Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, pred nama je jedan od najvažnijih dokumenata koji se pojavio pred ovom skupštinom u ovom sazivu. Jako je dobro što je izazvao ovoliko polemike danas.
Dobro je što je bilo puno onih koji su shvatili suštinu ove strategije, koji su krajnje objektivno o njoj diskutovali, naravno, nalazeći i određene manjkavosti i predlažući adekvatne promene u cilju poboljšanja teksta. Dobro je što postoje oni koji su potpuno odbacivali ovu strategiju, koji su je oštro kritikovali, iz prostog razloga što uglavnom nisu imali argumente na kojima bi te kritike zasnovali, što samo potvrđuje da je jedna ovakva strategija ovom društvu i ovoj državi više nego neophodna.
Mi živimo u vremenu u kome je civilizacijska tekovina podela vlasti na tri grane: na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Jako je malo zemalja koje ovu tekovinu nisu prihvatile u svojim ustavima i u svojim drugim pravnim propisima, nisu proklamovali načelo podele vlasti. Istovremeno, jako je mnogo onih država koje, iako su proklamovale načelo podele vlasti, svojim propisima nisu na pravi način obezbedile da svaka od ove tri grane vlasti bude nezavisna.
U odnosu na tri grane vlasti koje sam pomenuo, sudska vlast je, nažalost, najranjivija. Sudska vlast je najčešće ta koja je napadnuta, sa jedne strane od izvršne, a sa druge strane od zakonodavne vlasti. Iako naš postojeći Ustav, iako naši postojeći propisi svuda proklamuju ovo načelo, iako se naš pravni poredak trenutno zasniva na načelu podele vlasti, svedoci smo toga da sudska vlast, iako deklarativno proklamovana kao nezavisna, boluje od toga da ima dosta uticaja kako izvršne, sa jedne, tako i zakonodavne vlasti, sa druge strane.
Ako je stanje već takvo, a jeste, ako mi želimo da budemo u onom malom broju zemalja koje su uspele da u potpunosti ovo načelo podele vlasti sprovedu kroz svoje propise, onda je pravi trenutak bio da priđemo sveobuhvatnoj promeni našeg pravosudnog sistema, i sudskog sistema, da ta sveobuhvatna promena ne bude da krećemo od nekog početka, od neke nule, jer za to nemamo potrebe, s obzirom na to da imamo jednu sasvim solidnu tradiciju u našem sudstvu, ali da prepoznamo šta je to što je pravilo probleme u našem pravosuđu, da vidimo gde se nalaze ti problemi, te rane koje stalno zadiru u naše pravosuđe i ne dozvoljavaju mu da na pravi način ostvari funkciju koja mu je od strane ove države poverena.
Strategija koju imamo pred sobom je upravo takva. Metodološki je jako dobro urađena, sveobuhvatna, sasvim je jasno, da upotrebim takav izraz, skenirala stanje koje postoji u našem društvu i u našem pravosuđu i ne samo prepoznala, već i taksativno navela koji su sve to problemi koji koče ostvarivanje prava i ostvarivanje funkcije sudskog sistema i koji koče njegov dalji razvoj.
Nakon postavljanja takve dijagnoze, koji su ti problemi, strategija je dala jasan cilj, šta se njome želi postići, odnosno u kom pravcu sudstvo treba da ide. To je vrlo jasno definisano, da je cilj strategije uspostavljanje vladavine prava, pod jedan, a iz toga proističe pravna sigurnost, a na kraju vratiti poverenje građana u pravosudni sistem.
Maločas smo od jednog prethodnika čuli da je sprovedena anketa i da se preko 80 posto građana naše zemlje izjasnilo da nema poverenje u sudsku vlast koja postoji u ovoj zemlji. Ne ulazim u to da li je anketa tačna ili ne. S obzirom na to da sam pratio istraživanja u nekim drugim uređenijim zemljama, tamo je vrlo čest slučaj da kod školske omladine na spisku potencijalnih zanimanja kojima bi deca htela da se bave i na spisku zanimanja koja imaju najviše autoriteta kod građana, sudijska funkcija se nalazi na samom vrhu.
Jedan od ciljeva ove strategije jeste upravo da nizom mera koje u narednom periodu treba da se sprovedu, dođemo u tu situaciju da sudska profesija i u ovoj zemlji bude jedno od najpoželjnijih zanimanja, da svoj autoritet crpi iz svoje moralnosti i iz svoje profesionalnosti. Dakle, da to bude profesija za koju će naša deca poželeti da završavaju školu.
Dakle, rekli smo da je vrlo jasno postavljen cilj strategije. Naravno, postavljena su i načela na kojima ova strategija treba da se zasniva. I drugi pre mene su pominjali, a mislim da nije na odmet da se još jednom pomene, pre svega nezavisnost sudskog sistema; pod dva, javnost sudskog sistema, koji vidim da je danas ovde izazvao dosta polemika, mislim da je izazvao s pravom, jer je to ipak nešto što je novo u diskusijama koje imamo o ovoj grani vlasti; odgovornost sudskog sistema i na kraju efikasnost, jer suština jeste u tome da građani budu zadovoljni funkcionisanjem ove grane vlasti.
S obzirom na to da je najviše polemika ovde izazvalo baš načelo javnosti ili kako se u strategiji kaže "transparentnosti", mada se slažem sa ministrom da je reč javnost kvalitetnija i bolja, mislim da treba obratiti pažnju na ovo načelo, ako ni zbog čega drugog, zato što je činjenica da se sudska grana vlasti u zadnjih nekoliko godina otvorila prema javnosti. Način na koji je to učinjeno je vrlo često bio stihijski. Znači, to nije urađeno sa nekim planom, nije urađeno sa jasnom dozom mere u svemu tome.
Štampa je počela da se bavi sudstvom, sudovima i drugim organima u okviru ove grane vlasti, vrlo često, nažalost, na jedan neadekvatan način, koji umesto da približi ovu granu vlasti i sudstvo građanima, da na pravi način objasni šta je suština predmeta koji se vode pred ovom granom vlasti, vrlo često je dolazilo do toga da naša javnost bude, umesto informisana, naprotiv, da bude dezinformisana oko toga šta se tačno dešava u sudstvu, način na koji se to radi.
Vrlo često se ne zna koji su organi nadležni za preduzimanje određenih radnji.
Zato smatram da stavljanje akcenta na načelo javnosti sudske vlasti i sudskog sistema, više je nego značajno, jer se ovom strategijom vrlo jasno kaže u čemu se ta javnost sastoji.
Dakle, opet imamo još jednu gradaciju. Osnovno je to da se otvori proces izbora, napredovanja, odgovornosti i prestanka sudijske funkcije, koji je vrlo često, ne samo u ovom parlamentu, ne samo kod ljudi koji se bave politikom, nego i kod običnih građana bio i te kako mistifikovan, pa su se postavljala pitanja kako dolazi do izbora određenih kadrova na određena mesta, do njihovog napredovanja ili prestanka njihove funkcije.
Sećam se, pre desetak, petnaest godina, jednog naslova u novinama koji je glasio: "Ako se za 15 minuta u jednoj zemlji izabere 200 sudija, moraće se naći i neka omaška".
Nažalost, očigledno je da je tada kada se na taj način biralo onako paušalno da je bilo dosta omaški i zbog toga nam je između ostalog sudski sistem u mnogome urušen, mada se ne bih složio sa nekim kritikama koje su se ovde čule da je on baš do te mere spao na niske grane. Ima tu jako puno i časnih i poštenih stručnih ljudi, koji žele korektno da rade svoj posao.
Drugi deo ovog načela bi se odnosio na pristup informacijama i sudskih postupaka. Na koji način pristup ovim informacijama, a to je upravo ono o čemu su i neki pre mene ovde govorili.
