Dobro je što na član 5. postoje dva, a možda i više amandmana, ne znam tačno, ali povodom ova dva amandmana pozivam poslanike da ta dva amandmana ne prihvate, ni ovaj amandman Milana Markovića niti amandman gospođe Leile Ruždić, a sada ću navesti razloge zašto smatram da ti amandmani ne treba da se prihvate.
Gospodin Marković traži da se izvrši promena u tački 1), da se posle reči "diplomirani pravnik" dodaju reči, možda baš ne interpretiram kako je to u amandmanu, ali svrha je da se radi o licu sa položenim pravosudnim ispitom. Mislim da je to nepotrebno. Zašto? Iz prostog razloga što taj, kako ga vi zovete, zaštitnik građana, on samo u nazivu ima zaštitu, ali nije to ona pravna zaštita ili pružanje pravne pomoći pred nekim nadležnim organom, sudom itd. Nije.
On treba poprilično da razume to na šta građanin ukazuje da mu je povređeno neko pravo pred nekim od onih organa koji su navedeni u članu 1. i nema tog diplomiranog pravnika koji ne bi znao elementarne stvari o opštem upravnom postupku ili nekom sudskom postupku. Toga nema. Obično se uslov - položen pravosudni ispit traži kada je u pitanju neko zastupanje, a posle novog Zakona o parničnom postupku, gde je Narodna skupština prekoračila ovlašćenje pod uticajem advokatskog lobija, gde je rečeno da reviziju može samo advokat da izjavi u ime neke od parničnih stranaka, tu ste zapržili čorbu do kraja. Ne konkretno vi iz ministarstva, nego Ministarstvo pravde koje je branilo taj zakon.
To je dibidus prekoračenje svih mogućih ovlašćenja, jer je praktično onemogućeno nekome da ima položaj stranke. Tada sam postavljao pitanje, a šta da rade one firme koje imaju zaposlene na neodređeno vreme, 50 ili 100 diplomiranih pravnika, a od toga 20-30 sa položenim pravosudnim ispitom. Oni ne mogu da budu autori revizije u ime svoje firme, koja je parnična stranka, nego mora velika firma sa nekoliko desetina hiljada zaposlenih da ide kod nekog advokata i da on formalno-pravno to uradi i stavi pečat.
Slično kao sa licencama u građevini. Vi u Beogradu imate verovatno nekoliko desetina licenciranih građevinskih inženjera i oni su na svim gradilištima, iako su tamo pogonski inženjeri faktički poslovođe, ne, zato što ovaj ima licencu i on lupa pečat itd. Sada, da se vratim na konkretno ovaj amandman.
Znači, mislim da nije neophodan uslov da se radi o licu koje mora da ima položen pravosudni ispit, jer ako se pogledaju ove sledeće tačke koje idu posle tačke 1), a naročito tačka da ima zapaženo iskustvo u zaštiti prava građana ili da ima najmanje 10 godina iskustva na pravnim poslovima koji su od značaja za obavljanje poslova u zaštiti građana itd. ovde nije isključeno da se radi i o redovnim profesorima pravnog fakulteta koji, po definiciji, imaju sva moguća i najveća obrazovanja za ove stvari, tako da ova prva tačka ne isključuje ovo drugo, ali se postavlja se kao neki minimalni uslov.
Što se tiče ovog diplomiranog politikologa, moram da kažem da formalno-pravno to ne predstavlja neku veliku smetnju. Zašto? Ne predstavlja smetnju zato što taj zaštitnik ne istupa kao zastupnik nekoga pred nekim državnim organom. On nije ni punomoćnik, on nije ni zakonski zastupnik, on je jednostavno neka vrsta lica koja prima informacije, proverava da li su te informacije tačne, da li je došlo do nekog grubog kršenja zakona na uštrb osnovnog prava nekog pojedinca i odgovarajućim aktom, a on je na nivou pisma koje više ima neku moralnu nego pravnu težinu, utiče na nadležne da promene svoje ponašanje, da drugačije eventualno pogledaju na primenu tog zakona itd.
Znači, tu bi to donekle bilo prihvatljivo i bilo moguće. Međutim, pošto je u suprotnosti sa onim što je osnovno iz tačke 1), pa zato i taj amandman ne treba prihvatiti. Nešto drugo, mi sada imamo situaciju da se ljudskim pravima bave i mašinski inženjeri. Tako se neko predstavlja da je direktor neke tamo kancelarije, a on mašinski inžinjer, pa ne radi posao mašinskog inženjera, nego se bavi ekonomskom propagandom, kupovinom i preprodajom minuta na RTS, bilbordima, osmišljavanjem itd.
Kada se neko svojski ovde bori za neku struku itd, onda to treba biti dosledan, treba gurati taj princip na svim mestima gde je to jednostavno podobno da se princip primeni. Nije lepo sa govornice pričati jedno, a u praksi raditi drugo. To je ta osnovna primedba.
Kod ovog člana, a hajde da kažem da reguliše te minimalne uslove koje mora da ispuni to lice da bi se predložilo i izabralo za zaštitnika građana, postoji tačka 3) i kaže da poseduje visoke moralne i stručne kvalitete. Sada mislim da ako ostane ovaj predlog kako je većina zamislila, nisam siguran da Ustavni odbor može da procenjuje moralne i stručne kvalitete nekog kandidata. Teško je da to može. To je sve u domenu, a na kraju se svodi u domenu ukusa i nekog interesa.
