Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 14. Predloga zakona jer se u samom članu 14. reguliše kako neko može da bude stečajni upravnik. U stavu 1. se kaže - za stečajnog upravnika može biti imenovano lice koje je dobilo licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, koje ima status privatnog preduzetnika i koje ima tri godine radnog iskustva.
Svojim amandmanom sam tražio da se taj član 14. promeni i da glasi: "Za stečajnog upravnika može se imenovati lice koje ima visoku stručnu spremu, poseduje odgovarajuće radno iskustvo na poslovima rukovođenja privrednim subjektima i koje je upisano u registar sudskih veštaka".
Predlagač, odnosno Vlada, odbija moj amandman sa obrazloženjem da nije potrebna ovako rigorozna licenca za stečajne upravnike i da je sasvim dovoljno to što će samom licencom biti regulisana provera njegovog stručnog zvanja.
Znači da stečajni upravnik u jednom preduzeću može da bude lice koje nikada nije vodilo ni jedan jedini privredni subjekat. Dovoljno će mu biti da prilikom polaganja stručnog ispita zna šta je to aktiva u računovodstvu, šta je pasiva, kolika je knjigovodstvena vrednost preduzeća, da proceni tržišnu vrednost preduzeća; to je po nekim standardima sasvim dovoljno za stečajnog upravnika.
Međutim, sada se postavlja pitanje - ovo možda i jeste dovoljno za preduzeće koje će da završi u bankrotstvu, ali šta ako predmet stečaja treba da bude preduzeće koje će nastaviti da živi i da radi. Hoće li jedan takav stečajni upravnik moći da prihvati odgovornost da vodi jedan privredni subjekat, u ovom slučaju predmet stečaja, i to uspešno, jer je imao jedan jedini dan da rukovodi nekom firmom, da određuje sudbinu ljudi, odnosno radnika i članova njihovih porodica ili se predlagač ovim zakonom već ograničio da će većina preduzeća koja će biti u stečaju završiti u bankrotstvu?
Da li je to radno iskustvo od tri godine koje predviđa zakonodavac dovoljno, da li je stručna sprema dovoljna, da li je radio sličan posao - to nigde u zakonu nije regulisano, već se ostavlja nekakvoj agenciji da ona nekim podzakonskim aktima to reguliše. Ako se računa da će većina preduzeća, pa čak i onih privatizovanih, da završi u stečaju, mislim da ova materija, u svakom slučaju, mora biti regulisana i samim zakonom.

Dame i gospodo poslanici, ovaj amandman bi trebalo prihvatiti. U članu 15. stav 1. se dodaje samo jedna tačka 10) koja glasi da poslom stečajnog upravnika ne mogu da se bave izabrana, imenovana i postavljena lica u organima državne uprave, upravnim i sličnim organizacijama.
Predlagač, odnosno Vlada je odbila ovaj amandman uz obrazloženje da je koncept Predloga zakona upravo takav da promoviše profesiju stečajnog upravnika. Nažalost, ove protekle tri i po godine došli smo do toga da stečajni upravnik treba da bude profesija, da bude preduzetnik, da to nekome bude osnovno zanimanje. Dotle je dovela petooktobarska revolucija, a u tački 10) slobodno možemo da napišemo u nastavku da se zabranjuje da stečajni upravnici budu Zoran Janjušević i Nemanja Kolesar, članovi Demokratske stranke - Boris Tadić, koji su i te kako učestvovali u pljački pojedinih preduzeća koja su bila u stečaju.
Ne vidim razlog zašto jednu ovakvu odredbu, koju predviđa ovaj amandman, predlagač nije prihvatio, s obzirom da ne može da škodi. U svakom slučaju, to bi sprečilo eventualne zloupotrebe u nekom drugom postupku, kada sam zakon uđe u sprovođenje, jer to što je nekom profesija da bude stečajni upravnik ipak ga ne sprečava da se bavi nekom delatnošću u organima državne uprave.

Dame i gospodo poslanici, mogu da kažem da sam mnogo više očekivao od ovog zakona, kako je on najavljivan i od strane Vlade Republike Srbije kao predlagača i od medija koji su to radili u ime Vlade Republike Srbije. Međutim, kada sam pregledao Predlog zakona, video sam da tu nema ničeg novog značajnog za stečajni postupak. Reč je o tome da se u neku ruku taj postupak, može da se kaže, malo bolje dovodi u red.
Čuo sam za ovom govornicom da je ovo u stvari zakon koji je napisala prethodna vlada i da nije jasno šta je ova vlada toliko dugo čekala da se ovaj zakon donese. Postavljam pitanje zašto ovaj zakon nije donesen, kako vi to volite da kažete, 6. oktobra? Jer, verovatno se čekalo da Janjušević i Kolesar kao stečajni upravnici i grobari srpske privrede završe posao, pa kada se otvorila afera, prethodna vlada je napisala jedan ovakav zakon.
Sam zakon više se bavi naplatom troškova stečajnog postupka, nego izmirenjem obaveza prema poveriocima. Prvi koji je kao na listi prioriteta jeste stečajni upravnik. Stečajni upravnik će, nažalost, izgleda postati jedno od osnovnih zanimanja u Srbiji, u ovom haosu koji je izazvan tom demokratskom revolucijom koju ste vi stvorili.