Mi moramo da se držimo jednog principa privatnosti, odnosno svesni smo činjenice da sudski sporovi vrlo često zadiru u određena lična stanja u lične odnose između određenih stranaka koje se nalaze u sporovima.
Činjenica je da moramo zaštiti njihovu privatnost i da se mnoge stvari koje se u sudu čuju ne treba da iznose u javnost, da o mnogima od tih stvari ne treba diskutovati u novinama ili na drugim mestima, ali sa druge strane pravosuđe moramo približiti građanima i moramo naći pravu meru, pravi način da građani na pravi i kvalitetan način budu informisani o tome šta se pred određenim sudom dešava, posebno u predmetima koji izazivaju veliko interesovanje javnosti poput nekih teških krivičnih dela, procesima po tim pitanjima ili procesa koji na neki način imaju političku pozadinu.
Na kraju, načelo javnosti podrazumeva aktivan odnos samog pravosuđa sa javnošću. Predviđeno je osnivanje kancelarije za odnose sa javnošću. Imamo već određene pokušaje kod nas u tom pravcu. Već u ovom trenutku imamo portparole određenih sudova, imamo informatore, imamo informatore koje određeni sudovi objavljuju.
Slažem se sa koleginicom da ima vrlo često i nespretnih nastupa i neadekvatnih portparola, ali svaki početak je težak da bi se, kako Kinezi kažu, prešao jedan veliki put, mora da se učini prvi korak.
Prvi korak je učinjen, ova strategija postavlja način da se ide dalje i ukoliko budemo na pravi način sprovodili ovu strategiju ne sumnjam da rezultati neće da izostanu.
Dakle, na kraju, da bi moj kolega Krasić imao vremena da se i on ovde obrati, da iskritikuje ovu strategiju, što će samo da potvrdi da je ona dobra i da je treba usvojiti, na kraju bi pozvao sve narodne poslanike da u danu za glasanje ovu strategiju u potpunosti podrže.
Ova strategija je jedan veliki korak ka nezavisnom pravosuđu, ka slobodnom pravosuđu, ka boljom državi u kojoj će naša deca poželeti da se bave pravosudnom funkcijom.
To je cilj svih nas i zato će DSS u danu za glasanje sa velikim zadovoljstvom podržati sa velikim zadovoljstvom ovu strategiju, verujući u to da usvajanjem ove strategije idemo ka pravednijoj, poštenijoj državi kakvoj svi težimo.

Uvažene kolege narodni poslanici, gospodine ministre, iako sam pažljivo slušao diskusije mojih prethodnika, verujte da su mi i jedne i druge, i one koje su za i protiv, samo uveravale da za ovaj zakon treba glasati.
Šta više, nedostatak argumenata onih koji ovaj zakon osporavaju, bilo iz razloga zbog kojih treba da se donese, bilo da kritikuju određene odredbe ovog zakona, više su nego jaki u onom smeru i u onom cilju da zakon, ovakav kakav je danas predložen Narodnoj skupštini, treba doneti, jer treba da bude jedan od kamena i prekretnica u novijoj istoriji Srbije.
Zašto ovo kažem? Vratimo se u '90-te godine, vratimo se na početak parlamentarnog života u Srbiji i setimo se da su gotovo sve stranke koje su se tada formirale u svojim programima tretirali materiju o rehabilitaciji.
Svi su govorili o tome da postoje čitave grupacije ljudi u našoj zemlji koji su, iz ovih ili onih političkih ili ideoloških razloga, bili lišeni nekih od osnovnih ljudskih prava u svom životu.
Neki su bili lišeni slobode, većina imovine, a neki života. Imamo obavezu kao parlament i ova država ima obavezu prema svojim građanima, da donese propis kojim će izvršiti rehabilitaciju tih ljudi, kojim će država priznati da je u određenom periodu svog postojanja napravila grešku u odnosu na pojedine svoje građane.
U razlozima za donošenje ovog zakona piše da je jedan od razloga to što je ovo pitanje demokratske Srbije. Složio bih se sa tim, ali bih dodao da, osim što je ovo obaveza demokratske Srbije, po meni ovo je mnogo više obaveza domaćinske Srbije, narodne Srbije, iz prostog razloga što su pod udar ideoloških i političkih progona u prošlosti, uglavnom i najviše dolazili srpski domaćini.
Nisu dolazili pod udar ovih progona oni koji su bili na nekoj najvišoj lestvici u datom trenutku, niti oni koji su bili na najnižoj.
Mnogi govornici pre mene, posebno iz Vojvodine, ovde su pominjali šta se radilo i dešavalo u Vojvodini prilikom otkupa, posle Drugog svetskog rata. Ništa bolje stanje nije bilo ni u centralnoj Srbiji.
Neki od kolega su ovde osporavali ovaj zakon, navodili primere da će zakon napraviti nove deobe, da će ponovo razjediniti Srbiju. Ne delim to mišljenje i hteo bih na konkretnom primeru da pokažem zašto je ovakav zakon, sa ovakvim odredbama, sudskim postupkom i rešenjem koje sud treba da donese onako kako je zakon propisan, baš potreban Srbiji.
Sticajem okolnosti poznavao sam divnog čoveka koji je osuđen na 14 godina robije iz čisto ideoloških razloga. U trenutku osude je imao nepunih 18 godina. Bio je maturant gimnazije i sticajem okolnosti, kažem, nije stigao ni da podigne svoju diplomu, osuđen je na 14 godina zatvora i svih 14 je odležao u Sremskoj Mitrovici. Dva puta je bio pomilovan tokom robije, jer su i njegovi tamničari znali da je nepravedno osuđen i da je tamo nepravedno, ali je on dva puta odbio pomilovanje. Pitao sam ga, čika Pero, koji je razlog da ste odbili pomilovanja, a bili ste mlad čovek? Vrlo jasno mi je rekao: sine, da sam prihvatio pomilovanja, priznao bih da sam kriv za ono za šta nisam kriv, priznao bih presudu koja je bila nepravedna, koja je bila ideološka i politička, a ne zasnovana na pravu i na pravdi.
Izdržao je 14 godina, izašao je sa robije, oženio se, završio fakultet, stekao porodicu, penziju, ali nažalost, nije doživeo da vidi ovakav zakon. Noćima sam sa njim tih '90-tih godina razgovarao o ovoj materiji i stalno sam ga ispitivao – šta bi to bilo satisfakcija za tih 14 godina koje je kao mladić, od 18-te do svoje 32-ge godine proveo u zatvoru? Nije se ljutio na one koji su ga utamničili, svima je oprostio. Neke je od njih čak i viđao posle toga, ali je želeo satisfakciju, ne toliko više zbog sebe, koliko zbog svoje porodice, dece i unuka. Ovaj zakon upravo tretira takve slučajeve.
Dužan sam da kažem, radi se o gospodinu Petru Jovanoviću, pokojnom, iz Starog sela pored Velike Plane, koji '90-tih godina nije hteo da se priključi nijednoj političkoj stranci, ostao je veran samo zemlji Srbiji, srpskom narodu i bio je prvi čovek koji je uspostavio ravnogorski pokret u Srbiji i prvi predsednik tog pokreta posle Drugog svetskog rata.
Neke kolege su pominjale ovde član 5, način na koji se donosi odluka i kako ta sudska odluka treba da glasi. Upravo primer koji sam naveo pokazuje da je zakon pogodio stvar, jer se vrlo jasno kaže u članu 5: "Rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice". Ukoliko je u pitanju administrativna odluka ili ukoliko odluke nije bilo, sud utvrđuje da je rehabilitovano lice bilo žrtva progona i nasilja.
