Hvala, gospodine predsedniče. Ako se ne varam, danas je na dnevnom redu zakon o finansiranju lokalne samouprave, pa da se vratimo tom zakonu, da ne pričamo o buldožerima, bagerima i Zakonu o lokalnim izborima. Doći će i taj zakon na red, pa ćemo ukrstiti koplja ovde, u kom pravcu ćemo taj zakon eventualno menjati, na koji način, ali zaista, vratimo se onome o čemu treba da pričamo.
U prošlom mandatu, sticajem okolnosti, od 2000. do 2004. godine bio sam predsednik jedne opštine koja možda spada u srednje opštine, sa 50-tak hiljada stanovnika. Oktobra meseca kada sam stupio na mesto predsednika opštine zatekao sam stanje koje je otprilike izgledalo ovako: budžet opštine za 2000. godinu je iznosio 43.500.000 dinara; na računu opštine je bilo 68 dinara, a dugovi koji su postojali iznosili su 66 miliona. Dakle, budžet i po za 2000. godinu.
Vreme se, hvala bogu, promenilo. Godinu i po do dve je trebalo sanirati tu veliku promaju koja je bila u budžetu i zaista svake godine kada je trebalo raditi budžet za narednu godinu to je predstavljalo pravu noćnu moru, ne samo zbog tih velikih gubitaka koje je trebalo sanirati za godinu-dve dana, već iz razloga što je način predviđanja budžeta za svaku narednu godinu bio potpuno netransparentan.
U to vreme, doduše, ministar je bio gospodin Đelić, imali smo ovde u ovoj skupštini obično jedan sastanak krajem novembra meseca, gde su nam date određene kvote, određeni procenti i onda je trebalo zbrda-zdola praviti budžet za nekih 10-15 dana, bez ikakve mogućnosti da taj budžet bude razvojni, da se predvide investicije, da se nešto ozbiljnije predvidi i eventualno uradi u narednim godinama u mojoj lokalnoj samoupravi.
Vremena su se promenila. Već 2003. godine u opštini Velika Plana, iz koje dolazim, postojao je suficit i mislim da suficit nije loš kada postoji, da nije tačno da su zakinuta sredstva kada se ostvari suficit. Iznosio je te godine 11,5 miliona i rebalansom budžeta, koji je urađen negde tamo 30, 31. decembra, zadnjeg dana kalendarske godine, sva sredstva su prebačena u Fond za izgradnju grada. To su bila inicijalna sredstva od kojih se počelo da se izvode kapitalni radovi u opštini Velika Plana, tako da od tada do danas Velika Plana, koja je bila jedno malo veće selo možda u nekom periodu, danas ima toplanu, ima gasifikaciju urađenu, ima odlično osvetljenje celog grada, ima industrijsku zonu koja u ovom momentu radi, dva dobra pogona...
(Veroljub Arsić, sa mesta: Što ste izgubili?)
Nismo, gospodine, izgubili, dobili smo, a vaš kandidat je bio sedmi od svih; kandidat iz moje stranke, koji je mene nasledio na tom mestu, pobedio je više nego ubedljivo. Niste ušli čak ni u drugi krug.
Na kraju mandata ostalo je 8,5 miliona da taj novi kandidat koji je došao može u prvim mesecima svoje vlade da poentira, da pokrene jedan novi investicioni ciklus. Dakle, nije tako sjajno vreme bilo ni pre pet-šest godina, kao što nije tako sjajno vreme, doduše, ni danas sa Zakonom o transfernim sredstvima koji smo imali 2004. i 2005. godine.
Međutim, danas imamo, da se vratim sada na zakon o finansiranju lokalne samouprave, zakon koji je više nego dobar. Čitajući Predlog ovog zakona zažalio sam što ovakav zakon nisam imao te 2000, 2001. ili 2002. godine, jer bi u tom slučaju bilansiranje opštinskih finansija, izrada opštinskog budžeta, posebno njegove razvojne komponente, bilo mnogo lakše, transparentnije, mnogo bi se lakše mnoge stvari uradile.
Još od tog vremena svi tadašnji predsednici opština, a bio sam u nekoliko organizacija koje su okupljale predsednike opština iz cele Srbije, vapili su za donošenjem jednog ovakvog zakona. Svi su tražili da postoji jedan organski zakon gde će se vrlo jasno, transparentno unapred znati pravila igre i gde će budžet za narednu godinu početi da se pravi, da se planira u aprilu, maju mesecu tekuće godine za narednu.
To, nažalost, do danas nije bilo i po prvi put će u Republici Srbiji jedna takva mogućnost da postoji tek donošenjem ovog zakona koji danas imamo na dnevnom redu i koji treba u svakom slučaju i te kako pozdraviti.
Ono što je, po meni, ovde bitna stvar, koju treba istaći, to je način na koji se došlo do zakona. Naime, pred ovom skupštinom je ovde sijaset zakona bilo, manje-više povodom svih je vođena javna rasprava, ali mislim da nijedna javna rasprava nije bila tako dobro, kvalitetno urađena kao što je bila javna rasprava o ovom zakonu.
