Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6916">Aleksandar Vučić</a>

Govori

Dame i gospodo narodni poslanici, uopšte ne znam u čemu je bio veliki problem, zašto je morala da se pravi pauza, osim što je "balondžija" opet izgubio živce, ali to nije ništa neuobičajeno.
Dakle, što sam izgovorio o ministru Stankoviću, o Borisu Tadiću, Vuku Draškoviću i svima ostalima, sve isto mislim, nijedna reč se ne bi promenila, osim što bi imao možda ponešto da dodam.
Dakle, onaj koji je u stanju da hapsi nečiju decu i da tu decu primorava da izdaju oca; onaj koji je u stanju da otpusti nečiju ćerku, nečiju ženu zato što je on prijatelj sa nekim koga on ne voli; onaj koji je u stanju da dobrog, sposobnog i časnog oficira otpusti samo zato što je možda njegov neistomišljenik, ne zaslužuje drugačiji naziv.
Ne mislim da je on lično ubio nekoga, on moralno ubija Srbiju. Zato je zločinac i nema mu ravnog. Da li ima još neka reč, Vjerice, da sam nešto zaboravio i da treba da im ponovim? Zlikovac je preblago, kada se govori o tome. To da je zlikovac, to i oni znaju, pa se podrazumeva.
Jedino, da ih podsetim da su isto tako svojevremeno branili Davinića kada smo ga napadali, tako da očekujem da uskoro ista sudbina zadesi i Stankovića. Znači, ne smeši mu se ništa dobro. Očekujem da će onda ovde da se ponove i da kažu – da, mi sa svojim kadrovima moramo tako i tako i ne znam ni sam šta sve.
Naravno da su Srbiji potrebni normalni odnosi, ali nama su potrebni ljudi da budu na vlasti, oni ljudi koji neće da hapse i maltretiraju nečije porodice samo zato što njihovi politički protivnici ne dozvoljavaju, u političkom smislu, da se ponašaju onako kako hoće.
Odmah da vas obavestim, nisam znao kako to da shvatim, došao sam u kancelariju i na telefon na koji gotovo niko ne zove, pošto je izdvojen, ne javlja se sekretarica u mom kabinetu, javlja se čovek i kaže: "Uprava odbrane, treba taj i taj". Naravno, poručio sam, gospodine predsedniče, toj upravi, ne znam čemu služi i za šta služi, sve ono isto što sam poručio vama i građanima Srbije sa ove govornice, da to znaju i u Upravi. Nema tu velike filozofije. Ili ima nekog ko hoće da štiti svoju zemlju ili neko ko će da je razara i rastura.
O cehu za to još nisam govorio, o tome kako se razara država, kako pokušavaju da unište sve njene institucije. Nije kritika te institucije njeno uništavanje.
Njeno uništavanje je ponašanje čelnika tih institucija. Ne uništavamo mi instituciju predsednika Republike, kada njegov glavni savetnik kaže: "Ja ću da pređem preko puta, pa ću motkama umočenim u biološku supstancu da rasterujem poslanike".
(Predsednik: Molim vas bez dobacivanja, a budite ljubazni i završite izlaganje.)
On time uništava instituciju na čijem se čelu nalazi, kao što je i ovaj uništava. Još nisam čuo da sat vremena pre nego što dolazi Karla del Ponte u njegov kabinet nije stajao mirno u kabinetu, očekujući kada će da čuje bat njenih koraka. Pričaju mi ljudi zaposleni u Saveznom ministarstvu odbrane, kažu – kada dolazi Karla del Ponte, nervozna šetnja traje od sat i po do sat vremena pred njen dolazak, a gotovo u stavu mirno stoji na sat vremena od njenog ulaska u zgradu.
Više ne treba ništa da vam kažem. Građani Srbije su sve shvatili. Dakle, zločinac i zlikovac Zoran Stanković odgovaraće za svoje zločine protiv srpskog naroda, građana Srbije, porodica, čak nevino optuženih, protiv porodica ljudi koji su krivi samo zato što su nečija porodica. Za to će morati da odgovara. Možda sam neko ko greši, možda nije kriv, ali to će nadležne službe i nadležni državni organi ustanoviti kada sloboda bude pobedila u Srbiji, a taj dan je sve bliže.
Dame i gospodo narodni poslanici, da nije smešno, bilo bi žalosno, ali dobro je da sam saznao da ste vi, gospodine Periću, pravili gospodina Šešelja, to se vidi po svemu. Šta da vam kažem, to je čudo, i što se intelektualnih sposobnosti tiče i svega drugoga. To građani Srbije dobro vide.
Moram da vam kažem, čujemo da ste vi protiv ovog zakona. Pozivamo vas samo da ne glasate, da ne ulazite u salu, kao i za Zakon o rehabilitaciji. Glasaćete i za jedno i za drugo, da bi im zakoni prošli. Da, to kažite narodu – da ćete da podržavate one koji vam sede na minut ćutanja vašem predsedniku Miloševiću. Ne brinem, ali dobro je da to građani znaju. Neću više na to da se obazirem.
Što se tiče toga da li je ovde u pitanju dijaspora ili ne, ovo nema nikakve veze sa dijasporom. Ni u jednom članu zakona niko ne pominje dijasporu. Niko ne pominje nikakve Srbe van Srbije. Ovde je samo reč o tome da se vojni begunci u vreme demokratske vlasti oslobode sankcija i krivičnog gonjenja.
Tako sam to razumeo i tako piše u zakonu. Ne znam šta ste vi čitali. Ne znam o čemu ste pričali i diskutovali, ali nadam se da ste pričali o zakonu, a ne o slikovnicama, jer u zakonu niko ne pominje ni Srbe, nigde ne piše – Srbin. Je l’ piše negde Srbin u zakonu? Je l’ piše negde Srbin van Srbije? Je l’ piše negde dijaspora? Ne piše ništa. O kakvim to glupostima pričate ovde? Stigao telefon da se više ne čačkate sa radikalima. I ono malo što imate, izgubićete.
(Predsednik: Vreme teče, svejedno.)
Nije mi isteklo vreme. Imam nešto drugo da kažem, na čemu ću da insistiram, što mi je mnogo važnije od ovoga. Niste mi ni tema ni meta, niti ste mi važni šta god da kažete, ali važno je da smo zapamtili ono što ste rekli, oko Voje Šešelja. Treba da vas je sramota i da se stidite zbog toga, posebno zbog mesta gde se čovek danas nalazi. Treba da vas je stid i sramota i građana koji su vas birali.
S druge strane, hoću da insistiram, pošto vidim da u našoj zemlji postoje neki ministri državne zajednice, nemam ništa protiv kada se za to zalažu neki poslanici odavde, njihova je ideja takva, koji se zalažu za odvajanje Crne Gore, otvoreno, neskriveno.
Iznenađen sam i zaprepašćen današnjom izjavom Rasima Ljajića. Mi smo sa strankom Rasima Ljajića u koaliciji u Novom Pazaru, osudili smo odluku Vlade kao nezakonitu i smatramo je pogrešnom, jer će dovesti do sukoba i unutar muslimanskog življa, a onda to može da se prelije i protiv srpskog življa u Pazaru. Svejedno, ne treba da bude nikakvih sukoba u Pazaru, ali izjava Rasima Ljajića, u kojoj kaže – važnije i najvažnije je da se ne meša u referendumski proces u Crnoj Gori, jer su to činili neki drugi vazali Beograda koji bi da to spreče, a državna zajednica je slepi kolosek.
Ljudi, vi birate ministre u državnoj zajednici koji su protiv nje. Takav vam je Stanković, takav vam je Drašković, Ljajić. Je l’ ima neko od ministara u ovoj zemlji da je izabran na bilo koju funkciju, a da voli ovu zemlju, da mu je ova država prirasla srcu i da će da brani ovu državu? Ili svi imaju neku rezervnu državu? Onaj bi da je pripaja Makedoniji, ovaj bi da je pripaja ne znam čemu, ovaj bi u treću zemlju.
Ljudi, jel’ imate vi ministre koji vole ovu zemlju, jer one koje kandidujete u državnoj zajednici treba da vole Srbiju i Crnu Goru. Oni koji su u Srbiji treba da vole Srbiju. Ne mogu ovo da razumem, ovo stvarno nije normalno. Nijedan ministar nema da je normalan da kaže – da, ja volim Srbiju i Crnu Goru i pomoći ću da opstane državna zajednica, ako je već uništena zajednička država. To je pravno sofisticirano za one koji ne znaju razliku, ali postoji.
(Predsednik: Šesti minut, molim vas završite.)
Završavam, gospodine Markoviću. Pozivam vas, kao čoveka od autoriteta, da pozovete te ministre, te ljude, da im objasnite da oni primaju platu od ovog naroda da bi štitili tu državu, iako već nisu dovoljno časni i imaju neke svoje političke projekte. Neka podnesu ostavku, neka napuste taj posao, pa neka se negde drugde bave politikom, a ne – mnogo sam ljut, naljutio me, pa ću danas da napustim Koordinaciono telo za jug Srbije, ali će ostati ministar Karle del Ponte da juri Srbe optužene za ratne zločine.
Lepa mi ministarska plata, a za crnogorske vesti ću da kažem da nam ne treba državna zajednica, pošto je to promašeni projekat.
Ljudi, o čemu pričamo ovde? Apelujem na vas, gospodine predsedniče, bez obzira na to što nisam dete da ne znam da vam to nisu ingerencije, da utičete na takve ministre, da ih uozbiljite i da im jasno stavite do znanja da sa telima, institucijama i državnim organima u Srbiji i Crnoj Gori i Republici Srbiji ne mogu da se igraju, zato što ovi ljudi ovde imaju i oči i uši i usta i jezik i znaće o tome da progovore.
Dame i gospodo narodni poslanici, ništa od ovoga nisam rekao. Nisam pominjao ni 80, ni 20, ni 190, ni Socijalističku partiju, niti bilo šta drugo. Potpuno ste izmislili, čoveče. Potpuno ste izmislili svaku moju reč. Rekao sam samo – kako vas nije sramota da govorite da ste vi izabrali Vojislava Šešelja, kada su ga izabrali građani, posebno imajući u vidu gde se čovek danas nalazi. To ću da vam ponovim sto puta. Da li vam je to uvreda? Izvinite, molim vas.
S druge strane, je l’ vi to nas optužujete što su nam ukradena dva poslanička mesta? Je l’ nas za to optužujete? Ponosim se time, gospodine Periću, što nikada nismo učestvovali u krađi. Uhu ili ne uhu, kažite gde je to bilo. Nijednog poslanika nikada nikome nismo oteli ni u Saveznoj ni u Republičkoj skupštini i ponosan sam na to što mogu da kažem da jedino SRS nije krala, otimala poslanike ili da su prelazili u njene redove oni koji su izabrani na nekoj drugoj listi ili da je podržavaju, tj. podržavaju njenu vladu, itd. Nikada.