Jako je bitno i mislim da je suština u tome, da se na osnovu ovog zakona utvrdi da li su svi ti ljudi, progonjeni iz ideoloških i političkih razloga, bili žrtva režima u određenom periodu. Ne bih sada govorio da li se radi o onima koji su stradali od 6. aprila 1941. godine do 1944. godine, onima koji su stradali nakon toga ili se radi o onima koje su progonili do juče njihovi partijski istomišljenici, a nakon razlaza u istoj partiji otvarali "gole otoke", ili su stradali neki drugi, jer je stradanja bilo i nakon toga.
Svi ti ljudi su žrtve države i režima koji je u datom trenutku bio na vlasti i oni zaslužuju da im se sudskom odlukom prizna pravo žrtve, kao i pravo na potpunu rehabilitaciju, jer samom činjenicom da su te odluke bile ništave i da nikakvo pravno dejstvo ne mogu da proizvedu od momenta kada su donete, a ne od momenta kada se sada donosi sudska odluka, samo je to prava rehabilitacija. Sve ono drugo bi bio akt milosti, a to neko drugi daje tim ljudima i bojim se da bi na taj način još jednom potvrdili njihovu krivicu koja nikada nije ni postojala.
Svi smo, dakle, složni da je bilo progona, i oni koji su osporavali ovaj zakon, kažu – bilo je političkih i ideoloških progona, bilo je tamničenja ljudi koji to nisu zaslužili. Zašto se onda osporava donošenje ovog zakona. Naš narod ima onu izreku – "ko se vrabaca plaši, taj žito ne seje".
Ova vlada se ne boji vrabaca, žito je posejala, zakon će biti usvojen u ovoj skupštini i na dobrobit mnogih koji neće neposredno osetiti njegove blagodeti, obzirom da su u međuvremenu zbog svojih godina već pokojni, ali će njihovi potomci, njihova deca i unuci s ponosom moći da pokažu presude kojima su njihovi preci oslobođeni nošenja krivice koju nikada nisu zaslužili.
DSS ovakav zakon ima u svom programu od svog osnivanja, u više navrata je sa sličnim tekstom već izlazila u javnost. Poslanici DSS će sa velikim zadovoljstvom glasati za ovaj zakon i ubeđeni smo da će ogroman broj građana Srbije na osnovu ovog zakona povratiti svoje dostojanstvo. Vraćanjem njihovog dostojanstva, vraćamo dostojanstvo i Vladi i državi Srbiji i srpskom narodu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, dosadašnja diskusija, a javljali su se pripadnici svih političkih stranaka koje postoje u ovom parlamentu, pokazuje da je dobar potez Vlade Srbije i resornog Ministarstva da jedan ovakav zakon predloži Narodnoj skupštini na usvajanje. Kada kažem da je diskusija pokazala da je ovaj potez dobar temeljim ovo mišljenje na diskusijama koje su bile lišene ozbiljnijih kritika predloga zakona koje imamo pred sobom, a pre svega mislim na zakon o prekršaju koji je najveći pravni akt koji treba da usvojimo u danu za glasanje.
Naime, kao što i sami znamo materija koja obuhvata prekršajnu odgovornost, prekršajni postupak i uopšte prekršaj više je nego obimna i kao takva do sada nije bila na pravi način regulisana u našoj zemlji. Ovaj zakon sveobuhvatno reguliše ovu materiju i niz nedoumica koje su do sada postojale u našem pravnom poretku, kako u teoriji tako i u praksi pokušava i po mom dubokom uverenju daje prava rešenja da ove dileme otkloni.
Kada kažem da razrešava mnoga pitanja kako teoretskog tako i praktičnog značaja, pre svega treba poći od toga koji su bili glavni razlozi, koje su bile glavne smetnje da danas imamo toliko prekršaja, da su nam prekršajni organi danas neefikasni i da jednostavno imamo jedan hibridni sistem, kako su mnogi od prethodnih govornika upotrebili izraz, kako u pogledu organa koji su postupali u prekršajnoj materiji, tako i u pogledu samog prekršajnog postupka i uopšte u pogledu ove materije.
Naime, više govornika je istaklo da je status organa koji se bave prekršajnom materijom do sada bio u potpunosti nedefinisan. Nedefinisan je bio kako njihov status sa jedne strane, tako i njihov način postupanja. Sama činjenica da se upotrebljava taj izraz hibrid i da sadašnji prekršajni organi nisu u užem smislu predstavljali ni upravne, a ni sudske organe, govori o tome da nisu na pravi način utemeljeni u našem pravnom sistemu.
Rekao bih da se ne radi ovde o hibridu, jer je taj hibrid od momenta kada je donet važeći Zakon o prekršajima mutirao, pa sada predstavlja nešto između pola žena, pola riba. Činjenica da ti organi sprovode postupak, činjenica da ti organi utvrđuju odgovornost učinioca prekršaja i činjenica da ti organi izriču odgovarajuću prekršajnu sankciju, između kojih je propisana i određena kazna zatvora, sama po sebi govori o tome da ne samo da ovi organi, postupak i vrste sankcija koje su utemeljene nisu u potpunosti utemeljeni i usaglašeni sa našim pravosudnim sistemom, već nisu usaglašeni sa savremenim evropskim sistemima.
Naime, nigde se više ne sme i ne može dozvoliti da jedan organ koji je bliži upravnom nego sudskom organu izriče, između ostalog, kaznu zatvora. To je jedan od razloga zašto se ovaj zakon morao doneti i zašto se morao na pravi način odrediti status organa koji treba da sprovodi prekršajni postupak i da se ti organi, između ostalog, usklade sa našim pravosudnim sistemom. I, zbog toga, između ostalog, imamo i prateće zakone koje danas imamo na dnevnom redu.
Činjenica da postojeći organi, sudija za prekršaje koji odlučuje u prvom postupku, moraju da imaju završen pravni fakultet, moraju da imaju položen pravosudni ispit, moraju da imaju određeno vreme provedeno, bilo u pravosudnom ili nekom drugom organu, dakle da se za njih, ako ne u potpunosti, ono, bar, slični uslovi propisuju kao i za sudije koje sude pred opštim sudovima, pred redovnim sudovima.
Samim tim, a i činjenicom da sprovode postupak koji se po ovom zakonu umnogome približava krivičnom postupku, koji ima mnoge institute koje poznaje i krivični postupak, pokazuje da je neophodno i da je krajnje vreme da se postojeći prekršajni organi transformišu; da se faktički pretvore u sudove, što je ovim zakonom i predviđeno, te ćemo u narednom periodu, nakon usvajanja ovog zakona, imati sudove za prekršaje kao prvostepene organe, odnosno viši prekršajni sud kao drugostepeni organ.
Skrenu bih pažnju na način na koji su do sada prekršajni organi birani. Naime, prvostepene prekršajne organe je imenovala Vlada Republike Srbije. To su bile sudije za prekršaje, a sa druge strane imali smo jedanaest veća za prekršaje što je dovodilo do pravne nesigurnosti građana, što je dovodilo do toga da praksa ovih organa, posebno drugostepenih prilikom donošenja odluke po žalbama, nije bila ujednačena, što je, sve u svemu, stvaralo jednu pravnu nesigurnost u čitavoj zemlji.
Uvođenjem jednog drugostepenog organa, višeg suda za prekršaje, koji će rešavati o svim žalbama jedinstveno za teritoriju Republike imaćemo priliku da se sudska praksa ujednači, da građani budu jednaki pred zakonom i da se izbegne voluntarizam koji je, hteli mi to da priznamo ili ne, u proteklom periodu i te kako postojao.
S obzirom na to da nema više vremena da se diskutuje o svim elementima koje treba naglasiti u ovom zakonu, skrenuo bih pažnju na nekoliko instituta i to postoji u Krivičnom zakonu, a preuzet je u zakon o prekršajima.
Dakle, pre svega bih rekao da je dobro to što je u članu 13, 14, 15. i 16. što su predviđene nužna odbrana, sila i pretnja i pokušaj za prekršajem, odnosno učinilac će se kazniti samo ako je to posebno propisano.