Tako se još u članu 4. stav 2. u Predlogu zakona kaže da stečajni upravnik može biti lice koje ima najmanje tri godine radnog iskustva. Nigde ne piše kog radnog iskustva, osim stručne spreme, da mora biti visoka. Mogao je čovek i da kupi diplomu, većina ljudi zna kako je došao do te diplome i stekao je radno iskustvo kao portir, tri godine, pa će zahvaljujući nekoj licenci (videćemo kako će one da se dobijaju) moći da upravlja preduzećima koja su u najtežoj situaciji.
To da se stečajni postupak više bavi troškovima stečajnog upravnika i naknadom vidi se još u članu 12. Predloga zakona, gde u stavu 1. tačka 3) piše da stečajni sudija, između ostalog, određuje preliminarnu naknadu i nagradu stečajnom upravniku. Još pre nego što je počeo da obavlja taj posao gospodin stečajni upravnik je dobio naknadu za svoj rad.
Dalje se postupak vodi tako što (u članu 17.) ako preduzeće nema novca, stečajni upravnik može da osigura imovinu usled štete koja može da nastane višom silom, ali isto tako može i da podigne kredit i da namiri troškove svog rada u tom preduzeću, bez obzira kakav ishod bude bio. To se vidi i u onoj raspodeli i platnim razredima, mislim da je to član 35.
Kolega poslanik ovde reče da potpuno razume, da je to u redu. Ne slažem se sa njim da u prvi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu stečajnog postupka u koji ulaze sva potraživanja koja se po ovom zakonu smatraju troškovima stečajnog postupka. To nije u redu. Sve drugo može da bude prioritet pre ovoga, jer ako je ovo poslednji razred za izmirenje obaveza, daje nam kakvu-takvu garanciju da će taj stečajni upravnik korektno da vodi taj posao stečajnog postupka, jer će biti sudbinski zainteresovan da rad u stečajnom postupku naplati kako treba. U tom slučaju moraće dobro da vodi stečajni postupak prema svim drugim poveriocima, da bi on došao na red da primi naknadu.
Postavlja se pitanje – ko je dužan da pokrene stečajni postupak? Po dosadašnjem zakonu to je radio Zavod za obračun i plaćanje do njegovog ukidanja, a kasnije Narodna banka Srbije. Sada se kaže, u ovom zakonu – stečajni postupak se pokreće predlogom poverioca ili stečajnog dužnika, pa onda može i tužilac itd., da bi opet došli na ovaj deo koji se odnosi na naknade za stečajni postupak, a to je – predlagač je dužan da u roku od 10 dana od dana dobijanja naloga od suda uplati avans na ime troškova stečajnog postupka, koji obuhvataju troškove oglasa i troškove stečajnog upravnika, u visini koju odredi stečajno veće.
Taj koji je napisao ovakav zakon nikada nije vodio nijednu parnicu u Trgovinskom sudu. Nikad nije pokušao ni jedno svoje potraživanje da naplati preko Trgovinskog suda, gde će za svaki podnesak da plaća taksu, za svaku radnju koju bude uradio moraće da plaća takse i kada dobije pravosnažnu sudsku presudu čekaće godinama da se ta sudska presuda izvrši. Zato traži sud da se odmah namiri. Po meni bi bolje bilo da sud bude poslednji, jer će onda da žuri da izvede postupak do kraja i da zaštiti poverioce od ovakvog načina poslovanja.
Sam zakon u jednom delu kaže – stečajni postupak ne može da se otpočne protiv lica čija je imovina manja od vrednosti stečajnog postupka. Prvo, mora da se uradi Zakon o preduzećima, jer danas na sceni imamo u privredi Srbije privredne subjekte gde je osnivač jedan isti čovek, jedno isto lice, da li je to građanin ili su to neka druga, pravna lica koja taj posao rade, koja idu, nabavljaju robu, otkupljuju robu, fakturišu robu u svom preduzeću i preko njega obavljaju poslovanje, a obaveze prema poveriocima ostaju prema tom malom preduzeću koje nema nikakvu svoju imovinu. Kada bi se malo više začeprkalo po toj imovini, videlo bi se da onim drugim potraživanjima koja ne predstavljaju vrednost imovine i te kako ima šta da se naplati.
Međutim, ovaj zakon to u startu sprečava. Ne možete da pokrenete stečajni postupak ako je vrednost imovine subjekta nad kojim se sprovodi stečajni postupak manja od troškova stečajnog postupka. To su problemi koji se dešavaju u privredi.
Stečajni postupak sada prvi put po ovom zakonu može da se vodi i prema preduzetnicima, što do sada nije bila praksa; samo su pravna lica bila ta prema kojima je stečajni postupak mogao da se vodi. Ali, ja sada tvrdim da se preduzetnici stavljaju u nepovoljan položaj u odnosu na osnivače pravnih lica, zato što preduzetnik odgovara svojom imovinom i imovinom članova svoje uže porodice. Osnivač pravnog lica koji je građanin, može da se stavi znak jednakosti, preduzetnik odgovara samo imovinom svog preduzeća.