Optužujete nas za to što nam je neko ukrao ono što nam pripada sa izbora. Ne razumem u čemu je problem? Šta to, pružate podršku Branislavu Ivkoviću i Čedomiru Jovanoviću?
(Hranislav Perić, sa mesta: Vi govorite da imate 82.)
Ko je, čoveče, pomenuo 82? Niko nije govorio o tome uopšte. Pogledajte stenogram, niko nije izgovorio nijednu brojku, šta pričate, čoveče. Svašta sam čuo u svom životu, ali ovo nisam. Nema veze.
Hoću nešto drugo da vam kažem. Pomenuo vas je Meho Omerović četiri puta, mnogo više nego ja u svom izlaganju. Je l’ tako bilo, gospodine Omeroviću?
(Meho Omerović, sa mesta: Kada?)
Danas, kada ste tražili da ne ulaze u salu. Je l’ tako bilo?
Zašto vam to smeta? Imate problem što to primećujete samo kod srpskih radikala, šta da vam radim. Imam nešto drugo da kažem, što smo juče izneli kao vest, pošto ovde govorite o građanima Srbije i onome šta se u Srbiji zbiva.
Ljudi, oni su juče poslali signal, danas me optužuju, kažu: teške reči govoriš o ministrima. Oni su građanima Srbije juče udelili najgori mogući šamar, Dejana Simića, da li se tako zove, njemu su dali mesto savetnika guvernera za bankarska pitanja. Napredovao je čovek. Stigla ga je zaslužena kazna pravde. Građani Srbije, pogledajte kakvu vladavinu prava imamo u našoj zemlji i kako će stvari ovde da funkcionišu. Mislim da građanima Srbije posle toga nije potreban nikakav poseban komentar.
Želim da dopunim i ono od malopre, oko Rasima Ljajića, Stankovića i Draškovića. Nemojte da smetnete s uma da, sem političko ideoloških razloga, postoji još jedna stvar koja je vrlo značajna, građani Srbije najvećim delom, u 90% plaćaju rad organa državne zajednice.
Pitam vas, da li mi njih plaćamo da nam razaraju tu državu ili da je paze i čuvaju. Da li pitaju građane Srbije hoće li i dalje da je uništavaju ili neće. Znam da su nervozni i Ljajić, i Drašković, i Stanković i svi posle sinoćne ubedljive pobede na duelu bloka za državnu zajednicu ili zajedničku državu, makar to ne značilo isto. Znam da će im ta nervoza biti sve veća. Tu im ne mogu ništa.
 Završavam, gospodine Anđelkoviću.
Mislim da moraju da vode računa, ne samo o Srbima, već i o Muslimanima koji će da pocepaju i da razdvoje državu, ukoliko budu i dalje insistirali na otcepljenju Crne Gore i ukoliko budu podržavali separatističku i kriminalnu politiku Mila Đukanovića. Zato ti ljudi koji se na takav način bave svojim poslom, nečasno i neodgovorno, moraće da odgovaraju za svoje postupke.
Ovaj zlikovac, Stanković, taj će morati da odgovara, jer je najnemoralniji, jer je u jednom trenutku prevario sve Srbe. I ja sam bio među njima. Svi smo mislili, privodim kraju, izvinjavam se što sam uzeo ovoliko vremena, da je on častan čovek, da korektno radi svoj posao i ne znam šta, dok nismo saznali neke detalje o kojima ne možemo da vam govorimo, zato što za njih postoji tajna objavljivanja, zbog Haga, razumeli ste o čemu je reč. Ustanovili smo da je reč o najgorem mogućem čoveku na kugli zemaljskoj. A to što je lažov, to je sitnica, to mu dođe kompliment u odnosu na sve ono šta je Zoran Stanković.
To je čovek koji, rekao bih, srpski narod doživljava na isti način kao i Boris Tadić i njegovi savetnici i tajkuni, a to znači – na najgori mogući način. Sve što su uradili do sada, sve što su napravili, pokazuje da im je jedini cilj kako i na koji način da se obračunaju sa porodicama onih ljudi koji im se iz nekog razloga ne dopadaju.
I dalje pitam poslanike većine, pitam ministra Stojkovića, negde se izgubio, da mi objasni, po kom zakonu je otpuštena ćerka Jove Đoga, supruga Jove Đoga; po kom zakonu je penzionisan Milisav Pančić; po kom zakonu privode sina generala Mladića, da bi izdao oca; prijatelje, šurake, sve moguće.
Vidim da je nekima smešno, vreme je da se to promeni i da ljudi upravljaju Srbijom, oni koji će da brinu o nečijoj deci, a ne samo o sebi i o tome šta će Karla del Ponte da im kaže kada se pojavi.
Dame i gospodo narodni poslanici, ovo je jedan dobar amandman koji ne razumem zašto poslanička većina ne bi mogla da prihvati, zašto ga Vlada nije prihvatila.
Naime, reč je o diskriminaciji u vezi sa vaspitanjem i obrazovanjem. U stavu (2) mi tražimo da se posle tri tačke – uskraćivanje prijema deteta predškolskog uzrasta, učenika, odnosno studenata sa invaliditetom u vaspitnu odnosno obrazovnu ustanovu, pa zatim isključenje iz vaspitno-obrazovne ustanove i postavljanje neinvalidnosti kao posebnog uslova za prijem u vaspitnu odnosno u obrazovnu ustanovu –uvede još jedna pojava koja bi trebalo da se klasifikuje kao diskriminacija, a koja je najčešća. To znamo svi.
Sada ću na nekoliko primera to da pokažem i svi ćete videti da sam, nažalost, u pravu.
Dakle, naši mediji su u celom društvu, prate trend, ne znam zbog čega i ne znam na koji način, ali valjda da se priča, od one ideje da se govori o pojedincu, o ugroženosti građana, pa sada, da li je pedofil, da li je silovao ovoga ili onoga, da li je uradio ono na ovakav ili onakav način, sada se svi zgražavamo na neki način nad onim što znamo da se zbiva svuda kod nas i što treba da lečimo, ne samo preventivnim merama, već i represivnim, i to je sve u redu.
Sada se pojavljuje nešto što je poseban oblik diskriminacije pojedinih lica, rekao bih pojedinih etničkih grupa, pri tome mislim na romsku etničku grupu, pre svega, ili nacionalnu manjinu ili kako god hoćete i mislim na lice sa invaliditetom. Kako se to radi? Naime, svima su puna usta ljudskih prava, sloboda, građanskih prava, zaštite tih lica na svakom mestu mogućem, da se svako ko bi nešto negde javno izgovorio osudi, u ovom slučaju za fašizam, u drugom slučaju za neljudskost itd.
U praksi kada pogledate mnogo su češći ti slučajevi, nego stvarne i realne osobe takvog ponašanja. Navešću vam jedan primer, jer svi govore, Romi su isti kao mi, zaista mislim da jesu, nikakve razlike nema, nikakva razlika ne sme da se pravi.
Kada dođe do toga da ti bude prvi komšija, onda skaču: neću, zašto baš ja, daj da bude neko drugi. Isti problem imamo i sa ljudima sa invaliditetom: jeste, strašno mi je žao, strašno mi je i ovako i onako, a možda bi malo zgodnije bilo da to dete ide u neki drugi razred, jer znaš, ne znam šta je, pomoći ćemo na sve načine, ali da baš ne bude u klupi do mog deteta.
To je nešto što je nedopustivo. Svi znamo da se to zbiva i to je nešto što ne sme da se radi. Kao što ne sme da se radi još jedna stvar, a to je zloupotreba invalidnih lica, ne samo u političke svrhe, nego u sve druge moguće svrhe na najgori mogući način. Zato vas pozivamo da za ovaj amandman budete.
Sećam se, i o tome sam govorio kada smo pričali o zakonu u načelu, kada smo imali u izbornoj kampanji, bili su izbori beogradski za gradonačelnika, posetili smo, bilo je više udruženja lica sa invaliditetom, ljudi su, bio sam iznenađen, dakle, visoki intelektualci, izuzetno obrazovani, ne samo da poznaju pravne norme, pravni sistem Srbije, već na jedan izvanredan način govore o problemima sa kojima se suočavaju.
I njima čak i način na koji mi pričamo danas ovde svi i sam zakon jeste na neki način pravljenje diskriminacije. Mi sve vreme danas govorimo o tim razlikama. Bilo bi dobro kada bismo pokazivali da ti ljudi kada dolaze na najviše funkcije da se u stvari ne razlikuju od svih ostalih.
Jer to, da li će neko da ima ovakav ili onakav problem, nije to njegova krivica. Može u drugim osobinama da bude neuporedivo bolji, ne samo da to nadomesti, nego da nam pokaže da može i najodgovornije poslove da obavlja neuporedivo bolje, neuporedivo odgovornije nego što čine neki drugi.
A onda, najgori oblik zloupotrebe koji se tada dogodio jeste - ja ću da ti napravim to, ja ću da ti uradim to; a ljudi gledaju, oni ne traže ništa, ne traže mnogo, traže osnovne uslove. Zaista, tu ima strašnih priča. Traže bukvalno osnovne stvari od države. Neki traže da mogu štake da kupe po pristojnoj ceni, da im ne prodaju ne znam kakvo uvozno drvo po ne znam koliko para i ne znam kolik šta sve. A onda, ja ću 5.000 rampi da izgradim, ja ću ne znam šta, to su rampe za ljude, to su one površine preko kojih lako možete da prelazite kolicima i drugim uređajima. Sa druge strane, posle toga se ništa ne dogodi.
Što smo videli poslednjih dana, ajmo u političke svrhe to da zloupotrebljavamo. Dogodio se jedan skandal, koji ljudi nisu primetili ili ljudi nemaju gde da primete, pošto oni imaju samo svoje televizije. Naime, neko da bi pokazao kako se zloupotrebljava državni novac, reč je trenutno o najvećem tajkunu u Srbiji, Draganu Đilasu, onome što se hvali da nije tačno kad Toma Nikolić kaže da on ima 400 miliona prihoda, nego da on ima dve milijarde godišnje prihoda.
Pa vas pitam, a ko to i kako zarađuje, kako to ministre? Kakva je to pamet pa dve milijarde na prodaji vazduha? Pa mi objasnite, računam svi smo glupi, ali sumnjam da ćete reći da su svi građani glupi, da ne mogu da zarade ni stoti deo toga što neki mogu zato što se nalaze na mestu direktora Narodne kancelarije.
