Mi smatramo da ovim članom, praktično, neko želi da zakonom propiše i stil kojim će neko da se brani, stil na koji će način neko da zastupa svoje interese. Odnosno, smatram da to ne treba da stoji u zakonu, a da postoje neke nelogičnosti, postoje i vide se iz same formulacije.
Kaže se, novčanom kaznom do 30.000 dinara, opet taj parnični sud, kazniće lice koje u podnesku vređa sud. Znači, sudija treba da utvrdi da je u jednoj rečenici ili nekoliko reči parnična stranka u podnesku vređala sud. Sud treba da ima čast, dostojanstvo, ne znam ko to treba lično da se oseti povređenim, sudija pojedinac, predsednik sudskog veća ili je on dobio ekskluzivitet ovom odredbom da on procenjuje šta bi to objektivno trebalo da znači da je neka reč uvreda.
Znači, ako u podnesku navedete da protivna strana laže, rizikujete da budete kažnjeni do 30.000 dinara. Ako u nekom sledećem podnesku protivna stranka kaže, on je mene optužio da ja lažem, a ja tvrdim suprotno da je njegov svedok podmićen i da je prljav i plagijator, onda će i od tog da se naplati do 30.000 dinara. Ako sud treba stvarno da zaradi pare, onda bolje neka zarađuje pare na drugi način, a ne ovako izricanjem sudskih opomena.
Dalje, ako bi ovo ostalo ovako, onda nam u krivičnom zakonu nije potrebna odredba koja reguliše način izvršenja krivičnog dela uvrede i klevete, a to je ako je neko to uradio u podnesku.
Dakle, tu je potpuna neravnopravnost, jer jedno isto delo i činjenje, jedan isti podnesak može biti sredstvo za opomenu i može biti radnja izvršenja krivičnog dela. To ste naveli u stavu 2. gde kažete, a to što će on da bude kažnjen sa 30.000 dinara to ne utiče na njegovu krivičnu odgovornost, on kod krivične odgovornosti može čak i blaže da prođe, verovatno će tako i da prođe.
Možda da bude oslobođen, jer ako se štiteći svoja prava u podnesku neko izrazi uvredljivo, onda nema dela, nema krivičnog dela. Kolega Stevović je tačno objasnio koji je to član Krivičnog zakona i koji stav, tako da ste nas tu malo posvađali sa Krivičnim zakonom, jer praktično, jednu istu radnju predstavljate radnjom nepoštovanja suda i nekom disciplinskom povredom, zbog čega ide opomena, a ujedno je ona i krivično delo.
Imate kumulaciju, moguću. Mislim da je mnogo bolje da se ovo izbaci i da ne ulazite, da mi kao zakonodavci ne ulazimo u stil kako će neko da se brani, jer ovaj tekst je pitanje stila. Ako vi sada tako mrdate glavom, onda pročitajte novine, pa šta se priča i o Narodnoj skupštini kao državnom organu. To je druga stvar. Pitajte tužioca zašto nije reagovao, ali ako se ovakva situacija pojavi, neka tužilac reaguje što je u podnesku uvredio sud, a ne da dajete sudiji pojedincu pravo da on procenjuje. Tako da će on nekoga sa 30.000 da kazni, pa će onda javnog tužioca da obavesti, pa će on da pokrene krivični postupak, pa će za isto delo dva puta da bude kažnjen taj pojedinac.
Nemojte da ulazite u stil. To što budem ja napisao u mom podnesku i koje budem reči koristio, to će više da priča o meni, nego o onome kome su te reči upućene. Vodite računa o tome, jer ako u parničnom postupku želite da utičete na to kako stranka da se brani, šta da priča, kako da priča, onda ću na bazi ličnog iskustva da vam kažem. Uspeo sam u parnici uvek kada sam žestokim rečima napao sud i protivnu stranku. Drugačije nisam mogao ni da skrenem pažnju na politički problem.
Nikako nisam mogao da skrenem pažnju na politički problem. Korišćenje tih reči - dobili smo magistrat, dobili smo džip, dobićemo i ovu naknadu štete za obećanu nagradu i druge postupke, poput onoga kako su naplaćivali u opštini Vračar zakupninu. Mora jedanput da se podvikne, mora stranka i tim rečima da pokaže da joj je stalo da se bori za svoj interes, a vi sami ministre izađete pa kažete - imamo sve i svašta među sudijama.
Šta ja mogu da kažem za sudiju koji je tri puta sudio po jednom istom predmetu i nikako da ga izuzmu. Koju drugu reč da upotrebim, kako da skrenem pažnju javnosti da nešto nije u redu sa sudom. Kako drugačije da postupim protiv Danka Lauševića, čoveka koji je kaznio čoveka pod imunitetom. Okružni sud se krstio i levom i desnom rukom, zar postoji takav sudija koji može to da donese.
Naravno da mora da ga u podnesku propisno opišete domaćim srpskim jezikom i ko je i šta je. Vi njemu dajete oruđe da on mene kazni što se ja borim za istinu. Moj stil odbrane je moje nešto individualno. Može sudija na bazi toga da proceni da je takav i takav, ali ne sme da kazni, pogotovo ne sme stranku da kazni. Vi ste ovde rekli podnesak.

Upravo da ne bi bilo zabune treba da se izbriše stav 7. Upravo zbog toga, jer početak ove rečenice koja se odnosi na rok za podizanje tužbe, tu imate obavezu i zbog toga postoje sve ove odredbe. Vama glava 8. kaže - rokovi i ročišta. Da li će tužba da se podigne, odnosno da li postoji obaveza i mogućnost da se tužba podigne u roku od 30 dana, 60 dana, godinu dana, taj rok je određen materijalnim propisom, ali sastavni deo toga su ove odredbe o rokovima.
Međutim, mi potenciramo ovaj drugi deo - odnosi se i na rok zastarelosti potraživanja i nekog drugog prava. Potraživanja generalno su regulisana Zakonom o obligacionim odnosima, ali je činjenica da su rokovi zastarelosti prava, prava na isplatu i neka druga potraživanja regulisani posebnim zakonima i nema mogućnosti da se primene ove odredbe.
Ovde se kaže - kao i na rok zastarelosti potraživanja. Rok zastarelosti potraživanja regulisan je Zakonom o obligacionim odnosima.
Tačno je propisano koliko iznosi, šta se računa, šta se ne računa, kada nastupa prekid, kada nastupa mirovanje, sve je regulisano. Vi ako sada nešto što suštinski pripada materiji materijalnog propisa prebacujete u procesni zakon samo ste stvorili zabunu kod sudije da neće znati kako da računa rok, pa i sa gledišta početka, kraja, poslednjeg dana i da li je podnesak predat radnog dana, neradnog dana itd. Znači, nije problem kada je u pitanju tužba. Problem je kada je u pitanju potraživanje. Predaja tužbe, to je procesna radnja, a rok zastarelosti nekog potraživanja nije procesna radnja. Potraživanje ili postoji ili ne postoji.
Drugo, znate i sami da na zastarelost sud ne pazi po službenoj dužnosti nego samo ako se stranka pozove. Ovom formulacijom vi ste proširili, iskoristili mogućnost da se preko procesnih odredbi uđe u nešto što je materija materijalnog propisa. To nema mogućnosti da se radi u Zakonu o parničnom postupku, tim pre što ste u poslednjem redu člana 1. napisali da se primenjuju odredbe, ali sa gledišta procesnih odredbi, odredbi Zakona o parničnom postupku, kao i odredbi drugih zakona.
Dali ste primat odredbama parničnog postupka. U procesnim odredbama nemate mogućnosti da zakon o parničnom postupku menjate, utičete ili na drugi način definišete nešto što je sadržina materijalnog propisa. U tome se ogleda naša intervencija. Naravno, prema odredbi o rokovima, ročištima izračunaćete da li je tužba blagovremena ili nije blagovremena, u smislu da li je podneta u onom roku koji je propisan materijalnim propisom.
Doduše, ovde su dva roka koja su takođe materijalna, bez obzira što je procesno. Prevashodno se odnosi na radnje u postupku. Ove odredbe o rokovima i ročištima, u kom roku se podnosi predlog za povraćaj u pređašnje stanje, u kom roku se podnosi žalba, kako se računa rok za žalbu, u tom smislu su ovde određeni rokovi. Vi ste to proširili na zastarelost potraživanja i zastarelost samog prava. U tom delu mi intervenišemo i kažemo da nema mesta za to u zakonu o parničnom postupku, to je već sadržano u materijalno-pravnim propisima.

