Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6940">Zoran Krasić</a>

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka

Govori

Koliko imam vremena, gospođo Čomić?
Nemojte da se sekirate, častiću vas nešto malo vremena, da što pre odemo u tu Evropu.
Naravno, gospodine Šutanovac, sve što budem rekao nemojte, molim vas, lično da shvatite. Vi imate velike simpatije kod mene, prvo, zato što ste naučili dobro zapadnu granicu Srbije, više puta ste demonstrirali da to znate. Taj vaš vrednosti sud o toj granici, to je nešto problematično, ali ste zapamtili tačno koridor, kote, tačke, tu vas podržavam apsolutno.
Druga stvar, vi ste moj Topličanin. Gde mi iz herojske Toplice jedan na drugoga? Ne ide nikako. Nema nam ga Mićuna, pa da budemo još jači. Nije to samo šala, nego i velika zbilja.
Sada bih krenuo redom. Vidite, otkad smo uključili ove naše mlade poslanike, izveštili se oni, gospodine Šutanovac. Vidite šta napravi ovaj Stevanović? Lepo vam objašnjavao, vi njega napadoste, Nada jadnica, samo što nije kukala još. Ali, evo ga i papir iz opštine, iz njihovih struktura, to ću kasnije da vam dam.
Znači, sve što je rekao Stevanović piše tu. On ima taj poslanički kapacitet da kaže, pa ga vi tumačite kako hoćete. To ću posle da vam dam, samo da potvrdim onu osnovnu tezu da, kada je u pitanju SRS, ne pričamo to baš tako nasumice, šta naiđe, onako džumle, što bi rekle moje Nišlije, nego ipak ima to nekog smisla, ima nekog sistema. No da se vratimo na ovih devet zakona, ne deset, kao što smo malopre čuli, koji se tiču te saradnje naše vojske sa inostranim vojskama.
Vidite, rekoste – za proteklih deset godina dobili smo, ili malo više, pomoć od ovih država iz NATO pakta. Šta se podrazumeva pod pomoću, gospodine Šutanovac? Dobili smo i kasetne bombe, dobili smo osiromašeni uranijum, dobili smo i svojevrsnu epidemiju, kako kažu Paja Momčilov i njegove kolege lekari, ovog umiranja od karcinoma, ali naravno, nijednog trenutka ovo što pričam ne stavljam vama na teret, vama na dušu.
Zna se ko je bombardovao, ko je bacao, ko je kružio ovde, ko je "Milosrdnog anđela" angažovao zbog KiM pa pogodio Novi Sad. Sve se to zna.
Dalje, rekoste da smo za ovih nekoliko godina dobili velike investicije. Da vas podsetim, 2000. godine je bilo reči – čim dođe DOS odmah šest i po milijardi preko granice dolazi. Neko je u to poverovao. Poverovali su ljudi i za besplatne akcije od hiljadu evra. Besplatne akcije hiljadu evra? Koliko košta to? Pa, nije baš tako. Beše i "Fijat" itd. To na dušu svakome ko saopštava, a još više na dušu onima koji pristaju, saučestvuju i veruju u to.
Kažete, dve milijarde i 700 miliona nekih investicija je došlo. Verujte da građani Republike Srbije to nisu videli, nisu ni osetili. Ne kažem da je to išlo preko Ministarstva odbrane. To je jedna politika, proevropska politika. Dolazi neka pomoć. Zna se koliko koštaju usluge koje se plaćaju u inostranstvu. Zna se sve, i pranje para itd. Gospodine Šutanovac, to vama uopšte ne stavljam na teret. Nemate potrebe da se osećate prozvanim niti bilo kome u ovoj sali.
Ali vam samo kažem da kada se saopšte podaci o tim investicijama, pa da li je pomoć, da li je grinfild itd, slabo se to primećuje. Čim se to slabo primećuje onda se podgreva sumnja. To je potpuno normalan logički proces. To kada građani razmišljaju i rezonuju tako to nije sužena svest, da znate, nego ima nekog osnova da se o tome razmišlja.
Pričate o nekim investicijama, da nisu došli neki stranci neki naši ne bi mogli da rade itd. Pa ste pominjali neke firme. Neću da ulazim u to. Evo, juče je bio neki ugovor, pa kaže kreće fabrika tamo u Leskovcu, za svakog novog zaposlenog četiri hiljade evra država daje itd. Niste vi to rekli, to je Mlađa juče rekao u Leskovcu za čarape. Bilo je na televiziji. Verujem RTS-u.
Da li znate zašto mu verujem? Zato što plaćam pretplatu. Ne bih plaćao pretplatu da vam kažem iskreno, ali moram da plaćam jer biste me prozivali posle, pa da kažu posle kakav je to poslanik koji ne plaća pretplatu. Zato plaćam zato što mi je gusto, zato što me je strah. Sve i svašta možete da izmislite ovde. Sada da vidimo šta ste sve to izmislili.
Potpuno nepotrebno ste, gospodine Šutanovac, ušli u neku raspravu s nama. Znate da imamo taj pres-kliping, da sve beležimo, pamtimo itd.
Vidite, 31. maja 92. godine bili su savezni izbori za Saveznu skupštinu, dva veća, Veće građana i Veće republika. Doduše, za Veće republika nije pošto se išlo preko Narodne skupštine. Formirana je Vlada. Na čelu Vlade Milan Panić. Budite sigurni da nije srpski radikal. Stavite ga gde god hoćete.
Posle nekoliko dana je izabran prvi predsednik SRJ Dobrica Ćosić. Sa svima je u prijateljskim odnosima, ali mu se ne sviđa SRS. Nemojte da ga stavljate nama na teret, molim vas, nije lepo. Ministar inostranih poslova - Ilija Đukić. Pošto je došao iz Kine, bio je tamo ambasador, verovatno nije ni znao da postoji SRS u to vreme u SRJ. Ministar informisanja - Miodrag Perišić, jedan od osnivača DS.
Pričam samo o činjenicama, molim vas. Momčilo Grubač je bio reformista itd, ali više pripada vama nego nama. Ograđujem se. Od Tibora Varadija se ograđujem, on nije srpski radikal. Molim vas, nemojte njega da napadate. I da ne pričam dalje.
(Žagor u sali.)
Hoćete li još da nabrajam vaše kadrove? Dobro.
U Skupštini je bio gospodin Dragoljub Mićunović, Desimir Tošić. Vi ne znate u to vreme, tada sam bio poslanik i isto sam sedeo ovde i isto je Mićun tamo sedeo. Desimir Tošić, Miroljub Labus. Miroljub Labus je ostao zapamćen po tome što smo ga učili šta je budžet. Dve godine nije znao šta je budžet. I bio je ovaj što je ambasador bio u Americi, profesor sa Ekonomskog fakulteta, zaboravio sam mu prezime, ali bili smo tu.
Znate da je i tada donet Zakon o materijalnoj transformaciji Vojske Jugoslavije. Pretpostavljam da ovi što su skinuli uniformu, što sede pored vas, da se sećaju tog perioda, pa su obuhvaćeni i stanovi i materijalno-tehnička sredstva itd.
Sve da vas podsetim, mogu da vas podsetim i za Pale. Ne vidim ništa loše što se tamo jeo vo, odmah da vam kažem. Kada Srbi međusobno sarađuju ja sam prezadovoljan, to vam iskreno kažem, ali nekako mi je čudno to vaše odricanje od svega i od svačega.