Dakle, taj tajkun je otišao u posetu Ivici Lazoviću, koji je dobio ocenu trajnog invaliditeta posle sukoba na beogradskim ulicama, jednog mitinga, s jedne strane Socijalističke partije Srbije, s druge strane neki DEPOS ili DOS, nije ni bitno u ovom trenutku. I, tom čoveku država zaista mora da pomogne na svaki način u skladu sa zakonom, bez obzira sa koje je strane i bez pravljenja bilo kakve razlike.
A šta oni urade, pođu kamere, e mi sad slikamo, šta će od narodnih para, ne od svojih para, ne od tajkunskih para, nego od narodnih para šta će da odnese i da kaže - evo ga, nosim invalidu, na tome se insistira, nosim invalidu koji je postao invalid zahvaljujući zločinačkom režimu Slobodana Miloševića ili ne znam čega.
Ne postoji gora ni politička ni ljudska diskriminacija, niti bilo šta, a on ulazi, tajkunčina, sa dve neke kese, napunio sardinama i ne znam čime, i 10 hiljada državnih para daje. Pa daj i više, daj nešto i svojih tajkunskih miliona, od onoliko tajkunskih milijardi.
To je nešto što vređa svakog čoveka u ovoj zemlji, što pokazuje kakvi ljudi danas upravljaju Srbijom.
Je l' vidite kakvi su ti mediji? Pošto su neki sveci napravljeni. U petak ili subotu naši poslanici Nemanja Šarović i Nenad Mitrović odneli su 1.200 knjiga u sela Gotovuša i Štrpce na Kosovu i Metohiji. Mi smo uredno poslali, dočekali su ih lepo.
Oni su to od svog novca i novca Srpske radikalne stranke odneli našem narodu na Kosovu i Metohiji. Odneli Srbima u dve osnovne škole i jednu srednju, tri osnovne i jednu srednju. Niko nije hteo da kaže ni jednu jedinu reč, ali zato se slikaju oni koji imaju pet miliona evra prijavljeni profit na godišnjem nivou.
Pazite ljudi, mi ne pričamo o 50, 60 hiljada evra, mi ne pričamo o 500 hiljada evra, mi pričamo o pet miliona za jednu godinu. Za 10 godina to je ljudi 50 miliona evra, ne dinara. To u dinarima pa puta 90, pa sračunajte koliko je. Ne možete ni da sračunate. To je nešto što mora da se spreči.
Mislim da je ovaj amandman u načelnom smislu, u smislu odnosa Narodne skupštine Republike Srbije prema invalidnim licima, veoma značajan i mislim da to možete i vi da prihvatite, gospodine ministre. Jer, ako bi se sprečili roditelji i deca koja su često, naravno koja od nas roditelja to nauče, pa umeju da budu veoma nepravedna i da to napravimo kao makar neku vrstu prekršaja, sa moralnom sankcijom za roditelje koji su za takvo ponašanje odgovorni, mislim da ćemo veliki rezultat da postignemo.
Sasvim sam siguran da bi to naišlo na najveće odobravanje i invalidnih lica, ali i svih dobrih ljudi u ovoj zemlji. Govorim sada o svim ljudima zato što mislim da je najveća pomoć njima da se ne razlikujemo uopšte, da ne postoji nikakva razlika, da ne postoji nikakvi problemi.
Da niko ne kaže - nemoj, njega ću da sažaljevam zato što on slabije čujem, njega ću da sažaljevam zato što slabije vidi. Ne, on je moj drug, on je moj prijatelj i on je super, u svemu smo isti. I iste devojke imamo, i u iste kafiće izlazimo, i na ista mesta itd. Da napravimo takvu atmosferu da ne budemo ti koji ćemo da širimo razlike. Mislim da je to najvažnije pre svega zbog dece, za odrasle ljude i ovako i onako, ali pre svega zbog dece.
Ne postoji veća i važnija stvar koju bismo mi na takav način mogli da uradimo i mislim da je ovo jedna sitnica, ne bog zna šta, jedna sitnica koja bi javnosti u Srbiji pokazala kako i na koji način možemo da se odnosimo i kako možemo da se ponašamo kao ljudi i da imamo human stav.
I još nešto, pogrešio sam prošli put, a svaki put kad pogrešim volim da se izvinim i građanima Srbije i onima protiv kojih sam nešto rekao. Rekao sam nešto protiv Televizije Srbije, da za ljude sa oštećenim sluhom nemaju specijalne vesti.
Dogodilo se da u to vreme radim, ne gledam, dogodilo se da sam slučajno u Narodnoj skupštini uključio Televiziju Srbije i video sam u nekom terminu, četiri sata popodne ili tako nešto, da takvu emisiju ipak imaju, i još jedanput se izvinjavam onima koje sam zbog sopstvene greške možda povredio.
Dakle, mislim da biste ovo mogli da prihvatite, a istovremeno pozivam one koji su naučili da na zloupotrebama, na mahinacijama i ljudskim patnjama pokušavaju da stiču poene, trošeći narodne pare, da to više ne čine. A vas, gospodine ministre, pozivam kao člana Vlade, nije to vaša direktna nadležnost, postoje druga ministarstva, da krenete u obračun sa tajkunima, sa onima koji su učestvovali u raznim kriminalnim rabotama. Nije Karić jedini tajkun u ovoj zemlji.
Nismo mi protiv bogatih ljudi, treba da bude što je moguće više bogatih ljudi, ali koji će na zakonit način to bogatstvo da steknu, nego je moj zahtev vama da tražite da se Vlada obračuna sa kriminalnim tajkunima u ovoj zemlji. Imate ih koliko hoćete, pođite od najvećeg tajkuna Dragana Đilasa, Vuka Hamovića, do svih ostalih. Radite svoj posao ako hoćete da u Srbiji bude pravna država, da bude vladavina prava, ako ne, raspisujte izbore, pa da posao završavamo. Hvala vam najlepše.
Dame i gospodo narodni poslanici, samo u jednom se ne slažem sa gospodinom Perićem, neka snimaju šta hoće, to im je posao, neka rade šta hoće. Za ovo drugo se slažem, ali neka ne brine gospodin Perić, zgazio ga profesor Antić sinoć ko "mače muškatlu", što bi se reklo u našem narodu, u političkom smislu, tako da su prošli kako su hteli.
To zaslužuje nekoliko dodatnih objašnjenja, dozvolićete mi da nekoliko svojih trenutaka, u okviru vremena povodom amandmana, upotrebim da odgovorim na to. Oni su pominjali Trgovište i svaki dan pominju Trgovište. Kažu - poslanik iz Trgovišta uzeo na putne troškove ukupno 20.000 evra. Čovek to uzme za godinu dana zato što putuje na sednicu i nazad. To je najudaljenije mesto u Srbiji. To što oni nemaju poslanika odande, u tome jeste njihov problem. Svejedno, govore o putnim troškovima od 20.000 evra. Oni imaju najvećeg tajkuna u Srbiji koji prijavi državi pet miliona evra profita na godišnjem nivou. Pogledajte razliku.
Dragi poslanici, doneo sam vam nešto, čudi me da sa ovim niko nije upoznat. Reč je o "Glasu Srbije", iz februara 2006. godine. Sa malo pažnje čućete nešto što niste znali. Opštinski menadžer opštine Trgovište Jovica Mihajlović iz, verovali ili ne, Demokratske stranke, žuti, kaže - najavio je da će uskoro da bude raspisan referendum za izdvajanje Trgovišta iz Srbije i pripajanje susednoj Makedoniji, ukoliko Srbija brzo ne odreši kesu i ovaj kraj pod hitno pomogne sa dva miliona evra. Njihova cena je dva miliona evra za uništenje države.
Sada mene interesuje, gospodine predsedniče, šta radi nadležni državni tužilac? Znači, za dva miliona evra, gospodine predsedniče, dostaviću vam kopiju u pauzi, i ovo sam malopre dobio kao dokazni materijal o zločinima Demokratske stranke, pa vas pitam da li je cena od dva miliona evra dovoljna da neko ukine državu, da vam odvaja delove teritorije?
Otvoreno vam kaže, za dva miliona evra odoh iz ove Srbije. Oni imaju neke rezervne otadžbine, oni imaju druge zemlje, poštovani građani Srbije. Da li to pričaju o putnim troškovima, gospodine Periću, oni koji nisu u ovoj sali nikada. Mi smo ovde svaki dan i radimo od ujutru do uveče, a oni ni ne pogledaju na razglednici Narodnu skupštinu, a plate primaju, gospodine Periću, istu koliko i mi, plus paušal, a nijednom se nisu pojavili. Da li je to tačno, gospodine predsedniče? Kažite građanima Srbije da od trenutka otkada nisu ušli u Skupštinu potrošili su ne dva nego 32 miliona para građana Srbije, a da nisu ušli u ovu salu.
Ao ili ne, baš je tako, 32 miliona. Sada pitam, ko su lopovi u ovoj zemlji, ko su lopovi i uništitelji ove države, da li ste vi čuli gospodine ministre za ovo, da li taj mora da odgovara za ovo, mislim da mora po zakonu, mora ex officio da ga goni tužilac. Ako čuje, a sada je čuo, valjda je čuo, a ako nije, pisaćemo mu, ako neće da čita.
To su oni koji ništa drugo i ne rade, nego gledaju kako će da opljačkaju državu Srbiju, kako će da je razore, unište, to su oni koji ne mogu ni poraz pošteno da istrpe, nego moraju da nameštaju. Kako ih je juče i Uroš Šuvaković pregazio, a morali su da nameštaju i da sređuju na drugačiji način, jer ništa drugo ne bi mogli ni da naprave. A nije to zato što su svi iz DS-a, što je to licenca DS-a, nego tako mora da bude.
Da se vratim na ovo, zato da ćute o Trgovištu, neka ga nikada više ne pominju, jer tamo živi sirotinja koja ne može njih da gleda u cipelama od 750 evra. Došo Tadić u cipelama od 750 evra, a onaj drugi u cipelama od 680 evra, Đilas, najveći tajkun u Srbiji. Jedan od 750 evra, a drugi od 680 evra, reći ću vam i prodavnicu, gospodine predsedniče, ako kažete da nije tačno.
Lep ko upisan, a jedne cipele ko tri i po prosečne plate građana Srbije, pa vi gledajte kako to izgleda. A sve fini i pošteni, i sve dobri.
Da se vratimo mi, uz poštovanje onoga što je rekao gospodin Perić, stvarno je čovek bio u pravu, ali ne treba nam nikakva zaštita, mislim da se mi najbolje štitimo kada vi pustite da oni govore što je moguće više.
Ovako kada ih pustite da pokažu šta misle, ima tu i fotografija tog koji traži otcepljenje Trgovišta od Srbije, zato što traži dva miliona evra. Nije baš impresivna, da budem iskren, ali šta da očekujete od čoveka koji misli... da, lepši je od Đilasa.
Idemo na diskriminaciju, samo malo, znam da je 45, a poziva se na 43, nego samo da ga nađem, na tužbe drugih lica.
