Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 5. Naime, predlažem brisanje ovog člana, jer je članom 3. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije predviđeno da se donese zakon o službama bezbednosti, a ne kao što je ovde predloženo Predlog zakona o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije.
Republika Srbija nije savezna država, kao što su i moji prethodnici objasnili, da bi donosila zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti. Donošenje ovakvog zakona podrazumeva postojanje savezne države i država članica, koje bi donosile svoje zakone u skladu sa saveznim zakonom koji reguliše osnove uređenja određene oblasti.
Evidentno je da su ovi zakoni, pa i ovaj zakon o osnovama uređenja službi bezbednosti Republike Srbije, pisani tek da se otalja posao, kako bi što pre mogli da se raspišu predsednički izbori. Bolje bi bilo da ste ih raspisali bez ovih zakona, koje ste na ovako diletantski način pisali. Uostalom, i sam predsednik Skupštine Oliver Dulić je izjavljivao da će izbore raspisati u svakom slučaju, bili ti zakoni doneti ili ne. Praktično, ovo je zamajavanje javnosti pred predsedničke izbore.
Službe bezbednosti su mnogo značajnije od međustranačkog nadmudrivanja i neprimereno je da se ovakav zakon donosi tek da se ispuni forma, kako bi odlazeći predsednik Srbije Boris Tadić mogao što pre da izađe na izbore, zato što u panici procenjuje da su mu tako šanse nešto veće.
Ovaj zakon pisan je u iznudici i nije sveobuhvatan. Nažalost, vi ćete vašom parlamentarnom većinom izglasati ovaj zakon, ali građani neće osetiti nikakvo poboljšanje, niti veću sigurnost. Kako građani mogu da poveruju da ćemo biti bezbedniji kada je Vuk Drašković, u vreme dok je bio tzv. ministar, kako se predstavljao kao ministar inostranih poslova u Vladi Vojislava Koštunice, potpisao sporazum koji omogućava NATO trupama da uzduž i popreko krstare našom zemljom bez ikakve kontrole.
Podsetiću samo na slučaj makedonskog ministra, koji je u saobraćajnoj nesreći sa NATO trupama izgubio život i za to niko nije odgovarao, pošto su NATO trupe svugde, praktično, van zakona. Nameće se zaključak - ako je jedan ministar tako prošao, šta tek mogu da očekuju obični građani.
Pod DOS-ovskom vlašću naše službe bezbednosti su, praktično, stavljene u službu zapadnih stranih službi. Bilo bi bolje da nemamo našu službu bezbednosti, jer ona je sada ekspozitura američke CIA, britanske MI-6, nemačke BND itd. Postavlja se pitanje ko sve vršlja po Srbiji i čiji sve agenti su učestvovali u hapšenjima ili pokušajima hapšenja pojedinih državljana Republike Srbije koji su optuženi pred tzv. Haškim tribunalom.
Posle petooktobarskog puča počinje slom i propadanje naših službi bezbednosti koje se, očito, nastavlja. Taj slom se očito nastavlja ovako lošim zakonom. Poslanici SRS podneli su veliki broj amandmana, kako bi na konstruktivan način pokušali da popravimo manjkavosti ovog zakona. Nadam se da će vladajuća koalicija imati razumevanje i da će neke od tih amandmana prihvatiti.

Dame i gospodo narodni poslanici, na početku ne mogu da se ne osvrnem na glasanje koje smo imali pre nego što je počela rasprava o ovim predlozima zakona o odbrani i vojsci.
Prosto je neverovatno da je vladajuća koalicija po drugi put odbila da na dnevni red stavi predlog rezolucije Narodne skupštine o neophodnosti poštovanja konstitutivnih prava srpskog naroda u BiH i osudi akata i mera usmerenih na ograničavanje i ukidanje državno-pravnih prerogativa Republike Srpske. Da li je moguće da, u trenucima kada srpski narod u Republici Srpskoj trpi najveće moguće pritiske od raznoraznih evropskih visokih predstavnika, koji dovode u pitanje status Srba kao konstitutivnog naroda u BiH, to za vladajuću koaliciju nije prioritet, pa čak ni tema koja zaslužuje da se o njoj govori u Narodnoj skupštini.
Zaista je nelogično i kontradiktorno da je rasprava o Predlogu zakona o Vojsci i Predlogu zakona o odbrani objedinjena. Znamo da je osnovna funkcija vojske odbrana zemlje. Međutim, pošto je ministar odbrane u više navrata izjavljivao da vojska neće reagovati ni u kom slučaju na Kosovu i Metohiji, postavlja se pitanje šta je, u stvari, funkcija vojske.
Bilo je neophodno da se rasprava razdvoji zato što je zakon o odbrani trebalo da pokaže ko će braniti zemlju ako, ne daj bože, zatreba, pošto ono što je ostalo od vojske, otkako je pod dominacijom DOS-a, očigledno neće i nema nameru, bar neće dok je pod kontrolom DS i Borisa Tadića.
Nije Srbija u poziciji da nekome preti, ali suludo je da unapred stavljamo do znanja šiptarskim teroristima da mogu da rade šta god im je volja. Kosovo i Metohija nije tema za unutarstranačke sukobe u Srbiji, ali ako je nesporni državni interes da naš preostali srpski narod ostane na Kosovu i Metohiji, kakvu mu to poruku šalje vlast DOS-a.
Ništa drugo nego da je, praktično, prepušten na milost i nemilost šiptarskim teroristima i njihovim mentorima iz jednog dela tzv. međunarodne zajednice.
Mnogi od tih koji nam sada po svaku cenu otimaju Kosovo i Metohiju, od strane DOS-a ranije su predstavljani kao veliki prijatelji Srbije. Neki od tih prijatelja su, na primer, i dragi Džordž, kako Džordža Buša, predsednika države koja se najvatrenije zalaže za otimanje Kosova i Metohije, naziva još uvek aktuelni predsednik Srbije Boris Tadić; ili Havijer Solana, koji je, posle zločina nad našim narodom od strane dosovske vlasti posle 5. oktobra, dočekivan ovde u Beogradu maltene sa crvenim tepihom. Danas taj vaš prijatelj, koga ste tako srdačno primali, čini sve da nam bukvalno otme našu zemlju, tačnije 15 procenata naše teritorije. Stalno se pominje tih 15 procenata, ali bilo bi strašno da je i jedan procenat i 15 promila.
U ovim odsudnim momentima spas i podršku možemo očekivati samo od prijatelja, od prijateljske i istinski bratske Rusije, Rusije, čiju ste ulogu vi iz DOS-a pre samo nekoliko godina ismejavali, veličajući vaše navodne prijatelje sa zapada. Danas se borba srpskog naroda za Kosovo i Metohiju nastavlja isključivo zahvaljujući podršci Rusije, na čelu sa njenim predsednikom Vladimirom Vladimirovičem Putinom.
Optuživali ste nas srpske radikale u Srbiji da hoćemo da pretvorimo Srbiju u rusku guberniju, a vi ste nas posle 5. oktobra pretvorili u američku koloniju i sada, kao verni podanici, hoćete da gurnete našu vojsku da gine u tzv. mirovnim misijama, humanitarnim intervencijama po Iraku i Avganistanu, za američke interese.
Imamo apsurdnu situaciju da naša vlast nema nameru da zaštiti naš narod na Kosovu i Metohiji, ali hoće da šalje našu vojsku da gine za tuđe interese, u humanim intervencijama, poput "Milosrdnog anđela", tokom kojeg je uništavana naša zemlja, kako bi se stvorila teroristička šiptarska država pod patronatom NATO pakta. NATO pakta u koji Boris Tadić i DS hoće da nas uvedu.
Zaista će ostati za istorijske anale da ministar odbrane u Skupštini Srbije izjavi da se zalaže za ulazak u NATO u trenutku kada nam Amerika rastura državu i otima teritoriju. Tim svojim zalaganjem direktno gurate prst u oko Rusiji i onda još imate obraza da se posle svega pozivate na podršku Rusije.
Bliži se trenutak kada će se zaustaviti sunovrat vojske, bliži se trenutak kada će Srbija moći da izabere između odlazećeg predsednika Srbije Borisa Tadića, NATO pakta i dragog Džordža, sa jedne strane, i pravih prijatelja u svetu, istinskog patriote Tomislava Nikolića, sa druge strane.

Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SRS su podneli veliki broj amandmana, kako bi na jedan konstruktivni način uspeli da poboljšamo, odnosno da ispravimo manjkavosti ovog zakona o azilu, koji je predložila Vlada Republike Srbije.
Amandman koji sam podneo odnosi se na član 32, kojim se reguliše podnošenje novog zahteva za azil koje podnosi lice koje traži azil. Taj član glasi: stranac čiji je zahtev za azil ranije odbijen u Republici Srbiji može podneti novi zahtev ako obezbedi dokaze da su se okolnosti relevantne za priznavanje prava na utočište i dodeljivanje prava na supsidijarnu zaštitu u međuvremenu bitno izmenile.
U amandmanu koji sam podneo predlažem da se posle reči "novi zahtev" dodaju reči "u roku od šest meseci od dana odbijanja zahteva".
Naime, smatram da se stranom državljaninu mora dati određeni rok kada može ponovo podneti zahtev da bi se predupredile moguće zloupotrebe. U protivnom, to bi značilo da strano lice na osnovu svoje slobodne procene da je obezbedilo relevantne dokaze za priznavanje prava na utočište, moglo bi hipotetički na svakih sedam dana ili svaki drugi dan podnositi novi zahtev i na taj način zloupotrebljavati pravo koje mu omogućava ovaj predlog zakona.
Dakle, ovim amandmanom bi se ta eventualna zloupotreba osujetila i prevazišla bi se ta određena pravna praznina koja ovde postoji.
U toku rasprave u načelu o Predlogu zakona o azilu poslanici SRS su argumentovano ukazivali na sve nedostatke ovog zakona. Jedno od osnovnih pitanja koje se postavlja je - ima li Srbija snage i mogućnosti da pored ogromnog broja izbeglica, zatim interno raseljenih sa Kosova i Metohije, odnosno prognanika, zatim lica koja će u Srbiju biti vraćena na osnovu zakona o readmisiji, sada i stranim državljanima, licima koji nisu Srbi, da azil i omogući im adekvatne uslove za normalan život.
Pre nego što primi bilo koga, država Srbija je dužna da obezbedi elementarne uslove za život našim Srbima, proteranim i izbeglim, od kojih mnogi sada žive u zaista nehumanim, neljudskim uslovima po kolektivnim centrima širom Srbije.
Čuli smo da postoji nekoliko kategorija azilanata, to su ekonomski, politički i socijalni. Želim samo kratko da se osvrnem na kategoriju političkih azilanata. Doći ćemo praktično u paradoksalnu situaciju da aktuelna vlast daje azil stranim državljanima koji su žrtve političkog progona u svojoj zemlji, što u određenim slučajevima nije sporno. Ali, postavlja se pitanje, šta je sa našim državljanima koji su žrtve političkog progona u sopstvenoj državi?
Podsetiću samo na nevine ljude uhapšene u akciji "Sablja", a da ne pominjem slučaj kidnapovanja i sramnog izručenja Slobodana Miloševića u Haški kvazisud, zatim pisanje lažne optužnice protiv Vojislava Šešelja u Beogradu, zatim progon članova porodica ljudi koji su optuženi pred antisrpskim Haškim tribunalom, pa zatim hapšenje generala Zdravka Tolimira itd.
Stvarno je poseban kuriozitet da vlast, koja se na tako maćehinski način odnosi prema sopstvenim građanima, sada donosi zakon o azilu kojim će pružiti utočište i zaštitu stranim državljanima.
Na osnovu informacija koje danas primamo, kako haški istražitelji vršljaju ovde po Srbiji i maltretiraju naše građane, izgleda da će naši građani u sopstvenoj državi morati podnositi zahtev za azil.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu a da se na početku ne osvrnem na glasanje koje je prethodilo, odnosno koje smo imali pre nego što je počela rasprava o ovim sporazumima, o readmisiji i viznim olakšicama. Neverovatno je da je vladajuća koalicija odbila da na dnevni red stavi Predlog rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o neophodnosti poštovanja konstitutivnih prava srpskog naroda u BiH i osudi akata i mera usmerenih na ograničavanje i ukidanje državno-pravnih prerogativa Republike Srpske.
Da li je moguće da u trenucima kada srpski narod u Republici Srpskoj trpi najveće moguće pritiske od raznoraznih evropskih visokih predstavnika koji dovode u pitanje status Srba kao konstitutivnog naroda u BiH, to za vladajuću koaliciju nije prioritet, pa čak ni tema koja zaslužuje da se nađe na dnevnom redu Narodne skupštine Republike Srbije.
U kampanji za predsedniče izbore 2004. godine Boris Tadić je kao predsednički kandidat obilazio oko ambasada i obećavao kako će njegovim dolaskom na mesto predsednika Srbije biti olakšana procedura za izdavanje viza. Da se po jutru dan poznaje i da će vladavina Borisa Tadića biti prepuna lažnih obećanja i jeftinih marketinških trikova, videlo se već prvi dan nakon njegovog dolaska na mesto predsednika Srbije.
Umesto olakšavanja procedure za izdavanje viza, Rumunija nam je već prvi dan njegovog mandata upravo uvela vize. Sada se bliže ponovo predsednički izbori i neke kategorije građana, ne sve, dobiće te vizne olakšice, pa se pitamo – o čemu će sada Boris Tadić govoriti u predizbornoj kampanji.
Pošto je za našu poslaničku grupu ostalo još malo vremena ja ću skratiti. Prokomentarisaću samo ovaj zakon o potvrđivanju Sporazuma između Srbije i Francuske o vraćanju i prihvatanju lica u neregularnoj situaciji.
Zašto se Bernard Kušner, za vreme dok je bio šef UNMIK-ove administracije, na Kosovu nije zalagao za sprečavanje nelegalnog ulaska građana Albanije na teritoriju KiM, odnosno Srbije i zašto se Kušner sada kao ministar inostranih poslova Francuske ne zalaže za deportovanje Albanaca koji su došli posle 1999. godine, nego upravo suprotno, hoće da im da nezavisnost i time ih, praktično, nagrađuje za etničko čišćenje koje su izvršili nad srpskim narodom.
Da li će Evropa omogućiti građanima okupirane Republike Srpske krajine povratak u svoje kuće ili bar bezbedan ulazak u Hrvatsku i mogućnost da obiđu svoja imanja?
Juče smo ceo dan slušali hvalospeve poslanika vladajuće koalicije o tome kako je ovo nešto epohalno, nešto veliko, a nismo čuli ni reč šta je sa ukidanjem viza za Rusiju. Prvi korak za otvaranje našeg tržišta prema Rusiji je ukidanje viza za ruske građane. Sve države u našem okruženju su te vize već ukinule. Po svaku cenu mi srljamo u EU, ne pitajući za cenu, a upravo saradnju sa prijateljskom Rusijom guramo pod tepih. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS nikako ne želi da vrši opstrukciju rada ove skupštine. Mi smo samo želeli da privolimo ministra Markovića da se vrati u salu i da na taj način više ne ponižava Narodnu skupštinu i nas - narodne poslanike.
Jasno je da u pojedinim jedinicama lokalne samouprave vlada potpuni haos, koji je svoju kulminaciju dostigao 8. oktobra, na sednici Skupštine grada Beograda. Taj haos i nasilje se prelivaju i u ostale opštine u kojima DS pokušava da na silu uzurpira vlast.
Problem je što se Ministarstvo za lokalnu samoupravu ponaša kao ekspozitura, odnosno produžena ruka DS-a i što svojim ljubavnim pismima legalizuje pravno nasilje koje čini DS. Pretvaranje Ministarstva u privatni feud DS-a ima, očito, domino-efekat i širi se po svim ministarstvima, pa se tako proširilo i na Ministarstvo inostranih poslova.
Podrška Hrvatskoj da postane nestalna članica Saveta bezbednosti UN predstavlja vrhunac udvoričke politike izvinjavanja Borisa Tadića i njegovih saradnika.
