Srpska radikalna stranka je podnela amandman na član 4. Predloga zakona. Da obavestim da se ovim članom praktično menja član 19. postojećeg zakona koji reguliše materiju uslova za sticanje prava na starosnu penziju.
Taj član 19. sada glasi: "Osiguranik stiče pravo na starosnu penziju", odnosi se na osiguranike zaposlene, pa idu tri tačke: "1) kada navrši 63 (muškarac), odnosno 58 (žena) godina života i najmanje 20 godina penzijskog staža; 2) kada navrši 65 (muškarac), odnosno 60 (žena) godina života i najmanje 15 godina staža osiguranja; 3) kada navrši 40 (muškarac), odnosno 35 (žena) godina staža osiguranja i najmanje 53 godine života."
Ova odredba ovako izgleda od 2003. godine kada je usvojen novi Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Ranije je ovo bilo drugačije određeno. Kada kažem - ranije, znači preko dvadeset i nešto godina je kod nas važio neki standard.
Što se tiče tačke 1), kao uslov se ne traži 63 i 58 godina, nego 60 i 55 godina i 20 godina staža osiguranja. U odnosu na tačku 3) uslov nije bio 53 godine života, nego 50 godina. To je promenjeno 2003. godine.
Sada, u ovom predlogu Vlada predlaže nešto što je još dalje, pa bi nova tačka 1) glasila – 65 godina muškarac, 60 godina žena i 15 godina staža osiguranja. Nova tačka 2) bi glasila – 40 godina muškarac, 35 godina staža osiguranja žena i najmanje 53 godine života. Nova tačka 3) bi glasila – 45 godina staža osiguranja, bez uslova koji bi se odnosio na godine starosti.
Srpska radikalna stranka se zalaže za ono što je nekada bilo. Nalazimo se u materiji i obaveznog penzijsko-invalidskog osiguranja i moramo da kažemo šta je to osigurani slučaj.
Kada je u pitanju starosna penzija, osigurani slučaj jesu godine života, odnosno starost osiguranika. Smatra se da je sa 65 godina života čovek izgubio radnu sposobnost. Znači, od njega se više ne može očekivati da radi i po osnovu rada stiče i obezbeđuje svoju egzistenciju.
U našim propisima ranije, godine života su određene tako što je prilikom određivanja starosne penzije kao dodatni kriterijum kojim se dokazuje, kako to danas neki kažu, generacijska solidarnost korišćen još i uslov staž osiguranja.
Ne bih želeo da ponavljam neke diskusije iz načelne rasprave, ali kod nas je, s pravom, dosta dugo ta godina sa kojom se stiče pravo na starosnu penziju bila 60 za muškarce, 55 za žene. Samo kao korektivni faktor išao je staž osiguranja, koji je bio određen sa 20 godina.
Predlažemo da se to vrati u nešto izmenjenom obliku, imajući u vidu, pre svega, demografsku karakteristiku na teritoriji Republike Srbije i faktičko stanje koje postoji.
Predlažemo da se godine starosti sa 63 godine pomere na 60, a kod žena 55, s tim da se ovaj korektivni faktor – staž osiguranja, kao dokaz te generacijske solidarnosti, sa 20 godina poveća na 25.
Znači, i ovaj član tretira uslove za sticanje prava, ali ne tiče se obima prava koji se garantuje ovim zakonom. To su druge odredbe zakona o metodologiji i načinu utvrđivanja starosne penzije. Zašto ovo predlažemo?
Zato što je veliki broj građana posle 50. godine praktično ostao bez radnog mesta, nije u radnom odnosu; država, firme, zašto ne bi rekli i sami pojedinci snalaze se na razne načine da taj čovek bude u nekom sistemu osiguranja, da obezbedi te uslove da bi nekada mogao da stekne pravo ne penziju.
Smatramo da čovek sa 56, 57 ili 58 godina, koji nije u radnom odnosu, a ima preko 20 godina radnog staža, kada napuni 60 godina života treba da stekne pravo na starosnu penziju.
Znači, ne ulazimo u to kolika će ta starosna penzija da bude, pošto to regulišu druge odredbe ovog zakona.
Dalje tražimo da se zadrži onaj princip koji je godinama postojao, a to je: 65 godina života, odnosno 60 godina za ženu i 15 godina staža osiguranja, gde se promoviše taj trajni princip godina starosti i da se zadrži princip sa određenim brojem godina staža osiguranja - 40, 35, uz odgovarajuću varijaciju koja se, pre svega, tiče činjenice da je sada promenjena metodologija utvrđivanja poslova na kojima se staž osiguranja računa u uvećanom trajanju.
Prihvatili smo, u krajnjem slučaju, ovo što je Vlada predložila - 45 godina staža osiguranja, kao jedini uslov, bez obzira na godine života, jer kada je u pitanju beneficirani radni staž, sasvim je izvesno da se sa 45 godina staža osiguranja, pa i tog uvećanog, prelazi 55 godina života.
Nemamo odgovor na pitanje da li Vlada prihvata ovaj amandman ili ne. Verovatno ne prihvata, s obzirom da je ovaj amandman u suprotnosti sa intencijom koja preovladava u ovom predlogu zakona, a to je da se pooštre uslovi za sticanje prava na penziju i uopšte uslovi za korišćenje prava po osnovu penzijsko-invalidskog osiguranja, kako bi što duže u tom statusu zaposlenog, nezaposlenog, itd. bio osiguranik, kako bi se smanjio priliv onih koji treba da budu korisnici prava, znači, pre svega penzioneri, kako bi se uravnotežila strana prihoda i rashoda Fonda PIO.
Moram priznati da ostaju i dalje nerešeni problemi ljudi koji nemaju obezbeđenu egzistenciju, nisu u radnom odnosu, možda se vode na nekoj evidenciji, nalaze se u godinama kada baš nisu atraktivni za zapošljavanje, jer u novoj privrednoj strukturi u Srbiji pretežno se i u oglasima potencira - do 35 godina života, i ti ljudi imaju neku prednost.
Dakle, imamo jednu populaciju koja je u nekom bezvazdušnom prostoru, na granici je da ispuni ove uslove za sticanje prava na penziju koje predlaže SRS, daleko je od trenutka da iskoristi sve uslove za sticanje prava na penziju kako predlaže Vlada, te onda možemo statistički da se hvalimo da smo nešto uravnotežili, ali faktički, životno nismo rešili problem.
Mi smo voljni da popričamo, ako treba, do detalja, zbog ove inovacije. Znači, mi ne vraćamo na ono što je nekada bilo, svesni smo da to ne može da se vrati u pogledu uslova. Videli ste i sami, mi našim amandmanom u tački 1) ne tražimo 20 godina staža osiguranja. Ne, nego kažemo - 25 godina staža osiguranja, kao što i u ovoj novoj trećoj tački, što se tiče godina života, to podižemo na 55 godina života, pravimo jednu kombinaciju, koja ne bi smela da ugrozi one kojima se staž osiguranja računa u uvećanom trajanju. Jer, oni su jedna posebna kategorija osiguranika, potencijalnih korisnika prava, gde se, po definiciji, priznaje, odnosno daje neka prednost.
Smatramo da na ovaj način može da se uredi onaj deo koji je, da bi to bilo jasno svima, ostao bez posla, poput onih koji su nekada radili u bankama, u preduzećima koja su otišla u stečaj, na drugim radnim mestima gde je prestala potreba za njihovim poslom i za njihovim radom posle 20 i kusur godina neposrednog rada na tim poslovima.
Reguliše se to bezvazdušno stanje i, ako mogu tako da kažem, ova naša politička inicijativa uklapa se u ovu tendenciju regulisanja dokupa penzijskog staža i priznavanja penzijskog staža uplatom od strane države. To je jedna od sledećih tačaka ovog zasedanja – da se, znači, poveže staž, da bi ljudi mogli da ostvare pravo, da nemaju te crne rupe u penzijskom stažu. Znači, ova naša ideja se uklapa u tu intenciju.
Ne mogu da kažem šta bi usvajanje ovog amandmana neposredno značilo sa gledišta finansija Fonda PIO i budžeta. Zašto ne mogu da kažem? Pa, ne mogu da kažem iz prostog razloga što ni uz ovaj predlog zakona mi nismo dobili nijednu projekciju. Nismo dobili projekciju za vladin predlog, šta će to neposredno da znači i kakva su očekivanja. Ako Vlada nije mogla da da egzaktne podatke o tim svojim očekivanjima povodom ove promene, nemojte ni od mene da tražite egzaktne podatke.
Ja takvih podataka nemam, ali znam da postoji jedna velika kategorija ljudi koja je u tom neregulisanom statusu, i kako koji dan ide budite uvereni, sve veći broj građana će doći u tu situaciju da ima staž osiguranja 20-25 godina, nema one godine koje su propisane, a sada se to povećava - ovde se kao minimum stavlja 63 godine, pa se u prelaznim i završnim odredbama daje neka hronologija i neka dinamika kako se ta starosna granica pomera sukcesivno za sledećih nekoliko godina.
Na ovaj način mi dolazimo do jednog konačnog, izvesnog statusa velikog broja ljudi, a ne utičemo značajnije na obim prava. To je vrlo značajno. Neko stiče pravo, a da li će on to pravo da koristi (ja pre svega komentarišem novu tačku 1) zavisi od osiguranika. Koliki će obim prava biti, opet zavisi od drugih odredbi koje su na opšti način regulisale korelaciju između staža osiguranja i godina života.
Zato kažem, neku precizniju projekciju ne mogu da dam u ovom trenutku, ali smatram da se uklapa u ovu tendenciju i da omogućava našim građanima da relativno pod povoljnijim uslovima u odnosu na ovo što stoji u zakonu, a na identičan način, kao što su to mogle generacije do pre dve-tri godine, ostvaruju pravo na penziju, a da li će neposredno koristiti penziju, da li će neposredno da podnesu zahtev, to je već neko potpuno drugo pitanje.
Usvajanjem ovog amandmana mi nismo uskratili mogućnost ljudima, neka tu neke obaveznosti. Verovatno, ako je neko u radnom odnosu neprekidno i napunio je 60 godina i ima 25 godina staža, ima interesa i dalje da radi i treba, u svakom slučaju, i dalje da radi, u krajnjem slučaju.
Znači, ne ugrožavaju se prava niti osiguranika, a stičem utisak da se bitnije ne utiče na budžet, jer se uklapa u ovu intenciju, vezano ne samo za onu prvu tačku dnevnog reda, nego i za treću, četvrtu, pa zašto ne reći i petu tačku dnevnog reda ovog zasedanja.

Srpska radikalna stranka zastupa ovaj stav, ali kada je u pitanju taj zakon o socijalnoj sigurnosti i materijalnom obezbeđenju porodice. Sa ove govornice verovatno 10 puta je javnost u Srbiji mogla da čuje taj deo socijalnog programa Srpske radikalne stranke, koji je prihvatljiv, kompatibilan sa nekim drugim državama koje svojim propisima uređuju da kada građanin dođe u određene godine starosti ima pravo na tzv. državnu penziju, mada taj naziv varira od države do države, ali to je materija socijalne zaštite.
Kada je materija socijalne zaštite, ona se od strane države finansira iz budžeta, a u budžetu se sredstva obezbeđuju putem poreza. Mi se ovde nalazimo u materiji obaveznog socijalnog osiguranja, gde se finansiranje pre svega vrši doprinosima.
Podsećam vas na ono iz načelne diskusije gde sam se zalagao da napokon Vlada izađe i da nam da svoj komentar pravne prirode doprinosa, obaveznog doprinosa za socijalno osiguranje, kao i penzijsko-invalidsko i zdravstveno, i za osiguranje za slučaj nezaposlenosti.
Znači, amandman je koristan, prihvatljiv, ali nije za ovaj zakon. Moram da kažem da mi nešto slično imamo u ovom zakonu o socijalnoj sigurnosti i materijalnom obezbeđenju porodice. Mi smo tu podnosili neke amandmane.
Da vas podsetim, podneli smo i predlog za izmenu i dopunu tog zakona, kažem mnogo više sa pozicija onih dešavanja na teritoriji Kosova i Metohije, pa smo čak vezivali i za porodice, da se poboljša njihov materijalni položaj.
Što se tiče Srpske radikalne stranke, ideja je prihvatljiva, ideja je dobra, treba da se razradi, neka je Vlada razradi i da vidimo, tu mogu biti godine života, ali s obzirom na demografsku strukturu Republike Srbije verovatno mnogo veće beneficije treba da dobiju žene, prema broju rođene dece pogotovo, i još neke kategorije stanovnika.
Sredstva za to se obezbeđuju u budžetu, a da li preko nekog posebnog državnog fonda, to je pitanje tehnike. U nekim državama građanin sa 65 ili 70 godina dobija državnu penziju, bez obzira da li je radio ili ne, pa posle dobija svoju penziju po osnovu prvog i drugog stuba penzijsko-invalidskog osiguranja itd, ali to sve zavisi od društva i ekonomskog stanja, materijalnih mogućnosti jednog društva kako će da vodi tu socijalnu politiku.
Znači, ukoliko bi se jedan ovakav amandman našao kada se razmatra taj zakon o socijalnoj sigurnosti i materijalnom položaju porodice, Srpska radikalna stranka bi glasala za to zato što to odražava naš stav. Ali, moram da vam kažem zbog ove paradigme vezane za glumu – mnogo je ovde glumaca. Takvi naši amandmani pre nekoliko godina nisu mogli da prođu, jednoglasno su odbijani u ovoj skupštini. Naravno, mi nemamo neka autorska prava povodom ove inicijative, to je jedna politička inicijativa koja postoji. Koliko znam, još dve ili tri političke stranke u svojim političkim programima imaju ovakvo opredeljenje.
Mislim da je na pogrešnu stranu usmeren amandman, a verovatno je on odraz dobročinstva i neke humanosti.

Amandman koji smo podneli na član 6. Predloga zakona je u neposrednoj vezi sa amandmanom koji smo podneli na član 4, tako da je ta logika prisutna i kod predlagača – kada je menjao član 19. članom 4. Predloga zakona, morao je da promeni i član 25. Zakona, a to je sada član 6. Predloga zakona. Odnosi se na sticanje prava na invalidsku penziju usled trajnog gubitka radne sposobnosti.