Mi u načelu ne bismo imali ništa protiv da se ovako nešto dešava i da se dozvoli raznim udruženjima, domaćim i stranim organizacijama koje se bave pitanjima invaliditeta da to čine, da to do sada, u dosadašnjim sudskim postupcima po nekim drugim pitanjima i po nekim drugim temama, nije zloupotrebljavano.
Naime, u samom Predlogu zakona se kaže da tužbu za zaštitu osoba od diskriminacije zbog invalidnosti mogu podneti osoba sa invaliditetom ili eventualno njen pratilac.
Ovo što vi radite jeste proširenje takozvane aktivne legitimacije u podnošenju tužbe, ali ono što mi mislimo, to je da postoji mogućnost, to je zakonski moguće, pravno je moguće rešenje, da bi se time stvorile mogućnosti za brojne zloupotrebe da bi sa više novca pojedine organizacije u potpunosti monopolizovale svoj položaj i one bi bile te koje bi određivale šta jeste, a šta nije povreda, a ne bi pojedinac, ne bi individualno niko ni na koji način svoja prava mogao da zaštiti.
Evo vam primera, vi danas imate da vam lažno prava pojedinaca, prava građana Srbije, štite neke nevladine organizacije o kojima ste sami govorili i onda neki znaju kada se kod njih prijave, pa to će da bude rešeno u njihovu korist, a ljudima je mučno zato što znaju koliko ti rade protiv države Srbije, počev od Nataše Kandić, pa nadalje.
Onda ako se dogodi da se pojavi neka nova Nataša Kandić ili nova Sonja Biserko ili nova Biljana Kovačević Vučo i kaže, napravila sam udruženje za zaštitu osoba sa invaliditetom, svi dođite kod mene, ja ću da vam podnosim tako i tako, a za to meni dajte pare spolja, dajte mi pare iznutra, ja ću to da zloupotrebljavam i u političke svrhe i u sve druge, i šta smo onda time dobili. Hoće li ti ljudi zaista biti zaštićeni? Hoće li oni moći svoja prava time da štite, hoćemo li moći da ih obezbedimo od svih diskriminatorskih postupaka; nećemo.
Mislim da je zato, čak u ovom smislu, ako bi se išlo na proširenje aktivne legitimacije u podnošenju tužbi, ovo preširoko postavljeno i ostavlja veliku slobodu i mogućnost za brojne zloupotrebe. Mislim da toga više nije potrebno.
Takođe imam jednu zamerku o kojoj je govorio ovde gospodin Krasić, ne treba više izmena krivičnog postupka, niti ćete da ih menjate, ljudi, imamo sporedno krivično zakonodavstvo, po tri meseca posle donošenja Krivičnog zakona, veće nego sam krivični zakon. Gde god okrenete, u koju god sferu društvenog života da okrenete, mi imamo krivična dela, onda se to procesuira po Zakonu o krivičnom postupku i niko živ ne može da pronađe šta je tačno krivično delo, a šta nije.
Ne piše ti u Krivičnom zakonu, ali ti piše u Zakonu o diskriminaciji, piše ti u Zakonu o saobraćaju, u Zakonu o trgovini, piše ti u Zakonu o privredi, u Zakonu o privatizaciji, ko živ da pohvata sva krivična dela, ni advokati se ne snalaze, niko se živ ne snalazi. Sudije ne mogu više da pohvataju, posebno sa onim novim paketom krivičnih dela koji je došao 2002. godine.
To niko živ ne pohvata. Zato bi bilo dobro da se ne šire mere na sve druge zakone, a naravno, takođe je istina, da nije bilo ovih amandmana G17 plus, ne bi ni bilo forme zakona, nego bi bila forma deklaracije, tako da kako god okrenete, nalazimo se u problemu, ali mislim da ovaj član ne bi trebalo prihvatiti, proširenje aktivne legitimacije na tužilačkoj strani, a u svakom slučaju ne mislim da bi to doprinelo smanjenju, odnosno povećanju mogućnosti diskriminisanih lica da dobiju sudsku zaštitu.
Dakle, mi imamo ustavnu kategoriju da su svi građani jednaki i da uživaju jednako pravo na sudsku zaštitu, apsolutno svi, ali tu nema nikakve diskriminacije, niti se izdvajaju invalidna lica. Ako ste hteli u deklaraciji to da navedete, u redu je, navela su se i invalidna lica i eventualno njihovi pratioci supsidijarni imaju pravo na to, ali mislim da organizacije koje nisu ničim pogođene, ali eto osnovane su zbog toga, te organizacije su osnovane i reći ću vam zašto, uglavnom zbog profita i ličnog bogatstva, a vrlo retko iz zaista altruističkih razloga.
Mi tu imamo primere, navešću sada jedan za koji ćete se svi složiti, bez obzira na partijsku pripadnost, u našu zemlju koji god prevarant da dođe, ne govorim sada o biznismenima i investitorima, prva rečenica kada sleti na naš aerodrom ili prva rečenica u medijima domaćim, gde prvo naprave dobru podršku za svoje tobožnje istupe i za preotimanje nekih preduzeća, firmi, bilo medijskih kuća, nije i bitno, dakle, prvo što urade, kažu – hoću da ulažem u ovu zemlju, vi meni ne date da ulažem u ovu zemlju, a hoću da ulažem. Tačno je, nekima se ne da, zato što se ostavljaju monopoli za neke druge, i kriminalce, i tajkune, Đilasa, Hamovića pa nadalje, ali da ostavimo to po strani.
Mnogi od tih varaju narod, nije njihov motiv to što žele i što mnogo vole ovu zemlju, pa će ovde da u lažu. Njihov je motiv da zarađuju, more. Rekao mi je jedan biznismen pre neki dan, hoću da ulažem ovde, ali nemojte da se lažemo, hoću da ulažem zato što hoću profit da pravim. Rekao sam, znam, ne morate to meni da pričate, to je nešto normalno, to se podrazumeva.
Zato nemojte da nam pričate priču o humanitarnim radovima. Evo, mi smo humanitarci, spreman sam da uložim 100 miliona evra u ovu zemlju. Ma, nisi ti spreman da uložiš 100 miliona, nego si spreman da zaradiš još 100 miliona evra. E, tako vam je i sa ovim organizacijama i udruženjima, koja se nažalost najčešće ponašaju na takav način, ne mogu da kažem sve i ne pada mi na pamet da generalizujem, ali mislim da ovde niko niti može da zna niti može na takav način da zaštiti ta lica koja bi bila ugrožena bilo kojim diskriminatorskim merama nego što to sam pojedinac može da učini. Mislim da je ta norma u predloženom zakonu sasvim korektna.
A očekujem, gospodine ministre, vašu reakciju na ovaj strašni zločin Demokratske stranka koja traži da se Trgovište otcepi od Srbije. Tražim to od vas, ako mi ne verujete, ovo ću vam odmah dostaviti, gospodine ministre, da možete da pročitate, dostaviću i predsedniku Narodne skupštine Republike Srbije.
Dakle, šokiran sam, iskreno sam šokiran i ne mogu da verujem da je nekome ovako nešto palo na pamet. Cena za ovu državu im je dva miliona evra. Nisam sumnjao da za njih naša Srbija ima cenu, ali nisam se nadao, nisam mogao ni da razmislim, znam da za njih sve ima cenu, ali nisam ni sanjao da će cena države da bude ovako mala. To im je ono što Đilas za četiri meseca ima profit. Za četvoromesečni Đilasov profit oni bi državu prodali. Evo vam dokaz, jeste, je l' to čista računica, matematiku sam nekada dobro znao. Četiri i po meseca, izvinite, za četiri i po meseca Đilasovog profita oni bi državu prodali.
E, gospodine ministre, da vidimo mi hoće li država da reaguje ili će tužioci samo da apse one koji na neki drugi način smetaju političkoj eliti, a neće da razmišljaju o tome kako i ko ugrožava zemlju Srbiju i kako i na koji način će da ruše našu Srbiju. Mi rezervnu otadžbinu nemamo, oni koji imaju rezervnu otadžbinu oni ne smeju da budu na najvišim funkcijama u ovoj zemlji. Ovo je čovek na funkciji, ovo nije običan član rekao. Ovo je menadžer opštine Trgovište izgovorio. Ti ljudi moraju da odgovaraju, a mi Srbiju moramo da čuvamo, jer sto puta sam to ponovio i još 1000 puta sa ove govornice ću da ponovim - rezervnu otadžbinu nemamo. Oni koji je imaju ne moraju u Srbiji ni da budu, ali nećemo im dozvoliti da nam Srbiju otimaju, Srbiju rasparčavaju, Srbiju cepaju, pa makar i za dva miliona evra u njihove džepove.
Uvaženi gosti, dame i gospodo poslanici, pošto računam da je ministar Stojković izašao da obavesti nadležnog tužioca, ovo nije slučajnost, imam izvode sa lokalnog "OK radija" 102,2 megaherca FM stereo. Rečeno je sledeće: Ako Vlada ne preduzme nešto u skorije vreme, nestaće opština Trgovište sa geopolitičke karte Srbije i nagoveštavamo da smo spremni da organizujemo referendum koji će odlučiti da li će i dalje biti deo Srbije ili će se pripojiti Makedoniji. Ovo su ljudi zločinci.
Samo očekujem o vas reakciju, gospodine predsedniče, kao što sam to pokazao ministru, kao što pokazujem sada vama, očekujem da neko od nadležnih državnih organa na ovo reaguje.
Pogledajte šta su još rekli, što nisam stigao odmah da pročitam, sada sam pročitao: rukovodstvo lokalne samouprave Trgovište zalaže se da i ova opština dobije specijalni status poput Preševa, Bujanovca i Medveđe. Zato što će tako da im bude više para. Ljudi, oni ne samo da su zločinci, nego i nisu normalni. Ne znam šta na to da kažem. Znači, svašta sam čuo da će u Srbiji da se dešava, svašta sam video da se događalo.
Gospodine ministre, novi podaci za vas ako ste tužiocu već javili. Između ostalog, brzo mu javite. Između ostalog, traže i specijalni status kao Bujanovac, Preševo i Medveđa, opet za pare. Ovde nisu istakli cenu. Cena za otcepljenje od Srbije je dva miliona evra. To je onoliko koliko za četiri i po meseca najveći tajkun Đilas zaradi u Srbiji, odnosno koliki mu je profit. On se sam hvali da zaradi mnogo više.
