda.
Argumenti koje je dala Vlada su sasvim dobri i zadovoljavajući. Ovaj amandman, u svakom slučaju, ne treba prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, gledam gde je podnosilac amandmana, kolega Koprivica. Nema ga ovde. Naime, ovaj amandman se odnosi na član 3. Predloga zakona koji uređuje sadržinu pečata. Amandmanom se traži brisanje ovog člana. Da bi se uopšte diskutovalo o amandmanu, prvo bih citirao član 3. ovog zakona. Iz citata ćete videti da je besmisleno ovo brisati, jer onda čitav zakon gubi smisao.
Naime, član 3. Predloga zakona o pečatu državnih i drugih organa glasi: ''Pečat sadrži naziv i grb Republike Srbije, naziv, odnosno ime i sedište državnog i drugog organa ili imaoca javnog ovlašćenja.'' Stav 2: ''Pečat sadrži i naziv organa uprave u sastavu ministarstva, a može da sadrži i naziv i sedište organizacione jedinice u državnom i drugom organu, ako je ta jedinica zakonom ovlašćena da odlučuje u upravnom postupku ili u drugim pojedinačnim stvarima''. Stav 3. člana 3: ''Pečat koji upotrebljava diplomatsko ili konzularno predstavništvo Republike Srbije u inostranstvu sadrži grb Republike Srbije, naziv i sedište predstavništva.''
Ako se ovim članom uređuje sadržina pečata, a to je njegova suština i to je predmet faktički ovog ugovora, potpuno je besmisleno brisati ovakav član, a imati zakon o pečatu državnih organa. Kako bi izgledao ovaj pečat, da ovog člana nema - da isečemo krompir, pa da u krompiru napravimo nešto što će da služi kao državni pečat?
Dakle, to je besmislica. Možda bi imalo smisla menjati ovaj član i dati neki predlog za to šta treba da sadrži pečat, ali samo brisanje člana bez odgovarajućeg drugog predloga je besmisleno.
Iz tih razloga zaista očekujem da u danu za glasanje svi narodni poslanici, bez obzira iz koje političke stranke dolaze, moraju da glasaju protiv usvajanja ovog amandmana. Njegova besmislenost je toliko velika da o njemu ne vredi više raspravljati.

Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je čudna situacija što se tiče ovog amandmana. Naime, Vlada je predložila da se jedan stav iz osnovnog zakona briše, a amandman koji je kolega Krasić podneo glasi da se briše ono što već Vlada treba da briše, odnosno da ostane prvobitni tekst.
Da ne bi bilo nejasno, kako poslanicima, tako i građanima Srbije, mislim da treba poći od člana 16. na koji se odnosi ovaj amandman. Član 16. uređuje početak i prestanak mandata Vlade. Sam član, u stavu 1, utvrđuje da mandat Vlade počinje da teče od polaganja zakletve pred Narodnom skupštinom, zatim, stav 2. uređuje zakletvu, Vlada je intervenisala ovom prilikom, predlažući novi tekst zakletve, stav 3. se odnosi na slučajeve prestanka mandata Vlade, a stav 4, na koji se, konkretno, ovaj amandman odnosi, glasi - nova vlada se bira po istom postupku kao što se bira Vlada posle konstituisanja Narodne skupštine.
Kolega Krasić, svojim amandmanom, traži da ovaj stav 4. ostane u neizmenjenom obliku u prvobitnom tekstu Zakona. Smatram da ovaj amandman ne treba prihvatiti, uostalom, Vlada ga i nije podržala, iz prostog razloga što je u međuvremenu, između donošenja osnovnog teksta Zakona i zakona koji danas imamo na dnevnom redu, o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, donet Ustav Republike Srbije, koji u nekoliko svojih članova bitno uređuje materiju na koju se odnosi i ovaj amandman, odnosno uređuje materiju početka prestanka mandata Vlade.
Naime, nakon održavanja parlamentarnih izbora, određen je rok od 90 dana u kom je neophodno konstituisati novu vladu i na taj način izgraditi, nakon izbora, najpre Skupštinu - u roku od 30 dana, zatim, u roku od 90 dana – Vladu, kao instituciju, da bi država mogla normalno da funkcioniše.
Što se tiče ostalih razloga za prestanak mandata Vlade tokom trajanja mandata Republičke skupštine, odnosno Vlade koja je izabrana nakon izbora, rokovi su znatno drugačiji. To je osnovni razlog zašto ovaj amandman treba odbiti. Naime, Ustav je članovima 130, 131. i 132. jasno predvideo razloge zbog kojih mandat Vlade može da prestane, recimo, izglasavanjem nepoverenja Vladi ili članu Vlade, ili kada Vlada traži da se izglasa poverenje, pa joj se ne da poverenje od strane Skupštine, ili, u slučaju ostavke predsednika Vlade, kada pada i Vlada.
Rokovi za izbor nove vlade su sada sasvim drugačiji. Nisu 90 dana, koliko iznosi rok koji je određen nakon završetka izbora. U ovim slučajevima je predviđen rok od 30 dana, koji je znatno kraći od prvobitnog.
Ostankom stava 4, kako je predložio kolega Krasić svojim amandmanom, faktički bismo imali neustavnu situaciju, ovaj stav bi bio u suprotnosti sa Ustavom, što je nedopustivo, neodrživo. Zato je Vlada predložila da se ovaj amandman ne prihvati.
Demokratska stranka Srbije podržava stav Vlade o ovom pitanju i u danu za glasanje će glasati da se ovaj i ovakav amandman ne prihvati.

Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, dosadašnja diskusija mojih prethodnika je nedvosmisleno pokazala da postoji više nego velika potreba za donošenjem zakona koji su danas pred nama, na dnevnom redu.
Postoje najmanje četiri razloga zbog čega je ovaj zakon danas na dnevnom redu i zbog čega ga je neophodno doneti.
Jedan od razloga je taj što važeći zakon, kao što su moji prethodnici istakli, potiče još iz 1996. godine i, bez obzira na njegova brojna revidiranja, ne može da odgovori u ovom trenutku potrebama naših građana i naše države, s obzirom na to da je u međuvremenu, od 1996. godine do dana današnjeg, došlo do bitnih i značajnih promena u samoj zemlji.
Naime, zakon iz 1996. godine je donet u vreme kada je postojalo jugoslovensko državljanstvo, a danas je Republika Srbija samostalna država, pa je, shodno tome i shodno zakonu o državljanstvu koji, takođe, imamo na dnevnom redu ove sednice Skupštine, neophodno uskladiti Zakon o putnim ispravama sa zakonom o državljanstvu koji ćemo doneti.
Sledeći razlog je donošenje novog ustava, odnosno, nakon formiranja Srbije kao samostalne države, doneli smo tokom prošle godine i novi ustav Republike Srbije, koji u značajnoj meri reguliše materiju ljudskih prava, koja, između ostalog, kao jedno od osnovnih načela ima i načelo slobodne kretanja. Shodno tome, novim zakonom o putnim ispravama treba izaći u susret i ovim ustavnim odredbama.
Na kraju, ono što su gotovo svi istakli, pa nije na odmet da istaknem i ja, ovaj zakon je jedan od proevropskih zakona, zakon koji će omogućiti lakše integracije našoj zemlji i eventualni dolazak na belu šengensku listu.
Dakle, to su sve razlozi zbog kojih danas imamo ovaj zakon na dnevnom redu. Raduje me što je opšte raspoloženje i mišljenje većine poslanika ovde da je u pitanju dobar zakonski tekst, koji će, eventualno, sa nekim malim promenama, biti usvojen u ovoj skupštini, nadam se, velikom većinom.
Sam zakon, iako je istaknuto da je tehničkog karaktera, sadrži niz nekih novih odredaba, koje na savremen način regulišu ovu materiju, sveobuhvatan je, napisan je dobrim jezikom, jasan je, pregledan, tako da će omogućiti onom velikom broju naših građana kojima je neophodna puta isprava da do nje na adekvatan način i bez velikih problema dođu, a isto tako i državnim organima koji će ovaj zakon neposredno primenjivati, da nemaju mnogo nedoumica prilikom njegove primene.
Sam zakon sadrži 10 poglavlja. Dakle, sadrži sveobuhvatno sve ono što ovakva vrsta zakona mora da sadrži, počev od opštih odredaba, kojima se reguliše pojam putnih isprava, preko vrsta putnih isprava koje su u njemu sadržane, nadležnosti za izdavanje tih putnih isprava, rokove važenja putnih isprava, obrasce na kojima se oni izdaju, postupak izdavanja, posebne obaveze u vezi sa putnim ispravama, evidenciju i korišćenje podataka koje putne isprave sadrže i, na kraju, kaznene i završne odredbe.
S obzirom na sveobuhvatnost materije koju ovaj zakon sadrži, zadržaću se samo na nekim delovima, pre svega, na opštim odredbama, na vrstama i nadležnostima prilikom izdavanja putnih isprava.
Da pođemo od samog pojma. Ono što naše građane najviše interesuje, putna isprava je vrlo jasno u opštim odredbama definisana kao javna isprava koja služi za prelazak državne granice, za putovanje i boravak u inostranstvu, za povratak u zemlju. Osim toga, za vreme boravka naših građana u inostranstvu, putna isprava služi kao dokaz o njihovom identitetu, s obzirom na to da tamo ne važe naše lične karte, kao i dokaz o našem državljanstvu.
Pravo na putnu ispravu ima svaki državljanin Republike Srbije. Zato i kažem da je ovaj zakon tesno povezan sa zakonom o državljanstvu, koji je na dnevnom redu ovog zasedanja. Svaki naš građanin može da poseduje samo jednu putnu ispravu, koju isključivo on može da koristi.
Što se tiče vrste putnih isprava, zakon razlikuje sedam vrsta putnih isprava, a to su: pasoš, diplomatski pasoš, službeni pasoš, putni list, putna isprava koja se izdaje na osnovu međunarodnog ugovora, brodarska knjižica i pomorska knjižica.
Dakle, kao što sam maločas istakao, ovim zakonom je u potpunosti regulisana ova materija; ovde imamo sve vrste putnih isprava koje su danas aktuelne i koje se koriste.
Što se tiče nadležnosti, sasvim je jasno određeno koji su organi nadležni za izdavanje putnih isprava. To je policijska uprava, ili policijska stanica MUP-a Srbije na čijem području je prebivalište, odnosno boravište lica koje podnosi zahtev za izdavanje putne isprave. Ukoliko se naš građanin, državljanin Republike Srbije, nalazi u inostranstvu, odnosno ukoliko zahtev podnese preko diplomatskog ili konzularnog predstavništva, u tom slučaju je nadležna policijska uprava za Grad Beograd. Ukoliko je u pitanju diplomatski pasoš, sasvim razumljivo rešenje je da ovaj pasoš izdaje Ministarstvo spoljnih poslova.
Ovde je više puta pomenut rok na koji će se ubuduće izdavati putne isprave. Do sada je taj rok iznosio 10 godina, a novim zakonom je taj rok određen na pet godina, s tim što je za decu koja imaju manje od 14 godina određen rok od dve godine. Mislim da je to razumno rešenje.