Uvažavamo ovo što je navedeno u tački 1) člana 25. kada je u pitanju invalidnost prouzrokovana povredom na radu ili profesionalnom bolešću, tu ne postoji neki uslov osim zdravstvenog stanja. Ali, kada je u pitanju invalidnost prouzrokovana povredom van rada ili bolešću, s obzirom da mi prethodnim amandmanom drugačije komponujemo član 19. zakona, da ima praktično četiri tačke, onda smo, pošto to čini jednu celinu, morali da intervenišemo u članu 6. da zadržimo ovu numeraciju, jer ovako kako je to Vlada propisala onda stvarno član 4. i član 6. Predloga zakona komuniciraju, čine jednu celinu. Pošto mi menjamo, naravno da smo morali i član 6. da promenimo, a svrha te promene pre svega se odnosi na godine starosti.
Sada je rečeno 63 godine, odnosno 65, na šta se odnosi tačka 3), a mi tražimo da se to vrati, prema našem amandmanu na član 4, na 60, odnosno 55 godina života, uz zadržavanje uslova minimum pet godina staža osiguranja.
Vi ste sada ovo povećali i moram da kažem da ste ovim povećanjem obuhvatili sada sve, bukvalno rečeno sve, jer čim ste pomerili granicu na 65, onda ste omogućili da ide sve naniže.
U našoj varijanti ostaje tačka 2) koja se tiče 60 godina i tačka 3) koja se tiče 65 godina. Pošto član 4. i član 6. čine celinu, morao je da ide ovaj amandman i pričajući o članu 6. opet se vraćamo na član 4. Insistiramo na tome da uslov za sticanje prava na starosnu penziju bude 60 godina života, odnosno 55 godina za žene i 25 godina staža osiguranja.
Drugi uslov je 65 godina života za muškarca, 60 godina za ženu i najmanje 15 godina staža osiguranja. Treći uslov je 40 godina staža osiguranja, odnosno 35 godina staža osiguranja za ženu i 53 godine i 45 godina staža osiguranja kao generalni uslov koji podrazumeva u sebi i godine starosti. Iz tog osnovnog principa izvlači se sve ovo što se tiče u ovom delu uslova za sticanje prava na invalidsku penziju.

Ovaj amandman se odnosi na član 55. Predloga zakona, koji uređuje nešto što se zove beneficirani radni staž, ali on se neminovno oslanja na prethodni član koji definiše uslove, kriterijume i situacije kada se može propisati računanje uvećanog staža osiguranja na određenim poslovima.
Ono što posebno ima svoju težinu jeste ovo što se članom 12. Predloga zakona menja. Da bi svi shvatili šta je ta promena – promena je što se ovim članom omogućava da ministar menja zakon, da zakon zavisi od ministra. Zakon ne zavisi od zakonodavnog organa, nego od ministra.
Te promene u članu 55. su skromne. Recimo, nisu hteli u stavu 1. da promene ovo "stepen uvećanja staža osiguranja", jer to ništa ne znači, jer staž osiguranja i uvećanje nije stepenovano nego je rečeno 12, 14, pa 12, 16 ili 12, 18 itd; tu nisu uređena stepenovanja i to se ne dira, neka ostane ta nepreciznost.
Međutim, za ona radna mesta i za one poslove gde je zakonom propisano uvećanje staža osiguranja kaže se "ovlašćenom službenom licu u smislu propisa o vršenju unutrašnjih poslova, pripadniku Bezbednosno-informativne agencije, zaposlenom u organu nadležnom za inostrane poslove koji radi u inostranstvu na određenim poslovima pod posebnim uslovima i zaposlenom u organu ili organizaciji koji radi na poslovima kontra-radio-izviđajne službe i poslovima kriptografije, na izvršenju krivičnih sankcija, ovlašćenom službenom licu Poreske policije", a to je ono što je uneto pre dve godine i samo je ta novina već dve godine, "u smislu propisa o poreskoj administraciji, svakih 12 meseci efektivno provedenih na tim poslovima računa se kao 16 meseci staža..."
Iza reči "računa se" Vlada predlaže "najviše", što znači da može i manje. Šta su još dodali – "u zavisnosti od težine ovih poslova, pod uslovima iz člana 54. ovog zakona". I, u prvom stavu to propisuje ministar.
Znači, to što je u zakonu napisano da se pripadnicima organa unutrašnjih poslova, ovlašćenim službenim licima, ljudima koji rade u zatvorima, na kriptozaštiti itd, pa su još dodati i ovi Dinkićevi što obilaze i naplaćuju, a to su oni što im je data mogućnost kada ih je veliki demokrata Đelić naoružao pištoljima, iako stoji uvećan staž 12-16, sada ministar može da kaže, recimo – Poreska će imati 12-13, ovi u zatvorima će imati 12-14, ovi u BIA će imati 12-15, ovi koji rade u UBPOK imaće 12-16.
Ko je on da on to propisuje, tim pre što su u članu 54. propisani osnovi i kriterijumi, pa je data cela procedura da se na svakih 10 godina vrši revizija tih radnih mesta.
Možemo da ovlastimo nekoga da vrši reviziju tih radnih mesta. Ali, kada smo uzeli kao kriterijum zašto je priznat uvećan staž, zbog loših zdravstvenih uslova rada na pojedinom mestu, u hemijskoj industriji, isparenja itd, pa se u međuvremenu možda za 10 godina nešto i promeni, poboljšaju se uslovi rada, pa je potrebno izvršiti reviziju, ali u smislu revizije da li treba dalje da postoji ili ne, a ne u smislu koliko treba da iznosi uvećanje.
Ali, kakav smisao ima revizija radnih mesta koja rade ovlašćena službena lica MUP-a? On je jurio lopove i pre 10 godina, a juriće ih i sledećih 10 godina. Nekada ih je jurio sa "zastavom 101" a sada ih juri sa "puntom". Nekada je koristio "motorolu", a sada koristi mobilni ili neka druga sredstva.
Postavlja se pitanje zašto mi donosimo neki zakon u kome propisujemo koliko će biti uvećanje, kada drugim zakonom dajemo pravo ministru da sve to poremeti? Zbog toga smo podneli amandman.
Ovakva promena zakona nije moguća. Da vas podsetim, u članu 52. prvo su uzeti teški uslovi rada, opasnost po život, a to su ta dva vodeća kriterijuma; postoji treći kriterijum, ali da ne ulazim u detalje. Međutim, ne može ministar svojim aktom da menja zakon.
Ne možemo mi ministra da ovlastimo da ne primenjuje odredbu Zakona o unutrašnjim poslovima ili da je on odredi kako će da je primeni, pa će da kaže neće biti 12-16, nego će biti 12-15, na primer. Ne može ministar to da radi, tim pre što ovde nije dat ni postupak, niti sve kako se to završava. U tome se ogleda naša primedba kada je u pitanju mogućnost ministra da utiče na ovu promenu.
Ako je u zakonu rečeno: teški poslovi, poslovi koji narušavaju zdravlje, za ta radna mesta pripada uvećani staž osiguranja, ali u zakonu nije određen koliko iznosi, onda je moguće, ali ukoliko je nekim posebnim zakonom tačno propisano koliko iznosi to uvećanje: 12-14 ili 12-16 ili 12-18, onda ministar tu ne može ništa da radi, niti da utvrđuje koliko to uvećanje može da iznosi.
To je svrha ovog amandmana – da se uvede jedan red i u poštovanju zakona i da suzbijemo i ograničimo neke ministre. Od ovoga nemamo nikakve sreće, jer se on samo služi lažima. Sve što kaže, u drugoj rečenici već je laž. On je prevazišao Vuka Draškovića. Vuk Drašković to radi na 15 minuta. Vuk Drašković počne sa jednom rečenicom i kroz 15 minuta on je sam sebe demantovao, mi to znamo. Ovaj ne, ovaj u sledećoj rečenici demantuje sebe, mislim na Lalovića.
Ja sam u načelnoj raspravi više puta intervenisao kada su poslanici vladajućih stranaka rekli – ne, ovo je super zakon, ovde se ne kvari nijedna beneficija. Molim vas, prethodna Vlada, gde god su u pitanju udove, udovci, roditelji osiguranika koji ostvaruju neko pravo na porodičnu penziju, demokrate su starosnu granicu podigle za tri godine, a vi još za dve godine, znači pet godina, i kažete da ništa nije promenjeno, beneficije su ostale. Kako nije promenjeno?
Ovamo pričamo neke stvari o demografskoj slici Srbije, o novim populacijama, o odnosu prema mladima, o odnosu prema porodici, imamo poseban Odbor za ravnopravnost polova, pa traže i za treće i četvrto dete neku naknadu itd. Ovo je sve raštimovano, ovde nema ideološkog pogleda na problem. Kažite nam koja je vaša ideologija? Koji je vaš pogled na socijalnu politiku u Republici Srbiji? Ako to vaše viđenje pobedi, zna se šta ide, a vi to nemate. Vi od televizije do televizije menjate socijalnu politiku. Ovde pričamo jedno, na ovoj drugoj televiziji drugo, po sistemu šta bi ko hteo i šta bi želeo da čuje.
Jedina ideologija koja postoji u Vladi Republike Srbije jeste budžet. Doći ćemo do one 5. tačke dnevnog reda da vidite kako će da se puni budžet u budućnosti – kupovinom hartija od vrednosti države. Ko će da kupuje – dobrovoljni penzijski fondovi. Zašto? Njihove obaveze dospevaju za 10, 15 ili 20 godina. Sada će to da se aktivira, pa će svi da uplaćuju jer nema nikakve potrošnje, ali će društvo za upravljanje tim fondom da kupuje hartije od vrednosti države, pošto su one najbolje, najveća je garancija i tako će budžet da se puni i tako ćemo doći do suficita. Prekinite više, ne može budžet više da bude cilj i svrha života u Srbiji. Mlađan Dinkić je sve pobrkao, on je od sredstva napravio cilj. Zbog toga podnosim ovaj amandman.

Moram da podsetim poslanike da smo na sam sistem obračuna penzija prilikom donošenja Zakona o PIO mi srpski radikali podneli veliki broj amandmana. Naravno, oni nisu usvojeni i tada smo ukazali na problem koji će da se javi u ovakvom načinu obračuna i utvrđivanja penzija.
Vidite, posle nepune dve godine, ti problemi su izašli i sada se ukazala potreba da se taj problem reši. Problem je što kada se napravi ovaj obračun na bazi godišnjih ličnih koeficijenata, dođe se do ličnog koeficijenta i množi sa onim fiksnim iznosom koji važi za sve penzionere, izlaze vrlo smešni iznosi penzija. Zato mora da se primeni član 78, gde je limit lični koeficijent, ne godišnji, nego lični, stavljen na četiri prilikom određivanja najvišeg iznosa penzija.
Ako već postoje odredbe o najnižem i najvišem iznosu penzija, onda je sve ovo ispred besmisleno. Zašto ograničavati čisto obračunski, matematički, godišnji lični koeficijent, kako se ne bi pojavilo u obračunu da čovek treba da ima oho-ho penziju, jer kada se to prikaže i pozove onaj ko donosi rešenje na član 78. pa ovaj vidi koliko mu se smanjuje u odnosu na obračun, onda to bode oči.
Ono što je opasno, vladajuće stranke na ovaj član nisu podnele amandman, znači podržavaju ovaj limit godišnjeg ličnog koeficijenta na pet. Za sledeći član su podneli amandman koji se tiče ličnog koeficijenta, gde je rečeno da on iznosi najmanje 0,5. Poslanici vladajuće stranke su podneli amandman. Vidite tu glumu koja se javlja kod nas.
Postoje tri sistema tržišne ekonomije: američki tzv. individualistički; japansko-azijski, koji se zove feudalni; ovaj naš evropski, koji se zove socijalno-tržišna ekonomija. Socijalno-tržišna ekonomija, bez obzira na socijalističko samoupravno društvo, u našoj zemlji je prisutna preko 25 godina, samo što je bio problem kod nas jer nismo smeli da kažemo da je državno i nismo želeli da je nešto državno, nego smo pričali da je društveno. Za to vreme države srednje Evrope su jasno pričale da je nešto državno.
Ako država propisuje obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje, diktira fondovima, onda su državni fondovi sa odgovarajućim pravima onih koji ulažu u te fondove. Ali, oni ulažu po zakonu, zato što moraju.
Kod nas je i tu bilo sve društveno. Onda imamo situaciju da su naše plate bile obračunska kategorija za naplatu doprinosa, pa su sva sredstva postajala društvena sredstva, a prilikom raspodele se išlo sa nekim drugim kriterijumima, pa se onda dešavalo da nečiji lični dohodak u ono vreme bude poprilično dobra osnovica za naplatu doprinosa, pa se po osnovu doprinosa dosta uplaćivalo, ali se gubila veza između osiguranika i sredstava. Sredstva su postala društvena i onda je sve u zbiru trošeno na drugi način.
Taj Kajzerov sistem je morao da pukne kad-tad. On je mogao da daje neke rezultate kada je broj osiguranika i onih koji, navodno, uplaćuju doprinos bio mnogo veći od onog broja ljudi koji koriste prava po osnovu penzijsko-invalidskog osiguranja.
Taj problem naša vlada ne želi da reši. Oni pokušavaju glumom prvog stuba da nam zavaraju oči, da pomislimo da su nešto uradili. Dokle god se ne uspostavi ta veza između doprinosa, pojedinca čija plata predstavlja osnov za naplatu tog doprinosa, iznosa tog doprinosa i prava po osnovu tog doprinosa, mi ćemo imati besmislenu socijalnu zaštitu, koja se čak i ne zasniva na principu državne garancije. Kod nas država folira da nešto garantuje. Zašto? Zato što nije sprovedena celovita socijalno-ekonomska reforma u državi.
Ne znam da li je 2003. godina bila baš ta godina kada je trebalo nešto uraditi po pitanju penzijsko-invalidskog osiguranja, a tada je promenjen i zakon koji se tiče prava po osnovu nezaposlenosti i, čini mi se, onaj zakon o zdravstvenom osiguranju. Nisam siguran da je 2003. godina bila za tu vrstu promena, 2005. verovatno jeste, jer se dotaklo to dno i mora da se krene na nekim novim osnovama, da ne dođemo u situaciju da čovek, kada treba da ostvari pravo, postavi pitanje – molim vas, ja sam 30 godina ulagao, gde su ta sredstva, valjda sam i ja dao neki doprinos.
Stavite se vi u tu poziciju. Vrlo je slična situacija kada se priča o penzijama, o zdravstvu i o osiguranju za slučaj nezaposlenosti. Identična situacija. Sada ste mladi i zdravi, ne idete kod lekara, već 20 i nešto godina uplaćujete to, ili vam se uplaćuje, ili vam se uzima da bi se uplaćivalo zdravstveno osiguranje. Ako odete u penziju, a dok ste radili nikada niste bili kod doktora, vi ćete biti u situaciji da vam onaj kaže – znate šta, mora nešto da se plati.
