Teško da može da nađe neko logiku između člana 7. i člana 9. Član 7. je princip, a član 9. je neki izuzetak, pojedinačno izuzeće od zabrane. Naravno, nismo hteli da vam diramo to, da se što pre upljeskate, ali smo vam skrenuli pažnju na stav 3.
Vidite kako se doživljava Vlada u ovom konceptu zakona. "Vlada bliže utvrđuje sadržinu zahteva za pojedinačno izuzeće". Znači, Vlada je ovlašćena da napravi obrazac, ne "Savremena administracija", ne Zavod za udžbenike, ne neka štamparija, nego Vlada propisuje sadržinu zahteva. Znači, Vlada je svedena na nivo ćate.
Član 6. kaže "relevantno tržište", pa prema prostoru, pa opet poslednji stav kaže: "Vlada bliže propisuje kriterijume za utvrđivanje relevantnog tržišta". Relevantno tržište je promenljiva kategorija i zavisi, pre svega, od toga šta se dešava na nekoj teritoriji.
Ono što sam malopre naveo, pošto su preskočeni neki članovi, u članu 4. poslednji stav kaže: "Ovaj zakon se ne primenjuje na preduzeća, privredna društva i preduzetnike koji obavljaju delatnost od opšteg interesa, kao i na lica kojima je aktom nadležnog organa dodeljen fiskalni monopol", cigarete i alkohol. Šta će vam onda zakon? I onaj pre vas, onaj Đelić je za pet godina rešio akcizu za cigarete, unapred dogovorio, uspostavio super monopol, ekstra kluzi. Sve je to on sredio.
Kaže, "koji obavljaju delatnosti od opšteg interesa". Delatnosti od opšteg interesa su one delatnosti čije je obavljanje nezamenljiv uslov za život i rad na određenom području: toplana, vodovod, kanalizacija, elektroprivreda, saobraćaj. To ne dotiče ovaj zakon, jer lokalna samouprava o tome vodi računa. Juče smo pričali o tome da tu nema čak ni konkursa, direktori se postavljaju prema parcelama - uhvatila je ova stranka ovo i ona gura to.
Znate šta, vi neminovno ovim zakonom morate da udarite malo i na politički monopol, jer 60% svih privrednih aktivnosti se obavlja preko ovih javnih preduzeća ili u odnosu sa tim javnim preduzećima. Nećete valjda da kontrolišete samo trafike i da se borite protiv monopola u trafikama? Gradsko saobraćajno, železnica. Evo pitanje, svi ga izbegavaju - zašto je železnica ukinula neke linije? Koja alternativa? Nema je. Kakvo je to ponašanje?
U početnim odredbama ste rekli da personalna primena ovog zakona podrazumeva privredne subjekte, preduzeća, preduzetnike, fizička, pravna lica i državne organe. Sada će kvazi državni organ, kao upravna organizacija - komisija da kontroliše državni organ koji obavlja neku privrednu delatnost. Greška u konceptu, i to velika greška.
Sada vidimo za šta vi ovlašćujete Vladu da propiše obrazac zahteva. Član 7. kaže: "Akti koji za cilj ili posledicu imaju ili mogu imati bitno sprečavanje, ograničavanje i narušavanje konkurencije na relevantnom tržištu", a to "bitno" opet procenjuje Vlada, "jesu sporazumi, ugovori, pojedine odredbe ugovora, izričiti ili prećutni dogovori". Ne znam kako će ovi prećutni dogovori da se utvrde. Još niko nije našao formulu kako prećutni dogovor da se utvrdi.
Kaže, "usaglašene prakse, odluke udruženja učesnika na tržištu" itd. "Sporazumi iz stava ovog člana zabranjeni su i ništavi, a naročito sporazumi kojima se neposredno i posredno utvrđuju kupovne ili prodajne cene ili drugi uslovi trgovine". Kakav tu može da bude pojedinačni izuzetak?
Ono što je propisano članom 9, to je da komisija može na zahtev učesnika u sporazumu, znači onog ko je zaključio sve ovo iz člana 7, koji učestvuje u ovome, da odobri izuzeće pojedinog sporazuma ili dela tog sporazuma od zabrane, ako taj sporazum, odnosno njegovo delo doprinosi unapređenju proizvodnje ili distribucije.
Valjda će svi oni da kažu da su napravili sporazum da bi unapredili proizvodnju ili distribuciju. Niko ne bi od ovih ostalih rekao: napravio sam ovaj sporazum da bi onemogućio proizvodnju. Opet će Vlada preko komisije da oslobodi od ovoga zato što je motor razvoja u ulici NN.
Loš Predlog zakona, nedorečen, a posebno kod vertikalnih sporazuma. Znači, ako je do sedam godina - može, ako je rok trajanja duži od sedam godina - ne može. Osnovna poenta kod tih sporazuma, malo širim, pošto tu nismo podneli amandmane, a ima vremena, jeste da svi moraju da se daju komisiji. Zašto moraju da se daju? Onaj ko je zaključio, on ne zna unapred kakav će stav biti komisije o tome posle dve godine.
Ako komisija posle dve godine zauzme stav da je taj sporazum u funkciji zloupotrebe položaja na tržištu, moguće su kazne od jedan do 10%, pošto je dovoljno da komisija utvrdi ništavost, jer po zakonu su ništavi ti sporazumi. Da se ne bi kroz dve godine utvrdilo da su ništavi i da mu se pokupi sve ono što je radio u toku dve godine, sad svi moraju da jure ispred komisije da daju svoje sporazume o poslovno-tehničkoj, čak nije ni bitno kako se zovu ti sporazumi, jer ovde kaže i prećutne dogovore. Verovatno ćete da idete i na konkludentne radnje. Namrštio se, namignuo je, verovatno je prećutno dogovorio ovo.
Znate šta, ovako nešto ne može da ide u zakon. Bilo bi dobro da ovo povučete, jer sve što idemo dalje u analizi ovog zakona, verujte biće i suviše tragikomično.

Čudim se da nisu prihvatili pošto ništa ne menja zakon, ali verovatno neko iz Instituta za uporedno pravo je pisao ovo, pa onda tvrdoglavo insistira na ovome.
Član 18. odnosi se na zabrane zloupotrebe dominantnog položaja i sada se navodi šta je to zloupotreba dominantnog položaja, a dva člana pre toga definišu šta je dominantni položaj na bazi učešća određenog privrednog subjekta na tržištu. U stavu 2. kaže se - zloupotrebom dominantnog položaja na relevantnom tržištu robe i usluga smatraju se radnje kojima se ograničava, sprečava ili narušava konkurencija, a naročito radnje kojima se, pa sada prelazimo na tačku 2), ograničava proizvodnja, tržište ili tehnički razvoj na štetu potrošača.
Ne znam kako može da se ograniči tehnički razvoj. Znam samo da može da se ograniči proizvodnja ili da se ograniči nešto što se dešava na tržištu. Tehnički razvoj je na tržištu, ako se uvodi nova tehnologija ona se kupuje i sve je to na tržištu. Ako se ovde tehničkim razvojem smatra, ne znam kako neku inovaciju ili dostignuće neko može da naloži nekome da on to mora na bilo koji način da poveri drugom.
Ako imam neki novi tehnološki pronalazak koristim ga za svoj proizvod, želim da proizvodim jedini ekskluzivno taj proizvod. Uopšte ne shvatam šta ste pod ovim mogli da mislite. Kako kao vlasnik patenta mogu da narušim tehnološki razvoj nekome? Amerikanci imaju F-16 i zašto bi dali da proizvodi neko drugi F-16? Ko to može njih da natera da daju nekome drugome. Ne može sve u zakon da ide.
Znači, on je zloupotrebio svoju poziciju na tržištu koja je dominantna, pa je sprečio razvoj tržišta, guši konkurenciju i stvara poremećaje na tržištu. Kako može poremećaj u razvoju? Razvoj je moja ekskluziva, sve je pobrkano.
Elektronska proizvodi rendgen aparate, to je roba koja se prodaje. Dođe kupac sa parama, kupi, oni mu daju i isporuče proizvod. Ako ne donese pare, nema proizvoda. Kakve to veze ima sa tehnološkim razvojem u nekoj drugoj instituciji koja koristi rendgen aparat. Neće da proda šraf, pa ograničio tehnološki razvoj.
Ovde ste nešto silno pobrkali, jer svi se bore da imaju ekskluzivni proizvod, svi se bore da imaju ekskluzivno pravo na tom proizvodu. Zašto bi "Adidas" ako je procenio da ima jednog svog dilera ovde, jednog distributera, on s njim zaključuje ekskluzivni ugovor, zatim firma "Jeger", "Simens", ovi što prodaju rezonance, što prodaju rastvore itd, oni žele da unificiraju to. On ima neki svoj poslovni interes i zašto bi on sa šestoricom radio, radiće samo sa jednom firmom ovde.
Ovo - tehnološki razvoj, to vam je višak i prosto sam iznenađen da niste to prihvatili, jer ne menja ništa. Odavno je i tehnički razvoj na tržištu, on se ne dešava mimo tržišta. Vinča nešto pronašla pa treba neko drugi da koristi, naravno da traži pare za to, ne može da poklanja.
Ne znam zašto ste to ubacili, jer ovde se reguliše tržište, a propisi o naučnoistraživačkoj delatnosti su druge vrste, imaju druga pravila. Ovde to nije.
Ono što je poenta i što je cilj ovog zakona jeste da se spreče poremećaji tržišta, do kojih bi moglo da dođe zato što je neko zloupotrebio svoj položaj, pa bez obzira da li je on monopolistički ili dominantan. To je cela poenta ovog zakona.
Zašto neko zloupotrebljava svoj dominantni položaj? Da bi ostvario materijalnu korist i da bi poremetio tržište. Van toga ne možemo mi da idemo, Ustav nam ne dozvoljava.
On kada propisuje šta je zabranjeno, a zabranjeno je monopolističko ponašanje na tržištu, e sad šta je sve takvo ponašanje: to je zloupotreba monopolističkog položaja i u okviru zloupotrebe monopolističkog položaja kao radnje mogu da se jave sporazumi, ugovori, dogovori oko cena itd.
Jedna strana je toliko jaka da nameće uslove drugima koje moraju da prihvate, a ovde kod tehnološkog razvoja ne znam gde ste našli vezu. Ovo nije zakon o naučnoistraživačkoj delatnosti, ovo nije zakon o autorskim pravima. Ne može sve u direktivu da ide.
Član 20. kaže - komisija može na zahtev učesnika na tržištu, koji ima dominantni položaj na relevantnom tržištu, rešenjem da utvrdi da pojedine radnje koje taj učesnik namerava da preduzima nisu radnje kojima se zloupotrebljava dominantni položaj. Ne može to tako.