Meni je bilo drago kada Radovan Karadžić pređe preko Drine pa ode kod Mićunovića ili kod Ljube Tadića. Stvarno mi je bilo drago. Ne treba toga da se odričete.
Što napadate SPS? Nemojte, to su vaši koalicioni partneri, da li vam se sviđaju ili vam se ne sviđaju, sednite u neku sobu pa se dogovorite. Nemojte da trpate nama, tada da smo mi bili proganjani. Em, tada proganjaju i sada ponovo proganjaju. Dajte, nađite neku meru.
Znači, ovaj program danas je preporučljiv za sve uzraste zato što poprilično pomaže. Neko reče, tu je Kole, Kosta je to malopre rekao. Kaže – kakav je to vaš stav kada je u pitanju Španija itd, ako sam dobro razumeo? Da li znate o čemu se radi? Osnovna poruka naša je bila u uvodnom izlaganju, a dao sam ga u ime SRS, da povučete ove predloge zakone. Pa, mi poštujemo što Španija nije priznala nezavisno Kosovo, pa smo vam dali podršku kada ste ambasadora častili odnosno dali neko odlikovanje.
Mi svaku državu podržavamo koja ima hrabrosti da kaže da ne priznaje nezavisno Kosovo. Podržavamo i svaku državu i smatramo da nam je prijateljska koja je u ovom sporu odnosno u ovom postupku, pošto to nije spor, pošto nema formalno-pravno suprotstavljenih strana, pred Međunarodnim sudom pravde dali pozitivno mišljenje u prilog našem stavu. Cenimo, poštujemo. Kažemo otvoreno, to su naši pravi iskreni prijatelji.
Ali, molim vas, ima nekih stvari gde moramo da zastanemo, da se orijentišemo, da ne napravimo grešku.
Pazite šta kaže Ministarstvo odbrane. Gospodine Šutanovac, ovo je sa vašeg sajta, Ministarstva, tako da sve što budem pročitao, ako budete prigovarali onda ili sebi prigovarate ili ovom vašem čoveku iz Ministarstva koji je dao intervju. Državni sekretar nije mačiji kašalj.
To je ipak zvaničnik Ministarstva, to je sa vašeg sajta skinuto, gde vi kažete šta su prioriteti vašeg ministarstva. Ali, to su prioriteti državne politike. Ministarstvo koje se bavi ekologijom može da stavi ekologiju na prvo mesto, ali Ministarstvo odbrane, Ministarstvo policije, Ministarstvo spoljnih poslova zna se da moraju da slede ono što je zacrtana državna politika po prioritetima kako je nadležni organ odredio.
Vidite šta ste rekli. "Prioriteti: evropske integracije, odbrana teritorijalnog integriteta i suvereniteta na Kosovu i Metohiji, regionalna saradnja i ekonomska saradnja sa svetom.
Što malo ga niste obrnuli ovo? Mi mnogo više kao država zavisimo od toga da l' ćemo da sačuvamo teritorijalni integritet i suverenitet, nego od evroatlantskih integracija.
Sinoć sam gledao na televiziji jednoga, kažu da je nekada bio predsednik, pa on kaže "i Srbija i svet". Znači, nema alternative, nego on tera, ali on je otišao u Hag. Isporučili ste ga u Hag. Taj vrednosni kriterijum je nešto problematičan, sumnjiv. Znate, koga zmija peči, on se i guštera plaši.
Evo vam sada primera u ovim vašim tekstovima sporazuma koje ste nam dali ovde da ratifikujete. To je vrlo interesantna stvar. Na bazi iskustva ne moramo da idemo mnogo daleko, da ne idemo na diližanse, kao što beše neko juče ovde pričao ili golube pismonoše, da krenemo na devedesete godine naovamo ili da krenemo od 1381. godine.
Gospodine Šutanovac, malopre ste rekli da su te glasine, ti pamfleti što se pišu, da su to obične gluposti. Samo da vas podsetim, 1981. godine u Prištini, evo ga i Veljko, on će da vam potvrdi, iza vas je, studentske demonstracije su krenule zbog tanjira pasulja u studentskom domu. Je l' tako Veljko? Rekli su da je to izgovor. Ovaj pamflet može da bude izgovor, ali nešto krupno može da se valja.
Ne morate baš da idete u detalje, ja vas shvatam. Shvatam da su svi držani službenici koji nastupaju prema inostranstvu špijuni. Špijuniraju za svoju državu i to podržavam, odmah da vam kažem. I podržavam, ako su ova dva gospodina, gospodine Šutanovac, Branislav Milinković, to je naš ambasador tamo, i ovaj vaš vojni predstavnik Nebojša Đukanović, general, brigadni general, ako idu tamo da skupe tu dokumentaciju da mi upoznamo neprijatelja, tu je svaka podrška.
To što se vi bili na nekom školovanju, ako je to u funkciji da znate kako diše neprijatelj, pa ja vas podržavam. Ja vas podržavam, evo Kosta i ja idemo u tu Parlamentarnu skupštinu NATO pakta, samo se bavimo špijunažom. Skupimo dokumentaciju da čujemo šta ovi pričaju, šta ovi razmišljaju. Sada smo uvatili da je glavna stvar energetika.
Zato je vuna kod Amerikanaca, kod EU, kad je u pitanju Rusija - postoji opasnost ako zavrnu naftovod i gasovod, ekonomska kriza u Zapadnoj Evropi. Zato oni njih poštuju. Mi to podržavamo i zato vas mnogo ne čačkam - te letilice, bumbar, glista itd, ne, to mene ne interesuje. To je struka. Mene interesuje politika. Dajte efekte od te politike.
Gospodine Šutanovac, evo vam jedan primer. Ne očekujem da mi vi odgovorite, odmah da vam kažem iskreno, nemojte da se shvatite prozvanim. Nado, ne očekujem ni od vas. Evo o čemu se radi.
Uzeo sam ovaj Predlog zakona o potvrđivanju memoranduma, pa tu je sad Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske, ako izostavimo ovu vojnu saradnju u pogledu sportista za premijer ligu, onda moram da vam skrenem pažnju da recimo u preambuli ovog sporazuma stav 2. kaže – imajući u vidu potrebu da doprinese jačanju mira, stabilnosti i razvoju odnosa između zemalja u Evropi i svetu, u duhu Povelje UN. Pazite, Ujedinjeno Kraljevstvo se poziva na Povelju UN, pa onda Helsinškog završnog akta i Pariske povelje za novu Evropu.
Ja se pozivam na ovu dokumentaciju. Savezna Republika Jugoslavija, bivša SFRJ, ona se pozivala na ove akte - da granice ne mogu da se promene u Evropi, da mora da se poštuje, da se razvija saradnja, susedstvo itd. Pa u Povelji piše da ne može da bude bombardovanja. Zna se, Savet bezbednosti, pošto mu je glavni zadatak očuvanje mira i uspostavljanje mira, ali se zna procedura kako se donosi rezolucija, kako se donosi odluka, koje se države blokiraju, šta se blokira itd.
Vidite, oni su koji su kršili to, znači imamo dokaz da je kršeno. Zašto imamo dokaz? Pa, vodili smo postupak, pa vi ste zastupali, kada kažem "vi", nova vlast je zastupala onu našu tužbu protiv država NATO pakta. Naš Đerić je zastupao tamo, išao je, borio se, pali smo na nadležnosti. Kaže - Savezna Republika Jugoslavija nije bila članica UN, ne primenjuje se Statut. Pa ne leži vraže, posle dve godine - primenjuje se kada je u pitanju tužba BiH. Vidite kakvi su to kriterijumi.
