Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6940">Zoran Krasić</a>

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka

Govori

Po Poslovniku, zato što je u prethodnom govoru izrečeno nešto što nije istina, ali ne stoji ni u zakonu. Rečeno je da deca koja su ostala bez oba roditelja po prvi put imaju pravo na dve penzije. Moram to da demantujem, jer prethodnik je valjda čitao Predlog zakona.
Na strani 9. obrazloženja, uz član 17, kaže se ovako – predloženom izmenom preciznije se definiše da deca bez oba roditelja imaju pravo na penziju po jednom umrlom roditelju i drugom roditelju. U obrazloženju, gde se daje pregled odredbi koje se menjaju, to je član 17. zakona o izmenama i dopunama ovog zakona, gde se pravi intervencija na član 73. Evo, kako glasi član 73. sada: "Deci bez oba roditelja pripada, pored porodične penzije po jednom roditelju, i porodična penzija po drugom roditelju." Kako to sada Vlada preciznije definiše? Evo: "Deca bez oba roditelja imaju pravo, pored porodične penzije po jednom roditelju, i na porodičnu penziju po drugom roditelju."
Znači, nije ovo prvi put, kao što se ovde sada priča. Ako nemate neku bolju argumentaciju da podržite ovaj zakon, nemojte da koristite nešto što ni predlagač nije napisao. Nemojte da idete van onoga što je predlagač napisao. To je pravo koje su deca uvek imala. Sada se samo reč "pripada" menja da imaju pravo. U pitanju je samo sinonim, ništa više. Zbog javnosti, da se ne shvati da je Mlađan Dinkić izmislio nešto što odavno postoji.
Morao sam da se javim za repliku, jer nemam nameru da komentarišem stavove.
Svaki poslanik ima pravo na mišljenje i svoj politički stav itd, ali neke stvari su stvarno do suza zasmejale poslanike u Narodnoj skupštini. Molim vas, svi znaju da penzioni fondovi imaju problema već 20, a možda i 25 godina. Ne 15 godina, nego 20 ili 25 godina. Zašto postoje problemi? Postoje problemi zato što suštinski i strateški nije rešeno pitanje PIO, nije postavljeno na zdrave noge.
Dalje, a to da znate, mi smo u jednom periodu do 1965. godine imali situaciju u našem penzionom, komunalnom zavodu, gde je bilo šest puta više osiguranika nego korisnika prava, gde je bilo bogato, blagostanje. Od 1974. godine pa na gore, onda se krenulo sa društvenim standardom penzionera. Vi sada vraćate ponovo to, iako nisu obezbeđena sredstva za primarne zakonske obaveze i isplatu penzija. Bili su RH centri, bilo je svega i svačega drugog, ali takav je bio sistem. Šta god da se uplati postaje društvena svojina, koja se deli korisnicima po nekim takođe drugačijim kriterijumima.
Mi sada ne pričamo o tom periodu. Mi pričamo o sistemskom propustu u našem PIO. To se ne menja ovim zakonom. To je taj problem. Neko nije shvatio šta mi iz opozicije želimo da se promeni u ovom zakonu, jer mi tražimo potpuno nov sistem PIO. Ovaj se istrošio, nema, ne može da da rezultate.
Ako neko ne shvata, šta ja mogu da mu radim. Samo, reći da je za proteklih 15 godina stradao PIO fond, to je notorna neistina. Problemi datiraju mnogo ranije. Ono što je totalna neistina, optuživati SRS da smo se mi zalagali za penzijsko-invalidsko osiguranje penzionera, da ono bude obavezno. To nije tačno. To je jedina stranka koja se zalagala da se to stavi na dobrovoljno, na izbor seljaka, to je bila samo Srpska radikalna stranka. Zbog toga sam se javio.
Vi ste još neke stvari tu izneli, EU će da glasa o našem zakonu o PIO. Molim vas, nađite neki kriterijum kada nešto pričate, poštujte malo ovu skupštinu. Znam da imate potrebu da se reklamirate kao stranka, ali reklamirajte se nečim što je smisleno i ima neke veze sa materijom koja je na dnevnom redu.
Ovde nam se pričaju neke stvari. Invalidi. Evo, Vuk Drašković je invalid, evo, zastupa nas u Generalnoj skupštini. Evo, invalid je. Ko je u invalidskim komisijama? Pa, lekari. I ona prethodna vlast, pre ove vlasti, i ona prethodna vlast je vodila neke postupke kako da uvede red u invalidskim komisijama. Već 20 godina se uvodi red u invalidskim komisijama i obaveznim revizijama itd. Vodite računa kada nešto kritikujete.
A ovo – u tunelu, usred mraka, na kraju petokraka, Mlađan Dinkić, manite sa tim pesmama, ovo je ozbiljna tema.
