Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o Predlogu zakona o ravnopravnosti polova, osnovno pitanje koje se postavlja je – kako da se obezbedi primena zakona, koji u većem delu treba da bude poboljšan amandmanima, i kako će se prava koja se odnose na ravnopravnost polova, koja jemči i Ustav, zaštititi praktično, a ne samo teorijski?
Osnovni problem ovog predloga zakona, kao i mnogih drugih koje je usvojila vladajuća većina, jeste činjenica da se oni usvajaju samo zato što su uslov za neki neizvesni ulazak u EU, a ne zato što se suštinski teži dostizanju određenih standarda. To dovodi do toga da se zakoni samo prepisuju, da se ne uzimaju u obzir specifičnosti naše zemlje i da se ne stvaraju uslovi za primenu zakona, pa je to razlog što oni ostaju samo mrtvo slovo na papiru.
Ovaj režim se samo deklarativno zalaže za određene tekovine i vrednosti, pa tako i za ravnopravnost polova, a ništa ne čini da obezbedi uslove za postizanje ravnopravnosti polova. Ovakav odnos vlasti doveo je do toga da danas nema nikakvog pomaka u razbijanju stereotipa da postizanje ravnopravnosti polova nije ženski problem i nije žensko pitanje, već je to društveno pitanje.
To je i etičko pitanje, jer kako jedno društvo može da dozvoli i da toleriše da jedan deo populacije ima manje mogućnosti, manja prava, ili da mu se ugrožavaju i krše osnovna ljudska prava? Oni koji sebe predstavljaju kao neprikosnovene borce za uvođenje evropskih standarda, evo, punih devet godina nisu uspeli da donesu glavni mehanizam za postizanje ravnopravnosti polova i predlog zakona tek danas imamo na dnevnom redu.
Treba, takođe, naglasiti da postizanje ravnopravnosti polova ne sme da zavisi od političke volje, već predstavlja obavezu za svaku vlast, jer je ravnopravnost polova kao osnovno ljudsko pravo garantovano i Ustavom Republike Srbije.
Predlog zakona o ravnopravnosti polova ne može se posmatrati izolovano, već u kontekstu uslova koji omogućavaju ili onemogućavaju njegovo sprovođenje i, uopšte, postizanje ravnopravnosti polova, a koje treba da obezbedi Vlada. Zato ovaj predlog zakona treba posmatrati u odnosu na već donete strategije koje regulišu ovu materiju, kao i u odnosu na neophodne izmene u pojedinim zakonima koje je odavno trebalo usvojiti, kako bi se obezbedili mehanizmi za postizanje jednakih mogućnosti i prava žena i muškaraca u poslovnoj, porodičnoj i društvenoj sferi. To bi bio kontekst koji treba da stvori uslove i za sprovođenje ovog zakona.
Pitanje ravnopravnosti polova je vrlo osetljivo, jer kada govorimo o delu populacije koji je, u većini, u lošijem položaju, a to su svakako žene, problem je što, pravno, ništa ne sprečava žene da obezbede bolji položaj u društvu, ali običaji, diskriminatorna praksa itd. onemogućavaju žene da napreduju.
Došlo se do paradoksalne situacije da je emancipacija ženama natovarila na pleća mnogo obaveza i dovela ih u nezgodnu, da ne kažem nepovoljnu poziciju da, pored posla i karijere, žene nose najveći teret i porodičnih obaveza.
S druge strane, država nije obezbedila ni minimum uslova koji bi pomogli ženama da usklade profesionalni i porodični život, kao što su npr. povećanje kapaciteta službi za staranje o deci i o starima, jer je u ovom segmentu briga prepuštena baš ženama, ili, recimo, omogućavanje fleksibilnijeg radnog odnosa majkama male dece, prilagođavanjem radnih mesta ženama koje hoće da imaju više dece itd.
Kakav je odnos vlasti od 2000. godine prema ovom složenom društvenom pitanju, ostvarenju ravnopravnosti polova, pokazuju i sledeći podaci.