Umesto podrške Hrvatskoj, naša diplomatija, koja je pod kontrolom Borisa Tadića, trebalo je da se pozabavi elementarnim pravima Srba koji su proterani sa prostora nekadašnje AVNOJ-evske države Hrvatske.
Između ostalog, to je i pravo na povratak, bez šikaniranja i policijskih tortura, pravo na obnovu porušenih kuća i druge nepokretne imovine, zatim pravo na ostvarivanje penzija sa retroaktivnim delovanjem.
Naime, od 1991. godine, pa sve do 1996. i 1997. godine, građani srpske nacionalnosti koji su proterani iz Hrvatske nisu primali te penzije i te penzije im ni do dan-danas nisu vraćene, a Hrvatska neprekidno odlaže rešavanje tog problema, u želji da ti ljudi, jednostavno, biološki nestanu, iz čega se vidi sva perfidnost nezavisne države Hrvatske.
Zatim, tu su brojni drugi problemi. Pitamo se šta je sa nekoliko hiljada ljudi protiv kojih su hrvatski nadležni organi podigli optužnice za, navodne, ratne zločine.
Na tim optužnicama nalaze se svi iole značajniji predstavnici Srba iz Krajine, a, pre svega, tu su obični građani koji su se samo borili za svoj život i za živote svojih porodica.
Mi sada imamo slučaj da je predsednik Parlamenta Oliver Dulić čestitao aktuelnom predsedniku hrvatskog Sabora Vladimiru Šeksu izbor Hrvatske za nestalnu članicu Saveta bezbednosti, tom istom
Šeksu koji je devedesetih godina, u vreme najvećeg pogroma Srba, bio, takođe, predsednik hrvatskog Sabora i potpredsednik HDZ-a, na čijem je čelu bio Franjo Tuđman.
Podsetiću vas samo na neke izjave Vladimira Šeksa, sada, navodno, velikog demokrate, kojem Dulić šalje čestitke.
Tako je u Australiji, u Adelajdu, gradu u blizini Sidneja, na mitingu hrvatske emigracije rekao: "Ko se suprotstavi težnji hrvatskom tisućljetnom snu, biće posečen hrvatskim mačem". Ili, njegova izjava na hrvatskoj radio-televiziji, gde kaže: "Uklonićemo svakog ko se suprotstavi stvaranju nezavisne države Hrvatske, pa makar to bio i brat po krvi".
Podrška Hrvatskoj da postane nestalna članica Saveta bezbednosti, a posebno kada imamo u vidu da se time jača front zemalja koje se zalažu za nezavisnost Kosova, zatim, ako imamo u vidu da Hrvatska tuži Srbiju pred Međunarodnim sudom u Hagu, predstavlja potpuno suludu, neverovatnu i antidržavnu politiku Borisa Tadića i naše diplomatije.
Podrška Hrvatskoj, s gotovo istovremenim raspisivanjem kaubojskih poternica i nagrada za lov na srpske glave, za lov na ljude koji su se borili protiv Vladimira Šeksa, Stipe Mesića i ostalih hrvatskih zlikovaca, koji su sada rado viđeni gosti Borisa Tadića, predstavlja krajnji dokaz da je vlast DOS-a, na čelu sa Borisom Tadićem, dodirnula dno.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama Predlog zakona o državnom pečatu.
Mi do danas nismo imali državni pečat, pa nismo videli da su nastale neke velike štetne posledice, kako vi u materijalu kažete.
Ministar Marković danas nezainteresovano, ili poluzainteresovano, obrazlaže Predlog zakona o državnom pečatu. Trenutno ga i nema, više se šeta po hodnicima, nego što sedi u sali, umesto da se pozabavi donošenjem ključnih zakona, zakona o lokalnoj samoupravi, zakona o lokalnim izborima i zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike, koji su uslov da se, uopšte, održe izbori na kojima DS, navodno, insistira.
Pre donošenja bilo kakvih zakona, zašto se malo ministar ne pozabavi svojim poslom i ne sagleda katastrofalno stanje u pojedinim jedinicama lokalne samouprave. Konkretno, zašto se malo ne pozabavi radom vašeg stranačkog kolege iz DS-a, aktuelnog predsednika opštine Inđija Gorana Ješića?
Kažem, stranačkog kolege, zato što je postao član DS, i to neposredno posle referenduma za donošenje novog ustava Republike Srbije, koji je taj isti Goran Ješić aktivno i javno bojkotovao. Svedoci smo da je politička scena u Srbiji zaista šarolika, ali aktuelna lokalna vlast u Inđiji predstavlja jedinstveni primer političke prostitucije.
Aktuelni predsednik opštine Inđija Goran Ješić, čuveni prvoborac petooktobarskog puča, neposredno nakon 5. oktobra, zarad golog opstanka na vlasti, ušao je u koaliciju sa odbornicima JUL-a. Tada mu nisu smetale snage bivšeg režima.
U ovom mandatu, dakle, posle lokalnih izbora 2004. godine, uspostavio je koaliciju sa Sretenom Jovanovićem, odbornikom iz Inđije, da bi opet sačuvao golu vlast.
Ješić i ovaj vođa neformalne interesne grupe, Sreten Jovanović, nisu su se libili ni od najbrutalnije otimačine odbornika i odborničkih mandata SRS-a.
Jedan od osnovnih principa demokratije u koju se, na rečima, kune vaš stranački kolega iz DS-a Goran Ješić, jeste poštovanje volje birača, a ona je, njegovom krađom, na najprimitivniji i najbrutalniji način pogažena.
Cela Inđija zna pod kakvim su pritiscima bili odbornici SRS-a, od pretnji i ucena, pa do pokušaja podmićivanja. Tako je jedan savesni građanin snimio Ješićevog koalicionog partnera Srećka Jovanovića kako, u razgovoru s odbornikom SRS-a Olgom Pejaković, obećava sve i svašta samo da napusti odborničku grupu SRS-a.
Olga Pejaković je bila moralna, pa je odbila Ješićeve i Jovanovićeve primamljive finansijske ponude. Neki odbornici, pritisnuti teškom finansijskom situacijom, poklekli su pred njihovim pritiscima. Mi možemo zahvaliti Ješiću i Jovanoviću što su nas oslobodili tih verolomnih članova i na njih uopšte ne treba trošiti reči, dovoljno je pomenuti da su prekršili zakletvu u crkvi i da su napustili svoju ideologiju i to, na neki način, isto, nije problem.
Može čovek promeniti svoje političko mišljenje, može promeniti svoj politički stav, ali nemoralno je trgovati tim mandatima i pokušati da ušićarite na nečemu što ste dobili zahvaljujući stranci.
Sada se ministar za lokalnu samoupravu Marković svojski trudi da legalizuje tu pljačku odborničkih mandata, pa je tako poslao dopis u kojem kaže da tim prebeglim odbornicima treba da ostane mandat.
Odakle sredstva Ješiću i Jovanoviću za podmićivanje odbornika? Između ostalog, i od preprodaje zemljišta u Inđiji, koju vrše Ješić i Jovanović.
Tako su njih dvojica na rukovodeća mesta u Zemljoradničkoj zadruzi "Srem" doveli svoje ljude, Anu Nebesnik i Milana Kuprešanina, koji su početkom 2006. godine prodali Sretenu Jovanoviću dve parcele građevinskog zemljišta od ukupno 140.000 kvadratnih metara, po ceni od samo 46 dinara po metru kvadratnom.
Potom je, o trošku opštine, na tim parcelama izgrađena kompletna infrastruktura, da bi posle toga Jovanović to zemljište prodao, ali ovog puta po ceni od 8,5 evra po metru kvadratnom. Sada zamislite kolika je to razlika, između 46 dinara i 8,5 evra po metru kvadratnom!
Takvih primera preprodaje zemljišta ima bezbroj. Na primer, tako je krajem 2005. godine, odlukom Direkcije za izgradnju opštine Inđija, dato na 99 godina ''Merkatoru'', navodno, neizgrađeno građevinsko zemljište, na kome su, u stvari, postojale tri firme u kojima su bile smeštene zgrade javnih preduzeća. Te zgrade je srušila i naplatila rušenje firma "Ival komerc", čiji je vlasnik, opet, Sreten Jovanović.