Sve ove povelje koje sam pomenuo, međunarodne dokumente, ova jedna univerzalna i ove dve koje se odnose na Evropu podrazumevaju – da nema nasilne promene granica. Čak su toliko daleko išli, ako se pojavi sumnja da može da izbije neki konflikt na nekoj teritoriji, da li između dve države ili unutar neke države OEBS šalje svoje posmatrače da se to smiri, da se sredi itd – a oni prekršili to.
Čak su Nemci, sećate se 1999. godine, prvi put posle Drugog svetskog rata dobili pravo da vojno intervenišu u nekoj državi, zbog one njihove prošlosti i agresivnog rata koji su vodili oni su trpeli te sankcije. Sada mi vi kažete kada da im verujemo. Šta, sada će da promene mišljenje o Povelji UN, o Pariskoj povelji za novu Evropu? Taj dokument se nije menjao.
Sve su to dokumenti iz 1980. i neke godine, koji su obavezivali 1990, 1991, 1995. i 1999. godine i kada smo hteli da primenimo Rezoluciji 1244 preko Saveta bezbednosti itd. Pa su rekli – ma gotova stvar. Amerikanac reče pred vama – zaboravite ovo što ste pričali.
Evo da idemo na ovaj drugi ugovor. Isto je Sporazum sa Nemačkom i tu se u preambuli u stavu 2. kaže – Pariska povelja za novu Evropu, pa dokumenti OEBS itd. Samo vam dajem primere – da ne smete bezrezervno da verujete u sve, jer stičem utisak da se ovde veruje u sve. Čim dolazi nešto iz EU, to je tako – to mora da se prihvati, ne sme da se odbije. Ne valja za nas – znamo da ne valja, ali moramo da se prikažemo da sve to prihvatamo, da su sve to neke vrednosti.
Voleo bih da Srbija bude centralistička država, ni manje ni više nego isto kao Francuska – eto zalažem se za to. Ali se kod vas menjaju kriterijumi. Kažete – jeste u Francuskoj, ali nije u Holandiji, nije u Belgiji. Onda ćemo da izvučemo ono što je iz Holandije i Belgije da ga primenimo ovde, a nećemo ono što je iz Francuske. Tako tumačite te evropske standarde.
Naravno, stalo nam je do dobrosusedskih odnosa sa svima. Naravno da nam je još više stalo da nam budu prijatelji oni koji shvataju našu poziciju i naravno da treba da se sarađuje, ali ta saradnja ne sme da podrazumeva da se odričemo nečega, da pristajemo na nešto. Osnovni problem kod ovih ugovora, gospodine Šutanovac, jeste što sada ja iznosim naš stav. Možda se vama ne sviđa, ali je to naš stav.
Mi smatramo da ovi prioriteti o kojima je pričao predsednik Republike, Vlada se izjasnila, vidim da ste prihvatili i vi u Ministarstvu, jeste, znači posle ovih reči - to su odbrana teritorijalnog integriteta i suvereniteta na KiM, regionalna saradnja i ekonomska saradnja sa svetom, a evropske integracije ukoliko su vaši prvi prioriteti.
Malo smo samo pretumbali te prioritete, zbog čega? Nalaže nam Ustav Republike Srbije, a svi smo vodili kampanju da se donese baš onakav Ustav, sećate se, pa smo gutali neke stvari, neke stvari su prošle bezveze, ali nema veze. Stalo nam je da u preambuli bude KiM, pa smo nagurali u zakletvu predsedniku Republike – vernost KiM-u. To je ta priča.
To je ta priča, i ima ta priča i drugi deo. Rusija smatra da treba da se razvije neki novi sistem bezbednosti u Evropi. (Uzvici iz sale: Prošlo je vreme.)
Nije, imam još dva minuta. Vi ste shvatili ono – da sam vas častio. Nisam vas častio. Taman posla da vas častim vremenom, pa meni je stalo da ne idemo takvom brzinom kao što vi mislite. Treba kritički da se sagledava sve i interesno, Nado, da se sagledava sve – da se stalno podvlači crta i da se vidi da li je od neke akcije plus za Srbiju ili minus. Ako je minus, beži dalje od toga, ne radi. To je naša politika.
Nije naša politika da se svađamo s vama, nego da vas upozorimo da ne napravite veću grešku, jer iovako ionako mi za koju godinu moramo da preuzmemo od vas vlast da spasavamo ovu državu. Tako je bilo i 1998. godine. Svi se dogovarali, pa nisu mogli da se dogovore. Oni krenuli sa pripremama da otmu KiM. Ušli srpski radikali, pa koliko-toliko, makar za godinu dana to smo sprečili.
Makar za godinu dana i nisam ni ja zadovoljan, odnosno ni vi niste zadovoljni da vršite vlast i vi mislite da treba neke stvari bolje. Naravno da treba bolje.
Mi služimo tu da vas malo upozorimo da baš ne zabrljate mnogo. Evo, kao što vidite, nema nijedne ružne reči. Pohvalio sam gospodina Šutanovca zato što mi je zemljak i mi špijuni kada odemo u inostranstvo da pokupimo tu dokumentaciju, da shvatimo to sve, gospodine Šutanovac znači – energetika, klimatske promene i zabrana trgovine ovim nuklearnim naoružanjem, to su prioriteti. To treba da budu i naši prioriteti.
Dok ovo sa Šarićem i sa ovima to malo pročistite. Nemoguće je da se milijarda i 300 opere u državi, a da niko od državnih službenika nije odgovoran. Ko politički daje podršku tome, znam da vi znate, ali kada dođe vreme i vi ćete, gospodine Šutanovac, to da nam kažete. Evo častio sam vas tri sekunde.
Gospođo Čomić, verovatno bi mi trebalo pet minuta da samo pobrojim ove zakone koji su u ovoj objedinjenoj raspravi. To je dosta komplikovano. Mi smo se nešto dogovorili unutar poslaničke grupe da podelimo taj posao, ali opet nećemo moći da obuhvatimo sve te zakone koji su danas u okviru ove spojene tačke dnevnog reda. Radi javnosti, tu postoje neke međunarodne konvencije, protokoli na koje čim to uđe u skupštinsku proceduru mi i ne možemo da imamo neki značajniji uticaj zato što je to po sistemu uzmi ili ostavi.
Radi se o međunarodnim konvencijama i Saveta Evrope. Vidim da je ovde jedan protokol. Odnosi se na ženevske konvencije iz 1949. godine. I to svakako jeste naša obaveza ukoliko želimo da shvatamo priključak sa civilizovanim svetom, ali to je neka naša nasušna potreba. Nije to samo pitanje integracija nego u drugoj polovini 20. veka imperijalizam je kao jednu od svojih tekovina dao spoljnu trgovinu, međunarodne standarde itd. To verovatno i nije veći problem.
Ima nekih drugih stvari koje su stvarno problematične. Naravno, ima neki broj zakona koji se tiču potvrđivanja bilateralnih sporazuma, da li je u pitanju Švajcarska, SAD i ima jedan koji se odnosi na Tursku, neki se odnose na vizne olakšice i putovanje, neki se odnose na diplomatske statuse, odnosno status diplomatskog osoblja, status bračnih drugova diplomatskog osoblja.