Znači, ja koji imam učešća na nekom tržištu 50% nisam apsolutni monopolista, nisam jedini, najavljujem komisiji šta mislim da radim, pa molim vas komisijo kažite mi da li će to biti akt ili radnja zloupotrebe dominantnog položaja. Ne može tako.
Ne može ono za šta postoji prezumpcija da je slobodno da se bilo čime uslovljava. Promet robe, usluga i kapitala je slobodan. On može da se kontroliše i ukoliko iz toga proistekne neka zloupotreba i neka šteta, država je dužna da interveniše. U ovom slučaju komisija može post festum da interveniše, ali vi ovde sada terate sve da se obrate komisiji.
Dobar dan, ja sam u dominantnom položaju, prodajem 70% hleba u selu, a ovaj preko puta Đoka prodaje onih 30%, nameravam nešto da uradim oko ovog ovde, molim vas kažite mi da li ću time da zloupotrebim.
Komisija mu objasni - nećete vi time da zloupotrebite, možete da radite. Ne može tako, ne može privreda da pita antimonopolsku komisiju, nego antimonopolska komisija kontroliše regularnost ponašanja na tržištu i vodi postupke protiv onih koji zloupotrebljavaju svoj položaj. Promenjena je logika.
Grupa ljudi je 1999. i 2000. godine radila na novom antimonopolskom zakonu, koji se zasnivao pre svega na onoj koncepciji postojećeg antimonopolskog zakona, sa dogradnjama koje su neminovne zato što su se promenili oblici zloupotrebe monopolskog položaja i sa ciljem da se razradi što više kriterijuma, merila, kako bi to bilo jasno, primenljivo, da bi komisija mogla da deluje, ali umesto da ste to nastavili dalje, ovo je sada pretumbano kompletno.
Ono što stoji u tim direktivama nije ono što bi neko pročitao. Ako uzmete čoveka koji je nasađen na jednu stranu i on to čita onako bukvalno, onda ćete videti i ako treba penicilin da dam moram da pitam antimonopolsku komisiju. Da li ću da prodam penicilin nekome, moram da pitam antimonopolsku komisiju da nije to zloupotreba mog dominantnog položaja.
Znate i sami, svi poluproizvodi i proizvodi bazne hemije, to je sve može biti u funkciji tehnološkog razvoja, jer bez njih druge grane koje se naslanjaju ne mogu da rade. Zato vam kažem da će ovaj zakon biti neprimenljiv, a ako neko krene da primenjuje ovaj zakon preko ove komisije, onda će to biti čista samovolja.
Čista samovolja! Videli ste i sami malopre, Vlada propisuje obrazac zahteva - ime, prezime, matični broj, šifra delatnosti itd. Nemojte, povucite ovo, pa doradite, da bi ovo na nešto ličilo.

 Vlada i organi državne uprave izvršavaju zakone, i samo oni, a drugi su dužni da ih poštuju i da se ponašaju u skladu sa zakonom. Ekskluziva izvršavanja zakona je posao Vlade i organa državne uprave.
Izvršavanje zakona jeste i izbor. U postupku izbora, bez obzira na neke razlike koje mogu da se pojave, tehničke prirode, i predlaganje je sastavni deo postupka izbora. Tako da ne bi mogao neko van Vlade da bude ovlašćeni predlagač. Zato je podnet ovaj amandman koji sledi praktično onaj prethodni amandman, koji reguliše pitanje ovlašćenog predlagača.
Znači, mi smatramo i tražimo ovim amandmanom da Vlada predlaže Narodnoj skupštini članove komisije za zaštitu. To je cela poenta ovoga što smo tražili i ovim i sledećim amandmanima, i prethodnim amandmanom.
Drugi razlog se nalazi u činjenici da postoji nekoliko zakona gde je predviđen sličan način izbora, kao što je Vlada predložila, gde postoje neki ovlašćeni predlagači.
Članom 37. se reguliše taj deo postupka, šta rade ovlašćeni predlagači i kako to rade. Mi imamo tu loših iskustava. Neka slična rešenja postoje kod izbora Saveta radiodifuzne agencije, kod jednog i drugog prosvetnog saveta i još kod nekih institucija.
Mislim da je u pitanju i Savet Narodne banke Srbije, takođe nešto komplikovano, kažem nezakonito i neustavno, a prema nazivu ovlašćenih predlagača tačno može i da se pogodi ko bi mogao da bude predložen za ovaj prvi izbor.
Međutim, postavlja se pitanje da li članovi saveta, pored ovoga što treba da budu ugledni stručnjaci u oblastima koje su ovde navedene, treba da ispunjavaju još neki uslov. Zašto ovo pitanje postavljam?
Postavljam ovo pitanje zbog člana 31. ovog predloga zakona, gde je u stavu 1. navedeno da je komisija samostalna i nezavisna organizacija, koja vrši javna ovlašćenja, u skladu sa ovim zakonom.
Možda niste pratili prenos juče i prekjuče, pričali smo o zakonu o državnoj upravi i zakonu o državnim službenicima. Tada smo kritikovali koncept zakona o državnoj upravi u pogledu samog pojma i shvatanja šta su to organi državne uprave, uprava unutar ministarstava, uprava inspektorata, direkcija, posebnih organizacija, sekretarijata i zavoda.
Da vas podsetim, još ranije smo izneli kritički stav povodom ideje masovnog formiranja agencija, koja je takođe nedorečena u našem pravnom sistemu.
Kada sve to uzmemo i pogledamo šta ste napisali, da je to praktično jedna upravna organizacija i onaj ko rešava o nekim pravima i obavezama, a to je svakako savet, predsednik saveta potpisuje rešenja, s obzirom da se sve to radi u manje ili više jasnom upravnom postupku, a i u odredbama o postupku vi ste samo naveli neke specifičnosti koje bi bile karakteristične, a u osnovi se pozivate na odredbe Zakona o opštem upravnom postupku.
Postavlja se pitanje: da li ta lica koja odlučuju o tome moraju da ispunjavaju i dodatne uslove koji se traže za sva ona službena lica koja postupaju i primenjuju zakon u državnom organu.
Skloniji sam stavu da ste definisali kao nezavisnu, samostalnu i stručnu organizaciju, koja se između ostalog bavi i ovim poslom, ali ovako mi praktično nemamo pravi uvid u pravni položaj komisije, a pogotovo njenog saveta.
Moram da vam skrenem pažnju da je možda bio bolji koncept da stručne poslove za potrebe komisije, koja ne bi trebalo da ima savet, radi odgovarajuće ministarstvo, a da komisija u suštini bude telo koje donosi rešenja, jer ovako vi pravite novu upravnu organizaciju, što mislim da u ovom trenutku nije potrebno, ne samo zbog troškova.
A ako mislite da ćete na taj način obezbediti samostalnost ove komisije, grdno se varate, to moram da vam kažem, jer ukoliko zaživi ovaj način predlaganja kandidata za članove ove komisije, vi u startu imate komisiju u kojoj će sedeti ljudi sa jasno suprotstavljenim interesima, kao što je slučaj sa Radiodifuznim savetom. U Radiodifuznom savetu tačno je sve isparcelisano. Zna se šta zastupa predsednik, šta zastupaju ostali članovi, ko koga protežira, zašto protežira i naravno Radiodifuzni savet gotovo da nijednu odluku nije doneo.
Kako da donese odluku kada zadire u tuđu parcelu. Međutim, slično će biti sa ovom komisijom ukoliko se ona bude birala na predlog ovih ovlašćenih predlagača.
Dalje, znate da postoji problem oko statusa Privredne komore Srbije. Mi smo verovatno jedina država koja ima Zakon o privrednoj komori. Kod nas je Privredna komora Srbije obavezna organizacija za privredne subjekte. Ona čak ne može biti partner u kolektivnom pregovaranju, jer ne ispunjava osnovni uslov, nije nastala dobrovoljno od strane privrednika, industrijalaca itd. Ono što nam se nudi kao alternativa da je nastalo dobrovoljnim udruživanjem privrednika i industrijalaca nosi znak Bogoljub Karić. Kada se igrate sa demokratijom, vodite računa da se ne zaigrate baš mnogo.
Nadam se da kako koji član komentarišemo, sve više uviđate da ovaj predlog zakona mora da se povuče jer ovakav niti može da se primenjuje, a ako krenete sa primenom, biće daleko teže štetne posledice od bilo kakve slučajne koristi koja bi se pojavila primenom ovog zakona.

Pošto smo završili sa temom kako se vadila repa, da pređemo na amandman na član 39. stav1.
Razlika je u tome što se amandmanom traži da se izbriše nešto što je dato u negativnom obliku, pa se onda podrazumeva da se ne menja nikakva suština. Ali, Vlada nije imala hrabrosti da vidi da brisanjem ove dve reči praktično ne dira se suština onoga što je Vlada htela članom 39. da postigne.
Kada se za člana nekog organa bira neko zbog ličnih svojstava, a lično svojstvo je struka, obrazovanje, ugled u nekoj oblasti itd, onda su ta lica kao stručnjaci, jer zato što su stručnjaci tu su izabrani, po pravilu samostalni i oni ne podnose račun nikome, pa čak ni onome ko ih je predložio za odgovarajuće mesto. Naprosto, to je praksa.
Kada se neko predlaže od strane ovlašćenog predlagača, a nije osnov za predlaganje struka predloženog kandidata nego pozicija samog predlagača, onda su moguća različita rešenja. Klasičan primer za to jeste što u skupštini akcionarskog društva imamo neke koji učestvuju u upravljanju, pa oni imaju daleko veći broj glasova po osnovu pripadnosti akcija itd. Moguća su i neka druga rešenja. Ali, kada je u pitanju struka, onda onaj ko je predložio određeno lice, to lice izabrano, ne može da utiče na njegov rad.
Slično je kao što je Skupština predložila jednog člana Visokog saveta pravosuđa. Mislim da je to neki profesor Tomić. On više nikakvu obavezu nema prema Narodnoj skupštini i poslaničkim grupama posle toga. On je upravo predložen zato što je profesor Pravnog fakulteta, nalazi se u toj oblasti, može da proceni i računa se da mu struka i njegovo znanje nalažu da najsavesnije i najstručnije radi taj posao.
Ovo pričam samo zbog toga što sam se ovde protivio nekim poslanicima, koji su kada su pali neki predlozi, rekli, šta radi taj naš tamo. Nije on naš. On je potpuno samostalan.
Usvajanjem ovog amandmana vi ništa ne gubite, već potvrđujete ono što je bilo vaše osnovno opredeljenje. Međutim, pošto je sada prilika da otkrijemo sve manjkavosti ovog zakona, čak i gde ne postoje naši amandmani, upozoravam Vladu da ovaj zakon nema precizne odredbe niti u članu 73, gde propisuje mere. Jedna od tih mera je oduzimanje predmeta i zabrana vršenja određene delatnosti.
