Član 27. predsedavajući.

Da raščistimo. Verovatno bi kineska kompanija dobila posao oko izgradnje autoputa da su oni procenili da je to u njihovom ekonomskom interesu i da su se prijavili. Međutim, nisu. Šta da radimo? To je njihovo pravo. Ne možemo mi nikoga da nateramo ni na šta, pogotovo Narodnu Republiku Kinu. Oni su rekli - mi ćemo u nekim drugim projektima da učestvujemo, u ovom nećemo. Nama je taj autoput potreban, pa prema tome taj autoput će da se pravi.

Voleo bih da me zaista neko ubedi da „Folksvagen“ politički traži od Republike Srbije, znači političkim pritiskom, preko političkog rukovodstva Nemačke 10.000 evra da bi otvorio fabriku u Srbiji. To kada me neko ubedi, ja ću da ga kandidujem za Nobelovu nagradu. Tog istog trenutka. Tražiću da dobije Nobelovu nagradu, ako me u to ubedi.

Stvarno, zaista, nemojte takve stvari da pričate. Kažite koji je to investitor došao u Srbiju da je politički ucenjivao rukovodstvo subvencijama? Mi smo se za svakog investitora borili. Za svakog. Molili ih da dođu. Zaboravite više te priče. Niko ne dolazi u Srbiji da ne ostvari svoj ekonomski interes. Naš cilj je da i mi ostvarimo svoj ekonomski interes. Naš ekonomski interes je da se naši ljudi zaposle. Naš ekonomski interes je da naši ljudi ostanu ovde. Naš ekonomski interes je da se rađaju, da se žene, da se udaju, da školuju decu. To je naš ekonomski interes.

Ako ćemo da čuvamo livade, onda će morati da dođe neki drugi narod za 20, 30 godina koji će da čuva livade po tom programu koji nudite. Neki drugi, verovatno možda ih Rumunije, možda iz Bugarske, zato što Srba više ovde neće biti, jer ćemo uporno da čuvamo livade koje su zarasle u korov, šikare. I tako uvek bez obzira na to šta drugi rade i koliko drugi napreduju, mi ćemo da tapkamo u mestu zbog neke valjda ideologije. Meni ne pada napamet u tome da učestvujem.

Član 103.

(Aleksandar Šešelj: Kako znate da je član 103?)

Rekao sam kolegi Marinkoviću.

Ne treba da me podsećate, ali moj uvaženi kolega Aleksandar Šešelj treba da razlikuje neke pravne pojmove. Nije prodat IMR nego je prodata imovina stečajnog dužnika po Zakonu o stečaju. Tačno ima kako je predviđeno kako se prvi put prodaje imovina, pa drugi put, pa kako se menjaju vrednosti imovine itd.

To nije kupio strani investitor, koliko znam, nego neki domaći, konzorcijum čitav jedan. Tu nastaje problem, što pokušava da se stvori jedan utisak da sve treba da čuvamo i ako to više ničemu ne služi, nema svrhu. Ne možete da ga prodate više kao pravno lice. Ne možete da prodate više nijednu njegovu mašinu jer poslednja je kupljena pre 40 godina. Nemate koga da vratite više na posao jer ti radnici su odavno ili otišli iz Srbije, odavno, ili su otišli u penzije.

Onda ćemo uporno da vičemo – to je naše, to je naše, pa neka propada, to je naše, kao što je propao i „Zmaj“. Gde su ranije bile fabričke hale, danas mogu i divlje životinje da vas napadnu. To je taj jedan deo priče.

Srbija mora da se razvija i svi koji hoće da posluju u Srbiji su dobrodošli. Ako treba da im pomognemo da otpočnu svoj biznis u Srbiji pomoći ćemo i svakom drugom našem domaćem investitoru. Hajde da nabrajamo koji su domaći investitori. Mislim da spisak neće da vam se svidi. Ne bi ni meni.