Vi ste ovo najavili kao suštinski zakon kojim se transformiše PIO u Republici Srbiji.
Tvrdim vam da se ništa ne reformiše na kvalitetnoj osnovi, nego na pogrešnoj osnovi. Ako imate argumentaciju da kažete da je ovo od Boga dato što je Mlađa i...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Krasiću.)
... ovo što ste predložili, to je u redu, ali dajte argumentaciju, ukažite na nešto.
Drugo, pričate tu sada – jedan, dva, tri penzionera, to je značajno za statistiku. Sa gledišta čoveka koji je ušao u sistem PIO njega to ne interesuje, on traži svoje, on je toliko i toliko godina bio osiguran. To nije kritika ni vama, ni prethodnoj, a ni budućoj vlasti. Nemojte da postavljate problem naopačke. Sad objašnjavamo građanima koliko ima osiguranika, a koliko penzionera. Šta to njih interesuje? Država je dužna da da garanciju. O tome mi pričamo.
(Predsedavajući: Vreme.)
Malopre sam vam rekao, još dugo će država da daje iz budžeta penzionom fondu. Zašto? Nema drugog načina da se to sanira.
Ja nemam veze sa prethodnom replikom i time ko je u Vladi i ko podržava Vladu, ali moram gospodinu Vučićeviću da skrenem pažnju – znate, vi ste stvarno sve pobrkali. Nemate potrebe da demonstrirate toliko nepoznavanje osnovnih činjenica u ovoj oblasti. Ali, ja vam to ne zameram, stvarno vam ne zameram, jer niko nije dužan baš sve da zna, ali vodite računa kada dajete neku kvalifikaciju povodom nečega.
Malopre ste rekli – međunarodna saradnja. Kakva međunarodna saradnja? Postoje ugovori između država koji se zaključuju. Svuda su neotuđiva prava osiguranika koji su bili na osiguranju. Svuda se priznaju. Svaka država priznaje. Ko koga uslovljava da li negde mora sa 65 ili 60 godina? Nema tog uslovljavanja.
Ovde postoji samo jedno uslovljavanje koje se tiče javnih finansija, uslovljavanje MMF-a da se ne dotiraju naše penzije iz budžeta. Protiv toga smo. Zašto smo protiv toga? Zato što niste uspeli da obezbedite ono što ste obećali građanima Republike Srbije. Rekli ste, 5.oktobra na granici čeka 6,5 milijardi. Nema ih.
Pre nekoliko godina rekli ste da će 2005. godina biti godina kada ćemo da uvozimo radnu snagu, jer će toliko biti novih radnih mesta, je l′ tako bilo? Šta je to, nema novih radnih mesta?
Malopre pričate – mi na vlasti želimo da sredimo oko penzija da se iz realnih izvora i realnim sredstvima plaćaju penzije. Kako to možete da kažete? Realni izvor za penzije su doprinosi. Zašto onda menjamo propise? Znači da su doprinosi pukli, da ne mogu da obezbede isplatu, država mora da dotira.
Mi prihvatamo tu činjenicu i pokušavamo da nađemo neke razloge zbog čega je to tako, da se ne bi ugrozili ljudi, jer sutra ćete vi biti penzioner, prekosutra ja. Kada ja budem u penziji postaviću pitanje – gde su moje pare koje sam ja uložio u penzijsko-invalidski fond i gde je država kao univerzalni garant mojih prava?
Tema je mnogo ozbiljnija nego što je vi svlačite na jednu prostu političku temu. U tom smislu smo vam ukazali na neke propuste u onome što vi pričate, u nekim vašim kvalifikacijama. Ja nemam ništa protiv toga, reklamirajte se koliko hoćete, ali vodite računa da ne ugrozite elementarne činjenice, logičke činjenice.
Zar ima logike: država ima suficit, ne zna šta će sa parama, a vi sada kažete – mi hoćemo da uplatimo penzije. Uplatite, ko vas sprečava. Neko iz opozicije? Ne, niko iz opozicije neće imati ništa protiv da vi u roku od dva minuta regulišete sve odnose i sva dugovanja prema penzionerima. Ali, to je nemoguće i svi znamo da je nemoguće. Nađite neku meru. Nemojte ići sa parolom, tema nije za parole.
Kada bude tema sa parolama onda ćemo svi da licitiramo parole, a ovo je mnogo ozbiljna tema, a vi je devalvirate, zasmejavate poslanike do suza sa nekim kvalifikacijama i ljutite se kada dođu ljudi sa činjenicama da vam ospore stav. Zašto se ljutite?
Morao sam da se javim zbog narodnih poslanika i javnosti koji prate, ako prati neko ovaj prenos. Čulo se ovde da se ništa nije diralo ovim predlogom zakona u pogledu nečega što je ovde nazvano privilegija žena. Ja moram samo da pročitam ono što je napisano u Predlogu zakona, pa da vidite da to nije tačno.