Vreme je da se ukine pravno lice sa ograničenom odgovornošću i da se, još pre donošenja ovog zakona, donesu izmene i dopune Zakona o preduzećima i da sva preduzeća budu sa potpunom odgovornošću i da svaki osnivač odgovara svojom imovinom i imovinom članova svoje uže porodice za troškove ili štetu koju njegovo preduzeće može da napravi. To je jedini način ako hoćemo da zaštitimo privredu. Ako hoćemo da zaštitimo stečajne upravnike, ako hoćemo da zaštitimo sudove, donećemo jedan ovakav zakon.
Kao da sve naruku ide i kao da su budući stečajni upravnici pisali ovaj zakon, postoji problem što nigde u zakonu nije precizirano u koliko preduzeća stečajni upravnik može u jednom trenutku da vodi postupak. To je problem koji nastaje. Imaćete situaciju da 10, 15, 20, 30 preduzeća koja su u stečaju vodi jedan te isti čovek. Objasnite kako je to moguće, da će preduzeća koja su ranije imala svog direktora, a nisu uspela dobro da posluju, sada stečajni upravnik da izvede na pravi put, da ih izvuče iz krize. Nema od toga ništa.
U članu 100. i 102. vidim prvi put jednu određenu vrstu retroaktivnosti u poslovanju preduzeća, pa se kaže – pravni posao ili pravna radnja kojima se jednom poveriocu pruža obezbeđenje ili daje namirenje koje on uopšte nije imao pravo da traži ili je imao pravo da traži, ali ne na način i u vreme kada je preduzeto, mogu se pobijati ako su preduzeti u poslednjih šest meseci. Kao da je moguće da predvidite, ako poslujete sa nekim preduzećem, hoće li ono biti platežno sposobno šest meseci unapred.
Ili, da stvar bude još gora, u članu 102. – pravni posao odnosno pravna radnja zaključeni, odnosno preduzeti u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, mogu se pobijati ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika.
Znači, ako je neko svoje potraživanje namirio pre pet godina, u stečajnom postupku to njegovo potraživanje može da se ospori i da još vraća novac koji mu po svim drugim zakonskim i moralnim pravima pripada.
Ili je možda član 102. predložen zbog petooktobarske revolucije i kriznih štabova koji su ovakvu situaciju pravili u našoj privredi.

Dame i gospodo poslanici, čitava ova priča oko toga da je ovo neki epohalan zakon, koji će da promeni u osnovi sve one greške koje prethodni zakon Gaše Kneževića naneo našem osnovnom obrazovanju, pa čak i u onom tehničkom smislu, mogu da kažem da su samo puke želje predlagača i njegova želja da to tako predstavi srpskoj javnosti.
Ovaj predlog izmena i dopuna zakona uopšte se bitno ne razlikuje u samom funkcionisanju i osnovama obrazovanja od prethodnog zakona, bar kada su u pitanju sada, kako to predlagač hoće da kaže, zavodi za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Koja je njihova uloga po ovom zakonu i koja će njihova uloga biti u tom sistemu koju ova vlada, odnosno predlagač želi da uspostavi u našem obrazovanju.
Ranije po starom zakonu, odnosno koji još uvek važi, a čije izmene i dopune vršimo, postojali su centri, pa je te centre određivala Vlada Republike Srbije, pa je bilo više centara, čak sedam centara. Oni su osnivani i funkcionisali su u skladu sa programom Vlade Republike Srbije. Međutim, sada predlagač umesto centra uvodi zavod i zavod opet osniva Vlada Republike Srbije, i to zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Ono što je ključno u ovom zakonu, što je epohalno, zavodi osnivaju sada centre, zamislite sada tu veliku epohalnu razliku i tu političku priču predlagača. Do sada je centre osnivala Vlada, a sada to rade zavodi i oni sprovode politiku. Po Predlogu ovog zakona imamo centar za strateški razvoj, centar za razvoj programa i udžbenika, centar za profesionalni razvoj zaposlenih, centar za stručno i umetničko obrazovanje.
Nešto slično smo imali i u prethodnom zakonu po svim ovim tačkama i stavovima, čak se i delovi koji se menjaju i nadležnosti samih centara razlikuju u rečima, kao što su vodi računa i naročito pazi. To su epohalne izmene zbog kojih sada moramo da radimo dok se ova tačka dnevnog reda, odnosno ova sednica ne završi.
Ma koliko da je želja predlagača da učini boljim, a u šta sumnjam da je moguće ovakvim jednim predlogom, smatram da će ovakav zakon biti daleko skuplji za naše obrazovanje. Svi smo svesni činjenice u kakvoj se materijalnoj situaciji nalazi naše obrazovanje.
Svesni smo da su pogotovo u nerazvijenim opštinama i manjim seoskim sredinama škole na ivici toga da izgube dozvole za rad.
