Prvo, po poslovnom bontonu trebalo bi da kažem hvala, i ja kažem – hvala. S obzirom na to da sam vam učinio uslugu i ispravio, doterao pravnu formu, trebalo bi da i vi meni kažete hvala. Verovatno ćete mi to reći. Bili smo jako fini, e sad, moram malo da kritikujem.
Kritika se odnosi na kategoriju preduzetnika koja je inkorporirana u odredbe ovoga zakona. Ako je pravno normirana ovim zakonom oblast privrednih društava, to podrazumeva pravna lica. Preduzetnik je fizičko lice. Prema tome, tu ne pripada ova kategorija preduzetnika. To su neki objektivni razlozi da preduzetnike izbacimo iz odredaba o privrednim društvima. Ako definišemo oblast statusnog oblika pravnih lica, privrednih društava, preduzetnici po prirodi ne pripadaju ovde.
Ali, postoje suštinski razlozi da tu materiju obuhvati jedan poseban zakon i da obradi preduzetnike. Stvarni razlozi su da su preduzetnici u vrlo nepovoljnom položaju, i ekonomskom, i privrednom, i finansijskom, i administrativnom itd., jer ih kači sve ono što i privredna društva.
S obzirom na to da su preduzetničke radnje, preduzetnička udruženja daleko manja, nemaju sve ono što imaju pravna lica, privredna društva. Odredbe ovoga zakona ih upućuju, one su imperativne. Takođe, sve ono što se tiče registracije, statusa itd. trebalo bi da se definiše posebnim zakonom.
Izneću samo nekoliko drugih razloga koje morate uzeti u obzir, a to su problemi sa kojima se suočava preduzetništvo. Dvesta i nešto hiljada preduzetničkih radnji pre nekoliko godina... Sada je to svedeno, evo, prema nekim podacima koje sam čitao na sajtovima, dvadesetak hiljada aktivnih preduzetnika, sa dvoje, troje ili više zaposlenih, trenutno je u pravnom životu, odnosno stvarno rade, aktivno rade. Manje-više svi ostali su ili otišli na crno tržište, a zadržali svoj pravni status, tekući račun preko koga na crno obavljaju određene poslove, što je najveći problem za društvo.
Zato je neophodno jednim posebnim zakonom, mi pravnici često kažemo leks specijalisom, definisati ovu kategoriju. Ona je vrlo osetljiva, a istovremeno i dinamična, lako i brzo se osnuje, bez ikakvih sredstava, uz minimalne higijensko-zdravstvene, tehničke, prostorne i druge uslove rada. S druge strane, treba da može brzo i da ode sa tržišta, jer društvo nema velike posledice od gašenja te institucije.
Ovog trenutka smo zanemarili, kao društvo, preduzetnike. Brinemo uglavnom o sebi, država brine sama o sebi, kako da namiri deficit, kako da bude likvidna, a o preduzetnicima se gotovo i ne razmišlja. Moramo razmišljati, u najboljim godinama je 350.000 - 360.000 radnika bilo zaposleno preko preduzetničkih radnji i institucija. Ovog trenutka je to, s obzirom da ne znamo koliko ih je aktivno, koliko stvarno radi, teško proceniti; jedno stotinak hiljada ljudi, možda je to previše, radi.
Moramo posvetiti značaj preduzetnicima. Morate to izbaciti iz ovoga zakona, ubaciti u neki poseban zakon i sa puno bonitetnih stvari omogućiti tim ljudima da rade, bez ikakvih ograničenja. Kriza je, problemi su u društvu, neka ljudi koji imaju inicijativu rade, neka privređuju itd. Angažujte inspekcije, koje trenutno ništa ne rade. Lako je bilo inspekcijama, odnosno društvo je koncipiralo inspekcijski sistem na temelju hiljada malih preduzeća, hiljada srednjih, hiljada velikih. Sada je to skučeno, gotovo jedna trećina malih i srednjih privrednika je nestala sa tržišta. Ali, inspekcijske službe nisu smanjene, naprotiv, one i dalje bujaju, i dalje se šire.
Omogućimo preduzetnicima, sitnim ljudima sa interesima koje ćemo zadovoljiti na različite načine, da na jednostavan, prost način dođu do svojih radnji i da tako odlaze iz platnog prometa.
Još nekoliko rečenica o jednoj stvari koja je vrlo bitna, a to je finansiranje privrede. Na sednici Odbora pre nekoliko dana, ministre, pohvalili su vaše aktivnosti, vezano za obezbeđenje kreditnih linija za mala i srednja preduzeća. To je drugi ugovor o kreditiranju malih i srednjih preduzeća, i to je vrlo dobro.
Inicijativa Srpske radikalne stranke ide u pravcu stvaranja preduslova da se sva ta sredstva preliju u Fond za razvoj i preko Fonda za razvoj. Na toj sednici ste mi rekli da oni koji odobravaju sredstva ne dozvoljavaju državnim institucijama da vrše transfer tih sredstava, nego će to biti poslovne banke. Opet u poslovne banke. U obrazloženju ste rekli da je to jedan od najpovoljnijih kredita, niske kamate itd. Međutim, mi znamo da to nisu niske kamate. Onoga trenutka kada to dođe u banku, onda postoji, normalno, agencijski posao banke, koji po pravilu košta 1, 1,5 ili 2%. S druge strane, kada banke uđu u postupak ocene kreditne sposobnosti to košta od 0,2 do 1,2%, 1,5% od neke vrednosti. Nadalje, unos hipoteke itd. košta. Tako od jedne kreditne linije koju država dobija po tri koma nešto dolazimo do šest, sedam i osam posto. Onda to više nije jeftin kredit. Mi ga samo jeftino dobijamo država dobija.
A šta država gubi? Država gubi suverenitet. Ona ne može sama raspolagati onim što dobije. I ono što dobije jeftino ustupa bankama, koje skupo prodaju. Tako da mi gotovo imamo istu situaciju kao i kod normalnih poslovnih odnosa sa bankama.
Ministre, mora se voditi računa o malim i srednjim preduzećima. Niko o njima ne vodi računa. Prepuštena su bankama, visokim kamatama itd. Opšta zaduženost privrede od dvadeset milijardi evra je ogromna. Ova privreda, na staklenim nogama, sa ovakvim kreditnim linijama, sa ovakvom nelikvidnošću, sa ovakvom zaduženošću, ona je u propasti, u opštem bankrotu.
Ako država ovakvim merama prepusti poslovnim bankama da rade, onda smo zapostavili privredu do kraja i ona će masovno bankrotirati. Ne može se po ovim današnjim uslovima, od sedam, osam ili 10%, nijedna kreditna linija vratiti, sem monopolisti, o njima ne govorim, njih treba oterati sa tržišta.
Nadalje, dvanaest i po milijardi evra, koliko je privreda dužna bankama, nemoguće je vratiti bez relaksirajućih uslova, koje mora dati prevashodno država. Banke to neće učiniti. Kada je rekonstruisana Vlada jedna od njenih prioritetnih obaveza bila je da omogući upravo takve uslove koji će pomoći privredi da na jedan vremenski period odloži sve ovo što je dospelo ovoga trenutka, što će dospeti za godinu ili dve godine.
Ovaj vid kreditiranja je dobar, ali imamo Fond za razvoj i preko njega moramo to raditi. Vi to otvoreno morate reći stranom investitoru. Ne treba nam takav kredit ako ćemo preko poslovnih banaka.
Imam još jednu sugestiju. Na sivo tržište, u crnu ekonomiju – evo, sada i ekonomisti naklonjeni Vladi kažu da je negde između 35 i 40% na sivom tržištu – odliva se ogromni deo kolača koji pripada državi, privredi, društvu. Ima i opravdanih razloga što su ljudi otišli u to, jer su izgubili posao, ali obavežimo ih da deo toga kolača ustupe državi. Naime, 35 ili 40% od bruto društvenog proizvoda je na crnom tržištu, to je desetak ili dvanaest milijardi evra; pa upumpajmo samo 10% od toga u normalne finansijske tokove i imaćemo veliku korist, pokrićemo deficit. Upumpajmo još 10% pa ćemo namiriti deo obaveza koje ima država u toku ove godine prema stranim finansijerima itd. Hvala.

Kao i moje kolege iz SRS, tako sam i ja uputio amandman i tražio korekciju, odnosno, u ovom slučaju, brisanje ovog člana, s obzirom na to da je sa aspekta Srpske radikalne stranke neprihvatljiva svaka prinudna prodaja. Sve što je prinudno, sve što je prisilno je neprihvatljivo, bez obzira na to o kom procentu akcija se radi, ili određenih prava.        
Ustavni sud ima jednu presudu, koja nema čak ni karakter ove presude, šteta što nisam iskoristio priliku da je donesem i da je tumačim, ali očito je da se u situacijama kada se radi o prinudnoj prodaji akcija radi o diskriminaciji onoga ko se nađe u manjinskom delu kapitala, i mora biti diskriminisan.
Bez obzira na to što je to praksa u određenim evropskim državama, mislim da bi ovo trebalo menjati, i smisaono a i suštinski. Zašto bi smetalo većinskim akcionarima da imaju pet akcija sitnih ili određenih drugih prava? Mislim da je terminološki neprihvatljivo ići na ovako normiranje, a i suštinski je to razlika.