Dobro je što su ovi institutu koji egzistiraju u pravnoj teoriji kao instituti krivičnog prava, što se nalaze sada i u zakonu o prekršajima, kao što je dobro što je u samom tekstu navedeno samo načelo, odnosno da niko ne može da bude kažnjen u prekršajnom postupku dva ili više puta za istu prekršajnu radnju, kao što se za prekršaj neće kazniti lice koje je u krivičnom ili drugom postupku za privredni prestup već pravosnažno kažnjeno, odnosno da postoji krivica koja ima obeležje prekršaja.
Nešto što je novo u ovom zakonu, to su i dve nove prekršajne sankcije, a naše dosadašnje pravo nije poznavalo. Od te dve nove prekršajne sankcije, ja bih skrenuo pažnju na član 33. zakona, odnosno na rad u javnom interesu. Činjenica je da sagledavanjem uporednog prava, rad u javnom interesu kao prekršajna sankcija već duže vremena egzistira i da je u zemljama gde postoji dala jako dobre rezultate, jer se radi o sankciji koja ima izraženu generalnu prevenciju u sebi i koja odvraća veći broj potencijalnih učinioca prekršaja da te prekršaje ne čine.
S obzirom na to koliko je u našem pravnom poretku, odnosno u našoj praksi, svakodnevnoj, koliko ima učinioca prekršaja, mislim da je ova prekršajna sankcija dobrodošla, da konačno dođe u naš pravni sistem. S obzirom na to da se radi o novom institutu, a naše pravo to do sada nije poznavalo, nije na odmet da se malo više pozabavimo ovim institutom.
Dakle, rad u javnom interesu je pre svega neplaćeni rad u korist društva kojima se ne vređa ljudsko dostojanstvo i ne ostvaruje profit. Naglasio bih ova četiri elementa koja su predviđena u ovom institutu. Dakle, da je to neplaćeni rad, da je to u korist društva, da se tim radom ne vređa ljudsko dostojanstvo i da se tim radom ne ostvaruje profit. Rad u javnom interesu se može, odnosno ne može se izreći u vremenu kraćem od 10 niti dužem od 120 sati, a ne može se u toku jednog dana obavljati u vremenu dužem od dva sata.
Na kraju, prilikom izricanja rada u javnom interesu, sud će imati u vidu posebnu vrstu prekršaja uz fizičku sposobnost, radnu sposobnost učinioca prekršaja, njegova psihička svojstva, njegovo obrazovanje, njegove sklonosti i druge posebne okolnosti koje se odnose na samu ličnost.
Smatram da će ovom prekršajnom sankcijom zaista jedan broj naših građana koji olako čine prekršaje, čine protivpravne radnje, samim postojanjem jednog ovakvog krivičnog dela, dobro razmisliti i odustati od prekršaja sa jedne strane, a sa druge strane se radi o radu koji je u javnom interesu, koji je društveno koristan; nije na odmet da, umesto da se izriču neke druge prekršajne sankcije, kazne zatvora ili neke druge sankcije, da se učinioci prekršaja na ovaj način sankcionišu i da doprinesu razvoju društva.
Sve u svemu, na osnovu diskusija svih prethodnih govornika, a nadam se da je svima jasno da je ovakav zakon neophodan, da je dobro što je ovakav zakon došao pred Narodnu skupštinu. Zaista očekujem da ćemo u danu za glasanje u velikoj većini podržati i izglasati ovaj zakon.
U svakom slučaju, poslanici DSS-a će sa zadovoljstvom glasati za ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, kao što i sami vidimo, ovaj zakon je izazvao dosta polemike. Nije ni čudo, s obzirom da se radi o jednoj mladoj instituciji u evropskoj teoriji i praksi, koja evo dolazi i kod nas i zadnjih godina je ušla u naš pravni sistem, doduše, ušla na mala vrata, ali uz veliku buku.
Kažem - uz veliku buku, bilo je mnogo onih koji su podržavali i insistirali na uvođenju ovakve institucije, pre svega kroz Zakon o lokalnoj samoupravi. Ali, isto tako, ne manje bučnih i onih koji su ovakvu jednu instituciju osporavali. Iako, dakle, u Zakonu o lokalnoj samoupravi već imamo instituciju ombudsmana, iako je već nekoliko godina kao institucija on postoji u našem pravnom sistemu, današnja rasprava potvrđuje da i dalje imamo zagovornike onih koji po svaku cenu smatraju da ovakav institut treba podići na jedan viši nivo. Znači, formirati instituciju ombudsmana i na republičkom nivou, ali je nemali broj i onih koji i dalje osporavaju samo postojanje ovakve institucije. Mislim da nisu u pravu ni jedni ni drugi.
Činjenica je da je ova mlada institucija u evropskim pravima, kao što reče moj prethodnik, otprilike oko 200 godina, otkako je krenula iz Švedske, proširila se uglavnom u sva evropska zakonodavstva, ima takve prednosti da je treba inkorporirati i predvideti u našem pravnom sistemu.
Predviđanje u našem pravnom sistemu podrazumeva da se ova institucija prilagodi našim uslovima, postojećem stanju, postojećoj teoriji i praksi našeg pravnog sistema.
Mislim da je ovaj zakon, koji se danas nalazi pred nama, u formi predloga, upravo na pravi način izbalansirao ono što se, uvođenjem ove institucije, s jedne strane, hoće u odnosu na ono kakav je naš pravni sistem, kakva je naša pravna praksa, kakav je naš trenutno važeći Ustav, sa ograničenjima koje ima i da su rešenja, koja su data u ovom zakonu, u potpunosti optimalna i prihvatljiva, te da ih, kao takve, ovaj parlament treba podržati.
Dakle, činjenica je da ova institucija postoji, kao što sam rekao, u većini evropskih zakonodavstava, naravno pod različitim imenima, ali i sa različitim sadržajem.
Pitanje da se kod nas u Zakonu o lokalnoj samoupravi koristi izraz: građanski branilac, da se u ovom zakonu, koji je pred nama, upotrebljava izraz zaštitnik građana, a da se, primera radi, u Vojvodini upotrebljava opšteprihvaćeni izraz - ombudsman, mislim da zaista nije vredno neke veće polemike ovde.
Nama je bitno da ovu instituciju podignemo na republički rang. Dakle, da to bude institucija, da se radi o državnom službeniku na republičkom nivou, a vreme i praksa sprovođenja ovog zakona i rada budućeg našeg zaštitnika građana, ili građanskog branioca ili ombudsmana, nazovite ga kako hoćete, vremenom će pokazati da li opravdava razloge zbog kojih ovaj zakon donosimo.
Naveo bih nekoliko opštih karakteristika koje postoje u uporednom pravu i koje karakterišu samu instituciju ombudsmana i uporedio bih to sa predlozima koji se nalaze u ovom zakonu, iz razloga što se vidi da te osnovne karakteristike, koje jedna ovakva institucija treba da ima, u potpunosti se nalaze u ovom zakonu i zakon ih je u potpunosti ispoštovao.
Pre svega, ombudsman je zaštitnik prava građana i to, pre svega, zaštitnik od loše, nekompetentne, nestručne, neprofesionalne, ponekad i arogantne uprave. Dakle, u ovom slučaju, s obzirom da imamo instituciju republičkog značaja državne uprave, zakon je to definisao već u prvom članu i kroz sve ostale članove i u potpunosti ispoštovao ovaj opšti cilj i opšti zadatak koji institucija ombudsmana treba da postigne.
Po pravilu, ombudsman u uporednom pravu predstavlja organ parlamenta, organ koji neposredno bira parlament, a ne bira se, odnosno ne imenuje na neki drugi način i u principu se bira iz redova nestranačkih ličnosti, što je, takođe, u potpunosti ispoštovano u odredbama ovog zakona.