Međutim, radi nekih bajki koje se pričaju ovde u ovoj skupštini, planiramo da osnivamo nove institucije koje neće bitno popraviti uslove pod kojima naša deca idu u školu, ali će izuzetno dobro popraviti materijalni položaj zaposlenih u tim ustanovama, jer će se finansirati iz budžeta. Ovo sada što se radi i što se ovim predlogom izmena i dopuna želi, u stvari, jeste posao Ministarstva.
Ministarstvo je to koje treba da se stara o ovim nadležnostima, a ne neki navodi zavodi ili centri, koji u suštini služe samo kao pokriće za nova radna mesta u državnoj upravi.
Ceo ovakav postupak predlaga me podseća na onu priču koju smo imali kada smo raspravljali o budžetu Republike Srbije i o drugim zakonskim predlozima koji su se ticali poreske politike. Znači da je cilj ove vlade, koja nastavlja kontinuitet prethodne, da se državna administracija poveća, da toliko optereti budžet Republike Srbije da jednom preteranom fiskalnom politikom polako ali sigurno osiromašuje građane Republike Srbije i našu industriju.
Bilo je priča o tome da će neke agencije da se zatvore. Jeste, zatvorili ste devet agencija, ali ste samo za dve nedelje otvorili nove tri i, kako vidim, ovim novim zakonskim propisima polako ćete za neki period od možda dva meseca da otvorite mnogo više od devet agencija.

Dame i gospodo poslanici, prilično me je iznenadio bivši ministar, gospodin Gašo Knežević, kada izađe ovde za govornicu i reče da sve zemlje u okruženju, Republika Srpska i sve druge, imaju zavod u sistemu svog obrazovanja i vaspitanja, da zna da ti zavodi troše 0,5% od budžeta koji je predviđen za škole, ali da ne može da nam odgovori koliko je on novca trošio dok je bio ministar, bar za te iste zavode. Baš imam veliku želju da vidim koliko je to novca potrošio za ovaj zavod.
Čak i sistem obrazovanja koji je bio pre ovih reformi, koje su započete u prethodnoj vladi, u kontinuitetu se nastavljaju sa ovom vladom, nije bio loš nivo i kvalitet znanja učenika koji su izlazili iz tog obrazovnog sistema, ali je počeo da pada onda kada je država ušla u određenu ekonomsku krizu i sa padom finansijskih mogućnosti da finansira sisteme obrazovanja došlo je do tog urušavanja određenog sistema.
Predlog zakona ne rešava taj problem koji jeste primarni u čitavoj ovoj priči, a to je da naše škole, naša prosveta nema dovoljno novca da kvalitetno i dobro školuje i vaspitava našu decu. To je problem, a sa jednim ovakvim predlogom izmena i dopuna zakona, računajući u kontinuitetu i prethodni zakon Gaše Kneževića, taj problem se ne rešava nego postaje još izraženiji.
Ovim amandmanom koji je podneo poslanik SRS traži se da se u članu 23. izmena i dopuna zakona zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja ukine i da se osnuje komisija koja bi obavljala taj posao, koji bi navodno trebalo neki zavod da obavlja.
Osnova za to se nalazi u članu 2. Predloga izmena i dopuna ovog zakona, u stavu 5, da nacionalni savet može da obrazuje stalne i povremene komisije iz reda nastavnika, vaspitača, stručnih saradnika i drugih istaknutih stručnjaka i naučnika, u skladu sa Poslovnikom. Znajući vas takve kakvi ste, te komisije ste već obrazovali, već ste odredili ljude koji će da uđu u te komisije i samo se čeka da vršilac dužnosti predsednika Repubilke Srbije potpiše zakon, da taj zakon stupi na snagu i da te komisije, koje ne moraju da postoje, osnujete, a istovremeno ćete sa druge strane da osnujete zavode koji će da obavljaju poslove komisija.
Sada je tu pitanje ko će koga da kontroliše, ko će od koga da prepisuje, ko će čiju nadležnost da ima, ko će da bude stariji u tom sistemu, ko će da bude mlađi. Jedan isti posao radiće komisija i određeni savet, a u suštini taj posao jedino treba da radi ministarstvo. Imajući u vidu u kakvoj smo sada ekonomskoj situaciji, da novac treba da se štedi na državnom aparatu i na državnoj birokratiji, da bi škole imale više sredstava za svoj rad, za nastavna sredstva, udžbenike itd. Nemam ništa protiv da jednog dana imamo i savete i komisije i da jedini posao ministra bude da po Srbiji putuje i svakog dana otvara po jednu školu. Sumnjam da će to sa vama doći na red.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je u skladu sa konceptom SRS i nastavak je svih onih amandmana kada je u pitanju birokratija i to jedno ministarstvo vuče za sobom. Znači, mi smo tražili da članovi komisija koje su već predviđene u članu 10. stav 5. ovog predloga budu na radu u tim komisijama i da im radni odnos iz preduzeća iz kojih dolaze miruje dok se nalaze na radu u komisijama.
Prvi i možda jedan od važnijih razloga jeste taj da će imati apsolutnu autonomiju za rad u komisiji, da će moći svoje celokupno radno vreme da posvete tom radu, doprineće kvalitetu rada same komisije.
