Dame i gospodo narodni poslanici, slušavši ekspoze mandatara za sastav Vlade, u jednom trenutku smo svi, čini mi se, pomislili kao i David Štrbac šta nam se sve od miline može zbiti, između ostalog i da ne možemo da dišemo, takav spisak lepih želja, bez stvarnog i realnog programa, bez rešenja, bez načina na koji će se zemlja izvući iz krize, bez konkretnih pitanja, koja moraju da se reše, osim hapšenja, ovde nismo ni čuli. Nismo čuli ni činjenicu da u Srbiji mali broj fabrika, od 5. oktobra još mnogo manji broj fabrika radi, funkcioniše. Mislim da su to 25 fabrika, koje su prestale sa proizvodnjom od 5. oktobra. Na koji način će one pokrenuti proizvodnju, na koji način će građani Srbije moći da prežive, na koji način će moći da žive bolje, kako je mandatar obećao?
U svom ekspozeu mandatar je pomešao ingerencije savezne i republičke vlasti, kao da nije čitao naše ustave kao najviša pravna akta naše zemlje.
Kao jedna od prvih tema, o kojoj je govorio, bila je odnos između Republike Srbije i Republike Crne Gore i šta ćemo mi to nuditi Crnoj Gori, kakav je to naš predlog za opstanak zajedničke države i na koji način mi to želimo da rešimo. Plašim se da je time mandatar Đinđić ukazao na činjenicu da će se ići ka stvaranju saveza država ili ka potpunom otcepljenju Crne Gore od SR Jugoslavije. Ta tema nema apsolutno nikakve veze sa republičkim parlamentom i sa republičkom Vladom. Možda će imati neke veze, trenutno nema. Ali, ako će imati, onda možemo odmah da raspustimo i saveznu vladu i saveznog predsednika da otpustimo i sve savezne državne organe i savezne državne službe.
Dalje, gospodin Đinđić kaže da je izborni program DOS osnov političkog, ekonomskog i socijalnog programa nove Vlade Republike Srbije. Postavlja se pitanje čiji je to program, koji je to program DOS-a? Da li onaj, koji su objavili u predizbornoj kampanji, u kome se osim načelnih rešenja ne govori ništa konkretno, pa opet niste sigurni šta je program DOS-a, jer kada budemo govorili o pojedinim predstavnicima predložene Vlade Republike Srbije, uverićete se da su njihova programska opredeljenja potpuno različita ili suprotna.
Gospodin Đinđić kaže da on želi da se stvori saradnja između Srbije i Kosova. Pa valjda u programu DOS-a i u svemu onome što su govorili pred ove izbore bilo je reči o tome da je Kosovo sastavni deo Srbije, a ne da Kosovo sarađuje sa Srbijom. To je nešto što nas je prilično iznenadilo, gotovo da ne možemo da razumemo takav politički stav. DOS je to obećao, kao i sve druge političke organizacije. Ne mislite valjda da su građani Srbije tako brzo zaboravili koja su im obećanja bila.
Govore o problemima na jugu Srbije, inače govoreno je samo o nasleđenim problemima, o svemu što je bilo loše ranije. Pitam se da li gospodin Đinđić u tih deset godina računa i Vladu demokratsko - socijalističku, kada je njegova stranka bila na vlasti 1992. godine ili računa, ima negde oko 40 godina vlasti ukupno njegovih članova Vlade, koji su bili na vlasti, pre svega sa Socijalističkom partijom Srbije, ali i u Savezu komunista Jugoslavije i tako dalje. Valjda i njih računa, kada govori o onima zbog kojih su nasledili ovako loše i ovako teško stanje. Ali, ne samo da od njih nisu nasledili, već ni od koga nije nasledio teško stanje na jugu Srbije. Za to je odgovorna DOS-ova vlast, jer je ta teritorija okupirana u novembru mesecu prošle godine. DOS je obećao da će odmah posle izbora, čak neki iz Grupe 17 da će to biti 25. decembra, da će se rešiti pitanje suvereniteta Srbije na tom delu naše teritorije i da neće biti nikakvih problema, da će to demokratska Srbija da reši u dogovoru sa takozvanom Međunarodnom zajednicom, da će sve ići u srpskom interesu, a na uštrb onih koji se suprotstavljaju novoj demokratskoj Srbiji. Kao što vidimo, od toga ništa.