Dobro je što je predsednik Skupštine osetio da je ovo vrlo važan amandman i da se odnosi na vrlo važno poglavlje, a šteta što je napustio sednicu, mogao je da čuje ove jake argumente.
Ministarstvo, Vrhovni sud i svi sudovi se nalaze pred jednim problemom, dakle, šta da se radi kada se veliki broj slučajeva manje ili više identičnih nađe pred sudom i sud ne zna kako da primeni odgovarajuću odredbu nekog zakona.
Kao rezultat u nastojanju da se ta situacija razreši, a u cilju efikasnosti, došlo se do ovog poglavlja, gde bi se na bazi zauzetog pravnog stava kasnije serijski liferovale presude i na taj način obezbedila efikasnost suda.
Međutim, ovaj put je pogrešan. Ovo poglavlje treba da se nađe u zakonu o uređenju sudova i u odredbama zakona o sudijama, jer u suštini uređuje unutrašnju komunikaciju između nižeg, a tu su i viši sudovi, po pitanju pravnog stava u pogledu primene odgovarajuće odredbe materijalnog propisa. Ali, ovom poglavlju nema mesta u zakonu o parničnom postupku, jer je u suprotnosti sa osnovnim načelima koja su sadržana u prvih 12 ili 13 odredbi ovog zakona.
O čemu se radi? Kaže, kada u postupku pred prvostepenim sudom, dakle jednina, u većem broju predmeta, sudije i sudska veća nastupaju nezavisno, nemaju obavezu da prate šta kolega u susednoj kancelariji sudi. Šta znači to u većem broju predmeta, da li je to možda spor 20 radnika koji su podneli pojedinačno svako od njih tužbu protiv određene firme i pojavio se problem jednog člana i jednog zakona ili je to možda hiljadu ili dve hiljade i dokle taj treba da čeka da se pojavi veći broj predmeta.
Da li treba da čeka mesec dana, dva meseca ili godinu dana? Možda je posle mesec dana već tu sto predmeta, posle šest meseci deset hiljada predmeta, a sve u zavisnosti od toga o čemu se radi.
Šta dalje kaže? Postoji potreba da se zauzme stav o spornom pravnom pitanju. Skrećem pažnju na nastavak koji sledi, on kaže – ''koja je od prejudicijalnog značaja za odlučivanje'', čak je i terminologija prejudicijalnog pitanja nešto što je uzeto iz krivičnog procesnog prava, nešto što se tiče parničnog postupka, a to se zove prethodno pitanje, ali ovo nije prethodno pitanje.
Vi ste pokušali nešto što bi bilo prethodno pitanje od opšteg značaja, a ono se svodi na sudsko tumačenje volje zakonodavca, jer ovde je nesporno da se odnosi na odgovarajuću odredbu odgovarajućeg zakona. Pojavila se potreba da se protumači, da se utvrdi prava volja zakonodavca u pogledu člana 265. Zakona o obligacionim odnosima. Na tom pravnom osnovu se zasniva nekoliko hiljada predmeta pred nekim sudom. Znači, nije prethodno pitanje, jer kod prethodnog pitanja se javlja situacija da sud rešava neko prethodno pitanje u smislu da li postoji pravni odnos, a da taj sud nije nadležan, ali ovde je sud nadležan, jer sud nije prezumpcija da on zna pravo i da je on jedini koji je ovlašćen da tumači volju zakonodavca.
Gde je tu pojedinac koji ima pravo na suđenje u jednom razumnom roku, njega nema. On ne može da utiče na postupak, ne može da utiče na efikasnost, jer sudija je dobio pokriće, imam pet predmeta i ja tražim da Vrhovni sud zauzme stav, da pravno protumači, da da pravno tumačenje odgovarajuće norme.
To što neki sudija ili neki sud ne zna da tumači odredbu taj i taj broj, tog i tog materijalnog propisa ne sme da pogađa stranku. Zato kažem da ovu materiju preselite u Zakon o uređenju sudova i u Zakon o sudovima, jer na ovaj način se izbegava ispunjavanje obaveze da se u razumnom roku okonča suđenje, jer sud dobija pokriće zašto nije efikasan.
U nastavku ovog prvog stava kažete – ''o predmetu postupka pred prvostepenim sudovima'', u okviru istog stava govorite o prvostepenom sudu u jednini, o većem broju predmeta, pa onda unosite u množini prvostepene sudove, gde ne postoji ni teoretska mogućnost da komuniciraju sudovi. Odakle bi Prvi opštinski sud u Beogradu znao da sličnih deset predmeta povodom istog člana zakona postoji u Opštinskom sudu u Nišu, Kanjiži ili Kikindi ili tako dalje. Ovo je promašena tema, na promašenom mestu, ove tri - četiri odredbe treba da preselite u Zakon o uređenju sudova.

Nije dobro rešenje u Predlogu zakona, a ovaj amandman praktično i ovo loše rešenje pogoršava još više. I, sada, ako vi ne prihvatite amandman zato što smatrate da nije dobar, onda moram da vam kažem da ni ovo što ste naveli u članu 219. nije dobro.
U stavu 1. vi navodite da će zastoj nastupiti u onim slučajevima koji su propisani ovim zakonom. To je slučaj iz člana 176. do 180. kada se zastaje sa postupkom čekajući pravni stav Vrhovnog suda povodom nekog pravnog pitanja, i druga situacija, kada se zastaje, jeste kada u toku prvostepenog postupka sud omogućava medijaciju između parničnih stranaka.
Tako da ovo što kažete – kada sud po službenoj dužnosti oceni da je celishodno, to praktično ništa ne znači. Ali, ono što ste naveli u stavu 2. da sud donosi rešenje o zastajanju sa postupkom po službenoj dužnosti kada odluči da zastane sa postupkom, znači on donosi rešenje kada odluči da donese, da bi sačekao ishod neke procesne delatnosti, a ne znam na koju procesnu delatnost vi mislite.
Ako mislite na neku žalbu povodom nekog rešenja, da sijaset odredbi postoji koje ukazuju na to da žalba ne odlaže izvršenje.
Ako mislite na neku žalbu koja odlaže izvršenje onda je u samoj toj normi dat značaj da ona sprečava dalje postupanje suda. Ono što dalje navodite kažete ''ili da bi pružio mogućnost da se preduzmu neke radnje u postupku''.
Sve što radi sud jeste da obezbedi, pruži objektivne mogućnosti da sve stranke koriste svoja procesna prava, da imaju mogućnosti da raspravljaju, da dokazuju, da potvrđuju itd. Ono zbog čega ova vaša varijanta zastoja zaslužuje pažnju jeste što je to u suštini mirovanje, ali bez posledice.
Ako uzmemo prvi slučaj zastoja kada se čeka pravni stav Vrhovnog suda, moram da vam skrenem pažnju da je moguće i u praksi Vrhovnog suda se često pojavljuje da prema nekoj sadašnjoj praksi trojica sudija smatraju da treba da se progura neki pravni stav, odnosno tumačenje neke odredbe materijalnog propisa. To lepo uobliče u neku formu, zakaže se sednica, obaveste sudije, tamo se izglasa i završi se posao. To ne pravi nikakvu smetnju da posle dva meseca neka druga trojka sudija Vrhovnog suda povodom istog pitanja takođe zauzme pravni stav, saopšti se kolegama u Vrhovnom sudu, podignu ruke i onda imamo nekoliko pravnih stavova.
Skrenuo bih vam pažnju na promenljive pravne stavove Vrhovnog suda koje se tiču nadležnosti. To se opravdavalo 2001. i 2002. godine donošenjem novog zakona o uređenju sudova i bitno drugačijem uređivanju nadležnosti, pa je u jednom dugom periodu i dalje bio na snazi praktično Zakon o sudovima u onim odredbama koje se tiču nadležnosti. Nastala je prava zbrka između nadležnosti opštinskih sudova i trgovinskih sudova kada se pojave pravna lica u različitim vrstama pravnih sporova.
Onda smo imali situaciju da se između javnog preduzeća i SRS spor povodom ništavosti ugovora vodi u Četvrtom opštinskom sudu, a da se isti takav spor između opštine Vračar i njihovog javnog preduzeća i opštinskog odbora SRS u Vračaru vodi pred trgovinskim sudom. Kao što vidite osnov, predmet, sve isto, a različiti sudovi. To su ti pravni stavovi. Kako neko misli da garantuje samostalnost i nezavisnost sudstva, pa sastavni deo sudstva su i sudije, ukoliko misli da ih obaveže pravnim stavovima Vrhovnog suda. Ja se zalažem da oni imaju obavezujuću...