Nezavisnost ombudsmana, da bi mogao da udovolji ciljevima koji se pred njega postavljaju, takođe su jedna od bitnih karakteristika. Ovim zakonom se ta nezavisnost ispoljava i vidi se pre svega u načinu na koji se bira, dakle od strane parlamenta, ali sa druge strane, i načina na koji se ombudsman finansira.
Dakle, radi se o državnom službeniku koji godišnje dostavlja predlog svojih troškova i čija se sredstva za rad kao institucije predviđaju u republičkom budžetu.
Rad samog ombudsmana jeste da građane zaštiti pre svega od organa uprave. Tom prilikom, pored zakonitosti, ombudsman ceni i celishodnost rada organa uprave i javnih službenika.
Naravno da u tom smislu ima prava da ih ispituje, kritikuje, dakle može sa njima sve da uradi i o tome obaveštava javnost, parlament jednom godišnje, sve osim da meritorno rešava i poništava akta organa uprave, što je potpuno jasno i nedvosmisleno i u skladu je sa načelom podele vlasti.
Ombudsman takođe mora biti lako dostupan onima čije interese treba da štiti, dakle samim građanima. Stoga je u zakonu predviđeno da postupa kako po žalbama građana, tako i na sopstvenu inicijativu, ukoliko dođe do saznanja da su organi uprave na neki način kršili prava građana. Bitno je da su usluge ombudsmana besplatne, dakle ne podležu nikakvim taksama niti drugim izdacima.
Snaga ombudsmana se zasniva, pre svega, na njegovom autoritetu. Iza njegovog autoriteta, govorim o ličnom autoritetu, mora da stoji i autoritet parlamenta, tako da će ta buduća ustanova zaštitnika građana umnogome imati onoliko snage koliko snage bude imao i ovaj parlament koji ga bude postavljao odnosno birao i koji će stajati iza njega, kome će on podnositi izveštaje.
Na kraju, jedno pitanje koje je sporno, koje je ovde u više navrata pomenuto, a to je pitanje zakonske inicijative ombudsmana, koje u ovom trenutku nije u potpunosti ispoštovano u ovom predlogu zakona, ali s punim pravom, kako je i ministar objasnio, a i više govornika se osvrnulo na ovaj problem.
Rešenja sadržana u našem Ustavu su takva da se neposredna zakonska inicijativa ombudsmana ne može predvideti u Predlogu ovog zakona, ali je zato predviđena inicijativa koja ide prema Vladi.
Ukoliko ovaj parlament bude imao dovoljno autoriteta i ukoliko sa tim autoritetom bude stajao iza ombudsmana, onda će i inicijative koje on bude prosleđivao prema Vladi imati određenu snagu, tako da će Vlada, koja je po zakonu dužna da ih obavezno razmatra, morati da ih prihvata, morati da ima puno argumenata ukoliko hoće da ih odbije.
U svakom slučaju, donošenjem ovog zakona naša zemlja se svrstava u red savremenih država, sa savremenim zakonodavstvom. Zakon je u potpunosti, kao što sam na početku rekao, ispoštovao naš pravni sistem, našu pravnu praksu. Treba ga doneti, a vreme će pokazati da li je kapacitet ovog zakona optimalan. Mislim da u ovom trenutku bolji tekst nije mogao da bude donet.
Iz ovih razloga poslanička grupa DSS ovaj zakon će podržati, što i čini u govorima svojih poslanika i u danu za glasanje glasati za usvajanje ovog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi predstavnici Vlade, pred nama su danas dva više nego važna zakona, koji zajedno sa Zakonom o Vladi, koji smo dobili pre par meseci, iz temelja treba da na nov, savremen način, urede državnu upravu, onaj deo vlasti, izvršnu vlast koja je više nego neophodna za normalno funkcionisanje države.
Govoreći o ovom zakonu prethodnici su se uglavnom zadržavali na nekoliko odredbi za koje zaista mislim da ne izazivaju polemiku, s obzirom na to da su više nego jasne i neophodne u ovom zakonu. Elem, da ne bismo odmah išli u ono što je sporno i što je ovde izazvalo određene različite stavove, mislim da treba, pre svega, nešto reći o razlozima za donošenje ovakvog zakona.
Naime, ako želimo da nam državna uprava, savremena država, pre svega predstavlja servis građana a ne da nastupa sa stanovišta vršenja vlasti, onda ovim zakonom zaista imamo jedan iskorak u odnosu na postojeća rešenja. Niz novih pravila, niz nekih novih načela, koja su sadržana u ovom zakonu, upravo omogućavaju to, da će buduća državna uprava, koja se bude organizovala na osnovu ovog zakona, umnogome biti više servis građana, a ne ona uprava u klasičnom smislu, kakvu smo imali u nekim ranijim sistemima, gde je državna uprava i izvršna vlast učestvovala pre svega kao instrument vlasti.
U svom izlaganju bih se zadržao na osnovnim odredbama, posebno na članu 3. koji određuje nadzor nad organima državne uprave i to na eksterni nadzor, iz prostog razloga što je ova odredba i ovaj član zakona već izazvala određene polemike u ovoj skupštini, ali isto tako i u odnosu na načela, s obzirom na to da iz njih i imamo ovu intenciju zakonodavca da upravu pretvori u servis građana.
Početak samog zakona, odnosno član 1. definiše državnu upravu, određuje njen položaj i sastav i naravno to je urađeno na način i u suštini onako kako ona to jeste, a to je da je deo izvršne vlasti Republike Srbije, koji vrši upravne poslove.
U stavu 2. državnu upravu deli tj. određuje šta je čini i to su: prvo, ministarstva; drugo, organi uprave u sastavu ministarstava; i, pod tri, posebne organizacije. Ova tri segmenta čine organe državne uprave.
Nadzor nad organima državne uprave regulisan je članom koji je izazvao određene polemike. i zaista nemam puno logičnog objašnjenja zašto je došlo do ovih polemika, zato što je ovaj član faktički razrada ustavnih odredbi koje su morale da se nađu u ovom zakonu, da bi se jasno definisalo ko, na koji način, vrši tzv. eksterni nadzor nad radom organa uprave.
Ne bih govorio o onom unutrašnjem nadzoru koji organi uprave vrše jedan nad drugim, viši nad nižim, ali je zaista više nego neophodno da u osnovnim odredbama, dakle na početku samog zakona, imamo to da rad organa uprave, kao sistemski deo izvršne vlasti, normalno podleže nadzoru Vlade.
I, sasvim je normalno, s obzirom na ustavne odredbe koje je ovde citirao gospodin Balinovac, da je u pitanju pravni nadzor, tako da samo obrazloženje ovog zakona i objašnjenje koje je dato u obrazloženju, ne treba ni na koji način da bude sporno.
Drugi organ u segmentu vlasti, zakonodavni organ, Narodna skupština, samom činjenicom da vrši nadzor nad Vladom, koja je deo izvršne vlasti, a čiji su deo i organi uprave, automatski nadzire, preko nadzora nad određenim ministarstvima, nad članovima Vlade i samom Vladom, automatski vrši i nadzor nad radom organa državne uprave i sasvim je logično i normalno da je u pitanju politički nadzor.
Na kraju, nešto što je tekovina savremenog prava, nešto za što su se pravnici i uglavnom opozicija zadnjih 300 – 400 godina borila, jeste da nad svakim državnim organom postoji, na kraju krajeva, i sudski nadzor, odnosno da za svaki pojedinačni akt koji donose državni organi, u ovom slučaju državna uprava, postoji sudska zaštita.