Međutim, po konceptu SRS ukidaju se zavodi, koji po Predlogu ovog zakona mogu čak u članu 24. Predloga za izmene i dopune Zakona da angažuju posebne stručne timove iz reda stručnjaka u oblasti obrazovanja i vaspitanja ili da angažuju naučno-istraživačke institucije, uz saglasnost Ministarstva u stavu 1.
U stavu 2. članu stručnog tima iz stava 1. ovog člana, za vreme rada stručnog tima, miruje radni odnos na radnom mestu sa koga odsustvuje.
Znači, prihvatanje ovog amandmana, osim kvaliteta za rad komisije ima i onaj drugi efekat, znači, da se birokratija koja će da prati rad ministarstva smanjuje za oko dve trećine. Iz prethodne diskusije, koju je poslanik Gašo Knežević imao za govornicom, čovek tvrdi da nije stigao da formira zavode zbog prelaznih odredbi samog zakona koji je on doneo, da ne zna koliko bi ti zavodi koštali, da će na to pitanje morati da odgovori novi ministar.
Pa onda, ako već taj posao nije završen, ako nije naneta šteta da je neko primljen u stalni radni odnos, pa mu prihvatanjem ovog amandmana prestaje radni odnos, predlažem Narodnoj skupštini da ovaj amandman prihvati.
U slučaju da su već neki od zavoda osnovani, ljudi koji rade u tim zavodima mogli bi da pređu u ove komisije da rade i na taj način bismo izbegli i formiranje stručnih timova, koji bi dodatno opteretili budžet Republike Srbije, budžet Ministarstva prosvete i bilo bi više slobodnog novca da se ulaže u sam kvalitet nastave koju naše škole izvode. Samim tim bismo bolje školovali decu, kvalitetnije, i puštali da i škole prihvate sve one teškoće koje život donosi kao odraslog čoveka.

Dame i gospodo poslanici, drago mi je što je gospodin Gašo Knežević ovo izjavio za ovom govornicom, jer mnogi poslanici koji podržavaju Vladu Republike Srbije tvrde da SRS i njeni poslanici brane Gašin zakon.
Znači, ovde je sad u pitanju to da je prethodna vlast donela jedan zakon i da su ove izmene i dopune i kontinuitet tog zakona, samo se malo razlikuju u teničkim detaljima. Naprotiv, SRS pokušava da jedan ovakav zakonski predlog uvuče u svoj programski okvir i postavi da on bude uspešan u ovom sistemu.
Amandmanom na član 9. tražio sam da se u članu 27. zakona briše reč "zavodi" posle reči "ustanova". Kocept smanjivanja jednog preterano velikog birokratskog aparata koji prati svaki od ovih zakonskih predloga.
Znači, po Predlogu zakona obrazuje se nacionalni savet.
Nacionalni savet po članu 18. obrazuje zavod, a zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja obavlja stručne poslove u pripremi propisa iz nadležnosti saveta i Ministarstva, kao i druge poslove u skladu sa zakonom, aktom o osnivanju i statutom.
Dalje kaže – zavod iz stava 1. ovog člana u svom sastavu ima organizacione jedinice, centre, i to centar za strateški razvoj, centar za razvoj programa i udžbenika, centar za profesionalni razvoj zaposlenih i centar za stručno i umetničko obrazovanje. Sledeći stav kaže – zavod iz stava 1. ovog člana može da ima i druge organizacione jedinice u skladu sa statutom, što znači da se u ovom stavu 3. Predloga zakona daje mogućnost da taj zavod može da forira i nove centre koji nisu predviđeni ovim zakonom.
Da stvar bude gora i da se birokratija trudi da uđe u sve pore ovog zakona, jeste da zavodi mogu da obrazuju posebne stručne timove iz reda stručnjaka u oblasti obrazovanja i vaspitanja i da angažuju naučnoistraživačke institucije uz saglasnost Ministarstva.
Stav 2 – članu stručnog tima iz stava 1. ovog člana za vreme rada u stručnom timu miruje radni odnos na radnom mestu sa koga odsustvuje, što znači da će ljudi koji budu angažovani u stručne timove biti profesionalno zaposleni u njima. Primaće novčanu naknadu za rad u tim stručnim timovima.
Pogledajte kako izgleda taj birokratski aparat. Imate nacionalni savet koji će da formira komisije, stalne ili privremene, nacionalni savet koji će da formira zavode, a zavodi će da formiraju centre, a centri će da formiraju stručne timove. To je koncept Gaše Kneževića, doduše malo izmenjen, u drugačijem obliku, tehnički možda doteraniji, ali u principu koncept koji je prethodna vlada osmislila i koji je ova vlada u kontinuitetu istrajala sa prethodnom vlašću.
Stav SRS jeste da se formiraju samo dva oblika, pored Ministarstva za prosvetu, a to je nacionalni savet i komisije, bilo stalne, bilo privremene, i da komisije obavljaju posao i zavoda i stručnih timova. Sigurni smo da bi kvalitet rada tih komisija bio, ako ne bolji, onda barem isti kao zavoda i stručnih timova s jedne strane, a s druge strane troškovi u radu tih komisija bili bi u odnosu 1:3, odnosno tri puta manji troškovi rada komisije nego ovih institucija koje ste predvideli ovim zakonom.