Na kraju, zadržao bih se i kod nečega što će, takođe, zanimati naše građane, sa čim bi, smatram, trebalo da budu upoznati, a to su razlozi za odbijanje zahteva za izdavanje putnih isprava, odnosno razlozi za oduzimanje putnih isprava. Dakle, radi se o slučajevima, pre svega, eventualnih zloupotreba putnih isprava. Zahtev za izdavanje putnih isprava može se odbiti ako je protiv lica koje traži izdavanje putne isprave doneto rešenje o sprovođenju istrage ili je podignuta optužnica.
Ne treba mnogo objašnjavati da smo u nekom proteklom periodu imali mnogo puta zloupotrebe pasoša, odnosno putnih isprava i da su mnoga lica protiv kojih je pokrenut postupak uspela da izbegnu vođenje postupka protiv sebe na taj način što su bežali u inostranstvo.
Razlozi za odbijanje zahteva su, između ostalog, sledeći: ''Ako je lice koje traži izdavanje putne isprave osuđeno na bezuslovnu kaznu zatvora u trajanju dužem od tri meseca, odnosno dok kaznu ne izdrži; ako je licu koje traži izdavanje putne isprave, u skladu sa priznatim međunarodnim aktima, zabranjeno putovanje; u slučajevima da je, u skladu sa važećim propisima, licu koje traži izdavanje putne isprave zabranjeno kretanje radi sprečavanja širenja zaraznih bolesti, odnosno epidemije; iz razloga odbrane zemlje.''
Što se tiče oduzimanja putnih isprava, kao što sam na početku naveo, svaki državljanin Republike Srbije ima pravo na putnu ispravu i ima pravo da ima samo jednu putnu ispravu, što automatski povlači zabranu korišćenja tuđe putne isprave. Dakle, organ nadležan za izdavanje putnih isprava može da oduzme putnu ispravu u slučajevima: ako je putna isprava izdata na osnovu netačnih podataka; ako njen imalac drugom licu omogući da putnu ispravu koristi kao svoju, dakle, ako je zloupotrebi; ako je njenom imaocu prestalo državljanstvo Republike Srbije, što je sasvim logično, s obzirom na to da je postojanje državljanstva uslov za izdavanje putne isprave; ako se naknadno utvrdi da su postojale smetnje iz člana 35. stav 1, tač. 1) do 4) ovog zakona za izdavanje putne isprave.
Na kraju, da krenem od početka diskusije. Koliko sam primetio, svi govornici su istakli važnost ovog zakona, neophodnost njegovog donošenja. Iz tog razloga, zaista je za očekivati da velika većina narodnih poslanika glasa za njegovo usvajanje. Poslanici DSS-a i NS-a će, u svakom slučaju, ovaj zakon zdušno podržati, još jednom ističem, jer smo retko kad imali priliku da imamo ovako sveobuhvatan, dobro koncipiran i dobro napisan zakon.
Hvala.

Gospodine potpredsedniče, reklamiram član 103. stav 1. Poslovnika, koji kaže - govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu.
Podsetio bih vas da se nalazimo u Skupštini Srbiji, ne nalazimo se ni u skupštini opštine ni Šabac, ni Kučevo, ni Požarevac, ni Jagodina, niti u bilo kojoj drugoj skupštini opštine.
Znate, nekad je u ovoj zemlji postojao Teatar levo, koji je imao trominutne drame u četiri čina, koje su se zvale "klejbezable", a ove replike me na to podsećaju. Jer, replika traje tri minuta i za tri minuta svi hoće da glume ovde, razumete, jako duhovite ljude i da iznose prljav veš o svojim protivnicima, što mislim da degradira ovu skupštinu i ovaj dom.
Mislim da biste trebalo da sprečite dalje ovakve diskusije, da date jednu pauzu, da se glave malo ohlade i da se vratimo dnevnom redu. Na dnevnom redu danas nije nijedna opština u Srbiji, na dnevnom redu je Evropska povelja o lokalnoj samoupravi.

Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, pred nama je zakon koji na prvi pogled ne bi trebalo da izazove disonantne tonove ovde u Skupštini. Međutim, prepodnevne diskusije su me razuverile u tom uverenju, što samo pokazuje koliko je važna tema koja je danas na dnevnom redu i koliko mnogo problema imamo u lokalnim samoupravama u Srbiji.
Pre nego što bih nešto rekao o samoj Povelji, istakao bih jednu stvar koju je par govornika pre mene takođe nagovestilo, ali mislim da tome treba dati poseban značaj.
To je činjenica da Srbija ima veoma bogatu istoriju i veoma veliku tradiciju u postojanju lokalne samouprave.
Između ostalog, savremena srpska država, ona koju su pravili polupismeni Karađorđevi ustanici, upravo je iznikla iz lokalne samouprave, gde je oslobađanjem određenih delova naše zemlje dolazilo do formiranja Srbije kao države.
Počeli smo od knežina, preko nahija i došli smo do kneževine Srbije, kraljevine Srbije i kasnije smo tu državu utopili u nešto drugo što nas je dovelo do toga da tek sada, posle 170 godina, ponovo živimo u državi Srbiji.
Sa jednom takvom tradicijom, sa toliko iskustva u lokalu, Srbija je došla sada u situaciju da usvaja jednu povelju koja je doneta, kao što smo u više navrata čuli, još 85. godine, a stupila je na snagu 88. godine.