Član 19, izbrisan je prvi stav, koji kaže: "Osiguranik stiče pravo na starosnu penziju: 1) kada navrši 63 (muškarac), odnosno 58 (žena) godina života i najmanje 20 godina penzijskog staža". To je sada promenjeno – kada navrši 65 godina (muškarac), odnosno 60 godina (žena). Znači, dve godine je povećano. Znači da je ta privilegija, ukoliko je privilegija, uskraćena ovim zakonom. To je član 4. Predloga zakona.
Član 7. Predloga zakona odnosi se na promenu nečega što je, uslovno rečeno, neka privilegija žena, odnosi se na udovu: "Udova stiče pravo na porodičnu penziju", sada stoji "ako je do smrti bračnog druga navršila 48 godina života", a Predlogom zakona traži se da to ne bude 48, nego 50 godina života. Znači, promenjeno je.
Dalje, član 9. Predloga zakona a odnosi se na član 33. osnovnog teksta zakona, tačka 1), roditelji, za muškarce je bilo 63, a sada se traži 65, a za žene je bilo 58 godina, a misli se na roditelje osiguranika, jer po osnovu smrti osiguranika oni stiču pravo na porodičnu penziju ukoliko je on izdržavao svoje roditelje. Znači, sada je sa 58 povećano na 60 godina.
Gotovo gde god su se pojavile kao uslov godine života muškarca ili žene, došlo je do promene. Ako sada neko dođe i hvali Vladu, ja to razumem, ali neka se makar kaže istina. Znači, nisu zadržane te povoljnosti koje su u postojećem zakonu, nego je povećano za dve godine.
Član 104, jer je izneta neistina. Ovo što je prethodnik pričao ne stoji u Predlogu zakona.
Znači, ne radi se o očuvanju postojećih privilegija, kako je to nazvano, nego se narušavaju prava ljudi. Ako je neko sa 48 godina starosti mogao da ostvari a vi predlažete sa 50, onda ovde za govornicom ne može da se tvrdi da se nije ništa diralo što se tiče privilegija koje postoje kod ove kategorije lica koja su obuhvaćena ovim zakonom. Ja samo ispravljam onu očiglednu nepravilnost, jer stičem utisak da je do nepravilnosti došlo zato što se nije pročitao Predlog zakona.
Ja vas stvarno ne shvatam. Ja sam samo komentarisao onaj deo vašeg izlaganja, gde ste rekli da se ne menja nešto što ste vi nazvali privilegija žena. Ja sam upravo pročitao ono što piše u Predlogu zakona, gde je došlo do promene sa 48 na 50 godina, sa 58 na 60 godina, a vi uporno izlazite i potvrđujete ono što sam vam ja rekao.
To je velika privilegija za žene. Ta starosna granica je 2003. godine pomerena za tri godine, a vi sada pomerate za još dve godine. Znači, za pet godina je to pomereno, a vi tvrdite da nije poremećena nijedna postojeća privilegija žene. Ponovo izlazite i čitate, a u stvari je promenjeno. Sada žena ide u penziju sa većim brojem godina života.
Kao uslov za odlazak u penziju, kod porodičnih penzija, rekao sam vam, a nisam čitao ove druge uslove, nego sam samo čitao uslove godina starosti žene udove; nekada je bilo 45, 2003. godine je promenjeno na 48, a sada vi predlažete da ide na 50, a vi uporno tvrdite da nijedna privilegija žena nije poremećena. Promenjeno je, više nema te privilegije.
Znači, ja nisam intervenisao u pogledu onoga što ste vi čitali: vrednost boda, koeficijenti itd. Ne, samo sam komentarisao ono što ste rekli da nije došlo do promene privilegija žena. Citirao sam vam šta je napisao gospodin Lalović, kao i gospodin Dinkić, pa da sa njima razgovarate.
Nije dobro da se samo pročita hvalospev iz obrazloženja. Svaka reč ima svoju težinu.
Pokušao sam da vam kažem koji je to član koji te privilegije uništava. Vi nas ubeđujete da privilegije i dalje stoje. Ne stoje te privilegije.
Predsedniče, ja sam se javio po Poslovniku zato što niste intervenisali da upozorite predsednika poslaničke grupe G17, gospodina Albijanića, jer je u negativnom kontekstu upotrebio reči "radikalski manir", "radikalski govor" itd.
Naravno, on je bio i pre podne, međutim nije imao namere da se javlja, jer se na B92 pratilo suđenje u Hagu, ali pošto su televizori uključeni i naravno, građani Srbije posmatraju ovaj prenos, on je sada našao da dođe sa napisanom replikom. Znači, neko mu je napisao repliku, došao je, čitao je i replicirao. Molim vas, da je to očigledno pogrešan oblik replike, dokaz se nalazi u sledećem.