Na kraju krajeva, o njemu su se i te kako izjašnjavali, davali primedbe i sugestije sadašnji predsednici opština, oni koji neposredno u lokalnim samoupravama rade na izradi budžeta, koji se susreću svakodnevno sa problemima koje njihove opštine imaju, koji se susreću sa tom noćnom morom koju smo imali 2004. i 2005. godine.
Uostalom, setite se Zakona o transfernim sredstvima koji smo imali pretprošle, 2004. godine. Mislim da je od 250 poslanika verovatno 90% njih podnelo bar po jedan amandman, neki i više. Svi amandmani su otprilike bili isti, gradu Beogradu se skida 10, 20 ili 50 miliona i dodeljuje se Užicu, Titelu, Velikoj Plani, Žitištu ili već kojoj opštini.
Ta priča koju smo imali 2004. godine, kada smo svi podneli amandmane na tadašnji Zakon o transfernim sredstvima, a nijedan od tih amandmana gotovo nije ni branjen, naravno nijedan nije usvojen, to ponašanje narodnih poslanika te 2004. godine u decembru, na neki način je danas to inkorporirano u ovaj zakon.
Svi pričamo o regionalnom razvoju Srbije, o tome da je istočna Srbija prazna, da jug Srbije strašno zaostaje, da mladi ljudi tamo ne žele da ostanu, da svako ko završi fakultet ili neku ozbiljniju školu beži iz tih krajeva, jer nema perspektive. Imali smo ogromnu disproporciju, "beogradizaciju" koja je uzimala sve više maha. Beograd je došao do dva miliona, a nama su jug Srbije i istočna Srbija, posebno pogranične opštine, u ovom trenutku gotovo ostale puste i bez ikakve perspektive.
Jedan od razloga je bio i taj što su lokalne samouprave u nekom proteklom periodu tretirane, maltene, kao lica lišena poslovne sposobnosti ili kao maloletnici, kao pravna lica pod starateljstvom i za sve što im je trebalo, a što život znači, a to su finansije, morao je da se pita Beograd i moralo je sve iz Beograda da dođe. Morao je uvek neko, na osnovu ovih ili onih kriterijuma, često dosta problematičnih, dosta nepoznatih široj javnosti, da se pita da bi te lokalne samouprave ponekad mogle da obavljaju i najosnovnije funkcije.
Ovoga puta sa ovim zakonom imamo prevazilaženje svih tih problema. Pre svega, posebno bih istakao ono što je u zakonu važno, a to je ovo horizontalno ujednačavanje sredstava koja će lokalne samouprave dobiti uzimanjem, kako je ovde rečeno, "Robin Hud" sistemom od najjačih, najmoćnijih lokalnih samouprava, pre svega od grada Beograda i grada Novog Sada sa jedne strane, i preraspodelom jednog dela sredstava lokalnim samoupravama, posebno onim lokalnim samoupravama koje su po svom potencijalu, privrednom, po ljudskim resursima i na drugi način, u jednom inferiornom položaju. Verovatno mnogi od vas znaju, na jugu Srbije, primera radi u Bojniku, Crnoj Travi, Trgovištu, čak i plate radnika u lokalnoj samoupravi kasne po dva, tri i više meseci.
Pošto su kolege u prethodnim izlaganjima zaista govorile o transferima, o mnogim stvarima i novinama koje ovaj zakon donosi, osvrnuo bih se na nekoliko stvari koje do sada niko nije pomenuo, a koje smatram više nego značajnim.
Pre svega, pomenuo bih član 36. koji nosi naziv – Prihodi od ustupljenih naknada; u stavu 1. tačke 3), 4) i 5) su naknade za korišćenje mineralnih sirovina, naknade za izvađeni materijal iz vodotoka i naknade za korišćenje šuma. Po prvi put se lokalnim samoupravama ove naknade daju, odnosno Republika ustupa jedinicama lokalne samouprave prihode od naknada ostvarenih na teritoriji jedinica lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.
Mislim da je to više nego bitno, jer u prethodnom periodu u opštinama koje su imale mineralne sirovine na svojoj teritoriji, ili vodotokove odakle se vadio šljunak i pesak (kao što je slučaj u mojoj opštini), ili šume (kao što je slučaj sa opštinom Ivanjica i nizom drugih opština), dakle opštinama koje su imale određene prirodne resurse, ti resursi, umesto da donose boljitak tim lokalnim samoupravama, predstavljali su za njih samo štetu. Zašto štetu? Nikakvu naknadu od ovih prirodnih resursa te lokalne samouprave nisu imale.
S druge strane, u njihovoj nadležnosti je bilo održavanje lokalnih i nekategorisanih puteva, koji su bukvalno uništavani eksploatacijom ovih mineralnih sirovina, šljunka i peska ili šuma sa njihove teritorije. Na taj način dodatno su se opterećivale lokalne samouprave; umesto da sa jedne strane dobiju prihod, s druge strane su imale čist gubitak.