Do pred kraj 2007. godine nije postojalo telo koje bi u Vladi Republike Srbije bilo zaduženo za sprovođenje politike ravnopravnosti polova. Bio je obrazovan jedino Savet za ravnopravnost polova, kao stručno savetodavno telo Vlade, 2004. godine. Tek ove godine Vlada je usvojila Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti.
Strategija predviđa da će Vlada doneti akcioni plan za sprovođenje ove strategije u roku od šest meseci od dana objavljivanja Strategije.
Do sada je prošlo osam meseci, akcioni plan još uvek nije donet. Na sajtu Vlade nisam uspela da nađem da je donet.
Međutim, i sama strategija samo potvrđuje da je Vlada ovom kompleksnom pitanju pristupila površno i da ne razume suštinu problema.
Strategija nije sveobuhvatna. Ona se bavi poboljšanjem položaja žena, ali potpuno isključuje muškarce iz ovog procesa, a od suštinskog je značaja donošenje mera koje promovišu njihovu ulogu i uključuju ih u proces postizanja ravnopravnosti. Bez potpune uključenosti muškaraca nije moguće postići ravnopravnost polova, jer ravnopravnost podrazumeva unapređenje odnosa između muškaraca i žena i postizanje balansa u raspodeli moći, resursa i odgovornosti.
Takođe, u potpunosti je zanemaren položaj muškaraca i njihova prava. Naravno da je položaj ženske populacije mnogo lošiji, da su one ugroženije, ali postizanje ravnopravnosti polova podrazumeva sprovođenje istovetnih mera i aktivnosti i ako su diskriminisana prava muškaraca, kao i u slučaju kada su diskriminisana prava žena.
Na primer, u Strategiji je posebnu pažnju trebalo posvetiti ulozi očeva u razvoju ličnosti i vaspitanju dece. Trebalo je uzeti u obzir i specifične okolnosti našeg regiona i potrebu da se kreiraju programi za psihosocijalnu pomoć muškarcima sa psihofizičkim posledicama traumatskih ratnih iskustava. Kada je u pitanju problem nasilja, potrebno je kreirati programe za psihosocijalni tretman muškaraca koji primenjuju nasilje u porodici, kao i programi za psihosocijalnu pomoć muškarcima žrtvama nasilja i trgovine osobama itd. O tome se u Strategiji ne govori, a u zakonu o ravnopravnosti polova, u članu 29, samo se načelno pominje da se diskriminacijom ne smatraju posebne mere i programi namenjeni izvršiocima nasilja u porodici, u cilju sprečavanja daljeg nasilja, ništa više od toga.
Tog načelnog i apstraktnog ima dosta u ovom zakonu. Kada dođemo do konkretnog, vidimo da je realnost drugačija, da nema odgovora na pitanje kako će se sva ta prava zaštititi praktično.
Na primer, oblast rada i zapošljavanja je centralni i najvažniji deo zakona o ravnopravnosti polova, a već usvojeni Zakon o radu sadrži neka rešenja usmerena na ostvarivanje ravnopravnosti polova u oblasti rada i zapošljavanja. Zakonom o radu, koji je donet 2005. godine, kao što sami pisci Strategije konstatuju, „propisana je ravnopravnost polova u pogledu uslova zapošljavanja, izbora poziva, uslova rada, prava iz radnog odnosa, obrazovanja, osposobljavanja i usavršavanja, napredovanja na poslu, otkaza ugovora o radu, zabrane uznemiravanja i seksualnog uznemiravanja zaposlenih, odgovornosti poslodavca za nezakonito postupanje, porodiljskog odsustva, odsustva sa rada radi nege deteta i odsustvo sa rada radi posebne nege deteta i posebne zaštite od otkaza ugovora o radu“.
Dakle, da li je Zakon o radu doveo do poboljšanja položaja žena? Nije. Kako će zakon o ravnopravnosti polova da dovede do poboljšanja položaja žena u ovim važnim oblastima koje tretiraju oba zakona, a u kojima nema pomaka i poboljšanja od 2005. godine?