Za sve njih je karakteristično to, iznosim stav SRS, što moramo da napravimo jedno razgraničenje. Jer ulazimo u neke bilateralne odnose, pre svega sa prijateljskim zemljama, te odnose produbljujemo, razvijamo ukoliko to prijateljstvo jeste iskreno i na obostranom interesu.
Postoji jedan set, mislim da su tri zakona, o potvrđivanju nekih sporazuma koji su sa Republikom Crnom Gorom. Koliko vidim po ovim datumima to su skorašnji sporazumi - avgust 2009. godine, januar 2010. godine i vidim da je takođe januar 2010. godine. Jedan je sporazum o izručenju, drugi je o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima i pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima. Sad se postavlja pitanje da li su nama takvi sporazumi potrebni? Pa jesu, ako se borimo protiv kriminala.
Kakva nam je praksa sa, recimo, Crnom Gorom - pa, loša, najblaže rečeno loša. Niko ne bi mogao da se pohvali. Da li postoji neko prijateljstvo? Postoji između građana, naroda koji žive u Crnoj Gori, i građana Republike Srbije. Što se tiče vlasti u Crnoj Gori - ista meta isto rastojanje. Praktično od 1995/96. godine Milo Đukanović je na sve moguće načine krenuo da pomogne da se sruši režim gospođe Slavice Đukić-Dejanović, da se sruši taj režim.
Branio sam državu, nisam branio režim. SRS je branila državu i interese građana, nije branila neki režim. Često sam obilazio tamo tu Crnu Goru, gledao šta ide, kako ide i svima je bilo jasno da to klizi, da to odlazi, ali ne samo što odlazi, nego ide i antagonizam.
Međutim, ima nešto što nije otišlo, što je ostalo kao saradnja, a to je organizovani kriminal. Crna Gora je bila poprilično sigurna kuća za kriminalce iz Republike Srbije. Kad kažem "iz Republike Srbije" nemojte to samo da vezujete za prebivalište, državljanstvo, nego i kao teritoriju gde kriminalac ordinira.
Pa beše i priča o tome da je Zlatibor najvažnija destinacija za zimovanje ljudi iz Crne Gore. Pa ispade vole pršutu. Međutim, nije vole pršutu, nego tamo se vrši primopredaja materijala - ovi robu, ovi pare. Tamo smo počeli da gledamo prvo one lepe džipove, pa uglađene ljude, koji nam svojim izgledom demonstriraju evropske vrednosti.
Tek pre jedno otprilike sedam-osam meseci ova vlast je shvatila, možda je ona to i ranije shvatila, ali počeli su da malo ozbiljnije razmišljaju da neko zabija nož u leđa. Sećate se? Srbija je nekako uspela u Generalnoj skupštini da izdejstvuje jednu odluku da se pokrene postupak da bi se dobilo savetodavno mišljenje o samom proglašenju nezavisnosti Kosova, ali odmah dan sutra Crna Gora priznala nezavisno Kosovo. Pa su otvorili ambasade, pa da vam ne pričam tamo Ulcinj, Utjeha i onaj deo tamo, sad se više ne zna ni katastarski ko je vlasnik.
Jednostavno, vlast u Crnoj Gori, potenciram vlast, režim Mila Đukanovića, on se trka sa Knjazom Nikolom, da vide ko će u istoriji Crne Gore da bude zapamćen kao najduži diktator ili vladalac. Mada teško da može Knjaza Nikolu da pretekne. Ali, očigledno da gura.
Nekada je bio najmlađi premijer, vidite sad koliko to već slavi, skoro 20 godina koliko je već na vlasti. Jedno vreme nije bio, ali vrag odneo šalu, brže se vratio.
Sad se postavlja pitanje šta njih obavezuje, kad kažem njih – vlast u Crnoj Gori? Da li ih obavezuje Ustav, zakon, međunarodna konvencija, propis ili surovi lični interes? Juče su ili prekjuče u parlamentu Crne Gore imali raspravu o poverenju Vladi Mila Đukanovića. Znate koja je argumentacija korišćena - ono što je SRS napisala 2001. godine u knjizi "Cane Žabac, balkanski kralj duvanske mafije" tako valjda nešto beše.
Ali, kada se to napisalo vlast u Srbiji se smejala, kaže – to Šešelj nešto opet, teorija zavere, kakav Cane krojač, kakvi ovi, kakvi đavoli, to nema ništa itd. I to smo opisali i šta je rekao Srećko Kesner. Ovde kažu, u to vreme Vlada kaže – to je sve izmislila Fabrika duvana iz Rovinja. Kaže to je sukob tih duvanskih mafija. Onda pogledasmo te knjige, pa videsmo u Njujorku se vodi postupak protiv velikih proizvođača, Filipa Morisa, Britiš tabaka itd.
Beše u to vreme neki veliki ekspert ovde kod nas i on pozva FIU, znate onu agenciju, beše tamo onaj Volf Minić, pa ga ovi ovde odmah uhapsiše. Neovlašćeno nosi pištolj ili beše nešto oko kola itd. I sve se zataškavalo. Mi pričali, upozoravali, vi se smejali. Slatko ste se smejali, to moram da vam kažem.
Beše nagrada – ko da neke podatke, dobiće po 300 hiljada maraka da se reši nešto što je ostalo iz prošlosti. Vojislav Šešelj napisa to, vi se opet smejete. Ubiste se od smeha.
Mi pričasmo da Milo Đukanović na šest meseci šalje sestru advokata u Bari da malo odnese onom tužiocu da se zataška to tamo - vi se ubiste od smeha. Vodiste postupak protiv Vojislava Šešelja zbog klevete. Jeste, a tužilac zbog uznemiravanja javnosti. Pa ostade u istoriji Danko Laušević sudija, koji je presudio, a zaboravio na imunitet. U to vreme ministar Vladan Batić se krstio levom i desnom rukom, kakvi ljudi postoje u sudu. Vi se smejete ponovo, slatko ste se nasmejali.
Pričasmo o tome da to menja svoj oblik. Poneki put ovde u šali, kad vi dignete galamu na pušače kažem - ne dirajte pušače, oni redovno finansiraju i mafiju i državu, svako jutro na trafici. Rekoše strani proizvođači, ako mi otkupimo ove fabrike u Srbiji prekinuće se šverc - procveta šverc. Rekosmo da bambadava to vi prodaste tamo, a sad vi napadate nekoga ko je prodao Duvansku industriju u Nišu. Sve smo vas na vreme upozoravali. A vi se ubiste od smeha. Slatko se nasmejaste.
Naravno, kao pre jedno pola sata, gluposti, teorija zavere, i one kvalifikacije, i terate vi to, ne ljutim se, već sam naviko. Vi kad nekoga napadate, taj može da se ponosi. Kao što je sramota, kad NATO pakt časti nekoga sa nekim odlikovanjem, kao veliki fan NATO pakta. Skoro dobi jedan to odlikovanje, a to da se naježi čovek, da ti je neprijatno, onaj ko te bombardovao, da te časti nečim, pa kaže - to je naš pravi predstavnik u Srbiji. Bruka i sramota, ali on se čovek time ponosi, šta da mu radim. Sve vas na vreme upozorava, smo, apsolutno sve.