Ono što takođe smatram jako bitnim ovde, pomenulo je nekoliko kolega, ali niko nije to malo ozbiljnije razmotrio, to su članovi 60 - 63, odnosno činjenica da jedinica lokalne samouprave u celosti utvrđuje, naplaćuje i kontroliše javne prihode iz člana 6. ovog zakona počev od 1. januara 2007. godine. Radi se, dakle, o izvornim prihodima opštine.
Veliko mi je zadovoljstvo što ova četiri člana postoje, između ostalog zato što sam sa bivšim potpredsednikom Vlade Republike Srbije gospodinom Labusom pre godinu i po dana na jednom okruglom stolu baš o ovom pitanju imao jedan razgovor, diskusiju, koja je možda otišla i malo dalje i bila u jednom trenutku i neprijatna, zalažući se upravo za ovakvo rešenje koje mora da postoji u lokalnim samoupravama.
Dozvolićete, u prethodnom periodu, kada ste imali poresku upravu koja je u 99% slučajeva, posebno u manjim opštinama, u istoj zgradi gde se nalazi i sedište skupštine opštine, imali smo jedan debalans – da direktor poreske uprave, koji je postavljen neposredno od republičkih organa, koji njima odgovara, sa njima komunicira, jednostavno nije bio zainteresovan da na pravi način odradi onaj deo posla koji se ticao neposredno lokalnih samouprava. U više mesta, a imao sam i lično iskustvo, pošto se tokom mog mandata promenilo nekoliko direktora, bilo je onih koji čak nisu hteli ni da komuniciraju.
Ako opština ima određene izvorne prihode, a ima ih i treba da ih ima, onda mora da ima i mehanizam naplate tih izvornih prihoda, da ona sama organizuje način na koji će te svoje izvorne prihode naplaćivati i da od toga koliko je ona sposobna da to uradi toliko u svom budžetu i ima sredstava. Niko ne može bolje u Beogradu da zna koliko, primera radi, može poreza na imovinu i na koji način najlakše može porez na imovinu da se naplati u jedinici lokalne samouprave, da ne pominjem druge izvorne prihode koje lokalne samouprave imaju.
A građani, kada imaju primedbe na ovu materiju, nikada nisu došli kod ministra finansija ili kod bilo koga drugog, nego prvo kod koga dođu, dođu kod predsednika opštine, jer je on za njih personifikacija države u njihovoj opštini.
Dakle, ovo rešenje predviđeno od člana 60. do člana 63. sa preuzimanjem jednog broja radnika Poreske uprave, koji bi prešli i postali radnici opštinske uprave, koji bi neposredno radili na naplati poreza i doprinosa koji predstavljaju izvorne prihode lokalne samouprave, jeste jedno pravo rešenje.
Dobro je da je ostavljen i prelazni period za one lokalne samouprave koje nemaju možda dovoljno kapaciteta da to urade odmah. Jače će verovatno iskoristiti ove zakonske mogućnosti počev od 1. decembra 2006. godine, znači, preuzeti određeni broj radnika; slabije, koje nemaju dovoljno kapaciteta, zaključiće ugovor sa Poreskom upravom da ona za njih odrađuje ovaj posao u određenom periodu; male opštine će se udružiti, verovatno će jedna od njih vršiti poslove za sve njih zajedno. U svakom slučaju, ovo je bitan pomak u decentralizaciji našeg političkog sistema, posebno u finansijskoj decentralizaciji.
Mislim da ovde treba posebno istaći i odredbe članova 20 - 31, koji regulišu pitanje samodoprinosa, koji je uvek bio predviđen i vrlo često korišćen za izgradnju mnogih infrastrukturnih stvari na teritorijama lokalne samouprave, ali je bio više nego problematičan, posebno zadnjih godina, kada su recimo penzioneri bili od 2002. godine oslobođeni plaćanja samodoprinosa.
Način na koji je samodoprinos naplaćivan je takođe bio problematičan; s obzirom da su mnogi ljudi radili u jednoj opštini, imali prebivalište u drugoj, prava evidencija o prikupljanju tih sredstava nije postojala. Veliki broj građana je dolazio u neravnopravan položaj; primera radi, postoje mnogi vikendaši koji koriste određene infrastrukturne pogodnosti koje se finansiraju lokalnim samodoprinosima, koji nisu ni na koji način učestvovali u izgradnji tih infrastrukturnih objekata.
Sve u svemu, pred nama se danas nalazi jedan zakon koji je jako dobro izbalansiran, koji je pisan vrlo jasnim jezikom, zakon koji omogućuje potpunu transparentnost i predvidivost sistema fiskalizacije lokalnih samouprava, jedan zakon koji u svakom slučaju treba podržati i iz tih razloga poslanici DSS-a će u danu za glasanje glasati za ovaj zakon.
Ovaj zakon će doneti mnoga dobra Republici Srbiji, lokalne samouprave će na osnovu ovog zakona moći mnogo lakše da dišu i već za neki dan, kada ovaj zakon bude izglasan, moći će da prave planove za narednu godinu i da prave razvojne, a ne samo socijalne budžete, jer je krajnje vreme da se bavimo razvojem, a ne samo demagogijom pozivajući se na ono narodno "što gore to bolje". Hvala.