Gospodin Vučković me nije dobro razumeo. O čemu se radi?
Gospodine Vučkoviću, u 1. stavu su regulisani ti slučajevi kada zakon priznaje mogućnost zastajanja, ali svako rešenje koje bi sud doneo i odlučio da zastane sa postupkom i u tom rešenju odredio do kog datuma važi zastajanje postupka je rešenje kojim se upravlja parnicom. Tu nema potrebe da postoji posebna žalba, pravo na posebnu žalbu.
Ako je to nešto nezakonito i predstavlja relativno bitnu povredu parničnog postupka postoji mogućnost da se po tom osnovu izjavi žalba protiv presude. Znači, to je obuhvaćeno, ali je neprihvatljivo da se na predlog stranaka odredi zastoj postupka. Ja vam o tome pričam, jer ako stranke mogu da upravljaju, ako imaju potrebu da traže medijaciju, onda je to prva situacija koja je već zakonom obuhvaćena i regulisana u ovom stavu. Onda ne treba predlog stranaka. On je već sadržan u tome zato što je nastupio zakonski razlog kada se po službenoj dužnosti određuje zastoj postupka.
Ako tražimo efikasnost, pa onda damo pravo strankama da u toku postupka traže odlaganje ročišta ili još zastoj postupka na određeno ili manje-više na neodređeno vreme poučeni nekim advokatima, onda se gubi svrha. Zašto donosimo zakon? Onda nemojte da menjamo. Dajte onda mirovanje da ostavimo.

Sada se potvrđuje da su u pitanju pare oko reformi, i ko je radio ovaj predlog zakona, on je pravio neku kombinaciju. Dobro je što i sada čujemo da nešto što liči na nevladine organizacije uzima pare iz inostranstva i nudi neka ovakva rešenja, ali ovaj zakon o parničnom postupku koji dugo nije menjan imao je jedan od principa, a to je princip materijalne istine. To je bio potpuno pogrešan princip, jer ako postoji materijalna, postoji i nematerijalna, postoji i formalna, neformalna, a valjda je istina jedna jedina.
Ali, dobro, u sklopu onog koncepta socijalističkog samoupravnog društva i da je sud taj koji treba da raspravi sve, a da stranke tu samo daju neke predloge koje sud može da prihvati ali ne mora, a i sud malte ne vodi po službenoj dužnosti taj postupak, onda je i bilo nekog opravdanja da svedok koji neće da svedoči bude pritvoren dok ne progovori.
Međutim, vremena su se valjda promenila. Valjda su se promenila, mi smo pohvalili član 7, gde je promovisano raspravno načelo, gde stranke obezbeđuju dokaze, sud ne obezbeđuje po službenoj dužnosti, osim što svojim autoritetom nalaže da neko ko nešto krije ili ono što stranka ne može da obezbedi, on mora da dostavi, i posebno pravo suda kada se tiče odredbe člana 3. stav 3, koji ste takođe zadržali, ali niste trebali da zadržite.
Trebali ste u odredbi člana 3. stav 3. da zadržite samo ''protivno prinudnim propisima'', a ''javnog morala i poretka'' praktično ništa ne znači. Mi ne možemo da dozvolimo da se svedok zatvara. Da li je on svedok tužilačke stranke ili tužene strane, oni to treba da reše, da dogovore da li svedok prihvata da bude svedok, da li može da bude, da li ne može. Drugo, u praksi naših sudova 5-6 svedoka završavaju sve, poništavaju svaku ispravu, svako činjenično stanje, pa smejmo se mi, ali tako je. Pet montiranih svedoka sve završavaju danas u našem sudu. To je naša istina, to je naša činjenica.
Zašto nekoga zatvarati? Da li zatvaranjem mi možemo da obezbedimo da on kaže istinu? Ne, ako predloženi svedok može da se odbrani? Nije mi poznato, nisam video. Evo, povodom svakog događaja u kome su prisutna dva lica, da ih pitam šta je bilo, šta se desilo, dobićete manje ili više dve različite priče.
Da ne otvaram pitanje problema istine u parničnom i krivičnom postupku. Smatramo da je potpuno iluzorno držati ovako nešto, pa čak kao i eventualnu pretnju. Mi zakonom ne smemo da plašimo građane, da im pretimo.
Bolje da se nešto drugo uradilo, verovatno da ima osnova da ostane novčano kažnjavanje, ukoliko neko onemogućava da se dođe do istine, ali zatvarati čoveka samo zbog toga što je bio svedok, što možda neki sudija i protumači da on ne želi da svedoči, a on čovek možda čak nije ni video. Mislimo da treba da idemo malo dalje, ispred Evrope, pošto smo uvek bili ispred Evrope kada je u pitanju pravo, da pokažemo Evropi da ne treba svedoke hapsiti, privoditi. Ukoliko je to tako u Evropi, a ja verujem Boletu, jer on ima iskustva pošto je radio u Holandiji.

U sklopu brojnih nedostataka ovog predloga  zakona krenućemo od člana 4., a to su osnovne odredbe u kojima se između ostalog nalaze i načela na kojima se zasniva ceo parnični postupak. Član 4. između ostalog u stavu 2. uređuje situaciju i daje pravo sudu da isključi javnost iz postupka.
Mi smo podneli amandman i tražimo da se promeni ta formulacija. U predlogu je navedeno da će sud isključiti javnost samo u slučajevima predviđenim zakonom. Naravno, postoji poglavlje – Javnost, postoje propisani slučajevi, međutim, pošto ceo ovaj zakon odiše nepreciznošću da odredba počinje sa rečima sud, parnični sud, revizijski sud, sudija pojedinac, predsednik sudskog veća ili sud, a na jednom mestu se pominje samo apelacioni sud, smatramo da je u okviru osnovnih načela potrebno da se precizira ovaj stav o mogućnosti isključenja javnosti sa glavnog pretresa, te smo ponudili formulaciju da sud može da isključi javnost samo na glavnoj raspravi.
Znači, samo na početku glavne rasprave, u slučajevima predviđenim ovim zakonom. Ako je u pitanju službena tajna, državna tajna, vojna tajna ili postoji neki drugi opravdani interes da javnost ne mora da ima baš potpun uvid u tok postupka i ono što se radi. Kao što može da se primeti, poenta je u tome da se na početku rasprave donese odluka o obimu isključenja javnosti. Mislimo da je ova formulacija mnogo bolja i da praktično isključuje mogućnost da mi imamo takve situacije.
Navešću jedan poznati primer gde je profesor dr Vojislav Šešelj tužio državu Srbiju u liku MUP-a povodom javno obećane nagrade. Praktično, i pre nego što je otvorena rasprava, sudija je isključio javnost. Jednostavno, rekli su da ne može da se uđe, ući će samo tužilac, ući će tuženi, a tuženog doduše nikada nije ni bilo, isključena je javnost, tako da niko nije imao uvid u to o čemu se radi.
Možda je postojao razlog za isključenje javnosti, ali ako se isključuje javnost, neka se isključuje na glavnoj raspravi, a ne da se isključuje odlukom sudije pojedinca pre nego što je otvorio raspravu. Mislim da se tako poboljšava kvalitet zakona, sublimira nastojanje da isključenje javnosti bude stvarno izuzetak.
Neću da ulazim u one odredbe o javnosti gde možda do krajnjih konsekvenci nije razrađen taj institut, jer isključiti javnost ne znači da javnost ne sme da raspolaže nijednim podatkom, pa makar o stadijumu u kome se nalazi neki postupak. Predlagač smatra da formulacijom delimično, u potpunosti, u celosti može da pokrije i taj neki zahtev. Ne ulazim u to, ali smatram da se ovom formulacijom ograničava sud, pre svega sudija pojedinac da pre početka rasprave ne donese odluku, nego mora da otvori raspravu kada konstatuje koje su stranke prisutne, eventualno iznese se šta je tužbeni zahtev, isključi javnost ili je ograniči.
Dobra je ona odredba da stranka može da ima svoja dva punoletna predstavnika koja prisustvuju daljem toku rasprave, preuzimajući odgovarajuće obaveze da se javnost ne obaveštava o tome šta se tamo dešava. Iznenađen sam da niste prihvatili ovaj amandman, s obzirom da samo poboljšava ono što znam da i vi mislite da tako treba da bude, a ova formulacija koja stoji u predlogu ne zadovoljava sve potrebe.