Ono što je bitno naglasiti, to je da u praksi imamo brojne zloupotrebe u prodaji akcija i mnogobrojne zloupotrebe prilikom privatizacija, u kojima smo imali različite oblike kriminalnih radnji. Ministarstvo privrede, kasnije Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, i Agencija za privatizaciju imaju brojne primere zloupotreba u privatizaciji, i u kupovini i otkupu itd. Najbolja potvrda svega toga je 2010. godina, kada je preko 120 privatizacionih ugovora raskinuto. Zadatak Ministarstva ekonomije je da aktivira sve državne institucije i da se postupak privatizacije presabere, da se izvrši dodatna kontrola, posebno u toku 2011. godine, zbog problema u likvidnosti, neizvršenja ugovornih obaveza, neizvršenja svega onoga što je definisano privatizacionim ugovorima.
Dosadašnja praksa Agencije za privatizaciju je bila da prolongira određene rokove, da se ono što je obaveza kupca sa nekim rokom pomeri za sledeći, pa se pomera za sledeći, i tako unedogled. Znam da će to izazvati lančanu reakciju, ali se mora tako napraviti, jer činimo zloupotrebe; negde smo na prvu intervenisali, raskinuli ugovore, a negde to puštamo, puštamo itd.
Ministre, imate vrlo ozbiljan zadatak. Imate još godinu dana vlasti. Vi ste na ispitu. Sve što je bilo do sada bilo je jako loše. Na tim iskustvima morate da učite i da se strogo pridržavate ugovornih obaveza. Sve što nije u skladu sa ugovorom mora da se raskine. Hvala.

I u načelnoj raspravi smo rekli da je sa aspekta SRS ovo štetočinski zakon, ovo je zakon koji ponovo daje prioritet bankama u odnosu na državu, u odnosu na druge poverioce; ovo je zakon kojim ćemo ponovo dozvoliti bankama da rade šta god hoće. Još se u odredbi ovoga člana 11. kaže da će čak dve banke biti uključene u postupak restrukturiranja. Tako ćemo ponovo napuniti kasu banaka, a državna kasa će biti prazna.
Šta kaže aktuelni ekonomski, privredni i finansijski trenutak u kojem deluje privreda Srbije? Preko 80.000 privrednih subjekata je blokirano od strane državnog organa, odnosno poreske uprave. Ovde ste naveli podatak, zaključno sa junom 2010. godine – organizaciona jedinica za prinudnu naplatu NBS je u evidenciji imala blokirane račune 73.092 subjekta, dok je ukupni iznos nominalnih potraživanja premašivao 333 milijarde dinara, što je 3,5 milijarde evra, a kamata je iznosila još 222 milijarde dinara, odnosno to je 2,2 ili 2,3 milijarde evra. Ukupan nominalan iznos je podeljen na klase itd. gde otprilike 73% pripada bankama a 26% ostalim. Ogroman deo ovih blokiranih sredstava, odnosno preračunatih osnovica duga sa pripadajućim kamatama, pripada državi. Iz svega ovoga ispada blizu šest milijardi evra, samo 10% je ogromno krpljenje budžeta.
Da li ste vi kroz ovaj zakon omogućili državi da namiri svoja potraživanja? Ne. Omogućićete bankama da one namire svoja potraživanja. Kasnije ću povodom jednog drugog člana reći kako ste to modelirali. To je štetočinski. Prvo, svaka savremena država vodi računa o finansijskoj disciplini, finansijskoj odgovornosti subjekata koji vrše platni promet, koji deluju unutar pravnog sistema i vodi računa o tome da se poreske obaveze izmire. Prevashodno poreske obaveze, sve ostalo će doći na red. Međutim, vi na pijedestal stavljate banke. Zašto? To valjda samo vi znate. Bankarski lobi je toliko jak da zanemaruje državne interese, što je sasvim normalno, to je privatni interes. Gde je tu država? Gde je tu državni interes? Gde je tu interes naroda? Nema ga. To je pogubna politika aktuelne vlasti.
Ako smo rekli da je privreda dužna ukupno dvadesetak milijardi evra, onda vidimo strmoglav pad privrede i nedisciplinu koja je prisutna u toj oblasti. Šta se čini da se disciplina pojača? Ništa. Toliko blokiranih preduzeća, za koja odgovorno tvrdim da se pola njih preselilo na sivo tržište, i dalje posluje, i dalje radi, i dalje isplaćuje plate itd., samo nema države, nema poreza, nema doprinosa.
Šta je bitno još naglasiti? Pročitaću vam podatke o zaduženosti privrede: 2001. godine ona je bila na nivou od oko osam milijardi nemačkih maraka, odnosno četiri milijarde evra; krajem 2010. godine – dvadeset milijardi evra! Sa zateznim kamatama i sistemom obračuna koji odgovara bankarskom sistemu, pa i zateznoj kamati koja pripada državi, na kraju ove godine će to biti negde u nivou 25-26 milijardi evra. Ukupna vrednost imovine privrede je petnaestak milijardi evra. Nemamo privredu. Sve je zarobljeno, sve je otišlo pod neki vid obezbeđenja. Da li ova vlast razmišlja o tome? Ne razmišlja.
Vratio bih se na odredbu člana 11. On je ključni u svemu ovome. Odredba kaže sledeće: „Finansijsko restrukturiranje može se sprovoditi ako u njemu učestvuju najmanje dve domaće ili strane banke u svojstvu poverilaca“. Ima i stav 2, koji ću kasnije tumačiti. Molim vas, kako ćete vi pravno omogućiti, a i finansijski, stranoj banci da učestvuje na domaćem tržištu, kojim pravnim institutom, da ona ovde vrši restrukturiranje? Hajde da ove dve banke zanemarimo, ali kako ćete stranoj banci omogućiti? Ne može ona delovati ovde. Ne može naša banka restrukturirati neko preduzeće u Nemačkoj. Kako? Ne može ni pravno ni finansijski, nema mogućnosti.
Zašto dve banke, ako imamo na desetine i na stotine hiljada poslovnih odnosa, poverilačko-dužničkih, u kojima na jednoj strani postoji jedan dužnik, a poverioci su i banke, i država, i fondovi i razni drugi? Mi ćemo iz ovoga isključiti i državu i poverioca u pravom smislu, a poverićemo dvema bankama da vrše restrukturiranje. Zašto to ne bi neki poverilac obavio? Zašto njega isključujemo? Zašto njega stavljamo u stranu?
Između ostalog, imamo i Fond za razvoj. Zašto ne bi u ime države, tamo gde je interes države, Fond za razvoj učestvovao u postupku? Zašto njega nismo stavili ovde pa obezbedili sredstva i preko njega izvršili finansijsko restrukturiranje? Ono jeste dobrovoljno. Znači, dužnik mora da prihvati to. Da li je to dobro? Mislim da je to prethodni član, čini mi se 6. ili 7. I opet banka. Opet dve banke koje učestvuju u restrukturiranju. Šta vam to znači?
Naš predlog u amandmanu je bio, ja ću ga pročitati ovde, razmislite dobro o njemu, to je dobronameran amandman: „Finansijsko restrukturiranje može se sprovoditi ako u njemu učestvuje najmanje jedno pravno lice kao poverilac.“ Široko je postavljeno. Jedan poverilac podrazumeva jedno pravno lice iz oblasti privrede i Fond za razvoj, i državu, neku državnu instituciju, i banku, i neki drugi pravni subjekt koji je u platnom prometu i koji ima svoj interes da se uključi u restrukturiranje; s druge strane, ima dobru volju dužnika da prihvati njegovo učešće u poverilačkom odnosu.
Ne znam iz kojih razloga ste ovo ovako napisali, mislim da to ne stoji, to je desetak nebuloznih rečenica koje su iznete ovde. Mislim da niste potrefili suštinu. Celokupan zakon nema smisao i on je kao takav štetan. Sa aspekta SRS, povucite ga, nemojte još dublje da tonemo, u kolapsu u koji smo oterali privredu. Hvala.

Suština celokupnog zakona je sadržana u članu 15. ovog predloga zakona. Član 15, probaću samo da ga prepričam zbog javnosti, da javnost zna, nosi naslov „Založno pravo“, međutim, po svom sadržaju predstavlja i druge kategorije: i hipoteku, i založno pravo i druga prava koja proizilaze iz nekih drugih zakonskih propisa.
Ne samo što ćete omogućiti bankama, pa i stranim bankama, kao što ste ovde rekli, da izvrše inoviranje elemenata u zemljišnim knjigama, u katastarskim knjigama, nego ćete omogućiti remećenje odnosa koji su definisani zakonima koji definišu materiju hipoteke, zaloge i nekim drugim zakonima, o vlasničko-pravnim odnosima i obligacionim odnosima itd., koji po svom karakteru predstavljaju zakone prvoga reda u odnosu na ovaj leks specijalis, da tako kažem, jedan specijalni zakon koji definiše finansijsko restrukturiranje.
Kroz to remećenje odnosa i stanja vi ćete dovesti do toga da će na temelju sklopljenih ugovora o finansijskom restrukturiranju neke banke koje će imati interes, pa i strane banke, kao što vi kažete ovde, biti upisane ovde kao nosioci hipoteke, nosioci zaloge iz poslova u kojima nisu učestvovale, na temelju vrlo malo para, malo sredstava. Po pravilu, to će biti sredstava za likvidnost, da bi se namirila zainteresovana lica. Treći će izgubiti sve: i mogućnost da izvrše naplatu, izgubiće hipoteku putem ovog ugovora o finansijskom restrukturiranju, izgubiće zalogu koju su imali upisanu kroz određene knjige i određene instrumente obezbeđenja. Opet ćemo omogućiti bankama da uzmu, da otmu.