I još nešto, gospodine predsedniče. Kada oni govori o putnim troškovima i o ne znam čemu, pa samo 2002. godine jedan od njihovih poslanika, znate kolika je inflacija od tada, na godišnjem nivou podigao je milion i 400.000 dinara, i to iz Niša, ne iz Trgovišta. Taj propis je donela Demokratska stranka i mi smo ih sada ukinuli, a Demokratska stranka, koje sada nema u Narodnoj skupštini Republike Srbije zato što oni vole da otimaju pare narodu a da ne rade ništa, zato što im je teško da bilo šta urade, osim što računam da će neki njihov da se pojavi da ubaci karticu i da izvuče pa da bude kao da sedi tu iako ga uopšte nema, nekog drugog za tako nešto optužuje.
Zahtevam od nadležnih državnih organa odgovor u toku dana, gospodine ministre, pre svega od vas, jer ste nadležni, šta je država preduzela? Još jedanput obaveštavam nadležnog tužioca da su neki zločinci pokušali da odvoje i pokušavaju da odvajaju deo teritorije Republike Srbije. Ime tog zločinca je opštinski menadžer iz DS Jovica Mihailović. Imenom i prezimenom, zato što ne volim da pričam napamet i ne volim da govorim u prazno.
(Predsednik: Vreme.)
Imenom i prezimenom, ali i celo rukovodstvo opštine, sa sve izvesnim Radovanom Stojanovićem, zalaže se za davanje specijalnog statusa opštini Trgovište. Da li ste imali sličan primer u bilo kojoj zemlji u okruženju ili, ne daj bože, u Srbiji? Nikada ga nisam čuo. Čuo sam da ima svakojakih ljudi, da ima i onih koji uzimaju pare, da ima i onih koji su pošteni, i onih koji brinu o građanima i onih koji ne brinu.
(Predsednik: Vreme.)
Završavam, gospodine predsedniče, hvala vam na strpljenju, ali mislim da ste shvatili značaj teme o kojoj govorim. Da na ovako zločinački način neko hoće da vam uništi državu, gospodine ministre, to još nisam čuo, i to tako otvoreno "cena za moju državu je dva miliona evra".
Na ovome ću insistirati ceo bogovetni dan, dok ne dobijem odgovor šta su nadležni državni organi po ovom pitanju preduzeli. Jeste li ste videli, gospodine Periću? Nema tog doktora koji to može da izleči, čak ni Milković. Ima za to neke nadležne institucije koje bi mogle da pomognu, ali nema ni ove, ni one vrste doktora koji tu može da pomogne, nego se zna šta tu sledi.
Gospodine ministre, molim vas da te mere preduzmete, jer Trgovište je divna opština, siromašna, u kojoj živi, ako hoćete, stoprocentno srpski živalj, a nije ni važno, svi ostali građani su jednakopravni. To su ljudi koji vole ovu zemlju Srbiju, koji vole slobodu ove zemlje i koji nikada ne bi prihvatili da žive u nekoj drugoj zemlji, kao što im ovi zločinci predlažu.
Pozdravljam vas sve koji ste došli u našu i vašu Narodnu skupštinu.
Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, izašao sam zato što, poštujući vaš odnos i vaš stav, pravilno ste reagovali na besmislenu i divljačku izjavu savetnika za fekalna pitanja predsednika Republike. Nemam šta da vam zamerim po tom pitanju.
Ne mislim da taj čovek nekoga može da uvredi. Te izjave su opasne zato što govore o prirodi i karakteru vlasti, ali da bi vas neko uvredio, morate nešto dobro o njemu da mislite i mora nešto dobro da znači, nešto da predstavlja. Zato me to ne interesuje i na to neću da se vraćam.
Mene interesuje nešto drugo. Gospodine predsedniče, od vas ne tražim da vi gonite, tražim od ministra Stojkovića da nas obavesti, ne može ni on da preduzme gonjenje, ali da nas obavesti šta su nadležni državni organi po ovom pitanju preduzeli. Dobro znam šta su čije ingerencije u državnoj vlasti.
Evo vam još jedan dokaz. Oni su to još specifikovali. Pošto mi pristižu materijali iz časa u čas, gospodine predsedniče, dokazi o zločinima dolaze svakog sekunda. Između ostalog, oni su rekli, sem toga što smo ustanovili da je za DS cena države dva miliona evra, u protivnom, oni taj deo države sele u drugu državu, oni su sad rekli tačno i na koji način će geografski to da izvedu, da ne mislite da je bila metafora.
Kaže ovako: "Najavljujemo raspisivanje referenduma za pripajanje susednoj Makedoniji, odnosno opštini Kriva Palanka, od koje nas deli samo jedno brdo iza Kozjeg dola". Gospodine ministre, šta čeka taj tužilac, što nas neko ne obaveštava, što već nije poslao saopštenje medijima da zločince goni.
Šta čeka taj. Ako neko sme ovo u ovoj zemlji da radi, znači da sme sve, da može apsolutno sve. Nisu sve novine prenele njihove izjave. Ovde je transkript onoga što su izgovarali na konferenciji za novinare i na radio emisiji. Da vam ponovim, to je neki Radio OK, 102,2 megaherca, FM stereo. Dakle, možete da proverite i da tražite verovatno kasetu, disk, disketu ili bilo šta, da dobijete precizno o čemu je reč.
Tražim da se ovo uradi zato što je to dobra preventivna mera protiv svih onih koji hoće Srbiju da razaraju, da znaju da na ovakav način ne mogu i ne smeju da se odnose prema svojoj zemlji i prema svojoj deci. Šta kaže - niste nam dali dovoljno para, mi ćemo da se otcepimo i da idemo u drugu državu. Zamislite sada da idemo svuda gde vladaju radikali, ne sviđa nam se vlada G17 plus, DSS, SPS i SPO, ajde malo da otcepimo Šid, da otcepimo Kikindu, ne znam koju opštinu, pola Vojvodine da otcepimo i pola juga Srbije. Ne razumem o čemu je reč.
Molim vas, gospodine ministre, da nas u toku popodneva obavestite, ne insistiram na glupostima, nisu ove naše međupartijske razmirice, to dođe pa prođe, to oni nama i mi njima kažemo i nikome ništa, to se podrazumeva. To da li je Đilas najveći tajkun u Srbiji ili je drugi tajkun u Srbiji, o tome može da se raspravlja, da li je veći on, Hamović ili eventualno Mišković, sasvim svejedno. Ako ste mislili da se plašim da neko ime izgovorim, grdno ste se prevarili.
(Predsednik: Vreme.)
Moram da vam kažem jednu stvar, kada su svojevremeno govorili da je Karić davao ovoliko ili onoliko, moram da vas podsetim, izašao sam za ovu govornicu i rekao, a sada neću to da radim zato što je u takvoj situaciji, da sam ponosan na to što nikada dinara nisam uzeo, a znam mnoge koji jesu.
U svakom slučaju, razmišljajte dobro, za raspravu je da li je Đilas baš najveći tajkun ili je drugi. To je diskutabilno, tu su negde, ta dva kriminalca Đilas i Hamović, mrtva trka. To je već za razmišljanje, ali o ovome nema šta da se razmišlja, gospodine ministre. Računam da je nadležnim državnim organima potrebno za te velike tajkune mnogo vremena da pripreme optužnicu, da pripreme prijavu, pa kasnije i nadležnim organima optužnicu da spreme.
I to rade. To i sa B92 ima veze? Ne bih rekao. Mislio sam da oni sve pošten kapital, a ono za 60 hiljada evra uzmu celu televiziju, sa svom opremom, nacionalnu frekvenciju im tata i mama dali, tata i mama iz Vlade im dali ovu zgradu u zakup.
(Predsednik: Šest minuta.)
Završavam, gospodine predsedniče, znam da je i vama zanimljivo, siguran sam.
Verujte mi da jeste. Dakle, gospodine ministre, u toku popodneva očekujem od vas odgovor, očekuju ne samo poslanici SRS, očekuju svi građani Srbije da vidimo, cela Srbija čeka da nam kažete šta su nadležni državni organi preduzeli u vezi sa ovim zločincima.
Ako država neće povodom ovih zločina da preduzme ništa, najava odvajanja i preduzimanja konkretnih, dakle to nije ideološki, to je preduzimanje konkretnih koraka za otimanje dela teritorije Republike Srbije. Za to neko mora da odgovara. Očekujemo vaš odgovor u toku poslepodneva, gospodine ministre, čekaćemo ga do 17 sati.
Dame i gospodo narodni poslanici, Slobodan Jovanović je, uz Lazu M. Kostića, jedan od naših najistaknutijih i pisaca, i istoričara, i sociolog, a i publiciste i pravnika. Njegova teorija rezonovanja je nešto na čemu se danas uči, vaspitavaju svi pravnici u Srbiji. Izašao sam ponukan pre svega onim što je izgovorio gospodin Krstin sa ove govornice, ali i onim što smo čuli posle toga.
Dakle, nismo mi neko ko je još u stanju da sa dovoljno istorijske distance sagledava istorijske događaje, ali zaista ono što je pročitao gospodin Krstin o stradanju porodice Glavaški je jezivo. Da li je takvih primera bilo mnogo? Da, bilo ih je, i u Banatu, i u Bačkoj, i u Sremu, i u Šumadiji i skoro svuda po Srbiji. Otimana je imovina ljudima samo zato što su umesto 200 metara bilo kojeg žita davali po 100, 150, koliko ko je mogao da proceni.
Umesto da vodimo ideološke rasprave, Toma Nikolić je sa ove govornice rekao - familija s jedne strane mu je bila u partizanima, nisu bili komunisti, ali su bili u partizanima, familija s druge strane mu je bila u četnicima, šta da radite ljudi, nije nam vreme da o tome raspravljamo. Sada ću nešto drugo da vam kažem. Takva je većina familija u Srbiji. Retke su one familije koje su potpuno čiste, na ovoj ili onoj strani. Svejedno. Tako su izmešane, žive jedni pored drugih na ovaj ili onaj način.
Ono što je najvažnije, a to je što želim da vam ukažem u ovom trenutku i u ovoj replici. Ispričali ste jednu jezivu i potresnu priču o porodici Glavaški. Sada ću da vam ispričam drugu. Nadam se da će vam biti zanimljiva.
Uhapsile neke vlasti čoveka pod optužbom da je prijatelj nekog drugog koga progone i tog koji je prijatelj nekog drugog koga progone teraju da kaže gde mu je taj prijatelj. On ili ne zna ili neće da kaže, tek oni ga i dalje drže u pritvoru. U međuvremenu ministar jedan ukida po sistematizaciji mesto na VMA za farmaceuta, otpušta mu ženu sa posla. Istovremeno mu otpušta i ćerku sa posla, a taj čovek i dalje bez optužnice, pod jedinom sumnjom da zna gde mu je prijatelj kojeg za nešto goni neka vlast, čami iza rešetaka.