Mogu da vam pričam i o švercu od Nikšića preko Milića, boksita, cigareta, goriva - sve je to išlo. Država je morala da zna. Nije država to mogla da, kako država, stavi šaku na oči, i kaže – nema. Sve je u redu. Mir, mir niko nije kriv, sve je fino. Ali, kad se smanji bara, znate, smanji se bara, krokodili malo se ugoje, onda počne da igra meca i postaje vrlo, vrlo opasno.
Možda vam ovo deluje malo šaljivo, ali sam pokušao da vam objasnim da politički razlozi za naše nezadovoljstvo kao države prema onome što vlast u Crnoj Gori radi prema nama postoje i da je naša ljutnja opravdana, to je valjda jasno.
Što se tiče te ekonomske saradnje, izvinite molim vas, otkad je platni promet u Srbiji i regionu prešao i nalazi se u rukama banaka, država je izgubila sve mogućnosti da kontroliše tok novca, sve. Sada ono što je bio unutrašnji promet, sada je spoljnotrgovinski promet. Ono što je bilo unutrašnje plaćanje, sada je plaćanje prema inostranstvu. Ide preko banaka konto-korentnih računa, kad se to zavrti u okviru jedne iste banke, pod istim nazivom, koja posluje na celoj teritoriji bivše SFRJ.
Odete u Sarajevo, pogledate reklame za banke, isto kao da ste u Beogradu. Odete u Podgoricu, isto kao da ste u Beogradu, i nazivi banaka, i bankomati, i ono trkanje, jedna pored druge otvaraju itd. Odete u Budimpeštu isto, odete u Prištinu isto. Gde je tu država? Ona se sporadično javi kada je u pitanju neki interes. Da li je to državni ili neki lični? Verovatno više kada je u pitanju neki lični, kada se nekome pripreti i postanje smetnja organizovanom kriminalu.
Ovo pričam da bi se shvatilo da je mala vajda od ovih sporazuma kada je u pitanju Crna Gora, jer će na prvo mesto da se stavi pre svega interes Mila Đukanovića i ono što je oko njega, i što njega okružuje. On ima svoje eksponente ovde u Beogradu. Oni se hvale, i Beograd i Srbija treba stvarno da se ponose. Zašto?
Zato što smo očigledno najbolja država u regionu. Svako bi hteo da bude izbeglica u Srbiji, ne bi hteo da bude u Hrvatskoj. Petsto hiljada izbeglica imamo ovde. Valjda je to dokaz da ih je neko proterao sa neke teritorije. Multietničnost je ostala u Srbiji. Ima incidenata, nekog narušavanja, ali ne može da pokvari to.
Ima nekog loma i na tim fudbalskim utakmicama sa navijačima, ali očigledno to BIA drži da bi policiju trenirala jer ovako bi se zapustili, nema nikakvih sukoba, da održavaju kondiciju, jer se neverovatne stvari dešavaju. Na zvezdinom severu pobiju se međusobno navijači istog tima. Kako je to moguće spontano? To nije spontano, nego verovatno policija trenira strogoću, da opravda što drži one kacige. Treba da se prekine sa ovom glumom.
Znate, imamo sad situaciju da organizovani kriminal kontroliše političke stranke. Daću vam samo jednu temu za razmišljanje, možete posle svi da osporavate, da kažete da Krasić nije u pravu.
Recimo, imate ove izbore u Aranđelovcu. Tajkuni i predstavnici organizovanog kriminala su zainteresovani da pobede njihovi. Ko su njihovi? Njih to uopšte ne interesuje. Oni će da daju jednoj stranci, drugoj stranci, trećoj stranci, da bi bili sigurno da bilo koja stranka ako pobedi njihov kriminal neće da se dira.
Vrlo prosto i jednostavno. Mišković, Beko, oni će da finansiraju sve osim SRS. Zašto? Kontrolišu i vlast i opoziciju. Mediji su u rukama organizovanog kriminala. Kako procene, neko će da bude i najlepši, najpametniji, najbogatiji, evropski tip. Tri put se tušira, znate, on je za Evropu. Ovaj se tušira subotom, kad ga privedu, on nije evropski tip. To su ti kriterijumi. I narod i političari samo zaluđeni, misle radi se neki državni poso, a radi se poso za neke druge.
Da je Ivica Dačić kojim slučajem bio juče onako baš spreman, mogao je da ode u sindikat i da pohapsi sve. Tamo su bili predstavnici sindikata, Vlade i tajkuna. Oni pričaju o svojim interesima. Ovde se parlamentarna rasprava završi preko medija dva meseca pre nego što dođe zakon u Narodnu skupštinu.
Kreira se već javno mnjenje i onda dođe ovde i kada dođe ovde u poslepodnevnim satima Narodna skupština desetkovana, samo 10% od ukupnog broja poslanika je tu. Koji? Jedini te isti uvek. Ista meta, isto rastojanje. Mi kritikujemo, iznosimo argumentaciju, podnosimo dokaze, tražimo da se reši itd, vi se smeškate. Sad će Nataša da vam pokaže knjigu i povodom te knjige ste se smeškali i meca zaigrala.
Zaigrala zato što koristoljubivost kod onih ljudi koji koordiniraju unutar organizovanog kriminala ne zna za granice. Svako može da im smeta i svako može da im bude pogodan.
Do pre nekoliko dana uopšte nisam znao da postoji prezime Šarić. I danas sumnjam da taj čovek postoji, verujte. Možda ne postoji taj čovek. Da čovek koga niko živi ne zna organizuje kriminalnu grupu od, kako kažu, 200 do 400 ljudi i da milijardu i 300 i nešto miliona evra opere, da to uđe u legalne tokove, pa ljudi, to neće da vam poveruju ni deca koja idu sa roditeljima do autobuske stanice.
Ko će da veruje u to? Gde je tu bila država? Gde su tu bili predstavnici vlasti? Zar je moguće da svaka organizovana kriminalna grupa u svakoj državnoj instituciji ima svoje, da ne idem dalje, makar špijune? Da organizovana grupa bude brža od države za dva koraka, a ovde slušamo kako nam se kunu ministri da organizovani kriminal u sukobu sa državom ima da izgubi borbu. Niko nije pobedio državu. Pa neće oni da pobeđuju državu, oni već imaju svoje u vlasti.
Sada ispada ovo što pričam da se borim protiv vetrenjače. Opet ćete slatko da se nasmejte. Nema nikakvih problema, smeškajte se do mile volje, samo se vi smejte, ali to je naša realnost. Nije valjda da Cvetković stavi šaku na čelo i nema, sve je u redu, puj pike ne važi. To su ti naši problemi.
Molim vas, mi na ovom zasedanju imamo 90 i nešto zakona. Aman ljudi, pa to je uvredljivo. Sada je 14 zakona spojeno u jednu raspravu. Ko će to ozbiljno da pogleda? Pazite, sa ovakvim načinom rada devalvirate sve ove međunarodne konvencije. Da nije Elvira onako lepo ispričala o ove dve konvencije Saveta Evrope, ostalo bi nezabeleženo da je i to bilo na dnevnom redu. (Aplauz.)
Dobro što je 22, nego to će biti u četiri ujutru. Računam da i oni koji su ovce pogubili da su se vratili kući, pa će da upale televizor da gledaju.
Nego, malo tu šalu na stranu, mislim gospođo Đukić-Dejanović da ste danas postigli svetski rekord, oko 30 i nešto zakona smo u toku dana, 37 prešli. Svaka čast, to je za svaku pohvalu. Gotovo da konkurišemo bugarskom parlamentu, oni su na hiljadu zakona na engleskom jeziku usvajali.