No, nikada nije kasno i dobro je što je danas na dnevnom redu ovaj zakon, i dobro je što je Srbija nastala i ima ovakvu tradiciju, i dobro je to što se politička borba gotovo čitavog 19. i 20. veka u našoj zemlji vodila, između ostalog, upravo između lokalnih i centralnih organa vlasti, nekada na uštrb, a nekada u korist lokalnih organa.
I dobro je što su danas svi shvatili da je pitanje decentralizacije i demokratizacije zemlje najlakše rešiti upravo preko lokalne samouprave, i da su to osnovni principi demokratskog uređenja jedne zemlje.
Opšti je princip da se jedna zemlja smatra manje ili više demokratičnom u onom delu gde ima više ingerencija prenetih na lokalne organe vlasti.
Ako je situacija već takva sa Srbijom i sa njenom tradicijom, sa iskustvima koja ima, vredi napomenuti i to da svi oni principi i svi oni stavovi koji su navedeni u ovoj povelji su manje ili više zastupljeni u našem zakonodavstvu, počev od Ustava koji smo doneli prošle godine, pa i preko niza zakona koji se primenjuju u ovoj zemlji.
Dakle, ne donosimo mi sada ništa iz Evrope novo, nešto što je nama nepoznato, nešto sa čim treba da mi usklađujemo ne znam koliko naše zakonodavstvo, već mnogo toga imamo, većina stvari je inkorporirana u naš sistem koji trenutno postoji, a činjenica da nam predstoji u toku ove godine po Ustavnom zakonu jedna reforma ovog zakonodavstva, odnosno donošenje niza propisa koji se neposredno tiču lokalne samouprave daje nam za pravo da i ovu evropsku povelju, odnosno principe koje ona sadrži uzmemo u obzir prilikom donošenja tih zakona.
Podsetio bih samo da nam sledi u toku ove godine donošenje zakona o teritorijalnoj organizaciji, zakona o glavnom gradu, zakona o lokalnoj samoupravi, ili bar izmene postojećeg, zakona o lokalnim izborima, zakona o imovini lokalne samouprave, i da smo u toku prošle godine doneli Zakon o finansiranju lokalne samouprave.
Mi većinu propisa koji regulišu ovu materiju već imamo. Slažem se sa mnogim mojim prethodnicima da se neki od ovih zakona nisu pokazali dobri, neki su se čak pokazali kao veoma loši, ali utoliko je bolje da pred sobom imamo još jedan akt koji je opšteprihvaćen od gotovo svih evropskih zemalja i koji će nam u svakom slučaju pomoći, i Ministarstvu prilikom predlaganja propisa koje treba u toku ove godine da donesemo, a i nama narodnim poslanicima prilikom izglasavanja tih propisa da nađemo prava rešenja koja će na pravi način postaviti ovu oblast društvenog života.
Što se same povelje tiče, pomenuo bih samo ono što ona sadrži u svom prvom delu, to su neki opšti principi, koji nisu samo demokratske tekovine, kako su to ovde mnogi isticali, rekao bih da su u pitanju civilizacijske tekovine, koje niko nema pravo posebno da baštini, pa ni EU. I još jednom kažem da smo većinu ovih tekovina mi usvojili i pre nego što ovu povelju ratifikujemo.
Sve u svemu, smatram da je ovaj zakon, iako možda malo kasno, dobrodošao, dobro je što je došao na dnevni red i dobro je što ga danas razmatramo. Usvajanje ove povelje, odnosno njena ratifikacija je dobra kako za državu Srbiju i još više za lokalnu samoupravu, a ponajviše možda za same građane, s obzirom da su oni najbliži lokalnoj samoupravi i da je pitanje decentralizacije najlakše sprovesti upravo preko opština, mesnih zajednica i drugih oblika lokalne samouprave koje imamo. Hvala vam.

Hvala, gospodine predsedniče. Ako se ne varam, danas je na dnevnom redu zakon o finansiranju lokalne samouprave, pa da se vratimo tom zakonu, da ne pričamo o buldožerima, bagerima i Zakonu o lokalnim izborima. Doći će i taj zakon na red, pa ćemo ukrstiti koplja ovde, u kom pravcu ćemo taj zakon eventualno menjati, na koji način, ali zaista, vratimo se onome o čemu treba da pričamo.
U prošlom mandatu, sticajem okolnosti, od 2000. do 2004. godine bio sam predsednik jedne opštine koja možda spada u srednje opštine, sa 50-tak hiljada stanovnika. Oktobra meseca kada sam stupio na mesto predsednika opštine zatekao sam stanje koje je otprilike izgledalo ovako: budžet opštine za 2000. godinu je iznosio 43.500.000 dinara; na računu opštine je bilo 68 dinara, a dugovi koji su postojali iznosili su 66 miliona. Dakle, budžet i po za 2000. godinu.
Vreme se, hvala bogu, promenilo. Godinu i po do dve je trebalo sanirati tu veliku promaju koja je bila u budžetu i zaista svake godine kada je trebalo raditi budžet za narednu godinu to je predstavljalo pravu noćnu moru, ne samo zbog tih velikih gubitaka koje je trebalo sanirati za godinu-dve dana, već iz razloga što je način predviđanja budžeta za svaku narednu godinu bio potpuno netransparentan.
U to vreme, doduše, ministar je bio gospodin Đelić, imali smo ovde u ovoj skupštini obično jedan sastanak krajem novembra meseca, gde su nam date određene kvote, određeni procenti i onda je trebalo zbrda-zdola praviti budžet za nekih 10-15 dana, bez ikakve mogućnosti da taj budžet bude razvojni, da se predvide investicije, da se nešto ozbiljnije predvidi i eventualno uradi u narednim godinama u mojoj lokalnoj samoupravi.