Dakle, norme ostaju mrtvo slovo na papiru, jer je vlast nezainteresovana da stvori uslove za njihovo sprovođenje. To se najbolje vidi na primeru zakona i strategija koji se oslanjaju jedni na druge, koji se bave istom materijom i koji treba da se dopunjuju.
Na primer, u Strategiji za poboljšanje položaja žena i postizanje rodne ravnopravnosti se ispravno konstatuje da je ''ekonomska ravnopravnost žena i muškaraca neophodna za postizanje ravnoteže u odnosima žena i muškaraca. Ukoliko nemaju jednake uslove i mogućnosti za ekonomsku samostalnost, sve druge mere za unapređenje ravnopravnosti polova imaju manje izgleda na uspeh''. Tačna konstatacija. Takođe se kao pozitivna ističe činjenica da su u Republici Srbiji u priličnoj meri očuvana prava vezana za porodiljsko odsustvo, odsustvo radi nege deteta itd.
U ovoj strategiji se naglašava značaj usvajanja povezanih strateških dokumenata, pa se, pored ostalog, navode Strategija za smanjenje siromaštva u Srbiji, Nacionalna strategija zapošljavanja, koje podržavaju ravnopravnost na tržištu rada i predviđaju razne mere pozitivne akcije. Dakle, sve se to ističe u Strategiji za poboljšanje položaja žena.
Treba reći da u zemljama u kojima postoje već više godina, zakoni o ravnopravnosti polova u određenoj meri rešavaju problem siromaštva, kao i diskriminaciju marginalizovanih grupa. Poboljšanje socijalnog i ekonomskog položaja žena trebalo bi da bude i jedna od svrha ovog zakona, jer su one u lošijoj poziciji, a to bi, u krajnjem, vodilo i ka povećanju nataliteta.
U širem kontekstu, postizanje ravnopravnosti polova podrazumeva i postizanje socijalne sigurnosti za sve članove društva, što znači donošenje posebnih mera za zaštitu socijalno najugroženijih kategorija muškaraca i žena. To su u svojim akcionim planovima za postizanje ravnopravnosti polova definisale one zemlje koje se temeljno bave ovim problemom. Zato je Strategija za smanjenje siromaštva dokument koji je povezan s ovom materijom, mada ministar, kako je malopre rekao, misli da to sve nema nikakve veze s postizanjem ravnopravnosti polova.
Dakle, vidimo da su na papiru ispravno određeni ili prepisani iz spisa međunarodnih organizacija, EU itd. neki glavni pravci ka postizanju ravnopravnosti polova. Međutim, kod aktuelnog režima se sve svodi na puko deklarativno zalaganje, jer u praksi imamo najavu ministra Ljajića da, verovali ili ne, u našoj zemlji, u kojoj građani jedva preživljavaju, ima prostora u okviru sistema socijalne zaštite za ostvarivanje uštede od oko dve milijarde dinara u narednoj godini, i to, kako kaže ministar, uprkos činjenici da su naša socijalna davanja manja nego u zemljama EU, čak i od zemalja u regionu.
Kao što vidite, ona mogu da budu još manja. U tom smislu, ministar je odlučio da, pre svega, uštedi na porodiljama i najavio da će se promeniti osnova za utvrđivanje naknada za porodilje i da će se tu napraviti ušteda od 1,5 milijarde dinara. Malopre, ministar pokušava da objasni da ušteda od 1,5 milijarde dinara ne znači smanjenje naknade. Ne znam da li je neko razumeo matematiku ministra, ja nisam.
Ovo je posebno rđava odluka ako se ima u vidu da ste dobili preporuku da Predlogom zakona obuhvatite zahteve koje postavlja Evropska socijalna povelja u pogledu sprečavanja i otklanjanja diskriminacije po osnovu pola i unapređenja ravnopravnosti polova. To su, pored ostalih, član 8. Evropske socijalne povelje – pravo zaposlene žene na zaštitu materinstva, i član 16 – pravo porodice na socijalnu, pravnu i ekonomsku zaštitu.