Ako se zabranjuje vršenje neke delatnosti, da li se to radi privremeno ili trajno? Ako je privremeno, koliko ta mera traje - šeset meseci, godinu, mesec dana, 15 dana?
Ovaj zakon, ministre, nema nijednu odredbu, a mesto joj je u prelaznim i završnim odredbama, ako ste predvideli i propisali da Vlada donosi neke podzakonske akte, u kom roku je ona dužna da podnese te podzakonske akte? Ako ima pa nisam primetio, stvarno se izvinjavam, ali ono što sam gledao, nisam video nijednu odredbu, a znam da im je mesto u prelaznim i završnim odredbama. Tu obično stoji - Vlada je dužna u roku od šest meseci ili tri meseca od dana stupanja na snagu ovog zakona da donese podzakonske akte iz člana itd. Ni toga nema ovde.
Da vam malo pomognem i da vam kažem gde su još te mine iznenađenja povodom ovoga - ne postoji mogućnost da se neko prekršajno kazni u procentu. Kada se izriče novčana kazna, ona je zakonom određena. Dobit koja se oduzima može biti odrediva, ali novčana kazna da bi postojala kao sankcija, mora da bude u nominalnom iznosu određena. Ovo gde ste napisali od 1% do 3% i od 1% do 10% ne može, jer naš Zakon o prekršajima to ne dozvoljava.
Ceo ovaj prekršajni postupak koji ste ovde predvideli je u suprotnosti sa našim Zakonom o prekršajima, a verovatno i sa zakonom o budućim magistratima, kako je to Batić najavljivao. To stvarno dovodi u pitanje ustavnost ovog zakona.
Mogućnost da se prekršajni postupak vodi pri nekom ministarstvu kod nas postoji, kada je u pitanju poreska uprava, kada je u pitanju carina, a za neka druga ministarstva uvek se tražila izričita odredba, kao i propis u nekom zakonu koji to nešto izvlači i to u nekom materijalnom propisu strukovnog karaktera, kao što je kod carine Carinski zakon, kao što je kod poreske uprave Zakon o postupku i poreskoj upravi. Mislim da se tu javlja veliki problem zbog koga neće biti moguća primena.
Ne znam da li je podnet amandman na član 62, ali vi imate ovde zaista veliki problem. Komisija kao upravna organizacija može da donosi i da radi, ali ona nema snagu da sprovede ono što je odlučila. Samo da vas podsetim, kaže se da komisija može da obilazi privredne subjekte i da tamo vrši neku kontrolu i proveru - znam da postoji neki problem, mimo volje da li neko može da ulazi, ako treba da ulazi potrebna je odluka suda, a ima tu i nekih drugih problema i za takve neke stvari potrebna su inspekcijska ovlašćenja. Ovde nema takvih inspekcijskih ovlašćenja.
Ostaviću malo nešto i za kasnije povodom ovih problema.
Znači, budite apsolutno sigurni, usvajanjem ovog amandmana ne remeti se ono što ste zamislili prilikom predlaganja ovog zakon.
Uopšte se ništa ne remeti, jer čak ovaj amandman kaže da se podrazumeva da su članovi komisije samostalni, da ne podnose nikakav izveštaj svom predlagaču, tim pre što predlagači, po ovom vašem konceptu, svako od njih može da predloži dva kandidata.
Mene čudi, ovi poslanici koji su odavno ovde, koji znaju kako to izgleda, ovih zadnjih godinu i po dana, kada se biraju na sličan način članovi nekog organa, da niste predvideli odredbe o dimenziji akvarijuma i one kutije od stakla, pa da li se meša na levu ili na desnu stranu, da li se levom rukom izvlače papirčići.
Mi smo ovde imali situaciju da idu dva kandidata koja su data alternativno i da svi glasaju i za jednog i za drugog kandidata. To su smešni izbori. Više puta su ponavljani. Ajde što je to smešno, nego je i uvredljivo, jer prvi put je to potonulo, taj sistem izbora na Nacionalnom prosvetnom savetu. Sada postaje izbor pravi cirkus, a radi se o organu koji ima takvu značajnu ulogu koja je propisana zakonom. Čak je bilo i kandidata koji su odustajali, jer im je uvredljivo da se maltene poslanici ovde zbog različitih interesa, a neki i s pravom ponašaju na neki način, pa to može da izgleda kao svojevrsno iživljavanje.
Zato predlažite neka rešenja koja su moguća, koja su realna, koja su ostvariva. Ove stvari sa većim brojem predlagača, svako po dva kandidata, ako mislite da na taj način obezbedi samostalnost, nezavisnost, stručnost tih ljudi, grdno se varate. Mi smo iskoristili da vam ukažemo na nekoliko primera, a posebno ću o onoj odredbi kada predsednik glasa, njegov glas vredi glas zapeta 10%. To nema nigde.
Valjda je čovek čovek, dignuta ruka je dignuta ruka, ali sudeći prema ovome što se dešava sa savetom ministara mogli ste da ubacite i odredbe o telefonskom glasanju. Oni su telefonski kontaktirali i doneli odluku da 300 miliona ulože u nešto, zaduže se, obezbede posao težak 300 miliona.
Kako? Telefonom. Ovaj bio na odmoru sa ženom, ovaj bio ovamo, onamo, jesi za, jesam za, možemo, možemo, koji je osnov, član 14. Zakona o savetu, a član 14. kaže - Savet ministara donosi odluku. Čisto formalna odredba, koja govori o formi odluka koji donosi Savet ministara i telefonom. Ubacite to ako je to praksa. Mogli ste da pitate vašeg Vuka Draškovića, on je tako glasao, a nije nas obavestio. Sada se drma gora. Zašto se drma gora? Zato što je sve neprecizno, nejasno.
Mi samo pokušavamo da izađemo iz ove nebuloze koja se predlaže. Prihvatite sve amandmane SRS koji se odnose na izbor članova ove komisije, ima još tri-četiri amandmana koji čine jednu celinu, nećete ništa da pogrešite, biće to normalno i prihvatljivo za sve. Ova svojevrsna licitacija sa 10, 11 predlagača puta dva kandidata i cirkus prilikom izbora, onda vi kažete u startu vi želite da omalovažite svaki organ, kako državni, tako i kvazidržavni organ.

Ako se pogleda Ustav i neki zakoni koji su nesporno kvalitetni, onda kada neko podnese ostavku samo se konstatuje prestanak mandata. Ovo je prvi zakon u kojem je pismena ostavka uslov da se neko razreši. Sve ima kod nas. Ovo je verovatno na brzinu rađeno, da se zamažu oči i da to krene.
Mene prosto iznenađuje, stičem utisak da Vlada u stvari ne čita stenograme sa sednica Narodne skupštine i da kako koji zakon prođe u Narodnoj skupštini Vlada zaboravi na taj zakon. Kada bi Vlada makar malo izvršila uvid u to šta je uradila, kako se šta primenjuje, šta je i gde zapisano, onda bi mogla da primeti da je ovo što je navedeno u članu 44. u Skupštini nekoliko puta bilo poraženo.
I zbog tih poraza mi smo tri puta za godinu i po dana menjali Zakon o radio-difuziji. Zašto smo menjali? Da bi izbegli ono žrebanje. Stičem utisak da je ovo, mada novembar 2004. je bila prva varijanta, niste menjali naovamo uopšte, ovo vam je zastarela varijanta. U međuvremenu se desio život.
Vi članom 44. govorite o nekoj proceduri, ovlašćeni predlagači u roku od tri meseca od dana dostavljanja poziva dostavljaju Skupštini predlog kandidata. Vama je jasno, mi smo podneli amandmane na čitavu oblast ovde, koja je sastav i izbor saveta pa nadalje, zato što se koncepcijski ne slažemo jer smatramo da članove ove komisije treba da predlaže Vlada. Vi zastupate koncept da ima više ovlašćenih predlagača i u naš koncept se ne uklapa ovako formulisan član 44. Predloga zakona.
Videćete, mi smo ovde dokazali, za ovih godinu i po dana, da uvek kada se ovako nešto predlaže oko izbora i sastava nekog organa, na taj način nam predlagač zakona nepogrešivo stavlja do znanja da on u stvari ne želi ovo, jer kada bi stvarno želeo da se formira i da ova komisija za zaštitu konkurencije počne da radi, verovatno bi išao na drugačija rešenja.
Moram da skinem jednu veliku zabludu sa ovog koncepta koji već nekoliko godina postoji, gde se na sličan način predlaže formiranje, izbor i sastav ovih organa. Sa gledišta Ustava Republike Srbije nikakva smetnja ne postoji, jer član 90. Ustava, mislim da beše tačka 5, propisuje da Vlada postavlja i razrešava funkcionere.
Vlada izvršava zakon, izbor lica ili zasnivanje radnog odnosa je izvršavanje zakona. Znači, nikakva smetnja sa gledišta Ustava Republike Srbije ne bi bila da ste propisali da Vlada bira predsednika i članove ove komisije za zaštitu konkurencije. Ali, ovde je prosto postala moda da se ide sa nekom širinom, gde se Vlada ponaša na nevladin način, uključuje sve i svašta kao zvanične predlagače i na taj način se devalvira vlast, devalviraju zakoni, a ništa pozitivno iz ovoga ne može da izađe.
Da li neko želi da nas ubedi da, ukoliko bi Vlada predlagala, oni koji su nadležni u Vladi da vode ovo, ne bi porazgovarali sa ljudima iz komore, sa fakulteta, iz privrede, nekog instituta. Pa verovatno bi se Vlada raspitala, a ko su to stručnjaci koji se razumeju u ovu oblast. Ko se razume teoretski u ovu oblast, ko praktično, ko ima nekog iskustva, ko ima neka saznanja, neke kontakte sa nekim inostranim organizacijama koje se bave ovom problematikom.
Verovatno, pa po logici stvari, valjda bi se Vlada raspitala da obezbedi najstručnije ljude za ovaj posao. A sada je nama garancija za struku pet ovlašćenih predlagača koji bi praktično licitirali.
Naravno, pošto se ovaj član ne uklapa u našu koncepciju, mi smo amandmanom predložili da se izbriše član 44.

Nekim aktom ove komisije može da se propiše da se glasanje vrši tajnim putem. Kako ćete da primenite stav 3. ovog člana?
Vrlo prosto i jednostavno, tajno glasanje, pet članova ne mogu da se dogovore, podeljeni su interesi i kažu - hajde da glasamo tajno. Uzmu glasačke listiće, svako se sakrije i zaokruži, donese se ovamo. Bilo ih je četvoro, a peti je letovao u Budvi. Rezultat je dva prema dva. Kako ćete da primenite odredbu da glas predsednika ima malo veću vrednost?