Nije toliki problem što je Sreten Jovanović koalicioni partner Gorana Ješića, već se postavlja pitanje kako se gradskim neizgrađenim zemljištem može smatrati zemljište na kome su postojali objekti, odnosno zgrade, punih 80 godina, koje su, inače, bile i kulturno-istorijski spomenici? Evidentno je da ako ste u Inđiji koalicioni partner Gorana Ješića, onda možete sve i možete kako hoćete. Sigurni budite, nećete moći dokle hoćete, jer, gospodo iz DS-a, bliže se lokalni izbori.

Dame i gospodo narodni poslanici, meni je žao što se gospodin Bajatović prepoznao u mom izlaganju. Nisam imao nameru da pominjem odborničku grupu SPS-a ili, uopšte, SPS, nego Sretena Jovanovića kao pojedinca.
Kažete da niste u vlasti. Kako je, onda, moguće da niste u vlasti a imate direktore u javnim preduzećima? Na primer, Uroš Ćuruvija je direktor Direkcije za izgradnju opštine Inđija, vaš član. Koliko imate ljude po upravnim odborima na teritoriji opštine Inđija?
Meni je žao, svestan sam da vi zbog stranačke discipline i po funkciji morate da branite Srećka Jovanovića, ali morate prihvatiti da u svakom žitu ima kukolja. Nemojte da brinete o stanju u opštinskom odboru SRS-a, bolje se pozabavite stanjem u opštinskom odboru SPS-a i o tome kako vas članovi napuštaju i dokle ste doterali svoje odborničke grupe.

Dame i gospodo narodni poslanici, jasno je svima da je aktuelna vlada DOS-a skrpljena s koca i konopca i da predstavlja truli kompromis stranaka koje su se ponovo okupile u novi stari DOS. Tako je u raspodeli plena, odnosno ministarstava, i kontrole nad javnim preduzećima Srbija dobila najglomazniji državni aparat u ovom delu Evrope. U prošlom mandatu Vlade imali smo 17 ministarstava, a danas ih imamo 22.
Naravno, o borbi za raspodelu direktorskih mesta i mesta po upravnim odborima u javnim preduzećima, koja još nisu rasprodata u bescenje, ne treba ni trošiti reči.
U takvoj Vladi DOS-a, čiji je prvi potez bio pokušaj hapšenja generala Ratka Mladića, znači, to veče kada je Vlada izabrana, i, naravno, kidnapovanje i odvođenje u Hag generala Tolimira, mesto je našao, u svojstvu savetnika za dovođenje direktnih stranih investicija, i aktuelni predsednik opštine Inđije Goran Ješić.
Naime, 19. septembra 2007. godine, Božidar Đelić, potpredsednik Vlade, imenovao je Gorana Ješića, predsednika opštine Inđija, za savetnika za dovođenje stranih investicija. Član 27. Zakona o Vladi glasi da su savetnici sastavni deo Kabineta potpredsednika Vlade.
Danas raspravljamo o zakonu o Vladi, odnosno o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, a, nažalost, ova vlada ne poštuje ni postojeće zakone.
Voleo bih da je ministar ovde, da ga podsetim na neke članove Zakona o lokalnoj samoupravi. Tako, član 6. stav 4. Zakona o lokalnim izborima glasi - predsednik opštine, odnosno gradonačelnik ne može biti odbornik skupštine opštine, odnosno grada, vršiti dužnost u organima javnih službi ili preduzeća koje osniva opština, odnosno grad, niti dužnost u državnim organima i organima teritorijalne autonomije.
Član 60. stav 1. tačka 6) Zakona o lokalnim izborima glasi - predsedniku opštine prestaje mandat pre isteka vremena na koje je izabran ako vrši poslove koji su nespojivi sa funkcijom predsednika opštine. Podsetiću da i član 5. Zakona o sukobu interesa pri vršenju javnih funkcija govori da funkcioner ne može da prihvati drugu javnu funkciju.
Dakle, postavljanjem Gorana Ješića na mesto savetnika i formalno je prekršen zakon, ali najgore je što je prekršena i zdrava pamet i elementarna logika.
Da li je mesto savetnika u Vladi Srbije nagrada Ješiću za obmane i lažna obećanja o dovođenju stranih investicija u Inđiju? Podsetiću na samo neka od njih, zbog vremena.
Još u kampanji za prošle lokalne izbore, Ješić je obećavao da će u Inđiji izgraditi banju, čak je imao i predizborne spotove koji su prikazivali tu nepostojeću banju.
Od tada je prošlo, evo, gotovo četiri godine, a od banje nema ni traga ni glasa. Još jedna od stvari koje su mu bile okosnica kampanje jeste priča o dovođenju fabrike "Gorenje" u Inđiju. Ta fabrika u Inđiju nije došla; istina, izgrađena je, ali u opštini Stara Pazova, gde Srpska radikalna stranka vrši vlast.
Takođe, imali smo Ješićeve, navodne, investicije, dovođenje "Don kafe" u Inđiju, zatim nemačke fabrike "Meler", koja je, takođe, trebalo da radi svoj pogon u Inđiji, i sve je to išlo uz veliku medijsku pompu i Ješićevo samohvalisanje do granica neukusa i bljutavosti. Naravno, ni ove fabrike nisu došle u Inđiju.
Kada govorimo o jeftinom političkom marketingu, navešću još jedan primer Ješićevih lažnih obećanja. Početkom 2006. godine, nekoliko meseci smo na lokalnoj televiziji stalno imali priliku da slušamo kako će Italijani investirati u opštini Inđija i kako će u Inđiji graditi najveću fabriku za preradu papira na Balkanu.
Čak je bilo reči, Ješić je to u više navrata pominjao, kako će tadašnji premijer Italije Silvio Berluskoni podići, odnosno postaviti kamen temeljac za izgradnju te fabrike. Naravno, ni od te investicije nije bilo ništa.
Savetnik u Vladi Srbije, Goran Ješić, pre više od godinu dana, kao vrhunske strane investitore predstavio je nekoliko slovenačkih biznismena iz firme "Testlajn", to su Kišdobranski Željko, Janko Bel Pavlovič i Marijan Simišič. Na njivi pored naselja Beška, Ješić je uz veliku medijsku pompu lično presekao traku i položio kamen temeljac 20. oktobra 2006. godine.
Uz kamen temeljac, išao je i konkurs za prijem radnika. Da bi ti radnici odmah bili primljeni, obaveza radnika je bila da u ''Kontinental'' banci, u filijali u Inđiji, dostave zahtev za dobijanje kredita koji će vraćati firma, a radnici će, za uzvrat, odmah početi da primaju platu. I, zaista, radnici, njih 285, dobili su prvu platu, ali prva plata je, u stvari, bila samo osnov da mogu podići kredit i novac koji su nesuđeni radnici ustupili investitoru.
Ti Ješićevi investitori su tako sakupili preko 3,5 miliona evra i 996 i 868 hiljada švajcarskih franaka, a potom su ti veliki investitori i biznismeni, koje je doveo u opštinu Inđija, nestali bez traga i glasa, u nepoznatom pravcu, ostavljajući započete temelje fabrike, koja, maltene, nije ni počela da se radi, i tih 285.000 ljudi na cedilu.
Evo, imamo i slike. Toliko se Ješić hvalio, čak je i na svoj sajt stavio tu sliku gde on sa tim Marijanom Simišičem postavlja taj kamen temeljac.
Ješić je jako uspešan menadžer u ''žutom'' preduzeću, tako je uspeo da napravi još jednu neverovatnu stvar. Opština Inđija je svoju zgradu od 435 kvadrata u Prčnju, na crnogorskom primorju, udaljenu od mora svega 10 metara, zamenila sa privatnim vlasnikom za školu u prirodi u inđijskom selu Jarkovci, a taj objekat u Jarkovcima ima samo oko 100 kvadrata.
Sada se postavlja pitanje koliko vredi kvadrat na crnogorskom primorju i ar zemljišta, a koliko vredi kvadrat i ar u jednom zabačenom sremskom selu. Inače, stanovnici Jarkovaca su me obavestili da ta zgrada u Jarkovcima nema ni struju, ni vodu i da je nezavršena. Postavljanje Ješića za savetnika i njegovo uvođenje u Vladu Srbije, na najbolji način, govori i o prirodi ove koalicije DOS-a i o trgovini između stranaka DOS-a, koja je na delu, a koja skupo košta građane Srbije.