Onda se postavlja logičko pitanje gde su ta sredstva koja su ulagana. Neko je pojeo, neko je odneo, sada se tu čuju razne priče. Nema ih, zato što je sistem loše postavljen. Mi ne menjamo sistem, Vlada ne menja sistem, Vlada ne želi da menja sistem.
Vlada ima fiks ideju - budžet, budžet, da bude stabilan budžet. Zašto? Navodno, MMF traži da budžet bude stabilan. Greška. Ubismo se od te stabilnosti, ali gledajte šta rade.
Znači, ovakvom besmislenom odredbom, sada se vraćam na ovaj amandman, gde se godišnji lični koeficijent limitira sa pet, samo se prikriva stvarni obračun penzije onog osiguranika koji je podneo zahtev za starosnu penziju ili ako se utvrđuje invalidska penzija itd.
Ako želite da uspostavite novi sistem - državna garancija, ako je država nešto propisala da je obavezno, onda država i garantuje ta prava. Kakva ta prava treba da budu, o tome može da se priča. Da li ćemo penzije da delimo na penzijske razrede, da li ćemo na druge načine, nije bitno u ovom trenutku, ali taj odnos između najniže i najviše kod vas, po vašoj logici je 1:8. Ako je lični koeficijent ovamo minimum 0,5, a maksimum četiri, sada vidite koliko se 0,5 sadrži u četiri i videćete 1:8.
Može i to da bude prihvatljivo, ali vi nam ništa ne pričate, vi ne dajete osnovu zašto to tako treba da bude, vi ne dajete osnovu koji su razlozi za to, vi ne dajete argumentaciju zašto to u nekom dužem vremenskom periodu mora tako da bude. Ne, ovde je sistem "zakrpi gumu", pa možda na sledećoj krivini ta ista guma pukne baš na istom mestu gde je zakrpljena.
Krenite sa celovitom reformom. Nije teško. Penzijsko-invalidsko, zdravstveno i osiguranje za slučaj nezaposlenosti, to je ista materija. Dodajte tome i socijalnu zaštitu koju vodi država, u smislu onoga što smo malopre pričali, što nije gluma – doživljene godine života su dokaz da treba da se obezbedi neka državna penzija, ako ne postoji na drugi način obezbeđena egzistencija. Dajte celovit program, dajte program sa demografskim kretanjima, dajte program sa projekcijama šta mogu da budu prihodi, kakvi će da budu rashodi, u kom periodu se kako i šta menja, kako raste itd.
Ovako, džabe radimo posao. Od ovog posla nema nikakve vajde, zapamtite. Možete malo da zamažete oči penzionerima, i ne samo penzionerima, nego i osiguranicima. Ako neko misli da se ovde zakon donosi zbog ovih koji su sada u penziji, grdno se vara. Donosite zakon zbog vas. Na put prema bebi ne možete da se vratite, ali na putu prema penzioneru svakim danom sve ste bliže i bliže.

Ne znam ja to za vašar.
(Predsedavajući: Čuo sam tamo od vas.)
Čuli ste sa one strane, a ne znači da je to sa moje strane. Svašta dolazi sa one strane, nije valjda uvek od mene.
Da se vratimo na član 19. i na amandman poslanika Milisava Petronijevića. To je odredba člana 76. koja se menja - najniži i najviši iznos penzija. Kako je to urađeno 2003. godine? Kaže se: "Najniži iznos penzije pripada osiguraniku koji ostvari pravo na starosnu, odnosno invalidsku penziju ako mu je ta penzija manja od iznosa penzije utvrđene po odredbama ovog člana". Znači, još smo u 2003. godini.
Drugi stav kaže: "Najniža starosna, odnosno invalidska penzija određuje se u visini iznosa usklađene najniže penzije zatečenih korisnika u Republičkom fondu za PIO zaposlenih". Znači, 2003. godine rečeno je – najniža penzija će biti najniža penzija koju smo zatekli, ali ona se usklađuje kako se usklađuju svi iznosi koji definišu neko pravo iz PIO.
Kako je to bilo nekada davno, ranije? Uvek je bilo u nekom procentu od nečega, a to nešto je bio neki prosek. Šta znači najniži iznos penzija ili najniža penzija, pre svega starosna i invalidska? Znači da je neko ostvario pravo, da li zbog penzijskog staža, da li zbog osnova osiguranja, njemu je, kao lična penzija, starosna ili invalidska, određen neki iznos koji je ispod nivoa koji garantuje elementarnu sigurnost građanima.
To je taj odraz solidarnosti koji postoji u tom fondu da građevinskim radnicima, radnicima u tekstilnoj industriji koji su imali vrlo niska primanja, pa po tom osnovu nisku osnovicu za uplatu doprinosa, pošto je to u M-4 registrovano, kada se uzme još sa malim radnim stažom, pa kada se sve to stavi u obračun, dobija se neki iznos koji je ispod tog nekog graničnog. To što država garantuje preko ovog fonda jeste taj granični iznos koji se zove - najniži iznos penzija. Moguće je da, u zavisnosti od delatnosti i firme, sa priličnim godinama radnog staža, to je ranije bila dosta raširena praksa, čovek ima ličnu penziju koja je ispod tog najnižeg iznosa. Kao rezultat te solidarnosti to dolazi.
Ovde je Vlada predložila jednu matematiku koja je vrlo čudna. Kaže se – biće 25%, ali opet pogrešno – 1. januara 2006. godine. Nemojte neku odredbu kojom treba da definišete jedno pravo na opšti način da vezujete za datum. Sve ste vezali za 1. januar 2006. godine.
Slažem se da to ide u prelazne i završne odredbe, kao ideja da se nešto poveže i odredi prema nekom datumu, koji je određen na dan, mesec i godinu. Ali, kada govorite o pravu na najniži iznos penzije, zašto niste rekli da ima pravo u odnosu na prethodnu godinu itd, itd. Zašto niste sa jednom opštom formulacijom, koja je nekada bila prisutna u penzijsko-invalidskim propisima, tako je bila određivana najniža penzija. Nije se strogo vezivala za datum - taj dan, taj mesec, ta godina. Ti iznosi se usklađuju na isti način kako se usklađuju i ostale penzije.
Ovde ne vidim razliku od onoga što je Demokratska stranka 2003. godine propisala. Ovo je potpuno isto. Metodološki je isto, način kako je pravno-tehnički urađen ovaj član. Suštinski postoji neka razlika. Pre svega, ona se zasniva na nekim kretanjima i statistici koja je zabeležila ta ekonomska kretanja i stanje u društvu.
Sada, ovo usklađivanje je, po meni, i pogrešno i nepravično. Da li vi ovde garantujete penzioneru od 1. januara 2006. godine, od januarske penzije za 2006. godinu, 25% od proseka u Republici za 2005. godinu? Da ne ulazim u sitne detalje, hoću da pokažem suštinski promašaj. Vi kažete - ako je za zaposlenog prosečna plata, recimo, deset nekih jedinica bila u 2005. godini, najniža penzija će da bude 2,5. Znači, vi u startu kažete da su te potrebe penzionera četiri puta manje nego potrebe onog čoveka koji je 2005. godine radio.
Pri tome, zaboravljate jednu stvar: da mi već sada imamo popriličnu inflaciju. Neki kažu da će to biti 20% na kraju godine. Kako ste vi odredili ovaj minimum, na kom nivou je taj minimum, da li se tim minimumom garantuje minimum socijalne sigurnosti?
Kod najnižeg iznosa penzije više nije pitanje radnog staža, godina života, ulaganja itd. To je pitanje jedinice mere socijalne sigurnosti. Uzeo sam čisto teoretski deset nekih jedinica, znači, deset nekih jedinica je prosek, vi garantujete 2,5, to je četiri puta manje. Zaposleni sa deset teško krpi kraj sa krajem, a vi nas ubeđujete da penzioner sa 2,5 u sledećoj godini ima zavidnu socijalnu sigurnost.
Pošto to ne može da prođe, onda ide druga priča – nema sredstava. Da li ste nešto pokušali u onom odnosu između ličnog koeficijenta koji je limitiran na četiri kao maksimalni? Da li ste tu tražili neki prostor za neku unutrašnju preraspodelu u smislu penzionerskih razreda itd?
Niste pokušali, jer ste prešli na sistem, doduše, prihvatili ste taj sistem bodova, za koji smatrate da je opravdan. Ali, on nosi svu nepravdu iz radnog odnosa. Nepravda iz radnog odnosa je ta što je, recimo, diplomirani ekonomista u nekoj tekstilnoj industriji delio sudbinu tekstilne industrije, a diplomirani ekonomista u nekoj banci je delio drugu sudbinu. Da li je naša plata odraz rada i rezultata rada? To se preslikalo na penzijsko-invalidsko osiguranje.
Kada država daje garanciju, onda ona mora tu garanciju da daje na jedan objektivan način – da ono što je najniži iznos, neka bude jedan, garantuje socijalnu sigurnost, i možda još dva-tri malo viša razreda, koja ukazuju da je neko bio akademik, da je neko radio neki drugi posao itd, itd.
Nepravda je ta što su sve nepravde iz radnog odnosa preslikane u penzijskom osiguranju. Dokaz za nepravdu: evo, uzmite građevinskog radnika koji radi kod nekog privatnika ili u nekoj firmi. On prima desetak-petnaest hiljada mesečno, ali ako ga pogodite privatno, on za dva dana uzme te pare. E sad, kažite kakav je taj rad bio? Da li je on adekvatno nagrađen? Nije. Sve se preslikava ovde.
Zato stalno plediram na jedan potpuno nov program, jedan potpuno nov način, nov stil razmišljanja o ovoj problematici, sa poprilično prelaznih rešenja.
Neki pokušaj postoji u Makedoniji. Ja kažem "pokušaj"; oni su čitali program Srpske radikalne stranke, ali nisu shvatili. O tome smo mi pisali još 1994. godine u programu SRS. Sva tri stuba su zastupljena. Tada je Mlađa to kritikovao i rekao da to ništa ne valja, od toga niko ne može da živi i da to shvati, a sada zastupa to isto. Doduše, ovaj drugi stub je zaboravio, on ga ne interesuje. Njemu je važan treći, više nego ovaj prvi.
U tom smislu, ne mogu da kažem da usvajanje ovog amandmana SPS-a rešava problem, ali ublažava problem. Mi ćemo glasati za taj amandman. Nismo podnosili amandman. Zašto? Zato što je nemoguće ispraviti ono što je 2003. godine pogrešeno, a vi u kontinuitetu grešite. Ne može u jednu objektivnu normu, koja pretenduje da bude pravilo, da se unosi ovako nešto. Pogledajte, vi u stavu 1. kažete – na dan 1. januara 2006. godine. Pa, ne donosi se zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju, niti se on menja u ovim načelnim odredbama zbog 1. januara 2006. godine.
Mora da postoji objektivna norma, pa da se kaže – garantuje se najmanji iznos, koji se određuje... Kako? U visini 25 posto od prosečne, u prethodnoj godini. E, sad, tu imate problem godine i obračuna kod bodovnog sistema. Ne mogu vas da prozivam. To smo mi 2003. godine objašnjavali kada smo podnosili amandmane protiv novog sistema obračuna utvrđivanja penzija.
Vidite kako sve dolazi pod svoje. I tada je Matkovićka bila suočena sa problemom kako da odredi najniži iznos penzije, pa je rekla – zbog stečenih prava, zatečeno stanje plus usklađivanje. Vi ste to nastavili i pojavio se vakuum. Nema ga. Taj iznos ne garantuje sigurnost.
Postavlja se pitanje da li uopšte treba isplaćivati te iznose. Da li neko može da kaže – to što je najniži iznos, to je ta jedinica, socijalna čestica koja garantuje minimum. Niko to ne može da kaže, pa čak ni ovi ljudi koji su podneli amandman. Svesni su toga da ništa nisu pomogli. U suštini, to nije nikakva pomoć. To je taj odraz socijalne politike u penzijsko-invalidskom fondu, gde se javlja, hajde da kažem, ta unutrašnja solidarnost između osiguranika, ali država garantuje. Ako bi išli po tom sistemu da država garantuje taj minimum, onda bi ona verovatno iz budžeta morala neku razliku da doplati zbog toga.
Nemojte vi mnogo da se plašite MMF-a. Pustite vi njih. Neka oni vode svoju politiku. Neka oni diktiraju svojim državama tamo, koje su bogate. Mi imamo drugi problem. Mi imamo problem kako da nam preživi nacija. Ne može mene niko da kritikuje zbog toga što se zalažem da preživi nacija.
Nikad neće srpski radikali da vas napadnu ukoliko vi idete ka tom cilju. Znamo mi da su teška vremena. Znamo mi za sve ove krivine što se dešavaju, ove glume – te smena, te ostavka, te ovo, te ono. Znamo da postoje snage koje treba da unište vojsku, koje treba da razore državno tkivo ove naše zemlje. Kad god krećete ka pomoći, uvažavanjem nekih stvari, i očuvanju nacije, imate podršku srpskih radikala, ali ovde ne vidimo tu podršku. U ovom amandmanu vidimo neki minimum da se nešto menja.
Da smo mi podneli amandman, da smo to principijelno rešili, vi ga ne biste namerno usvojili. To je još kod vas tako isparcelisano u svesti. Ne biste usvojili. Zašto? Pa, evo, imali smo u načelnoj raspravi čoveka koji je rekao: "Za proteklih deset godina je sve pojedeno, upropašćen je fond"; pa izađe ministar, koji verovatno ima podatke, pa kaže – još od pre 25 godina taj problem postoji. I postoji 25 godina taj problem. Zašto? Zato što je sistem loše postavljen. U tom sistemu nema čoveka, nema osiguranika, kao pojedinca.
Naravno, kada dođe do lomova u ekonomskoj sferi, kada se smanji broj osiguranika, kada se smanji mogućnost za uplatu doprinosa, naravno da na drugoj strani dolazi do problema kod korisnika penzija. Ako se još krene sa makroekonomskim novotarijama, gde se gubi na supstanci, onda je katastrofa, onda je sve jasno.
Znači, mi imamo ovde sistemski problem. Ovo ne rešava taj sistemski problem. Ovo samo drži vodu, ništa više.

Da nam je Vlada rekla šta je penzija onda bi verovatno svi poslanici imali stav povodom ovog člana zakona, a član se tiče usklađivanja penzija. Ako je penzija socijalno davanje, ako je penziju obezbedio penzioner, a moram da vas podsetim da je nekada ista ta penzija bila unapred zato što je socijalno davanje, a sada je unazad, to ide odavno ali i sa zakašnjenjem, onda niko nije mogao da predloži da se usklađivanje penzija vrši jedanput godišnje. Nekada je to bilo mesečno usklađivanje, u zavisnosti od ekonomskih kretanja.