To je nemoguće. Ovo je stvarno uvredljivo. Jedno od pravila, jedno od principa izbornog prava jeste jednaka vrednost svakog glasa. Nije rođen čovek čiji glas više vredi od drugog čoveka. Ovo je u suprotnosti sa logikom, hrišćanstvom, moralom.
Zašto ste ovo stavili meni uopšte nije jasno. Pa zar je moguće da će biti toliko pogađanje. Čudi me da niste ubacili i ovo telefonsko ili glasanje preko interneta.
Ovo ne treba da stoji u našem zakonu. Ako ste hteli da formirate organ da bi uvek bili sigurni da postoji većina u svim varijantama, onda se predviđa neparan sastav organa, pa zatim njegov kvorum za rad itd. omogućava da se uvek vidi većina.
Ako dolazite do odluke preko različitog vrednovanja glasa članova organa, onda se postavlja pitanje - pa, da li su ravnopravni ovi ljudi koji su u organu. Da li su oni jednaki?
Ovde ispada da je predsednik ne prvi među jednakima nego malo jednakiji od drugih. Izbacite ovo. Povucite ovaj predlog zakona. Ovo vas je, gospodine Dimitrijeviću, neko prevario. Da ste ovo čitali sa malo više pažnje, siguran sam da vi ne bi predložili da ovo dođe na dnevni red. Siguran sam. Budite uvereni da vas je neko prevario.
Neko vas je prevario. Ovo je loš predlog zakona. Ne sumnjam da će u političkom natezanju da se obezbedi većina i da se ovo izglasa, ali verujte od ovoga ćete imati mnogo više glavobolje nego bilo koje koristi.
Ako mislite da mi sa ovim "papirom" možemo da se kandidujemo negde da smo ispunili neki uslov, onda moram da vam kažem da se grdno varate. Jer, mi ćemo imati štete od ovakvog predloga zakona.
Mi smo pokušali da ukažemo na to gde se koncepcijski razlikujemo, gde smatramo i u kom pravcu treba da ide uopšte ova borba protiv monopola i kako treba da se podstiče konkurencija, šta sve treba da se radi. Nismo hteli da idemo do detalja, da sve ovo što smo danas uradili neko ne bi pogrešno shvatio.
Najdobronamernije smo vam ukazali da je ovaj zakon neprimenjiv, a ukoliko budete uporni da baš ovaj zakon primenite, javiće vam se kao bumerang sve moguće vrste haosa. Samo skrećem pažnju na one odredbe o koncentraciji i saglasnosti komisije koje treba da da na taj način. Većina učesnika na tržištu optuživaće upravo ovu komisiju. Jer će neki neminovno biti protežirani.
Ali, tim odredbama vi devalvirate neke zakone koji postoje u našoj zemlji, a pre svega Zakon o privrednim društvima, o hartijama od vrednosti, finansijskom tržištu i da ne ređam druge propise kojima je promovisana sloboda svih privrednih subjekata.
Ako mislite da komisija za zaštitu konkurencije treba da bude komisija za hartije od vrednosti, na neki način, da ima neku sličnost, onda ove odredbe o koncentraciji, koje se tiču imovinskih stvari, a donekle i statusnih, možda bi trebalo da budu pre u nadležnosti komisije za hartije od vrednosti. Ali, ovo je pogrešan koncept.

 Ovim amandmanom je obuhvaćen član 2. stav 1. tačka 3). Ta tačka reguliše šta su to oglasna sredstva. Između ostalog, navodi se da je to letak, prospekt, ambalaža proizvoda, plakat, fotografija, ogledni karton. Znači, vrši se nabrajanje tih oglasnih sredstava, nešto što može da nosi i sadrži oglasnu poruku, koja je definisana tačkom 2. ovog člana i ovog stava.
Tačka 3) se završava rečima, "kao i druga sredstva pomoću kojih se oglasna poruka može učiniti dostupnim primaocu". To je neprecizno, može da se tumači na različite načine. Čim je neprecizno, nije mu mesto u zakonu.
Skrenuo bih vam pažnju na nešto što je obuhvaćeno sledećim amandmanom, a tiče se istog člana i tiče se neke logičke veze između pojmova koje vi definišete ovim članom. Skrenuo bih pažnju na tačku 6). Tu uređujete šta je prenosilac oglasne poruke, pa ste naveli da je to javno glasilo. Pogledajte šta ste napisali ako iz teksta izbacimo sve što je u zagradi.
Tačka 6) bi glasila ovako: Prenosilac oglasne poruke jeste javno glasilo, pa onda nabrajate javna glasila, čiju osnovnu ili sporednu sadržinu čine oglasne poruke. Onaj ko je radio ovo, čini mi se da nije pročitao Zakon o javnom informisanju. Tu se javlja neka dijalektika između novine, kao sredstva javnog informisanja, i osnivača. Nikada ne odgovara novina, nego osnivač novine.
U praksi se često brkaju ta dva pojma. Kada se kaže "novina", oni misle na osnivača, iako ne znaju ko je osnivač. Bilo koju novinu da uzmete, ona ima jedan naslov, a u impresumu kada vidite ko je osnivač, izdavač, glavni i odgovorni urednik, ko štampa, videćete da tu postoji ogromna razlika. Ne može novina da odgovara. Odgovara osnivač. Novina je medij.
Molim vas da pogledate tačku 7) gde ste rekli - drugi prenosioci oglasnih poruka. Znači, tačka 6) je osnovni pojam prenosioca oglasne poruke, a tačka 7) drugi. Tu ste naveli pravna lica ili preduzetnici, koji u izlozima svojih poslovnih prostora, niste rekli izlog, poslovni objekat, nego ste rekli pravno ili fizičko lice.
Ovo vam sve pričam iz razloga što prenosilac oglasne poruke ne može da bude medij, nego može da bude pravno lice koje je osnivač tog medija.
Znači, tačku 6) morate da vežete za pravno lice. Da ste vezali za pravno lice i da izbacite ovo što mi amandmanom predlažemo da se izbaci iz tačke 3), koja je u ovom delu, gde tražimo brisanje, stvarno neprecizna, onda bi ovo moglo da ima nekog smisla. Ovako, u definisanju pojmova koji se koriste u ovom zakonu, vi unosite praktično zabunu.
Znači, tačka 2) - šta je oglasna poruka, ne prigovaramo. Šta je oglasno sredstvo? Sredstvo preko koga poruka dolazi do onoga kome je upućena. Da li namerno, da li slučajno, nije bitno za ovaj predlog zakona?
Dalje, oglašivač, to je onaj koji ima potrebu da se reklamira. Proizvođač oglasne poruke, autor špice, autor memoranduma, prenosilac oglasne poruke i drugi prenosioci oglasnih poruka mogu biti samo pravna
ili fizička lica, koja obavljaju, između ostalog, i ovu delatnost. Ovako ste uneli zabunu. Primalac oglasne poruke je jasno, prodajno mesto takođe, otvoreni prostor ovo što ste definisali je uredu.
Znači, tačka 3), tačka 6) i tačka 7) moraju da funkcionišu na neki način, moraju da razgovaraju, moraju međusobno da se razumeju. Da biste shvatili o čemu se radi, namerno sam iskoristio da vam ukažem na primeru Zakona o javnom informisanju, neki to nazivaju javno obaveštavanje. Znači, novina jeste sredstvo, publikacija jeste sredstvo javnog obaveštavanja, ali novina ne može da odgovara. Odgovara njen osnivač, pod nekim uslovima čak krivično i glavni i odgovorni urednik, ukoliko se ne zna autor.
Sudeći po tački 7), gde ste izlog vezali ne za prodajno mesto, nego za onoga ko obavlja delatnost, ko je vlasnik itd, onda ste tu logiku morali da primenite i u tački 6). Ovo sve što ste u zagradi naveli u tački 6) treba da ima mesto u tački 3). Poslovnik nije smetnja da Vlada interveniše sa jednim ovakvim amandmanom, jer onda ovo ima nekakvog smisla.
Ukoliko to ne uradite, onda imamo problem sa pogrešnim definisanjem osnovnih pojmova koji se koriste u ovom zakonu, a ove pojmove, kako ste pogrešno naveli, niste tako pogrešno interpretirali u ostalim odredbama, nego ste u ostalim odredbama videli da postoji razlika.

 Da nastavimo samo sa temom o kojoj su pričali moji prethodnici. Član 15. odnosi se na vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih televizijskih stanica. Amandmanom tražimo da se briše stav 2, naravno, bez diranja u stav 1.
Stav 1. glasi: "Vreme trajanja TV oglašavanja i TV prodaje u programima komercijalnih televizijskih stanica mogu iznositi najviše 20% od ukupno dnevno emitovanog programa".
Stav koji tražimo da se briše glasi: "Vreme trajanja TV oglašavanja (potenciram TV oglašavanja nema više TV prodaje) u programima komercijalnih TV stanica može iznositi najviše 15% od ukupno dnevnog emitovanog programa." Mi tražimo da se ovaj stav izbriše.
Da biste shvatili opravdanost ovog amandmana, moram da vas podsetim da u prelaznim i završnim odredbama ovog predloga zakona navode se pojedine odredbe dva zakona koje prestaju da važe kada se usvoji ovaj zakon. Znači, samo su dva zakona našla za shodno da, na neki način, pojedina pitanja oglašavanja urede, pa te odredbe nisu više potrebne, ukoliko se usvoji ovaj predlog zakona.
Jedan je Zakon o radio-difuziji, a drugi je vezan za zdravstvenu ispravnost životnih namirnica i predmeta opšte upotrebe. Zakon o radio-difuziji je donet pre nekoliko godina, kao vrlo problematičan, poprilično kontradiktoran i zakon usvojen pod uticajem nevladinih ili kvazi-nevladinih organizacija.
Pre nekoliko dana mi smo raspravljali o Zakonu o radio-difuziji u delu koji se odnosi na TV pretplatu. Da vas podsetim, taj zakon je 2002. godine, čini mi se kada je donošen, kada je uspostavljena TV pretplata, potpredsednik Vlade u to vreme, Žarko Korać je obrazlagao, branio, zalagao se za uvođenje TV pretplate. Ona je trebalo da krene februara 2003. godine, a nije krenula do danas. Sada će da krene, na neki način.
Držana su nam velika predavanja o tome šta je javni servis, a šta je komercijalni program, šta je komercijalna stanica, šta je stanica od interesa za Republiku, javnost, pa smo onda tumačili šta znači ovo - javni u celom Predlogu zakona. Videli smo da onaj, ko je predložio zakon, ne zna da protumači niti reči - javni, niti reči - servis.