Vidite kako vi radite. Ovo je zločin prema privredi, jer ti koji se nađu u tom poslu verovatno će imati malu korist, menadžment preduzeća. Šta je sa državom? Porušićete nekoliko desetina zakona koji definišu ovu materiju.
Zamislite odredbu koja kaže: „Katastar nepokretnosti, odnosno drugi registar založnog prava, vrši izmenu podataka upisane hipoteke, odnosno založnog prava na pokretnim stvarima i pravima, saglasno iznosu restrukturiranog obezbeđenog potraživanja, kao i drugim uslovima restrukturiranog obezbeđenog potraživanja“. Samo na temelju jednog ugovora sve što je bilo do tada pada u vodu; evo, napravili smo ugovor i na temelju ovog zakona menjamo sve što je bilo u istoriji.
Vidite koliko štete ćete sa ovakvim stvarima naneti prevashodno državi, pravim poveriocima koji su strpljivo čekali da dužnik izađe iz krize, da se namire. Da li će interes banaka biti da namire sve poverioce? Neće. Namiriće isključivo sebe, i to višestruko. Države nema nigde, državnih interesa u ovom zakonu nema. Hvala vam.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je još jedan kozmetički zakon koji ne rešava suštinu stvari. Šta je suština stvari? Suština stvari je pojednostavljenje i pojeftinjenje postupka dobijanja ličnih dokumenata.
Ovim zakonom nijednim slovom ne govorite o pojednostavljenju postupka, niti o pojeftinjenju postupka. Postupak dobijanja ličnih dokumenata je skup i preskup za građane koji se nalaze u socijalnoj bedi, u problemima, nezaposleni itd. Prevashodni zadatak je da radite na tome. Ne radite. Ovaj zakon to potvrđuje.
Sada ću vam kroz nekoliko primera navesti zašto je ovaj zakon nepotreban i zašto, sa finansijskog aspekta, moramo razgovarati o ovome. Moj kolega Perić je pre nekoliko minuta govorio o problemima određenih kategorija ljudi, ja ću to i dalje nastaviti i reći ću s kojim problemima se oni suočavaju. SRS je to ovde govorila i govori godinama.
Vlada Republike Srpske Krajine u progonstvu je svim državnim organima u Republici Srbiji napisala više mejlova, više dopisa, obraćala se, ukazivala na ovaj problem, međutim, pomoći nema, a to je jako jednostavno, čak bih rekao i zakonski moguće i zakonski obavezujuće za vas, i po odredbama međunarodnog prava i prema odredbama važećih zakonskih propisa u Republici Srbiji.
Konvencija o statusu izbeglica državne organe prihvatnih država, mi smo prihvatna država, mislim na Republiku Srbiju, nalaže blagonaklon odnos, pojednostavljenje postupka i prihvat dokumenata koje taj koji je proteran, u ovom slučaju genocidnom politikom, i u BiH, i u Hrvatskoj i na KiM, etničkim čišćenjem itd, ta međunarodna konvencija vas obavezuje na blagonaklon odnos, prihvatanje dokumenata koji su važeći.
Onog trenutka kad smo dolazili, a to činite i dan-danas, ne prihvatate dokumenta koja dobija građanin, nego ih šaljete u Hrvatsku, Bosnu, na Kosovo itd.
Domaći Zakon o opštem upravnom postupku vas obavezuje da koristite dokumentaciju koju ima organ koji izdaje dokumenta i sve ostale službene evidencije koje postoje u Republici Srbiji. To ne koristite. Šta radite? Šaljete čoveka u Hrvatsku da izvadi dokument, a vi već imate dva dokumenta u vlastitoj evidenciji i na ekranu vaš službenik u MUP ili u nekom drugom državnom organu ima u vlastitoj dokumentaciji taj dokument, ima sve pred sobom, ali šta ga briga. Zakon je naložio – idite u Hrvatsku, dajte Hrvatima, hrvatskoj državi, BiH i drugim državama, platite taksu, platite prevoz, platite tamo hranu i piće.
Evo vam računice. Svake godine, od egzodusa i genocida nad srpskim narodom u Republici Srpskoj Krajini, najmanje sto hiljada Srba je išlo po dokumenta. Ako je prosečni odlazak do tamo, koji traje dva-tri dana, uz najjeftiniji prevoz, koji košta od 100 do 150, pa i 200 evra

Dame i gospodo uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan stvarno mali zakon, svega dva člana, ali sa aspekta SRS smatramo ga nepotrebnim, neracionalnim, nefunkcionalnim i nepotrebnim ovog trenutka u zakonskoj formi. Zašto?
Zato što se radi o statističkoj promeni podataka, koju je do sad radio državni organ – Republički zavod za statistiku, koji je na temelju zakonske regulative prikupljao podatke i objavljivao statistički podatak – porast cena na malo. Umesto tog statističkog podatka sad imao indeks potrošačkih cena.
Radi se o istoj kategoriji, samo drugi pravni naziv, drugi statistički naziv, ali u osnovi ista stvar. Šta je sa aspekta SRS nepotrebno? Nepotrebno je to da mi, ne samo kroz ovaj zakon, nego kroz nekoliko zakona dosad, a sad ću ih nabrojati: Zakon o budžetu, koji je, takođe, imao odredbe o ovoj promeni, Zakona o budžetskom sistemu, Zakona o zateznoj kamati, sad imamo ovaj zakon, a ko zna koliko će još zakona biti, a radi se o istom finansijskom podatku statističkom, sa elementima finansijske kategorije, i nepotrebnom u ovoj formi.
Šta je potrebno? Potrebno je jednim zakonskim propisom finansijskog karaktera promeniti sve odredbe u svim zakonima. To je pravno moguće i to je pravno najispravnije, najpotpunije i najcelishodnije. Zašto to ne radite? Nema niko u ovoj vladi da sagleda celinu ovog i predloži ovakav zakon kojim će se menjati svi zakonski propisi, a što je uobičajena pravna praksa i jedno od pravnih pravila.
Sad gledajte, ne vodite računa i ne samo o ovom, nego koje su finansijske posledice ovakvog vašeg rada. Mi ćemo izgubiti jedan dan, izgubićemo još jedan dan u raspravi o amandmanima i izgubili smo otprilike pola dana ili dan kod Zakona o budžetu, pa jedan dan Zakona o finansijskom sistemu, pa jedan dan kod Zakona o zateznoj kamati itd.
Pitanje je koliko će se ovakvih zakona pojaviti u praksi. Onda imamo otprilike mesec dana i hrpu zakonskih propisa koje smo doneli i koji su nepotrebni u pravnom sistemu i komplicirali smo situaciju, množili smo pravne propise itd., a izgubili smo vreme, izgubili smo novac, finansije.
Imali smo nekoliko desetina, možda čak i stotina miliona. Vidite koliko ne vodite računa o trošenju državnih sredstava. Umesto da ste jednim propisom to regulisali, sve ove zakone izmenjali kroz jedan pravni propis finansijskog karaktera, vi ćete potrošiti sredstva, umesto da ta sredstva uložite u premije za finansiranje proizvodnje duvana. Da ste tih desetine miliona dinara uložili i dali proizvođačima duvana, danas bi imali daleko više proizvođača duvana, jer bi bili stimulisani za tu proizvodnju.
Šta je još bitno kod ovog zakona? Bitno je to da razgovaramo faktički o jednoj finansijskoj kategoriji. Porast cena na malo sada se kategorizira u finansijskom smislu, u statističkom smislu potpuno na drugi pravni način i dobićemo situaciju istu kao što smo imali pre ovih izmena, izgubili smo vreme.
Umesto da je to stanje bilo jasno već 1. januara, danas je 17. maj, dok stupi na snagu biće negde već šesti mesec. Šta je sa ostalim zakonima, gde se takođe govori o ovoj kategoriji? Ko zna kad ćemo menjati i da li ćemo menjati? To govori samo o karakteru ove vlasti, o nebrizi itd.
Ono što je bitno sa aspekta SRS je sledeća situacija. Mi razgovaramo o efemernom podatku, da li je jedan naziv ili drugi naziv, u osnovi je to ista finansijska i statistička kategorija, a ne razgovaramo o suštini.
Šta je suština? Suština su finansijski podaci koji proizilaze iz proizvodnje duvana, odnosno fiskalni podaci iz svega ovoga i sama proizvodnja, da vidimo gde se nalazimo u proizvodnom smislu. U odnosu na godine posle Drugog svetskog rata, šezdesete i sedamdesete godine, kada je preko 100.000 domaćinstava uzgajalo duvan i uglavnom živelo od proizvodnje duvana i prerade u jednom delu duvana, mi smo to sveli sada na otprilike 6.000 domaćinstava.
Od 20.000 ljudi možda jedno 10.000 sezonaca se bavi ovom proizvodnjom, u odnosu na 400-500 hiljada ljudi koliko je direktno živelo od proizvodnje duvana šezdesetih i sedamdesetih godina.
Gde je ta proizvodnja? Gde su ti ljudi koji su se bavili ovom proizvodnjom? Gde su oni nestali? Nestali su u monopoliziranom tržištu. Posebno posle prodaje velikih prerađivača i proizvođača cigareta 2006-2007. godine, kada smo prodali tržište.