Radi javnosti moram da kažem, nekada se kao kriterijum koristio statistički podatak o kretanju troškova života, nekada podatak o kretanju zarada. Zašto su ta dva osnova uzimana? Da bi se našlo nešto na osnovu čega bi došlo do izravnavanja penzija kao socijalnog davanja sa socijalnim potrebama i prilagođeno ekonomskom stanju u državi.
Sama ideja da se ide na usklađivanje jedanput u toku godine je pogrešna. Tu ideju ne može da popravi ni vanredno usklađivanje penzija, kako je dato u Predlogu zakona. Mi u Zakonu od 2003. godine sada imamo kvartalno usklađivanje penzija sa praktično aritmetičkim zbirom uprosečenog rasta troškova života i zarada.
Da biste ovu materiju bolje shvatili, Vlada treba da se zakune da ni zaposlenima neće da raste zarada u toku godine, već samo jedanput godišnje. Ako se Vlada zakune i svojom politikom to obezbedi, onda ovako kako ste vi predložili može da prođe. Ali, nema vlade koja bi mogla da se zakune. Ne zbog toga što ne raspolaže mehanizmima, nego što je to suprotno ekonomskoj logici. Kako da se ograniči rast plata i zarada? Ako je čovek postigao veću produktivnost i veći broj časova radi, mora dobiti i veću platu.
Ovo je indikativno, pošto se nalazimo na terenu nečega o čemu smo pre nekoliko meseci raspravljali kada smo pričali o Zakonu o radu, o kolektivnom dogovaranju, sporazumevanju, pa ste to sve bacili na nevladine organizacije, po sistemu - ekonomski savet, socijalni savet, nešto za mirenje itd.; pobegli ste od odgovornosti i evo, došlo je.
Znači, ako je penzija socijalno davanje, ako se penzijom obezbeđuje socijalna sigurnost penzionera, onda iznos penzije mora na neki način da prati socijalne parametre koji se dešavaju u životu. Da bi se pratili ti socijalni parametri, penzija mora i da raste, odnosno u nekom slučaju i da pada, ukoliko su negativni trendovi.
Uvek se pozivamo na ova dva kriterijuma i uvek se interesna grupa poziva na onaj kriterijum koji ima veći rast.
Ako je veći rast troškova života, onda kažu – nećemo zarade, nego troškove života, to od čega živimo. Ako je veći rast zarada, onda se svi pozivaju na zarade, zato što je veći procenat. To je stalni sukob u penzionom fondu i uvek su svi pametovali oko toga.
Mi smo podneli amandman kojim tražimo da se izbriše u Predlogu zakona ova vaša ideja o jednom usklađivanju penzija u toku godine. Moram da vam kažem, to ne znači da podržavamo i ono što postoji u zakonu, da se to radi četiri puta godišnje. To što sada u zakonu postoji da se radi četiri puta godišnje je neko faktičko stanje, koje daje neke rezultate; nisu dobri zato što ne prate troškove života. Moram da vam kažem, kod nas nisu ispunjeni elementarni uslovi da menjamo... Ne sporim, ima sistema u kojima se jedanput usklađuje rast penzija u toku godine, ali to su oni sistemi gde je inflacija između jedan, dva do tri posto na godišnjem nivou. Supstanca nije izgubljena u penziji.
Tamo gde je inflacija veća od 3% primenjuju se različiti sistemi. U našem neposrednom okruženju imamo jednu državu gde se dva puta godišnje to usklađuje, uz mogućnost nekog vanrednog usklađivanja, ali kod nas nisu ispunjeni uslovi za tako nešto. Vi tehnički možete da navedete jedanput u tri godine usklađivanja, ali da li će neko da preživi, jer iznos penzije koja se danas prima mora na neki način da prati ono što je socijalna potreba domaćinstva. Dakle, kao objektivna kategorija u društvu, ne kao posebna kategorija samo za penzionere, nego objektivna kategorija.
Ako uspete da ne dozvolite rast troškova života, da ne dozvolite rast zarada, onda možete da idete sa ovakvom odredbom, ali te dve stvari vi ne možete nikako da zaustavite. Dakle, tu je rast troškova života i rast zarada. Ako ne možete da ih usporite, onda nemojte da sečete penzionere, nemate mogućnosti, vi nemate pravo, to je jedno socijalno davanje koje je čovek zaradio, to nije poklon, to je davanje gde država preuzima obavezu, ona garantuje to.
Dugo će još država da daje penzionom fondu. Ovi što pričaju – mi ćemo to da isključimo, lažu vas. Dugo će država morati da dotira penzioni fond. Da postavimo sada potpuno novi sistem, da postoji 150% saglasnosti oko tog novog sistema, opet će država morati da pomaže penzioni fond.
Da bi se shvatila bezobrazna igra reči i bezobrazna igra brojki, moram da vam kažem: nekada je učešće penzionog fonda u javnoj potrošnji u bruto društvenom proizvodu bilo daleko veće, ali 2001. godine ovi ekonomisti, mangupi poput Pitića, Đelića, Milosavljevića, Matkovićke, promenili su metodologiju, jer ni potrošačka korpa nije ono što je nekada bila.
Ni izračunavanje bruto društvenog proizvoda više nije onako kako je nekada bilo, da bi upoređivanjem pokazali uspešnost svoje ekspertske vlasti. Nastala je svojevrsna zabuna između nominalnog i realnog iznosa, ne samo bruto društvenog proizvoda, nego svih ekonomskih pokazatelja, pa čak i statističkih pokazatelja o nekim kretanjima.
Predlažem da usvojite ovaj amandman Srpske radikalne stranke. Ja ću se javiti i povodom još dva amandmana koja postoje povodom ovog člana. Cenim ta dva amandmana kao pokušaj da se ispravi nešto što je Vlada zabrljala svojim predlogom, ali vidite i sami u kom se ćorsokaku nalazimo posle ekskurzije koja je urađena 2003. godine prilikom donošenja novog Zakona o PIO.

Imaju pravo da prisustvuju, međutim mi nemamo stav Vlade povodom ovih amandmana. Ako je odštampano, pa sada se deli, to je druga stvar. Za sada nismo dobili, ali mi otprilike znamo stav Vlade.
Na član 51. zakona o izmenama i dopunama Zakona o PIO Srpska radikalna stranka je podnela amandman, traži da se briše taj član. Zašto? Zato što se neprincipijelno uvodi nešto što je izbačeno. Sada moram da vas podsetim da je 2003. godine možda jedna od tih stvari koja je morala da se na ovaj način reguliše bila upravo ovo, a to je društveni standard na način kako je to bilo ranije u praksi. To je izbačeno, jer je 2003. godine rečeno da novi koncept zakona o PIO sadrži samo ona osnovna prava, ne postoji obaveza za neka dodatna prava, poput rehabilitacije, pomoći, jer to izvorno pripada nekim drugim oblastima, ali je to pravdano i nedostatkom sredstava u penzionom fondu da ne mogu da se ispune te obaveze.
Posle dve godine vraća se u nekom procentu. Zašto? Dakle, da bi onaj koji vodi fond i koji vodi Vladu mogao da sedne i da se dogovori sa penzionerskim organizacijama, da njih zadovolji, da opet neki predsednik tamo mesnog odbora penzionerske organizacije pravi neke spiskove ko će u koju banju od penzionera da ide. Zašto? Zar je to moguće u ovim uslovima kada se vodi jedna priča kako nedostaju sredstva, a sada se u zakon ubacuje nešto drugo, doduše, jeste kao neka alternativa ukoliko se pojavi i to je samo dokaz da nema koncepta, nema vizije šta treba da se radi u PIO.
Ono što je mnogo opasnije, što je prošlo u ovoj raspravi, to je član 22, prošao je amandman Miloljuba Albijanića. Vlada ga je oberučke prihvatila i na sva usta objavila – dva puta će penzije da se usklađuju. A kako će da se usklađuju? Opet je to nedovoljno. Kaže ovako, član 22: "Penzija se od 1. aprila i 1. oktobra tekuće godine usklađuje, na osnovu statističkih podatka, sa kretanjem troškova života na teritoriji Republike u prethodnih šest meseci."
Vidite, Vlada je sada prihvatila dva puta, zahvaljujući DSS-u koji je isti amandman podneo, pa je povukao, i G17 plus; Vlada je velikodušna, neće biti jednom, nego će biti dva puta. Mi hoćemo četiri puta da bude, kako je u postojećem zakonu. Uz sve uvažavanje ovog vašeg amandmana, preko koga ste vi iz SPS-a rekli – ili pada Vlada, ili mi ovo, ili ono, vi uzimate ovde još kao donju granicu usklađivanja prosečnu penziju, prosečnu platu, dakle, kao neku stepenicu minimuma. A znate li šta ste uradili? Vi ste rekli ovako: Koštunica jede meso svaki dan, a svi ostali članovi Vlade jedu pasulj; oni u proseku jedu pasulj sa mesom. Ali, to nije tačno. To nije tačno.
U vašem amandmanu je potreban još jedan deo, kako se dolazi do indeksa, je li tako? Jeste, i tu je problem. Vi ste ga vezali na 60%, Ljiljana Nestorović na 65% i ovi vas prevarili, njihov amandman je postao sastavni deo Predloga zakona. Neće biti jedanput, nego će biti dva puta i sada će na svim televizijama da kažu – ne, taman posla, pa to što je SPS uradio, mi smo još više uradili. To je ta igra koja se dešava kod nas, nema ništa više.
Ne možete vi penziju jednog penzionera da vežete da ona raste u budućnosti u zavisnosti od toga da li će prosečna penzija, a 1.200 hiljada je penzionera, da bude u nekom odnosu sa prosečnom platom 1.200 hiljada zaposlenih, jer prosek na prosek daje nešto što treba kod mene lično da se odrazi. Greška, ali ja cenim vašu nameru.
Ukoliko ovaj zakon kojim slučajem prođe u načelu, podržaćemo taj amandman jer je daleko bolji nego ovo što se predlaže, ali opet je daleko od onoga što je pravično. To što Vlada ima problema sa budžetom, šta briga penzionere, neka Vlada vodi ekonomsku politiku da inflacija bude 3%, nikakav problem neće biti da se četiri puta usklađuje penzija, jedanput za 2%, drugi put za 5% itd, ali ovde je sistemski problem.
Videćete kod onog drugog zakona koji dolazi, o dobrovoljnim fondovima. Tu je matematika kako da se skupe slobodna sredstva za koja neće godinama da postoji nikakva obaveza, da se ta sredstava plasiraju u hartije od vrednosti koje izdaje država i da država obezbeđuje sredstva u budžetu, da servisira rupe u svom mentalnom razmišljanju o politici u ovoj zemlji.
Vidite kako se medijski biraju teme koje će kada da se pojave. U vreme kad treba da se prelama vlast oko ovog seta zakona, vrlo značajnih, izmišljene neke afere, neke priče: teraj ovamo, teraj onamo, mi tražimo razrešenje, on podnosi ostavku, a evo ga i dalje vlada.
Uvek kad je Mlađan Dinkić krenuo nešto, on napravi lepu medijsku pripremu pet-šest dana, dok ne dođe to na dnevni red. Čim dođe to na dnevni red, njega nema, odmah je aktuelna neka treća tema.
Sada se javnost zabavlja sa generalima, sa pukovnicima, sa potpukovnicima, da li su Svetu Marovića naljutili ili nisu, a na Odboru za finansije on nama priča o izveštaju budžetske inspekcije, a nema izveštaja, postoje samo papiri, fotokopiran ugovor. Nema izveštaja, nije bila završila budžetska inspekcija. Kad smo mu objasnili da to nije budžetski izveštaj, on ne zna šta je.
Molim vas, vodite računa šta se radi. Rečeno je 2003. godine da je ovaj zakon o penzijsko-invalidskom osiguranju minimum, ispod njega ne može ni teoretski da se ide, ići ćemo u nadgradnju, drugi stub, treći stub, da se poboljša status penzionera. Sada, 60% prihoda - doprinosi, 40% mora iz budžeta. Nekada je bio potpuno drugačiji procenat. U vreme "nenarodne", "crveno-crne" koalicije, bombardovanja, svega i svačega.
Sada se gura društveni standard. Zašto? Da se nekim penzionerskim funkcionerima začepe usta, da ne naprave pobunu među penzionerima. Kuka se kako nema sredstava, a ovamo se stvara prostor za, navodno, društveni standard. Jadni penzioneri misle da će oni svi da budu obuhvaćeni tim. Neće, nikad nisu ni bili obuhvaćeni. Biće obuhvaćena penzionerska elita koja treba da začepi usta, da ne galami, da ne diže.
Taj manir nam je poznat. Komisija za sprečavanje sukoba interesa – ubacili akademike. Uvreda je za akademika da bude u jednoj takvoj komisiji. Neke druge komisije, opet neke stručnjake, po sistemu "začepi im usta, daj im neku mrvicu i biće mirni". Nemojte da vas iznenadi, u sledećoj etapi treba da se začepe usta, po sistemu mrvice, Nataši Kandić, Sonji Biserko itd.
Znači, u proseku, stvarno se jede pasulj sa mesom, ali kada se pogleda tanjir, velika razlika postoji.

U potpunosti razumem da teško može da se shvati ovo o čemu pričam, ali svodi se na sledeće: ja se zalažem za mesečno usklađivanje penzija. Ako to ne može, a ne može, da sam ja podneo takav amandman, to bi bila revolucija ovde, ne bi ni hteli da pričaju. Ako neko predlaže jedanput godišnje da se vrši usklađivanje, podneću amandman kojim tražim da se to briše. Ali, ako mi neko iz podvale, kao što su ovi sad napravili, dok mi razmatramo ove stvari, oni podnesu amandman i kažu - 1. april, 1. oktobar, dva puta, Vlada oberučke to prihvati, onda je dezavuisan i vaš amandman, i Ljiljane Nestorović i naš amandman, jer će oni sada vas da gaze da podržite to, jer su išli vama u susret.
Ono što vi mene niste shvatili, vaš amandman traži još nešto. Vi ste rekli - prosečna penzija, prosečna plata, usklađivanje se vrši ukoliko, pa ste rekli tamo 60% itd. Za moju ličnu penziju, koja je ispod prosečne, ta uprosečena stopa rasta meni garantuje isti ili niži odnos u odnosu na prosečnu penziju i kad ona bude usklađena.