Šta mislite, pa gospodin Mišković bi odmah sačekao da uradi takozvano neko dobro delo za državu posle onoga koliko je opljačkao. Između ostalog, ja mislim da je on i hteo tu lokaciju iz IMR-a, za vreme DS bivšeg režima, ali oni bi mu poklonili, ne bi to bilo prodato za ovoliko novca. Pa je hteo da kupi i stadion „Crvene zvezde“, pa stadion „Partizana“, pa da tamo pravi tržne centre. To su naši domaći investitori koji imaju ozbiljan novac. Ima i poštenih, ali oni nemaju tu finansijsku moć, ne zarađuje se novac na pošten način u tim količinama kao što je Mišković i ostali šećerci da ih ne nabrajam sve, kako su drpali novac.

Ovde danas je bilo diskusije oko toga što ih sudski ne procesuirate? Neke kolege uvažene, iz vašeg poslaničkog kluba, bili su svedoci kako je bivši režim u ovoj sali donosio zakone da ne bi bili osuđivani kada izgube vlast. Ovde, Narodna skupština je donosila zakone da Mišković i svi njegovi satrapi drugari ne idu u zatvor kada DS izgubi vlast. Vi to dobro znate. Vi to jako dobro znate.

Evo, ja ću da spomenem Zakon o deviznom poslovanju, evo.

(Vjerica Radeta: Jeste li vi posle menjali taj zakon?)

Taj zakon je promenjen posle, ali džabe, već su bile odredbe u zakonu koje su amnestirale sve njihove marifetluke i špekulacije i sa kursom dinara i sa evrom.

Dakle, Srbija sarađuje sa svima koji žele da sarađuju sa Srbijom, svi koji žele da investiraju u Srbiju su dobrodošli. Nemojte da ih terate. Svako ko zaposli jednog radnika učinio je jedno dobro delo za Srbiju, za jednu porodicu, a onda za Srbiju i daje veću nadu za opstanak našeg naroda na ovim prostorima.

Član 107.

Kolega Marinkoviću, nisu samo proceniteljske kuće koje određuju vrednost neke imovine…

(Nataša Sp. Jovanović: Nego ti.)

Evo, sad dobacuju, oni sve znaju, sve razumeju.

Određuje tržište. Možete vi neku imovinu da cenite koliko god hoćete, ako neće niko da vam je kupi šta vam vredi to, a zakon kaže da je početna cena 50% od procenjene vrednosti. Pa, šta je tu prekršeno. Možemo sad i o tome da pričamo da li je država ulagala ili nije i tako dalje.

Pitam, koliko to i dan danas Republika, odnosno Vlada Republike Srbije ima dotacije prema Fondu PIO? Pa, da im kupimo sve banje koliko dotiramo kao Republika, ne samo u jednoj godini, nemojte 10 godina unazad, samo u jednoj godini.

Ako kažete da treba da revitalizujemo, da to treba da ostane u imovini u kojoj treba da ostane, kako vi tvrdite, pa što je došlo u situaciju da se revitalizuje ako su oni upravljali tom imovinom u smislu dobrog privrednika? To samo dokazuje sve ono što sam rekao. Država ne može da bude takav poslodavac koji učestvuje na tržištu, to im je izgleda problem da to ne može da se prevaziđe više.

Znači, vrednost imovine, možemo da pričamo daju procenitelji, ali tržište određuje. Možete vi da cenite vaš automobil da košta 20.000 evra. Ako kaže poslednji kupac on košta 10.000 ja ti ne dam ni evro više, ma džaba ga vi cente 20.000 evra, to je zakon tržišta, zakon ponude, zakon potražnje, jednostavno, danas je takvo vreme, tako se živi.

Ali, za razliku od bivšeg režima kojima je početna cena bila 20% od knjigovodstvene vrednosti, a knjigovodstvena vrednost je bila samo 10% od tržišne vrednosti, šta su sve oni prodali? Oni su poklanjali. Ako mi ne kaže da RTB Bor poklonjen, ne mogu da se složim sa tim. Danas, ako mi neko kaže da je „Sartid“ poklonjen pre 2016. godine, ne mogu da se složim. Ako mi neko kaže da smo koncesiju za aerodrom „Nikola Tesla“ dali na poklon, ni sa tim ne mogu da se složim. To su dobri projekti, dobri za državu, dobri za stanovništvo, ali morate da shvatite da onaj ko ulaže novac očekuje neki profit. Pa, to su jednostavno zakoni. Ko će da vam pokloni novac, ja bih samo voleo da vidim, ko će da nam da novac i da mu nikada ne vratimo. Hajde, nađite ga.

