Mada je tema - Izveštaj o radu Komisije za hartije od vrednosti, godišnji račun za 2004. godinu i izveštaj ovlašćenog revizora, ne bih da ponavljam konstatacije mojih prethodnika iz SRS, već bih mogao stvarno da pohvalim Komisiju, dosledno je sledila put zvanične politike koja je zacrtana u Republici Srbiji.
Smeškajte se, ali moram da vas pohvalim, jer ste stvarno dosledno sledili taj put. Kamo vodi taj put? O tome će birači da razmišljaju.
Ovaj izveštaj koji treba da nam prikaže samo formalnu samostalnost Komisije, a suštinsku zavisnost da, na neki način, prikrije, jeste profesionalno urađen, zadovoljava te formalne kriterijume.
Naravno, bilo je nekih afera, javnost je upoznata, one nisu razrešene, kao što nije razrešeno začepljenje krvnih sudova u nogama.
Verovatno bi ovaj vaš izveštaj pre mogao da ide u arhive UBPOK-a.
(Milko Štimac, sa mesta: Već je otišao.)
Već je otišao! Ali, sada je važno koja ekipa tamo radi. Ima tu dosta materijala gde može da se utvrdi, ukoliko postoji dobra volja.
Vratimo se na suštinu. Komisija za hartije od vrednosti jeste važan organ, čiju važnost delim na nekoliko aspekata – prvi je da, na neki način, kreira novac, pomaže u kreiranju novca.
Druga, njegova značajnija uloga u ovom tranzicionom periodu, kako to volite da kažete, sagledava se u jednom postupku preuzimanja akcija i sticanja vlasničkog paketa nad pojedinim subjektima, tako da tu može da se konstatuje da ste ispunili zadatak.
Od 2001. godine naovamo prisutna je jedna tendencija, kada se pređe preko onih kriznih štabova, da sve što se uspešno privatizuje, pare idu u budžet, naravno. To je uspešno. Sve što ne može da se privatizuje, ili se rasparčava, ili se prodaje budzašto, ili se jednostavno zatvara, čeka neki stečaj, onda je to krivica od Josipa Broza pa naovamo svih koji su bili na neki način na vlasti.
S obzirom da Komisiju za hartije od vrednosti ne možemo da sagledavamo pojedinačno, a da ne gledamo u kontekstu postojećih razgovora ovih službenika iz MMF-a, jer i Komisija mora, na neki način, da sledi ono što Koštunica, Labus, Dinkić, Jelašić obećaju ovoj ekspertskoj grupi, te se u tom kontekstu vaša Komisija za hartije od vrednosti javlja kao svojevrsna kolateralna šteta politike MMF-a.
Zamolio bih vas da obratite pažnju na nešto što je već istorija, na neki način, savladala. Kada nešto istorija savlada, nema više spora oko nekih činjenica. Postoji mogućnost da se to drugačije gleda, u zavisnosti od ugla posmatranja. Ali, MMF je odavno prisutan na teritoriji i bivše SFRJ, i SRJ i danas Srbije i Crne Gore.
Podsetiću vas da je posle Titove smrti Jugoslavija ušla u ekonomsku krizu. Rešenje za izlazak iz krize je bilo zaduženje kod MMF-a. MMF je svoje kredite, kada kažem svoje kredite, mislim uopšte na kreditne aranžmane u kojima je, na neki način, učestvovao MMF, uvek uslovljavao strogim pravilima; ta pravila su bila takva, u tom periodu od 1980. do 1990. godine, da je praktično država uvek morala da se zadužuje. Uvek! Uvek su bili gori uslovi.
U jednom periodu, preko tog zaduživanja je išao proces decentralizacije, a već u sledećoj etapi razgovora išlo se ka centralizaciji, u onoj bivšoj SFRJ. Znači, tu je bila kombinacija svih mogućih mera koje su imale zadatak da jačaju poziciju MMF-a i njihov uticaj na ekonomsko stanje u bivšoj SFRJ. Te, zbog te politike, pojedine republike su se smatrale ugroženim u bivšoj SFRJ.