Nije valjda? Ali moram da vam ponovim da zapamtite. Nadam se da ne tumačite ovo da je podsticajno da sledeći put 60 zakona za dan. Ne, nego samo da vam skrenem pažnju da tu ima stvarno ozbiljnih zakona o kojima treba da se razvije parlamentarna diskusija, da se pronađe neka mera da se vidi šta u stvari Vlada radi, jer vršeći ovu zakonodavnu nadležnost, mi istovremeno i vršimo neku kontrolu nad radom Vlade, pogotovo u načelnoj raspravi, gde je ta slobodna tema poprilično široka, pa može i da se zahvati nešto malo dalje, i neke srodne oblasti.
Imamo ovde stvarno nekih dvanaestak zakona koji gotovo da nemaju neke zajedničke tačke. Sad ću da vam objasnim zašto nemaju zajedničke tačke. U prethodnom setu takođe smo imali jedan zakon koji se tiče Turske. Znači, ta tri zakona koja se tiču Turske i bilateralnih odnosa sa Turskom mogli ste da stavite kao jednu tačku. To bih shvatio, ali ovako ste nam Tursku podelili u dva seta. Nije to lepo. Jeste evropski i azijski deo, ali nije to lepo.
Uopšte ne vidim razlog u obrazloženju zašto je ovo nužno, neophodno. Gospođo Dragutinović, kada budete na sednici Vlade, pa makar neka bude i ona elektronska, telefonska itd, upozorite vaše kolege članove Vlade da smo pre nekoliko godina mi izgubili dosta tih građevinskih poslova na ruskom tržištu.
Nije to zbog toga što je došao Putin, pa je rešio da prekine sa kriminalom, pa onda rasterao itd. Nisu se naši građevinci na ruskom tržištu ponašali drugačije nego ovi drugi stranci koji su tamo radili, nego se pojavila jedna građevinska velesila na tom tržištu. Znate li koja je ta građevinska velesila na ruskom tržištu? Turska, gospođo Dragutinović.
Sad ću to lepo da vam objasnim. Pošto je Turska jedna ozbiljna država, drži do svog dostojanstva, ponosa, nekada velika imperija, ne može to kod njih – došao neko sa strane pa ajde. Ne, na čelu kolone se nalaze njihovi interesi: politički, nacionalni, ekonomski, kulturni itd.
Kao ozbiljna država oni imaju obavezno služenje vojnog roka i to obavezno služenje vojnog roka nije šest meseci kao kod nas, nego godinama. Pošto su relativno mlada nacija sa dobrom stopom privrednog priraštaja, imaju veliku količinu vojnika sa kojim ne znaju šta da rade. Nema toliko lišća da se skuplja kao što smo mi nekada dok smo služili vojsku skupljali, a moraju da plaćaju stajaću vojsku.
Onda su našli dobru formulu da probiju neka tržišta i onda sve te vojnike da prebace kao obične građevinske radnike. Mnogo su im jeftiniji. Zašto? Zato što imaju budžetsku potrošnju za te vojnike i imaju ovo što komercijalno mogu da urade i onda spuštaju cenu i tako razvijaju svoje prisustvo na drugim tržištima. Trenutno u Rusiji nešto slično rade i kineske firme, ali ne preko vojske nego na drugi način.
Znači, svaka država kada pravi neke sporazume, bilo političke, ekonomske, privredne, socijalne, finansijske itd, na prvom mestu, gospođo Kolundžija, ima svoje interese. Znate Nado, zadatak svake vlasti jeste da kao prioritet broj jedan stavi interese države, pa šta god vi podrazumevate pod državom: narod, privredu, ekonomiju, teritoriju, nije bitno. Zašto? Jer su zbog toga dobili poverenje građana da u nekom ograničenom vremenskom periodu vrše vlast.
Znate, ne bih mogao da se ljutim na Tursku što želi da izvrši neku ekspanziju. Na stranu da stavimo šta njihov ministar inostranih poslova priča kada dođe u Sarajevo ili u Beograd itd. Možemo da primenimo ono što je Šutanovac jutros pričao. One epitete, nije bitno.
Ali, oni demonstriraju da se bore za svoje interese. Mi sad ovde imamo jedan sporazum koji se tiče, bukvalno rečeno, infrastrukture na nekom prostoru koji je lokalna samouprava ili Mlađini regioni. Oni nisu problematični, ali je problematična ova naša vlast koja ima patološku želju da po svaku cenu zgrabi pare, pa nije bitno šta se dešava.
Nado, zapamtite, ne postoji ništa prljavije od novca. Novac se svuda kreće, od ruku do ruku, imate i prljave ruke i čiste ruke i zato se novac pere. Zbog toga se pere. Znao sam jednog u Nišu koji je svakog dana, kad ono što zaradi para, stavi u bubanj opere ih, ispegla i stavi pod jastuk. To malo slikovito ovako deluje, ali mnogo asocira na nešto što se zove žargonski pranje novca.
I sada, zbog patološke želje da se dođe do para, pa da li je to pod IDA uslovima, da li je to zajam, da li je to kredit, da li je to bespovratno, ova vlast nam demonstrira za proteklih deset godina da je u stanju da popije svakakvu pilulu, i pilulu koja leči i pilulu koja truje. Ne ljutim se na ove strance, oni imaju vrlo jasne, precizne, definisane, sopstvene interese, sopstvene državne i oni žele da plasiraju gde to mogu. Negde idu sa donacijom, negde idu sa poklonom dok malo uđu, kad malo uđu završavaju poso i to se širi. To je potpuno normalno.
Voleo bih da je Srbija u toj mogućnosti, pa da ekonomski investira prema Kninu, Karlobagu, Ogulinu, Karlovcu, Virovitici, međutim problem je. Evo, vaš Mišković ode u Ljubljanu i oni kažu nema lokacija za tebe, a on je verovatno evropski podoban čovek.
Pa je on organizovao pre dve godine sastanak u Briselu, pa je cela Vlada odavde išla u Brisel da ga podrži, pa on kaže – molim vas, "Delta" je regionalna sila, "Delta" je za EU, ali ne trpi ove blokade, ne trpi ove granice, a Todorić ušo, ušo i onaj "Pevec", mada otišo sada u stečaj. Ušli svi na naše tržište. Zbog čega? Zato što vlast, pojedinci na vlasti imaju neki interes.
Slušali ste jutros Todorovića, jedan je došao sa jednom kesom, drugi je došao sa dve kese, ovaj što je došao sa dve kese za dve godine 11,5 miliona vrednosti akcija. Kaže bio marljiv, vredan. U čemu je bio vredan?
Sa srazmerom kojom se neko bogati u istoj proporciji većina siromaši i onda se javljaju mesije koje dele krave, ovce, sad čujem i ginekologe dele po Aranđelovcu. To i vi znate. Šta me gledate tako čudno? Nisam vam otkrio ništa novo, to priča ceo Aranđelovac. Mesija je mesija.
Znači, mora da se vodi računa o našim interesima kada se stavlja potpis negde. Morate da izvučete matematiku pa da kažete – u ovaj sporazum ulazimo, jer kad se podvuče crta ovde se kod nas javlja plus, taj plus iznosi toliko i toliko. Vi to nemate.