Ništa vam to ne vredi za neke kolege ovde što smo potpisali Sporazum sa Evroazijskom unijom, ništa to njima ne vredi dok se ne ponište svi drugi sporazumi sa bilo kojom zapadnom zemljom, taj sporazum ništa ne vredi.

(Aleksandar Šešelj: Što lažeš, Arsiću?)

Evo.

(Vjerica Radeta: Jer mi smo glupi, mi ništa ne razumemo?)

Evo. Ja to nisam rekao.

(Vjerica Radeta: To što si rekao…)

Ali, kako se izvrću reči i to moje reči? Ja sam rekao da su naši stanovnici u prošlosti odlazili na privremeni rad u Nemačku. Rečeno je, maločas u diskusiji – to su bili bez škole, drugi, treći stepen.

Tačno tako, ali kada? U šezdesetim i sedamdesetim godinama prošlog veka. Ko nam odlazi od 2000. godine? Najškolovaniji i radno najsposobniji građani. Sada je to smešno. Vidite kako sada okreću stvari.

Nemojte da se igrate rečima, ne izvrćite činjenice. Danas ih dva puta manje odlazi u zemlje zapadne Evrope, nego što ih je odlazilo 2012. godine. Nama je cilj da ne odlaze uopšte. A vi ako nećete da dovodite investitore i sa istoka i sa zapada i sa juga i sa severa, ostaće vam prazna Srbija. Kada to jednom vama dođe u glavu, možete da prihvatite odgovornost za vođenje države. Dokle god se držite slepe i jedne priče – mi smo protiv nekoga i nečega, od vas državnika nikada neće biti.

Izvinite, nisam čuo, predsedavajući, čiji sam ja to pacijent?

Obično pribegavamo uvredama kada nemamo argumente. Šta drugo da odgovori? Ne znam šta je tu sporno?

Evo, zalaže se za poljoprivrednu proizvodnju. Nemam ništa protiv, samo su je ovi uništili. A, znate li kako najlakše uništavate poljoprivrednu proizvodnju? Kada uništite mesnu prerađivačku industriju.

Sada nađite nekoga, evo, javni poziv za vas koji znate sve, nađite nekoga velikog klaničara koji će da dođe u Srbiju. Evo, nađite iz Ruske Federacije, nađite ga gde god hoćete, sa bilo koje tačke zemaljske kugle.

Nemojte nama da prebacujete ono što je radio bivši režim do 2012. godine. Napravite ogradu.

Preduzeća, investitori iz Ruske Federacije su dobrodošli kao i iz bilo koje druge zemlje. Nemojte više da to prebacujete SNS. Njihovi ambasadori se, od kada je SNS došla na vlast, ne žale na tretman u Srbiji. Na tretman u Srbiji se više niko ne žali. Svi su potpuno ravnopravni, i domaći kada dolaze sa bilo koje strane sveta, ako hoće da rade, po pravnom sistemu Republike Srbije i niko im ne brani da ostvare svoj ekonomski interes.

Ako ćete da vređate, možete slobodno, meni ne smeta. Meni ne smeta.

(Vjerica Radeta: Pa šta ti smeta, nije rekao da si pacijent nekog lekara?)

Evo, i sada pokušavaju. To mi samo pokazuje da nemate argumenata, da nemate ideologije i da nemate snage, ni znanja šta da ponudite građanima Srbije.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Predrag Jelenković. Izvolite, kolega.

Reč ima narodni poslanik Marjana Maraš.
Izvolite koleginice.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jahja Fehratović.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Slavica Živković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Desanka Repac.
Izvolite, koleginice.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stavovi 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi i posle 18.00 časova zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese akte iz dnevnog reda ove sednice.
Sada određujem redovnu pauzu u trajanju od jednog sata.
Sa radom nastavljamo u 15.00 sati.
(Posle pauze)

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici nastavljamo sa daljim radom.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević.
Izvolite kolega.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.