Vremena su se promenila. Već 2003. godine u opštini Velika Plana, iz koje dolazim, postojao je suficit i mislim da suficit nije loš kada postoji, da nije tačno da su zakinuta sredstva kada se ostvari suficit. Iznosio je te godine 11,5 miliona i rebalansom budžeta, koji je urađen negde tamo 30, 31. decembra, zadnjeg dana kalendarske godine, sva sredstva su prebačena u Fond za izgradnju grada. To su bila inicijalna sredstva od kojih se počelo da se izvode kapitalni radovi u opštini Velika Plana, tako da od tada do danas Velika Plana, koja je bila jedno malo veće selo možda u nekom periodu, danas ima toplanu, ima gasifikaciju urađenu, ima odlično osvetljenje celog grada, ima industrijsku zonu koja u ovom momentu radi, dva dobra pogona...
(Veroljub Arsić, sa mesta: Što ste izgubili?)
Nismo, gospodine, izgubili, dobili smo, a vaš kandidat je bio sedmi od svih; kandidat iz moje stranke, koji je mene nasledio na tom mestu, pobedio je više nego ubedljivo. Niste ušli čak ni u drugi krug.
Na kraju mandata ostalo je 8,5 miliona da taj novi kandidat koji je došao može u prvim mesecima svoje vlade da poentira, da pokrene jedan novi investicioni ciklus. Dakle, nije tako sjajno vreme bilo ni pre pet-šest godina, kao što nije tako sjajno vreme, doduše, ni danas sa Zakonom o transfernim sredstvima koji smo imali 2004. i 2005. godine.
Međutim, danas imamo, da se vratim sada na zakon o finansiranju lokalne samouprave, zakon koji je više nego dobar. Čitajući Predlog ovog zakona zažalio sam što ovakav zakon nisam imao te 2000, 2001. ili 2002. godine, jer bi u tom slučaju bilansiranje opštinskih finansija, izrada opštinskog budžeta, posebno njegove razvojne komponente, bilo mnogo lakše, transparentnije, mnogo bi se lakše mnoge stvari uradile.
Još od tog vremena svi tadašnji predsednici opština, a bio sam u nekoliko organizacija koje su okupljale predsednike opština iz cele Srbije, vapili su za donošenjem jednog ovakvog zakona. Svi su tražili da postoji jedan organski zakon gde će se vrlo jasno, transparentno unapred znati pravila igre i gde će budžet za narednu godinu početi da se pravi, da se planira u aprilu, maju mesecu tekuće godine za narednu.
To, nažalost, do danas nije bilo i po prvi put će u Republici Srbiji jedna takva mogućnost da postoji tek donošenjem ovog zakona koji danas imamo na dnevnom redu i koji treba u svakom slučaju i te kako pozdraviti.
Ono što je, po meni, ovde bitna stvar, koju treba istaći, to je način na koji se došlo do zakona. Naime, pred ovom skupštinom je ovde sijaset zakona bilo, manje-više povodom svih je vođena javna rasprava, ali mislim da nijedna javna rasprava nije bila tako dobro, kvalitetno urađena kao što je bila javna rasprava o ovom zakonu.
Na kraju krajeva, o njemu su se i te kako izjašnjavali, davali primedbe i sugestije sadašnji predsednici opština, oni koji neposredno u lokalnim samoupravama rade na izradi budžeta, koji se susreću svakodnevno sa problemima koje njihove opštine imaju, koji se susreću sa tom noćnom morom koju smo imali 2004. i 2005. godine.
Uostalom, setite se Zakona o transfernim sredstvima koji smo imali pretprošle, 2004. godine. Mislim da je od 250 poslanika verovatno 90% njih podnelo bar po jedan amandman, neki i više. Svi amandmani su otprilike bili isti, gradu Beogradu se skida 10, 20 ili 50 miliona i dodeljuje se Užicu, Titelu, Velikoj Plani, Žitištu ili već kojoj opštini.
Ta priča koju smo imali 2004. godine, kada smo svi podneli amandmane na tadašnji Zakon o transfernim sredstvima, a nijedan od tih amandmana gotovo nije ni branjen, naravno nijedan nije usvojen, to ponašanje narodnih poslanika te 2004. godine u decembru, na neki način je danas to inkorporirano u ovaj zakon.
Svi pričamo o regionalnom razvoju Srbije, o tome da je istočna Srbija prazna, da jug Srbije strašno zaostaje, da mladi ljudi tamo ne žele da ostanu, da svako ko završi fakultet ili neku ozbiljniju školu beži iz tih krajeva, jer nema perspektive. Imali smo ogromnu disproporciju, "beogradizaciju" koja je uzimala sve više maha. Beograd je došao do dva miliona, a nama su jug Srbije i istočna Srbija, posebno pogranične opštine, u ovom trenutku gotovo ostale puste i bez ikakve perspektive.
Jedan od razloga je bio i taj što su lokalne samouprave u nekom proteklom periodu tretirane, maltene, kao lica lišena poslovne sposobnosti ili kao maloletnici, kao pravna lica pod starateljstvom i za sve što im je trebalo, a što život znači, a to su finansije, morao je da se pita Beograd i moralo je sve iz Beograda da dođe. Morao je uvek neko, na osnovu ovih ili onih kriterijuma, često dosta problematičnih, dosta nepoznatih široj javnosti, da se pita da bi te lokalne samouprave ponekad mogle da obavljaju i najosnovnije funkcije.