Vi vaš amandman niste vezali za to da nema stav 1. stav 2, nego ste ga dodali, a stavovi 1. i 2. govore o penziji, pojedinačnoj kategoriji. O tome se radi. U krajnjem slučaju, budite sigurni da ćemo glasati za taj amandman zato što je ideja da se zaustavi sunovrat penzija. Nemate vi razloga da se sekirate.
Tu se samo javlja još jedan deo - ko će da izvrši ponderisanje te stope? Dva proseka se upoređuju. Moja penzija je ispod proseka bila i kad ja dobijem neki procenat, svi oni koji su iznad proseka, dobro će im biti, a mi koji smo ispod proseka, nama ništa ne znači taj procenat, mi i dalje konstantno stagniramo. To je matematički problem. Vi ste to ubacili kao strano telo posle dva stava koja govore o penziji za usklađivanje kao o pojedinačnoj penziji. Ali, nije problem, podržaćemo vas zato što znamo da je ideja dobra - da se zaustavi sunovrat ovih penzija.
Skrećem vam pažnju, ovde su progurali nešto - dva puta u toku godine, postao je sastavni deo Predloga zakona. Znate i sami, to se završava sa glasanjem u načelu i glasanjem u celosti, na kraju. To je ta podvala koju su vama vaši koalicioni partneri uradili. O tome se radi.
Što se tiče priče o sistemima usklađivanja, ovaj sistem da pola procenta tog usklađivanja zavisi od troškova života, a pola od zarada jeste sistem koji se gura kod nas intenzivno od strane Evropske investicione banke, još od jula 2001. godine. Međutim, sve štetne posledice tog sistema mogu da se otklone merama tekuće ekonomske politike kojima se garantuje relativno uspešna kontrola rasta troškova života i rasta zarada u nekim okvirima koji su podnošljivi.
Ali, oni su napravili politički sistem gde lokalna samouprava utiče na troškove života, a Vlada ne želi da utiče. Pa, imate zakon o cenama. Da li ste videli kakav smo zakon o cenama doneli? Svaka šuša može da diže cene, Vlada se ni za šta ne pita.
Pogledajte i druge instrumente. Ovde je sistem kako da se uništi osmišljen, napravljen, u režiji MMF-a, Evropske investicione banke i svih ovih eksperata sa večernjim kursom. Po svakoj tački može da se napravi analiza i da vidite da je sistemska greška radi uništavanja.

U sledećih nekoliko članova predlagač zakona praktično priznaje da je pogrešio i mogu da kažem da demantuje sam sebe, jer kako drugačije protumačiti ove članove koji idu, a to su članovi 70, 71, 72, 73. i 74. U formi prelaznih i završnih odredbi on konstatuje feler koji postoji u članu 19. Predloga zakona, posle ove izmene koju radi članom 4. Predloga zakona, gde povećava broj godina za sticanje prava na starosnu penziju. Onda, naravno, pokušava da to razvuče na neki način, jer ne može da preseče preko noći, pa da kaže da od sutra svi moraju da idu tek kada napune 65 godina, jer javlja se neki period.
Onda, konkretno kada su u pitanju starosni penzioneri, daje neku dinamiku šta će biti u 2006, 2007. i 2008. godini, pa da ne bih sada čitao, nego da ljudski, narodski prepričam, po sistemu povećavanja godina staža i za toliko se smanjuje kao zahtev staž osiguranja i računa da će krajem 2008. godine izravnati i doći na princip 65 - 15. To treba neko da preživi, jer javiće se jedna kategorija kojoj za dlaku nije priznato pravo na penziju, mora da čeka i kako čeka godinu tako se smanjuje potreban penzijski staž, pa naravno sledeće godine ostvaruje. Odlaže se. Odlaže se na jedan vrlo neprincipijelan način.
Ali, moram da vam kažem da ovaj princip koji želite da uspostavite, 65 godina starosti i 60 godina starosti, tek ćete da vidite koliko će biti bolan za ovu našu državu. Nemojte Srbiju da upoređujete sa Nemačkom. Ako pravite to poređenje, onda ste u startu napravili grešku. Nemojte da se slepo držite podataka i statistike o broju osiguranika, broju penzionera, prosečnim zaradama, prosečnim penzijama, javnim finansijama itd.
Nisu alfa i omega života u Srbiji budžet i javne finansije, nisu. Dokaz da je on patološki čovek, želi da dokaže neki suficit, a znamo da ga nema nigde, pokazuje nam suficit, a još nisu plaćeni troškovi od februara meseca prošle godine. Svako može biti uspešan ako ne isplati deset penzija. Šta ćemo dalje? Narod treba da živi u međuvremenu.
Neko je izračunao da je šest penzija penzionerima u međuvremenu uskraćeno raznim bravurama usklađivanja, kašnjenja, odsustva naknade štete u vidu kamate itd. Mogu da kažem da više nema mogućnosti da se tako nešto radi. Nema mogućnosti da se tako nešto radi kada je u pitanju ova populacija. Zapamtite, iz našeg budžeta najmanje 10 godina će morati da se uplaćuje u ovaj penzijsko-invalidski fond, pa čak i da napravimo najbolju transformaciju.
Ovo što vi predlažete u kompletu penzijskih propisa nije reforma, jer tu nema nijednog analitičkog programa da vidimo šta je penzija, šta je doprinos, šta je to kada doprinos uplaćuje poslodavac, šta je to kada se doprinos uplaćuje na osnovicu što je zarada zaposlenog. Koji je obavezni deo koji bi morao da ide u Fond osiguranja? Šta je dobrovoljno penzijsko-invalidsko osiguranje? Koja su prava, obaveze itd?
Mi nemamo taj sistem, nemamo papir, nemamo program, nemamo analitiku, nemamo projekciju. Šta će na demografskom planu da se dešava? Šta će da se dešava na privrednom planu? Kada će da padnu kamate? Kada će da se otvore radna mesta?
Da vas podsetim, mi smo u godini kada uvozimo radnu snagu, tako ispada po medijima, pre nekoliko godina tako je najavljeno. Nema ništa od uvoza, mi smo sada država gde se izbacuju ljudi s posla.
Bela šengen viza, sećate se – ne mogu da gledam omladinu kako čeka ispred ambasada, mi ćemo sve da uradimo da uđemo u tu Evropsku uniju, da što pre naša deca odu, a oni sada čekaju još više. Puj pike ne važi se, zaboravio onaj koji je obećao.
Kod penzijsko-invalidskog osiguranja, ako ste tumačili da je to što kaže SRS neki revanš, nešto isprazno itd. ili uporno politički, onda se grdno varate. Svi smo mi ovde potencijalni penzioneri. Zakon donosite za sebe, ne donosite ovaj zakon za vaše roditelje. Ovaj zakon će se ticati i vas. Razmislite kako će biti vama kao penzionerima kada budete videli ovu odredbu, pa kažete – ko je ona budala što je napisao - 65 godina, a sin treba da vas podseti – tata, ti si za to digao ruku. Vodite računa.
Ovde smo upozoravali Gordanu Matković, mislim da je pet dana trajala rasprava povodom tog Zakona o PIO, zašto ne valja, zašto ne sme ovakav zakon da se donese, zašto ne može da se pretrpi, zašto ne može sve u isti koš. Žena nije htela da čuje, nego je htela što pre da se izglasa. Upozoravali smo Ljiljanu Čolić. Upozoravali smo Mlađana Dinkića, a on gazi, kao u staklorezačkoj radnji. Razmislite, postoje krupne sistemske stvari gde nema političkog prelamanja na ovakvom nivou.
Ako neko želi da se sveti toj populaciji zbog ne znam čega, a znam da je bilo i takvih izjava 2001. godine, onda moram da kažem da je taj koji je to rekao, i oni koji su to ponavljali, napravio veliku grešku, jer je pričao više o sebi nego o drugima.
Dajte da napravimo jedan kvalitetan penzijsko-invalidski sistem, na gotovo sličnim principima sistem zdravstvenog osiguranja i sistem osiguranja za slučaj nezaposlenosti, gde će doprinos koji se naplaćuje da ide i u deo opšte solidarnosti, na šta me tera država normom, i u deo kojim ću ja da gospodarim i imati pravo da na još jednom ili drugom nivou izdvajam višak sredstava radi socijalne sigurnosti po sistemu imovinskih prava nad tim sredstvima.
Ako vam je sporno, nije nikakva šteta, uzmite program Srpske radikalne stranke, sve je napisano, još 1994. godine objavljeno. Prva analiza napravljena je 1991. godine. Razrađena su do tančina sva tri stuba. Nije nikakva sramota. Svi su kasnije uzeli taj sistem. Pre tri godine Amerikanci su krenuli na taj mešovit sistem, jer su videli da pucaju njihovi privatni fondovi.
Sećate šta je bilo sa onom velikom agencijom koja je bila dobrovoljni fond, koja je držala sredstva svojih zaposlenih – otišla je firma u stečaj, i šta je bilo sa članovima dobrovoljnog fonda, zaposlenima, sa njihovim sredstvima. U Americi se digla velika afera, u Americi su najbogatiji fondovi penzioni fondovi.
Kod nas će penzioni fond da bude vrlo bogat, ali će imati samo tu prednost što za 15 godina nikome neće ništa da isplati, jer niko neće da ostvari to pravo, pošto fond kreće od početka. Javiće se velika količina sredstava. Ima da se jave i mafijaške pare, sa Kipra, sa egzotičnih ostrva, na različitim imenima.
Zato u tišini treba da prođe ovaj zakon pod rednim brojem 2. Zato neće da dođe Dinkić, ni ovaj, a da ne pričam o Koštunici, on ne sme na ovo ni da pomisli. Tema je ozbiljna. Videćete ove prelazne i završne odredbe, kako će biti u praksi. Unapred vas upozoravamo šta može da se desi.

Gospodin Todorović je pokušao da objasni, ali šta vredi, ministra nema. Gospodo, ako preko televizije pratite ovaj prenos, shvatićete da ste u članu 4. Predloga zakona kada ste menjali uslove za sticanje prava na starosnu penziju zaboravili penzijski staž, ubacili ste staž o osiguranju, pa je tako otpao poseban staž i mogućnost da se ženama priznaju dve godine za treće rođeno dete.
To je samo elementarno nepoznavanje. Postavlja se pitanje zašto je onda u odredbi člana 60. priznato pravo na poseban staž ženi koja je rodila treće dete, ali to neka ide na dušu ovima.
Ovim amandmanom na član 71. Predloga zakona... Vidite, Vlada se dosetila pa kaže ovako – onaj kome prestane radni odnos do 31.12.2007. godine, zato što mu se u tom periodu ugasi firma zbog stečaja ili likvidacije, može pravo na penziju da stekne pod povoljnijim uslovima, a to su ovi koji su u danas u važećem zakonu, 63 godine života, 58 godina za žene i najmanje 20 godina penzijskog staža.
Znači, penzijski staž, u okviru njega i poseban staž, priznaje se ženi ukoliko njena firma ode u stečaj do 31.12.2007. godine.
Evo još jednog dokaza da je predlagač totalno izgubio orijentaciju kada je menjao član 4. odnosno član 19, član 25. i one druge koji se naslanjaju na penzijski staž, godine starosti i penzijski staž. Kako je to moguće?
Da li je to opravdani razlog da po povoljnijim uslovima u odnosu na opšte neko ostvari pravo na penziju zato što mu je firma otišla u likvidaciju ili stečaj? Ovo je poziv poslodavcima: dakle, idite u dobrovoljnu likvidaciju, završićete posao, a ovi koji imaju 63 i 58 godina života i 20 godina penzijskog staža, to znači da se samo tim ženama priznaju dve godine posebnog staža, a drugima ne. Apsolutno neprimenljiv zakon kada se bude usvojio.
Vi se ljutite kada ja prozivam ove kursiste, eksperte, ovo ni kod Karića na univerzitetu ne bi mogli da nauče, ni kod Karića, zapamtite, kod onog akademika ne bi mogli ove gluposti da naučite što se u našem zakonu nalazi. Ako ste imali nameru da izbacite penzijski staž i da sve stavite kao staž osiguranja, zašto onda niste promenili član 60. pa da kažemo – žena koja je rodila treće dete nema pravo na priznat staž od dve godine, to što je država časti. Napišite to jasno i glasno.
A da vi nešto imate protiv žena, evo, već su sledeći članovi. Udovi ste sa 45 godina, ove demokrate na 48, a vi sada idete na 50 godina, na toliko dižete starosnu granicu. Kod udovaca isto, kod roditelja koje je izdržavao osiguranik takođe dižete starosnu granicu. Onda dajte, napišite koliko treba da se pobije da biste uravnotežili budžet. To je mnogo humanije. Kažite – treba 300 hiljada penzionera da se pobije, onda ima mesta u budžetu; napišite jasno, bolje to ljudima da bude jasno, nego ovako da trpe, jer jednostavno i vremenom, kako koja godina ide, vi smanjujete pravo, nemojte to da radite.
Vi socijalisti zbog ove gluposti zvane penzijski staž i definicija ne biste smeli da glasate za ovaj predlog zakona ni u načelu, jer su oni izbacili poseban staž, ne u odredbi zakona, nego faktički u članu 19. Sada član 19. stav 1. u njihovoj režiji ima staž osiguranja, nema penzijski staž. Znači, ove žene koje su rađale treće dete, njima se staž ne priznaje kada treba da idu u penziju. Razmilite malo, vi socijalisti, o tome.

Ja ću da napravim jedan kratak osvrt samo u onom delu onoga što je gospodin Lalović, ministar i poslanik, govorio, da ukažem javnosti.
Vidite, dva poslanika su ovde izašla da kažu da postoji jedan veliki problem u zakonu, koji se tiče izbacivanja pojma "penzijski staž". E, vidite, umesto kada je ministar izašao ovde za govornicu, pa da napravi vezu između člana 19, člana 60. i onog tamo drugog člana itd, postoji član koji kaže "penzijski staž", on obuhvata staž osiguranja, poseban staž, pa poseban član kaže – poseban staž podrazumeva dve godine za treće dete, ženi koja je rodila treće dete još dve godine staža. Poseban staž i staž osiguranja čini pojam penzijskog staža. Sada taj pojam penzijskog staža ne postoji u članu 19. To je izbačeno.
Sada ministar umesto da prizna grešku pa da kaže - daj, napravićemo amandman, nešto ćemo da sredimo tu, jer se u suštini ne priznaje dve godine staža, on kaže - mi smo sada dali bolje uslove, a uopšte je zaboravio da priča o izvornom pravu žene za treće rođeno dete. Vidite kako je on majstor manipulacija. On kaže da je to sada povoljnije. Ne govori da je to sada 65 godina života i 15 godina staža, nego kaže - bilo je 20, a mi smo skinuli na 15. Majstor manipulacija.