Taj slučaj se dešava u martu i aprilu 2006. godine. Ovo je primer jednog malog običnog čoveka po imenu Jovo Đogo. Nije ni član SRS, običan čovek, Jovo Đogo. Kriv zato što poznaje generala Mladića. Presudu ste mu napisali unapred, otpustili mu ženu, otpustili mu ćerku. Niko o tome priču ne pravi. Od čega će leba da jedu, od čega će da žive, šta će da rade? Interesuje li to koga u Srbiji? To je potpuno ista priča ili mnogo gora, nego priča koju smo malopre čuli, koja je stravična.
Ne bi bilo spora da se mi saglasimo da ti ljudi dobiju pravo na rehabilitaciju, bez ikakve sumnje to zaslužuje i porodica Glavaški i mnoge druge porodice i u Bečeju, i u Novom Bečeju, i širom srednjeg Banata i južne Bačke i svih ostalih delova naše Srbije. Ali, ovo je ključna stvar. Mi to imamo danas. Ko će njemu da da rehabilitaciju? Ko će toj ženi, ko će toj ćerki da da rehabilitaciju? Za šta su krivi? Zato što ćerka voli svog oca.
Ljudi vi danas terate sina da izda svog oca. Oni zlikovci to rade u Republici Srpskoj, vi to radite ovde. Hajde onda da hapsimo i šurake, pa će i oni nešto da kažu. U čemu je razlika? Što, na ovo ste naterani? Što, da nije ovo iz onog dela o čemu je čitao gospodin Obradović, kako kažu, pa sada izvršite zadatak? Kakva je razlika između one okupacione vlasti i ove? Ko će to da procenjuje? Što to da sada procenjujemo? Što da ne procenjujemo za 10, 20, 30, 50 godina?
Vi ljudi i dalje imate na snazi u pravnom prometu Zakon o lustraciji. Je l' tako, ministre Stojkoviću? Šta radite tim zakonom? Da izbacite iz javnog života one koji vam se ne sviđaju, koji su bolji i pametniji od vas, one koji će da dobiju veću podršku i poverenje naroda i koje ne možete svojom pameću da pobedite, svojim idejama i svojim argumentima. Nego kako ćete da ih pobeđujete? Aha, zabrani mu. Onda ja moram da pobedim zato što ostajem sam na političkoj sceni. To su fašistički zakoni najgore vrste. Ti ljudi se zalažu za to.
Jedan savetnik, onaj za fekalna pitanja, bi tukao sve, a neće ženu i decu, pošto smo mi svi žena i deca, mnogo je pametan i duhovit, ljubi ga majka pametnog. Ovaj drugi bi logore na stadionima pravio. Onaj Vlajčić. O čemu pričamo mi? To nećete da obuhvatite ovim zakonom. To neće niko živi da obuhvati na takav način.
Znate, kada smo govorili prvi put, mi bismo mogli sa vama da se složimo oko mnogo slučajeva gde je rehabilitacija potrebna. Ono što nas plaši jesu dvostruki aršini. Ono što nas plaši, ministre Stojkoviću, jeste činjenica da je Milanović osuđen na 10 godina robije, a nije on bacio krstareću raketu na RTS. A oni koji su nedvosmisleno počinili taj zločin i javno se hvalili da su taj zločin počinili, gospodine ministre, dolaze vam kao najveći prijatelji i savetodavci, i govorite nam da nam je najveći cilj da naša štikla uđe u njihovu zadnjicu i da viri odatle, jer ćemo tako najbolje da živimo.
Gospodine ministre, na kraju vas pitam, izvinjavam se vama, gospodine Anđelkoviću, pošto niste bili u prepodnevnom delu, da vi meni odgovorite, za one koji nisu bili u sali i za ljude koji gledaju, dogodio se stravičan verbalni zločin. Predstavnik DS iz Trgovišta, i to zvaničnik opštine Trgovište, Jovica Mihajlović, opštinski menadžer, zahtevao je odvajanje dela teritorije Republike Srbije, zahtevao je otcepljenje opštine Trgovište od Republike Srbije. Rekao je da će biti raspisan referendum za izdvajanje Trgovišta iz Srbije i pripajanje susednoj Makedoniji, ukoliko država brzo ne odreši kesu i taj kraj pod hitno pomogne sa dva miliona evra.
Gospodine ministre, on je odredio i cenu teritorije Republike Srbije. Teritorija opštine Trgovište je 370 kvadratnih kilometara. Teritorije države Malta je 312 kilometara kvadratnih. On bi se odrekao veće teritorije nego što je država Malta. Ne bi se odrekao onako što on to misli, pa sad vi računate ideološki kao što to mogu da kažu Albanci iz Preševa ili ne znam gde, eto mi iz nacionalnih razloga hoćemo. Ne, on bi se za pare odreko, za dva miliona evra, to je njegova cena gospodine ministre. To je cena zločinca. Pitam vas, gospodine ministre, je li država nešto preduzela u međuvremenu i hoće li država nešto da preduzme u međuvremenu?
Inače, zahvaljujem vam se, gospodine Tomiću, ponosni smo na činjenicu da smo učestvovali u davanju imena prelepe ulice u Novom Sadu, prve u Srbiji koja će biti bulevar Slobodana Jovanovića, a postiđeni smo odnosom beogradskih vlasti danas koji ukidaju ulice. Možda niste primetili, rođen sam u ovom gradu ovde, znam te ulice i teško mi je da naučim njihova druga imena. Maršala Tolbuhina i Generala Ždanova, znate li uz koje obrazloženje su ukinute ulice, dragi prijatelji. Nije da su promenili, pa rekli - vratili na Resavska, a dali negde neku drugu.
Ukinute su ulice generala Ždanova i maršala Tolbuhina, uz obrazloženje ovih lopova iz beogradske vlasti, kažu - nije praksa u svetu da se ulice daju istaknutim komandantima. Ljudi su, između ostalog, učestvovali u oslobođenju Srbije. Njihovih ulica nema.
Pita ih ruski ambasador, kako možete, znate kakvo je to ponašanje prema Rusiji, prema Rusima koji su učestvovali u oslobađanju Srbije? Nemojte da smetnete sa uma...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Vučiću.)
Izvinite, molim vas gospodine Anđelkoviću, za one koji ne znaju, Rusa je poginulo 22 miliona u Drugom svetskom ratu, Amerikanaca 125.000 - 200:1.
Mi imamo ulice kakve hoćete, od Makenzijeve do ne znam koje, ne kažem da ne treba da bude, samo pitam da li je moguće da nema mesta za generala Ždanova, maršala Tolbuhina, nema nigde mesta - ni u prigradskim delovima, zato što najgore okupacione sluge upravljaju Srbijom i zato što Srbiju razaraju. Mi treba da gledamo u budućnost i da nam se slučajevi ni Glavaških, ali ni Jova Đoga nikada više ne ponove, tek tada ćemo imati normalnu Srbiju i normalnu zemlju. Hvala vam.
Dame i gospodo narodni poslanici, izašao sam pre svega da, naravno u skladu sa članom 104, sa dostojanstvom Narodne skupštine sa svim onim o čemu smo govorili pre podne, ukažem gospodinu ministru na nekoliko stvari vezanih za sam Krivični zakon i za to šta je čija obaveza i na šta smo ukazivali u prepodnevnim satima.
Dakle, ovde je reč, gospodine ministre, o nečemu što se goni po službenoj dužnosti, ukoliko ima obaveštenja. Ovo o čemu smo mi danas govorili je dovoljno za svakog nadležnog tužioca da pokrene odgovarajući postupak.
Kada vi kažete, može Narodna skupština kao državni organ, može, upozoravao sam na to predsednika Narodne skupštine, a predsednik Narodne skupštine je to odbio. Rekao je da je to neodgovorna izjava.
Slažem se da je to neodgovorna izjava, ali to nije samo neodgovorna izjava, to je opasna, zločinačka izjava. To nije izjava koja će da kaže, Vučić je lud, Albijanić je pametan ili ne znam šta, znaju svi šta imam da govorim, ali ovo je stvar koja se tiče teritorije Republike Srbije. Neko se drznuo da nam otima 370 kvadratnih kilometara i to za dva miliona evra. Napravio je od države Srbije, od otimačine imovine države Srbije lukrativni posao.
Samo očekujem, ako je vaše rešenje da podnesem obaveštenje ili prijavu nadležnom Republičkom javnom tužiocu, to ću da uradim, ali ne znam šta će oni da rade i ne znam čime se bave, ako su čuli ovo u Skupštini i videli nekoliko napisa, ne samo iz jednih novina, već i skinute transkripte sa radio stanice, Radio OK, 102,2 megaherca, onda ne znam šta bi to republički tužilac još trebalo da ima pa da nešto učini.
Mislim da je to krajnje vreme, jer nisam postavljao i neka druga pitanja, ali ću sada da iskoristim ovih nekoliko desetina sekundi.
Naime, dame i gospodo, doneo sam još jedan papir koji govori o stravičnim stvarima koje su se dešavale posle 5. oktobra. Posle 5. oktobra, ona stranka koja je bila prva u revolucionarnom delovanju, ona koja je delila pravdu, hapsila tobožnje lopove i kriminalce, a u stvari hapsila poštene i časne, a lopovima davala svu slobodu da kradu i otimaju, DS, i spreman sam i ovo, gospodine ministre, da vam ostavim ovde, videćete, ovo je izvod Beogradske pekarske industrije. Zanimljivo će vam biti, da li ste znali da Beogradska pekarska industrija, u to vreme društvena firma, ponavljam društvena firma, ima pravo i mogućnost da u skladu sa bilo kojim zakonom prebacuje pare na račun DS-a.
Doneo sam vam papir da vidite, može i kamera da uslika, ukoliko je to moguće, pošto ne znam iz kog ugla slika, iskren da budem, nešto sam izgubljen sa ovim kamerama gore na spratu, dakle, reč je o 13.10.2001. godine, 73.248 dinara i ovo je samo jedan papir do kog smo došli, od para građana Beograda, od para građana Srbije, finansira se DS. Sećate li se koliko su puta, iako naknadu za upravni odbor Toma Nikolić nije hteo da uzme, pominjali onu „Zastavu“, da li se sećate?
Mi smo u opoziciji, nismo na vlasti, danas sam se dočepao ovog papira. Sada vas pitam, gde je kraj tom lopovluku, hoćete li gospodine ministre, hoće li neko u ovoj zemlji da pita kako je moguće da jedan Tadićev tajkun, po mom mišljenju jedan od trojice najvećih tajkuna u Srbiji, Dragan Đilas, može da ostvari profit od pet miliona evra na godišnjem nivou prodajući vazduh; on nema fabriku, on ne proizvodi ništa, on nema krave, ovce, svinje, nema njive, ne postoji ništa. Na osnovu čega to može, kako to može, da li može neko to da objasni.