Nemojte da zbunjujete javnost. Pripremno ročište nikada nije javno ročište već se samo pozivaju stranke da se napravi dogovor kako će dalje ići tok postupka. Može sudija da odobri ali ima puno pravo i da zabrani. Može, ali ne mora. U zakonu, glavna rasprava mora da bude javna, a pripremno ročište ne mora da bude javno i to nije rasprava, to je u fazi pripreme. Čak se uopšte i ne izvode dokazi, nego se vrši koncentracija – šta ćemo da izvedemo, šta koja stranka predlaže itd.
Nemojte da brkate ta dva pojma, to su dva potpuno različita pojma. Ova formulacija koju smo mi podneli u amandmanu je bolja, daje više prostora sudu i daje veću sigurnost strankama koje učestvuju u postupku i onome ko ima potrebu da zaštiti neke podatke. Tražimo da se restriktivno tumači kada je moguće da se isključi javnost.

Vrlo prosto i jednostavno da se shvati suština ovog amandmana. Dobro je što se u ovom Predlogu zakona nastupa princip materijalne istine koja u suštini ništa nije ni značila.
Dakle, kao da postoji materijalna i ne znam koja druga istina i dobro je što se napušta, što ne postoji to više kao obaveza suda, već su stranke koje učestvuju u postupku dužne da obezbede dokaze za činjenice na kojima temelje svoj tužbeni zahtev.
Ono što ne sme da stoji, a napisano je u poslednjem stavu ovog člana, je da se uvodi jedno ograničenje za raspravno načelo. Kada se malo pročačka koja bi to situacija mogla da bude kada je to zakonom drugačije određeno, dakle, propisano kako ovde stoji, onda se vraćamo na teren pretpostavki i prezumpcija.
U pogledu činjenica to je nedozvoljeno. Znači, suštinski je nedozvoljeno, kada se radi o činjenicama, ali veći je problem kod ovog stava koji se ogleda u tome što vi dozvoljavate mogućnost da sud utvrdi neku činjenicu, a da strankama u postupku nije data mogućnost da se one izjasne o tim činjenicama.
To je kontra tumačenje. Samo pogledajte kako je formulisano i upravo će se potvrditi ovo što sam rekao. Vi počinjete rečima da sud ne sme da zasniva svoju odluku ukoliko nije dao mogućnost strankama da se izjasne o tim činjenicama, a dalje, iza zareza, dajete tu mogućnost kada je u pitanju neka prezumpcija. Nema parezumpcije kada su u pitanju činjenice. Vi sada praktično uvodite neko novo načelo. To bi bilo neko načelo formalne istine. Znači, u istinitost neke činjenice, došli ste na bazi nekog dokaza, nekog papira, neke isprave, a da pri tom dajete ovlašćenje sudu da ne mora da omogući strankama da se izjasne o tim činjenicama.
Mi pričamo o članu 7., a ako pričate o tom amandmanu situacija je još crnja za vas. Ako pričate o tom amandmanu i pravite vezu sa tim amandmanom, ja moram da vam kažem da je situacija još crnja iz jednog prostog razloga. Ministre, ovom formulacijom, dakle, vi omogućavate da sud nađe izgovor zašto ne završava efikasno prvostepeni postupak. Mi smo ponudili formulaciju koja neće da spreči posredovanje, ali neće da služi kao izgovor sudu da ne završi prvostepeni postupak.
Mi smo na Odboru više puta pričali o ovoj situaciji. Ceo prvostepeni postupak treba da se zasniva i da se završi na pripremnom ročištu i na ročištu za glavnu raspravu. Ona može da se odlaže i pomera zbog izvođenja dokaza itd. ali u suštini imate samo dva ročišta. U suštini postoje samo dva ročišta.
Ako uzmete kao standard to da vas je rukovodilo i uzmete ovu formulaciju člana 11. onda imate situaciju da će sud biti u prilici da zloupotrebi ovo ovlašćenje, da omogući strankama da posreduju, a on je u obavezi samo da ne pravi smetnju da se oni dogovore, jer bolje je i mršavo poravnanje, nego debela parnica. To je svima poznato. Ali ova formulacija daje mogućnost za izgovor kod sudija da imaju pokriće što ročište nije zakazano u roku od dva meseca, pa sledeće u roku od dva meseca, nego smo pustili stranke da se dogovore. Doduše, to je posebno poglavlje.
Znači, mi samo ovde principijelno rešavamo. Sud je dužan da to uvaži, ali da to ne bude izgovor za nepotrebno odugovlačenje zbog onoga što ste napisali u članu 10. da stranka ima pravo da se njen spor reši u razumnom roku.
Problem je definisati taj razumni rok. Možda sa nekim odredbama o instrukcionim rokovima, kojima se može uticati na sudije da u određenom periodu reše određenu parnicu, može da se deluje. Ova formulacija praktično sprečava sud da zloupotrebi institut posredovanja radi rešavanja spornog odnosa.

Narodski pričano poravnanje nije nova kategorija koja se formira tek ovim zakonom. Ono postoji, oduvek je postojalo i postojaće. Koliko su stranke slobodne da raspolažu sa svojim zahtevima, toliko su i otvoreni prostori da se ona dogovara, razgovara, pregovara, sporazumeva i na drugi način rešava neki spor, pa bez obzira da li sud posreduje u smislu odredbi Zakona o parničnom postupku i da dolazi do istine, ili on prihvata njihov sporazum, koji nije u suprotnosti sa onim osnovnim načelima izraženim u članu 3. stav 3. ovog zakona. Nekako nas prati to član 3. stav 3. već 40 godina. Gotovo da se taj član ne menja.
Ono što zbunjuje jeste činjenica da se ova odredba nalazi u osnovnim odredbama i da je ona stvarno trapavo napisana, da ona može čak i bezobrazno da zvuči u jednom prevodu, a ustvari, po logici stvari, kada se nalazi u osnovnim odredbama ona treba da predstavlja nešto na čemu se temelji određeni institut u Zakonu o parničnom postupku.
Na čemu se on temelji? Temelji se na tome što je od odredbe člana 322. do praktično 329. člana regulisan postupak poravnanja. Regulisan je postupak. Šta onda treba da bude u članu 11? Znači u poglavlju o osnovnim načelima samo treba da bude odredba o tome da sud ima obavezu da omogući strankama da putem medijacije i poravnanja dođu do rešenja spornog odnosa koji bi sud prihvatio ali pod uslovom da to nije u suprotnosti sa onim što je navedeno kao osnovno načelo u članu 2. i članu 3.
Znači, ako se u članu 11. nešto propisuje onda mora da se propiše na takav način da sud ne shvati to kao mogućnost za neku vrstu zloupotrebe, jer „sud će nastojati”, to može da se protumači da sudija, pojedinac u svakom trenutku može da kaže: „Hajde vi pokušajte da se pomirite a ja ću da odložim ročište, pa da vidimo, javite mi se za toliko i toliko”. E, to ponašanje sudije, koji bi protumačio član 11. Predloga zakona na ovaj način, treba da se zaustavi i zato je data ova formulacija da sud ne treba da spreči, on treba da omogući strankama, a stranke će, verovatno i pre nego što se odluče na pokretanje postupka, da pokušaju da postignu neko poravnanje.
Kada pogledate u kom kontekstu je u članu 11. napisano „pre početka postupka” i vidite odredbe o sudskom poravnanju, videćete da su oni promašili temu. Naravno, promašili su temu, pre svega u članu 11. I mi sada elementarno pokušavamo da ispravimo to.
Kažem da usaglasimo član 11. sa odredbama 322. do 329. Vlada kaže ne, ovo su napisali neki profesori. Promenjen je jezik. Malo je bilo potrebno da se menja naš postojeći Zakon o parničnom postupku. Sve u svemu, tu nema više od 20 članova koje je trebalo promeniti.
Taj zakon je dobar. To što je praksa loša, što je neko zloupotrebljava je materija koja mora da se uredi Zakonom o uređenju sudova, Zakonom o sudijama, a videćete u nastavku rasprave na pet mesta ono što suštinski pripada Zakonu o uređenju sudova i Zakonu o sudovima ubacuje se u Zakon o parničnom postupku. Zašto bi to opterećivalo stranku? Zašto bi parničnu stranku opterećivalo kakav je odnos između prvostepenog i drugostepenog suda? Stranku to ne interesuje. Ako su već imali namere da nešto prilagođavaju onda su mogli da prepišu odredbe nekih zakona koji su ove stvari na sasvim dobar način rešile.
