Zbog tehničkih problema dajem pauzu od 10 minuta i sa radom nastavljamo u 16.00 časova.
(Posle pauze.)

Poštovani narodni poslanici, nastavljamo sa daljim radom.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Dalibor Radičević.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Dragana Kostić.
Da li neko želi reč?
Koleginice Kostić, izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Veroljub Matić.
Da li neko želi reč?
Kolega Matiću, izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Dragana Barišić.
Da li neko želi reč?
Koleginice Barišić, izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Dušica Stojković.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Tijana Davidovac.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Krlić.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Sandra Božič.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Boban Birmančević.
Da li neko želi reč?
Kolega Birmančeviću, izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović.
Izvolite.

Zahvaljujem.
Po amandmanu, reč ima narodni poslanik Mihailo Jokić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Po amandmanu, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Stanislava Janošević.
Da li neko želi reč?
Koleginice Janošević, izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik Milanka Jevtović Vukojičić.
Da li neko želi reč?
Koleginice Jevtović Vukojičić, izvolite.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Živan Đurišić.
Da li neko želi reč?
Izvolite, kolega Đurišiću.

Zahvaljujem.
Na član 1. amandman je podnela narodni poslanik LJubica Mrdaković Todorović.
Koleginice Mrdaković Todorović, izvolite.

Poštovani gospodine ministre, ja nekim svojim kolegama poslanicima ne mogu da se načudim za neke njihove diskusije ovde u Narodnoj skupštini Republike Srbije. ne mogu zato što nisam pristalica da je u ratu i ljubavi sve dozvoljeno, pa, samim tim, i u politici i ne mogu da prihvatim činjenicu da sve ima svoju cenu, pa čak i sloboda i čast.

Postavljanje pitanja koje je to Srbija vodila oslobodilačke ratove jako je, u najmanju ruku, bezobrazno. Ovde pričamo o memorijalima koji treba da obeleže i mesta srpskog stradanja i velikih srpskih bitaka i pobeda 1912. godine. Moje kolege poslanici su zaboravili da tamo gde srpski vojnik nije došao, nije bio oslobođen nijedan narod, čak je i Albanija dobila svoju državnost pobedama srpske i crnogorske vojske, ali mi ćemo uvek da krivimo nešto radi politike i sticanja političkih poena, neku političku vlast da bismo došli do neke političke koristi. Mislim da tome nema mesta u Narodnoj skupštini Republike Srbije.

Na stranu to što ti isti narodi koje smo oslobađali i koji su živeli sa Srbima, valjda da bi opravdali zločine prema svojim komšijama, a našim sunarodnicima, srpsku vojsku i srpski narod su proglašavali okupatorom. Sada ne znam, moje kolege poslanici koji brane taj stav, da li brane i svoje sunarodnike, koji vekovima žive van granica Srbije, da li su oni okupirali sami sebe, da li su sami sebe ubijali, da li su sami sebe bacali u jame, da li su sami sebe bežeći, nažalost, i u novijoj srpskoj istoriji, od ustaškog noža, od ustaškog zločina, pobegli u Srbiju, maticu?

Koga to brane moje kolege poslanici? Ako brane one koji su proterali srpski narod u maticu sa njihovih vekovnih ognjišta, pa, zar to nije novi zločin, pa ponovo tim ljudima pravimo zločine? Srpski narod je svoju slobodu skupo platio, baš zato je i tako brani. Baš zato su i oni koji su nas, bez ikakvog razloga, napali 1999. godine bili iznenađeni kako smemo i koliko možemo da se branimo.

Sada, da bi opravdali njihove zločine, koji su se dešavali širom tadašnje Republike Jugoslavije i današnje Srbije, treba da se svali krivica na političko rukovodstvo, koje, valjda, samo sebe napalo, napalo sopstveni narod. Grešaka imamo, treba da ih preispitujemo, ali nijedna nije ni blizu bila dovoljna da se nama tako nešto dešava. Zašto onda moje kolege narodni poslanici brane tu agresiju i opravdanost te agresije? Zašto nam brane danas da govorimo o herojstvu srpske vojske, o stradanju srpskih civila, o stradanju srpske dece? Valjda da bi opravdali zločince prema srpskom narodu u poslednjih 100 godina.

Počinjeni su mnogi zločini i ne postoji politička ideja, ne postoji politička ideologija koja to može da opravda, a da pri tome čovek može da ostane pri zdravoj pameti ili čiste duše. Sada hoće da nam zabrane da naše vojnike, koji su nam doneli slobodu, koju dan danas uživamo, da naše žrtve civilne, da za njima ne tugujemo, da ne smemo da obeležavamo njihova stratišta, da ne smemo da obeležavamo mesta gde su bile velike pobede, ja to ne razumem.

Ne mogu da razumem ni komunističku ideologiju, koja je bila od 1945. godine do raspada SFRJ, zarad nekog bratstva i jedinstva zabranjivali su nam isto, da slavimo svoje pobede i da obeležavamo mesta gde su naši stradali. Ali, toga nema, ta ideologija je propala. Koja sada ideologija moje kolege nagoni da rade nešto ovako? Da ismevaju formu amandmana, podsmevajući se žrtvama i oslobodiocima. To ne mogu da shvatim, ne mogu to da razumem.

Zato i mislim da treba ovakav zakon da se donese, iz razloga da učimo našu decu kako smo do slobode došli, da ne bi nestali, da žrtve koje je naš narod imao ne bi bile bezrazložne. Oni koji se protive tome, njihovi životi su bezrazložni.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam iskoristio pravo da podnesem amandman da bih izneo svoj politički stav i legalno i legitimno. I izneo sam ga, i govorio sam o tome kako neki hoće da nas ućutkaju, kako ne žele da se znaju zločini nad srpskim narodom, kako ne žele da se zna za oslobodilačku tradiciju srpskog naroda, kako žele da opravdaju zločine koji su činjeni nad srpskim narodom i u Srbiji i van Srbije i drago mi je što su neke moje kolege napravile identifikaciju ko su i šta su, napadajući moj amandman i razloge zašto sam hteo da diskutujem o ovoj temi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja to pitanje nisam postavio. Ja sam postavio pitanje – zašto moje kolege poslanici ne žele da obeležavamo mesta koja su stratišta srpskog naroda? Ja sam postavljao pitanje – kada će konačno svi da odgovaraju za zločine nad srpskim narodom? Ja sam postavljao pitanje – zašto na Srbiju izvršena nezakonita i ničim izazvana agresija 1999. godine? Ja sam ta pitanja postavljao. I još jedno, kome je u interesu da se ne obeležavaju ta mesta, kome je u interesu da srpski narod ne voli slobodi i kome je u interesu da se ne zna i krije koliko je ta sloboda skupo plaćena? Plaćena je životima a ne novcem, a neki za novac, da mogu uzeli bi i život nekome.