Demokratska Srbija se dokazuje i pokazuje pretnjama, hapšenjima. Nova demokratska Srbija se dokazuje mašinkama, koje je juče uperila u neke ljude, mislim iz Socijalističke partije Srbije, to sam video na državnoj televiziji. Ranije su, kada neko izvuče pendrek, pa su sve novine to objavljivale, nešto ne vidim da su se pretrgli da objasne koje su to jedinice uperile puške. Nisu to automatske puške, ja nisam nikada video one puške, koje su oni juče uperili na narod. Odmah su to uradili, ali su zato brže - bolje predali još neki punkt Albancima na jugu Srbije. To je nešto što je nedozvoljivo i to je nešto za šta ne može da bude odgovoran bilo ko drugi osim DOS-a, koji je to sproveo, odnosno dozvolio i sa tim se pomirio. I sada nam još Karl Bilt preti mirovnom konferencijom, nekim novim Dejtonom, kao da će to otprilike biti srpska budućnost ili je to rešenje naših nacionalnih problema.
Ima nešto zbog čega sam prilično siguran da se to neće ostvariti. To je dosadašnja praksa posle 5. oktobra pokazala. Mi smo u Srbiji imali najnedemokratskije izbore od 1990. godine pa naovamo (smeh u sali), imali smo najprljaviju kampanju. ... Ovim nevaspitanim poslanicima iz DOS-a, koji se smeju, a koji ništa ne znaju, to mogu da potvrdim, zato što sam učestvovao gotovo u svim kampanjama i mnogo češće kao opozicioni poslanik, samo jedanput kao neko ko je pripadao vlasti. Mnogo češće sam bio i na Miloševićevim sudovima, ne znam zbog čega, nego što su oni i sanjali da mogu da kažu i izgovore rečenice protiv njega (aplauz). Tek toliko da bi se, gospodine predsedniče, prizvali pristojnosti, ničemu drugom.
Što se tiče ovoga o čemu sam počeo da govorim, tiče se demokratije o kojoj se stalno govori. Ta demokratija nam je donela najprljaviju kampanju protiv političkih protivnika na izborima u decembru mesecu. Nikada tako podla, prljava i perfidna kampanja protiv političkih protivnika u Srbiji nije vođena. I nikada je niko tako nije vodio. Možda socijalisti 1993. godine, ali pošto je to bilo relativno davno, čini mi se da je ova vaša u decembru mesecu nadmašila (pojedini poslanici dobacuju sa mesta).
Molio bih, gospodine predsedniče, da uputite opomenu nepristojnim poslanicima koji dobacuju. Što se tiče nas, i kada gubimo, odmah priznamo da gubimo. I kada pobeđujemo, odmah kažemo da pobeđujemo. Ali i kada pobeđujemo, ne uzimamo ni puške, ni bagere i nikoga ne rušimo i ništa ne spaljujemo, nego izađemo na konferenciju za novinare i saopštimo rezultate (aplauz). To je razlika između vas i nas.
Plašim se ovog stalnog pominjanja demokratije. Sva demokratija pretvorila nam se: ovaj će biti uhapšen danas, ovaj prekosutra, ovaj za četiri dana, ovaj za deset dana, ovaj za 50 dana.
Neka budu svi pohapšeni, možete da pohapsite sve u Parlamentu, šta će vam opozicija. Tako je vladao Tito i Kim Il Sung. Oni su, otprilike, sve medije držali pod svojom kontrolom i kompletnu javnost držali pod svojom kontrolom, kao što to vi danas činite. I, nije nikakav problem. Mi smo to preživljavali. Bar nas radikale nemojte time da plašite. Možete, možda, ovde socijaliste. Mi smo skoro svi bili u zatvoru. Ja nisam bio u zatvoru, ali, znate, nekako se tužno osećam - svi moji bili, a ja nikako i ne bi bilo loše da to probam.
Što se tiče vaše demokratije čini mi se da to postaje već prilično smešno svima. Ranije smo mi govorili, a ja ću to sada da ponovim. Znate, to je kao malo dete kada nacrta slona ili konja, pa da bi reklo svojim roditeljima da je to slon ili konj, on mora da napiše da je to slon ili konj. Tako i vi stalno govorite o demokratiji, o demokratskoj transparentnosti.
Sada ću vam reći kako izgleda ta demokratija i kako izgleda činjenica da niko ne poziva medije. Zato mi je bila potrebna ova fascikla da je donesem, gde kaže ovako: "Ovo se nije dogodilo još od 1980. godine." Možda od 1979., jer Tito je bio mnogo bolestan pa nije mogao direktno da upravlja iz bolnice. Pročitaću vam saopštenje DOS-a, piše, Tanjug je ovo prosledio (13. januar - Beograd), to je posle 5. oktobra, to je nedavno bilo, čini mi se. Kaže: "DOS je danas oštro protestovao..."
(Predsednik: Pazite na vreme.)
Rekli ste da ne ograničavate vreme.