Uskoro će krenuti TV pretplata kojom će se finansirati RTS, bez obzira u kakvom obliku bude. Postavljam pitanje, ako se nameće ta obaveza svim građanima, kažu da će biti 300 dinara, onda da li ta državna TV stanica ima pravo da se finansira putem komercijalnih emisija? U nekim zemljama Zapadne Evrope pravilo je da državne TV stanice, koje su navodno javni servisi, nemaju mogućnost da emituju komercijalni program, jer zbog finansiranja njihovog programa i postoji TV pretplata.
To je BBC, koji nema reklame. Mislim da je slično u Holandiji i Belgiji, ali samo u kombinaciji sa kablovskim televizijama i činjenicom da kod njih niko ne sme da ima satelitsku antenu. U nekim državama se taj javni servis ne plaća, država ga finansira, ali ga dimenzionira prema potrebama budžeta, pravilo je, jedan TV kanal, jedan radijski. Kod nas se ide sa svojevrsnom mešavinom.
Sada da se vratimo na onu tačku dnevnog reda koja je malopre bila - zaštita konkurencije, da ne citiram jednog poslanika zaštita od konkurencije. Ovde se praktično javlja zaštita od konkurencije. Koga? Pa, RTS-a. Ako je RTS obezbedio pravo finansiranja po osnovu pretplate, odakle mu pravo da emituje komercijalni program? Hajde otvoreno da popričamo.
U ovoj zemlji postoji veliki broj radio-tv stanica. Ovaj član se konkretno odnosi na TV stanice i njihove programe. Ako država ne finansira privatnu komercijalnu TV stanicu, ona se finansira - kako? Komercijalnim programima. Komercijalni programi mogu da budu ne samo reklame, oglašavanje, TV prodaja, nego mogu da budu i namenske reportaže kroz koje se promoviše neki lokalitet, a na tom lokalitetu jedina kafana nekog čoveka koji finansira izradu nekog dokumentarnog filma. Ukoliko se to uskrati komercijalnim TV stanicama, pa im se propiše kolika je minutaža, u kom procentu ili na drugi način, onda se neminovno dovodi u pitanje njihovo finansiranje, njihovo postojanje.
Moram da skrenem pažnju na još jednu činjenicu. Ako državna TV, takođe, ima pravo da se finansira iz komercijalnih programa, s obzirom na gledanost, a kada je u pitanju radio - i na čujnost, pokrivenost cele teritorije, ko onda obara cenu reklama? Zakon o radio-difuziji samo u nekim naznakama se meša u uređivačku koncepciju TV stanica. On je možda nešto najprecizniji kada je u pitanju javni servis i kada je u pitanju državna televizija.
Za tzv. privatne TV stanice, bez obzira od kojeg su značaja, samo se načelno regulišu neka pitanja o tome koliko koji program mora biti zastupljen u programima te stanice. Onda se s pravom postavlja pitanje da li mi na ovaj način ekonomski uništavamo privatne radio-televizijske stanice; konkretno, što se tiče ovog člana - televizijske.
Kao što možete da primetite, mi amandmanom ne tražimo brisanje prvog stava, nego drugog stava. Smatramo da je prvim stavom regulisano na, u ovom trenutku, prihvatljiv način, procentualno je određeno ukupno vreme trajanja za TV oglašavanje i TV prodaju.
Ukoliko bi ostao drugi stav, onda bi se bitno uticalo na koncepciju komercijalnih programa privatnih TV stanica. Da li onda mi imamo pravo toliko daleko da idemo? Nemamo to pravo.
Ako smatrate da RTS treba da bude javni servis, da građani trba da plaćaju televizijsku pretplatu, onda oni nemaju pravo na komercijalni program.
Ne sporim da u nekim državama postoje neka rešenja, da li je to procentualno 10%, 15%, 20%, ne ulazim u to, gde državne stanice koje su javni servis takođe mogu da emituju komercijalni program, ali to je njihova procena.
Kod njih su privatne stanice nastale tako što je prvo donet zakon, pa su na bazi zakona deljene frekvence, kanali. Regulisano je pravo da neko koristi, što reče moj prethodnik, taj etar koji je javno dobro.
Kako je kod nas nastalo? Kod nas je nastalo tako što su svi kršili zakon koji je postojao, Zakon o telekomunikacijama na saveznom nivou, pa su neki tamo koji su bili to zloupotrebljavali, pa su nekima davali neke papire kao da je neka dozvola, što i nije, pa danas Radiodifuzni savet moli, molim vas javite se da evidentiramo, jer kada raspišemo konkurs imaćemo u vidu ko se evidentirao itd.
Hoću da kažem da danas faktičko stanje odudara od zakonskog stanja. Valjda uzimate u obzir i tu činjenicu kako su faktički nastale neke televizijske stanice koje emituju televizijske programe.
Imate tu i ove izdajničke, koji su nastale parama iz inostranstva, poput B92 i da ne ređam, "Mreža", udruženih ANEM-ovih stanica. Postoji neka Televizija 5, Televizija 6, nije bitno koja je oznaka. Oni su udruženi, pa se svađaju sa Veranom Matićem u inostranstvu ko će više para da uzme za sponzorstvo. Ne možete tu stanicu da uporedite sa nekom drugom stanicom, koja je nastala na bazi toga što je neki privatnik smatrao da može nešto da napravi, da krene u taj posao, pa sada ne može ni on da radi, ne može da izdrži konkurenciju. Sada ga dočekuje ovaj zakon i on kaže, nekako ću da preživim radio-difuziju, ali oglašavanje nemam šansi da preživim.
Zašto Kojadinović ne dođe pa da gasi televizije, nego gura drugog ministra sa zakonom koji reguliše neku sporednu stvar. Prvi put se reguliše kod nas obavljanje delatnosti oglašavanja u celoj svojoj punoći, od pravljenja poruke pa nadalje.
U tom kontekstu, kada se sve to pogleda, stav 2. je ne samo besmislen nego je pretnja komercijalnim televizijskim stanicama, gde se kaže - "vreme trajanja TV oglašavanja je 15% od ukupnog", a za oglašavanje i prodaju ukupno iznosi 20%, pa se nekim drugim tumačenjem može zaključiti da može. Zašto sada ulazimo u "sitna creva", u neke procente?
Za mene će biti vrlo interesantno da ulazimo u procentu kojima se određuje ili minutaža kojom se određuje trajanje reklama i TV prodaje putem RTS-a. Evo, mi sada čitamo po novinama koliko sekundi, koliko minuta, kolika je cena i videli smo koliki je gubitak - gde su pare. Gde su pare kod onoga koji će da se finansira iz TV pretplate? Kojadinović reče, da li mu se to omaklo ili stvarno tako misli - oni će da postanu javni servis onog dana kada prvi dinar od pretplate dođe na njihov račun. Šta, do sada su bili ni na nebu ni na zemlji? Sada su nečija privatna "prćija".
Mislim da usvajanjem ovog amandmana ne udara se u neku poslovnu samostalnost televizijskih stanica, barem kada su u pitanju ove dve stavke TV prodaja i TV oglašavanje.
Prvim stavom ste definisali i odredili koliko treba procenata da iznosi. Mi vam taj deo ne diramo. Ovo što sam malopre sa nekim paralelama i prokomentarisao neke stvari koje se kod nas dešavaju šta je faktičko stanje, samo sam iskoristio da bih približio ovaj amandman, koliko je on osnovan.
Predlažem da pogledate kod Vlade da se ovaj amandman usvoji, jer ukoliko se ne usvoji, dodatno otežavate nekim privatnim stanicama da dalje rade.
Povodom nekog drugog amandmana pričaću kako ste se ponašali u neko vreme kada ste bili opozicija po pitanju privatnih stanica, po pitanju nekih zakona, jer se dotiču i te vaše intervencije od pre sedam ili osam godina pojedinih odredaba ovog zakona, pa da vidimo ko je liberalniji i ko je veći demokrata.

Javio sam se za repliku zato što je iskrivljeno ono što sam rekao. Samo sam pravio paralele sa RTS-om kao državnim medijem i njegovim pravom da se finansira iz TV pretplate i upoređivao to sa komercijalnim medijima i njihovim stanjem.
Znate, ako direktor Narodne kancelarije, mašinski inženjer, ekspert za medije, zakupi kompletan prostor komercijalni na RTS, nemojte to da stavljate u kontekst mog amandmana na ovaj član. To stavite u kontekst onog zakona koji je skoro donet, odnosno promenjen, napišite pismo Vladi Republike Srbije da Aleksandar Tijanić po ko zna koj put zloupotrebljava svoju poziciju i ne samo kada je u pitanju Đilas i ta neka njegova agencija.
Tri imamo glavne agencije u zemlji koje kreiraju sve u ovoj zemlji. Tri mangupa sednu, dogovore se i sve novine sutra to razgraniče i nešto postaje glavna tema, iako je periferna. Tu vam je i Vin produkcija. Bruka i sramota za nacionalnu televiziju da u nedostatku svoje produkcije kupuje emisije od sumnjivih proizvođača TV programa.
Lila Radonjić ekspert. Šta može kroz onaj njen Vin da se progura? Sve i svašta. Samo nešto najgore. PG mreža, i ako pogrešim nije to bitno, znate na šta se to misli. Nije kriv zakon, krivi su oni direktori. RTS nema sreće sa direktorima od kada je DOS došao na vlast.
Prvo je bio onaj arhitekta Crkvenjakov, pa je napravio svoju privatnu firmicu za bilborde, za neka oglašavanja i on uveo Sušu i ove druge, pa se kobajagi nešto posvađali i predaje tržište drugima. Kome? Verovatno B92 i ostalim stanicama.
Hajde sada da budemo onako malo, da otvorim ove priče. BK televizija koja u svakoj sekundi reklamira BK. Kada krenu reklame ona kaže - BK reklame. Sve pauze između emisija, sve pauze između priloga ima BK, BK, BK, ko će da im izmeri to koliko ima minuta. Televizija koja sama sebe reklamira, ali nikako sama sebe da pojede. Jeste vam smešno, ali pogledajte ceo program je BK.
Uzmite informativni program, Dragan Karić miluje prasad, obećava svašta, tamo neki piju pivo, neki ovo. Šta je ta vest? Pazite, onaj ko je izmislio televizor izmislio je i daljinski upravljač. Dokle god postoji daljinski upravljač, ja se ne sekiram za gledaoce, jer kada mu se smuči neka televizija, on pređe na drugu.
Nemojte povodom ovog amandmana da unosite priče o tome koji je značaj TV reklame, koji je njen domet, šta je 24. slika, 25. slika u sekundi, kako se utiče, kako se ne utiče itd. To je već savladano. Gospodin Baralić je malo pomenuo, bilo je tih eksperata koji su išli za 100 evra, 100 maraka dnevno da se obučavaju u Budimpešti i Segedinu, a eno ih sada u RTS-u, poput Nataše Miljković i ostalih, pa i nekih predsednika nekih političkih stranaka, ali oni su imali još i po dva litra viskija za svaki dan obezbeđen.