Već sam rekao u ranijim diskusijama da nemam ništa protiv, da smo mi bogato i razvijeno društvo, da Ministarstvo osnuje sve ove institucije i da jedini posao ministra bude da otvara nove škole po Srbiji, makar jednu dnevno, ali dok se to ne desi, moraćemo da vodimo računa kako ćemo da trošimo novac građana Republike Srbije.

Dame i gospodo poslanici, moji prethodnici su obrazlagali ovaj amandman, gde SRS traži da i osnivač daje saglasnost za članove školskih odbora. Čudi me da predlagač ovog zakona to uporno, na određen način, izbegava.
Većina škola u Republici Srbiji je u vlasništvu države, odnosno Vlade Republike Srbije, a povereno je da saglasnost na izbor članova školskih odbora daje jedinica lokalne samouprave. Sve bi to bilo lepo kada bi se jedinice lokalne samouprave, kojih ima na teritoriji Republike Srbije, pridržavale Zakona o lokalnoj samoupravi, a čest je slučaj da se taj zakon krši, a još češći je slučaj da se krši Ustav Republike Srbije.
Postavlja se pitanje kako će takve lokalne samouprave, koje su po svim osnovama stekle uslov za raspuštanje i uvođenje privremenih mera, da imenuju članove školskih odbora, a ne pridržavaju se zakona, ne pridržavaju se Ustava, pa očekujete od njih da će ovaj posao, kada su u pitanju školski odbori, da urade kvalitetno, u korist građana i učenika koji idu u tu školu, i da zastupaju interese članova školskog odbora te škole. Nemam poverenja u jedan takav sistem vrednovanja i odluke koje takva jedinica lokalne samouprave može da donese.
Zato je SRS tražila da na takvu odluku, kada se donese, daje saglasnost i osnivač.
Postavlja se pitanje šta je sa privatnim školama, jer navodno biće, kako su to razni predlagači zakona o sistemima vaspitanja i školstva objašnjavali, privatnih škola. Ko će školski odbor da postavlja i ko će da odlučuje o tom školskom odboru ako je ta škola privatna? Hoće li ova procedura biti ispoštovana, znači tri roditelja, tri člana organa lokalne samouprave i tri člana iz kolektiva koji rade u toj školi, i kakva će onda biti prava osnivača, znači privatnog lica koje je osnovalo tu školu.
U sistemu podele vlasti, pogotovo kada je u pitanju državna uprava, određeni poslovi mogu da budu povereni organima lokalne samouprave. Programski je to u redu, u smislu da to vodi jačanju lokalne samouprave i decentralizacije vlasti, što jeste programsko opredeljenje SRS, ali tek onda kada država i institucije države budu toliko jake da organ lokalne samouprave ne sme da krši zakone i Ustav Republike Srbije, tek tada su se uslovi stekli.
Još uvek škole, gde je osnivač Vlada Republike Srbije, odnosno Republika Srbija, platu primaju iz Ministarstva za prosvetu, odnosno od Vlade Repubilke Srbije, pa je sasvim normalno da Vlada Republike Srbije, odnosno nadležno ministarstvo ima uvid i daje saglasnost ko je član školskog odbora za sve škole.
Tu se postavlja još jedan problem vezan za to finansiranje, jer ako mislimo da određene poslove poveravamo skupštinama opština da obavljaju, moramo da im obezbedimo izvorne prihode što je, imajući u vidu naš Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, potpuno nemoguće, tako da dolazite u koliziju između već postojećih zakona na različitim nivoima i smatram da bi ovaj amandman zbog toga trebalo prihvatiti.

Dame i gospodo poslanici, kao što je već rečeno, SRS se zalaže da ovaj posao vode trgovinski sudovi, jer su oni jedini i kvalifikovani da ga vode. Svedoci smo da i pored te kvalifikacije, pored rigoroznosti koju imaju trgovinski sudovi prilikom izdavanja rešenja o osnivanju pravnih lica, postoji mnogo pravnih lica za koje ni poreski inspektori, ni drugi poreski organi ne mogu da pronađu njihove adrese ni vlasnike.
A, zamislite tek kada bi se to radilo preko Interneta, kao što je to predloženo ovim izmenama i dopunama zakona, koje bi sve mogućnosti bile da se zloupotrebe odredbe jednog ovakvog zakona.
Dalje, često je ovde bilo priča od nekih iz vladajuće većine da je potreban jedan jedinstveni registar, da treba da se zna makar preko Interneta koje se preduzeće čime bavi. Pa, gospodo, to već imate. Onaj ko se malo razume u tu proceduru trebalo bi da zna da za svako pravno lice matični broj pravnog lica izdaje Republički zavod za statistiku; da je u matičnom broju, i kroz taj obrazac, koji se dobija da bi jedno preduzeće moglo da se upiše u bilo koji registar, šifra delatnosti – ko je vlasnik tog preduzeća, kakav je akt o osnivanju, kakav je statut preduzeća, kakav je pravilnik o radu preduzeća itd.