I zato vas pozivam da ova najozbiljnija krivična dela, da o njima ne bude rasprave. A ako mi vi budete rekli, jer ne mislim da ste vi strašljiv čovek, iako ne volim da vam se dodvoravam, zato što smo i politički protivnici, ali nemojte mi stavljati u usta nešto što ne mislim.
Molim vas da se po ovom pitanju zainteresujete, jer mislim da je to sada vaša obaveza kao građanina, jer siguran sam da će brže reagovati ukoliko to učinite vi, a ne ja, jer ako ja to budem morao ponovo da činim, onda će opet iz kabineta Tadićevog da izvrše pritisak na tužilaštvo i da kažu, nemojte ništa da radite kada radikali i Vučić podnose nekakve prijave.
A ako hoćete da dozvolite ovako nešto, ljudi, građani Srbije, čovek traži i ucenjuje i kaže, ako za dva miliona evra ne dođu, on se otcepljuje, on je ucenio zemlju i rekao, ako on ne dobije dva miliona evra, ode mu zemlja, ode nam teritorija.
Ako za to, gospodine ministre, nije predviđena ozbiljna kazna, ako za to nema nikakvog represivnog aparata koji će da deluje na svoj način, i u preventivnom i u represivnom smislu, onda nemam ni šta da vam kažem, ni šta da vam poručim po tom pitanju, ali građani Srbije će ovo videti.
Moj odgovor na kraju vam je, ako vi kažete da nećete po tom pitanju da preduzimate, ja ću to da uradim, nije problem, ali očekujem od vas zaštitu, da niko iz Tadićevog kabineta zločince ne štiti, kao što štite lopove, i da oni koji takve zločine čine odgovaraju pred licem pravde.
Jer još jednom vam ponavljam i milion puta ću u ovom mandatu to da ponovim, očigledno je da neki od tih „žutih“ ili ovih ili onih imaju rezervnu otadžbinu, svejedno im je da li će Trgovište da bude u Srbiji ili Makedoniji, ako će on da dobije 10.000 evra u svoj džep. Ovaj bi za 10.000 evra otadžbinu prodao, ovaj ne znam šta, a mi nemamo rezervnu otadžbinu i našu decu moramo da naučimo da Srbiju vole najviše na svetu i više od svega.
Dame i gospodo narodni poslanici, već sam govorio da iz mnogo razloga poslanici SRS neće glasati za ovaj predlog zakona, ne samo zbog toga što smo jedina opoziciona stranka u srpskoj skupštini, već prosto zato što smo naišli na dosta loših rešenja i zato istakli naše primedbe.
Hoću na nekoliko stvari prvo da ukažem, a onda ću direktno govoriti o amandmanu gospodina Išpanovića.
Najpre, ono što je važno zbog budućnosti Srbije, ne zbog toga šta ćemo mi jedni drugima da kažemo u ovoj Narodnoj skupštini. Da li je tačno sve što je danas izrečeno sa ove govornice, što su i jedni i drugi iznosili? Da, tačno je. Da li je bilo zločina prema komunistima pre Drugog svetskog rata. Da, bilo je. Da li su komunisti činili zločine posle Drugog svetskog rata? Da, jesu.
Šta je bilo u toku Drugog svetskog rata? Samo na jednu stvar hoću da vam ukažem, o stradanju u toku Drugog svetskog rata, pošto se danas sve izjednačava. Sinoć sam gledao jedan film na RTS-u koji je govorio o rađanju, o političkom delovanju Adolfa Hitlera, kako je skončao i onda sam video nekoliko istorijskih neistina na samom kraju filma o tome ko je i koliko stradao u Drugom svetskom ratu i na koji način. Naravno, najstradalniji narod, kakav je bio ruski narod, u potpunosti je izbačen, ali jedan od četiri najstradalnija naroda ili, ako hoćete sa Nemcima, pet najstradalnijih naroda u Drugom svetskom ratu je bio srpski.
Zarad istorije i činjenica, srpski narod je stradao sedam ili osam puta u apsolutnim brojkama više nego, recimo, američki, verovali ili ne. U toku celog Drugog svetskog rata Amerikanaca je izginulo 125 hiljada, a Srba između 900 hiljada i 1,2 miliona, u zavisnosti od toga ko vrši istorijske procene. Zašto ovo govorim? Ne zbog žalopojke, ne zbog toga jer mi Srbi smo izgubili trećinu muškog stanovništva u Prvom svetskom ratu, već zbog toga što hoću da vam kažem, u Drugom svetskom ratu, u zavisnosti od toga ko je gde podizao ustanak, evo vam primer naše Krajine, u Kninu su bili Đujićevi i nosili kokarde, na Baniji su uglavnom nosili petokraku jer su se prvi pojavili, ali su se i jedni i drugi borili protiv istog, a to su bile ustaše i svi su stradali od ustaša.
U selu odakle je moj otac nije ostao niko živ od muškaraca. Sve muške glave su pobili. On je rođen zato što je bio u stomaku, a nikada oca nije video. Dakle, sve muško što su imali pobili su, sve što su zatekli, i pobili su toliko puta veći broj ljudi nego što je stradao u srpsko-srpskom sukobu, da, naravno, ne može da bude zanemarljivo ni da je u pitanju jedna glava, ali da je žalosno da mi i dalje nastavljamo sa srpsko-srpskim sukobima, a da ne objašnjavamo šta su i kako sve učinili protiv srpskog naroda. To je osnovna stvar.
Slušao sam pažljivo gospodina Išpanovića prošli put i kada sam, ako se sećate, reagovao i rekao da je general Rukavina vodio tu akciju protiv mađarskog stanovništva, koji je hrvatske nacionalnosti, a ne srpske, po Brozovom nalogu podrazumeva se, ali nisam rekao nekoliko drugih stvari.
Naravno da su, i da budem korektan to je Išpanović potvrdio, nije negirao, počinjeni brojni zločini, jezivi zločini nad srpskim stanovništvom u Vojvodini, koje su počinile mađarske okupacione trupe.
Kada govorite npr. o Čurugu, u kojem nije nemoguće da je neko hteo na neki način nešto da vraća ili ne znam šta, ali celu ulicu, neka mi ne da gospodin Vlaović da lažem, celu ulicu su mađarske okupacione trupe očistile od muških glava srpskih. Je l' tako bilo? Celu. Ni jedno muško čeljade, ni jednu mušku glavu srpsku nisu ostavili u životu.
Nemam ništa protiv, civilizacijski je običaj gde god da neko strada, pogine ili umre, da to mesto bude obeleženo, ali zamislite da na to mesto donesete i kažete da su tu stradali jedan, dvojica ili desetorica, a oni su pobili više od 200 ljudi. To je ono što je teško prihvatiti i zato je to merenje i vaganje za sve nas strahovito značajno.
Pri svemu tome, za razliku od drugih koji kada čuju da Mađari nešto kažu, mi o tome prvo učimo, saznamo, pa onda izađemo sa tim. Da, tačno je, bilo je zločina koje su činile snage generala Rukavine, nema nikakve sumnje, nad mađarskim življem, ali to nije bilo predominantno, pogotovo u poređenju sa ovim što se zbivalo u Vojvodini pre toga. Koliko je samo Srba bačeno pod led u Tisu, u Dunav i u mnoge druge reke i na različite načine ubijani.
Malopre nisam stigao da kažem, a sada ću iskoristiti priliku povodom ovog amandmana, i nisam odgovorio direktno na pitanje, verovatno sam bio dekoncentrisan ili želeo više toga da kažem, pa nisam stigao. Naime, gospodine ministre, ova zločinačka izjava o kupoprodaji teritorije Republike Srbije za dva miliona evra data je u februaru. Posle toga je predsednik Tadić, da bi direktno pružio podršku, otišao sa svojim najvećim tajkunima i dao podršku ljudima koji trguju našom teritorijom, otišao i rekao - da, oni su vam najbolji.
Nije ovo slučajnost. Nisam znao i priznajem da sam zbog toga kriv, ali ljudi u Trgovištu su se odmah pobunili kada su čuli za ovu izjavu, deca u školi su se bunila, neka deca nisu htela da idu u školu jer su se plašila za svoju budućnost, vide da neki ljudi hoće da im odvoje deo teritorije iz Demokratske stranke, kažu - hoćemo da prebacimo deo Srbije u Makedoniju, zato što ucenjuju nekoga za dva miliona evra. Znači, posle toga dolazi Tadić sa svojom ekipom tajkuna, Đilasom, Krstićem i ne znam još kojim da tamo nešto dele.
Sada me slušajte. Mi smo gledali na televizijama pojedinim, kao da su se otprilike najveći srpski dobrotvori pojavili. Je l' tako? Kao da su došli ljudi koji će Trgovištu da daju bogatstvo, rešavaju sve njihove probleme. Brinu o sirotinji. Sada ćete da čujete šta su doneli, pošto, kao što znate, mi smo vrlo dobro informisani, pa ćete precizno da čujete.
Doneli su 12 tona brašna, po ceni od 144.000 dinara, izračunaću vam na kraju u evrima, da ne brinete, da ne morate da računate; zejtina, praška za pranje, poklonjena dva televizora, dve geografske karte, dva radio aparata isturenim odeljenjima u selu Donja Trnica, gde ima sedam đaka, i u selu Kozji Dol - 4 đaka, i dat je kamion FAP 1414 stariji, BG-728-541, naravno žute boje.
Mi smo izračunali da znate vrednost svih ovih poklona kojima su se oni kitili, a to je poklon najvećim delom svih građana Srbije, u redu je, sirotinja živi u Trgovištu. Oni su se kitili kao da su ne znam šta poklonili.
Sada vam kažem, ne država Srbija, sama SRS doneće građanima Trgovišta, koji tako teško žive, mnogo više nego što su oni dali. Nećemo ni da govorimo takve stvari, mi kažemo novinarima da smo dali tek kada damo 50 ili 100 puta više od ovoga, a ne da se sramote, predsednik Republike da se ovakvim sitnicama hvali.
Šta su uradili? Nisam vam ovo džabe ispričao, nego da dobijete punu informaciju. Znate gde su otvorili Narodnu kancelariju? Onu koju ste vi dozvolili da imaju pare u budžetu. Otvorili su je u privatnoj kući. Čijoj? Simpatizera DS-a, naravno. Znate koliko su to platili? Pet stotina evra iznajmljivanje kancelarije. Zamislite, u Trgovištu iznajmljujete kancelariju po 500 evra.
Da znate da tu nema časne rabote, časnog i poštenog posla. Zato tražim od ministra Stojkovića, od Vlade RS i svih vas da odgovorite na naša pitanja i da nam jasno i precizno saopštite kada će država Srbija da krene u obračun sa tajkunima koji je upropaštavaju.