Ako ste stavom 1. propisali ukupno trajanje i rekli 20% za dve vrste poruka, oglašavanje i prodaja, nemojte stavom 2. da utičete u tu internu preraspodelu, jer bitno ograničavate mogućnost da neko obavlja neku delatnost, jer šta da radi ako ne može da obezbedi to.
Onda mu ostaje samo pet minuta ovamo. Ako možemo da budemo rigorozni, najviše trebamo da budemo rigorozni prema državnoj televiziji. Zašto? Nju svi plaćamo. Komercijalno ne plaćamo, okrećemo, biramo kanale kako hoćemo.

Članom 18. Predloga zakona posebno se izdvaja emitovanje oglasnih poruka u toku sportskih prenosa posredstvom javnog radiodifuznog servisa. Znači, to je član koji se odnosi na RTS, odnosi se na TV reklame.
Tu ste ubacili da ukupno dnevno emitovanje oglasnih poruka može trajati najduže 10% od ukupno dnevno emitovanog sportskog programa. To ste vezali za sportske manifestacije od međunarodnog značaja, pa su kao takve manifestacije u zagradi navedene olimpijske igre, svetska i evropska prvenstva i slično, a to slično će da utvrdi Savet Republičke radiodifuzne agencije.
Onda se postavlja pitanje u čemu se ogleda razlika između prenosa nekog domaćeg i međunarodnog sportskog događaja. Kod domaćeg sportskog događaja to ste regulisali članom 17. i to ste ga regulisali na opšti način za sve emitere, bez obzira da li su javni servis ili ne. Tamo ste rekli da to može u toku poluvremena.
Ovde dajete neki prioritet, pa još vezujete, kao da znate da će međunarodno sportsko takmičenje da prenosi samo RTS, odnosno međunarodni sportski događaj od nacionalnog značaja.
Verovatno ste ga vezivali samo za reprezentaciju, ali koliko znam i Liga šampiona je od nacionalnog značaja, od nacionalnog značaja su i Balkanske igre, od nacionalnog značaja je i Kup UEFA, od nacionalnog značaja je i GoodYear liga i, u zavisnosti od imena sponzora, još neka od dva- tri paralelna takmičenja košarkaša.
Verovatno svaki susret između našeg tima i inostranog tima je od nacionalnog značaja, kada je u pitanju vrhunski sport, jer ovo nema veze sa fizičkom kulturom. Ovde je sport na tržištu. Zašto to vezujete samo za javni servis? Mi imamo nekoliko TV stanica koje prenose međunarodne sportske događaje, pa i međunarodne sportske događaje od nacionalnog značaja.
Verovatno Formula 1 nije od nacionalnog značaja, jer nema ni jedan naš tamo, ali što bi se taj program i ograničenja emitovanja razlikovali u odnosu na običan sportski program, drugi sportski program međunarodnog značaja i treći međunarodni sportski program od nacionalnog značaja, pa se još ovaj treći vezuje za RTS.
Kao što vidite, sve utakmice reprezentacije prati jedna privatna TV stanica, a ne RTS. Mislim da ne postoji ta specifičnost kada je u pitanju međunarodni sportski događaj od nacionalnog značaja, da bi posebna pravila važila u odnosu na ona pravila koja ste promovisali u članu 17. To je cela poenta ovog amandmana.
Cela poenta ovog amandmana je da valjda u tom komercijalnom delu svi koji učestvuju treba da budu, ne mogu da kažem ni jednaki, ni ravnopravni, jer u prethodnim odredbama ste uspostavili neravnopravnost, da onaj ko se finansira iz pretplate može i putem reklama, a onaj ko je komercijalni ne može putem pretplate, samo putem reklama, pa ga onda još oktroišete za reklame i u procentima i u vremenu, a ovde sada dajete opet neku beneficiju javnom servisu od nacionalnog značaja, znači RTS-u.
Još ako vam bude ovaj direktor koji je sada, onda obrali smo bostan. Mi nemamo sreće sa direktorima RTS-a. Jedan je tržište RTS-a ustupio jednoj privatnoj stanici, posle njega je došao neko drugi, pa je to ustupio trećoj, pa sada ovaj ustupa četvrtoj, a sa svima šuruje.
Najviše sa nevladinim organizacijama, najviše sa privatnim produkcijskim kućama gde je direktno uključena ona Emotion, pa se ona pušta i ovamo i tamo, za svaki slučaj, ako ovaj direktor padne, da ne zatvori sebi sva vrata na drugim privatnim medijima.
Negde se svađaju, negde se ne svađaju, drže tenzije, drže javnost, kao da je to nešto od nacionalnog značaja. Problemi Tijanića nisu nacionalni problemi. To su njegovi lični problemi.
Pričaju ljudi iz RTS-a da on svakog meseca ima 900 hiljada dinara na raspolaganju, pa raspoređuje kome će šta da da, pa će onom veterinaru 50 hiljada za frizuru, ovom autorski ovoliko, ovom ovoliko, a kamermani i ovi ne moraju da imaju platu.
Kada neko počne da vrišti i da kuka nad nacionalnim servisom, nad nacionalnom televizijom, ne znam da li kuka zbog predajnika, zbog zaposlenih, zbog programa ili zbog direktora. Svi koji kukaju kada je u pitanju nacionalna televizija kukaju samo zbog direktora. Za mene nema nikakve razlike između Suše, onog arhitekte, pa i ovog Ristića koji se sada negde gura, muva, nema nikakve razlike, sve je to jedna ista škola. Po mišljenja idu, samo menjaju lokaciju i vrlo često na tri lokacije idu da dobiju svoje mišljenje, pa onda malo puste ove, malo one, komuniciraju sa ovima, sa onima, ali nikada ne poništavaju one veze koje se odnose na prodaju minuta, na razmenu produkcijskih programa itd.
Kada branite RTS, lokalizujte odbranu na nešto što je stvarno nacionalna vrednost. Aleksandar Tijanić nacionalna vrednost, smejaće nam se ljudi. Zašto bi on bio vrednost? Vi ste do pre 15 dana, vi sa vlasti, kukali kako vas ne tretira uopšte, najmanje vremena imate, pa ste pričali - mi na vlasti, a nemamo svoju stanicu.
Ko je imao svoju stanicu? Nevladine organizacije. Kakva je razlika u programu između B-92 i RTS-a? Nikakva. Oni imaju tamo neke novinarčiće, autore nekih emisija, te ključevi, te otključavanje, te četvrtkom, te petkom, te ovo, te ono. Ljudi su zamislili da svi gledaju RTS, pa se takmiče oko tih uređaja ko koliku gledanost ima, procenti itd. To mene uopšte ne interesuje. Izmislili su ljudi daljinski upravljač, pa sada postoje i kablovske, pa ako vam se ne sviđaju ovi pređite na neku drugu, pa gledajte neku drugu iz bližeg i daljeg inostranstva.
Ali, dajte da napravimo normalne uslove poslovanja, da napravimo regularno tržište. Ako ograničavamo nekoga zbog nečega zato što smatramo da je takvo ponašanje zabranjeno, onda to radimo na objektivan način ili na neutralan način, a ovo mi dođe kao pozitivna diskriminacija RTS-a. Malo-malo pa neka pozitivna diskriminacija. Prepuni su nam zakoni pozitivne diskriminacije. Ovo je nešto što liči na tu pozitivnu diskriminaciju.
A kada biste znali da je prenose međunarodnih sportskih utakmica od nacionalnog značaja ispustio upravo ovaj direktor RTS-a u dogovorima sa privatnim televizijskim stanicama, a ovamo vrišti kako je to neprimereno, kako je Fudbalski savez prodao nekome, a on kao da to nije znao. Dosta više takvog ponašanja. Zavodite red ako želite da budete vlast. Ako mislite da budete na vlasti a da ne vladate, onda nije ni čudan natpis - pređi na drugu stranu, pada vlada.

Pričamo o onome što je poslanik Rajko Baralić načeo pre dva sata, a to je član koji ima naslov - Način prodaje usluga TV oglašavanja i TV prodaje na programima ustanova javnog radiodifuznog servisa.
Mi ćemo se zadržati na RTS-u, pošto se na to odnosi. Stav 1. glasi: "Ustanova javnog radiodifuznog servisa može svoje usluge emitovanja oglasnih poruka i poruka TV prodaje prodati trećim licima najviše za godinu dana unapred. Ukupna vrednost usluga iz stava 1. ovog člana ne može biti veća od 60% od ukupne vrednosti programa namenjenog TV oglašavanju i TV prodaji u jednoj kalendarskoj godini."
Mi predlažemo amandmanom da se procenat 60 zameni procentom 49. Zašto? Ukoliko RTS nije u mogućnosti da, pored TV pretplate koju ćete da naplaćujete sa računima za struju, 300 dinara po domaćinstvu, pa ukoliko u okviru one minutaže gde je dobio čast od Vlade Republike Srbije da može da emituje i komercijalni program, pa sada ukoliko u okviru ukupne minutaže ne može sam da obezbedi prodaju toga, onda ne treba ni da postoji. Šta će nam onda. Vi kažete - mogao bi do 60%, maksimalno može da proda unapred. Trebaju mu pare, pa će unapred da proda. Kome? Naravno, neće meni da proda.
Neće da proda nekim od agencija, nego će da proda odabranima, onima koji su pomogli da se pretplata vrati, koji su pomogli da se zaustavi verovatno ova afera oko minutaže i prodaje tog prostora.
Nešto drugo još. Mi smo do sada uvek imali nešto kao princip kada je u pitanju nešto javno, državno. To je princip vezan za procente. Ako je nešto sto posto da bi bilo državno mi kažemo - minimum mora da bude 51. Znači jedan posto više od polovine. Da bi neko imao neku većinu, uvek se traži 50 posto plus jedan. To je do sada bio neki kriterijum.
Ako komercijalna služba javnog radiodifuznog servisa nije u mogućnosti da obezbedi sredstva iz komercijalnog poslovanja, na drugi način, nego da mora da nađe dilera, pa da ga traži u nekom procentu preko 50 posto, a to je ovaj procenat od 60 posto, onda takva radiodifuzna ustanova ne treba da postoji, jer ona nije sposobna da putem pretplate i putem komercijalnih usluga obezbedi normalno funkcionisanje, a to znači da ima i svoj obrazovni program, svoju produkciju, svoj informativni program, kulturno-umetnički program, da prenosi sportske događaje, da bude aktuelna, da građane obaveštava i informiše istinito, pravovremeno, blagovremeno, objektivno, nepristrasno itd.