Član 104, predsedniče.
Da li mogu, predsedniče, da vam objasnim gde ste vi pogrešili u primeni Poslovnika? Vi ste mene loše shvatili. Ja sam zahvalan gospodinu Albijaniću što je izašao i rekao ove stvari.
Ali, ja vas upozoravam, gospodine predsedniče, vi pre podne niste bili ovde i nikako nije gospodin Albijanić mogao da stavi u isti kontekst primedbe Srpske radikalne stranke i primedbe Demokratske stranke.
Mi smo jutros iskoristili vreme da ukažemo da se ne slažemo koncepcijski sa ovim predlogom zakona i pokazali da se nismo slagali ni 2003. godine, kada je stranka gospodina Petrovića vršila takođe neke reforme penzijskog i invalidskog osiguranja.
Molim vas, očigledno tendenciozno je gospodin Albijanić zloupotrebio naziv Srpske radikalne stranke ili nekoliko pojmova iz naziva Srpske radikalne stranke, da bi poistovetio stvari koje ne mogu da se poistovete. To što gospodin Albijanić ne razume ovu temu koja je ovde na dnevnom redu, pa mora sa pisanim replikama da dođe da čita ovde, to je njegov problem, ali vas kao predsedavajućeg upozoravam: ovo što je Albijanić uradio nije urađeno za vreme dok je bio Milan Marković predsedavajući, nego dok ste vi sedeli tu, ali vi niste obratili pažnju, već ste mu dozvolili da on to priča, a da ste hteli da ga upozorite, zašto mu niste dali opomenu. On je namerno to uradio.
Jutros sam više puta izlazio ovde i upozoravao poslanike G17 plus, koji su obmanuli javnost i u pogledu privilegija žena i u pogledu prava deteta na dve porodične penzije. Vaši poslanici čitaju Predlog zakona koji je napisao Mlađan Dinkić i pogrešno ga interpretiraju.
Molim vas, ako imate sukobe u vašoj stranci, dajte pauzu, dogovorite se. Ali, nemojte da vaši poslanici demantuju ono što je napisao Mlađan Dinkić, a posle nas prozivate. Nismo mi krivi zato što neko nešto ne zna da pročita. Dva puta sam izlazio za govornicu da pročitam šta je Dinkić napisao, a vaši poslanici ovde pričaju neke bajke. Molim vas, prekinite na taj način da govorite.
Sada kada nema onog prenosa iz Haga, prešli smo na ovaj televizijski prenos, na televizijski prenos sednice parlamenta.
Digla se dreka po tački broj 1. da niko ne bi primetio tačku broj 2. Kriminal se nalazi u tački broj 2. Zato je Albijanić došao – da se skrene pažnja, da svi pričaju o tački 1, a da zaborave na tačku broj 2. Tu je kriminal.
Gospodine predsedniče, nisam kriv što vi niste bili u jednom delu sednice prisutni. Gospodin Lalović je iskoristio priliku koju ima po Poslovniku, ispričao je neke stvari, prokomentarisao je naše diskusije, ali je potpuno okrenuo stvari.
Drugo, vi ste morali da upozorite predstavnike Vlade kada dođu ovde, ukoliko daju uvodno izlaganje i ukoliko imaju namere da diskutuju posle poslanika u načelnoj raspravi, neka nas makar obaveste o ishodu amandmana koji su podneti na predloge zakona. Neka kažu – odbili smo sve, prihvatili smo, nismo prihvatili, da bismo mi znali da se orijentišemo u kom smislu da diskutujemo povodom predloga zakona. Mi to nemamo.
Moram da kažem da uopšte nije korektno što je ministar okrenuo raspravu koju smo danas vodili povodom godina starosti lica u Srbiji, kada se stiče pravo na starosnu penziju. On je nama održao ovde odu o tome kada je ko diplomirao i koliko teoretski ima šanse da napuni godina života kada posle škole počne da radi. Mi o tome nismo danas pričali, mi tu argumentaciju uopšte nismo koristili.
Mi smo danas samo ukazali na neke surove činjenice koje se tiču propisa. Do pre nekoliko godina standard u ovoj zemlji je bio da muškarac sa napunjenih 60 godina starosti i 20 godina penzijskog staža stiče pravo na starosnu penziju. Kolika će ona biti, reguliše drugi član. Vi ste uskratili pravo kategoriji stanovnika da ostvari pravo na starosnu penziju. Za tri godine desilo sa da je čovek izgubio pravo zato što nije napunio te godine. Sada idete sa nekim prelaznim i završnim odredbama. Nas uopšte ne interesuje uporedna praksa. Ti ljudi neće da ostvaruju pravo na penziju u Poljskoj, Češkoj, nego u Srbiji.