Sada Ješić sedi u Vladi, a ja sam prošli put rekao čijeg predsednika Vlade naziva u magazinu ''Standard'' broj 47 lokalnim džiberom; za ministra u Vladi, Velimira Ilića, govori da je to dokaz da svaka budala u Srbiji može postati ministar.
Pošto je Ješić uspešno rasprodao sve što je imao u Inđiji, ja zbog vremena sada neću govoriti o tome, biće prilike, kako to opština prodaje zemljište za jedan evro po metru kvadratnom, a onda kasnije preprodaje to zemljište za 15 do 20 evra po metru kvadratnom. Očito, sve te transakcije i malverzacije bile su najbolja preporuka da sada postane savetnik u ovoj, aktuelnoj vladi DOS-a.

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 145. Poslovnika o radu Narodne skupštine Republike Srbije podneo sam amandman na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama.
Amandman se odnosi na član 2. Predloga zakona, koji se menja i glasi: ''U članu 7. tačka 3) briše se.''
Naime, ne može se zahtevati od sportskih organizacija da odgovaraju za ponašanje klubova svojih navijača, a pogotovo ako imamo u vidu činjenicu da su mnoge sportske organizacije posvađane i u sukobima sa klubovima svojih navijača. Niko ne želi da strepi za život i bezbednost svoje dece kada ih pošalje na neku sportsku priredbu.
Kao dete, rado sam išao na utakmice, a posebno mi je u lepom sećanju ostala jedna od prvih utakmica na kojoj sam bio – Zvezda-Bajern, 1991. godine u Beogradu. Tada sam još živeo u Hrvatskoj, naravno, vaspitan u duhu srpskog nacionalizma i patriotizma, uspeh na sportskom terenu doživljavao sam kao pitanje nacionalne časti i ponosa.
Kao navijač ne mogu da razumem ljude koji zbog navodne ljubavi prema svom klubu mogu biti u stanju da nekome nanesu teške telesne povrede ili čak da oduzmu nekom život, što se nažalost dešavalo na našim terenima.
Evidentno je da nešto treba preduzeti povodom sve učestalijih incidenata i nemilih scena na našim stadionima i u halama. Ovaj zakon, koji je predložila Vlada Republike Srbije, ima niz manjkavosti i kontradiktornosti.
Tako, imamo član koji kaže da je zabranjena prodaja alkoholnih pića u sportskom objektu, što je u redu, ali kako ćete uspeti da zabranite prodaju alkohola na udaljenosti od jednog kilometra od sportskog objekta, i to, tri časa pre i tri časa posle utakmice koja se održava.
Teško je zakonom predvideti zatvaranje prodavnica i ugostiteljskih objekata u tako širokom krugu oko sportskog objekta.
U članu 20. predviđene su drakonske kazne, pa tako po vama ispada, da ko izazove navodno nacionalnu mržnju, na primer, isticanjem neke parole na utakmici sa hrvatskom reprezentacijom ili nekim hrvatskim klubom, može dobiti kaznu zatvora veću nego hrvatski zločinci i zlikovci koji su proterali i ubijali Srbe.
Pominjete i kažnjavanje cele grupe, zatim, posebnu odgovornost za vođu grupe, a ova terminologija neodoljivo podseća na terminologiju Haškog tužilaštva – udruženi zločinački poduhvat i komandna odgovornost. Iskreno se nadam da vam haški inkvizitori nisu bili inspiratori za pisanje ovog zakona.
Ako bi se ovaj zakon zaista i primenio u praksi, a znamo da je ranije zabranjeno unošenje zastava, baklji, velikih transparenata, naše utakmice ličile bi na parastose, a naši stadioni bili bi još prazniji. Znamo da bez publike nema ni velikih utakmica, a bez velikih utakmica nema velikih igrača, niti uspeha na sportskom terenu. Inače, jedna od negativnih stvari koja se kod nas dešava je mešanje politike, odnosno političara u sport. Navešću vam primer iz opštine Inđija.
Tamo je predsednik opštine, Goran Ješić, preuzeo FK "Inđija" i taj klub je te iste sezone odmah ispao u niži rang takmičenja. Vlada Srbije donosi izmene Zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama i predviđa rigorozne kazne. Ako je tako, onda bi prvo trebalo da sankcioniše svog novopečenog savetnika, Gorana Ješića, zbog tragikomičnog događaja koji se desio u Inđiji.
Naime, 13. septembra 2006. godine posle utakmice prve lige "Telekom Srbija" između FK "Inđija" i BASK iz Beograda, koja je završena rezultatom 1:1, nezadovoljni suđenjem sudije Gorana Jeknića, predsednik opštine Goran Ješić i njegov brat Vladimir fizički su se obračunali sa nesrećnim sudijom.
Po rečima mnogobrojnih očevidaca na ulazu u svlačionicu, Vladimir Ješić pljunuo je sudiju Jeknića, a potom, u opštem haosu koji je nastao, uspeo je da se provuče kroz noge komesaru za bezbednost i nesrećnog sudiju ščepa između nogu. Sudija je nekako uspeo da se izvuče, izbegne kastriranje, koje mu je namenio Vladimir Ješić, koga su od tada građani Inđije prozvali – Vlada kajgana, pobegao je u svlačionicu, ali je tada u svlačionicu uleteo pobesneli predsednik opštine Goran Ješić i počeo divljački da udara sudiju. Od teških telesnih povreda sudiju su spasili predstavnici kluba Filipović Dragan i Miljanić Aleksandar, koji su zaustavili i smirili Ješića.
Gorana Ješića DS predstavlja kao najuspešnijeg gradonačelnika u Srbiji, niti je gradonačelnik, nego je samo predsednik opštine, a koliko je uspešan najbolje govore rezultati proteklih parlamentarnih izbora, kada je DS u Inđiji, na čijoj je listi bio Ješić, osvojila 23% glasova naspram 44%, koliko je osvojila SRS.
Ješić je uspešan, čak verovatno i jedan od najuspešnijih u ''žutom'' preduzeću kada je u pitanju rasprodaja zemljišta i atraktivnih lokacija u Inđiji. Tako je on privatnoj firmi iz Beograda prodao zemljište koje je pripadalo Zemljoradničkoj zadruzi po ceni od jednog evra po kvadratu. Zatim je na to zemljište doveo grupu "Peperse", a u izgradnju infrastrukture na tom privatnom zemljištu opština je uložila oko 700 miliona evra. Vlasnik tog zemljišta se javno hvali kako to zemljište sada vredi od 10 do 20 evra po kvadratu.
Nastup "Pepersa", inače, pratile su i brojne mahinacije. Mesto na kome je održan taj koncert registrovano je kao važno arheološko nalazište "Rupine" i to arheološko nalazište sada je potpuno uništeno. Kada pominjem nastup "Pepersa", treba istaći da je Ješić u samom startu obmanuo građane i javnost Srbije najavljujući koncert, a u stvari u ugovoru jasno piše da se radi samo o festivalskom nastupu i da će "Pepersi" izvesti samo 12 pesama.
Kada je reč o mutnim poslovima u Inđiji, kojih ima na pretek, navešću vam još jedan primer. Krajem 2005. godine, odlukom Direkcije za izgradnju opštine Inđija, dato je na 99 godina ''Merkatoru'' navodno neizgrađeno građevinsko zemljište, na kome su u stvari bile tri zgrade u kojima su bila smeštena javna preduzeća. Te zgrade srušila je i rušenje naravno naplatila firma ''Ival komerc'', čiji je vlasnik odbornik u Skupštini opštine Inđija i Ješićev koalicioni partner, Sreten Jovanović.
Nije toliki problem što je Jovanović Ješićev koalicioni partner, već pitanje kako se neizgrađenim građevinskim zemljištem može smatrati zemljište na kome postoje objekti već 80 godina, koji su bili, čak, registrovani i kao kulturno istorijski spomenici. Kako neko naplaćuje rušenje na navodno neizgrađenom građevinskom zemljištu, ali ako ste u Inđiji koalicioni partner Gorana Ješića, očito da vam je sve dozvoljeno.