Dakle, kao što sam rekla, vas suštinski ne zanimaju one tekovine, vrednosti i standardi koji bi zaista vodili ka poboljšanju položaja.
Ne znam da li treba podsećati da je demografska situacija u Srbiji alarmantna, da Srbija svake godine gubi 30.000 stanovnika i ukoliko se ovakva tendencija negativnog prirodnog priraštaja nastavi, za 50 godina u Srbiji bi bilo milion i po stanovnika manje. To su podaci Centra za demografska istraživanja.
Još jedan pokazatelj da vlast uopšte nema nameru da postavi temelje za postizanje ravnopravnosti polova jeste i činjenica da je iz ovog predloga zakona o ravnopravnosti polova izbačen institut vrednovanja kućnog rada za lica koja nisu zaposlena, koji je bio sastavni deo predloga zakona koji ste vi dorađivali i prerađivali.
Radi se o sledećem. Briga o kućnim poslovima je obaveza, uglavnom, žena, i to posebno onih nezaposlenih. Za svoj rad u kući one ne dobijaju nikakvu nadoknadu.
U prethodnom predlogu zakona je postojalo rešenje da ova lica imaju pravo na zdravstveno osiguranje po osnovu rada u kući, pod uslovom da nisu zdravstveno osigurana po nekom drugom osnovu. Dakle, to je izbačeno iz ovog zakona.
Član 24. Predloga zakona načelno se bavi zdravstvenom zaštitom, ističući šta obuhvata zdravstvena zaštita žena, i ima nameru da predstavi da postoji briga za zdravlje žena, posebno za reproduktivno zdravlje. To se ističe i u Strategiji. Pre svega, ovde je pogrešno što se akcenat stavlja samo na zdravlje žena, a zanemaruju se muškarci. Ovu materiju treba da reguliše Zakon o zdravstvenoj zaštiti, ali je to još jedan dobar primer da se ilustruje puko deklarativno zalaganje vlasti i da se pokaže da ne postoji nikakva briga o zdravlju ni žena, niti muškaraca, jer sve piše na papiru, ali ničega nema u praksi.
Mi ćemo ovde ukazati na osnovne probleme kada je u pitanju reproduktivno zdravlje i istaći za šta se u tom smislu zalaže SRS. Inače, pravo na reproduktivno zdravlje danas spada u domen osnovnih ljudskih prava. Da zaista postoji ikakva briga vlasti, već bi bile usvojene izmene Zakona o zaštiti zdravlja koje bi obezbedile poboljšanje dostupnosti usluga koje su u vezi s reproduktivnim zdravljem žena i muškaraca. Uzimajući u obzir specifične zdravstvene potrebe žena i muškaraca, to bi podrazumevalo, kada su u pitanju žene, uvođenje sistematskog skrininga za rano otkrivanje raka grlića materice i raka dojke. To bi trebalo da bude obavezan deo primarne zdravstvene zaštite. Kada su u pitanju muškarci, to bi bile mere za prevenciju raka prostate. Jedna od mera kojom se vodi briga o reproduktivnom zdravlju žena i muškaraca bila bi besplatna kontracepcija za adolescente.
Takođe, SRS smatra da je neophodno da kompletna standardna usluga kod porođaja bude besplatna. Sada se ženama u beogradskim bolnicama, u Višegradskoj ulici i u ulici Narodnog fronta, naplaćuje epiduralna anestezija 30.000 dinara. Epiduralna anestezija ne može da spada u vanstandardne usluge i ne može da se naplaćuje, kao što ne može da se naplaćuje prisustvo oca porođaju. Jedino što može da se naplaćuje, to je luksuz, na primer, bolje smeštajne mogućnosti itd., ali ne ove elementarne usluge.
Žene su onemogućene i da biraju akušera; ako hoće da izabere svog akušera, žena mora da plati 40.000. Prekid trudnoće, svakako, nije pravilan vid planiranja porodice, ali jeste problem kada se naplaćuje 28.000 dinara. Gde će i kod koga će da idu one žene koje nemaju novac, a koje se odluče za prekid trudnoće, i do kakvih posledica to može da dovede?