Ne mogu da shvatim da donosimo zakon zbog jednog čoveka, koga bije glas da je sposoban, a po zakonskim odredbama koje se prilagođavaju njemu ispada da je nesposoban. Zašto bi mogao 60 posto komercijalnog programa unapred da proda? Ovog programa, koji se tiče poruka i ovih stvari. Da premosti finansiranje.
Nemojte, opet idemo kao u onu priču sa Dinkićem, suficit, suficit, suficit. Dva meseca zemlja se tresla od brige šta da radi sa tolikim parama. Kada se malo razgrne vidi se da neka ministarstva nisu platila račune od februara prošle godine. Pa, kako onda ima suficit?
Ako je ovo stvarno vaše opredeljenje da do 60 posto ide ovoga, onda dajte, molim vas, otvoreno vam kažem, evo tvrdim da SRS ima kandidata za direktora RTS koji će sa 30 posto sve ovo da pokrije. Evo, odmah ovo prepolovimo. Evo, poslanici, ako promenimo ovaj član i umesto 60 stavimo 30 posto, SRS može da vam obezbedi direktora koji pod tim uslovima može da funkcioniše. Nekoliko.
Svaki uspešan čovek koji se bavio nekim poslom, direktor neke firme, koji zna šta je vrednost, koji zna kako se organizuje posao, ima da organizuje ovo. Ali, presposobnom Tijaniću vi dajete 60 posto. To ne shvatam. A princip u svim odnosima između javnog i privatnog jeste - da bi država imala nešto, da bi verovatno taj javni servis uopšte mogao da postoji, verovatno 51 posto minimum mora da bude državno.
Eto, u tom smislu smo mi podneli ovaj amandman, da vam pokažemo da ne mogu babe i žabe u isti koš i ne može pre podne neko da bude uspešan a posle podne neuspešan. Ne može. Ne može - na televiziji velika gledanost, sve je uspeh itd, a radnici koji rade u RTS nisu primili platu.
Mi još nismo dohvatili neke stvari, kod ove tačke, nije to sada na dnevnom redu, ali nekada je RTS imao svoja dopisništva, pa je obaveštavao sa svih strana itd. Sada s pravom mogu da vam postavim pitanje - ako je to javni servis, pored lokalnog medija Studio B koji prati šta se dešava u Beogradu, šta će vam Beogradski program. Kao da onog u Preševu baš mnogo interesuje šta se dešava u Beogradu. Taj vam je program otprilike lokalnog značaja. Što bi cela država gledala da li Makiš ima vodu ili nema.
Nešto ste pobrkali ovde. Ne vi koji zastupate ovaj zakon, nego oni koji su vam ga napisali i oni koji su donosili Zakon o radio-difuziji i oni koji vode kadrovsku politiku, i oni koji promovišu ovakvog. Znam da biste vi vrlo rado promenili Tijanića, ali nemate hrabrosti, jer će da vrišti. Isto tako JUL ga promenio, pa on posle vrištao, odmah prešao na drugu stranu. On je takav. Ima te sklonosti.
A znate i sami, kada se uhvatite u kolo pa posadite tikve, onda tikve idu o glavu. Sami ste tražili. Da ste mene pitali, ja bih vam rekao - za živu glavu ne birajte ga. Ali, vi ste bili jaki, silni pre godinu dana, nikoga nećete da slušate. Pa ni sada ne slušate. A ovde su najdobronamernije preporuke, bar tako uvek pričam. Neću da vam dam nešto zlonamerno. Nego, polazim od toga, pa sutra dolazim na vlast, pa bolje da primenjujemo normalne zakone nego da gubimo vreme na promeni zakona.
Sad sa stručnim i normalnim predlozima lobiram biračko telo da glasa za SRS. Zašto bih ovde sada pričao nešto na šta bi građani vrištali - kako ga nije sramota ovo da priča i da ovo predlaže.
Ali, budite sigurni, 70 do 80 posto građana koji prate ovo dele moje mišljenje povodom RTS i ovih stvari.
Hajde da budemo iskreni. Vi ste napisali 60. Nađite mi razlog zbog koga niste napisali 90 posto. Da on može da rasproda 90 posto unapred. Kako ste ga baš našli na 60 posto? Eto ti. Mi smo tražili promenu ovog procenta. Ja sam vam objasnio kako smo mi to izmerili da bude 49, a to smo izmerili zbog vas, zbog nas. Taj procenat bi mogao da ide još mnogo, mnogo niže.

Ova tema oglašavanja postala je interesantna tamo početkom 1991. godine, kada je došlo do promene nekih propisa koji se tiču finansiranja lokalne samouprave, pa je data i mogućnost da se ubiru sredstva u lokalnoj samoupravi na taj način što se ubire komunalna taksa za korišćenje prostora na javnoj površini za ovakve delatnosti.
U međuvremenu se to nadgradilo. Bilo je problema kod onih svetlećih panoa, pogotovu odakle da se uzme itd. Sada je tu razvijen strahovit biznis u proteklih nekoliko godina.
Ovo što visi na banderama, pošto ne postoji na svakoj banderi strujomer, zasniva se na "bacite ruku u pola šest" između ovih koji poseduju ta tehnička sredstva za oglašavanje i Skupštine Grada, i tu je nastalo pravo bogatstvo jer je grad plaćao električnu energiju nekima koji su koristili te bandere. Velike pare su otišle. Šalu na stranu ovo što je gospodin Marković na jedan duhovit način pokušao da objasni da, ako štitimo domaće, onda treba da ga štitimo u svim oblastima, a ne samo kada se Vlada reklamira "kupujmo domaće".
I Tuđman je vodio kampanju "kupujmo domaće" 1998. i 1999. godine, pa nije mu kampanja mnogo pomogla. Pomogao je neki stav i neko razmišljanje potrošača, i nešto se i desilo, ali nije mogao da zaustavi ni on ni oni kasnije kupovinu i kravata na lizing, pošto Slovenija i Hrvatska tako funkcionišu, pa ovo što šljašti i blješti da znate da je to sve neki lizing koji se otplaćuje godinama.
Nisam se javio povodom ovog amandmana da bih težište stavio na ovo što sam do sada rekao, ali kod lokala se javlja stvarno jedan problem. Vi ste svesni toga da lokalna samouprava vrlo često omogući nekome da ostavi taj oglasni pano na nekim mestima koja su, u najblažu ruku mogu da kažem, takva kada se postavi pano ugrožava se život ljudi. Verovatno i tu treba da postoje neki kriterijumi.
Međutim, regulacija saobraćaja je u nadležnosti delimično policije i lokalne samouprave, te ovim zakonom to i ne možemo na drugi način da regulišemo.
Ukazao bih na još jednu stvar. Postoje oglasni panoi na kojima onaj ko ih postavlja obavlja svoju delatnost i zarađuje velike pare. Postoje oglasni panoi na kojima se ne zarađuje.
To su oni panoi pored ulica gde se reklamira neka fabrika koja je na 500 metara od tog panoa i on je uvek namenjen toj fabrici, i nikada se tu ne javlja neka druga reklama i druga poruka. Verovatno mora da postoji neka razlika između te dve vrste oglasnih sredstava.
To se ne vidi u ovom zakonu. Verovatno se to prepušta lokalnoj samoupravi da putem taksi i na drugi način napravi neku razliku, jer na jednom panou se zarađuju pare, a na drugom se ne zarađuju, nego oni predstavljaju trošak onoga koji je postavio, koji je dobio dozvolu da postavi to.
Skrećem pažnju da postoji jedan deo koji praktično, bez obzira što želite ovim zakonom na opšti način i potpuno da regulišete ovu oblast, da ima jedan deo koji nije regulisan. Izvinjavam se ukoliko postoji neka odredba, pa to nisam primetio, ali stičem utisak da ne postoji takva odredba.
Šta je motivisalo nas da podnesemo upravo ovakav amandman? Zato što može da se javi, a u jednom periodu se javila velika gužva da se mnogi javljaju sa zahtevom da treba da traže da otvore. Ta gužva postoji i u Beogradu. Verovatno desetak firmi ima koje se bave, kojima je delatnost da postavljaju panoe i na panoima oglašavaju neke druge, za iznajmljivanje panoa naplaćuju odgovarajuća sredstva.
Verovatno jedan od kriterijuma bi morao da bude i ovo, jer na našem tržištu postoje i oni koji se bave ovom delatnošću, koji su stranci. Postoje firme koje rade pod našim imenom, ali je osnivački kapital iz inostranstva.
Postoje i treće i četvrte vrste ovih firmi, ali na neki način treba da se omogući lokalnoj samoupravi da ona baš nema toliku samostalnost, ne lokalna samouprava kao pojam, nego taj referent tamo koji treba da donese tu dozvolu, da napiše ili taj načelnik nekog sekretarijata koji treba da odluči, tim pre što se ovo sve postavlja prema unapred donetom nekom programu, koji ima dosta veze sa urbanizmom i arhitekturom, koja je osnova ili podloga za ovakve pokušaje i za dozvole.
Dozvola ima i taj urbanistički aspekt, a ima i ovaj drugi, gde mislim da ovim zakonom mi to ne možemo da razrešimo kada se više njih javi za istu lokaciju. I zbog toga je ovim amandmanom data blaga prednost, a ona se zasniva na tome da je zakon o javnim nabavkama promenjen, takođe data prednost domaćim pravnim licima, pa je čak tamo rečeno, ukoliko su sa ponudom daleko iznad nekog stranog partnera. I Vlada stalno priča - kupujmo naše, ako imate pare u džepu, a ako ne idite na buvljak ili kod Kineza, te je s pravom Marković iznenađen da ono što je vaša poruka i slogan da to niste prihvatili.

 Član 31. je logični nastavak onoga što je započeto u članu 30, a to su zabrane koje se odnose na neistinito, upoređujuće i prevarno oglašavanje.
Amandmanom se traži dopuna člana 31. rečima "neispitana i nepoznata", odnosi se na svojstva proizvoda. Moram da vam skrenem pažnju da i ovo što ste napisali, bez obzira na to da li ćete usvojiti ili ne ovaj naš amandman, u stvari je neprimenljivo.
Ako ste imali nameru da ovo napišete i da bude imperativna norma, kojom se nešto zabranjuje ili propisuje pravilo ponašanja, obavezno pravilo ponašanja, ili nešto što ide kao obavezna zabrana, onda u odredbama o sankcijama to treba da bude i navedeno.
Ono što prati ovaj član, pošto očigledno ima karakter neke zabrane, jeste, recimo, član 109, gde ste propisali prekršaje, pa taj član 109. kaže: "Novčanom kaznom od 100.000 do milion dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ako ..."
Kada se kaže: "pravno lice ako", pogledajte tačku 16) "oglašavanjem prikriva bitne nedostatke". Ko je taj? Da li proizvođač tog proizvoda, onaj ko je napravio spot, reklamu, onaj koji je to pustio na svom mediju? Koje je to pravno lice? Koga ćete vi da kaznite po članu 109. stav 1. tačka 16).