Široj javnosti Ješić je postao poznat neposredno posle petooktobarskog puča, u kome je aktivno učestvovao. Mnogobrojni građani Inđije sećaju se njegovog povratka iz Beograda u Inđiju, kada je ponosno pokazivao okupljenim građanima delove pokradenog nameštaja iz zapaljene Savezne skupštine.
(Predsedavajući: Gospodine Sekuliću, mislim da smo se malo udaljili od teme)
Gospodine Albijaniću, sačekajte, pa ćete na kraju vi shvatiti šta je poenta. Proslavljajući tako uspešnu pljačku, u Ješićevom maniru, pravog vandala, ispuštao je neartikulisane krike i tako urličući pokazivao da je zadovoljan osvojenim plenom, što kaže kolega Marković. To mu je verovatno bila i najbolja preporuka da ga DOS postavi za predsednika opštine Inđija.
A šta ga je sada preporučilo da ga potpredsednik Vlade Srbije, Božidar Đelić, postavi za svog savetnika za direktne investicije? Da li obmane i lažna obećanja kako će u Inđiji izgraditi banju?
Priča o banji bila je njegova okosnica u kampanji za protekle lokalne izbore. Čak je imao i spotove u kojima je pokazivao tu nepostojeću banju.
Zatim, imali smo priču o dovođenju fabrike ''Gorenje''. Fabrika ''Gorenje'' izgradila je svoj pogon, ali u opštini Stara Pazova, gde SRS vrši vlast. Dalje, imali smo još jednu obmanu o izgradnji fabrike ''Donkafe''. Ta fabrika nikada, takođe, nije došla u Inđiju, nego je izgrađena na teritoriji opštine Pećinci. Ješić je obećavao dolazak nemačke fabrike "Mehler AG", ali i od toga, naravno, nije bilo ništa.
Evo, navešću vam još samo jedan primer, početkom 2006. godine Ješić je nekoliko meseci neprekidno na lokalnoj televiziji najavljivao kako će Italijani investirati u Inđiju i kako će izgraditi najveću fabriku za proizvodnju papira na Balkanu. Čak se hvalio kako će kamen temeljac za tu fabriku položiti, lično, tadašnji italijanski premijer, Silvio Berluskoni. I od toga nije bilo ništa, a Ješić se onda nije libio da 4. avgusta 2006. godine, u emisiji ''Oči u oči'', na ''Sremskoj'' TV tog istog Berluskonija naziva – ''najglupljim Italijanom''.
O uspešnosti Ješića najbolje vidimo iz podataka od aprila 2007. godine, kada je Izvršno veće Vojvodine Inđiju svrstalo, u Izvršnom veću DS vrši vlast, u red nedovoljno razvijenih opština. Postavljanje Ješića za savetnika i njegovo uvođenje u Vladu Srbije na najbolji mogući način govori o prirodi koalicije novog-starog DOS-a. Tako će Ješić sedeti u Vladi čijeg je predsednika, Vojislava Koštunicu, u magazinu ''Standard'', evo, ovde imam magazin ''Standard'', nazvao – ''lokalni džiber'', a za ministra u Vladi, Velimira Ilića, tvrdi da je Velja Ilić dokaz da u Srbiji svaka budala može postati ministar.
(Predsedavajući: Gospodine Vukeliću, molim vas, da birate termine za skupštinskom govornicom)
Ja citiram izjave vašeg koalicionog partnera. Evo, kada insistirate i pročitaću vam. Na pitanje novinara kako ocenjuje približavanje DS i DSS, Ješić odgovara: ''Da se ja pitam, sa DSS nikada ne bih pravio koaliciju, ali se ne pitam. Kada neko vidi Velimira Ilića svaka budala u Srbiji može da kaže – mogao bih i ja da budem ministar. I u pravu je.''
Opet se ispunila ona narodna izreka da se sličan sličnom raduje, pa je tako vojvoda od ''Meridijan'' banke, Božidar Đelić, sada zaista dobio veliko pojačanje, a Vlada DOS-a, koja je inače skrpljena s koca i konopca, ulaskom Ješića u Vladu zaista je dodirnula dno.
Evo, pošto me Albijanić opominje, zadržaću se na ovome.

Dame i gospodo narodni poslanici, Srpska radikalna stranka se naravno zalaže za zaštitu životne sredine. Oblast zaštite životne sredine kod nas nije dovoljno pokrivena i u poslednje vreme smo imali ekološke katastrofe.
Naše reke su zatrovane. U Toplici, Tisi, Zapadnoj Moravi imali smo enormna trovanja ribe. Ovde ceo dan pričate hvalospeve o Kjoto Protokolu. Da li ćete usvajanjem ovog protokola pomoći građanima Pančeva, Smedereva, Šapca? Plašim se da nećete.
Mi srpski radikali, kao ljudi koji vole svoju zemlju, želimo da Srbija bude bezbedna i zdravo mesto za život nas i generacija koje dolaze.
Iz materijala vidimo da je Kjoto Protokol sačinjen 1997. godine, a stupio je na snagu u februaru 2005. godine. Vidimo da su potpisnice ovog protokola Kjoto i neke zemlje NATO pakta. Dakle, i oni se zalažu navodno za zaštitu i očuvanje životne sredine.
Kako to da su, kao zemlje koje se zalažu za zaštitu životne sredine, stotine tona kasetnih, i što je najgore uranijumskih, bombi bacile na našu zemlju. Bio je to prvi rat koji je poveo NATO u svojoj pedesetogodišnjoj istoriji. Bile su to prve bombe bačene na evropsko tlo iz arsenala NATO-a. Reč je o događaju koji će nesumnjivo ući u tamnu stranu svetske istorije.
U redosledu žrtava atomskog bombardovanja, iza Hirošime i Nagasakija, naći će se i Srbija. Mi smo, istini za volju, malo bolje prošli jer su bombe bile sa osiromašenim, tj. razblaženim uranijumom.
Čime je naša zemlja zaslužila takvo varvarsko uništavanje od strane Amerike i ostalih zemalja NATO? Da li zato što smo branili deo svoje zemlje od terorista?
Čak je i Amerika Oslobodilačku vojsku Kosova svojevremeno stavila na listu terorističkih organizacija.
To što smo branili svoj suverenitet bio je izgleda osnovni greh da nam NATO u akciji "Milosrdni anđeo" uništava i truje zemlju sa osiromašenim uranijumom.
Nije to bio prvi napad na naš narod od strane NATO pakta. Bombardovanju Srbije prethodilo je i bombardovanje našeg srpskog naroda u Republici Srpskoj, a poznato je i učešće Amerikanaca i njihova pomoć neoustaškoj vojsci u akciji "Oluja" i etničkom čišćenju Srba sa prostora Republike Srpske Krajine. I u bombardovanju Republike Srpske takođe je korišćen osiromašeni uranijum od strane navodnih boraca za očuvanje zdrave životne sredine.
Pored toga što je NATO bombardovao našu zemlju sa osiromašenim uranijumom, a sada nam otima teritoriju, Demokratska stranka se zdušno zalaže za ulazak u taj isti NATO pakt. Istovremeno se navodno zalaže za opstanak Kosova i Metohije u sastavu Srbije.
Takvim pričama o ulasku u NATO pakt direktno guramo prst u oko prijateljskoj Rusiji, koja nam je jedina nada da će Kosovo i Metohija ipak ostati u sastavu naše države.
Danas raspravljamo o Protokolu Kjoto i zaštiti životne sredine. Predstavnici vlasti se trude da nas ubede kako ovaj protokol treba prihvatiti jer im je stalo do zaštite životne sredine.
Bilo bi dobro da i ova priča predstavnika vlasti ne ostane samo isprazna demagogija i spisak lepih želja o zaštiti životne sredine, a da istovremeno u bescenje prodaju naše fabrike Amerikancima, najvećim zagađivačima, kojima ne pada na pamet ovaj Kjoto protokol potpišu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ono što prvo pada u oči kada je reč o Sporazumu o izmeni i pristupanju Sporazumu o slobodnoj trgovini u centralnoj Evropi jeste to da je jedan od potpisnika ovog sporazuma i UMNIK u ime Kosova.