Ono što je najpogubnije, što nijedna država ne čini, to je učinila Republika Srbija i aktuelna vlast u tom trenutku. Ne samo uz prodaju golih fabrika, prerađivača i proizvođača cigareta, nego smo prodali i tržište, a to je evidentno iz svih onih postupaka koji će uslediti do danas.
Kada je ova skupština negde pred kraj godine menjala Zakon o akcizama, onda smo tek videli šta znači monopolizacija tržišta, šta znači prodaja tržišta i koje je probleme imala aktuelna vlast i tadašnji ministar finansija da nagovore proizvođače cigareta da se povećaju akcize.
Kakve veze imaju proizvođači cigareta i prerađivači duvana sa akcizama? Akcize su prihod države u svim sistemima. Zašto bi to smetalo proizvođačima? Ali, postoje određene ugovorne obaveze, ugovorne klauzule koje sprečavaju državu da menja akcize, da menja bilo šta na tržištu koje se zove – proizvodnja i prerada cigareta. Takve su klauzule ugrađene u te ugovore.
Zašto ti ugovori o prodaji duvanske industrije nisu transparentno, kao što vi to kažete, izloženi javnosti, da se zna o čemu se radi? Šta smo mi to sve prodali? Ministre Đeliću, te ugovore treba transparentno, kao što vi to naglašavate, izneti u javnost, da vidimo šta smo mi to sve prodali. Pogubnija je politika, ono što sam rekao, u finansijskoj sferi.
Otprilike, proizvodnja duvana za godinu dana u državi donosi prihod državi, proizvođačima, distributerima, otkupljivačima i proizvođačima negde oko 120 milijardi dinara. Preko 65% od ove sume je prihod države, po raznim osnovama, kroz porez, kroz akcize, kroz poreze i doprinose koji se uberu u postupku proizvodnje, u postupku prerade i proizvodnje cigareta, kao i drugi prihodi države. Znači, 65% na onih 120, onda vidite o kojoj sumi se radi.
Samo je 772 milijarde dinara prihod po osnovi akciza od prometa i transfera duvana, odnosno proizvodnje i prometa cigareta. Tridesetak posto je prihod proizvođača i distributera i svega 5% je učešće proizvođača. Učešće u BDP duvanske industrije, baš zbog visokih akciza, poreza i drugih naknada koje se plaćaju u postupku prometa, jeste negde oko 3,5%.
Ako taj podatak kompariramo sa učešćem proizvođača, neposrednih seljaka koji proizvode duvan, to je svega oko između 0,3 i 0,4% u BDP. Onda tek vidimo koliko je malo učešće proizvođača duvana, samo zato što država nema stimulanse, nema premije, nema…

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan vrlo bitan zakon, a za SRS on u osnovi predstavlja zakon koji će doneti određene odnose između davalaca i korisnika finansijskih usluga. Međutim, imamo mnogo primedaba na odredbe ovog zakona.
Prvo pitanje koje bi Srpska radikalna stranka uputila predlagaču ovog zakona jeste: zašto tek danas imamo predlog ovog zakona? Ako želimo da zaštitimo korisnike finansijskih usluga, zašto to nije učinjeno od strane aktuelne vlasti daleko ranije? Čak je prilikom konstituisanja ove vlasti bilo inicijativa što se tiče zaštite. Određena udruženja nevladinog sektora su zagovarala tu priču, posebno udruženja za zaštitu potrošača, koja su to tražila i zahtevala i od ranijih vlada. Međutim, evo, tek danas smo dobili ovaj zakon.
Ovo je nepotpun zakon, zakon koji će zaštititi nove korisnike. Šta je sa starim korisnicima? Kakva je situacija na polju zaštite korisnika bila do danas? Nikakva. Odredbe Zakona o Narodnoj banci dale su pravo i mogućnost organima Narodne banke i Narodnoj banci kao najvišoj monetarnoj i finansijskoj instituciji u državi da zaštite korisnike finansijskih sredstava, ali nije postojala objektivna zaštita. Mi danas imamo prezadužene građane, prezadužena pravna lica, prezaduženu državu, prezaduženu lokalnu samoupravu.
Nije sporno zadužiti se, nego je sporno pod kojim uslovima se zadužujemo i šta su osnovni elementi ugovora koji postoje između davalaca finansijskih usluga i korisnika finansijskih usluga. Da li je sve to bilo u skladu sa zakonom? Nije.
Narodna banka Srbije je, bez obzira na nepostojanje ovakvog vida zaštite korisnika finansijskih usluga, imala odredbe pozitivnog prava, imala je Zakon o obligacionim odnosima koji jasno nalaže svim učesnicima u obligacionim odnosima da se pošteno ponašaju, da jedan drugog ne obmanjuju, da je ugovorna obaveza određena i odrediva. Tek ovim zakonom u članu 8. vi tražite od ugovornih strana da ugovore, odnosno davaoca usluga obavezujete da ugovori odredivu ugovornu obavezu i određenu ugovornu obavezu.
Zašto to nije bila praksa? Imali ste na desetine i na stotine, posebno poslednjih godinu-dve, prigovora koji su dolazili u Narodnu banku od strane korisnika finansijskih usluga koji su prevareni. To su prevarne radnje, to su lihvarske radnje, to su štetočinske, pijačarske radnje u organizaciji banaka. Vi ste svedoci svega toga.
Izneću nekoliko primera ovde, imam ih kod sebe. Svi mi u životu srećemo oštećene ljude, ljude koji su, da li u banci, da li u lizing kući, da li u osiguravajućoj kući, da li u nekoj drugoj finansijskoj instituciji, prevareni. I, ko ih štiti? Niko. Mi pravosudnu praksu u toj oblasti gotovo da nemamo. Zašto? Zato što pravimo i koncipiramo takve ugovorne odnose u kojima se prevarnim radnjama na razne načine, na desetine, na stotine načina sada znamo iz prakse, korisnik finansijske usluge vara.
U obrazloženju ovoga zakona kažete za Narodnu banku, pošto je ona najviša finansijska institucija, monetarna: „... u skladu sa svojim ovlašćenjima i obavezama predstavlja nadzorni organ u poslovanju navedenih finansijskih institucija, ali i stub zaštite klijenata tih institucija u njihovim poslovnim odnosima.“ Pitam vas, taj stub je nejak, krhak, u koliko je situacija Narodna banka poništila ugovor? Protiv koga je povela prekršajni postupak zbog ovakvih odnosa kojih u praksi na stotine možemo navesti, znamo o čemu govorimo? Protiv koga je pokrenula postupak? Koga je krivično poterala i koju je banku sa tržišta oterala zbog toga što je činila malverzacije u poslovanju? Gotovo nikoga.
Navešćete nam detalje. Mi narodni poslanici nemamo te informacije, čitamo vaše izveštaje o radu, ali pravog nadzora nema. To smo konstatovali ovde; mi predstavnici Srpske radikalne stranke ukazujemo na te zloupotrebe, ukazujemo da je nedovoljna neposredna kontrola. Vi ovde kažete u izveštaju za 2009. godinu – bilo je sedam neposrednih kontrola. Gledajte, toliko malverzacija, toliko zloupotreba, toliko nepoštenog poslovanja od strane banaka, osiguravajućih kuća i drugih finansijskih institucija, a imali ste samo toliko. Koliko ste imali prekršajnih prijava, podnetih zahteva za pokretanje postupka? Vrlo malo.
Šta je dalje problem u ovom zakonu? U odredbi člana 2, kada spominjete značenje pojedinih pojmova, dajete definiciju finansijskih usluga i kažete: „Finansijske usluge su bankarske usluge, usluge finansijskog lizinga i finansijske pogodbe“. Sa aspekta Narodne banke Srbije možda je to bitno.
Pre godinu i nešto dana smo usvojili Zakon o zaštiti potrošača koji potpuno drugačije, rekao bih i potpunije, celishodnije, funkcionalnije i pravno ispravnije, definiše finansijske usluge. Kako Zakon o zaštiti potrošača definiše finansijske usluge? Finansijske usluge jesu bankarske i kreditne usluge, usluge osiguranja i penzijskog osiguranja, usluge u vezi s dobrovoljnim penzijskim fondovima, investicije i usluge plaćanja.
Ne bi bio problem u definiciji ovog pojma „finansijske usluge“ da se kroz ceo zakon dosledno sprovodi nit koju ste kao predlagači ovog zakona koncipirali.
U tački 4), definišući određene pojmove koji se koriste u ovom zakonu, kažete: „usluge osiguranja, odnosno usluge društava za upravljanje dobrovoljnim penzijskim fondovima“. Nigde više se dobrovoljni penzijski fondovi ne pojavljaju, niti osiguravajuća društva. To je problem. Da li ima zloupotreba u osiguravajućim kućama? Ima. Da li ste ih ozakonili kroz određene odredbe ovog zakona? Niste, izbacili ste ih.
Kada koncipirate kao predlagači zakon morate koristiti praksu usvojenih zakona pa definisati određene stvari. U vašem slučaju je problem ne samo što niste do kraja dosledno sproveli pravnu definiciju, nego niste operativno i funkcionalno zaštitili sve korisnike finansijskih usluga iz ovih oblasti. Postoje i druge oblasti koje takođe vašim predlogom zakona niste obuhvatili.