Istovremeno, ona vlada, Savezno izvršno veće, nastupala je kao neki garant prema MMF-u, te MMF od Saveznog izvršnog veća traži jedno, a u unutrašnjosti se dešavaju potpuno suprotni procesi, maltene Hrvatska i Slovenija su blokirale saveznu vladu u razgovorima sa MMF-om. Rešenje za to je bila šok terapija. Puno ih ima u današnjoj vladi koji su poprilično naučili o toj šok terapiji.
Ona se ovde odražavala kroz devalvaciju dinara, zamrzavanje plata, a kada su u pitanju cene proizvoda, bilo je mešano, te zamrzavanje, pa liberalizacija.
Naravno, država je morala da nađe neki odgovor na nedostajuća sredstva za budžetsku potrošnju, pa je došlo do promene stopa poreske politike, što je takođe provociralo neke republike i činilo njihove zahteve za nezavisnošću opravdanim, a namerno kažem činilo.
Ti ekonomski mađioničari iz MMF-a su nam instalirali i G17 plus, Jelašića, Dinkića, Labusa i nagovorili Koštunicu, pa donekle i kreirali ovu komisiju za hartije od vrednosti, u kojoj bivših predstavnika nekih stranaka ima, pa čas se svađaju, pa se mire, čas podnose ostavke, pa opet lepo funkcionišu. Naravno to ne zavisi od stanja krvnih sudova u nogama. Ali, na pragu su, na tom putu, da završe onaj posao koji je započet.
Da vidite kako taj put izgleda. Mi smo već prošli tu deonicu. I sada imamo novu deonicu, novu tranšu rastakanja države. Jači smo za jedno iskustvo kako su nam uništili onu prethodnu državu. Ti mađioničari MMF-a, sa svojim ekspoziturama, preko tih svojih šok terapija, kako se ta njihova politika odrazila na politiku u bivšoj SFRJ: odnos dinara i dolara 1985. godine bio je 270 dinara za jedan dolar, 1986. godine 379 dinara, 1987. godine 737 dinara, a 1988. godine 2.522 dinara, da bismo završili 1989. godinu sa 5.557 dinara.
Naravno, kasnije je sledila devalvacija i sve drugo, ali je interesantno da sve države koje su ušle u program MMF-a od 1984. godine do 1990. godine, ako izuzmemo Latinsku Ameriku, koja je odavno u programu MMF-a, videćete da se ovaj period pre svega odnosi na ovo što se zove Istočni blok, ove zemlje koje su se oslobodile stege, zemlje iza gvozdene zavese.
Te zemlje su uplatile u kasu zapadnih banaka u tom periodu 178 milijardi dolara. To je izjava direktora Svetske banke. Kaže, još od srednjeg veka, kada su evropski osvajači opljačkali Latinsku Ameriku, svet još nije doživeo takav priliv bogatstva u tom pravcu što ga danas vidimo. MMF i ceo sistem Svetske banke, koji je to oprihodovao po osnovu kamata na kredite koji su dati zemljama iza gvozdene zavese u ovom periodu, ostvario je tolike prihode. Neću da vam čitam o kamatnim politikama i kakva su sve uslovljavanja bila, ali evo nekih statističkih podataka, biće vrlo interesantni za publiku.
Kod nas je situacija sa stranim dugom bila sledeća - 1970. godine država je dugovala dve milijarde dolara, mislim na SFRJ; 1975. godine to je došlo negde na 6 milijardi dolara, a do 1980. godine dug je narastao 20 milijardi dolara, ne samo zbog onog pozajmljivanja 1979. godine, koje je problematično. Smeškate se jer znate da je problematično, jer se ne zna koja republika je odnela te pare, jer je to još iz vremena Bakarića i onih drugih, ali je karakteristično to nenormalno zaduživanje, naravno uz aplauz Svetske banke i MMF-a.
Otplata tih dugova početkom 1981. i 1982. godine prevazilazila je 20% od onoga što bi ova zemlja računala kao neki pozitivni rezultat života i poslovanja i privrednih aktivnosti kod nas.
Šta je tada MMF pričao? Treba što više da se izvozi i stalno nas je uslovljavao izvozom. Naravno, izvozili smo sirovine, a istovremeno smo uvozili robu većeg stepena obrade ili neke nove tehnologije, pa smo po tom osnovu mnogo više davali, a mnogo manje uzimali.