Ovoga puta sa ovim zakonom imamo prevazilaženje svih tih problema. Pre svega, posebno bih istakao ono što je u zakonu važno, a to je ovo horizontalno ujednačavanje sredstava koja će lokalne samouprave dobiti uzimanjem, kako je ovde rečeno, "Robin Hud" sistemom od najjačih, najmoćnijih lokalnih samouprava, pre svega od grada Beograda i grada Novog Sada sa jedne strane, i preraspodelom jednog dela sredstava lokalnim samoupravama, posebno onim lokalnim samoupravama koje su po svom potencijalu, privrednom, po ljudskim resursima i na drugi način, u jednom inferiornom položaju. Verovatno mnogi od vas znaju, na jugu Srbije, primera radi u Bojniku, Crnoj Travi, Trgovištu, čak i plate radnika u lokalnoj samoupravi kasne po dva, tri i više meseci.
Pošto su kolege u prethodnim izlaganjima zaista govorile o transferima, o mnogim stvarima i novinama koje ovaj zakon donosi, osvrnuo bih se na nekoliko stvari koje do sada niko nije pomenuo, a koje smatram više nego značajnim.
Pre svega, pomenuo bih član 36. koji nosi naziv – Prihodi od ustupljenih naknada; u stavu 1. tačke 3), 4) i 5) su naknade za korišćenje mineralnih sirovina, naknade za izvađeni materijal iz vodotoka i naknade za korišćenje šuma. Po prvi put se lokalnim samoupravama ove naknade daju, odnosno Republika ustupa jedinicama lokalne samouprave prihode od naknada ostvarenih na teritoriji jedinica lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.
Mislim da je to više nego bitno, jer u prethodnom periodu u opštinama koje su imale mineralne sirovine na svojoj teritoriji, ili vodotokove odakle se vadio šljunak i pesak (kao što je slučaj u mojoj opštini), ili šume (kao što je slučaj sa opštinom Ivanjica i nizom drugih opština), dakle opštinama koje su imale određene prirodne resurse, ti resursi, umesto da donose boljitak tim lokalnim samoupravama, predstavljali su za njih samo štetu. Zašto štetu? Nikakvu naknadu od ovih prirodnih resursa te lokalne samouprave nisu imale.
S druge strane, u njihovoj nadležnosti je bilo održavanje lokalnih i nekategorisanih puteva, koji su bukvalno uništavani eksploatacijom ovih mineralnih sirovina, šljunka i peska ili šuma sa njihove teritorije. Na taj način dodatno su se opterećivale lokalne samouprave; umesto da sa jedne strane dobiju prihod, s druge strane su imale čist gubitak.
Ono što takođe smatram jako bitnim ovde, pomenulo je nekoliko kolega, ali niko nije to malo ozbiljnije razmotrio, to su članovi 60 - 63, odnosno činjenica da jedinica lokalne samouprave u celosti utvrđuje, naplaćuje i kontroliše javne prihode iz člana 6. ovog zakona počev od 1. januara 2007. godine. Radi se, dakle, o izvornim prihodima opštine.
Veliko mi je zadovoljstvo što ova četiri člana postoje, između ostalog zato što sam sa bivšim potpredsednikom Vlade Republike Srbije gospodinom Labusom pre godinu i po dana na jednom okruglom stolu baš o ovom pitanju imao jedan razgovor, diskusiju, koja je možda otišla i malo dalje i bila u jednom trenutku i neprijatna, zalažući se upravo za ovakvo rešenje koje mora da postoji u lokalnim samoupravama.
Dozvolićete, u prethodnom periodu, kada ste imali poresku upravu koja je u 99% slučajeva, posebno u manjim opštinama, u istoj zgradi gde se nalazi i sedište skupštine opštine, imali smo jedan debalans – da direktor poreske uprave, koji je postavljen neposredno od republičkih organa, koji njima odgovara, sa njima komunicira, jednostavno nije bio zainteresovan da na pravi način odradi onaj deo posla koji se ticao neposredno lokalnih samouprava. U više mesta, a imao sam i lično iskustvo, pošto se tokom mog mandata promenilo nekoliko direktora, bilo je onih koji čak nisu hteli ni da komuniciraju.
Ako opština ima određene izvorne prihode, a ima ih i treba da ih ima, onda mora da ima i mehanizam naplate tih izvornih prihoda, da ona sama organizuje način na koji će te svoje izvorne prihode naplaćivati i da od toga koliko je ona sposobna da to uradi toliko u svom budžetu i ima sredstava. Niko ne može bolje u Beogradu da zna koliko, primera radi, može poreza na imovinu i na koji način najlakše može porez na imovinu da se naplati u jedinici lokalne samouprave, da ne pominjem druge izvorne prihode koje lokalne samouprave imaju.
A građani, kada imaju primedbe na ovu materiju, nikada nisu došli kod ministra finansija ili kod bilo koga drugog, nego prvo kod koga dođu, dođu kod predsednika opštine, jer je on za njih personifikacija države u njihovoj opštini.
Dakle, ovo rešenje predviđeno od člana 60. do člana 63. sa preuzimanjem jednog broja radnika Poreske uprave, koji bi prešli i postali radnici opštinske uprave, koji bi neposredno radili na naplati poreza i doprinosa koji predstavljaju izvorne prihode lokalne samouprave, jeste jedno pravo rešenje.