Međutim, naš zakon o parničnom postupku je dobar zakon. Verovatno je bilo potrebno promeniti, usaglasiti 20 odredbi.. Ima nekih stvari ovde koje su i za pohvalu. Limitirano je trajanje parnice zbog smetanja poseda u prvostepenom postupku, maksimum 90 dana što je dobro. Dobro je što se sa ozbiljnošću ide prema pripremnom ročištu, ali ne valja što je odgovor na žalbu, odgovor na tužbu, postavljen kao obavezan podnesak. Pa ne može da bude obavezan podnesak, jer je u suprotnosti sa načelom dispozicije, slobodne volje stranaka koje učestvuju i u tom kontekstu oni idu čak toliko daleko da negiraju i stranačku sposobnost nekim strankama.
Ukoliko se ovaj zakon, ovakav, izglasa i krene njegova primena, budite uvereni, vratiće nas najmanje 40 godina unazad, ne 20, ne 30, nego 40 godina. A možda i više.

Ovim amandmanom se pokušava da se ispravi nešto što praktično ne može da se ispravi. To moram da kažem i da usmerim vašu pažnju na član 2. i član 4. Predloga zakona. Ako sada pogledate u jednom nizu član 2, član 4. i član 15, videćete da je došlo do opšte zbrke pojmova.
Verovatno se pretpostavlja da se informacija od javnog značaja kao termin ne vezuje samo za lokaciju, mesto i status onoga koji ima informaciju, pa se onda "javnog" tumači kao državnog, paradržavnog, bliskog državi, ono što vi definišete kao organ vlasti u jednom od sledećih članova.
U članu 4. vi govorite o opravdanom interesu da javnost zna, da dobije tu informaciju, pa ste i to podelili u dve grupe. Za neke gde zakon stvara prezumpciju, ako je pitanju život, zdravlje, bezbednost, odnosno ne bezbednost nego zaštita okoline, a za drugu grupu ste rekli da ukoliko organ ne dokaže da ima interesa da se ne objavi, onda se smatra da je i to informacija za koju postoji opravdani interes da se objavi.
Naravno, kao posledica te zbrke dolazi član 15. u kome se amandmanom dodiruje samo onaj deo koji se tiče jezika komunikacije, ali vi imate u jednom od sledećih stavova da onaj ko podnese zahtev ne mora čak ni da navede razlog zbog koga mu je potrebna ta informacija. A kao tražioci informacija mogu da se pojave pravna, fizička lica, a po vašem konceptu i stranci.
Mislim da ste u toj demokratizaciji prevazišli sve moguće okvire. Ustav ne daje to pravo da se na ovakav način tretira onaj ko traži informaciju i Ustav ne omogućava da on u startu ima takva prava. Ne garantuje Ustav. Budite svesni da mi imamo kapilarnu mrežu špijunskih struktura na teritoriji Srbije, a to su oni koji pišu optužnice, verovatno će da dohvate i srpsku gardu i nekoga još, jer pripremaju ovi iz nevladinih organizacija. Oni će ovo ovako da protumače – kuc, kuc na vrata, dobar dan, ja sam taj i taj, meni je potrebna ta informacija.
Uzmite u obzir i nedostatak koji ste instalisali u članu 2. stav 2. pri definisanju šta sve može biti informacija. Onda, praktično, kompletan rad je otvoren kao konzerva. Otprilike, to je isto kao kada je Svilanović došao za ministra inostranih poslova, pa je ukinuo šifre za komunikaciju između ambasada i Ministarstva inostranih poslova. Ne, Maja Nikolić je rekla da to ide faksom; kaže - šta će nam šifre, kada četiri Amerikanca u susednoj kancelariji kontrolišu sve.
Verovatno je isto i sada. Ako vam je ovo radio Vodinelić, Rakić - Vodinelić, Vodinelić, povlačite ovo, ne valja ništa. Sve što su oni napisali nije zaživelo, ni Zakon o radiodifuziji. O ovome smo pričali kada se donosio Zakon o javnom informisanju. I on je unakažen. Ovo neće da zaživi, zapamtite. Ili povlačite ili prihvatajte ove amandmane da ovo koliko-toliko na nešto liči.

Javio sam se povodom ovog amandmana da upozorim poslanike većine da je potrebno da obaveste predlagača zakona da ova odredba člana 44. sa naslovom - Naknada štete, ne može da postoji u ovakvom obliku, jer u ovom obliku nijedan sud neće dosuditi naknadu štete. Na to moram da vam skrenem pažnju i ujedno da kažem da se ovim amandmanom koji je podnet ovaj član ne popravlja. Sastavni deo ovog člana 44. je odredba člana 5. i člana 7.
Moram da vam ukažem na to da i danas sudovi imaju problema sa primenom odredbe člana 199. i 200. Zakona o obligacionim odnosima, a naročito posle donošenja Zakona o javnom informisanju. To je ona tvorevina koju je ovde branio Žarko Korać i umesto konkretnih odredbi sa preciznim uputstvom kako sud da tumači tu odredbu mi smo došli faktički u još veću konfuziju, gde nema zaštite ličnosti, nema mogućnosti da se ostvari naknada štete ako se ugroze prava ličnosti.
Samo pravim paralelu sa ovom odredbom, jer ovom odredbom se dozvoljava mogućnost nastanka štete ukoliko sredstvo informisanja nije blagovremeno dobilo informaciju ili se pojavio neki protekcionizam pa je jedno glasilo dobilo, a drugo ne.
Na ovom primeru se vidi besmislenost ovog koncepta zakona. Valjda Vlada i ostali državni organi komuniciraju sa javnošću, kada su u pitanju informacije od opšteg interesa, na taj način što izdaju saopštenja, drže konferencije za štampu i na tim konferencijama pokazuju onu elementarnu otvorenost za pitanja kojima bi se dopunila osnovna informacija sa kojom neki organ vlasti ide prema javnosti.
Ovakvom odredbom o naknadi štete samo ćete stvoriti situaciju da sudovi ovu odredbu neće da primene, jer ne mogu iz ove formulacije da pronađu šta je to bila autentična volja zakonodavca, šta on štiti, koje dobro, koje pravo. Zbog toga kažem da se amandmanom ne može popraviti ovaj loš tekst.
Kod naknade štete nema improvizacija, ne postoji mogućnost da se nešto improvizuje. Može biti materijalna, može biti nematerijalna. Kako da dokaže koju je štetu pretrpeo? Kako da dokaže tiraž? Kako da dokaže vezu tiraža sa tom informacijom koja bi navodno bila od značaja da je kojim slučajem objavljena?
Naročito vas upozoravam na odredbu da ukoliko neko sredstvo javnog informisanja objavi neistinitu informaciju onda je organ vlasti, po ovom predlogu zakona, dužan da da tačnu informaciju. Sve to stavite u kontekst odredbe o naknadi štete i videćete da imamo zakon koji ne može da se primeni.

Evo i na ovom članu se vidi da nije dobro kada se nešto prepiše iz nekog zakona ili se postupi po preporuci Komiteta ministara i tako dalje. Mi još imamo neraščišćeno pitanje, ne znamo šta je sve Mićunović prihvatio i kojih je to dodatnih pet uslova prihvatio kada smo primljeni u Savet Evrope prošle godine, ali da ne širim temu dalje.
Ovako postavljena odredba o nadzoru u članu 45. ne može da stoji. Prema članu 1, ovim zakonom se uspostavlja poverenik kao samostalni državni organ, dakle on je sam u vršenju svoje nadležnosti. On propisuje šta treba da radi, kako se bira, koja su mu ovlašćenja. I, onda se u članu 45. kaže da nadzor vrši ministarstvo nadležno za poslove informisanja. Tu mora da se precizira da li se odnosi na upravni ili na inspekcijski nadzor. Ako se odnosi na tip inspekcijske kontrole, onda u ovom zakonu fale odredbe o merama i radnjama koje može da preduzme inspektor koji to vrši. Ako se radi o upravnom nadzoru, onda to radi Ministarstvo pravde preko svog dela.
Postoji još veći problem, dakle, ministarstvo koje je nadležno i za poslove informisanja, a to je sada ovo što se tiče kulture i medija, ne znam tačno kako se zove, u stvari je i organ vlasti koji treba da primeni ovaj zakon.
Naime, ako novinar ili građanin proceni da se neka informacija od značaja za javnost nalazi u tom ministarstvu, on može da se obrati tom ministarstvu, da to ministarstvo ne postupi u skladu sa ovim zakonom, da ne poštuje one rokove od 15 ili 40 dana, da po prigovoru i žalbi to dođe kod poverenika koji može da donese rešenje i da naloži da ministarstvo mora da pruži tu informaciju, i tu se sada ministarstvo javlja kao nadzorni organ koji kontroliše poverenika.