Šta je dalje problem kod ovog zakona? U značenju pojmova pod tačkom 9) kažete da je korisnik finansijskih usluga fizičko lice koje koristi finansijske usluge. Šta je sa pravnim licima, da li ona ne koriste finansijske usluge? Koriste. Zašto ste isključili pravna lica? Kako možete u ustavnopravnom smislu isključiti pravna lica kao korisnike finansijskih usluga i njih zaštititi? Ili vi ne želite da zaštitite pravna lica? Pravna lica su u postupku dobijanja kredita takođe u vrlo nepovoljnom položaju, kao i građani. Njih morate zaštititi. Kakva je sudbina kreditnih odnosa sa pravnim licima? Ista kao i kod fizičkih lica.
Dalje, u obrazloženju ovog zakona postavljate dva cilja; jedan cilj je unapređenje dobre poslovne prakse i fer odnosa prema korisnicima finansijskih usluga. U obrazloženju niste bili dosledni kao što je bio predlagač Zakona o zaštiti potrošača. Predlagač Zakona o zaštiti potrošača u gotovo desetak članova obrazlaže šta je to nepošteno poslovanje, obmanjujuće poslovanje, propuštanja kojima se obmanjuju potrošači, oblici poslovanja koji se smatraju obmanjujućim poslovanjem itd. Sve što je definisano ovim zakonom mi u praksi srećemo kod finansijskih usluga. Zato je stav Srpske radikalne stranke da je ovaj zakon nepotpun, necelishodan i da neće biti funkcionalan. Postavlja se osnovno pitanje, kao što je to praksa u regionu, u Evropi... Kada govorimo o zaštiti, onda govorimo o zaštiti potrošača u celini. Jednim jedinim zakonom štitimo potrošača, bez obzira na to koje su to usluge.
Kada govorimo o sankcijama vidimo koliko su male kazne za ogromne prekršaje koje čine finansijske institucije: u Zakonu o zaštiti potrošača do dva miliona, a ovde do tri miliona. Zašto bi se banka plašila, zašto bi se osiguravajuća kuća plašila ovog zakona i svih drugih institucija u državi, ne samo Narodne banke Srbije? Platiće novčanu kaznu od milion, dva, najviše tri i to zatvoriti sa jednim ugovorom, jednim obračunom kamate, obračunom taksi i naknada kroz jedan ugovorni odnos, namiriće ovu novčanu kaznu i dalje će lihvariti na tržištu.
Osnovni problem bankarskog sistema Republike Srbije je nedostatak strategije. Dolaskom petooktobaraca izgubljena je svaka nit šta u strateškom smislu učiniti u bankarskom sistemu. Bankarski sistem je, preko noći, 2002. godine razbijen, rasturen. Ne samo četiri velike banke, preko 60 - 70 bankarskih institucija koje su postojale u to vreme bukvalno je najureno sa tržišta zbog toga što su im preko noći oduzimana odobrenja za rad, licence itd.
Šta smo dobili? Dobili smo privatizovan sistem, monopolizovan sistem, koji danas naplaćuje najviše kamatne stope u Evropi, najviše naknade, najviše takse. Ako ne govorim istinu, iznesite ovde podatke koja zemlja ima više kamate od nas. Uzmite zemlje u regionu – duplo manje kamate, čak su i u Bosni i Hercegovini 30 - 40% manje, a otprilike smo na istom nivou razvoja, sa istim ekonomsko-finansijskim pokazateljima. Zašto su tamo kamatne stope manje? Zar vas ne zabrine sama činjenica da je čak i premijer Vlade 2008. godine na jednom zasedanju u organizaciji Ujedinjenih nacija rekao jednu rečenicu koja je jeres ovde, ali je tamo rekao, da su naknade i takse koje se u Srbiji naplaćuju od strane finansijskih institucija, mislio je uglavnom na banke, šest do sedam puta veće nego u matičnim državama.
Prethodni guverner Narodne banke... Gospodine Šoškiću, vi ste tada bili u Savetu Narodne banke; tu rečenicu ste morali upotrebiti i materijalizovati, dovesti do kraja. Napravite analizu zašto se naplaćuju tako visoke naknade i takse i preduzmite određene mere. Ili su Srbi i srpska privreda toliko bogati da to mogu sa lakoćom plaćati? Ne mogu plaćati ni građani, ni privreda, ni ova država, ni lokalna samouprava, ni drugi korisnici finansijskih usluga.
Šta je sa strategijom? Nemamo strategiju. Privatizovali smo ono što je moglo da se proda na tržištu; ostalo smo ostavili da živi kako treba da živi. Uglavnom su banke u kojima je država jedan od akcionara, jedan od vlasnika, gubitaši. I to ne samo ove godine, nego svih godina unazad. Šta se čini da se reši pitanje ovog kapitala? Zašto bi taj kapital bio devastiran? Zašto je bio uništavan? Zašto bi bio zloupotrebljavan od strane menadžmenta? I, šta ste vi u planskom smislu, strateškom smislu, evo, sada ste guverner više od pola godine, učinili da rešite pitanje državnog kapitala u tim bankama? Ništa, nijedan predlog; ni prethodni guverner isto nije učinio ništa. Bilo je predloga da se tri-četiri banke fuzionišu, pa da onda imamo daleko veću imovinu, veći kapital, veću aktivu, pa ćemo izvući itd. Od tih spajanja, pripajanja, gašenja, prebacivanja nema ništa. Ali, kapital nestaje. To su banke gubitaši.
Najveći problem srpskog bankarskog sistema i sistema finansijskih usluga je monopolizacija tržišta. Ovo tržište je monopolisano od strane stranih bankara i lobističkih krugova u Vladi, u Narodnoj banci i drugim finansijskim institucijama. Ništa se aktivno ne može učiniti zbog lobističkih krugova u bankama, jer drže novac, drže poluge finansijskog sistema, određuju ko, gde, šta i kako u menadžerskom smislu odlazi, na koju poziciju, gde će se ulagati, gde se neće ulagati, koga ćemo potopiti itd.
Guverneru, vi ste svesni tih činjenica, svesni ste da kroz tu monopolizaciju banke iznose sredstva u inostranstvo i da peru sredstva ovde. Vi to nijednom niste izjavili. Pročitaću vam izjavu državnog sekretara Ministarstva finansija gospodina Miodraga Đidića, koji je otprilike pre godinu i po, dve izjavio da se kroz bankarski sistem u Republici Srbiji opere, tu uključuje i privredu, oko dve milijarde evra. Državni sekretar u Ministarstvu finansija izjavi da se kroz bankarski i finansijski sistem i privredu opere dve milijarde evra! Šta je učinjeno da se prekine takva praksa? Ko to radi i koje su sankcije prema takvima koji čine malverzaciju u bankarskom sistemu? Ništa, jedino za sada nemamo bankarsku mafiju. Zašto? Zato što drže poluge celokupnog sistema.
Obraćam se građanima Srbije i kažem – građani Srbije, ne budite u zabludi, ova institucija, Skupština Republike Srbije, nije najviša institucija u državi. Najviše institucije u državi su lobistički, bankarski i finansijski krugovi, oni određuju sve. Mi ovde možemo doneti na desetine, na stotine zakona, nema ko to da sprovede sa druge strane; upravljačka funkcija, upravljački centar je u tim krugovima, oni određuju sve. Poluge državnog sistema leže u finansijskoj i bankarskoj mafiji, ona vlada celokupnim sistemom.
Tragično je to što danas imamo prezaduženu privredu, prezadužene građane, a blagostanje u bankarskom sistemu. Bankarski sistem je bez gubitaka, osim banaka koje su u većinskom ili u manjinskom vlasništvu države Srbije. Sve strane banke, uslovno rečeno strane banke, banke gde su akcionari strana lica, posluju vrlo dobro, ostvaruju ozbiljnu dobit i fiktivnim fakturama i fiktivnim pravnim i finansijskim poslovima prebacuju sredstva u matične banke, matične institucije od kojih povlače novac, to nam je svima jasno.

Kada govorimo o poslovanju tokom devedesetih mora se konstatovati činjenica da nije postojao pravi i potpun bankarski sistem, a znamo i razloge za to. Nemojte da se vraćamo na devedesete. Govorimo sada o zaštiti korisnika zbog nesavesnog poslovanja banaka, prevashodno onih koje su došle na tržište posle 2002. godine. Govorimo o njihovom nesavesnom poslovanju. Vi verovatno nemate dodira sa komitentima tih banaka, kao što mi imamo, kao što ima svaki građanin. Pitam vas, kakva je to propaganda ciljeva i principa Evropske unije ako se prevarnim radnjama dolazi do sticanja kapitala? To je činjenica u tim odnosima. Da li je to slika Evropske unije – otmi, uzmi, ukradi, prevari?
To je razlog što donosite ovaj zakon. Da nije mase takvih situacija ne biste ni donosili ovaj zakon, dozvolili biste da rade ono što rade u praksi.
Pravna lica morate da zaštitite jer su izložena istim principima nesavesnog poslovanja i protivpravnog odnosa, isto kao fizička lica. To što toga nema u direktivama EU vas ne obavezuje. Ugradite u zakonske odredbe zaštitu pravnih lica. To od vas traži SRS. Zaštitite ih, jer su izložena ogromnim prevarnim radnjama u tim odnosima sa bankama; prevashodno sa bankama, ali i sa osiguravajućim kućama itd.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, pred nama jeste jedan bitan i sistemski zakon, međutim, za Srpsku radikalnu stranku je ovaj zakon ovog trenutka nepotreban u ovoj formi, jer smo imali zakon, donet pre pet godina, koji je aktuelan, savremen i u osnovi nije stvarao probleme privredi.