Zašto se u ovom materijalu pominje Kosovo, a ne Kosovo i Metohija?
Da li to nekome smeta Metohija, jer se tako iz samog imena, koje potiče od reči "metoh" – crkveni posed, vidi da je reč o istorijskoj srpskoj zemlji. Zatim, jedan od potpisnika je i Hrvatska.
Kažete da je Sporazum CEFTA jedan od preduslova, prvi korak ka našem ulasku u EU. Ako nam taj korak vodi preko Hrvatske i UMNIK-a, čini mi se da se u toj EU nećemo baš dobro provesti, naravno, kada nas vi iz DOS-a uvedete u EU 2015, 2020. ili 2025, kako je to najavio nemački ambasador Cobel ili će to možda biti 2125.
Znamo da hrvatske firme već haraju po Srbiji i mahom upropaštavaju privatizovane srpske firme, dok je našim firmama gotovo zabranjen ulazak na hrvatsko tržište.
Umesto što ovaj sporazum donosi po hitnom postupku Dosovska vlast, predvođena predsednikom DS Borisom Tadićem, trebalo bi da se po hitnom postupku pozabavi srpskim narodom koji je proteran sa prostora nezavisne države Hrvatske, da se tom narodu vrate elementarna ljudska i građanska prava.
Između ostalog, pravo na povratak bez šikaniranja i policijske torture, kojima su izloženi povratnici, pravo na sredstva za obnovu i izgradnju porušenih kuća, stanova i druge nepokretne imovine, a zatim da im se vrati stanarsko pravo. Po zvaničnim podacima OEBS-a radi se o 50.000 stanova i zahtevima da oni budu vraćeni.
Zatim, da im se vrati pravo na penzije sa retroaktivnim delovanjem. Naime, penzioneri koji su izbegli sa prostora Hrvatske od početka 1991. godine do 1996, 1997. godine nisu primali penzije. Te zaostatke od nekoliko godina ni do danas nisu primili.
Iz ovog primera se vidi sva perfidnost hrvatske države. Neprekidnim odlaganjem rešenja ovog problema Hrvatska država prosto čeka da ovi ljudi biološki nestanu.
Šta je sa pravom Srba na povratak, šta je sa nekoliko hiljada Srba protiv kojih su hrvatski nadležni organi podigli optužnice za ratne zločine?
Na tim optužnicama nalaze se svi značajni predstavnici Srba iz Hrvatske, ali pre svega obični ljudi koji su samo branili svoje živote i živote svojih porodica.
Ovo su samo neki od problema koje ima naš narod proteran sa prostora AVNOJ-ske Hrvatske, za DOS-ovsku vlast, to izgleda nije prioritet, nego je tema Sporazum CEFTA, koji će širom otvoriti vrata prekomernom uvozu iz Hrvatske i time ugroziti domaću proizvodnju i zaposlene.
Predsednik Demokratske stranke Boris Tadić nema vremena da se pozabavi pitanjima Srba Krajišnika, verovatno od silnog izvinjavanja Stipi Mesiću, Stipi Mesiću koji je bio prvi saradnik Franje Tuđmana i predsednik hrvatske Vlade u vreme najveće nesreće koja je zadesila srpski narod od strane hrvatske neoustaške vlasti.
Mi Srbi proterani iz Hrvatske sa pravom se pitamo u ime koga i zašto se izvinjava Tadić. Da li se izvinjava za stotinu hiljada proteranih Srba i da li se izvinjava za hiljade pobijenih, čiji je jedini greh bio to što su bili Srbi?
Da li se izvinjava za ''Loru'', ''Divoselo'', ''Koranski most'', ''Marino selo'', ''Pakračku poljanu'', ''Paulin dvor'', ''Bljesak'', ''Oluju''... mogu se tako srpska stratišta nabrajati unedogled?
Da li se izvinjava što je 2. maja 1995. godine hrvatski avion, jureći izbegličku srpsku kolonu iz zapadne Slavonije, prešao na teritoriju Republike Srpske i kod Gradiške bombardovao tu izbegličku kolonu i tom prilikom je poginulo dvoje maloletne dece? Taj avion je oboren, a pilot koji je u njemu poginuo zvao se Rudolf Peršin. Tog ubicu nevine srpske dece Hrvatska država je posmrtno proglasila nacionalnim herojem. Virus i maniju izvinjavanja Tadić prenosi na svoje saradnike, pa se tako i oni sada izvinjavaju crnogorskoj Vladi, verovatno zato što je ta crnogorska Vlada pokušala da ubije vladiku Filareta.
Taj mazohizam predstavnika Demokratske stranke prelazi u sadizam prema sopstvenom narodu, a šta je drugo nego sadizam, kada se na dvanaestogodišnjicu ''Oluje'', najveće tragedije srpskog naroda, na prvom programu RTS-a prikazuje film o padu Krajine. U tom filmu se Srbi prikazuju kao ludaci i izdajnici, a Ante Gotovina - ustaški zlikovac, kome čak ni Haški tribunal nije mogao da progleda kroz prste, predstavljen je kao veliki humanista. Da nije bilo znaka RTS-a svako bi bio uveren da gleda hrvatsku radio televiziju.
Srbi iz Hrvatske trpe najgore moguće pritiske od hrvatske vlasti, ali ono što najviše boli je nebriga sopstvene, matične države Srbije. Tako da ispada da srpski ministri iz Demokratske stranke više brinu o krdu konja lipicanera i jureći njihovu ždrebad u pokušaju da ih prebroje, nego o elementarnim pravima Srba proteranih iz Hrvatske. Hrvatska država je stvorena na srpskim žrtvama i zgarištima, nadam se da, između ostalog, i ovim sporazumom CEFTA nećete omogućiti Hrvatima da razviju svoju privredu i šire svoje tržište uništavajući srpska preduzeća, tržište i privredu. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, svaki pripadnik srpskog naroda koji ima bar minimum nacionalne svesti mora da bude ponosan na postojanje Republike Srpske, koja je nastala borbom srpskog naroda za slobodu i opstanak zapadno od Drine.
Koliko je vama stalo, gospodo iz DOS-a, do ovog sporazuma i uopšte do opstanka Republike Srpske govori vaše prisustvo, odnosno neprisustvo u ovoj sali.
Narodu u Republici Srpskoj i Republici Srbiji je jedan narod. Nema nikakve razlike između Srbina u Semberiji i Srbina u Mačvi. Nema nikakve razlike između Srbina u Posavini i Srbina u Sremu. Dakle, jedan prirodan proces je ujedinjenje jednog te istog naroda.
Kroz celu istoriju Bosna je smatrana srpskom zemljom. Posle Drugog svetskog rata u Ustavu Bosne i Hercegovine i Ustavu Republike Srbije Srbi su bili konstitutivni narod. Evo u tome vidimo svu nedoslednost tzv. međunarodne zajednice.
Dakle, Srbi, koji su bili konstitutivan narod u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini, nemaju pravo na samoopredeljenje, a Albanci na Kosovu, koji su bili etnička manjina, imaju pravo i po svaku cenu sada pokušavaju da im daju nezavisnost.
Srbi u Republici Srpskoj Krajini nisu imali nikakva prava. Čak su Amerikanci Hrvatima pomogli u završnom genocidu nad srpskim narodom u operaciji "Oluja".
Međunarodna zajednica je razbila bivšu SFRJ, a sada po svaku cenu i veštački pokušava da očuva veštačku tvorevinu kakva je Bosna i Hercegovina. Nedoslednost tzv. međunarodne zajednice, čiji su predstavnici i notorni lažovi, poput visokog predstavnika, bivšeg predstavnika u Bosni i Hercegovini, Pedi Ešdauna, i nije toliko iznenađenje za srpski narod, ali problem je i ono što boli srpski narod u celini, jeste ponašanje predstavnika naše vlasti, vlasti DOS-a.