Dalje, zapažene rezultate i iskustva u zaštiti prava građana. Sada neću da pominjem ta imena da ne bi vrištali po novinama ponovo i pisali neke peticije. Mi smo za ovih 10-15 godina imali toliko promovisanih ljudi kao da su za njih prava građana svetinja. Čitave porodice su se posvećivale tome itd. Sve je to išlo dok ne dođe u pitanje njegov lični interes. Kada se pojavi u pitanju njegov lični interes, onda nema ni zakona, ni Ustava, niti bilo čega.
Sećate se u "Otporu" neki profesor, pa on je sve, on na nož da zakolje, a kasnije pronašli i za njega nešto. Sećate se one čuvene porodice, pa kada je tata izabran za člana Radiodifuznog saveta, videli su sukob interesa. Nemojte to da stavljate u odredbe zakona, jer verovatno se to pretpostavlja.
Sada, oko ovog radnog iskustva, mislim da je većina poslanika, nisam baš siguran da li postoji neki amandman koji traži da se ovo smanji sa 10 na 6 godina, da li ima, ima, mislim da to radno iskustvo postoje svaki sudija koji ima 10 godina radnog staža. Šta je on radio? On je primenjivao propise koji se tiču ljudskih prava. Onaj ko je radio u upravi bio je ovlašćeno službeno lice da potpisuje rešenja, vodi skraćeni postupak itd. On ima to iskustvo.
Kako mi možemo da procenimo da li je to njegovo iskustvo vremensko, tog kvaliteta koje je potrebno. Može da se procenjuje na bazi toga što kod sudija postoje jasna merila, koliko je prvostepenih presuda uradio, koliko je drugostepenih poništio, ukinuo itd. Iz toga se zaključuje ne samo vremenski period, ali i kvaliteta rada.
Pošto primećujem odavno da kod ovog predloga zakona otprilike se tu figuriše sa 3-4 ličnosti koje bi navodno to ispunile, jer su oni otišli daleko ispred svega itd, moram da vam kažem, kod nas se mnogo više ljudi predstavljalo da su neki stručnjaci za ljudska prava nego što to oni jesu. Mogu da vam kažem da se čak i maliciozno ponašaju.
Ako uzmete neke koji su na čelu nekih nevladinih organizacija, koje žele da se predstave javnosti kako oni patološki vole ljudska prava, patološki štite ljudska prava, pa čak i u jednom trenutku kako reče ona, a to je seksualno zlostavljanje, pa kada je sve to palo, onda kaže, to nije prošlo zato što u našem zakonu ne postoji član.
Ako tako ljude stavljate u ovaj miks, da li bi mogli da budu kandidati, onda ste totalno promašili stvar. Tvrdim vam da u javnosti možda i anonimna ličnost, koja vrlo dobro radi svoj posao u sudu i direktno primenjuju propise, kontrolišu primenu propisa, a oni se tiču uvek ljudskih prava, kada je u pitanju sud, može da zadovolji ovu funkciju, ukoliko se ovakav zakon izglasa, da bude oslobođena bilo kakvih pritisaka, nekih prljavština iz prošlosti i neke veze ili nekog duga prema nekome u politici, da bi on taj posao mogao vrlo kvalitetno da radi.
Nama ne trebaju tako zvučna imena. Nas treba, pre svega, da rukovodi elementarna struka tog lica i želja da se uključi u nekom domenu da preporukama, intervencijama, obraćanjem javnosti i na drugi način utiče.
Međutim, moram da vam kažem da je njegov domet ograničen. Kako on može da utiče povodom nečega za šta je on zaključio da se narušilo pravo nekom građaninu, kada je, recimo, ta presuda ili rešenje doneto na bazi obavezujućeg stava Vrhovnog suda? Mi ćemo sutra na sednici imati na dnevnom redu tačku da se promeni Zakonik o krivičnom postupku, samo zbog toga što je Vrhovni sud pogrešno protumačio odredbu Zakonika o krivičnom postupku, jer on smatra da MUP nije i BIA, nego mora i BIA. Sada mi menjamo ceo zakon da bi ubacili BIA, koja bi po nalogu istražnog sudije mogla da obavi neke radnje kojima bi se prikupili dokazi, a tiču se terorizma, organizovanog kriminala itd, uz uvažavanje činjenice da je Zakonik o krivičnom postupku donet mnogo ranije nego što je BIA posebnim zakonom izvučena iz MUP-a.
Eto, menjamo zakon zbog toga što je neko pogrešno protumačio, tendenciozno pogrešno protumačio, a da pri tom nije postavio pitanje šta je sa odgovornošću istražnog sudije koji je dao nalog da to može da se radi. Vidite šta se sve zaprložilo u tom Vrhovnom sudu, kako oni to tumače i kako kreiraju našu stvarnost. Sada se oni oglašavaju, ali to ćemo drugom prilikom povodom tih njihovih saopštenja.
Znači, izrazio sam stav SRS povodom ovih amandmana. Potrudio sam se da navedem razloge zbog kojih ne treba da se prihvate ovi amandmani, ali sam ujedno i ukazao na neke nelogičnosti ili na nešto što ostaje u ovom članu, što može loše da se protumači ili, ovako kako je napisano, da u praksi ništa ne znači.