Vi samo kažete – uslov za evroatlantske integracije jeste da kao guske u magli, a ovamo, a onamo, dokazali smo, postupamo po SSP, smanjuje se broj pitanja na upitniku, završićemo posao. Šta ako se ne završi?
Šta će Srbija u EU ako nam ovde spadne nacionalni dohodak na da vam ne kažem na koji iznos? Bilo je raznih obećanja, 10.000 dolara, sećate se – samo vi glasajte za mene, pravimo slobodne zone niz Dunav, 10.000 dolara će da bude, pa hiljadu evra, pa svi obećavaju. Nije problem u onima što obećavaju nego u onima što veruju. To je naša muka.
Sada dolazimo do ovih sporazuma sa Republikom Crnom Gorom. Znači, inostranstvo koje nam je zabilo nož u leđa u odsudnom trenutku. Sad možete da zamislite kakva bi to ekonomska saradnja bila. U tim bilateralnim ugovorima daje se neka mala beneficija u odnosu na ono što je standard.
U ovoj zemlji nisu zabranjena strana ulaganja, dozvoljena su. Imamo odavno zakon o stranim ulaganjima, pa čak imamo po tom zakonu i svojevrsno zamrzavanje. Šta to znači? U onom trenutku kad je izvršeno strano ulaganje, pravi se presek koji su propisi važili, to se garantuje u nastavku, strani ulagač ima pravo na transfer sredstava, ima pravo na reinvestiranje itd. Sve je to lepo, ali nešto stičem utisak da se ovde menjaju kockice.
Da li ste čuli jutros, u ovoj priči o balkanskom ratniku koji se zove, kako vi rekoste, Šarić, nije glavna tema odakle njemu kokain i gde švercuje, nego ko mu je dao državljanstvo. Zamislite to. Znači, ide se iz priče, ne dve tone i nasukani brod, nego ko je dao državljanstvo, kao da je bitno ko je dao državljanstvo.
Zoran Živković je dao državljanstvo Radovanu Jelašiću da bi mogao da bude izabran za viceguvernera. Da li se sećate toga, čini mi se beše novembar 2000. godine?
Znate, čim se otvorila priča o pranju novca, guverner je podneo ostavku. Razmislite o čemu se tu radi. Nemoguće je da u platnom prometu Republike Srbije, koji u značajnom procentu, neću da kažem kojem zato što mogu da pogrešim, zbog činjenice da su vlasnici kapitala u većini banaka stranci, mene uopšte ne čudi to pranje novca. Vi ste legalizovali pranje novca.
Kad kažem vi, ne mislim na ime i prezime, ne mislim čak ni na propise koji važe u toj oblasti, nego mislim na činjenicu da svako ko želi da bude prisutan u organizovanom kriminalu mora da ima svoje ljude u institucijama, u organima itd. Onog momenta kada ste nekritički napravili veliki broj agencija, onda je država rekla – nas ne interesuje to, možete slobodno da radite. To je naš problem, sa tim se suočavamo. Zato je potrebno, ako vršite vlast, budite vlast, zakon u ruke, neselektivno, objektivno, nepristrasno primenjujte prema svakome.
Da li vidite, za proteklih nekoliko godina samo se otvara afera za aferom: "Novosti" - nezatvoreno, "Luka" – nezatvoreno. Podsećam vas na "Sartid". Ta afera još nije zatvorena. Podsećam vas na "Mercedes Benc", smeškali ste se kada smo pričali o tome. Šverc cigareta, pranje para preko izgradnje objekata, da vam ne pričam o Rašeti itd.
To mora na neki način da se zatvori. Ustavni sud niste zatvorili, pun sastav. Ona dva pravosudna organa takođe niste zatvorili. Jednostavno, otvorite priču, krenete nešto, pa onda idete onim principom – važno je da postoji zakon, da smo krenuli, pa ćemo u međuvremenu nešto da sredimo. Evo, tri godine nije ni to sređeno.
Šta to pokazuje? Što gore – to bolje. Kome bolje? Nije bolje onim ljudima koji su ostali bez posla, nije bolje jadnim penzionerima koji već druga godina ne usklađuju se penzije. To je evropski standard, po vama. Sve je evropski standard.
Znate li da imamo Komisiju za hartije od vrednosti, pitanje je kakav je sastav? Podneli ostavke, istekao im mandat. Godinu dana ne predlažete izbor, po onom zakonu koji je nakazan. Veliki sam protivnik toga da bilo koji odbor Narodne skupštine bude predlagač izbora nekog državnog funkcionera. Usaglasite. Imate jednu odredbu Ustava gde se kaže da predsednik Republike može da predlaže. Makar stavite i to, ali da znamo ko je odgovoran.
Ovo – mir, mir, mir, niko nije kriv. Ovde se vodi računa o dikciji, upotrebi reči, da li je neko našminkan, da li nije našminkan, da li je lep, da li nije lep itd, a suština onoga što se priča, to ne, to ne sme ni u medijima.
Prošle godine ste menjali Zakon o javnom informisanju, kako ste rekli, ne da bi se uticalo na način kako se vrši javno informisanje, nego da bi se sprečilo nelegalno poslovanje medija. Od tada je nelegalno poslovanje medija eksplodiralo, bukvalno rečeno.
Što ne primenjujete taj zakon? Džabe donosimo 300 zakona svake godine, kada se svaki od tih zakona primenjuje 5% i tih 5% selektivno.
Da sam rekao u ovoj skupštini ono što je neko rekao pre nekoliko dana, već tri dana bih bio u zatvoru, a vi jedva smete da kažete opomena. Gusto vam je. Zašto vam je gusto? Morate da se definišete.
Što se tiče ovih sporazuma kojima se sprečava dvostruko oporezivanje, odnosi se na naše i strane građane za deo poslovanja, što se tiče naših građana u inostranstvu, što se tiče tih iz inostranstva kod nas, pa da se izbegne dvostruko oporezivanje, tu bi morao da važi samo jedan kriterijum – da li je dotična država priznala nezavisno Kosovo ili ne. Zbog čega?
Mislim da je Estonija, Letonija, nije bitno koja država je u pitanju. Ako bi se ovaj sporazum ratifikovao, verovatno bi hiljadu naših ljudi na neki način bilo oslobođeno obaveze plaćanja poreza, ali imamo 220 hiljada proteranih ljudi sa KiM i ratifikacijom tog sporazuma dovodimo u pitanje sve ono što radimo pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu.
Koja se poruka šalje? Važnije je tih hiljadu ljudi koji rade, imaju firme u Estoniji, Letoniji itd, nego svi ovi koji su proterani i koji se nalaze u Srbiji. Tu vas mi upozoravamo. Nema logike. Kakva je to državna politika?
Ovamo kritikujemo države koje nemaju razumevanja za naš teritorijalni integritet i suverenitet, a ovamo trčimo s njima da napravimo neki sporazum i od države do države, možete da izbrojite na koliko slučajeva bi se to odnosilo. Verovatno na 500 naših građana i na 500 njihovih građana koji posluju ovde kod nas.
Zašto bi mi zbog 500 građana žrtvovali KiM? Znate, ko kolje vola od 700 kg zbog tri kila džigerice, nešto nije u redu sa čovekom. To ovako narodski, da bi se bolje shvatila.
Pobrkali ste prioritete. Nije prioritet pare po svaku cenu, odmah da se shvatimo, pogotovo pare po svaku cenu, a onda nemamo čak ni kontrolu šta se radi sa tim parama ovde, da li se namenski troše, da li se od toga nešto radi, da li su te pare okrenute više puta itd. To je taj problem.