Danas kada je ugrožen opstanak i elementarno pravo naroda u Republici Srpskoj, predsednik Republike Srbije Boris Tadić jurca od Zagreba do Sarajeva i izvinjava se, a u ime koga? Sećamo se da je bio na 10-godišnjici Srebrenice. Naravno u Bratuncu i u Skelanima nije mu padalo na pamet da bude. Kada je bila 10-godišnjica "Oluje" i 10 godina progona srpskog naroda iz Hrvatske na parastosu u crkvi Svetog Marka došao je sa velikim zakašnjenjem. Time je valjda hteo da pokaže koliko mu je stalo i koliko je imao želju da prisustvuje tom parastosu.
Ko je spreman da se izvine srpskim žrtvama? Je l' se Tadić možda izvinjava za Medački džep, za Paulin dvor, za "Bljesak" za "Oluju", za Pakračku Poljanu, za Koranski most? Je l' se možda izvinjava za smrt banjalučkih beba? Je l' se možda izvinjava za Skelane, Bratunac? Je l' se možda izvinjava za srpske žrtve u Sarajevu?
Da ne pominjem da li se možda izvinjava za zločine nad srpskim narodom koji su počinjeni u Drugom svetskom ratu i o tome možete najbolje da se informišete u najnovijoj knjizi prof. dr Vojislava Šešelja, istorijskom delu, ''Rimokatolički zločinački projekat stvaranja veštačke hrvatske nacije''. Da nesreća po srpski narod bude veća, vidimo komentar neoustaša predsednika Hrvatske stranke, Ante Đapića, koji kaže da je Tadićevo izvinjenje dobar potez, ali da nije dovoljno, jer sada treba da dođe na red naplata ratne odštete. Taj isti Đapić prisustvuje u Zagrebu na Maksimiru, na Tomsonovom koncertu, gde sve vrvi od mržnje prema srpskom narodu.
Na kraju, ovde vi kažete u ovim materijalima, da posebno treba unapređivati saradnju u sledećim oblastima, pa pominjete informisanje, zaštitu sloboda i prava građana u skladu sa najvišim međunarodnim standardima, zatim suzbijanje kriminala. Zašto ste onda na onakav kriminalan načini isporučili generala Tolimira u Hag? Da još jedan Srbin tamo skonča, ne bi li vi umilostivili Karlu del Ponte.
Na kraju, želim samo još jednu stvar da istaknem, vi ovde stalno provlačite tezu kako se ovde neko takmiči u patriotizmu, od početka, od konstituisanja ove sednice nekoliko puta ste pominjali, kako tamo gde su radikali branili srpski narod, kako tamo radikala više nema.
Ovo sada ne govorim kao poslanik SRS i kao član SRS, nego kao pojedinac i u svoje lično ime.
Osnovni motiv zašto sam učlanjen u SRS i zašto se bavim politikom, jeste morali dug prema Vojislavu Šešelju i SRS-u, prema Vojislavu Šešelju koji je jedini bio uz srpski narod u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj, onda kada mu je bilo najteže, kada se borio za slobodu.
Nemojte, molim vas, da se zarad svojih jeftinih političkih poena na takav način izrugujete sa tragičnom sudbinom sopstvenog naroda.

Dame i gospodo narodni poslanici, članom 5. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, utvrđeno je da Narodna skupština bira organ koji je nadležan za praćenje i ostvarivanje prava građana na obaveštenost. Dakle, treba da izaberemo Poverenika za informacije od javnog značaja. Taj Poverenik, čak i da je najstručniji, a ne kao što smo čuli, Rodoljub Šabić, teško da će se izboriti sa ovom vladom koja je očito hronično neobaveštena.
Pravo je građana Srbije i nas narodnih poslanika da znamo istinu o hapšenju generala Tolimira. Zašto krijete istinu da je general Tolimir uhapšen ovde u Beogradu i da ga je uhapsila srpska policija. Pitamo se koliko još Srba treba da umre u Haškom tribunalu da biste vi ispunili bar privremeno apetite, večito gladne Karle del Ponte. Od ovakve Vlade, Vlade povampirenog DOS-a građani Srbije ništa drugo nisu mogli ni da očekuju. Navodno se zalažete za jačanje veza sa Republikom Srpskom, a na ovako sraman način ophodite se prema ljudima koji su se borili za taj narod u Republici Srpskoj i za Republiku Srpsku.
Da nije bilo Tolimira, Ratka Mladića i ostalih koje ste već isporučili ili koje još jurite po Srbiji, ne bi bilo ni Republike Srpske ni Srba u njoj. Bilo bi ih po logorima, po jamama koje su, kao i u Drugom svetskom ratu, za nas spremali muslimani i ustaše. Hapsite srpske generale, a sastajete se sa ustaškim zločincima. Dočekujete ovde Stipu Mesića koji je 1991. godine bio glavni saradnik Franje Tuđmana na uništavanju Srba u Hrvatskoj.
Taj vaš prijatelj iz DOS koji je kao i vi veliki evropejac i demokrata, zločinačku akciju "Bljesak" naziva savršeno profesionalno obavljenim zadatkom. Od Stipe Mesića, Srbe možda jedino više mrzi predsednik Hrvatske stranke prava Ante Đapić, dostojni naslednik ustaškog poglavara Ante Pavelića.
Inače je poznato da je taj ustaša Ante Đapić rado viđen gost kod potpredsednika G17 plus Ivane Dulić-Marković. Pored toga što se druži sa Ivanom Dulić-Marković, Ante Đapić voli da svrati na Tompsonov koncert, naravno, kao počasni gost.
Povodom tog fašističkog koncerta reagovao je i direktor Centra "Simon Vizental", ali niko od zvaničnika srpske vlade nije reagovao, pa ni ovaj novi – stari Poverenik Rodoljub Šabić. Vama je važno da bespogovorno ispunjavate obaveze prema Haškom tribunalu, i da vas Karla del Ponte pohvali. Takozvani Haški tribunal zbog svih svojih sramnih presuda, predstavlja pravno ruglo i civilizacijsku sramotu, a oni koji se raduju isporučenjima i koji progone srpske junake i njihove porodice, predstavljaju sramotu za Srbiju. (Aplauz.)

Dame i gospodo narodni poslanici, na osnovu člana 145. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije podnosim amandman na Predlog zakona o dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja.
Dakle, amandman predviđa da se u članu 6. reč ''danom'' zamenjuje rečima ''osmog dana od dana'', a onda ide od objavljivanja u Službenom glasniku. Pitam vas da li su razlozi iz člana 196. Ustava Republike Srbije postojali i 30. maja 2007. godine, kada su predsednik Narodne skupštine i poslanici skupštinske većine tvrdili da ne postoji obaveza poštovanja člana 5. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije.
Vi ovde u materijalu kažete da nedonošenjem ovog zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po rad organa i organizacija. I kažete da su to istovremeno i razlozi zbog kojih se predlaže da ovaj amandman stupi na snagu danom njegovog objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije.
Pitam vas, zašto ste onda 30. maja kršili član 5. Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije, ako je donošenje zakona o slobodnom pristupu informacija od javnog značaja toliko hitno, zašto ste onda pred Narodnu skupštinu stavili Zakon o vladi i Zakon o državnoj upravi, a što je, kako su poslanici SRS dokazali, bilo kršenje Ustavnog zakona.
Dalje, vi kažete da se za poverenika bira lice sa priznatim ugledom i stručnošću u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava. Da li ćemo mi to dobiti poverenika iz neke od ovih poznatih nevladinih organizacija? Videli ste ovde da je za zamenika sekretara Narodne skupštine postavljen čovek koji je i član DS, i član CESID-a. Nameće se zaključak da nevladinim organizacijama ponestaje novca koji su dobijali sa Zapada, pa hoćete sve da ih uhlebite u Narodnoj skupštini.

Zatim, kažete da poverenik ne može biti lice koje obavlja funkciju ili koje je zaposleno u drugom državnom organu ili političkoj stranci. Znači, vi se ovde igrate demokratije. Jasno je da je ovo najobičnija farsa i lakrdija, i da zamajavate građane. Svako ko bude postavljen za poverenika, potpuno je izvesno da će biti slepi poslušnik stranke koja ga ovde postavi.
Dakle, Sonja Liht je ovde, kako smo čuli, dovela predsednika Skupštine Dulića. Izgleda da još neko od njenih poverenika....