Ovde nema logike. Onaj ko vrši nadzor je u jednom specifičnom položaju, u jednoj situaciji da vrlo precizne odredbe zakona restriktivno tumači i vrši kontrolu svih onih koji sprovode ovaj zakon. Tamo ste dali definiciju šta se sve smatra organom vlasti, ali ovako dolazi do sukoba. Znači, poverenik kontroliše ministarstvo koje je nadležno za poslove informisanja u jednom delu, a onda ministarstvo sutra dođe i kaže – sada ćemo kroz nadzor da vam pokažemo da ne možete tako da radite.
Ponavljam, nije dovoljno samo da se prepiše neki tekst, nije dovoljno samo da se zadovolji potreba jedne nevladine organizacije, koja je u izradi ovoga omastila ruke, kao što rade ovi eksperti, a ja sam napomenuo, to su Vodinelić, Rakić i Vodinelić opet, kao i još jedna grupa eksperata koji su dobili ekskluzivno pravo da kažu šta su to evropski standardi i kako oni treba da se primene.
Molim vas, mi smo na isti način kao što vi danas pokušavate doneli, i ovde je većina usvojila, Zakon o javnom informisanju, Zakon o radio-difuziji i zakon o lustraciji. Da ne nabrajam, ima još desetak zakona koji ne mogu da se primene kod nas. Jednostavno, ovo je pravljeno za vanzemaljce.
Kako će u Pirotu ili u Crnoj Travi neki činovnik da primeni ovaj zakon, da li je neko o tome razmišljao, jer ko će da proceni šta je to od javnog značaja, gde postoji naročito opravdani interes javnosti, gde ne postoji mogućnost zloupotrebe da se lični podaci iznesu?
Naime, kada je neko došao na ideju da donosi ovaj zakon, on je verovatno imao u vidu četvrtu, petu, a možda i šestu generaciju ljudskih prava i sloboda, ali je zaboravio na odredbe našeg Ustava, jer tu se nalazi prva generacija sloboda i prava čoveka, zaboravio je na situaciju koja je u Srbiji i na mogućnosti koje mogu da se ostvare.
Ovde je nešto napisano, sve je lepo, sve je po nekim standardima, ali šta vredi kada je neprimenljivo i kontradiktorno. Ova odredba kako ste je napisali i one prethodne, član 5, 7. i 11, odudaraju od pravnog sistema Republike Srbije.

Sudeći po dnevnom redu mi u ovoj objedinjenoj raspravi imamo praktično šest tačaka dnevnog reda, a sudeći po dokumentaciji koju smo dobili od Vlade dobili smo pet predloga zakona. Možda sam nešto pobrkao, ali verovatno će to sekretar da raspravi i zbog toga sam malopre i prišao da ih pitam o čemu se radi.
Dok se to ne razreši, dužan sam da u ime Srpske radikalne stranke iznesem generalne primedbe koje se tiču ovakvog postupka koji se vodi pred Narodnom skupštinom Republike Srbije.
Na početku moram da kažem da se, sudeći po obrazloženju, ustavni osnov za ove predloge zakona nalazi u odredbama Ustava, član 72. stav 1. tač. 1. i 4. Ako se pogleda šta piše u Ustavu onda se vidi da ovakav zakon, kao specijalni zakon kojim se daje praktično kontragarancija, ne poznaje Ustav Republike Srbije.
Kada se u Ustavu Republike Srbije kaže da je Narodna skupština dužna da uredi sistem u oblasti ekonomskih odnosa sa inostranstvom, onda su to zakoni, obimni i opšti akti, koji na principijelan način regulišu sve tačke i sva pitanja tog sistema, a nama se ovde nudi nešto što može biti i pojedinačna odluka, samo što je na vrhu napisano da je to zakon. Hoću da ukažem na to da koncept Ustavne povelje, Ustava Republike Srbije ne poznaje ovu mogućnost.
Međutim, pošto je već postala praksa da Republika Srbija, u Narodnoj skupštini, daje kontragarancije; to je rađeno prošle i pretprošle godine povodom nekih drugih zajmova koje je uzela i SRJ i državna zajednica, a zbog ona dva koloseka, gde praktično republike - države, kao pravna lica sa punim sadržajem, jer je državna zajednica samo pro forme subjekt međunarodnog prava u personalnom smislu, ali u onom suštinskom, realnom nije, jer gotovo da nema ni imovine, nema ni sredstava sa kojima bi mogla da bude garant ispunjavanja svojih obaveza, pre svega svojih obaveza, zato se pribegava ovoj operaciji da praktično imamo četvorostepeno dogovaranje oko jednog kredita.
Neko sa saveznog nivoa inicira postupak dogovaranja, zainteresovani se uključe, napravi se sporazum, on se ratifikuje u Saveznoj skupštini; e, pošto to ništa ne znači, onda je potrebna kontragarancija Republike Srbije, jer ona ima imovinu, ona može da bude nosilac prava i obaveza, jer je državna zajednica nosilac nekih prava samo u personalnom pogledu. To se praktično svodi na podizanje zastave na jarbolu ispred Organizacije UN.
Ako pređemo i preko ovog nedostatka, pošto za protekle dve - tri godine to i nije bio nedostatak, jer je ovde po principu nove realnosti formirana psihoza - dohvati što možeš da dohvatiš iz inostranstva; da li je to plaćanje onima koji su 5. oktobar izvršili na ovaj način i pomoć da stabilizuju svoju vlast, ili je stvarna pomoć za potrebe građana - to možda u ovom trenutku i nije toliko bitno. Bitna je ta nova realnost koja se zasniva na tome da se i za elementarnu akumulaciju koju ovo društvo nije sposobno da odvoji kao neminovnost javlja novo zaduživanje.
Ako se saberu ovi iznosi, bez obzira za koliko godina treba da se taj iznos vrati, koja je kamatna stopa i koji nivo vlasti se zadužuje, suštinski i realno to je oko 250 miliona evra. Za nekoga je to malo, za nekoga je to veliki iznos. Verovatno za one kojima su ta sredstva namenjena predstavlja iznos koji znači organizaciju posla u zdravstvu, u elektroprivredi, vodovodu, gradovima, ali se nad svim ovim nadvija jedno pitanje – da li ekonomija i javne finansije ove države to mogu da izdrže?
Tim pre ako se podsetimo da je 2001. godine masovno bilo zastupljeno da se gotovo na svakoj sednici Savezne skupštine po dva-tri sporazuma ratifikuju, počevši od onog gde je Švajcarska bila garant za naš pristup međunarodnim finansijskim institucijama, odnosno garantovala je otplatu nečega što bismo mi reprogramirali, pa je to bila ulaznica za sva buduća zaduženja. Znači, sa tom praksom se nastavlja.
Najveći nedostatak Zakona o budžetu i Zakona o rebalansu budžeta, o kome smo pre nekoliko dana raspravljali ovde, jeste što u suštini u onim silnim papirima nismo videli konsolidovani bilans javne potrošnje. Njega tamo nema. Nema ga jer je izokrenut, ne samo u obrazloženju, nego i u onim čuvenim članovima 3, 5. i 6, gde nastupa jedna najobičnija igra reči.
Kao igru reči treba shvatiti i iskazani deficit. Sa gledišta Zakona o budžetskom sistemu iskazani deficit, što se tiče neposrednih korisnika, u suštini ništa ne znači, jer budžet može da troši samo ono što ima. Ono što nema ne može da troši. Ali deficit kada se iskaže, javlja se kao prostor koji dozvoljava Vladi da na nekom drugom tržištu obezbedi sredstva, da li emitovanjem hartija od vrednosti ili ulaskom u neke kreditne aranžmane (naravno, opet sa odabranim bankama) i posebne aranžmane u pogledu kamatne stope koja se takođe dogovara vraćajući te kredite.
Apsolutno sam siguran, s obzirom da i ova vlada nastavlja ekonomsku politiku prethodne vlade, jer u tom smislu nije bilo ni personalnih promena. Setimo se, 2001. godine krenula je neka nova ekonomska politika, sa Labusom i Dinkićem; imala je prekid dva-tri meseca 2003. godine, kada kadrovska kombinatorika nije dala nekih rezultata, te jedan više nije bio član ni upravnog odbora Agencije za sanaciju, a jedan guverner NBS.