Nije Bogoljub Karić jedini, to smo vam govorili u trenutku kada ste tu akciju vodili, nije jedini, ni blizu jedinog, ima ih još mnogo. Đilas, Hamović, koliko god hoćete, ovih za cigarete, kako im se zove, taj što me tužio, Subotić. Koliko još hoćete.
Ljudi, ili ćete da radite svoj posao onako kako valja ili da sve batalimo, da kažemo da Srbija nije spremna, a da će da nas maltretiraju opštinski menadžeri, kojima će jedini posao da bude da kažu - daj mi pare u moj džep, ako mi ne daš pare, ja ću da organizujem referendum da se pripojim drugoj državi.
To nisam čuo, razgovarao sam ovde sa poslanicima u pauzi, video sam, gospodine ministre, veliko ogorčenje ljudi, koji ovo nisu shvatili kao nekakav politički atak naš ili kao pokušaj da se stiču politički poeni jer je ovo suviše opasno i suviše ozbiljna stvar.
Ako smo mi ti koji osuđujemo Agima Čekua, Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija kada traže otcepljenje Kosova i Metohije, a oni to traže zato što se još pozivaju na nekakve istorijske, tradicionalne, kulturne, nacionalne razloge.
A mi imamo one, koje podržava Boris Tadić i dolazi direktno da im pruži podršku, a oni traže odvajanje dela teritorije Republike Srbije zato što nisu dobili dva miliona evra u džep, gospodine Stojkoviću, to je zločin bez presedana.
On čovek, upozorio sam vas na to ministre Stojkoviću, taj nesrećnik iz DS-a, on je čak razvio kako, preko brda koje ga deli od Kozjeg Dola i ne znam čega. On vam je konkretno ukazao kako bi to izvršio. Šta onda? Hoće onda neko sledeće mesto? Dokle ćemo to tako? Gde god pobedi DS treba da brinemo, ako ne dobiju dovoljno para, da li će da otcepe deo teritorije. Da li je to pitanje? Da li se tako neko u Srbiji odnosi odgovorno prema građanima Srbije?
Mislim da je građanima Srbije to jasno, ali mi ćemo čekati. Rekao sam vam ako bude trebalo i lično ću to da uradim, ali čekaćemo odgovor nadležnih državnih organa. Nadam se samo da neće reći da je sve izmišljeno, da je izmišljen i transkript radijski, da je izmišljena jedna novina i da je izmišljena druga novina. Tri papira imamo. Da vidimo može li tako nešto da se dogodi ili ne.
Vidite, što se tiče zakona o rehabilitaciji još jednu stvar. Teško je to deliti od 1941. do 2006. godine. U skladu sa nekakvim ideološkim predrasudama, koje svako od nas nosi, mogli bismo da pogrešimo, da se ogrešimo o istinu, da učinimo nešto što bi nekoga moglo da povredi, a da istovremeno ne ostvarimo pravdu. Ono oko čega bismo se svi složili, nije sporno da porodica Glavaški to dobije, nije sporno ni za koga, ni za Slobodana Jovanovića, Lazu M. Kostića i ne znam koga, ali sam siguran da će vama da bude sporno za mnoge koji su progonjeni posle 5. oktobra.
I dalje vas pitam da mi vi kao pravnik kažete, a siguran sam, gospodin Krasić me je uveravao u to bezbroj puta, da ste vrstan pravnik, da mi kažete bar kada je reč o poznavanju propisa, kako je moguće da Dragoljub Milanović bude osuđen na 10 godina robije zbog krivičnog dela izazivanja opšte opasnosti, odnosno nepostupanja po naredbi 37, a naredba nigde nije pronađena, već su postojali svedoci koji su tvrdili da su tekst naredbe videli, a da nisu osuđeni stvarni počinioci zločina?
Naprotiv, da su oslobođeni, da je doneta oslobađajuća presuda u postupku protiv njih. Tužilac odustao i čak rekao da ga ne interesuje pokretanje krivičnog gonjenja. Ako možete to, gospodine ministre, da mi objasnite, bio bih vam beskrajno zahvalan, jer onda bih nešto novo saznao, što nisam naučio na Pravnom fakultetu.
Trudio sam se svojevremeno da učim, nisam hteo da idem na demonstracije kada su vršili pritiske da idemo na demonstracije, jer sam išao na fakultet da bih naučio, a bio sam dovoljno hrabar da se odbranim od onih koji bi da vas napadaju zbog toga što ste dolazili na fakultet da nešto naučite.
Tamo su me učili nešto drugo, a ne ovo što nam se danas zbiva. Nemam ništa protiv da mi vi kažete - pa Vučiću, to je sila, ali onda nemojte da mi bilo ko bilo kad govori o tome šta je pravo i šta je pravda, i nemojte da mi govorite o tome kako će neki Milanović ili neko drugi da ima povlašćeni status, kada on nema pravo na vikend izlaske, iako je ostvario u skladu sa zakonom sve uslove da to pravo dobije. Ne može zato što će da grakne neka Nataša Kandić ili Sonja Biserko ili neko takav da kaže - aha, eno ga povlašćeni položaj.
Pa majku mu poljubim, kakav povlašćeni položaj imaju oni koji su ubili te ljude, koji su ubili malu Milicu Rakić, koji su ubili sve? Da li imaju oni pravo na vikend odsustvo, gospodine ministre, ili za njih dajete crveni tepih svakog radnog dana u svako doba ili samo za vikend? Još nam govorite kako nam ništa lepše od toga nema nego da nam i muške i ženske štikle vire iz njihovih zadnjica, jer je to budućnost Srbije. Nadam se da nije. Hvala najlepše.
Imam jedno obaveštenje za narodne poslanike. Došao sam sa jednom novom informacijom i sa jednom konstatacijom ovih "žutih" lopova što i sada uzimaju pare dok ne sede u Narodnoj skupštini, ali izgleda prate TV prenos.
Naime, prva stvar koja se dogodila jeste činjenica, želim da obavestim pre svega građane Srbije, a i narodne poslanike, da je Simić, čovek poznat po aferi "kofer", sa onih 100 hiljada evra uhapšen, pritvoren, pa sad pušten, postavljen za savetnika guvernera za bankarska pitanja. Izgleda da mu je to "kazna" za "koferče". Šta posle ovoga da kažem građanima Srbije? Šta posle ovoga da kažete bilo kome u ovoj zemlji?
Toliko o borbi protiv korupcije, gospodine ministre, toliko o pravnoj državi, toliko o onome kako se problemi rešavaju. Ovi žuti lopovi što u ovom trenutku otimaju pare naroda i primaju plate, paušale i sve drugo, predvođeni Tadićem i najvećim tajkunima u Srbiji, Đilasom, Krstićem i ostalima, poslali su neko saopštenje pošto im je valjda SRS opsesija, kažu - on je nekadašnji član SRS ili ne znam čega. Ne znam za to, ali znam da je žut.
Verovatno smo ga mi zato izbacili na vreme jer smo videli da je neka protuva koja bi zemlju da proda. Gde je našao utočište? Na pravom mestu. Prirodnu sredinu, tamo se udomio i tako bi sada da razara teritoriju Srbije. Građani Srbije neka procene još jedanput kako to neki čine, šta je njihova konačna namera i šta bi od Srbije da naprave.
Vas, gospodine ministre, pitam pošto sam video da ste danas dali jednu pametnu izjavu o jednom od predstavnika Vlade, lepo ste saopštili kako daju čudne izjave itd. neki ministri, slažem se s tim, pa vas pitam, da li se vi, gospodine ministre, slažete sa tim da čovek, građanima Srbije, poznat kao jedan od učesnika u aferi kofer, dobije mesto savetnika guvernera za bankarska pitanja.
Hoće li sada koferi da se iznose sa svakog mesta, da se unose u svako mesto i da svakom građaninu Srbije kažete - ti kada otmeš sto hiljada evra ili kada primiš mito od sto hiljada evra ti si dobrodošao za savetnika guvernera. Ako je to poruka građanima Srbije, onda je to veoma loša poruka vlasti. Nadam se da nije i voleo bih da čujem vaš odgovor, ali sam sasvim siguran da će izazvati veliki gnev i nezadovoljstvo ljudi.
Obično kada neko govori i kaže da nema nezadovoljstva, nema ga na ulicama, ne idu ljudi u proteste, ne idu ljudi u svakodnevne štrajkove itd. Ne idu ljudi, ali se kod ljudi skuplja i može da se dogodi, iako na to nikada nećemo pozvati da ljudi reaguju na onakav način kako su to neki predviđali i to baš protiv njih, a ne protiv onih kako su to naši politički protivnici želeli.
Želim da vas upozorim na to da ljudi koji izgube posao, ljudi koji teško žive, ljudi koji nemaju plate koliko imamo mi narodni poslanici ili ne daj bože plate i primanja koliko imaju najveći srpski tajkuni, poput Dragana Đilasa i njemu sličnih, dakle ljudi koji žive životom običnih, ljudi koji žive običan život, ti ljudi ne mogu sa simpatijama da gledaju na napredovanje lopova, kriminalaca, onih koji su uhvaćeni sa koferima u rukama.
Dakle, obratite pažnju na to, jer kao što vam ljudi neće pokazati bes i gnev, niti mogu, a ogorčeni su da ne možete da verujete koliko zbog činjenice što ste otpustili sa posla ćerku Jova Đoga, ženu Jova Đoga, hvatajte se za glavu koliko hoćete, lupajte u klupe koliko hoćete, uzdišite i izdahujte koliko god puta hoćete.
A to govori o vama, to govori o onima koji to rade, zato što time pokazujete da ne želite da razumete sudbinu običnog sveta, sudbinu običnih ljudi, da vas to ne interesuje, jer to može da se dogodi svakome i zašto se to posle ne bi dogodilo bilo kome drugom.
Kada to može danas njima, sutra može da se dogodi vama ili bilo kome, a onda bih vas pitao od čega ćete da živite, kako ćete porodicu da prehranjujete, kako će porodica, dok ste vi u pritvoru, a da ne znate zašto ste u pritvoru, pošto vas je velika demokratska vlast uhapsila, a velikodemokratska je zato što je sebe proglasila sama za demokratsku, šta ćete u pritvoru da radite i očekujete od čega vam žive žena i ćerka.
Pitam vas, ministre, izađite i kažite kao što sam vas pitao za ubijene u RTS, pitam vas i za ovo da mi odgovorite, kažite mi po čijem nalogu je ćerka Jova Đoga dobila otkaz, po čijem zločinačkom nalogu je žena Jova Đoga dobila otkaz, po čijem nalogu se hapse drugovi sina generala Mladića.
Oni nisu Mladićevi drugovi, oni su drugovi sina generala Mladića. O čemu mi ovde govorimo i pričamo?
Ostao sam, gospodine predsedniče, bez teksta posle informacije da vam je jedan od kofer-majstora postao savetnik guvernera za bankarska pitanja.