Sasvim je normalno da preko upravnog spora i sudovi nadziru zakonitost pojedinačnih akata organa državne uprave koji su doneseni u upravnom postupku, odnosno upravnim stvarima. Dakle, ovaj član 3. Predloga zakona je više nego jasan, napisan nedvosmisleno jasno i više je nego potreban, da se nalazi na ovom mestu, i zaista mislim da tu više neke polemike ne bi trebalo biti.
Zakon u članu 4. uvodi izraz imaoci javnih ovlašćenja. Opet je sasvim normalno i logično, jer je više nego jasno i postoji u sadašnjim propisima pravilo da se pojedini poslovi državne uprave, ne svi već samo pojedini, zakonom mogu poveriti, u ovom slučaju autonomnim pokrajinama, opštinama, gradovima, Gradu Beogradu, javnim preduzećima, javnim agencijama, ustanovama ili drugim organizacijama.
Ne radi se o tome da se država odriče ovih poslova. Naprotiv, radi efikasnijeg ostvarivanja i rada, donošenja određenih odluka po ovim poslovima, normalno je u savremenoj državi, a takva smo rešenja imali i u dosadašnjim propisima, a intencija je da se u većoj meri to radi u budućnosti, normalno je da se pojedini poslovi poveravaju ovim ustanovama.
Na kraju - odgovornost za štetu, s obzirom na to da imamo imaoca javnih ovlašćenja odgovornost za štetu, koja je predviđena u članu 5. – predviđena je tako da, ukoliko ne zakonitim ili nepravilnim radom organi državne uprave pričine štetu fizičkim i pravnim licima za to, naravno, odgovara Republika Srbija, jer se radi o državnoj upravi.
A ukoliko do štete dođe u poslovima koje vrše imaoci javnih ovlašćenja i oni su, takođe, odgovorni za štetu koju oni pričine u svom radu.
Što se tiče osnovnih načela, dakle načela zakonitosti, koje podrazumeva da državna uprava mora da radi u okviru Ustava, zakona i drugih opštih akata i drugih propisa, a iz načela zakonitosti proizilazi i načelo njihove samostalnosti, samostalnost u radu.
Načelo stručnosti, nepristrasnosti i političke neutralnosti uglavnom se u zakonima koji tretiraju ovu materiju uvek nalaze, s tim što po mom mišljenju ovde treba posebno naglasiti načelo političke neutralnosti, koga u nekim ranijim propisima koji su regulisali ovu materiju, nije bilo. Ono podrazumeva da organi državne uprave moraju nepristrasno i politički potpuno neutralno da omoguće svakom građaninu jednaku pravnu zaštitu u ostvarivanju njihovih prava, obaveza i pravnih interesa.
Načelo delotvornosti i srazmernosti možda možemo spojiti i govoriti o njima zajedno. Organi državne uprave takođe dobijaju obavezu da koriste ona sredstva koja su za stranku najpovoljnija, u smislu delotvornosti koja ne podrazumeva uvek i samo blagovremenost, već može da podrazumeva i neke druge stvari u ostvarivanju pravog interesa građana.
Na kraju je načelo javnosti rada. Takođe jedno od ustavnih načela. Organi državne uprave su dužni da javnosti omoguće uvid u svoj rad, prema zakonu kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja.
S obzirom na značaj ovog načela, zakonodavac je ovom načelu posvetio i posebnu glavu, mislim da je to Glava IX – Javnost rada i odnosi sa građanima. Načelo javnosti, samo po sebi, iako je bilo sadržano i u ranijim propisima, ovoga puta u ovom zakonu podrazumeva niz obaveza koje organi državne uprave imaju, ne samo prema sredstvima javnog informisanja, već, pre svega, prema javnosti i prema građanima.
Dakle, njihov rad, sa jedne strane, mora da bude potpuno otvoren i dostupan javnosti, ali sa druge strane, imamo i određene odredbe gde se predviđa način na koji se građani koji nisu zadovoljni radom organa državne uprave da stavljaju svoje primedbe i da na neki način traže preispitivanje odluka, delotvornosti rada državne uprave.
Kao prvo, imamo obavezu predviđenu u članu 77. da organi državne uprave moraju da obaveštavaju javnost o svom radu, preko sredstava javnog informisanja ili na drugi prikladan način, i obavezu zaposlenih u organu državne uprave, koji pripremaju informaciju, njihovu odgovornost za tačnost i blagovremenost informacija koje sredstvima javnog informisanja daju.
Takođe je zadržan, što mislim da je dobro rešenje, institut javne rasprave u pripremi zakona. Javnost se na taj način omogućuje. Javna rasprava je obavezna, po članu 78. zakona, u pripremi zakona kojim se bitno menja pravni režim u jednoj oblasti ili kojim se uređuju pitanja koje posebno zanimaju javnost.
Takođe, imamo i institut upravnih dana, nešto što do sada nismo imali. Dakle, organi državne uprave mogu pojedine poslove da vrše i izvan svog sedišta i izvan sedišta svoje područne jedinice, u tzv. upravnim danima, ali su dužni, zbog značaja posla i zbog samog fizičkog izmeštanja mesta na kome organi uprave deluju u upravnim danima, da o tome blagovremeno obaveste javnost.
Na kraju, zadržao bih se na članu 82. To je upravo onaj član koji, sa druge strane, govori o javnosti. Organi državne uprave su dužni da na prikladan način omoguće podnošenje pritužbi na svoj rad i na nepravilan odnos zaposlenih u organima državne uprave. Na podnetu pritužbu organ državne uprave je dužan da odgovori stranci u roku od 15 dana, ukoliko to stranka od njega zahteva.
Znači, jedna bitna odredba gde stranka može ne samo da podnese pritužbu, već i da očekuje adekvatan odgovor, ali isto tako je stavom 3. predviđena odredba da su organi državne uprave, baš u odnosu ako se te pritužbe ponavljaju, dužni da na svakih 30 dana pojedina pitanja koja se ponavljaju, pojedina pitanja koja izazivaju pritužbu građana ili pojedina ponašanja lica koja rade u organima državne uprave, da takva pitanja jednom u 30 dana razmatraju.
Kao što sam na početku rekao, imamo pred nama dva više nego važna zakona koji bitno treba da unaprede rad izvršne vlasti, posebno državne uprave. Poslanici DSS podržavaju ove zakonske predloge i sa zadovoljstvom će u danu za glasanje podržati ove zakonske predloge i glasati "za".

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, slušajući prethodne diskusije, posebno onih koji su najviše kritikovali ovaj zakon, ako sam imao neke dileme da ovaj zakon treba podržati, onda su sve te dileme raspršene.
Naime, u obrazloženju uz predlog ovog zakona između ostalog je pomenuto jedno ranije načelo, načelo jedinstva vlasti, koje je dugo vladalo u ovoj zemlji, gotovo 50 godina jednopartijskog sistema i 50 godina gde je dominirao skupštinski sistem. Činjenica da mnogi još uvek žive u tom sistemu i razmišljaju na stari način, koji na sreću neće moći da se vrati i koji se na sreću u potpunosti razbija ovim novim predlogom zakona.
Načelo jedinstva vlasti, koje smo imali kao najjače načelo 70-ih godina a koje je trajalo do 90-ih, do uvođenja višepartijskog sistema, samim tim do donošenja ustava, koji i danas trenutno važi, a on je uslovio načelo podele vlasti, dakle, ostavilo je jako teške posledice, ne samo u nauci, obzirom da su čitave generacije studenata učile o jednoj vlasti, mislim na skupštinsku, a to je nažalost ostalo samo na teoriji, dok se u praksi pretvorilo da su ovom zemljom vladali raznorazni komiteti i formalne ili neformalne grupe.