Onda ste nam pričali o tome kad ko diplomira, koliko treba da radi, pa ste nam rekli – zbog toga što su loši uslovi rada postoji beneficirani radni staž. U svim zemljama postoji beneficirani radni staž za one koji rade u zatvorima i koji se bore protiv kriminala. Kako država može da poboljša uslove rada policiji – da zabrani lopovluk? To je nemoguće. Te kategorije moraju da imaju beneficirani staž.
Ovde se pričaju bajke, elementarno nepoznavanje onoga što je suština penzijskog i invalidskog osiguranja. Osigurani slučaj za starosnu penziju su godine života, a korektivni faktor jeste penzijski staž, da se ne bi desilo da je neko ostvario pravo na penziju samo zato što je napunio godine života, a nije imao neku solidarnost u vidu ulaganja.
Ovde izlaze poslanici G17 plus i pričaju kako su oni za to da se dobija penzija kad se napuni 70 godina. Može i sa 65 godina, ali to je neki drugi fond, ne PIO, nego ako država pravi svoj fond socijalne zaštite. Molim vas da se koncentrišete na ono što je tema ovih zakona. Sve ste lepo uradili da se što manje priča o zakonu koji je pod rednim brojem dva, koji je smišljen radi organizovanog kriminala, da neki ljudi svoja velika sredstva, oslobođena poreza, drže na svojim dobrovoljnim penzionim računima i u datom trenutku povuku.
Kada ste hteli da pričate o reformi penzijskog i invalidskog sistema, zašto niste sva tri stuba stavili, zašto niste napisali nove propise i odredili u prelaznim i završnim odredbama prelazna rešenja od određenog dana i odredili kada će da se krene sa primenom tih propisa?
(Predsednik: Vreme.)
Ovde nam pričate kako ste koristili praksu Hrvatske, Makedonije itd. Videli ste kakva rešenja postoje tamo, do 40 godina starosti u koji PIO fond obavezno ulazi. Nemojte više da nam pričate bajke. Otvorite karte. Zato mi prigovaramo i zato mi podnosimo ovo.
Kad nam kažete da 60% građana Srbije prima ovoliko, 60% penzionera prima penziju ovoliko, nas to uopšte ne interesuje. Ta vaša statistička istraživanja su nešto što treba vas da usmeri, ali to je nešto što ne sme da zaustavi nekome njegovo pravo. Vi vaše interne probleme koristite kao razloge zbog kojih će da se uskrati pravo. Zbog toga mi dižemo glas. Naša argumentacija se razlikuje od argumentacije Demokratske stranke.
Ovu početnu dilemu oko naziva Predloga zakona rešio je Ustav Republike Srbije. Ustav Republike Srbije ima jedno poglavlje koje počinje sa - republički organi. Tu je dat spisak svih državnih organa.
Na prvom mestu Narodna skupština, predsednik Republike, Vlada Republike Srbije. U tom istom poglavlju kao organi državne uprave ministarstva, u okviru njih uprave, upravne organizacije, inspektorati, sekretarijati, zavodi, kao i direkcije.
Sve su to državni organi, a što se tiče sudske vlasti posebno poglavlje govori o sudovima i javnom tužilaštvu, pa onda posebno poglavlje o Ustavnom sudu Republike Srbije i tu je završen spisak državnih organa.
To što je negde određeno da bude ombudsman nekim zakonom, očigledno je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije. To što na nekom nivou postoji neko ko štiti građane na sličan način kao taj ombudsman, to nije u skladu sa Ustavom, ali moram da kažem da ni ovaj predlog zakona nije u skladu sa Ustavom. Kada bi mogao da bude u skladu sa Ustavom? Tek onog momenta, ukoliko je u Ustavu Republike Srbije propisano, postoji jasna odredba o zaštitniku građana, ombudsmanu, narodnom tribunu ili kako hoćete da se zove.
Ova dilema oko naziva je iracionalna, jer uopšte ne postoji ustavni osnov za jedan ovakav zakon.
Očigledno da Ustav Republike Srbije iz 1990. godine zaštitu građana predviđa i uređuje na drugi način. Tu su, pre svega, ustavne norme o zabrani diskriminacije, ustavne norme o obavezi svakog građanina i svih organa da se drže zakona, da poštuju Ustav i zakon, tu je i advokatura, tu je i služba pravne pomoći, tu su i druge institucije, a svojevrsna kontrola je i upravna inspekcija i svi inspekcijski organi.
Mi nemamo ustavni osnov za donošenje jednog ovakvog zakona, i to zbog dva razloga.
Prvi je što Ustavom nije propisan zaštitnik građana.
