Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani narodni poslanici, moj kolega Dragan Čolić je predložio amandman – član 20. briše se. Verovatno je video da je i ovo nepotrebno, a da je to tačno, evo ja ću i da vam dokumentujem, ali nema mi ministra.
Pošto je u vreme ove privatizacije Cvetković bio predsednik Agencije za privatizaciju, pa su se onda oni menjali, sada da vam iznesem jedan primer koji kaže ovako – privatizacija izvršena 2004. godine, stvarna vrednost imovine 4 milijarde dinara.
Privatizacija knjigovodstvene vrednosti od jedne milijarde dinara, broj zaposlenih 250 radnika, većinski vlasnici postali Holanđanin i Rumun, država i radnici postali suvlasnici samo 30% kapitala.
Stanje u brodogradilištu 2007. godine, tiče se brodogradilišta u Kladovu: vrednost imovine nula dinara, vlasnici imovine preneli na društvene osnove u krugu brodogradilišta pet novih firmi; u brodogradilištu ostalo tri zaposlena i direktor, 150 radnika otpušteno, a preostalih 100 radnika prebačeno u nove firme bez ikakvih prava iz stare firme brodogradilišta. O ovome sam već imao prilike da govorim.
U 2008. godini brodogradilištu se priprema stečaj, uz gubitak prava na akcije svih radnika koji su upisali akcije, oko 900 radnika, kao i isplatu zaostalih rata i obaveza po sudskim rešenjima. Finansijske malverzacije u izradi završnih računa za 2004, 2005, 2006. godinu, nezakonito obezbeđivanje i otuđenje imovine, falsifikovanje dokumentacije, a sve to uz pomoć advokata i državnih institucija.
Zašto kažem državnih institucija? Zato što ću to da obrazložim – pod tačkom 2. o svemu upoznati najviši državni organi i pojedinci, pokrenut je sudski postupci, ali nema reagovanja i nažalost, kako se to konstatuje, to je takva sudbina 90% privatizacije u Srbiji. To je primer otprilike da je loš Zakon o privatizaciji. Nećemo pojedinačno.
Imam još jednu firmu, bio je gospodin Cvetković, a to je firma „Gradnja“ Kladovo, gde ono malo pre što smo govorili, vlasnik je umro, direktor neki tamo nasledio, radnici nemaju platu, nemaju regres, nemaju sistematizaciju radnih mesta, radna mesta nemaju sistematizovana, ništa nemaju, 9 meseci zaostatak plata, 70 hiljada su dužni jednom običnom radniku koji dobija na sudu.
To je privatizacija: 70 hiljada ovoga, a šta ćemo za ostale strukture koje su zaposlene. Sve pravnosnažno donesene odluke, sve institucije prošlo i nema ništa. Kome ti radnici, kome mi da se obratimo i kome uopšte treba dokazati da ovaj zakon o privatizaciji ne valja. Kada dođe SRS na vlast ne samo ovaj zakon, 200 zakona moraćemo da promenimo.
Poštovani narodni poslanici, kao što vidite, akcenat je dat budžetu za poljoprivredu i naši predlozi su da subvencija ide ka poljoprivredi.
Da napravimo jednu digresiju. Mi smo imali socijalističku Jugoslaviju, koja se po uređenju zvala – socijalistička, a po ekonomiji –industrijska. Koliko vidimo, industrija nam je sad otišla u privatizaciju i od onog što je privatizovano nema ništa, znači, ostala nam je poljoprivreda.
I sami vidite da kroz ove amandmane stavljamo akcenat na ono što nam je ostalo, ono što nam je još zdravo ostalo, što nismo uništili. Stoga smo i u ovom amandmanu koji je pomenuo gospodin pre mene, a i u prethodnom amandmanu, koji je za dlaku izbegao, ali nije, predvideli, u razdelu 15, funkcija 473, ekonomska klasifikacija 451, u kolonama 6 i 8, da se dve milijarde i sedamsto miliona, koliko je, otprilike, predviđeno za turizam, smanji za 600 miliona u korist poljoprivrede. Zašto?
Zato što je veći deo turističkih organizacija sada već privatizovan, pa se postavlja pitanje kako to idemo na apsolutnu privatizaciju, a država subvencionira? Za šta?
Sada ću da vam kažem. Deo sredstava namenjen je turističkim organizacijama, destinacijskom menadžmentu, organizacijama i institucijama, organizacijama za projekte razvoja turizma i turističkim organizacijama Srbije, kao i za infrastrukturu turizma, za skijališta i modernizaciju.
Vidite, doći će trenutak kada će i skijališta biti privatna, doći će trenutak kada više nećemo imati interes, kao država Srbija, da pomažemo turističkim organizacijama, jer je to sve privatno. Trebalo bi da dođe trenutak kada se od privatnog turističkog dela vraća u budžet Republike Srbije. No, nije na odmet da se pomogne i u ovoj fazi, ali zato smatramo da ovih 600 miliona razlike treba usmeriti na subvenciju.
Kako reče moj prethodnik, subvencija je pomoć. Sada, pomoć može biti različita i ne mora biti samo u subvenciji. Moji seljaci, tamo u vlaškom kraju, ne kažu da im treba pomoć. Oni kažu da su im potrebne otkupne stanice, da li državne, ili na nivou opštinske vlasti, ili iz budžeta odvajati.
Jer, oni hoće da rade, oni hoće da proizvode, ali nemaju gde da plasiraju, kroz politiku budžeta i politiku države, svoje proizvode. Nije njima teško da urade bilo šta, ali ne znaju šta će sa proizvodima.
To je jedna pomoć, subvencija za stvaranje otkupnih stanica. Otvaranjem otkupnih stanica po mestima, mi pomažemo i sebi. Oni imaju veću proizvodnju, veće tržište, jeftinija je hrana, samim tim je zatvoren krug – i nama se pomaže. Znači, kroz budžet, ulaganje u budućnost, u poljoprivredu, nikada neće da smeta.
Mi imamo, otprilike, taj predlog i ja bih vas zamolio da i ovaj amandman kolege i ovo što sam ja rekao uzmete u razmatranje. Znači, mi ne smanjujemo budžet u masi, nego tražimo, ako može, da to ide kao subvencija poljoprivredi.
Poštovani narodni poslanici, po običaju vrlo ću kratko, kao što ste čuli i od naša prethodna dva govornika, Lidije i Đokića, tiče se penzionog fonda.
Znate, moram da počnem jednim uvodnim izlaganjem. Elektroprivreda Nemačke je prodata i ovde pojedini govornici govore o prodaji elektroprivrede, ali znate otprilike 40% elektroprivrede Nemačke je u penzionom njihovom fondu, i njihova razvojna banka, njihov penzioni fond je u njihovim investicijama. Tako da udruživanjem državnog, privatnog i poljoprivrednog ulaganja u penziju nema logike, s tim što je ovo zreo kapital, što su oni lepo to uradili.
Postavlja se pitanje - da li oni mogu da povuku novac? Znači, vi bi sa samo faktički njihovo ime uzeli, oni bi povukli svoj novac i šta bi od toga ostalo?
Da li oni mogu u stvari da povuku svoj novac, da ulože u neku drugu razvojnu banku, inostranu, pošto sada ima i tih samostalnih penzionih fondova?
Onda, šta ćete vi dobiti? Vi ćete dobiti samo ime privatnog penzionog, a nemate sredstava. Mi imamo pouku sa izgradnjom Sava centra, mi imamo pouku sa uništenim jednim penzionim fondom i nemamo poverenja, i ti ljudi i građani nemaju poverenja više da se udružuju u državni penzioni fond. Toliko, hvala.