Da se vratimo na 2004. godinu, to je godina koja dohvata ovaj period rada Komisije, koju hvalim jer je bila u skladu sa zahtevima Vlade i politikom MMF-a. Vidite, 2004. godine su sve države koje su dužne bile obavezivane da jedan posto duga vraćaju godišnje. Podsećam vas da je 1981. godine zahtev MMF-a prema državama dužnicima bio da svake godine vraćaju oko 19%, što je naravno uvek uzrokovalo mnogo veće zaduživanje, realno neotplaćivanje. Znači, bez robova nema ni gospodara. I ova komisija sledi tu komisiju - bez nas robova nema na Zapadu gospodara, uklapamo se.
Naravno, uklapate se vi u strategiju MMF-a i kada je u pitanju elektronski novac, jer je papir postao bezvredan, pa je lakše imati elektronski novac, kreditne kartice, kompjuterske transakcije, koje niko ne može kontrolisati osim onoga ko ima centralni kompjuter, a pare se naravno štampaju po želji. Hvalim vas jer vi podržavate politiku MMF-a. Ne komentarišem tekuće događaje.
O tekućim događajima će verovatno za koji dan da se ispriča, a ovako detaljnije i statistički preciznije verovatno za nekoliko godina, ali na vreme upozoravam šta sledi sa slepom poslušnošću i prihvatanjem politike MMF-a, da svaki činovnik dođe u onu lepu zgradu u ulici kralja Petra i izdeklamuje svoju pričicu, a naše državno rukovodstvo strepi, drhti i danas glavna vest je da oko jednog procenta nisu mogli da se dogovore. Nije u pitanju jedan procenat.
U pitanju je jedna strategija koja se godinama razvija.
Da vidimo kako je to bilo sa industrijskom proizvodnjom. Od 1979. godine do 1996. godine rast industrijske proizvodnje u proseku je iznosio 7,1% godišnje. Posle prve faze makroekonomske reforme po nalogu MMF-a, to je palo na 2,8, a u periodu od 1980. do 1987. godine to je svedeno na nulu, da bi kasnije bila negativna stopa rasta. Tako nam je MMF doprineo da nam se po njihovom nalogu rasturi država.
Stvaranje novih država je bilo forsirano spolja, najviše od Nemačke. Radi vašeg saznanja, onaj ustaški ustav u Hrvatskoj je donet u Bonu, tamo je napisan od stručnjaka za ljudska prava. To je istorija već potvrdila i nema potrebe da se sekirate, nema potrebe da ne verujete u ovo, jer možda vam se ne sviđa, ali budite uvereni da je to tačno, jer su svi to potvrdili.
Onda je krenulo zamrzavanje svih plata. Kriza budžeta je nastupila 1991. godine i to stravičnih razmera itd, da ne čitam ovu analizu kako je MMF delovao preko svojih ekspozitura nekada, ali ekspozitura po sistemu pritiska koje je stvarao, a danas preko dobrovoljaca, znači nema više pritiska jer su sada na delu dobrovoljci koji izvršavaju politiku MMF-a.
U tom kontekstu, hteo bih da skrenem vašu pažnju da obratite dužnu pažnju i našoj Komisiji za hartije od vrednosti, koja je dala doprinos da pregovori pet puta prođu dobro, valjda je sad šesta tranša.
Nisam vam čitao o Pariskom i Londonskom klubu, koji su takođe u periodu posle 1980. do 1991. godine značajno uticali svojim uslovljavanjima na rasturanje bivše SFRJ, tako da je, verujte, krv dobila oblik novca kod nas. Mi nemamo potrebe da se svađamo oko toga, to je potpuno jasno.
Mi smo prilikom donošenja Zakona o hartijama od vrednosti istakli ovde veliki broj primedbi povodom pravnog položaja Komisije za hartije od vrednosti. Vi se sećate. To je jedan potpuno drugačiji koncept koji je danas prisutan u zakonu. Vidite, sve ovo što se dešavalo kod nas na tržištu hartija od vrednosti pokazuje da smo bili u pravu.
Bili smo u pravu da ne može Komisija formalno-pravno da izgleda kao samostalan i stručan organ. Kada se kaže za neki organ da je državni, pa još stručan, onda je to verovatno to neki zavod, neka direkcija. Komisija koja donosi neka rešenja, vodi upravni postupak, nije stručni organ. To je državni organ koji primenjuje zakon.