Obezbeđivanje kvalitetne usluge za planiranje porodice i lečenje neplodnosti je još jedna lepa fraza iz Strategije, koju u stvarnosti malo ko može da priušti, jer je lečenje neplodnosti veoma skupo, pogotovo vantelesna oplodnja.
Član 29. Predloga zakona definiše antidiskriminacione mere i programe u cilju suzbijanja nasilja u porodici, eliminisanja predrasuda i podizanja svesti javnosti o ovom pitanju. Nasilje nad ženama jeste ozbiljan društveni problem. Slučajevi nasilja predstavljaju povredu ljudskih prava, međutim, dosadašnji rezultati ove, a i prethodnih vlada, od 2000. godine, na polju suzbijanja nasilja nad ženama su veoma slabi. Zapostavlja se čak i ono što je jednostavno uraditi, a to su izmene Krivičnog zakonika.
Nedopustivo je da se vodi takva kaznena politika koja štiti nasilnika, a žrtva ostaje nezaštićena. Kazne za krivična dela nasilja u porodici su blage, a i sami sudovi vode blagu kaznenu politiku i izriču kazne koje su bliže zakonskom minimumu.
Dakle, neophodno je pooštravanje krivičnih sankcija i na normativnom planu i u sudskoj praksi. Jedino ostaje pitanje, zašto to do sada nije urađeno?
SRS će kroz amandmane pokazati na koji način treba promeniti ovaj predlog zakona, ali ostaje suštinsko pitanje – kako će se obezbediti primena zakona?
Po svemu sudeći, s ovim zakonom će biti isto što i s Ustavom i Poslovnikom, koje vi brutalno kršite kad god vam je to politički oportuno, a to smo na svojoj koži najbolje osetile koleginica Lidija Dimitrijević i ja. Nama vladajuća većina, odnosno Administrativni odbor, ne dozvoljava da podnesemo ostavke na mandat narodnog poslanika, tako da smo došle u situaciju da smo taoci samovolje vladajuće većine i da nas ona primorava da budemo poslanici protiv svoje volje.
To je skandalozno i neverovatno i nije se desilo ni u jednom parlamentu u svetu, ali to je, nažalost, moguće u Srbiji koju vodi ovaj režim. Hvala.
Reklamiram član 27. stav 1. tačka 3) a u vezi sa članovima 104. i 239.
Ostavku Administrativni odbor je kršeći Ustav i zakon i Poslovnik...
Dame i gospodo, pitanje za ministra: Kako će država, kada se usvoji ovaj zakon, da reši problem diskriminacije kojoj su izloženi Srbi, Romi i pripadnici drugih nacionalnosti i etničkih grupa, koji su radili u preduzećima na Kosovu i Metohiji, a koji nisu ostvarili nikakvo pravo, ni pravo na socijalni program, jer su sva prava predviđena samo za albanske radnike?
Ovakvo stanje je posledica apsolutne neodgovornosti i nezainteresovanosti aktuelne Vlade, ali i svih prethodnih od 2000. godine naovamo, da učine bilo šta kada je u pitanju nelegalna privatizacija koja se u južnoj srpskoj pokrajini sprovodi već godinama.
Dakle, potpuno je neiskorišćena mogućnost i pravo Vlade Srbije da ubira sredstva od privatizacije na prostoru Kosova i Metohije, a u pitanju je više od 500 preduzeća, od kojih je do sada prodato oko 320.
Kao vrhunac, danas mediji objavljuju sledeću informaciju – da će glavni učesnici u privatizaciji na Kosovu biti bivši vođa OVK Ramuš Haradinaj, nekadašnji zamenik šefa Unmika Stiven Šuk i bivši šef Posmatračke misije OEBS Vilijem Voker. To je isti onaj koji je inscenirao slučaj "Račak". Dakle, zločinci se vraćaju na mesto zločina, a Srbi se diskriminišu na svaki mogući način.