Mene uopšte ne čudi što vas ne tretiraju u Međunarodnoj organizaciji rada, što ste njih prevarili, što ste nas sve prevarili oko Zakona o radu. I ovaj zakon ćete morati da falsifikujete, zapamtite vi na vlasti. Prošli put je podlegao onaj Marković. On je preuzeo na sebe sve. Ko će sada da preuzme na sebe tu obavezu da falsifikuje?
Ja Laloviću ništa ne verujem. Sve što kaže, to je uvrtanje, okretanje itd. Sa 63 dižu na 65 i kažu - to je povoljnije, i odmah kreće priča o socijalnim programima, o zapošljavanju. Ko vam brani da zaposlite ljude? Ko vas sputava da zaposlite ljude? Ko vas sputava da napravite privatizaciju, ali normalnu privatizaciju? Tadić vam ne daje. Dobro, to vi socijalisti idite sa transparentima, pa demonstrirajte.
Vidite, ta moć manipulacija, Nikola Todorović je ukazao na propust, gde se izgubio staž. Postoji odredba o posebnom stažu za žene, ali faktički se ne priznaju u uslovima za sticanje prava na penziju. Ne, mi smo očekivali da ministar vrlo pošteno kaže - jao, greška, umesto staža osiguranja, trebalo je da napišemo "penzijski staž". Ne, on istrajno i dalje ide svojim putem. Mora da bude suprotno od onoga što radikali predlažu, jer to ne valja po svaku cenu.
Ja mogu da shvatim da nešto ne može ideološki da se prihvati, ali vi čak nećete ni tehničku grešku da ispravite, ni tehničku grešku. Dakle, pojmovnu grešku ne želite da ispravite. Gurate uporno i istrajno. E, to je taj problem.
Gospodine Laloviću, vi ste se proslavili kao sekretar Komisije za ekstraprofit. Baš ste se proslavili! Baš ste se proslavili u sindikatu, baš ste se proslavili u jednoj stranci, u drugoj stranci, trećoj, četvrtoj, petoj stranci. Baš ste se proslavili i kao desna ruka Mlađana Dinkića, ali moram da vam kažem jednu stvar. U vojsci bi finansije bile u apsolutnom redu kada bi kojim slučajem takođe vaš pajtaš Aleksandar Radović vršio kontrolu finansija, ali pošto Aleksandar Radović, onaj koji je pobegao u vreme izbora 2002. godine, sećate se, pošto on nije mogao da dođe da kontroliše Davinića i ono tamo, e, odmah je afera.
Vi ste u tom trijumviratu. Vi ne pripadate nijednoj političkoj stranci. Kada biste vi pripadali nekoj političkoj stranci, vi biste delili sudbinu bilo koje političke stranke sa kojom ste u bilo kakvim odnosima. Vidite kako: ta stranka sa tri poslanika je ušla na račun G17 plus. Posle mesec dana izdvojili ste se u poseban poslanički klub. Desilo se šta se desilo. Ova dva su otišla, a ovaj brine o državi, velike brige.
Svake nedelje na "Košavi" slušamo jednu istu priču - on i njegov portparol iz Ministarstva sede i razgovaraju. U tom ministarstvu zaposleni su bili svi iz Socijaldemokratije, pa i Orlićeva žena itd, itd. Za šurnjaju ne znam, ali znam da bi svako normalan isterao onu Ljiljanu, što je ovde muvala prilikom glasanja, koja naplaćuje sve usluge, te navodno piše knjige, daje neka tumačenja, raspise itd.
Udruženje poslodavaca ste pokušali da registrujete preko onog julovca iz Zemuna. Napokon je i to udruženje palo.
Ovo sa sindikatima što ste zamuvali, i ovi podmetnuti razgovori sa Smiljanićem, pa, to je sve prepoznato. Pa, sve se zna u ovoj zemlji, ljudi. Sve se zna!
Povlačite ovaj predlog zakona. Nemojte da se namerno svetite penzionerima. Mi ćemo još da pričamo o ovoj temi.

Sa gledišta ove odredbe kako glasi član 75, na koji smo mi podneli amandman, to je jedna stvar, i onda ovaj naš amandman kojim tražimo brisanje tog člana 75, zbog razloga koje navodimo već danima, gubi svaki smisao ako se ima u vidu da je opet na delu jedna sitna podvala, da je Vlada prihvatila amandman na član 75, koji je podneo narodni poslanik Miloljub Albijanić.
To je amandman koji prati takođe amandman na član 22, koji je Vlada usvojila, gde je odlučeno da se usklađivanje penzija vrši dva puta godišnje. To je prolećno i jesenje usklađivanje, 1. aprila i 1. oktobra.
E, sad, u ovim prelaznim i završnim odredbama, genijalci su se dosetili kako će da se uradi u 2006, 2007. i 2008. godini. Zašto? Zato što se u te tri godine vrši i ono drugo usaglašavanje zakona sa onim delom gde su promenjeni uslovi za sticanje prava na penziju u pogledu godina starosti.
Svi ovi problemi koje Vlada pokušava u prelaznim i završnim odredbama da nam nametne rešeni su ukoliko se usvoje amandmani Srpske radikalne stranke na članove 4, 6, 7, 8. i 22. Znači, svi problemi su rešeni i zbog toga, naravno, treba usvojiti ove amandmane koje smo podneli na članove 70, 71, 72, 73, 74. i 75. Predloga zakona. Jer, gubi se i potreba za prelaznim i završnim odredbama i za ovim masakriranjem i razvlačenjem na tri godine ovih prilagođavanja prava, nažalost, prilagođavanja prava sa uslovima koje postavlja zakon.
Ono što se verovatno koristi prilikom promovisanja jednog ovakvog stvarno nebuloznog Predloga zakona ključna su dva argumenta. Prvi je navodno neki zahtev MMF-a, odnosno ultimatum, ne sme ništa da se promeni, ni za zarez. Drugi argument koji se koristi je što nema dovoljno sredstava u Fondu PIO.
Ovi argumenti padaju u vodu. Zašto? Imate pozitivnu studiju, pa sada 5. oktobra na godišnjicu krećete sa ovim drugim pregovaranjima, pa tu je i nekoliko tranši koje su odobrene od strane MMF-a i čitavog sistema Svetske banke i pogotovo evropskih investicionih banaka i fondova. Kada se sve sabere, to je poprilično veliki iznos.
Dalje, da vas podsetim, zaboravili ste na obećanje vašeg ministra Parivodića da od 1. septembra kreću strahovite investicije u Srbiji. Zaboravili ste da je 2005. godina zapošljavanja i uvoza radne snage. Zaboravljate 6,5 milijardi koje vas odavno čekaju na granici. Zaboravljate da je otpisan dug Londonskom i Pariskom klubu, čini mi se 66%, možda malo više. Zaboravljate da se 4,5 milijardi nalazi na Kipru. Zaboravljate da je izvršena uspešna privatizacija i da je nekoliko milijardi evra svake godine došlo.
Sve to zaboravljate, ali ne zaboravljate da postoji manjak prihoda u Fondu PIO. Svako ko je penzioner, ko očekuje da dobije tu penziju može slobodno da vam postavi pitanje - gde su te pare, jer ste vi promovisali taj ugovor između birača i političkih stranaka, kako reče Mićunović, mada u teoriji to ne postoji, odnosno nekada je postojala i odavno je napuštena ta teorija društvenog ugovora, ali nema veze, njemu je dozvoljeno da greši, njemu je sve dozvoljeno.
Kada se tu raščeprka, kada se postavljaju pitanja, vidite i sami da nema odgovora i s pravom penzioneri kažu – naša sredstva postoje, samo neka to Vlada iznese u javnost, na svetlost dana da se to vidi.
Borka Vučić je rekla da nije tačno da je bilo kriminala, nije tačno da postoje sredstva. Sredstva postoje, vratite te pare. Velimir Ilić je išao, Batić je išao, našli su pare. Mlađan Dinkić je išao i prvi put je našao pare, drugi put je išao i ništa nije rekao. Znači, matematika je vrlo prosta. Evo, na bazi ovoga što je poznato svim građanima Srbije ja sam usaglasio prihodnu i rashodnu stranu budžeta. Čak je Dinkić išao i dalje i rekao – imamo suficit, ne znamo šta ćemo sa parama.
Da vas podsetim, kada smo usvajali budžet i rebalans budžeta da je gospodin Dinkić rekao da se od privatizacije nešto preko dve milijarde odvaja za isplatu penzija. Sećate se toga, a ako se ne sećate uzmite stenogram pa pročitajte šta je sve obećano. Tako je to rečeno. Naravno, to nije ušlo u priču o javnom dugu, i prerastanju duga u javni dug. Javni dug je sada sasvim nešto novo što je izmišljeno.
Znači, prihodi postoje, evidentirani su. Verovatno su u Narodnoj banci Srbije i ona drži te pare, ko zna gde drži te depozite. Odgovor na to pitanje čekamo već godinu i po dana, ne možemo da ga dobijemo, od Jelašića ne može da se dobije odgovor gde se drže devizne rezerve, kakva je struktura deviznih rezervi. Nema odgovora na to pitanje.
Dalje, očigledno tendencija ekonomskog razvoja, pošto smo, skoro ste nam to čitali, lideri na Balkanu, a to se uklapa sa onom vašom parolom - Srbija na prvom mestu, Srbija lider na Balkanu itd... Kako to lider na Balkanu, a ovamo nema ni za ove minimalne penzije? Morate negde da kažete – ovde govorimo istinu, a ovde se malo reklamiramo, pa malo i preterujemo. Znači, prihodna i rashodna strana koja se odnosi na javnu potrošnju u ovom delu penzijsko-invalidskog osiguranja je usaglašena. Zašto onda mrzite penzionere? Zato što nisu glasali za vas? To nije razlog da nekoga mrzite.
Zašto donosite ovakav zakon koji će prvo verovatno jednu trećinu od ovde prisutnih narodnih poslanika da pogodi, ako ne za godinu dana, onda za dve, tri ili četiri godine. Ja postavljam nekim poslanicima pitanje – isteći će vam mandat, znate i sami koji su problemi da se poslanik zaposli u nekoj firmi, da ima tu poslanika koji imaju skoro 60 godina i gde će kada izgube radni odnos, imaju neki staž ali ne mogu da ispune uslove za starosnu penziju, da li ste razmišljali o sebi kada ste podržavali ovakav koncept zakona? Naravno da niste razmišljali o sebi jer smatrate da ste tu od Boga dati, razmislite malo i o tome.
Dalje, kako da se poveća prihod naših obaveznih fondova? Vrlo jednostavno, da se poveća broj zaposlenih. Šta je Vlada uradila da se poveća broj zaposlenih?
Dala je socijalne programe kao alternativu ili kao neku vrstu eutanazije - damo socijalni program, vi iz Telekoma ko hoće da ide, zavisno od godina staža, možete i po 20 ili 30.000 evra da uzmete. Imamo situaciju i sa državnom administracijom sličnu, sećate se Šutanovca; rasturila se Savezna vlada, Šutanovac "maznuo" 24 plate, zaposlio se. Dinkićeva žena, isto i ona radi opet u nekom ministarstvu, iako je uzela otpremninu. Da li su ovi penzioneri u sličnoj mogućnosti? Da li je neko u mogućnosti, ko ima 48 ili 58 i toliko godina staža, da se snađe kao i ovi ljudi? Nije u mogućnosti.
Kako usaglasiti potrošnju iz penzionog fonda? Vrlo jednostavno. Vi ste prihvatili sistem obračunskih bodova; da ste prešli na sistem nekih razreda, pa da podelite pri korišćenju prava pet ili šest graničnih iznosa, neka bude koeficijent 1, 2, 3 ili 4, pa 1 neka bude 10.000, 2 neka bude 15.000, 3 neka bude 20.000 i uravnotežili ste socijalni položaj penzionera. Ovako ste zadržali preslikavanje nepravde iz radnog odnosa, a u međuvremenu se promenio pravni pojam radnog odnosa. O tome niste razmišljali, ne želite.
Kažete – nas je stegao MMF. Zašto vas nije MMF stegao za devizne rezerve? Nije, jer se tamo čuvaju tuđe pare, pare kojima se obezbeđuje neka sigurnost, veštačka sigurnost, čuva kurs, obezvređuje sve ovde kod nas, gubi se stimulacija da se radi. Zašto bi neko ko ima neke pare ulagao u privredu, kada sa tim parama može na finansijskom tržištu da ostvari, po osnovu kamata, veći prihod nego da je organizovao proizvodnju i da radi i da preuzima rizik zaposlenih i da ga neko pritiska, juri, reketira u vidu bilo koje od ovih inspekcijskih službi.
Da li je neko izgubio motiv da radi, a ovde je sve uništeno za taj ekonomski motiv - afera "Erikson", afera šećer, afera Janjušević-Kolesar, da ne ređam, znate i sami koliko ima tih afera. Pitanje je čije su ove cementare. Za ovu u Popovcu kažu da nije strana, nego naša. Znate i sami, ovi koji se javljaju na tenderima, tamo u Amsterdamu na nekom skladištu, registrovan, a ko zna ko je i vi pričate o nekim mukama. Imali smo "Sablju", 13.000 uhapšenih, nešto će da se raščisti - nema ništa. Vidite da se sada jure i sudije i opet se ne rešava. Zašto se ne rešava? Zato što nema strateškog pogleda niti na pojedine separate u smislu oblasti društvenog života, niti generalno ne postoji politički konsenzus.
Nama se dešava da sada ovaj zakon kritikuju oni koji su pre dve godine zdušno glasali za ovaj zakon i hvalili kao nešto od boga dato, što je neminovno i što je od boga dato za naše penzionere.
To se sve kod nas dešava. Nema sistema i onaj ko misli da sa ove govornice može da profitira kod penzionera sa nekom pričom koja je draga penzionerima grdno greši. Na pitanju penzionera niko ne profitira, a sve stranke gube.

Sve što je predloženo u ovom setu krivičnih propisa na ovom zasedanju mnogo kompletnije treba da se smesti u jedan krivični zakon koji treba da obuhvati i procesno i materijalno pravo i izvršenje krivičnih sankcija. To je ono što SRS smatra kodifikacijom i unifikacijom naših propisa.
Kada je Petar Jojić pričao o nekim našim nastojanjima iz 1999. i 2000. godine to treba uslovno da shvatite, da je to bio pokušaj jedne kodifikacije u uslovima podeljene nadležnosti u krivičnoj materiji između SRJ i republika članica.