Tako da jedino što će da stvori predlagač ovim zakonom to je još veća mogućnost da neko zloupotrebi neko pravno lice sa ograničenom odgovornošću. Videćemo u kasnijoj raspravi koliko takvih lica već ima po postojećem zakonu, koji je mnogo rigorozniji nego što je ovaj predloženi. Znači, postojaće veća mogućnost zloupotrebe.
To je problem sa ovim zakonom. Inače, o toj registraciji privrednih subjekata, kako se može doći do podataka, to već sve imate u Republičkom zavodu za statistiku.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, hteo bih da reklamiram kršenje člana 143. Poslovnika.
"Predlagač zakona, nadležni odbori i Vlada dužni su da, pre sednice Narodne skupštine, razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a za koje da ih odbije."
Deo amandmana poslanika SRS podnet je 11. ovog meseca. Odbor za finansije kao matični odbor, kako vi to volite da kažete, nije zasedao po pitanju ovih amandamna, pa samim tim Skupština i ne može da raspravlja o njima bez predloga predlagača zakona, a to je Vlada Republike Srbije, i bez nadležnog odbora.

Sada ste kršili član na koji ste se pozivali (159). "Kad nadležni odbori razmotre predlog zakona, čije se razmatranje predlaže po hitnom postupku, Narodna skupština može da odluči da pretres predloga zakona otpočne odmah, i bez podeljenih izveštaja..." Znači, opet kršite Poslovnik o radu, pod uslovom da narodni poslanici nisu dobili izveštaje, ali da izveštaji postoje i u toku rasprave biće podeljeni narodnim poslanicima.
Hteo bih predsedniku Narodne skupštine i poslaničkoj većini koja je ovde da skrenem pažnju da su ovakve improvizacije bile korišćene i u prošlom sazivu, pa smo za rezultat imali glasanje iz Soluna, glasanje iz Bodruma, člak su poslanici SRS na vrata ove skupštine lepili nalepnicu sa natpisom "Zatvoreno zbog krađe". Nemojte to i vama da se desi.
Nastojte da poštujete Poslovnik u ovako važnom delu rada Narodne skupštine. Na taj način ćete ispuniti ono obećanje građanima, da će ova skupština da radi u skladu sa Poslovnikom i u skladu sa demokratskim opredeljenjima, kakva navodno imate i koja ste obećali građanima Srbije.

Gospodine predsedavajući, proveravao sam kod sekretara Odbora za finansije, izveštaji o amandmanima poslanika SRS, koji su podneti 11. maja ove godine, ne postoje.
Odbor za finansije imao je zakazanu sednicu juče, nije održana zbog nedostatka kvoruma i, koliko mi je poznato, nije više nijedna sednica Odbora za finansije održana, jedino da ste pokušali da je održite, a da ne pozovite ostale poslanike iz SRS. To znači da izveštaj o ovom amandmanu mog kolege Zlatana Jovanovića i drugih poslanika SRS koji su podneli amandmane 11. maja ne postoji.
To je problem sa kojim se suočavate kada sednice zakazujete po hitnom postupku, pa onda narodni poslanici moraju da podnose amandmane neposredno pre nego što otpočne rasprava u načelu. Dok traje rasprava u načelu, pošto ima i kolega iz odbora koji žele da govore, kada se zakazuje sednica odbora ne može da se skupi kvorum, delom i zbog neodgovornosti poslanika vladajuće većine, pa smo sada u jednoj ovakvoj situaciji, zbog jednog tehničkog problema, aljkavosti i neodgovornosti; ili ćemo da kršimo Poslovnik, ali onda nemojte da se pozivate na njega i da pozivate poslanike SRS da ga poštuju, jer svojim primerom pokazujete da on može da se krši.

Dame i gospodo, ovaj amandman bi trebalo prihvatiti. Trebalo bi prihvatiti, jer u sledećim odredbama Predloga zakona predlagač kaže da kazne za neplaćeni porez treba da budu naplaćene u iznosu od dva do deset puta od neuplaćenog poreza u nekom postupku.
Sasvim je i ta kazna neprimerena situaciji u kojoj je i naša privreda i u kojoj su naši građani, jer verujte da najveći broj lica koja ne stižu ili ne izmiruju svoje poreske obaveze to ne rade zato što nemaju para.
Ovako, zakonodavac je predvideo da se troškovi prinudne naplate plaćaju u iznosu od pet posto, pa čak u stavu 3. tog istog člana: "Ako poreski obveznik plati poresku obavezu po otpočinjanju postupka prinudne naplate, ne oslobađa se plaćanja jednokratne takse". Ako nekom licu organ za prekršaje, a kasnije ćemo da se vratimo na taj organ, izrekne kaznu da plati deset puta višu kaznu na neplaćen porez nego što je iznos tog poreza, dobijamo da samo na ime troškova prinudne naplate treba da plati polovinu svog duga.
U drugom delu, koji sad vi predlažete, tražite da se i prekršajni postupak isto ovako tretira, što znači da, ako nekom kaznu naplatite u iznosu od deset puta od poreske obaveze, opet mu zaračunavate još jednu polovinu poreske obaveze koju nije izmirio, što znači da će prava kazna sa svim troškovima da bude jedanaest puta veća od neplaćenog iznosa poreza.