Koji su suštinski problemi privrede? Privredni ambijent, koji podrazumeva pitanje likvidnosti, pitanje zaduženosti, pitanje sivog tržišta, pitanje privređivanja, konkurentnosti, produktivnosti, funkcionalnosti naše privrede i svih problema koji su u oblasti privrede. Umesto da danas na ovoj sednici razgovaramo o merama za poboljšanje privrednog ambijenta, stvaranje preduslova za prevazilaženje određenih problema koje ima privreda, mi razgovaramo o jednom formalnom zakonu. On jeste sistemski i jeste važan, ali u osnovi, kada presaberemo ovih 600 članova, onda vidimo da bar 300 članova ovoga zakona ne pripada materiji zakona, pripada osnivačkima aktima, statutima itd. Nepotrebno je u zakonsku regulativu ubacivati ono što ne pripada zakonu.
Pored toga, osnovni problem naše privrede jeste to što se naša država maćehinski odnosi prema privredi, upravo onako kao što se država u periodu komunizma i socijalizma odnosila prema GG preduzećima i zanatskim radnjama, jer je to bilo privatno, jer je to bilo strano, jer je to bilo tkivo koje ne pripada. Tako se isto država odnosi prema privrednim preduzećima i privrednim društvima u aktuelnom trenutku. Kao dokaz da je tako sada ću vam dostaviti više podataka koji su nedvosmisleni.
Da krenemo od zaduženosti privrede. Aktuelno je preko dvadeset milijardi evra, do kraja godine će verovatno biti 23 - 24 milijarde evra, što je ogromna zaduženost. Od toga je 75% bankarski kapital, sredstva koja potražuju banke, dvadesetak posto je dug prema državi, a ostalo su ostali poverioci. Kako je to bilo 2001. godine? Nešto preko osam milijardi nemačkih maraka, otprilike četiri milijarde evra. Znači, pet puta je zaduženost privrede povećana. Da li to nekoga zabrinjava? Koji su razlozi? Šta je to uslovilo ovakvu zaduženost privrede i kojim metodama, kojim polugama će privreda prevazići ovakvu zaduženost? Da li mi imamo mere? Da li se može ova privreda iščupati?
Ako ovaj podatak uporedimo sa imovinom preduzeća, tek onda vidimo katastrofalno stanje, da mi privredu i nemamo. Vrednost ukupne imovine preduzeća je nešto preko petnaest milijardi evra, a zaduženost preko dvadeset. Znači, mi nemamo privredu, nije to više naša privreda, to je privreda onoga ko je stavio hipoteku, ko je stavio zalogu, ko potražuje, na temelju zakonskih propisa, određena sredstva. Ko je to? To su banke. Znači, naša privreda više nije privreda Srbije, to je privreda bankarskog sistema i pomalo države, jer privreda duguje ozbiljna sredstva državi, posebno fondovima, Fondu PIO preko dvesta milijardi dinara. Otprilike je to onoliko koliko država za godinu dana izdvoji. Za ovu godinu je to oko 230.000.000.000 dinara, a ukupna dugovanja prema PIO fondu su, sa kamatama, dvesta milijardi dinara.
Kada ove podatke uporedimo sa podacima iz 2001. i 1995. godine vidimo koliko je ta finansijska nedisciplina prisutna u našoj privredi. Sada ću vam izneti podatke o finansijskoj nedisciplini privrede i problemima društva zato što ne može naterati privredu da izvršava svoje obaveze koje privreda mora izvršiti, između ostalog i prema državi. Samo 18% privrednih društava uredno izmiruje obaveze kada se radi o platama radnika, 20% – plate se isplaćuju posle petnaest dana, 18% – posle mesec dana, a 44% – preko trideset dana. Vidite koja su to kašnjenja. Tu je još veći problem kod isplate poreza i doprinosa: 26% privrede isplaćuje redovno poreze i doprinose, 15% – do petnaest dana, 11% – do trideset dana, 48% – duže od trideset dana.
Kad uporedimo ove podatke sa podacima iz osamdesetih godina, kada je svega nekoliko procenata preduzeća neuredno izmirivalo obaveze, tek tada vidimo stvarne podatke o tome kolika je finansijska nedisciplina u privredi. Kada znamo da država ne izmiruje obaveze prema privredi, da je privreda osuđena da uzima kredite kod banaka, i to koje kredite, najviše kredite u Evropi, nema pomoći države, ni tamo gde država treba uredno da izmiruje obaveze, ne izmiruje, onda vidite u kom stanju se nalazi domaća privreda.
Tragično je to što je lokalna samouprava preuzela sada primat u određenim zaduživanjima privrede, kroz određene takse, naknade i druga davanja, tako da je u 2010. godini, prema podacima Privredne komore, sedamnaest novih nameta nametnuto privredi. To je ukupno 65 nameta, odnosno poreza, doprinosa, taksi, naknada i drugih davanja nametnutih kao obaveze onemoćaloj privredi, ugroženoj od nelojalne konkurencije sa strane, zaduženoj, sa ogromnim problemima koje ima.
Zbog vremena ću preći na drugi zakon koji je vrlo značajan sa aspekta sanacije određenog stanja privrede i privrednih društava. Međutim, ovako koncipiran zakon, koji nosi naziv zakon o sporazumnom finansijskom restrukturiranju privrednih društava, neće sigurno doneti nikakve rezultate, sem što će zadovoljiti banke. On je napisan zbog toga što je bankarski lobi prisilio određena ministarstva, NBS, pa i Vladu da izađe sa ovakvim zakonom. To je rečeno na strani 17, gde se pod tačkom 3) kaže ovako: „Restrukturiranje ima za cilj da omogući bankarskom sektoru u Republici Srbiji još jedan blagovremen i fleksibilan način da, u međusobnom dogovoru i u dogovoru sa privrednim društvom u finansijskim teškoćama, oslobode postojeća ili obezbede nova finansijska sredstva kako bi korporativni dužnik povratio likvidnost neophodnu za nastavak poslovanja“.
Nije suština u tome da se pomogne dužniku nego da se stavi hipoteka, da se obezbedi prioritet u naplati sredstava i da, kroz određena likvidna sredstva koja će dobiti dužnik, naplati prevashodno banka, ne država. Ovo je štetočinski zakon, sa aspekta države. Valjda država treba prvo da zaštiti sebe. Banka se štiti desetinama raznih dokumenata, raznim vrstama obezbeđenja, ona je zaštićena. Oni traže još jednu garanciju od strane države, da poremetite hrpu zakona, Zakon o obligacionim odnosima, Zakon o hipoteci itd.; rušite te zakonske propise, omogućavate bankama da naplate ono što će inače dobiti. Gde je tu država?
Rekao sam da PIO fond potražuje preko dvesta milijardi dinara od privrede. Kada će to dobiti PIO fond? Nikada. Šta znači dvesta milijardi ovog trenutka? To je polovina prihoda PIO fonda za godinu dana. Šta to vas interesuje? Vi gurate ovo samo zato što lobistički krugovi u bankama zahtevaju da kroz zakonske propise dobiju određene privilegije, a imaju ih u izobilju.
Još je tragičnija odredba člana 11. koja kaže: „Finansijsko restrukturiranje može se sprovoditi ako u njemu učestvuju najmanje dve domaće ili strane banke u svojstvu poverilaca“. Gledajte dokle vi idete. Prvo, zašto dve, zašto ne jedna, zašto ne bi i sedam banaka, zašto ne bi sedam poverilaca, zašto ne bi poverioci sami učestvovali u finansijskom restrukturiranju? Prodao sam određenu mašinu, opremu kupcu i kupac nije izmirio; zašto ja kao poverilac ne bih u toj situaciji izvršio finansijsko restrukturiranje tog duga? Vi to onemogućavate, dajete prednost bankama, isključujete sve ostalo.
Šta vam znači „dve domaće ili strane banke“? Otkud strana banka može direktno da učestvuje u restrukturiranju ovde bez predstavništva? Ako je otvorila ovde predstavništvo, onda je domaća banka.
Ovo je, po meni, jedan štetočinski zakon, jer daje prednost bankama, koje su zaštićene ovde, pod posebnim patronatom države, a zna se zašto. Ovaj zakon će omogućiti samo urednu naplatu potraživanja bankama, koje će ogoliti i ovako uništenu privredu, a država će ostati bez sredstava, kao što je ostala i u ovih desetak godina. Hvala.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, u ime SRS podneo sam amandman na član 16. i zatražio da se doda novi stav 9. koji glasi: "Rezidenti i nerezidenti koriste devize za plaćanje inostranstvu".
Amandman nije prihvaćen. Suština je da se u formalnom smislu ugradi ova odredba, odnosno da se sačuva odredba jer u starom zakonu je postojala ta odredba, a suština je jasna, znači, samo jedna formalna distinkcija u ovome članu.
Bitna je suština. Radi se o zakonu kojim se vrši liberalizacija spoljnotrgovinskog poslovanja, što je dobro. Privredi, a i građanima moramo omogućiti da u spoljnotrgovinskom poslovanju ima što manje barijera. Manje barijera znači brži protok robe i novca i to će omogućiti pre svega privredi da ostvari ono što očekujemo u ovim teškim uslovima ekonomske krize.
Međutim, moramo spomenuti da u spoljnotrgovinskom poslovanju godinama imamo deficit. Deficit objektivno iz godine u godinu raste, premda on nominalno finansijski ne izgleda tako. Zašto? Zato što nemamo adekvatnu ekonomsku politiku koja će podsticati izvoz.