Drugi što je već u članu 1. ovog predloga zakona navedeno da je zaštitnik građana državni organ. On ne može biti državni organ. Ne možemo mi u Narodnoj skupštini nekome da damo svojstvo državnog organa ukoliko u Ustavu za to ne postoji ovlašćenje.
Nije dobar amandman, a nije dobar ni predloženi tekst naziva zakona.
Nastavio bih da govorim o ovom predlogu zakona.
Naravno, protivim se tome da se u stav 1. člana 1. Predloga zakona ubace reči "sudska uprava". Zašto?
Jedva se za to ovlašćenje izborio i ministar pravde. U sistemu podele vlasti, sudska vlast ima neku svoju specifičnu kontrolu prvostepenih, drugostepenih organa itd. Izvršna vlast ne može da se meša u sudsku vlast. Zakonodavna vlast ne može da se meša u sudsku vlast.
Ne bi mogao ni neko treći da se meša u sudsku vlast, pa ni kontrolom sudske uprave.
Ovo pitanje da li zaštitnik građana može da se upušta i da razmatra i ona pitanja koja su predmet nekog sudskog postupka, on to može, jer mu to nije izričito zabranjeno, ali mu je onemogućena kontrola suda, što je sasvim normalno.
Kako sud može da bude samostalan i nezavisan, ako može da ga kontroliše i zaštitnik građana? Amandman je nelogičan, a u suprotnosti je i sa Ustavom.
Rečeno je ovde da ni Republički javni pravobranilac nije ustavna kategorija pa postoji. Ali, pravobranilac, u krajnjem slučaju, ne bi morao da postoji, po našem Ustavu, ne bi mora da postoji ni po zakonu, jer to što on radi mogao bi da radi drugi državni organ. To bi moglo da radi Ministarstvo finansija. To bi mogla da radi Direkcija za imovinu Republike Srbije. Zašto?
Republički javni pravobranilac zastupa državu. On je punomoćnik države u nekim sporovima. On zastupa i kada je u pitanju radni spor. To isto može da radi ministarstvo.
Ono što je karakteristično za državne organe je to što to ovlašćenje koje država ima poverila je nekom svom organu. Slično je sa sudijom za prekršaje. Mi u pravnom sistemu ne moramo da imamo sudiju za prekršaje. Prvostepeni prekršajni postupak mogu da vode i ministarstva. Mi imamo razni broj ministarstava koja vode prekršajni postupak.
Ako se pravi analogija da republičkog javnog pravobranioca u Ustavu nema, da nema u Ustavu ni sudova za prekršaje, a oni u praksi postoje i na bazi toga da se pravi neka analogija sa zaštitnikom građana, onda je to pogrešno.
Za sve one državne organe koji su na neki način izdvojeni, kao što je sud, na primer, za njega se kaže da je samostalan i nezavisan državni organ.
U članu 1. se za ovog zaštitnika građana kaže da je nezavisan državni organ, čak nema one mnogo važnije konstatacije da je samostalan državni organ.
Kada se pogleda šta je u njegovoj nadležnosti, koje poslove obavlja, kaže se "štiti prava građana". Koja prava građana? Sve ono što suštinski možemo da kažemo da spada u korpus sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina. Da li to?
Dalje se kaže da kontroliše rad organa državne uprave. Kako on može da kontroliše rad organa državne uprave? Tu je osnovni problem. On samo može da traži neka obaveštenja, neke podatke itd, ali da uđe u organ i da kontroliše organ to je nemoguće. To pripada odgovarajućem nadležnom državnom organu koji je Ustavom predviđen da postoji.
Dalje se kaže da kontroliše organ nadležan za pravnu zaštitu imovinskih prava, to je taj pravobranilac i niže itd, pa se kaže i da štiti interes Republike Srbije i drugih organa i organizacija, preduzeća i ustanova kojima su poverena javna ovlašćenja.
Kada se sve ovo stavi u kontekst Ustava, ustavni osnov ne postoji.
Neko će da kaže da smo donošenjem Ustavne povelje preuzeli obavezu da je međunarodno pravo sastavni deo našeg unutrašnjeg pravnog poretka, po sistemu sve ono što je ratifikovala Savezna Republika Jugoslavija, pa onda državna zajednica, pa Republika Srbija, a više ni to nije bitno, ono što je preuzeto kao obaveza, a za to nema potrebe da postoji ustavni osnov, već samim činom ratifikacije nekog sporazume stvorio se pravni osnov da mi to moramo da ugradimo.
U relevantnoj međunarodnoj konvenciji, koja od 1976. godine u Evropi reguliše ljudska prava, građanske slobode i političke slobode itd, nema jasno izraženog stava da to baš mora ovako kako se to predlaže ovim predlogom zakona.