Iako imamo Zakon o Vladi koji je donet odmah posle donošenja Ustava iz 1990. godine, činjenica je da taj zakon nije jasno razgraničio i nije jasno utvrdio i utemeljio šta u ovoj zemlji treba da predstavlja izvršna vlast, odnosno nije u potpunosti regulisao, pre svega odnos između Skupštine, s jedne strane, i izvršne vlasti, odnosno Vlade, sa druge strane.
U tom smislu i ciljevi ovog zakona – a pre svega uređenje odnosa Skupštine i Vlade, i čitavo treće poglavlje ovog zakona se odnosi na to, kao i uređenje Vlade, i dobar deo je sadržan u ovom zakonu – predstavljaju jasne intencije da se ovi odnosi jasno urede i da se ne donese zakon o vladi koja danas postoji, već da se donese zakon uopšte, kako bi vladala postojeća, a i sve one buduće vlade koje bi došle.
Sam Ustav svega četiri člana je posvetio Vladi, nabrojavši pre svega taksativno koje su njene nadležnosti, ali je činjenica da nije jasno razradio odnos između tri grane vlasti, odnos između zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, tako da iz toga izvlačimo takođe neophodnost donošenja ovog i ovakvog zakona, obzirom da svaka od ova tri domena vlasti je najviša u svom delu. I suština organizacije države i funkcionisanje vlasti jeste upravo u nalaženju prave mere između ove tri grane vlasti, u njihovoj međusobnoj saradnji, ali isto tako i u njihovoj odvojenosti, obzirom da svako u svom domenu mora da predstavlja najvišu vlast.
Osvrnuo bih se na član 7, a on reguliše odgovornost Vlade i u stavu 1. kao načelo ističe da je Vlada u okviru svojih nadležnosti samostalna. Naime, ako želimo reformisanje izvršne vlasti, ako želimo na pravi način da postavimo vladu u ova prva tri sistema, onda moramo da joj damo potpunu samostalnost, koja bi se pre svega ogledala u onim poslovima koji su u okviru njene nadležnosti.
Međutim, samostalnost ne znači da Vlada vlada sama za sebe i da ne odgovara nikome, što je vrlo jasno rečeno u članu 7. stav 2. ovog zakona, gde se jasno ističe da je Vlada odgovorna, pre svega, Narodnoj skupštini, i to za vođenje politike Republike Srbije, za izvršavanje zakona i drugih opštih akata Narodne skupštine i za stanje u svim oblastima iz svoje nadležnosti i, na kraju, za rad organa državne uprave.
Takođe bih se osvrnuo na treću glavu ovog zakona, a to je odnos Narodne skupštine i Vlade, obzirom da je, kao što sam rekao u obrazloženju, istaknuto da je jedan od ciljeva ovog zakona baš da uredi ovaj odnos koji dosadašnjim Zakonom o Vladi iz 1991. godine nije bio u potpunosti uređen.
Naime, nekolicinom članova koje imamo u ovoj glavi određeno je vrlo precizno čime se Vlada bavi, odnosno kakav je njen odnos sa Narodnom skupštinom. Dakle, članom 34. je određeno da Vlada predlaže zakone i druge opšte akte Narodnoj skupštini, ali istovremeno daje i mišljenja o predlozima zakona i drugih opštih pravnih akata koje nije sama predložila.
Ono što je obavezna da svake godine čini, to je da dostavlja Narodnoj skupštini budžet, da dostavlja izveštaj o svom radu za proteklu godinu, i to pri podnošenju predloga završnog računa budžeta Republike Srbije.
Jako je bitno osvrnuti se na član 37. koji nosi podnaslov - Predlozi Narodne skupštine i Vlade. Naime, ovde se jasno određuje obaveza Vlade da zauzme stav o predlogu Narodne skupštine kada je pitanje iz nadležnosti Vlade, ali isto tako da Vlada može predložiti Narodnoj skupštini da raspravi pitanje iz nadležnosti Vlade i da o njemu zauzme stav. Dakle, može, ali ne mora.
Što se tiče učešća u radu Vlade i Narodne skupštine, dakle, u pogledu onih zakona i opštih pravnih akata koje Vlada predlaže Narodnoj skupštini obavezno je njeno prisustvo, odnosno učešće u radu Narodne skupštine, a i pri usvajanju zakona i drugih opštih akata koje Vlada nije predložila članovi Vlade su dužni da učestvuju samo na zahtev Skupštine.
Na kraju, kao izvesni rezime svega ovoga, želim da kažem, ovaj zakon predstavlja jedan bitan iskorak u odnosu na postojeće stanje, bitno poboljšanje u odnosu na postojeći Zakon o Vladi, predstavlja nešto što treba podržati. Stoga će DSS ovaj zakon podržati i u danu za glasanje i glasati za njega. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, otprilike pre dva meseca ovaj dom je doneo Zakon o parničnom postupku koji je, između ostalog, u glavi 24. kojom je regulisano sudsko poravnanje, dodirnuo i pitanje medijacije, odnosno posredovanja. Ovo pitanje je ZPP dodirnuo, na neki način, u nekoliko članova, gde je dao osnovne konture onoga što bi trebalo da bude posredovanje u našem pravnom sistemu, kao jednog instituta sa kojim se možda ranije htelo nešto učiniti, ali on nikada institucionalno nije postojao.
Danas imamo zakon o posredovanju koji je sveobuhvatan i u sebi sadrži odredbe kako o licima koja treba da se bave posredovanjem, tako i o samom postupku posredovanja. Najpre treba reći šta je zakon ovde definisao kao posredovanje.
To je svaki postupak, bez obzira na njegov naziv, u kojem strane žele sporazumno da reše sporni odnos mirnim putem uz pomoć jednog ili više lica, uz pomoć posrednika ili medijatora.
Mislim da je ovaj zakon dobrodošao u našem pravnom sistemu. Za razliku od nekih kolega koje su u prethodnom periodu kritikovale ovaj zakon kao zakon koji neće dati odgovarajuće efekte, moje mišljenje je sasvim suprotno.
Mislim da mogu da iznesem ovakvo mišljenje, iz prostog razloga što sam se bavio poslovima koje dodiruje ovaj zakon, konkretno advokaturom, više od jedne decenije. Dobro mi je poznato da ogroman broj sporova dolazi na sud i da je moguće uz malo pažnje i dobre volje te sporove rešiti bez učešća suda, odnosno na miran način.
Ono što je dobro u ovom zakonu, to je da se on, iako se pominje u ZPP, ne zadržava samo na imovinsko-pravnim odnosima, gde će verovatno najčešće biti posredovanja i najveći broj sporova koji budu došli pred medijatora biće iz ove oblasti. Proširio je svoje polje interesovanja na administrativno pravo, odnosno na određene upravne stvari u kojima stranke mogu samostalno raspolagati, kao i odgovarajući deo krivičnopravne materije, gde takođe stranke mogu samostalno raspolagati svojim pravima.
Ovde je dovoljno rečeno o načelima postupka, ali najveći kritičari ovog zakona koji su ovde izlazili samo su potvrdili u svojim kritikama da on sadrži sva ona načela koja posredovanje mora da ima. To je, pre svega, dobrovoljnost. Bilo je diskusija da je zakonodavac trebalo da stranke natera, maltene, da idu kod posrednika, što je potpuno besmisleno, jer posredovanje, dakle rešavanje sporova mirnim putem, uz saglasnost stranaka, samo po sebi podrazumeva dobrovoljnost, pa je sasvim logično da stranke moraju biti zainteresovane i da moraju dobrovoljno pristupiti jednom ovakvom postupku, kao što im je ovaj zakon dao mogućnost da sa spiska posrednika same izaberu lice u koje imaju dovoljno poverenja.
Ostala načela na kojima se zasniva ovaj postupak – jednakost prava, ravnopravnost, saglasnost strana, isključenje javnosti, takođe omogućavaju da ovaj postupak odgovori svrsi i cilju zbog koga je predviđen u našem pravnom sistemu.