Naš izvoz je iz godine u godinu sve manji i manji, bez obzira što smo u 2010. godini imali finansijski veći izvoz, ali objektivno gledajući, s obzirom na cene, politiku cena i svetske cene koje su bile privilegovane za naše proizvode, jer smo izvozili uglavnom poljoprivredne proizvode i proizvode prehrambene industrije koji su znatno porasli u 2010. godini i po tom osnovu smo imali nešto veći izvoz. Objektivno, ova vlast nema adekvatnu politiku podsticaja izvoza.
Na sednici Odbora za industriju pre nekoliko dana bili su pozvani predstavnici Unije poslodavaca. Zatražili su od Odbora za industriju da preduzmemo sve u smislu stvaranja uslova za povećanje likvidnosti privrede.
Privreda je nelikvidna, ogroman broj privrednih preduzeća je blokiran. S druge strane, naša privreda je izložena ogromnoj nelojalnoj konkurenciji iz inostranstva i ne može opstati u toj situaciji. Ukazali su na jednu pojavu, evo dolazi i ministar kao predstavnik Vlade, da pokuša da jednim setom mera, a ovo je jedna od mera, da se uvozna carina na repromaterijal i osnovna sredstva smanji ili da se isključi ili da se ta sredstva koja se plaćaju prilikom uvoza, uključujući i PDV, plaća u kasnijim periodima, nakon mesec, dva itd, prilikom realizacije svega onoga što je sastavni deo tog posla.
Naša privreda je u nepovoljnom položaju zbog toga što je stavljena u poziciju da mora, kada se ugovori posao, uvesti repromaterijal. Prilikom uvoza plaća se carina, vrlo ozbiljna carina, i to se plaća onoga trenutka kada ulazi roba, i plaća se PDV. Tek tada taj osnovni materijal ulazi u proizvodnju. Kada se fakturiše izrađeni proizvod, gotov proizvod, plaća se PDV. Iz kojih sredstava? Iz kreditnih sredstava.
Kako će ova privreda, koja je u kolapsu, koja je u ogromnoj nelikvidnosti, odakle sredstva? Odlaze u banke i plaćaju najviše kamate u Evropi i naknade i takse i sve ono što je sastavni deo tog kreditnog posla.
Ova privreda to ne može podneti i traže, insistiraju i između ostalog iz ovog parlamenta da revidiramo odredbe Zakona o PDV, i da im se pomogne, bez toga nemamo privredu. Ova privreda je u izumiranju. Toliko.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, suština ovog amandmana jeste da se izvrši pravno-tehnička korekcija i da se u članu 5. Predloga zakona, a u članu 6. postojećeg zakona u stavu 7. umesto tačke stavi zapeta i dodaju reči "što mora biti jasno definisano kao sastavni deo ugovora o lizingu".
S obzirom da se radi o ovom članu 5, odnosno 6, radi se o formalno-pravnim uslovima za sklapanje i elementima ugovora o lizingu. Predlog je da se ova odredba ugradi kao sastavni deo, jer je vrlo bitna i suštinski donosi određena poboljšanja u zakonskom smislu.
Radi se u stavu 7. o isporučiocima predmeta lizinga, pa se kaže u odredbama zakona da isporučioca predmeta lizinga bira primalac lizinga, a može ga izabrati i davalac lizinga. To je nedovoljno jasno i nepotpuno. Predlog SRS je da se u ugovoru o lizingu jasno navede ko je isporučilac lizinga i ko ga bira. Ovo alternativno rešenje je neprihvatljivo.
Vi u odgovoru na naše amandmane kažete da zakon ne zabranjuje niti ograničava da ugovor o lizingu sadrži druge elemente ugovora o kojima ugovorne strane postignu saglasnost. To nije sporno, ali u samom ugovoru u formalno-pravnom smislu mora da stoji ko je isporučilac lizinga, sa svim drugim bitnim elementima koji čine sastavni deo ugovora o lizingu.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je jedan zakon koji u pravno-tehničkom i finansijskom smislu znači pomak, međutim, mislim da je ovo pomak nagore, jer nam je postojeći zakon davao određena rešenja i nismo ga dovoljno sproveli do kraja.
Naime, prema za sada važećem zakonu, Zakonu o visini stope zatezne kamate iz 2001. godine, stopa zatezne kamate se sastojala od mesečne stope rasta cena na malo i fiksne stope od 0,5% mesečno. Predlagač zakona je u ovoj izmeni i dopuni išao na korekciju i umesto mesečne stope rasta cena na malo, predlaže izmenu, terminološku izmenu pre svega, da to bude mesečna stopa rasta potrošačkih cena.
Prema mišljenju SRS je neprihvatljivo da se ugradi ova odredba i to iz suštinskih razloga. Stopa rasta potrošačkih cena je trgovačka kategorija, prometna kategorija. U sebi ne sadrži ono što smo mi predložili, a to je visina referentne stope NBS kao finansijske kategorije pre svega.
Šta znači stopa porasta potrošačkih cena? Znači jednu hrpu roba i usluga koje se plasiraju na tržištu i koje u određenim vremenskim periodima imaju određeni nivo povećanja, smanjenja svojih cena. To je jedna zbirna stopa koja ne odražava ono što treba i ne odražava cenu finansijskog kapitala.
Zatezna kamate je kaznena kamata. Kazna dužniku koji je u obavezi da namiri ono što je poverilac izgubio u tom periodu.
S obzirom da predlažete prometnu kategoriju, moramo vam ukazati da u suštini u praktičnom životu imamo različita rešenja i imamo dirigovane cene. U našem sistemu imamo dirigovane cene, gde država određuje najviši nivo cena – kako kod komunalnih usluga, tako je i kod goriva i drugih proizvoda i usluga.
Šta se to dešava? Tu je zacementiran nivo tih cena. Imamo cene koje se formiraju na slobodnom tržištu. Tu dolazi do iskakanja. Opet je to vezano za promet, prometovanje tih roba i usluga. To nema veze sa cenom kapitala.
U odgovoru na ovaj amandman, kažete – rast cena na malo je u direktnoj vezi sa nadoknadom novčanog duga poveriocu zbog inflacije. Zbog novčanog duga poveriocu. Novčani dug je finansijska kategorija. Kaže – zbog inflacije koja je bila prisutna za vreme dok je dužnik bio u docnji.
Suštinska razlika u odnosu na vas je referentna kamatna stopa. Ona predstavlja bazu i predstavlja temeljnu visinu finansijskog kapitala. To iskazuje, kao porast cena na malo, ili ranije, odnosno sada potrošačke cene iskazuje organ nadležan za statistiku. U ovom slučaju referentnu stopu iskazuje NBS.
Suština je u sledećem, da poverilac ne sme biti oštećen, a ne sme biti ni nagrađen. U ovom slučaju, samo da se vratimo na situaciju koju imamo od početka godine, porast cena na malo, odnosno porast potrošačkih cena je u prvom kvartalu bio 5,5%, sa nekom inflacijom, odnosno porast cena na malo u prošloj godini od 10,3%, odnosno 11 i nešto procenata. Danas imamo, otprilike, određenu kategoriju zatezne kamate preko 16%.
Naš predlog je da ide referentna stopa NBS koja je manja. Ne da sada kažnjavamo poverioca, nego da ne oštetimo dužnika. Šta će biti do kraja godine, po mišljenju guvernera NBS? Kaže da će tek u ovom kvartalu uslediti najveći porast potrošačkih cena u ukupnosti, ono što smo nazivali nekada inflacijom.
U trećem i četvrtom kvartalu ćemo imati blago smirivanje, a na kraju ćemo imati ono što je zacrtano planskim dokumentom NBS i Vlade Republike Srbije, ono što je definisano memorandumom, to je 4,5%, plus minus 1,5%. Znači, negde oko 6%. Nemoguće je to napraviti, ali vi ste to zacrtali. To je plan Vlade i NBS i vi ćete to ostvariti. Nećete ostvariti.
Kakvu ćemo situaciju imati? Imaćemo situaciju da će se sve to zaustaviti sa onom fiksnom od 0,5% i biti negde na nivou 20%. To znači da će poverilac dobiti 20% od neke vrednosti u nekom vremenskom periodu. To je mnogo ovog trenutka, zato što je cena finansijskog kapitala daleko ispod toga.
Ona cena finansijskog kapitala kod nas je velika zato što banke imaju monopol i uzimaju koliko hoće. Stvarna cena, idite sada kao građanin i odnesite novac u banku, pa ćete videti kolika je stvarna cena tog kapitala, pa podelite i napravite ponder između onoga što se dobije – pasive i aktive, ono što se prodaje, pa da vidite vi šta je to.
Cena finansijskog kapitala je približnija ovoga trenutka i gotovo uvek referentnoj stopi Narodne banke i to je predlog. Nažalost, niste to prihvatili, išli ste na obrazloženje kojim ste kontradiktorni, jer u stvari pokazujete, ako spominjete naknadu dužnika u periodu docnje i kažete da je to nadoknada novčanog duga poveriocu, novčani dug je finansijska kategorija. Prema tome, uokvirite sve to u finansijske kategorije, ne prometne kategorije.

Ovim amandmanom zatražili smo brisanje člana 3, odnosno to je predlog da to bude član 4. starog zakona. Pročitaću ovaj član koji je odraz određene prepisivačke škole, a s druge strane i pomalo nestručno sročen, ali ako dočekamo ovo što je ovde napisano biće tragično po Republiku Srbiju i građane Republike Srbije.