Koja je situacija moguća? Moguća je situacija da je proizvođač bezalkoholnog osvežavajućeg pića napravio proizvod, u skladu sa propisima koji regulišu sadržaj deklaracije, dao sastav, napisao da u tom proizvodu ima i aditiva iz porodice "E" od 310 do 319 ili dalje, a vi pročitate neki zdravstveni časopis, pa vidite da su aditivi 309, 310, 311, 319 opasni po zdravlje.
Ili, kod proizvođača trajnih mesnih prerađevina, gde se ubacuje sve i svašta - parizer, kobasice, viršle itd, gde takođe postoje aditivi, gde takođe postoji na deklaraciji evidentiran taj aditiv i postoji neko naučno istraživanje koje je dokazalo da su oni izazivači raka itd. Vi to niste obuhvatili.
Daću vam jedan konkretan primer baš povodom ovog člana 31, ne ulazeći u to ko je krivac - da li onaj ko je napravio proizvod, da li onaj ko je napravio spot ili onaj ko emituje spot? Stalno na televiziji gledamo jednu reklamu gde se dva sela, kobajagi, trkaju u nečemu. Onda padne jedna kap i očisti onaj lonac.
Ministre, uzmite taj deterdžent pa stavite kap, da vidim da li ćete da očistite lonac. Ko to vara potrošače? To svakodnevno možete da gledate. To se vrti već godinama kod nas.
Da li imate neku sankciju? Da je ovaj zakon donet, koga biste tu kaznili - RTS koja pušta taj spot; to više nije reklama nego spot, jer imamo reklame koje traju po 40 sekundi, a to već nije reklama.
Da li ćete da kaznite agenciju koja je napravila taj spot? Tu se daje neko svojstvo proizvodu koje proizvod nema. To svi gledaju i baš ih briga.
Pre nekoliko dana ste imali aferu sa jednom reklamom gde čovek kaže - moja klinika leči od karcinoma pluća toliko jeftino da je ispod cene lekova koji se koriste, a garantujem, ukoliko se čovek ne izleči, vraćam pare.
Smešno i tragikomično, a to sve kod nas prolazi, još je kliniku stavio pored manastira. U članu 31, i kada bi bio najbolji kako ste ga zamislili, i da ne morate da usvojite ovaj amandman, kažem vam da vi ne znate koga ćete da kaznite.
Mi smo imali na izborima 2002. godine slučaj da je CeSID uvalio neke plakate i na plakatama Labus. Plakat, sa bradom. Pri kraju su ga povukli i CeSID je dao jednom u jednoj boji, a drugi put u drugoj boji. Koga tu da kaznite?
Kaže, "oglašavanjem se ne mogu prikrivati bitni nedostaci, opasna ili štetna svojstva proizvoda". Molim vas, onaj ko vas oglašavanjem gotovo tera da koristite neki proizvod, da kupujete neki proizvod, a taj proizvod je opasan po život, to je krivično delo.
Uzmite član 109. i pogledajte, "novčanom kaznom od 100.000 do milion dinara kazniće se za prekršaj pravno lice ako 16) oglašavanjem prikriva bitne nedostatke".
Ko je tu izvršio prekršaj, ovaj ko je napravio proizvod, onaj ko je napravio reklamu, onaj ko je pustio reklamu a nastradao je onaj ko je kupio taj proizvod, to vam je jasno. Koliko je žena izgubilo kosu zbog onih preparata za kosu.
Koga ćete vi tu da kaznite? Nema. Pošto niste propisali koga ćete da kaznite, džabe donosite zakon.

Ja ću se potruditi da u ovom kratkom periodu, koji je ostao povodom ovog amandmana, da izrazim čuđenje da Vlada nije prihvatila ovaj amandman. Naš amandman se zasniva na Ustavu Republike Srbije. Da podsetim one koji retko drže Ustav u rukama, da u članu 90. tačka 7. gde je navedena nadležnost Vlade, piše – "vrši nadzor nad radom ministarstava i posebnih organizacija; poništava ili ukida njihove propise koji su u suprotnosti sa zakonom ili propisom koji je ona donela".
Ne postoji mogućnost da nadzor nad radom organa uprave, (a ja ću povodom nekog od sledećih amandmana da objasnim u čemu se ogleda najveći nedostatak ovog predloga zakona, zato što nije napravljena razlika šta su to organi državne uprave po svom smislu, a takođe nije poštovana ni odredba Ustava Republike Srbije, pa smo došli do svojevrsnog miksa) –ali ono što je bitno za ovaj amandman jeste da sud ne vrši nadzor nego ispituje zakonitost pojedinačnih upravnih akata u upravnom sporu.
To je spor o zakonitosti pojedinačnog upravnog akta. On se tako zove i ne može upravni sud, kako ga vi ovde zovete, ili sud nadležan da postupa u upravnom sporu da vrši nadzor. Nadzor je potpuno drugi pojam, on podrazumeva da onaj ko vrši nadzor može da na neki način utiče na pojedinačni upravni akt, ali sud ne vrši nadzor. On vrši kontrolu zakonitosti. Izuzetno, u upravnom sporu može doći do rešenja u meritoru, ali je pravilo da se poništava ili ukida. Jedino ako prvostepeni i drugostepeni upravni organi budu uporni, kao što je to slučaj sa čuvenim džipom, gde tri puta MUP ne poštuje odluku Vrhovnog suda i ne vraća džip, e, onda Vrhovni sud može sam da reši upravnu stvar. Ali i kada rešava upravnu stvar on to ne radi po pravu nadzora.
Samo bih vas podsetio da u Zakonu o opštem upravnom postupku postoje odredbe o tome da drugostepeni organ može po osnovu službenog nadzora da poništi ili izmeni prvostepeni upravni akt, preciznije konačni upravni akt.
I, ako se stavi u odredbu člana 3. – da nadzor nad radom organa državne uprave vrši upravni sud, onda je to u suprotnosti sa Ustavom, jer Ustav kaže da sudovi vrše samo kontrolu zakonitosti pojedinačnih upravnih akata, konačnih upravnih akata.
Na ovaj način ste vi prekoračili, predlažući član 3, ono ovlašćenje. Narodna skupština ne može na ovaj način da reguliše ovu materiju, jer se tačno zna šta je nadzor. Ustav kaže da nadzor nad radom ministarstava i posebnih organizacija vrši Vlada Republike Srbije.
Ona je jedina koja vrši taj nadzor. Vi ste ubacili ovde čak, i – Narodna skupština vrši nadzor, ali ne direktno nego indirektno, posredno. Ne sme to da stoji. Ne sme da stoji. Pa, naravno, ako se u Narodnoj skupštini pokrene rasprava o poslovanju Carinske uprave, a ona je u sastavu Ministarstva finansija, pa zbog toga "zglajzne", politički bude odgovoran ministar finansija, to nije nadzor, to je kontrola.
Zakonodavna vlast kontroliše izvršnu vlast. Znači, ovde ste pobrkali termine i upozoravam vas – prihvatite ovaj amandman, jer ništa ne šteti. On je u duhu koncepcije koju vi zastupate.

Znam, ali predsedavajući, nije stvar u pravilnoj ili pogrešnoj interpretaciji sinonima, kao što je to moj prethodnik pokušao da nam predstavi.
Molim vas, nadzor je nešto što izvire iz upravnih ovlašćenja. Izvinite molim vas, Narodna skupština nema upravna ovlašćenja. Narodna skupština ne nadzire rad Vlade, nego kontroliše rad Vlade. Veliki broj instituta postoji u našem Ustavu i Poslovniku, počevši od poslaničkog pitanja, interpelacije, predloga za izglasavanje nepoverenja Vladi ili pojedinom članu Vlade.
Ali, to nije nadzor. To je kontrola koju zakonodavna vlast vrši nad izvršnom vlašću. Nemoguće je da u postupku kontrole koja je uvek politička, kada zakonodavna vlast kontroliše izvršnu, uvek je politička kontrola u pitanju. A, ovaj sistem prenosa nadziranja je opasan.
Vi nas ubeđujete da mi vršimo upravni nadzor nad radom nekog ministarstva. Nije tačno. To je jedino ovlašćenje Vlade. Ja sam malo pre pročitao odredbu koja se tiče Vlade, gde se kaže: "vrši nadzor nad radom ministarstava".
Dalje, tu postoji ovlašćenje. Posle ću o tome da vam pričam. Načela o unutrašnjoj organizaciji ministarstava usvaja Vlada. Je li tako? Organizacija ministarstava utvrđuje se zakonom, broj ministarstava itd.
Ni u sistemu državnih organa, tzv. organa državne uprave imamo nekolik stepena. Imamo prvi stepen gde je ministarstvo. Ja moram da vam kažem da se kao prvi stepen po neki put javlja i vlada, jer i ona izvršava zakone na drugačiji način nego što to vrše ministarstva.
Drugo, osnovna greška u ovom konceptu, koji vi promovišete jeste, što vi negirate princip podele vlasti. Karakteristika principa podele vlasti je da svaka grana vlasti u okviru Ustava i zakona postupa, a vi ovde nama proširujete nadzor, pa zakonodavna vlast nadzire rad ne samo Vlade, ne samo ministarstva, nego može da ide i dalje. Kako, ako ne direktno, onda posredno. To je nemoguće, to je zabranjeno. Vi biste po toj logici sada rekli, mi nadziremo i rad sudova. Kako mi možemo da nadziremo sudova? Ne možemo da nadziremo rad sudova. Mi možemo da se slažemo ili ne slažemo s nekim odlukama, ali moramo da ih poštujemo. Svaka grana vlasti je snabdevena određenim instrumentima kojima garantuje da se odluke sprovode, ako ne milom, onda silom.
Kako mislite da nadziremo rad ministarstva ili da nadziremo neke upravne organizacije, zar mi možemo da donesemo obavezno uputstvo ovde za njih? Koji je naš instrument da ih nateramo da to urade? Nemamo ga. Sam instrument nam je politička odgovornost vlade ili članova vlade.
Znači, nije problem sinonima, nego se radi o fundamentalnom problemu.
Zato vam predlažem, usvojite ovaj amandman koji je usklađen sa Ustavom Republike Srbije. Prosto se plašim da ovim terminološkim ekviverbalistikama mi dolazimo u potpuno neregularnu situaciju. Kako može sud da nadzire rad organa državne uprave? Samo kroz kontrolu zakonitosti pojedinačnih upravnih akata. Ustavni sud, takođe, vrši nešto tu, ali on ocenjuje ustavnost i zakonitost opštih akata koje donose organi državne uprave. To nije nadzor. Hvala.