Stručni organi mnogo više primenjuju struku, ali izvor struke nije u zakonu nego u dostignućima tehnologije, nauke, profesije itd. Znači, ovde se radi o jednom upravnom organu koji donosi rešenje čim njegovo rešenje ide na ocenu zakonitosti preko upravnog spora kod Vrhovnog suda.
Šta naša Komisija za hartije od vrednosti danas može da uradi? Ne može ništa da uradi, samostalno ništa. Šta kažu Labus i Dinkić, šta kaže MMF, šta kaže guverner NBS u kom pravcu treba da ide preuzimanje akcija, u tom pravcu će Komisija da odbori.
Ukoliko ide emitovanje novih hartija od vrednosti, naravno, tu će biti jedan selektivni pristup, jer Komisija ipak mora da vodi računa da se putem emisije hartije od vrednosti ne kreira mnogo više novca.
Sami znate, u suštini, banke ništa drugo nisu emitovale nego običan papir. Banke su tako i nastale, jer su emitovale neke papire koji predstavljaju neku vrednost, tako da se u prometu nalaze papiri bez nekog realnog pokrića. Taj trag mora da sledi Komisija za hartije od vrednosti.
Naravno, mi ovo ne možemo da podržimo. Mi samo upozoravamo da ono što predstavlja politiku MMF prihvatite samo u onom delu gde neposredno odgovara interesima građana Republike Srbije. Tamo gde ne odgovara, suprotstavite se i imaćete našu podršku.
Namerno nisam hteo da pominjem konkretne slučajeve vezane za "Knjaz Miloš", banke itd. u onom delu koliko one imaju dodirnih tačaka sa Komisijom.
Naravno, ima tu delova koji su aferom zahvaćeni, a ne tiču se direktno Komisije za hartije od vrednosti, ali jednim delom se tiču. Namerno nisam hteo taj deo da potenciram, da podsećam građane, jer je bilo toliko pisanja, tačnih i netačnih, tendencioznih, pa neka procenjuju.
Iz ovog izveštaja može da se vidi da je nama potreban drugačiji pravni poredak Komisije za hartije od vrednosti. Vidim da ste i vi došli do tog zaključka.
Ako ste došli do tog zaključka, ne bi bilo loše da neki put razmislite o našim predlozima, pa ukoliko smo na istim talasnim dužinama, ne bi bilo loše da predložite promenu postojećih propisa koji se tiču Komisije za hartije od vrednosti, jer ste ovako formalno-pravno samostalni, suštinski ste zavisni. Zavisni ste i od Vlade i od Narodne banke, a posredno i od MMF.
Gde su tu interesi građana? Gde je tu jednakost, gde je tu ravnopravnost, isti uslovi za sve? Nema ih nigde. Pređite sa stručnog na državni organ koji će da vodi računa.
Naravno, vi dobijate na početku godine, ako mogu tako da kažem, finansijski plan države za sledeću godinu i dobijate svoje koordinate u kojima možete da se krećete, u smislu nove emisije hartija od vrednosti, pa da li se ona tiče dokapitalizacije ili drugih oblika, nije bitno, u krajnjem slučaju.
Dalje, vi ste dobili neko ovlašćenje kada je u pitanju finansijsko tržište, u smislu neke kontrole. Nisam baš siguran da imate tu neku značajniju ulogu. Nemate je. Mnogo veću ulogu ima tu NBS, koja se, poput našeg Ministarstva finansija, raširila, tako da su sve oblasti obuhvaćene. Šta nije dohvatilo Ministarstvo finansija, sigurno je uhvatila NBS.
Dobro je da postoji kontrola, nije dobro kad je ona selektivna i tendenciozna. Nije dobro kada se rešenja ili presude sudova ne izvršavaju, bez obzira da li se nekom sviđa ili se ne sviđa, ali sama činjenica da se 11 puta poništava neko rešenje i da organ koji je doneo to rešenje, koje je naknadno poništeno, ne menja svoje rešenje, verujte, nije u skladu sa zakonom, kao što se čudim zašto i sud to ne reši u meritumu ako je 11 puta došao do zaključka da NBS ne želi da izvrši to rešenje.
Kao što vidite, malo se u tim aktivnostima krećemo u granicama zakona, mnogo više u sagledavanju problema i deobi sudbine, ukoliko se zakrče krvni sudovi u nogama.