Šta reći, pre svega, o ovom krivičnom zakoniku? Smatram da je to samo jedan pokušaj da se nešto učini, koji se verovatno u ovom trenutku može oceniti kao nekvalitetan i nepodoban pokušaj. Zašto?
Ako napišete u članu 13. da odredbe opšteg dela ovog zakonika važe za sva krivična dela određena ovim zakonikom ili drugim zakonom, znači da ostaju i drugi propisi u kojima će biti krivičnih dela.
Ako ima i drugih propisa u kojima postoje krivična dela, onda ovo nije kodifikacija, što danas radimo, to je vrlo prosto i jednostavno.
Ako opšti deo krivičnog zakonika treba da bude misao vodilja prilikom određivanja krivičnih dela posebnim propisima, onda bi opšti deo morao da bude.
Ja bih samo skrenuo pažnju da mi više nemamo odredbu o osnovima individualne krivične odgovornosti. Kako se ona izgubila i zašto se izgubila meni nije jasno. U tom smislu ovu dijalektiku između krivice i vinosti teško da bih mogao da prihvatim.
Ono što mi posebno smeta je kako ste saučesništvo regulisali, to je tačka 3, kaže se – Saučesništvo u krivičnom delu; tu ste ubacili saučesništvo u užem i širem smislu.
Mislim da ste saizvršilaštvo morali da izdvojite kao posebnu kategoriju i posebnu grupu koja će da se obradi; saučesništvo u užem smislu, u smislu podstrekavanja, pomaganja i oblika organizovanog kriminala da detaljnije razradite.
Ono što mi posebno smeta, to je što ste odgovornost urednika, a to su one posebne odredbe o krivičnim delima učinjenim putem štampe ili drugih sredstava javnog informisanja, u suštini prepisali iz postojećeg zakona. Sada to više nije član 27. osnovnog zakona, nego je 38.
Zastupam tezu – a to sam zastupao i prilikom donošenja Koraćevog Zakona o javnom informisanju, koji nije imao za svrhu da reguliše javno informisanje, nego da unese zabunu u oblast javnog informisanja, a pogotovo zabunu u pogledu odgovornosti autora, novinara, glavnog i odgovornog urednika, i to kako one krivičnopravne, tako i one materijalno-pravne – uvek je glavni i odgovorni urednik saučesnik. Uvek.
Tim pre što su se sada ti "ribari ljudskih duša" toliko izveštili... Moram da iznesem svoj stav, pošto sam poprilično žrtva tih novinarčića koji stave blok u zadnji džep i jednu hemijsku olovku za uvo i sebi daju za pravo da mogu sve i svašta da pišu. Onda advokati i sudije mogu da to tumače – nije rekao, nego je razmislio, on je preneo, to je neko drugi rekao itd.
Mislim da ste morali da pojačate odgovornost glavnog i odgovornog urednika, jer su oni zaštićeni. Oni imaju bolju zaštitu, nego poslanici koji imaju imunitet.
To treba da znate. Imaju bolju zaštitu. Neću da komentarišem te stvari koje ste ovde naveli.
Nije mi jasno u članu 42. gde ste definisali svrhu kažnjavanja, pa ste tu stavili, prva tačka: "Sprečavanje učinioca da čini krivična dela i uticanje...", ne znam šta to znači – uticanje. To može da unese zabunu.
Doduše, u praksi se baš neće pojaviti, ali u svakom slučaju, kada se vrši individualizacija krivične odgovornosti, pa se odmerava i kazna, onda sudija mora da ima u vidu i odredbu koja je ovde.
Ovo sa oduzimanjem vozačke dozvole, mislim da i onome ko je pisao nije jasno. Nije mu jasno koja je to mera.
Dalje, skrenuo bih vam pažnju, mislim da nije problem, možete i vi da intervenišete, kao ministarstvo, ali ovde imamo obavezno lečenje narkomana i obavezno lečenje alkoholičara.
Kaže se: "Učiniocu koji je učinio krivično delo usled zavisnosti od upotrebe opojnih droga". Taj termin više ne postoji. Postoji međunarodna klasifikacija bolesti. Ukinut je termin i pojam - bolesti zavisnosti, narkomanija i alkoholizam. Umesto toga, bolesti zavisnosti su samo poremećaji u ponašanju.
Kaže – od tog poremećaja u ponašanju pate i sve psihopate, sociopate, huligani raznih profila. Nemojte da klasifikujete nešto što ne postoji. Narkomanija i alkoholizam više nisu bolest, nego poremećaj u ponašanju. Sada nova terminologija kaže: droga i alkohol se takođe ne nazivaju tako, nego - psihoaktivne supstance.
Ovo je vrlo značajno, ako medicinska struka ne poznaje više ovo - bolesti zavisnosti, već nova istraživanja ukazuju na to da je svaki kriminalac koji se kasnije pojavi kao alkoholičar ili narkoman, pre nego što je došao pod uticaj tih sredstava, pokazivao kriminalnu sklonost.
Drugo, vi mnogo tetošite ove narkomane i alkoholičare. Vi u praksi sada imate situaciju, a malo pročačkajte, pošto ste napokon krenuli da rešavate po sudovima, tako diler droge može neposredno pred hapšenje ili posle hapšenja da uzme neku od ovih droga, ne znam ni kako se zovu, odmah advokat ima da kaže - nije on diler, on je zavisnik.
Naravno, on dobija obavezno lečenje, bude neko vreme tamo, izađe, tera svoj posao, jer on nije zavisnik. Konsultujte malo struku.
Zna se, kada upadnu u tu krizu, to traje 19 dana, od mesec do šest meseci oni su izlečeni i mogu da se vrate na izdržavanje kazne zatvora, jer su oni u stvari kriminalci. Nemojte vi od kriminalaca da pravite bolesnike.
Kada pročačkate presude Vrhovnog suda, ovoga što napada Narodnu skupštinu povodom toga što Narodna skupština, i to skoro sve poslaničke grupe, nije izabrala neke njihove miljenike predsednike sudova, onda imajte u vidu i ovaj deo o kome sam ovde pričao.
Da znate da u praksi postoji dosta presuda gde se vidi da je medicinska struka izbačena, kao što se izbacuje saobraćajni znak prilikom uviđaja povodom nekih krivičnih dela.
No, idemo dalje: Povreda ugleda Srbije i Crne Gore i države članice; to ste stavili kao delo. Kaže se: "Ko javno izloži poruzi Srbiju i Crnu Goru ili njenu državu članicu, njihovu zastavu, grb ili himnu kazniće se...".
Slično delo postoji u postojećem Krivičnom zakonu Republike Srbije, to je član 98.
Mislim da ima isti naziv – izlaganje poruzi SCG, odnosno republike članice. Tu je opisano kako se to delo vrši.
Moram da kažem da sam veliki skeptik ukoliko se amandmanski interveniše u ovom posebnom delu, gde su krivična dela. Zašto?
Skeptik sam iz jednog prostog razloga što se plašim da poslanici nekontrolisanim amandmanima mogu da izmene elemente bića kod određenih krivičnih dela. To je najveća opasnost od naših amandmana.
Može iz najbolje namere čovek da piše amandman na neki konkretan član i da nesvesno promeni elemente bića određenog krivičnog dela.
Hajde što bi se razlikovalo sa nekim teoretskim shvatanjem i praksom koja već postoji kada su u pitanju neka krivična dela, ali postoji opasnost da nam se izgube neka krivična dela, da imamo član koji je neprimenljiv.
To nam se desilo sa širenjem lažnih vesti. Promenjen je taj član 2003. godine, čini mi se. Onda imamo Natašu Kandić, koja može da baljezga svašta po medijima.
Da vas upozorim šta je ona rekla u jednoj emisiji na Radiju B92, emisija "Kažiprst", pošto je bila besna jer njena rezolucija o Srebrenici, naravno, nije mogla ovde da prođe. U besu je izvređala predsednika Republike Srbije, predsednika Vlade, predsednika Narodne skupštine.
Za predsednika Narodne skupštine rekla je: "Naravno, nisam ni mogla da očekujem da će Narodna skupština da donese takvu rezoluciju kada oni koji su činili zločine, na njih podseća predsednik Narodne skupštine". Država ćuti. Da, smejte se vi, država ćuti.
Naravno, na kraju je stradao Tomislav Nikolić, jer je žena u besu izmislila sve i svašta. Državni tužilac ćuti. Njega to kao da ne interesuje.
Pre nekoliko dana sam pričao, kada ćemo da donesemo zakon o zaštitniku države? Mi smo doneli Zakon o zaštitniku građana, a ko će da štiti državu? Ovde ste to dali još benignije, odnosno gotovo da nema elemenata bića krivičnog dela.
Neka su se krivična dela u međuvremenu izgubila. Zločinačko udruživanje ste stavili kod krivičnih dela javnog reda i mira i to je krivično delo sui generis.
Neću da komentarišem ovaj deo u ovom trenutku, možda ovo i moram, međutim, teorija potpuno drugačije posmatra ovo, kao, pre svega, oblik jednog izvršenja.
(Predsednik: Vreme.)
Moram da kažem da smo mi potpisnici tog statuta. On je 1998. godine potpisan. Mi smo ga ratifikovali, čini mi se, 2001. godine. On je pre godinu dana stupio na snagu. Izabrane su sudije tog suda, koji takođe ima sedište u Hagu.
Samo da vas podsetim, Sjedinjene Američke Države su bile protivnik, one nisu htele da prihvate taj Rimski statut. SAD je u Rimu zastupao Teodor Meron, ovaj što je sada predsednik suda.
(Predsednik: Podsećam vas na vreme.)
Mislim na vreme, naravno.
(Predsednik: Onda završite, molim vas, pošto je prošlo vreme...)
Biće još malo. Samo da vam objasnim jednu stvar. Tamo su formirane četiri grupe krivičnih dela.
Moram da kažem da za neka krivična dela poput genocida, ratnih zločina itd. verovatno postoji sasvim solidna definicija i tu su određeni elementi bića krivičnog dela, pa čak je rečeno da i države članice definišu elemente bića krivičnih dela, postoji jedan sporazum.
Ovaj agresivni rat i zločin protiv mira praktično niko ne želi da definiše, iako je Generalna skupština UN donela jednu rezoluciju kojom je definisala zločin protiv mira i tzv. agresivni rat. Mislim da ste ovde možda malo preuranili i da postoji opasnost da ćemo imati jednu odredbu koja će biti potpuno neupotrebljiva.
U prelaznim i završnim odredbama Krivičnog zakonika mislim da ste zaboravili neke propise koji takođe imaju posebno predviđena krivična dela, a ta dela su obrađena ovim predlogom zakona, a pre svega mislim na Zakon o deviznom poslovanju.
Slažem se da je sada u prometu neki zakon o deviznom poslovanju, pa je možda to razlog što ima nekog preklapanja.
Ovo nije kodifikacija. Samo izražavam veliku zabrinutost da ovako definisana krivična dela, ovako postavljeni elementi bića krivičnog dela, ovako određen opšti deo krivičnog zakona, gde se govori i o personalnom, teritorijalnim itd. i svim drugim aspektima nadležnosti i promovisanja principa zakonitosti, ne stvore zabunu.
Naš opšti deo krivičnog zakona bio je sasvim solidan. On je možda trebao da pretrpi jedno pet-šest promena, a što se tiče posebnog dela, verovatno je bilo dela koje je trebalo izbaciti, prepraviti i ugraditi ono što smo po međunarodnim konvencijama bili dužni.
Ma koliko predstavnici Vlade nama tvrdili ovde da su to uradili, mislim da oni to nisu do kraja uradili. Zato postoji veliki broj amandmana koji su prihvaćeni.
Prosto se plašim, posle masovnog prihvatanja amandmana koji su postali sastavni deo Predloga zakona, da smo izgubili iz vida celinu materijalno-krivičnog zakonodavstva. Ako ste sigurni da ovo može nešto da promeni, bilo bi dobro.
Međutim, moram da vam kažem da u to sumnjam, dokle god se ne izvrši jedna celovita unifikacija i kodifikacija ovog našeg zakonodavstva. Ovako, radimo samo nešto parcijalno. Ovo će biti kao međufaza neke buduće faze, za koju ne znamo ni kada će da dođe na dnevni red.

Na početku moram narodne poslanike i javnost da upoznam sa stavom Srpske radikalne stranke povodom ovih zakona, mada mi je čudno zašto ste ovaj zakon pod rednim brojem dva uvrstili u jedinstvenu raspravu, pošto sa ova četiri zakona praktično nema nikakve veze.
I ovaj drugi koji ste predložili, a to je zakon o dobrovoljnim penzionim fondovima i penzijskim planovima, bolje da ste povukli i da ste napravili jedan drugi predlog koji bi se zasnivao na potpuno drugačijem konceptu, a ne na ovom miksovanom konceptu, koji gotovo i ne postoji u ovom obliku u uporednoj praksi, ne samo u našoj okolini nego i šire.
Javnost mora da zna da ovo u stvari nije reforma penzijsko-invalidskog sistema. Ovo je jedno obično krpljenje da ova vlada završi neke poslove koje je planirala, da to prođe dok su oni na vlasti i, što reče ministar, da budu upamćeni kako su oni navodno vratili nešto posle jedne godine u kojoj je utvrđen veliki suficit budžeta.
Da je u pitanju prava reforma mi bismo za ovih 40 minuta, koliko su uvodničari iskoristili vremena, čuli i strateško opredeljenje i neki ideološki pogled na problem penzija, penzioni fond i sve što izlazi iz toga. I dalje je ostalo nejasno šta oni podrazumevaju pod penzijom, kakav je karakter doprinosa, čemu on služi i sve ono što ide na bazi toga.
Što se tiče tog istorijskog konteksta, budite uvereni, i jedan i drugi su ispričali 99% poluistina i pobegli od one prave istine. Jeste, 20 godina postoje problemi u penzionom fondu. Jeste, pre dvadeset i nešto godina na silu su penzioneri obavezno penzijsko-invalidski osigurani, a i tada se znalo da će doći dan kada puca jedan jedini oblik finansiranja penzija, a to je taj tzv. tekući, koji je kod nas od pedeset i neke godine.
Naravno, tekuće finansiranje može da da nekih rezultata, kao što se čuje od strane osiguranika samostalnih delatnosti, koji upozoravaju i kažu da njihov fond nema problema. Zašto? Ima 250.000 osiguranika i 45.000 korisnika penzije. Tu je odnos 1:5, jedan koristi a petorica uplaćuju. Moram da vas upozorim da postoji razlika u sredstvima koja su uplaćena u taj fond. Ta sredstva su oduvek bila privatna.