Dobro je da je ostavljen i prelazni period za one lokalne samouprave koje nemaju možda dovoljno kapaciteta da to urade odmah. Jače će verovatno iskoristiti ove zakonske mogućnosti počev od 1. decembra 2006. godine, znači, preuzeti određeni broj radnika; slabije, koje nemaju dovoljno kapaciteta, zaključiće ugovor sa Poreskom upravom da ona za njih odrađuje ovaj posao u određenom periodu; male opštine će se udružiti, verovatno će jedna od njih vršiti poslove za sve njih zajedno. U svakom slučaju, ovo je bitan pomak u decentralizaciji našeg političkog sistema, posebno u finansijskoj decentralizaciji.
Mislim da ovde treba posebno istaći i odredbe članova 20 - 31, koji regulišu pitanje samodoprinosa, koji je uvek bio predviđen i vrlo često korišćen za izgradnju mnogih infrastrukturnih stvari na teritorijama lokalne samouprave, ali je bio više nego problematičan, posebno zadnjih godina, kada su recimo penzioneri bili od 2002. godine oslobođeni plaćanja samodoprinosa.
Način na koji je samodoprinos naplaćivan je takođe bio problematičan; s obzirom da su mnogi ljudi radili u jednoj opštini, imali prebivalište u drugoj, prava evidencija o prikupljanju tih sredstava nije postojala. Veliki broj građana je dolazio u neravnopravan položaj; primera radi, postoje mnogi vikendaši koji koriste određene infrastrukturne pogodnosti koje se finansiraju lokalnim samodoprinosima, koji nisu ni na koji način učestvovali u izgradnji tih infrastrukturnih objekata.
Sve u svemu, pred nama se danas nalazi jedan zakon koji je jako dobro izbalansiran, koji je pisan vrlo jasnim jezikom, zakon koji omogućuje potpunu transparentnost i predvidivost sistema fiskalizacije lokalnih samouprava, jedan zakon koji u svakom slučaju treba podržati i iz tih razloga poslanici DSS-a će u danu za glasanje glasati za ovaj zakon.
Ovaj zakon će doneti mnoga dobra Republici Srbiji, lokalne samouprave će na osnovu ovog zakona moći mnogo lakše da dišu i već za neki dan, kada ovaj zakon bude izglasan, moći će da prave planove za narednu godinu i da prave razvojne, a ne samo socijalne budžete, jer je krajnje vreme da se bavimo razvojem, a ne samo demagogijom pozivajući se na ono narodno "što gore to bolje". Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mislim da je vreme da se vratimo dnevnom redu i zakonima o kojima danas ova skupština treba da raspravlja. Malo smo se "boli na ekser" i ne znam šta radili, ali danas je ipak na dnevnom redu arbitraža i intelektualna svojina.
Kao što je ministar u svom uvodnom izlaganju rekao, arbitraža, kroz termin izbranih sudova, nije bila nepoznata našem pravnom sistemu u nekom proteklom vremenu, ali je činjenica da kao takva nije zaživela i da nije dala odgovarajuće efekte.
Sa druge strane, mnogi naši privredni subjekti su morali da ugovaraju arbitražu ulazeći u poslovne odnose sa stranim kompanijama, tako da se vrlo često kod njih pojavljivao jedan stepen nesigurnosti kod ugovaranja određenih klauzula i prilikom rešavanja sporova koji su iznošeni pred međunarodnim arbitražama. Relativno je malo ljudi u našoj zemlji koji poznaju ovu materiju i koji su sposobni da pred arbitražama nastupaju.
Donošenje ovako sveobuhvatnog zakona, koji će kompletnu ovu materiju sažeti i dati ovako kako je u nacrtu dato na jednom mestu, jeste pravi potez ovog ministarstva i ove vlade, jer je bilo više nego neophodno doneti ovakav propis. Za posledicu ovakvog ponašanja u proteklom periodu imali smo prenatrpane, pre svega trgovinske, sudove koji, s jedne strane, nisu mogli da stignu da rešavaju sve sporove koji su pred njih iznošeni, a da smo imali ovakav zakon, da smo imali razvijenu arbitražu, mnogobrojni sporovi, gde vrlo često nije bilo puno spornih stvari, mogli su da se reše brže i efikasnije.
Materija je dosta široka i dobro je što je ovim zakonom kompletna arbitraža obuhvaćena, počev od njenog pojma, preko organa koji treba da sprovode, načina na koji se ti organi formiraju i biraju, na kraju, do izvršenja odluka arbitraže.
Dobro je što je akcenat dat i na domaću arbitražu, a ne samo na međunarodnu.
Ipak bih se osvrnuo na II glavu, na sporazum o arbitraži, s obzirom da iz ove glave izviru mnoge kasnije odredbe koje su sadržane u ovom zakonu.
Naime, sam sporazum o arbitraži predstavlja razradu principa dobrovoljnosti, koji je jedan od bitnih principa u ovoj materiji, jer arbitražu stranke same ugovaraju.
Dakle, ona nije apriori nametnuta, ona nije deo onih redovnih sudova, nije deo postupka na koji se obavezno mora ići, već je ostavljena potpuna sloboda strankama da li će arbitražu kao takvu, organizovanu po ovom zakonu, izabrati za rešavanje svojih sporova ili ne.
Dakle, samim sporazumom o arbitraži stranke poveravaju arbitražnom sudu da reši njihove sporove.
Ovde može da se pojavi spor koji već postoji, a isto tako može da se pojavi i budući spor.
Iz ovih razloga je način ugovaranja arbitraže predviđen tako da se ona može ugovoriti kako tzv. arbitražnom klauzulom u ugovoru o osnovnom pravnom poslu koji privredni subjekti, primera radi, između sebe zaključuju, gde obično u zadnjim odredbama određuju nadležnost arbitraže za rešavanje njihovog spora u konkretnom slučaju.