Posle nekoliko meseci oni su se vratili na vlast, nastavili sa istom ekonomskom politikom, ali sad sa drugim pozicijama. Sada kritikuju prethodnu vlast. Kritikuju onu vlast u kojoj su bili, kao što sada, kada Srbija kritikuje DS, aplaudiraju poslanici Nove Srbije, a oni su prošle godine donosili sve te zakone i učestvovali u svemu tome što DSS kritikuje.
To mora javnost da zna, da bude upoznata, jer ovo je jedna najobičnija medijska igra koja treba da obezbedi uslove da u ovoj zemlji finansijski lobiji nesmetano rade svoj posao, nezavisno od toga ko će biti na vlasti. Jedno od sredstava koje garantuje tako nešto jesu ovakvi zakoni.
Kada izađe predlagač ovog zakona, on kaže – ko ne glasa za ovaj zakon, taj nije za Klinički centar, nije za sređivanje ulica u Beogradu, za gradski vodovod u Nišu i Novom Sadu, za elektroprivredu. Kod elektroprivrede ima dva-tri ugovora. Jedan je za upravljanje sistemima, neka oprema radi izračunavanja vršne struje i obračuna sa jednog mesta potrošnje itd. To kod nas postoji.
Karakteristika svih kredita koji su ušli u ovu zemlju od 2001. godine jeste da je najmanje 35% sredstava ostalo u inostranstvu ili je vraćeno drugim kanalima. To su ove konsalting usluge, tu vam se javljaju ovi eksperti, Pitić i kompanija, Begović, svi koji nude usluge, Vlahović sa njegovom firmom, koji takođe nudi usluge; tu se malo operu pare i vrate se onom sponzoru.
Kako se to radi, pokazaću vam na jednom primeru. Ko god ne veruje, neka ode do Makiša. Švedska je poslala kredit, mislim da je 2 miliona evra, da se sanira nešto što je urgentno.
Zamislite, nisu urgentne ni šine, ni neki transformatori, nego krov, po novoj švedskoj tehnologiji. GG firma odavde, to je tih 35 posto, sredila krov najboljim materijalima, i šta vredi, on prokišnjava još gore nego onaj stari.
Slična situacija je i sa rekonstrukcijom ove pruge koja ide prema Mladenovcu. Svečano otvaranje, biće brzina 120 kilometara. Sad razmišljaju kako da smanje na 50-60, da ne bi ispadali vozovi.
Ako treba da se ređaju primeri kako su upotrebljene pare od kredita, pomoći, u kojim aranžmanima, što državnim, što privatnim, onda svi u publici treba da shvate jednu stvar - da onaj ko je protiv ovog zakona nije protiv vodovoda u Beogradu, protiv vodovoda u Nišu, nego je protiv načina na koji se obezbeđuju sredstva, protiv toga kako će ta sredstva da se utroše, protiv toga što će neko ta sredstva da stavi u svoj džep, a svi će morati da vraćaju, preko poreske politike ili na drugi način, bez obzira ko vraća, pričamo o garanciji i kontragaranciji.
Kada Republika Srbija daje kontragaranciju, ona garantuje vraćanje tih sredstava sredstvima Republike. Sredstva Republike koja se nalaze u budžetu su, pre svega, sredstva koja se putem poreza, carina i drugih dažbina obezbeđuju kao javni prihodi. Te javne prihode plaćaju građani Republike Srbije. Zašto bi građani Republike Srbije bili transmisija preko budžeta, odnosno budžet transmisija, da građani Republike Srbije plate nekome onih 35 posto koje je stavio u svoj džep?
Nedavno smo imali lokalne izbore. Ako ništa drugo, makar je korektno da se zastane sa ovom tačkom dnevnog reda, da se nove lokalne vlasti izjasne povodom ovih kredita. To ne znači da ako je pre dve godine Skupština grada Niša donela odluku da pristupi ovakvom zaduživanju, da će i u novom sazivu skupština da prihvati tu obavezu. Elementarno je da se pita nova lokalna samouprava da li oni procenjuju da u njihovom delu javnih finansija postoje sredstva u nekoj bliskoj budućnosti za servisiranje ovakvih zajmova i ovakvih kredita.
Na ovo što sam rekao ne može da utiče navod predlagača koji kaže – dajte da uzmemo te pare, prošlo je sve moguće procedure, postoje potrebe. Postoje potrebe, ali postoje i činjenice. Činjenice kažu – bez obzira na vašu statistiku o rastu industrijske proizvodnje, o nekim dobrim privrednim tokovima, privredna klima je loša, privatizacija – videli ste i sami dokle je stigla. Javne finansije će svakim danom imati sve veći problem i mali će biti efekti pomoći koja dolazi iz inostranstva, da li preko Narodne banke, da li preko drugih transmisija, gde se upumpavaju sredstva, a dokaz za to jesu velike državne devizne rezerve. Drže se velike državne rezerve da ne bi pukao sistem.
Po logici stvari, ako su došle devize iz inostranstva, za toliko treba da se štampa dinara. Zato se dinar povlači, da bi se očuvao sistem, da se ne bi srozao, da se ne bi pojavila inflacija, ali ne inflacija zbog štampanja novih para, nego iz potpuno drugačijih razloga.
U takvim uslovima, novo zaduženje. Da se opet ne desi posle nekoliko meseci – mi demokratski odlazimo sa vlasti, a šta ostavljamo, ne znamo. Vi ste došli, pa razmišljajte šta ste zatekli.
Zato mi moramo da upozorimo i da kažemo da se ne slažemo sa ovakvim nekontrolisanim zaduživanjem države. Država treba da se zadužuje za one pouzdane, jake projekte, od kojih građani i privreda imaju koristi i gde je sprečena mogućnost zloupotrebe tih sredstava. Iskustvo za ove tri-četiri godine pokazuje da zloupotreba nije sprečena. Država ne raspolaže mehanizmima da spreči zloupotrebu. Zašto? Zato što se razlog zloupotrebe nalazi u strukturama državne vlasti.
Nijedna afera na relaciji inostranstvo - Republika Srbija nije rešena. Afera oko šećera godinu i po dana ne može da se reši. Zašto? Zato što su svi uključeni, oni koji su do pre nekoliko meseci bili na vlasti i ovi koji su sada na vlasti. To je ta kohabitacija. U kom delu se ogleda kohabitacija? Dok se navodno nešto ne desi, sklope uslovi za neke nove izbore, pa će opet da se prekomponuje.
Kao što vidite, sva ova uzajamna pljuvanja mesecima ništa ne znače. Čim gazda kaže - ujedinjujte se, dolaze radikali, oni kažu - za demokratiju smo. Kao da postoji demokratski lopovluk i običan lopovluk. Lopovluk je lopovluk. Razlika između velikog i malog lopova je samo u tome koliko je bilo para u kasi. U principu oni su isti, namera im je ista.
Znači, ovo je druga faza ekonomske politike DOS-a, koju sada sa pozicije vlasti sprovode kreatori te politike. Barem što se tiče Republike Srbije dok je bila prethodna vlada tu politiku nisu sprovodili kreatori, već na nižem rangu neki činovnici, Pitić, Đelić i da ne ređam dalje. Sada su se pojavili prvi u tom lancu, koji su u neposrednom kontaktu sa Međunarodnim monetarnim fondom, Svetskom bankom i još nekim asocijacijama.
O tim asocijacijama najbolje je govorio gospodin Labus, a to je sve lepo citirano u onom predlogu za izglasavanje nepoverenja potpredsedniku Savezne vlade na 182 strane, gde je tačno priznao šta je uradio. Znači, ekonomska politika se ne vodi ovde, ne vodi se prema našim mogućnostima i našim interesima, nego prema diktatu sa strane.
Neki put ova zaduženja idu radi očuvanja sistema, a neki put zato što stvarno postoji potreba, ali onda dolaze onih 35%, pranja i nas neko ovde stavi pred situaciju - ako nisi za već si protiv, onda si ti i protiv građana.
Samo zbog toga sam izašao da kažem da SRS nije protiv građana, protiv vodovoda, sređivanja ulica, nije protiv otvaranja novih kopova za eksploataciju uglja, nije protiv onoga čemu bi možda trebalo da budu namenjeni ovi krediti i ovi zajmovi, ali je protiv ovih pojava.
Naše javne finansije neće biti u mogućnosti da izdrže ovaj nivo zaduživanja. Videćete za nekoliko meseci, ove velike devizne rezerve i ovo veštačko držanje kursa javiće se kao bumerang. To se odavno javlja i posledica toga jeste svakodnevni realni pad životnog standarda građana. Međutim, pošto to dugo traje, vi ste izgubili osećaj za crtu. Znam zbog čega ste izgubili osećaj za crtu, jer kada ste dolazili na vlast dolazili ste sa pretpostavkom, samo da vas podsetim, da kod građana u slamaricama postoje dve milijarde maraka, pa kada je krenula ona zamena marke - dinar, dinar - evro, onda se guverner u ono vreme pohvalio da je bilo osam milijardi i da je bila loša procena, kod građana ima para.