Vi niste rešili karakter doprinosa. Pošto niste rešili karakter doprinosa, pravnu prirodu doprinosa, ne možete da idete u reformu.
Ne pozivam se na odredbe Ustava Republike Srbije, niti na odredbe Ustavne povelje, u koju se zaklinjete, samo postavljam pitanje – šta je penzija? Kažite građanima Srbije, u vašem konceptu reforme šta je to penzija. Da li je to tekovina po osnovu rada? Da li je to neotuđivo lično pravo ili socijalna kategorija? Za sve to što biste odredili postoji pandan, postoji odgovor. Šta je onda doprinos koji plaća poslodavac? Šta je to doprinos koji se izračunava i plaća na zaradu? Odgovorite na ta pitanja, pa ćemo onda ići na drugi i treći stub obezbeđenja socijalne sigurnosti. Vi to sve preskačete. Naravno, unosite zabunu.
Šta je osigurani slučaj? Za starosnu penziju to su godine starosti. Koje su to godine starosti? Jednostavno, uhvatili ste to što je dao Međunarodni monetarni fond, koji nema pojma o penzijama, što je sproveo nešto u Hrvatskoj i Makedoniji, da prepisujete prelazne i završne odredbe kako se sa 63 godine starosti prelazi na 65 godina starosti. Napravili biste manju grešku da ste prepisali i jedan i drugi koncept, nego što ste uradili ovo sa ovim koktelom koji ste napravili.
Tačka 2, Predlog zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima i penzijskim planovima – ne postoji ovakav u uporednoj praksi. Vi ste to napravili za osiguravajuća društva koja treba da se transformišu, zaštitili ste njihov kapital. Neću da koristim ono što vas kritikuje Đelić, da to ide ka nekom raslojavanju itd, ali jeste, ide ka raslojavanju, zašto i to da ne kažem.
Treba da znate da je 1986-1987. godine bio onaj SIZ penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih. Na računima je bilo tri mesečne penzije kao rezerva koja se držala. To je potrošeno. Moralo je da se potroši. Karakter doprinosa je bio drukčiji, pa se na kraju godine višak prihoda nad rashodima vraćao privredi. Došli smo u situaciju o kojoj vi pričate, da jedan koji je evidentiran da je zaposlen i da je navodno osiguranik izdržava jednog korisnika. Pitanje je da li taj jedan evidentirani osiguranik, kao zaposleni, radi nešto da bi ovo zaradio.
Nemate viziju o tome kako treba da se transformiše penzijsko i invalidsko osiguranje. I 2003. godine, kada je Matkovićka pričala o onim njenim bodovima, a i sami vidite kako je u postojećem zakonu najniža penzija određena, a nije određena nego je nasleđena.
Gde ste našli da se penzije jednom godišnje usklađuju? Da li ste to našli u Hrvatskoj? Nije tačno. Da li ste to našli u Makedoniji? Ni to nije tačno. To što ste rekli za tih 5% da može vanredno, to ne znači ništa.
Šta je penzija? Da li je to socijalno davanje? Da li se penzija zarađuje? Naravno, zarađuje se dok je neko u radnom odnosu. Da li se penzije isplaćuju unapred ili unazad? Nekada se penzija isplaćivala unapred. Zašto se isplaćivala unapred? Zato što je penzija socijalna kategorija – dam ti pare da bi preživeo do sledećeg meseca.
Ne pokušavam da vas zbunim, govoreći sve ove stvari. I sami znate da sam radio u tom fondu, pa sam pisao i neke programe itd. Ovaj način koji ste vi izabrali ne valja. Taj vaš način unosi zabunu.
Napravite jedan fond penzijskog i invalidskog osiguranja, državni fond penzijsko-invalidskog osiguranja, definišite kakav je karakter doprinosa, onog koji uplaćuje poslodavac i onog koji se obračunava na zaradu.
Dobrovoljni fond, kao dodatak, dajte i njega, ali to su uvek sredstva osiguranika. Da li će to biti pet ili sedam posto od obaveznog doprinosa, to je stvar procene. Mi nemamo tu procenu. Mi tu analizu nemamo.
Dobrovoljni penzijski fond je sasvim treća kategorija. To su zagarantovana, zaštićena sredstva. U ovom vašem zakonu, gledajući tačku 2, ne znamo pod kojim će se uslovima koristiti ta sredstva. Ta sredstva se vode kao imovina člana društva. Vi ste tu sve nešto zakukuljili i zamumuljili oko društva za upravljanje penzionim fondom. Dali ste neke procente, kao i u šta može da se plasira itd.
Ne mogu taj deo da vam napadam. Bio bih nemoralna osoba kada bih napadao razmišljanja o dobrovoljnom penzijskom fondu, jer godinama pričamo o tome da takav fond treba da se formira. Ali, koncept koji ste uradili je pogrešan. Ovaj koncept neminovno dovodi do svađe između akcionara, društva za upravljanje penzionim fondom i ne rešava ključne stvari između člana fonda i društva za upravljanje.
Jedina korist koja može da se desi je ta što su ta sredstva ipak sačuvana, supstanca im je sačuvana i mogu da rastu, što je dobro i što je dokaz da je onaj koji je uplaćivao sam preuzeo brigu o svom socijalnom položaju za onaj trenutak kada više nije u mogućnosti da radi, već treba da koristi fond, treba da koristi svoje.
Stavite se u poziciju ovih koji su od početka osigurani u Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja samostalnih delatnosti – privatnika. Čija su oni sredstva uplaćivali kao doprinos? Oni su uplaćivali svoja sredstva. Da li su to njihova sredstva? Pa, morala bi da budu njihova sredstva. Zašto to nije tako kod zaposlenih?
Vidite, 2003. godine invalidi su proterani iz ovog zakona, ali im nije obezbeđena zaštita na drugi način. Tada smo, 2003. godine (mislim da je bilo vanredno stanje, nije bilo TV prenosa kada se taj zakon donosio), ukazivali na to da to možda treba da ostane u Zakonu o penzijsko-invalidskom osiguranju, možda treba da ostane samo invalidska penzija i to telesno oštećenje. Sa tim sam saglasan. Ali, ovo što je druga i treća kategorija, svoj posao - tuđi posao, dajte da se to nekako reguliše. Kojim propisima? To treba regulisati propisima zdravstvenog osiguranja. Možda je to stanje privremeno, možda to oštećenje nije trajne prirode, nije trajno stanje.
Ne bih se vraćao u neku daleku prošlost, ali je verovatno da 50 godina imamo odredbu koja govori o tome pod kojim uslovima osiguranik stiče pravo na starosnu penziju. Tada je rečeno: 60 godina života za muškarca i 55 godina života za ženu i minimum 20 godina staža osiguranja. Pod tim uslovima veliki broj građana danas koristi penziju.
Taj uslov se izgubio 2003. godine. Povećano je sve za tri godine. Sada se i to gubi i ide se na pet godina više, čak se izbacuje i onih 20 godina, nego ostaje ono što je nekada uvek bila tačka 2) – 65 godina života i 15 godina staža osiguranja. Ubacujete novu kategoriju – 45 godina staža osiguranja, naravno, zbog ljudi koji rade na poslovima gde se staž osiguranja uvećano računa. Tu ste napravili totalnu zbrku.
Mislite li da su Makedonci i Hrvati dobili nešto time što su u prelaznim i završnim odredbama svojih propisa od 2000. godine ubacivali odredbe o sukcesivnom pomeranju godina starosti?
Godine starosti jesu osnov za starosnu penziju. Ali, 65 godina starosti je dokaz da je izgubljena radna sposobnost. Kada se izgubi radna sposobnost onda se ide u invalidsku penziju. Ali, osigurani slučaj treba da bude 60 godina života i minimum, kao korektivni uslov, odgovarajući penzijski staž.
Vi sada imate kategoriju ljudi od pedeset i nešto godina koji imaju 25-26 godina penzijskog staža i ne mogu nigde da se zaposle, treba da čekaju 65 godinu života da bi otišli u penziju. On ne može da ode u penziju pod istim uslovima pod kojima su otišli njegovi prijatelji, rođaci, kolege s posla pre sedam, osam ili deset godina. Uslovi su promenjeni. Vi ste ovde čak promenili i neka prava koja su promenjena 2003. godine ili je njihova promena odložena za kasnije.
Penzijsko-invalidski sistem ne trpi takve ekskurzije. Gubi se sigurnost. Penzija, to je neotuđivo pravo. Penzija ne zastareva. Znači, nivo. Šta to država garantuje, nije propisano. Gde su moja prava ako sam uplaćivao? U kom delu ta moja prava zavise od nekih uslova i država mi garantuje, a u kom delu moja prava zavise od moje kapitalne dobiti po osnovu onoga što sam izdvajao dok sam radio?
U tom kontekstu imate pogrešno viđenje, pa još sada pametuje – najniži iznos penzija ili najviši iznos penzija, kao da to nije najniža ili najviša penzija. Nije bitno, nisam ni hteo da pišem amandman povodom toga. Ubacujete one koeficijente tamo, koji ništa ne znače. Ako ste limitirali najviši iznos penzija na koeficijent četiri, što onda pravite ekskurzije? Da se ne bi pokazalo da je neko u obračunu daleko prevazišao to, pa se sveo na zakonom propisan maksimum iznad koga ne može da se ide. Šta ste time dobili? Nije mi jasno. Zašto ste to radili?
Da ispričam nešto o ovim zakonima. Ideja da dug koji postoji prema penzionerima preraste u javni dug je dobra. Podneli smo nekoliko amandmana na dva od ta tri zakona.
Šta je poenta? Amandmanom smo intervenisali kod zakona koji se tiče javnog duga prema poljoprivrednicima iz razloga da ih stavimo u isti položaj kao korisnike penzija po osnovu osiguranja u svojstvu zaposlenih.
Nema logike da se 23,5 milijardi vraća, čini mi se, za tri godine, a 20 milijardi za pet godina; 23 milijarde – duguje se jedna i po penzija, a onih 20 milijardi – 20,5 penzija. Prihvatili smo onaj vaš koncept, podneli smo jedan amandman samo da bi se ti ljudi u pravima izjednačili. Gde je osnov za to? Osnov za to je u tome što se hvalite da imate suficit, ne znate šta ćete sa parama. Ako već imate suficit, onda neka korisnici budu ravnopravni.
Što se tiče ovog zakona o plaćanju, naplati doprinosa od 1991. do 31. decembra 2003. godine, tu smo podneli nekoliko amandmana. Nema potrebe da se pravi razlika za periode koje ste vi koristili do dolaska na vlast, do promene vlasti, a ovamo je, navodno uslov stečaj, likvidacija, a ovamo nije ni to uslov. Podneli smo amandman.
Drugo, nema logike da se donesu dva rešenja povodom zahteva: prvo, da se priznaje uplata i nalaže uplata nekome po ovom zakonu, pa tek ako se uplati da se nekome prizna staž; odmah priznajte čoveku staž ukoliko su ispunjeni uslovi, a taj odnos između fonda i jednog i drugog ministarstva regulišite, da ne bi trpeli oni ljudi koji, po osnovu tog naknadno priznatog staža osiguranja, mogu da ostvare neko pravo.
Tu smo vam dali odgovarajuću dinamiku, ako ste videli amandmane, da oni koji su već ostvarili pravo na bazi tog rešenja mogu da izvrše odgovarajuću reviziju, da oni koji su pred penzijom, takođe, ukoliko im je uslov taj staž za penziju, po prioritetu dobiju, u tom roku od godinu dana koji ste propisali, rešenje, kako bi ostvarili pravo na penziju i da se taj posao završi. Računamo da je to mnogo bolji način.
Malo smo pokušali da vam pomognemo, da definišemo šta treba da sadrži to rešenje, sa one tri alineje. Znači, ne samo visina iznosa koji treba iz budžeta da se prenese fondu na ime uplate doprinosa, već i da se vidi koji je period obuhvaćen i koliki se staž priznaje, kao i po mesecima koliko to iznosi.
Mislimo da tim zakonom to treba da se reši. Država ne može da isključi svoju obavezu da iz budžeta transferiše sredstva prema Fondu penzijsko-invalidskog osiguranja. Ona to još dugo neće moći da isključi.
Pošto je pri kraju vreme, da vam kažem, ovaj problem ste mogli da rešite i onako, kao kada siledžija uđe u staklarsku radnju, pa da protumačite ovaj Matkovićkin zakon po sistemu – koliko para, toliko muzike. Ako se doprinosima obezbedi toliko i toliko sredstava, onda svi oni koji su korisnici, u nekom procentu neka se smanji, pa će uvek da se to izravna i da ide. To niste uradili.
Naravno, ne možete to da uradite zato što postoji onaj drugi deo, koji kaže – garantovana prava. Prava moraju da se poštuju. Deficit se javlja, javiće se sve do onog momenta dok se ne poveća broj zaposlenih.
Kako najavljujete ove investicije, a nema ništa od tih investicija, nema ništa od otvaranja radnih mesta, mislim da ste totalno pogrešili sa konceptom i ovih promena koje radite.
Ako smatrate da putem usklađivanja penzija jednom godišnje možete da uštinete korisnike penzija da njihove penzije sporije rastu od troškova života u ovoj zemlji, onda neminovno dolazi do još većeg raslojavanja.
Kod ovog drugog zakona, vodite računa, imaćete svađu od pretendenata da budu osnivači društva za upravljanje penzionim fondovima. Ne želim da pominjem imena, prezimena i nazive firmi. To ne želim. Tu ideju moram da podržim oko formiranja dobrovoljnog penzijskog fonda, ali koncept vam je pogrešan.
On je konflikt po svojoj prirodi; drugo, u mnogim odredbama zakonom se omogućava Narodnoj banci Srbije da radi neke stvari koje moraju da se urede zakonom. Mi smo intervenisali sa nekoliko amandmana samo da bismo skrenuli pažnju na pogrešan koncept.
U startu pravite veliku grešku; ako idete na celinu jedne reforme penzijsko-invalidskog osiguranja, ne računajući ova tri tekuća zakona koja se tiču doprinosa i penzijskog staža, ali ove prve dve tačke dnevnog reda, verujte, morali su da budu potpuno novi zakoni, sa sva tri stuba osiguranja i sa mehanizmom koji je razrađen u prelaznim i završnim odredbama tih zakona za jedan duži period, kako bi se videla celina reforme penzijsko-invalidskog sistema, ne samo radi perioda u kome će ta reforma da se vrši, već mnogo više, zbog onih osnovnih opredeljenja kako treba da se reši socijalni status osiguranika i korisnika prava po osnovu tri stuba koja, činjenica je, svakim danom postaju standard ne samo u Evropi, nego i šire.