Kaže se sledeće – za mesece u kojima je zbog jednokratne korekcije cena stopa rasta potrošačkih cena za 10 procentnih poena veća od referentne kamatne stope Narodne banke Srbije, za stopu iz člana 2. tačka 1. ovog zakona uzima se aritmetička sredina između referentne kamatne stope Narodne banke Srbije i mesečne stope rasta potrošačkih cena.
Gledajte, ovo smo udrobili, malo jedno, malo drugo, a s druge strane ukazujemo na mogućnost da u društvu imamo porast stope potrošačkih cena, koja je za 10 procentnih poena veća od referentne kamatne stope. Poznato je da je kod nas referentna kamatna stopa uvek bila u zadnjih pet-šest godina preko 10%, čak do 17%. Sada je trenutno 12 i nešto posto, uzmite na to 10 procentnih poena.
O kakvoj ekonomskoj i finansijskoj politici mi govorimo? Da li se u društvu može zamisliti više ona inflacija koja je bila karakteristična u devedesetim godinama. U periodu kada kažemo da smo stabilizovali sve, da sve odgovara nekim normama, pravilima itd, da mi u zakonu predviđamo ovakvo drastično povećanje potrošačkih cena koje će nas nadilaziti deset i više procentnih poena i da ćemo pristupiti jednokratnoj korekciji cena? Molim vas, nemate to u Zakonu o cenama, nemate tu mogućnost. Kako ćemo to učiniti?
Ovo je samo jedna prepisivačka škola, naime, slična je situacija predviđena i u sadašnjem, važećem Zakonu o visini kamatne stope u članu 4, koja na sličan način određuje, ali 2001. godina i 2011. godina su dijametralno suprotne.
Mislim da je ovo štetno, da je nepotrebno, bez obzira na to što možda i dođe do takve situacije, s obzirom ne ekonomsku politiku koju vodite i finansijske pokazatelje koje imamo i da možemo doći u ovakvu situaciju, ali moramo to vezati i za određene druge zakonske propise koji vam moraju omogućavati ono što vi predvidite ovim zakonom.
Ako to nije predviđeno Zakonom o cenama, iluzorno je to ugrađivati u ovo, a kombinovati aritmetičku sredinu između kategorije inflacije i referentne kamatne stope, to je jedan vrtlog, ne možete izaći iz svega ovoga.

Članom 3. stav 2. koji se odnosi na ovaj amandman predlagač je predvideo da delatnost društva za upravljanje može da obavlja i ogranak stranog društva za upravljanje koje je dobila dozvolu nadležnog organa za obavljanje te delatnosti, a po isteku pet godina od dana pristupanja Republike Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Stav SRS da je pravno normiranje koje je štetno po srpski nacionalni interes. Zbog čega? Zbog toga što mi imamo jako dobru praksu u dolasku stranog kapitala u Republiku Srbiju u oblasti trgovačkog kapitala, i finansijskog kapitala, i kapitala u oblasti osiguranja itd, da bi vrlo štetno bilo da se u ovoj oblast, pa i dobrovoljnog penzijskog osiguranja, dozvoli stranim ograncima društava da oni obavljaju delatnost menadžmenta u tim preduzećima. Zašto?
Zato što neće voditi računa o interesima Republike Srbije, neće voditi računa o interesima tog dobrovoljnog društva, vodiće računa da izvuku profit. To je osnovno geslo kapitala. To u praksi imamo, kažem, i u oblasti trgovačkog, i finansijskog i svakog kapitala koji je došao u Republiku Srbiju, bez obzira na sve druge zakonske propise u Republici Srbiji koji obavezuju.
Znači, ne može ovde doći niko da se ne registruje. Ne može strani ogranak, nema te kategorije u pravnom sistemu Republike Srbije. Mora biti domaće, znači, on se mora ovde registrovati kao pravno lice, kao pravno lice možete to obavljati. Ni terminološki, ni pravno ne može biti ovako.
S druge strane, s finansijskog i ekonomskog aspekta je vrlo štetno. On će doći ovde i godinu, dve, pet godina obavljaće ono što je u njegovom interesu. Njegov interes je da građani Srbije imaju uredne penzije – nije mu interes. Interes je da ostvari svoj profit. Posebno je to bitno u upravljačkim sferama. On dolazi ovde i prodaje svoje menadžersko znanje. To je velika opasnost.
Građani Srbije i školski sistem Republike Srbije školuje ljude sposobne da upravljaju tim preduzećima. Zašto dozvoliti da strani, posebno ste ga ovde krstili, odeljak ovde dobije dozvolu i dobiće dozvolu. Naravno, kupiće tu dozvolu i guverner i menadžment NBS će mu dati odobrenje za rad i napraviće ršum, kao što su napravili u oblasti finansija preko bankarskog sistema.
Evo, SRS godinama govori o štetočinskom ponašanju stranog kapitala i menadžmenta tih banaka koji odnose, koji pljačkaju građane Srbije. Tako će biti u ovoj oblasti, ne smemo ovo dozvoliti, ali nažalost i u obrazloženju ste se pozvali na određena pravila itd.
Kod kapitala nema pravila. U pitanju je samo interes. Zapadni interes će biti da otmu, da uzmu itd, da naprave kao što su napravili u oblasti finansija, ekonomije, trgovine itd.

Kao što kolega Krasić reče, član 7. dozvoljava Narodnoj banci Srbije preveliku slobodu, a u elementima koji su neophodni za dobijanje dozvole, odnosno dokumentima za dobijanje dozvole za rad dobrovoljnog penzijskog fonda ugrađeni su određeni pravni termini koji ne odgovaraju stvarnom stanju, ne odgovaraju pravnom sistemu Republike Srbije. U tački 1. se kaže – poreklo osnovnog kapitala jasno i nesumnjivo … Šta sad to znači jasno i nesumnjivo?
Konkretno, uputio sam amandman na tačku 8. Predloga zakona, koja glasi – da će u društvu za upravljanje uspostaviti odgovarajući sistem za upravljanje rizicima. Gledajte, radi se o prethodnom postupku koji je neophodno da pripremi menadžment dobrovoljnog penzijskog fonda. Između ostalog, mora da napravi jedan sistem upravljanja rizicima.
Šta mi imamo u praksi? I u bankarskom sistemu je slična situacija. Ova odredba je preuzeta iz bankarskog sistema. Onaj ko je maštovit, on će napraviti takav sistem koga nema u Evropi. Šta u praktičnom životu imamo? Da li primenjujemo to? Ne primenjujemo. Znači, onaj ko je maštovitiji proći će u ovom testu kod NBS, a u stvarnom životu toga u pravilu nema.
Ovako definisan uslov može izazvati u NBS potrebu da iz lobističkih razloga određeni fond ne prihvatimo s tim rizikom, a drugoga ćemo prihvatiti. U praksi ne smemo imati ovakve odredbe. Predlagač zakona mora koncizno i jasno u prethodnom postupku propisati uslove, a kroz naknadnu kontrolu rada fondova biti strog.
Šta mi u praksi imamo? Nemamo kontrole. Kada govori NBS o sistemu kontrole banaka, osiguravajućih društava, dobrovoljnih penzijskih fondova, onda vidimo da je kontrola rada tih ustanova gotovo zanemarljiva.
U toku 2009. godine, to sam spominjao ovde, NBS je izvršila tridesetak, odnosno ukupno imamo 33 banke koje su u finansijskom sistemu, tridesetak i nešto kontrola. Malo. Koje su posledice kontrole? Gotovo nikakve. Četiri prekršaja, jedan ili dva privredna prestupa i u 2009. i u 2010. godini. Slična situacija će biti i ovde.
Ali, postoji mogućnost zloupotrebe. Ovako nejasne formulacije omogućavaju upravo takvu zloupotrebu u praktičnom životu i praktičnoj primeni ovih odredaba.
Šta je još opasnost? Opasnost je da se špekulativni kapital ubaci u ove fondove. Ako nemamo adekvatnu kontrolu, pa opraće se pare kao što se inače peru pare kroz bankarski sistem. Metals banka, odnosno Razvojna banka Vojvodine je klasičan primer toga. Sada vidimo posledice.
Šta je učinila NBS da spreči ono što se dešavalo u "Metals banci" itd? Uvela je privrednu upravu i ništa nije preduzela, završen je postupak prinudne uprave. Kada je sve to završeno uhapsila je jednog od prinudnih upravitelja, posle tri-četiri godine kriminalnih radnji u toj banci. To je klasičan slučaj, primer, kako se ne sme raditi ovako kako se radi. I u ovom slučaju će se isto desiti.
Predlog je SRS u ovom konkretnom slučaju da se ova odredba briše. Znači, primeniti sve ono što je svetsko pravilo, ali ga na jedan elastičan način postaviti - da svi oni koji žele da ulože novac, neka ulože, ali uz stalnu kontrolu, permanentnu kontrolu, postignućemo svrhu i smisao ovog sistema.
U ovom slučaju je neophodno da imamo jedan dodatni oblik, s obzirom na stanje u penzionom sistemu, da ćemo za koju godinu doći u poziciju da nećemo moći isplaćivati redovne penzije. Ovo je za one situacije kada građani imaju mogućnost da obezbede dodatna sredstva, da ubace u ovakve fondove i da preko tih fondova u starosti imaju siguran i bezbedan život.