Isto tako, stranke mogu ugovoriti arbitražu i za sve svoje buduće sporove koji se eventualno pojave u njihovim poslovnim odnosima, s obzirom da vrlo često privredni subjekti ulaze u različite poslove polovno teške saradnje iz kojih mogu da proizađu različite vrste eventualnih nesporazuma i sporazuma.
Arbitraža se može ugovoriti arbitražnom klauzulom prilikom ugovaranja, prilikom sastavljanja ugovora o osnovnom pravnom poslu, ali isto se tako može ugovoriti i posebnim ugovorom, a da ne bude sadržana u ovom poslovnom ugovoru.
To samo po sebi podrazumeva da je moguć naknadni sporazum o arbitraži. S jedne strane, možemo ugovoriti arbitražu za buduće sporove, ali isto tako i nakon nastanka samog spornog odnosa između određenih subjekata, ukoliko oni žele da svoj spor reše, a ne da idu na redovni sud, na trgovinski sud, mogu naknadno posebnim ugovorom da zaključe sporazum o arbitraži i da rešenje spora povere na rešavanje arbitražnom sudu.
Iz svega ovoga proizilazi da je sam sporazum o arbitraži jedan formalni sporazum, da zahteva jednu posebnu formu, što je sasvim logično, s obzirom da se arbitraža ugovara pre svega između privrednih subjekata, mada, kao što vidimo, nisu isključena ni fizička lica, ni država, njeni organi i stoga je članom 12. ovog zakona predviđeno da se sporazum o arbitraži mora zaključiti u pismenoj formi.
Međutim, s obzirom na stepen razvijenosti društva i poslovnih odnosa koje danas imamo, zakon je u daljoj razradi pismene forme zaključenja sporazuma o arbitraži priznao pravno dejstvo i nekim drugim oblicima zaključenja ovog sporazuma, pa je tako, primera radi, priznao svojstvo sporazuma o arbitraži u pismenoj formi i ako je taj sporazum zaključen razmenom poruka putem sredstava komunikacije koja su dosta danas razvijena, a koja moraju da omoguće pismeni dokaz o sporazumu stranaka, bez obzira da li su stranke te poruke potpisale ili ne.
Sporazum o arbitraži se smatra zaključenim i ako su se stranke u pismenom ugovoru pozvale na drugo pismeno koje sadrži sporazum o arbitraži, ako je cilj tog pozivanja da sporazum o arbitraži postane sastavni deo ugovora. Na kraju, smatra se da postoji sporazum o arbitraži i ako tužilac pismenim putem pokrene arbitražni spor, a tuženi u odgovoru na tužbu pred arbitražnim sporom ne ospori, izričito pre svega prihvati arbitražu, a ukoliko ne prihvati može da se u pismenoj formi saglasi sa arbitražom i na taj način prizna nadležnost arbitražnog suda, i ukoliko u arbitražnom ročištu izjavi na samom zapisniku da uzima učešće u arbitražnom postupku, a pre upuštanja i pre raspravljanja o samom predmetu spora.
Dakle, suština je, ako ne istakne prigovor nepostojanja sporazuma o arbitraži, odnosno ako ne ospori nadležnost arbitražnog suda. Ono što je takođe bitno ovde istaći jeste da sporazum o arbitraži ostaje na snazi i u slučaju ustupanja potraživanja ili ustupanja ugovora, u slučaju cesije, ukoliko to izričito nije drugačije određeno. Na taj način je omogućeno obavljanje daljih pravnih poslova ustupanja određenih potraživanja ili pak čitavog ugovora, a da se sporazum o arbitraži koji je sadržan u osnovnom ugovoru ne dira, ukoliko nije to samim tim prvobitnim ugovaranjem o arbitraži izričito rečeno.
Na kraju treba pomenuti još i odnos arbitraže i redovnog suda. Naime, sud kome je podneta tužba u pravnoj stvari koja je predmet sporazuma o arbitraži ima se oglasiti nenadležnim i odbaciti tužbu po prigovoru stranke, s tim što taj prigovor mora biti izjavljen sudu, odnosno podnet pre upuštanja u raspravljanje o samom predmetu spora, osim ako sud utvrdi da je sporazum o arbitraži očigledno ništav. U tom slučaju, radi zaštite i očuvanja pravne sigurnosti, da bi stranka mogla da ostvari zaštitu svog prava u sporu, sud u tom slučaju neće se oglasiti nenadležnim, bez obzira na to. Redovni sud, trgovinski sud, pred kojim se najčešće pojavljuje ovo pitanje, pre pokretanja arbitražnog postupka ili u toku samog postupka može da donosi privremene mere, da obezbedi potraživanje određene stranke koja se pojavljuje pred arbitražnim sudom, a odredba ovog člana se primenjuje i kada se sporazum o arbitraži odnosi na arbitražu čije je mesto u drugoj državi.
Na kraju bih još jednom pomenuo da imamo jedan zakon koji je zaokružio u potpunosti ovu materiju, koji je pisan vrlo jasnim jezikom, sažet, jer nema suvišnih odredbi, više nego jasan. Pored međunarodne arbitraže koju smo do sada imali, sada imamo zakonski propis koji omogućava razvoj i naše domaće arbitraže. Na taj način je za očekivati da će doći do rasterećenja trgovinskih sudova pre svega, a samim tim i do efikasnijeg pravosuđa. Stoga smatram da ovaj zakon treba podržati u tekstu kakav je, u kojem je on došao pred ovu skupštinu i Demokratska stranka Srbije i njeni poslanici će u danu za glasanje glasati za ovaj zakon.