Da je ta logika prisutna dokaz je kada je ovde na dnevnom redu bila promena zakona o akcizama, jedini argument je bio - narod vozi kola, znači ljudi imaju pare za gorivo. Za neke druge poreze i akcize jedini razlog i kao kriterijum korišćeno je to - ima, vozi se, koristi se, biće. Možda u Beogradu, ali prođite Velikom Planom, Smederevskom Palankom, idite u Prokuplje, Leskovac, Vranje i druga mesta. Idite tamo na ulicu, pa ih ubedite u to što pričate. Kada im kažete o ovim kreditima, da će od ovoga da se poboljša to i to, odmah im kažite ko će da vrati.
U svakom pogledu sve ove zajmove, da li se aktivirala kontragarancija ili ne, vraćaju građani. Zašto? Sve su ovo javna preduzeća i naplaćuju svoje usluge. Kome? Građanima. Iz kojih sredstava mogu da vrate? Iz sredstava koja uberu. Ako se zaduže opet moraju da vrate. Ako je zaduženje kratkoročno, radi premošćavanja neke dospele obaveze, opet plaća korisnik usluge, sve to građani plaćaju. Da li će građani biti u mogućnosti da servisiraju ove zajmove?
Uostalom, imamo nove lokalne samouprave i neka provere da li su i dalje na pozicijama Demokratske stranke od pre dve godine. Ako jesu na tim pozicijama - u redu, obezbedite većinu i izglasajte. Ukoliko nove lokalne samouprave ne žele ove projekte i na ovaj način da realizuju, da ovako zatvaraju finansijsku konstrukciju, onda povucite ovo, tim pre što su ovi sporazumi potpisani odavno, ratifikovani odavno u Saveznoj skupštini, pre dva meseca.
Preispitajte volju. Možda volja lokalnih vlasti više nije ovakva. Možda volja upravnog odbora Elektroprivrede nije ovakva. Ja građanima vrlo pouzdano iznosim podatke. Toliko puta je skočila cena struje i samo po nalogu Međunarodnog investicionog fonda.
Vreme postoji, sat i po za Srpsku radikalnu stranku i ako niste u mogućnosti da ovo zapamtite onda čitajte stenograme, a ako vam je dosadno imate drugi način da se zabavljate.
Vreme neumitno teče, vreme sve dokazuje, sve pokazuje. Vreme ne može da se zaustavi, mada bi neko voleo to da se desi, ali ne može, ide, i to vreme koje dolazi upravo nam govori i kazaće nam da su ove reči koje iznosim ovde velika i surova istina.
Znači, mora da se proveri volja lokalnih samouprava. Građani Srbije su nekoliko puta imali prilike da čuju kako im se povećava cena struje samo po nalogu Međunarodnog investicionog fonda. To nije bio zahtev i interes Elektroprivrede, bar dok je bila javno preduzeće na nekim pozicijama gde je morala da vodi računa i o interesima građana. Međunarodni investicioni fond je rekao vrlo prosto i jednostavno da cena struje u nekoliko etapa mora da se poklopi sa tim nivoom cene struje.
To je bio nalog iz inostranstva, kao što je bio nalog kako da se usklade penzije, kao što je bio nalog da se poveća cena lekova, kao što je bio nalog da se proganjaju neki u Srbiji iz prethodne vlasti. To su sve nalozi iz inostranstva. To nije originalno razmišljanje prethodne i ove vlade. To je zadatak koji oni moraju da ispune.
U okviru tog zadatka nalazi se i ovo. Za nalogodavce ovo su mrvice, ali ovi imaju zadatak da to predstave kao nešto epohalno, kao pronašli su nešto, svet ih hoće, deli kapom i šakom pare. Gde završavaju te pare? Ko će to da plaća? Da li će privreda, da li će ova država biti u stanju da servisira ovo?
Iole ozbiljniji ekonomisti upozoravaju Vladu i Narodnu banku Srbije da nam preti ozbiljna dužnička kriza, da ne upotrebim onu drugu reč. O tome ova vlada mora da vodi računa, osim ukoliko stvarno nije rešila da da doprinos onima koji tvrde da će ovo biti verovatno najgora vlada u istoriji Srbije, a mnogi pričaju da će po svim karakteristikama to upravo biti takva vlada. Vodite računa.
Mi ćemo biti protiv ovakvog predloga zakona i ovakvog načina trošenja ovih sredstava, ali nismo protiv vodovoda, protiv "Elektroprivrede", gradskog saobraćaja, nismo protiv onoga što je interes građana. Ovde se ne nalazi interes građana, već interes finansijskih lobija koji je i formirao ovu vladu koja je dužna da radi po nalogu iz inostranstva, i to je sada samo druga faza. Pričaću vam ja i o trećoj.

Predsedniče, mislim da imam pravo na repliku, jer je nedvosmisleno da je predstavnik Vlade imao u vidu moj govor kada je izašao i komentarisao ovde. Sada bih se koncentrisao na ono što ne stoji. Znači, moj prethodnik je izneo nešto što i faktički ne stoji, ne postoji. Kaže - 14,2 milijarde evra je bilo zaduženje neke od prethodnih vlada. Pri tom, ja stičem utisak da moj prethodnik nije čitao svoj dokument.
Mi smo skoro na jednoj od sednica Odbora za finansije ili Zakonodavnog odbora imali prilike da predstavnici Ministarstva finansija iznose podatke i kažu - od 1990. do 2000. godine nije bilo nikakvog novog zaduženja, nikakvih kreditnih aranžmana sa MMF-om, sa Svetskom bankom itd. Nedvosmisleno je utvrđeno da se taj dug od 14,2 milijarde evra odnosi na period pre 1990. godine. To je prosta činjenica, to u Ministarstvu finansija postoji, to je njihov podatak.
Današnje zaduženje je 9,8 milijardi evra. Nisam baš siguran da je naš bruto društveni proizvod viši od 11 milijardi. Ako se to sada stavi u neki odnos, onda to nije 56%, nego malo više. Što se tiče bruto društvenog proizvoda i načina izračunavanja, moram da kažem da je malo promenjena metodologija u protekle dve godine u odnosu na 1990. godinu. Promenjena je metodologija i ne ulazim u te detalje.
Što se tiče deviznih rezervi i stare devizne štednje, preporučio bih mom prethodniku da ode do Zemuna, Trg pobede 3, da kupi knjigu koja se zove "Šta uze levica, a ne zna desnica". Knjiga je napisana još 1994. godine. To je stenogram svih sednica Anketnog odbora koji je ispitivao zloupotrebe u pogledu onoga što se kobajagi naziva stara devizna štednja.
Utvrđeno je sve: i uzroci, i posledice, i ko je odgovoran i ko treba šta da uradi. Nažalost, zahvaljujući nekim ljudima koji su tada predstavljali neke stranke koje su danas na vlasti, taj izveštaj nikada nije ugledao svetlost dana i nikada nije usvojen u Saveznoj skupštini. Da ste pročitali tu knjigu, bilo bi vam mnogo jasnije kakva je pozicija SRS-a.
Pričate o sterilizaciji deviza koje dolaze iz inostranstva. Ja nisam pledirao da sve što dođe iz inostranstva treba da dobije svoje dinarske ekvivalente i da se pusti u promet u Srbiji. Vi ste to pogrešno shvatili. Samo sam kritikovao visok nivo deviznih rezervi u uslovima kada se sve drugo obrušava i raspada. Nisam rekao - devizne rezerve usmeravajte ovamo ili onamo.
Možda ste mogli nekim drugim merama ili, kako vi to kažete, operacijama na finansijskom tržištu da regulišete količinu novca i da vidite šta može da utiče podsticajno na razvoj naše privrede, ali shvatite jednu stvar. Naši izvoznici nisu stimulisani, niste još otvorili temu, samo nekontrolisanog uvoza, i niste zatvorili temu odgovornosti kreatora i onih koji vrše ovu ekonomsku politiku ove četiri godine. Posledice će biti vrlo, vrlo loše.
Ako već mislite da odgovarate, replicirate, onda se koncentrišite na zaduženje. Nemojte da idete od Kulina bana, jer čim krenete od Kulina bana onda nešto nije u redu u vašem predlogu.