Kada sam rekao – sudija za prekršaje, to je još jedan vid od kojeg gospodin ministar želi da puni svoj rasipnički budžet, jer poreska uprava ne ide preko redovnog prekršajnog postupka, već ima svoje sudije za prekršaje, po onoj narodnoj "kadija te tuži, kadija ti sudi".

Dame i gospodi narodni poslanici, ovaj amandman bi trebalo prihvatiti, jer ovo o čemu pričaju poslanici SRS-a nije demagogija, već je činjenica u kakvoj situaciji živi naš narod i u kakvoj situaciji nam je privreda.
Ne bave se svi biznisom zato što to vole ili zato što im je to životno opredeljenje, nego zato što su ostali bez posla. Zato što gledaju na određen način da obezbede svojoj porodici egzistenciju, pa se često u početku ne snalaze baš najbolje oko svega toga. One velike utaje poreza kada se neko obogatio, to se obogatio nelegalnim poslovanjem, gde su izuzetno velika fiskalna davanja, a da li po osnovu carine, da li po osnovu akciza, da li po osnovu poreza. To su predmeti krivičnih zakona.
Ovo će da se svede na jurnjavu malih samostalnih trgovinskih radnji i malih preduzeća oko toga kako je stopu koji poreski obveznik primenio, da li je lepo preračunao, da li je lepo to što je preračunao, pomnožio sa prometom koji je imao. Onda će nekim zaokruživanjem decimala polako da se nabija iznos do 1.500 dinara da bi mogao da se pokrene nekakav postupak.
Za taj postupak, a u praksi je to tako, verujte, pa da bi taj postupak koji je pokrenut, trebalo da se završi plenidbom pokretne imovine, a prvo popisom, a onda, ako osnovano sumnja radnik koji vrši kontrolu, ima pravo i pokretnu stvar da oduzme.
Većina tih samostalnih trgovaca snabdeva svoje radnje svojim malim putničkim automobilima. Ako mu oduzmete auto, oduzeli ste mu sredstvo za rad i sredstvo za egzistenciju, i koji je to poreski izvršitelj koji će biti realan, koji će iste aršine primenjivati. Da li ih imate u Srbiji dovoljno takvih? Tvrdim da nemate, tvrdim da se sasvim drugačije ponašaju, tvrdim da baš kod onih koji su se obogatili na utajama fiskalnih davanja ne smeju ni da odu, ili neće. To je sada neka druga priča, ali ako već odu, zapisnik je, sve u redu, bez primedbi.

Dame i gospodo poslanici, ovim novim članom 176a Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji predlagač ovim zakonom ovlašćuje svoje poreske službenike da rade posao za koji je zaduženo Ministarstvo unutrašnjih poslova i istražni organi nadležnih sudova.
Prvo, u samom članu 176a nije definisano ko je odgovoran. Da li je odgovoran vlasnik robe, onaj koji nekome čini uslugu pa skladišti neku robu ili onaj čiji je poslovni prostor, ili su sva trojica? U stavu 1, da zaboravimo na ovaj deo da je to predmet rada nekih drugih organa, mogu da kažem razumem, ali ne opravdavam, ali mogu da kažem da može da se prihvati.
U stavu 2. u već registrovanom poslovnom prostoru može da odgovara i vlasnik poslovnog prostora, zato što ne poseduje dokumentaciju o poreklu robe i dokazima da je porez uplaćen. Ovo mogu da napišu samo ekonomski diletanti, a ne eksperti, jer izvorna dokumentacija koja se zove faktura, odnosno otpremnica sadrži podatke o vrsti robe, količini, ceni i rokovima plaćanja.
To poslovne tajne, zato što postoje količinski rabati, zato što postoje odloženi rokovi plaćanja na količine koje se preuzimaju, zato što možda postoji neki međusobni dogovor između dva poslovna partnera.
Slučajno je i treći u nekom kontaktu između njih dvojice, pa će sutra da postavlja pitanja zašto si ti meni dao gore uslove nego mom kolegi? Ovaj možda ima opravdane razloge i ne želi da se pravda nekom drugom zašto to radi. Tako je u praksi.
Vi svim ovim zakonskim propisima, u želji da sprečite nekakvu nelegalnu trgovinu, jednostavno davaćete ovlašćenja da poreski inspektori, bez ikakvih posebnih naloga, a kasnije ćemo to da vidimo u toku postupka terenske kontrole, mogu ljudima da upadaju u kuće, u stanove, ako oni nešto osnovano sumnjaju. Takvo ovlašćenje nemaju ni radnici MUP-a. U pojedinim slučajevima ih imaju i teško se rešavaju da to svoje pravo primene.
Kako ćete sada sa poreskim službenicima, koji nisu obučeni da rade taj posao, koji ne znaju posledice koje mogu da ih snađu, ako pokušaju tako nešto da rade, koje će posledice biti uopšte i za njih same i za građane koje će da oštete neopravdano.