Zato, ponovo potenciram, da bismo imali ombudsman, da bismo imali nešto, da bismo imali neku instituciju sa ovim ovlašćenjima, to mora da proistekne iz Ustava Republike Srbije. Takva odredba u Ustavu Republike Srbije ne postoji. Ovo je pravno nemogući posao.
Samo da vas podsetim da je bila jedna izjava povodom spora da li je ovo ustavno ili nije ustavno, pa je rečeno da je verovatno manje neustavno od neustavnosti Narodne kancelarije. Narodna kancelarija je nešto što je u suprotnosti sa Ustavom.
U Ustavu, gde je regulisan pravni položaj predsednika Republike i gde je rečeno da on formira, uređuje organizaciju svoje službe, ta služba je u funkciji pre svega onih poslova koje obavlja predsednik Republike, a koji su u pet ili šest tačaka prethodnog člana određeni.
Ali, praviti Narodnu kancelariju, pa još praviti razgranatu mrežu po celoj teritoriji Republike Srbije, u najmanju ruku je zloupotreba Ustava.
Onda još Vlada u budžetu odobri sredstva za Narodnu kancelariju. E, onda je to koalicija.
Znači, mi nemamo ustavni osnov za ovaj predlog zakona.
Sada, kako god da krenete sa licitacijom koja bi ovlašćenja bila, pa čak da je kojim slučajem Ustavom predviđen ombudsman, vi ova ovlašćenja ne biste mogli na ovaj način da stavite.
Ne može on da kontroliše rad.
U ovom našem okruženju su se pojavili neki ombudsmani, pa čak i međunarodni, lica iz međunarodne zajednice, koji to prate, kao što je teritorija Kosova i Metohije, pa dosta dugo Republika Srpska i MH federacija itd.
Podsećam vas da je ombudsman tamo predviđen Dejtonskim sporazumom i onim prilozima u kojima je napisan Ustav Bosne i Hercegovine. Određeno je u kom delu on može da postupa: da se kod njega jave građani, da ukažu na neku povredu, da traže od organa odgovarajuću informaciju, da napiše neku preporuku, da se javno oglasi o tome da li je to povreda ili nije povreda, da podnosi izveštaje o stanju ljudskih prava, kao što Novicki, vrlo često, izveštava kakvo je stanje ljudskih prava na Kosovu i Metohiji, ali niko te njegove izveštaje ne čita. To ste mogli da vidite i sami. Nikoga ne interesuje to šta je on napisao.
Znači, izražavam stav Srpske radikalne stranke: mi nećemo glasati za ovaj amandman. Ali, taj amandman ne popravlja član 1, jer je nemoguće da se taj član popravi. Još ako se ubaci i sudska uprava, pa nadzor nad radom sudske uprave, to vrši Ministarstvo pravde. To ministarstvo se jedva za to izborilo da vidi kako se zavode, koliko se čeka itd. Tu je kraj.
Zašto je, pored ministarstva, potrebno i ovo?
Da je napisano da se kontroliše ministarstvo, pa i nekako. Ali, u amandmanu je napisano da kontroliše rad sudske uprave. To je nemoguće. To ne može da postoji.
Javio sam se za repliku iz prostog razloga što sam pogrešno shvaćen i citiran.
Ustav Republike Srbije postoji od 1990. godine. Bilo je nekoliko predsednika, svi su imali generalni sekretarijat, imali su službu protokola i ostale službe sa odgovarajućim brojem zaposlenih. Slično je uređeno i u bivšim republikama, koje su posebne države, negde se zove generalni ured, ali to nije bitno. Niko od njih nije napravio instituciju sa tako kapilarnom strukturom od Subotice do Preševa.
I ranije je postojala kritika. Nećete da mi kažete da duvanje u pištaljku može da bude po bon-tonu i mimo bon-tona; lupanje u šerpe - po bon-tonu i mimo bon-tona. Ali, ustavni položaj predsednika Republike je propisan Ustavom. On treba da ima službu koja treba da ga opsluži dok on radi.
Ako ste uzeli kao osnov za formiranje Narodne kancelarije da čuje šta građani misle, da mu se građani jave sa nekim problemom, kada on to reši, to nije njegova funkcija. I Narodna skupština ima Komisiju za žalbe, pa dobije neki materijal, prosledi nadležnom organu, traži odgovor. Zašto? Zato što je podela vlasti izvršena.
I raniji predsednici Republike Srbije, kada dobiju neku predstavku, pritužbu, sugestiju, mišljenje, od nekog građanina, imali su posebnu službu, nekoliko zaposlenih, koji kad pogledaju, upute nadležnom organu, traže odgovor, pa se ministarstva tresu, kažu - predsednik Republike traži odgovor povodom ovog i ovog pitanja, obratio mu se neko, pa obrađuju zahtev, pa izveštavaju predsednika Republike.