Na kraju, bilo je diskusije o hitnosti postupka, da li je trebalo ovakva odredba da stoji ili ne. Podsetio bih kolege koje su diskutovale pre mene da nakon odredbe o hitnosti postupka postoje odredbe koje konkretizuju da se ovaj postupak treba, po pravilu, završiti u roku od 30 dana. To je sasvim razuman rok, u kojem mogu da se reše određena pitanja koja će pred posrednike dolaziti, a u slučaju da je eventualno potrebno još neko vreme za posredovanje, može se taj rok i produžiti.
Rekao bih još par stvari o okončanju postupka. Zakon je sasvim logično predvideo načine okončanja: zaključenje, pre svega, sporazuma strana, što dalje razrađuje da to može biti u formi vansudskog poravnanja, kao i u formi sudskog poravnanja. To znači da bi takav sporazum koji bi stranke pred medijatorom postigle, nakon iznošenja tog sporazuma i overavanja od strane suda na odgovarajući način, stekao snagu izvršne sudske isprave, što bi dalje značilo da bi bio odmah podoban za izvršenje u sudskom postupku ukoliko stranke ne bi dobrovoljno izvršile obavezu koju su u sporazumu postigle.
Takođe je dobro to što ovaj postupak može da se povede, da se završi i da se sam sporazum postigne i pre pokretanja sudskog postupka, što znači da se ostavlja mogućnost da jedan broj spornih odnosa koji postoje između građana ne dođe do suda. Znači, na taj način smo omogućili da građani ne dođu u situaciju da imaju veće troškove, a istovremeno, sa druge strane, sudovi će biti rasterećeni, jer nemamo svi neke velike sporove, postoje sporovi koje je relativno lako rešiti na ovaj način.
S obzirom na vreme, mislim da treba reći nešto i u pogledu toga ko je posrednik. Ovde je bilo kritike da li posrednik može biti svako lice ili je eventualno potrebno određeno stručno znanje. U odnosu na to koliko je danas u ovoj zemlji razvijena kultura našeg naroda, odnos prema državi i pravosudnim organima, mislim da je zakonodavac sasvim jasno i dobro ovde predvideo da to pre svega treba da budu sudije, eventualno advokati, dakle, lica koja poseduju određeno pravno znanje i koja se u principu bave pravnom materijom.
Ali, isto tako, zakonodavac je predvideo da ovde kao posrednici mogu da se pojave i drugi istaknuti stručnjaci iz različitih oblasti, u zavisnosti od vrste spornog odnosa u kome posreduju. Dakle, netačne su primedbe da samo lica koja imaju pravni fakultet, koja se bave isključivo pravom, mogu da se pojave u ovom postupku. U nizu spornih situacija u koje građani dolaze, dakle, mogu da se pojave i stručnjaci iz drugih oblasti i da pružajući svoje dobre usluge, posredujući između strana koje imaju sporni odnos, taj spor i reše.
Na kraju, bilo je dosta diskusija i o tome da li će ovaj zakon ostvariti još jedan od ciljeva koje je sam sebi, na neki način, postavio, a to je smanjenje troškova. Ako je rok u kome treba izvršiti posredovanje kratak, kako je zakon predvideo, a jeste, jer je predviđen rok od 30 dana, ako je predviđeno jedno lice kao medijator sa pravom na naknadu troškova, kako je predviđeno po advokatskoj tarifi, a jeste, i ako je predviđeno da u ovom postupku ne učestvuju druga lica, osim eventualno zakonskih zastupnika i punomoćnika stranaka, to automatski podrazumeva, i zbog kratkoće roka u kome medijacija treba da se završi, kao i zbog ograničenog kruga lica koja treba da učestvuju u ovom postupku, da troškovi ovog postupka neće biti veliki.
U svakom slučaju, oni će za samog građanina koji rešava sporni odnos biti mnogo manji nego da se pojavio pred sudom, jer je u mentalitetu našeg naroda, kada se već pojavi pred sudom, da se ulazi u dalje konflikte, da se postupak razvlači, da se stvaraju sve veći i veći troškovi i da je eventualno rešenje mirnim putem sve dalje ukoliko parnica duže traje.
Na kraju, naš narod ima, bar onaj deo koji se pojavljuje pred sudom, jednu izreku, koja kaže: "Bolje je mršavo poravnanje od debele parnice", a ako do sada nismo imali način da dođemo do "mršavog" poravnanja, koje će zadovoljiti obe strane, sada bar imamo način da sprečimo da dolazi do "debelih" parnica. Hvala.

Uvažene kolege poslanici, gospodine ministre, kao što i sami rekoste u vašem uvodnom izlaganju, imamo danas predlog jednog kratkog zakona, ali zakona koji je izuzetno važan.
Naime, vi ste u vašem uvodnom izlaganju istakli da je više nego bitno iz par razloga doneti ovaj zakon, baš u ovom vreme, kako bi član 66. Ustavne povelje državne zajednice Srbija i Crna Gora, kojim je određeno da se nadležnost vojnih sudova, tužilaštava i pravobranilaštva prenosi na organe država članica, mogao i da se sprovede.
Ovo posebno stoga što je Skupština državne zajednice Srbija i Crna Gora polovinom novembra i sama donela zakon gde je utvrdila da organi Republike Srbije preuzmu poslove iz nadležnosti vojnih sudova i da se faktički ova primopredaja, odnosno prenos nadležnosti izvrši do 31.12. 2004. godine.
Kao što rekoste, ni kraćeg ni važnijeg zakona, a samim članom 1. je određen predmet, gde se utvrđuje način preuzimanja nadležnosti vojnih sudija, vojnih tužilaštava i vojnog pravobranilaštva na organe Republike Srbije.
Članom 3. je predviđeno, u razradi ove materije, da se za suđenje u prvom stepenu, kao i za sprovođenje izvršenja kazne zatvora, određuju kao nadležni Okružni sud u Beogradu, Okružni sud u Novom Sadu i Okružni sud u Nišu, pri kojim sudovima se formiraju posebna vojna odeljenja. Pri Vrhovnom sudu Srbije se formira vojno odeljenje Vrhovnog suda Srbije.
Tužilaštva prate nadležnost vojnih sudova koji prelaze na civilne sudove, tako da pri javnim tužilaštvima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu preuzimaju nadležnost od vojnih tužilaštava. Ova tužilaštva postupaju pred okružnim sudovima u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Ono što je dobro, a što ste istakli i vi, a vidim da i predstavnici drugih poslaničkih grupa ovde, takođe, ističu da je dobro, što su ovde oformljena posebna vojna odeljenja, kao i vojno odeljenje republičkog javnog tužilaštva.
Što se pravobranilaštva tiče, poslove koje je do sada obavljalo vojno javno pravobranilaštvo u potpunosti preuzima republičko javno pravobranilaštvo. Smatram da ovde treba još istaći način na koji će se ubuduće spojiti pritvor, odnosno formiranje vojnih pritvorskih jedinica pri okružnim zatvorima u Beogradu, Novom Sadu i kazneno-popravnom zavodu u Nišu, kao i način na koji će izdržavati, odnosno mesto gde će izdržavati kaznu zatvora osuđena vojna lica koja po zakonu zadržavaju svojstvo vojnog lica i posle osude, a za koje se obrazuje posebno vojno odeljenje u kazneno-popravnom zavodu u Nišu.
Obaveza Republike Srbije jeste da, sprovodeći Ustavnu povelju, do 31.12. ove godine donese ovaj zakon i ovo je jedan u nizu zakona koji je proistekao iz Vlade Republike Srbije, a posebno iz Ministarstva pravde. Očekujem da kod ovog zakona ne bude disonantnih tonova i da se ovaj zakon donese kao jedan od zakona koji će se doneti sa ubedljivom skupštinskom većinom. Hvala.