Ali ne, ovde je zloupotreba. Vi želite da pojačate vašu Demokratsku stranku. Vi ste zaposlili na mesta rukovodilaca da budu samo iz Demokratske stranke. U Prokuplju, bivši kandidat - okružni javni tužilac, ovamo je molio, nisam stranački, a prošlo dva dana i on direktor kancelarije. Objasnite mi da li Đilas ispunjava uslove za rad u organima državne uprave. Da li on ispunjava uslove? Da li Leon Kojen ispunjava uslove? Kakva je ta organizacija tamo?
To što vlast ne želi da se dira sa predsednikom Republike, da ne bi zvečao, da ne bi sa strane bilo još većih pritisaka, to je druga stvar. Nema ustavnog osnova. Ustavni osnov postoji za neku stručnu službu, ali za formiranje Narodne kancelarije, kao paravlade jedne Demokratske stranke koja treba da snima šta se dešava, da onda pravi navodno neke pritiske. A kako to predsednik Republike može da reši?
Uostalom, sami znate, vi ste drečali, ako je neko predsednik stranke, pa izabran za predsednika Republike, treba da podnese ostavku. Kako to, tražili ste to do pre nekoliko godina, a sada ne primenjujte?
Gospođo, ne sekirajte se, nije to ustavna kategorija, ali je takav Ustavni sud Republike Srbije da će sve da prođe.
(Predsednik: Vreme.)
To je čista zloupotreba odredbe Ustava koju ste vi citirali. Ali, smisao te odredbe nije Narodna kancelarija.
Pokušaću da odgovorim povodom nekih stvari koje su navedene. Naravno, ne želim da komentarišem neke tvrdnje koje prevazilaze značaj Narodne kancelarije, kao pitanja da li je to moguća ustavna kategorija ili ne, a inače neću da pričam ni o Hagu, ni o bivšim vremenima, ni o hvalospevima 12.000 ljudi itd. Želim, pre svega, da malo objasnim o čemu se radi.
Niko ne spori predsedniku Republike pravo da održava kontakte sa građanima, to je neophodno. Niko ne osporava pravo predsednika Republike da povodom neke informacije, obaveštenja, novinskog članka, nije ni bitno na koji način dođe do neke informacije, da on od nadležnih državnih organa traži izveštaj, odgovor itd. Ako može da preslišava neposredno ministre, zašto ne bi mogao da uputi pismo ministarstvu i da kaže - povodom tog predmeta, molim vas dajte mi detaljan izveštaj da vidim šta je urađeno, naravno bez prava mešanja u ishod tog postupka. To niko ne spori.
Da li su neki raniji predsednici to koristili na taj način ili na drugi način nije tema danas. Tema o kojoj sam pričao povodom amandmana DS je bila Ustav, mogućnost postojanja zaštitnika građana i samo je napravljena paralela sa mogućnošću da li može da postoji Narodna kancelarija kao institucija. Ona prevazilazi značaj službe. Služba predsednika treba da bude lokacijski u mestu gde se nalazi predsednik.
Koliko tamo treba da bude zaposlenih, 20, 30 ili 60, o tome nisam pričao. To je služba potčinjena predsedniku Republike, koja po njegovim nalozima završava poslove i priprema, da bi on mogao da ispuni svoju nadležnost. On može da prozove predsednika Vlade, ministra, sve. On nama vraća zakon na glasanje. On je na čelu te izvršne vlasti.
Jeste da imamo parlamentarni sistem, ali imamo situaciju da se predsednik bira na neposrednim izborima od strane građana. Verovatno će to da se menja. Postoje različite mogućnosti kako da se to ukomponuje, ali ustavna ovlašćenja definišu snagu jednog predsednika. On je uvek na čelu izvršne vlasti.
Zato nema potrebe da on pravi posebnu vladu, odeljenje za pravne poslove, odeljenje za socijalne poslove, da vidimo da li će da bude za sport, vaterpolo itd. To je apsolutna zloupotreba onog ovlašćenja iz Ustava, gde obrazuje službu kao pomoćni organ predsednika Republike. Ona je u sastavu predsednika Republike. To su savetnici, savetnik za štampu, protokol itd.
Sa Narodnom kancelarijom to je prevazišlo sve mogućnosti, očekivanja i ono što je Ustav imao u vidu kada je takva odredba doneta. Ne pričam ni o šerpama, loncima, Hagu, pa nisam čak hteo da čitam ni stereotipno pismo kako se na 12.000 predstavki dobija odgovor. Zašto, neću da čitam, jednostavno to je stvar stila. Narodna kancelarija ne bi smela da postoji jer je to zloupotreba ustavnog ovlašćenja predsednika Republike.