Svake godine beležimo pad fizičkog obima proizvodnje u našoj državi.
Drži nas malo ta energetika i nešto nekih usluga itd, ali realno pad. Zašto? Broj radnih mesta pokazuje pad. Kada se smanjuje broj zaposlenih, rastu socijalne potrebe, preuzima država.
Prosto ne mogu da shvatim. Nalazimo se u situaciji, malo odudara, gospođo Dejanović od ove teme, ali nalazimo se u situaciji da čovek koji je oboleo od dijabetesa, on je otpisan. Zašto? Verovatno pet-šest hiljada dinara mu treba mesečno samo za lekove, pošto nisu, kažu, na onoj listi.
Juče sam bio kod jednog čoveka. Kaže – primam 10.000, a pet-šest hiljada dajem za lekove. Odsekli mu nogu. Valjda su prioritet ljudi, valjda mora da nađemo neku formulu kako iz toga da se izađe?
Bežite od organizovanog kriminala koji je ušao u sve pore ovog društva. Jutros sam se, delovalo vam je, malo šalio. Dačić je juče trebalo da ode u Sindikat i da pohapsi sve. Dianu nije morao da hapsi, ona nema veze sa onima tamo, ali ona je bila tamo.
Deset velikih porodica, biznismeni, "Šećerko" biznismen, ljudi, pa šta vam je, hvatao sam ga po Crnoj Gori na aerodromu kako je švercovao pare, za tri evra kupovao šećerane, dok sam bio ministar dolazio bih sa slomljenom nogom samo da me pogleda. I on biznismen, o čemu pričate?
Beko pre 15 godina lepio akcizne marke na švercovanu robu. Znate li ko je Beko, gospodin Beko, gospodin Čume, gospodin Šarić, gospodin Cane? Ljudi, bežite od toga, nema ništa od toga. Nema ovih iz LDP-a.
Da vam objasnim stručno kako je nastala ova mafija u Srbiji…
(Predsednik: Vreme. Imate još 20 sekundi.)
Hajde, vi ćete da mi progledate kroz prste, nećete da me kaznite.
Evo o čemu se radi. Bile sankcije, samo je neko mogao da probija sankcije. Uzeo velike pare, bio poželjan i velike pare daju velike kriminalce i oni sada kreiraju život u Srbiji. Pobedite njih.
Naravno, ne ljutim se gospođo Čomić što ste shvatili.
Gospođo Čomić, možda ste zaboravili, danas imamo objedinjenu raspravu tj. zajednički načelni jedinstveni pretres. Imamo pet tačaka dnevnog reda. Dve tačke su u direktnoj vezi sa telekomunikacijama. Znači, u direktnoj vezi.
Ovo kažem zato što je danas bila vrlo lepa, poučna rasprava. Nisu samo pomenuti još golubovi pismonoše, ali od diližanse, pa naovamo krenuli smo kompletno. Ovih danas, znate i sami, bilo je interesantno i ovo pored autoputa što se radi. Neki kažu da to Beko postavlja neki optički kabl itd. Ovde su danima vrištali o tome, ko to bez dozvole radi.
Ne dobija se odgovor, zato što je Narodna skupština znate koja rupa na svirali. Ona služi samo za medijske manipulacije, jer suštinska vlast se nalazi negde daleko. Možda čak ne i u Vladi i ministarstvima, nego u neformalnim grupama koje oblikuju život u Republici Srbiji.
Ovo sada pričam zato što danas jeste u načelnoj raspravi tema i poštanski vagon i avion koji vozi poštu. Tema jeste, moram da vam kažem, i poštanska marka. Mada u ovom zakonu nema poštanske marke, ne znam ko će da lepi poštanske marke, ko će da ih štampa. Ali, sada malo da uozbiljimo ovu diskusiju.
Imam moralno pravo i političku obavezu da kritikujem ovaj prvi predlog zakona, zato što smo to isto radili i pre nekoliko godina kada se donosio ovaj zakon. Samo da vas podsetim, uzmite stenograme sa te sednice kada je donet Zakon o poštanskom saobraćaju. Mi nemamo potrebe ništa više da dodajemo, samo da ponovimo ono što smo tada rekli. I tada smo vas upozoravali na štetne posledice jednog takvog zakona. Došli ste, priznali ste, samom činjenicom što podnosite predlog da se taj zakon menja.
Sada da ne bih opterećivao niti publiku niti javnost sa tom istom argumentacijom, samo ću dva načelna stava da izrazim povodom ovog.
Postoji jedno pravilo – država je ta koja ima monopol i ne sme niko drugi da ima monopol. Kada se kaže država, misli se pre svega na one organe i institucije koje predstavljaju vlast. Niko drugi ne sme da ima monopol. Ako se u privrednoj sferi ili u sferi usluga, prometa roba, proizvodnji itd, pojave neki monopoli, onda je država u obavezi da reaguje.
Ima dva prepoznatljiva instrumenta. Prvi jeste kontrola, kako bi se sputavao taj monopol i držao u nekim okvirima, zato što je nemoguće izbeći monopol, jer jedna firma to radi kod nas – Elektroprivreda, prirodni monopolista. Njega kontrolišeš. Kako? Upravni odbor, cene, poslovna politika itd.
Drugi način je podsticanje konkurencije u datoj oblasti. Tada smo vam rekli da, ukoliko preslikavate neko stanje što neko predstavlja da je to evropski standard, morate da imate u vidu specifičnosti i izuzetke koji su propisani tim standardima.
Ne možete jednu državu na ovoj teritoriji sa ovim brojem stanovnika da stavljate u isti koš sa onom državom koja je po teritoriji 20 puta veća ili koja 10 ili 15 puta ima veći broj stanovnika. Ukoliko se preslikava državna, privredna i svaka druga organizacija neke od razvijenih evropskih država na situaciju u Srbiji, onda to postaje nakazno. Postaje svojevrsna vrsta karikatura.
Onda se gube efekti. U svakoj ovoj transformaciji, bilo koje oblasti sa pozivom, neka bude i na međunarodne standarde ili evropske standarde, svakodnevno građanin treba da oseti neku korist.
Kada su u pitanju poštanske usluge, verovatno ta korist koja treba da se oseti usled transformacije jeste kvalitet usluge i jeste cena usluge. Da li smo dobili na kvalitetu? Nismo. Šta smo u pogledu cene dobili? Dobili smo više cene.
Kada se državni monopoli razbijaju na tako nekontrolisani način, u uslovima kada je nestabilna politička situacija, kada država, tako nam kažete, zavisi od inostranih kredita, onda uopšte nikakvo čudo nije da organizovani kriminal kreira vlast.
Sada me uopšte ne bi iznenadilo da se u poštanskim kombi vozilima transportuje kokain. To bi po meni bilo potpuno moguća varijanta. Zašto? Zato što nemamo ozbiljne institucije i zato što u našim nazoviozbiljnim državnim institucijama sede predstavnici organizovanog kriminala. To njima ne piše na čelu, ali apanažu primaju tamo. Ili obaveštavaju ili završavaju neki posao za te interesne grupe koje su samo formalno-pravno izvan vlasti.
Ne morate da sa zaprepašćenjem ili sa čuđenjem pratite ovo što pričam. To su vaše reči. Kako je moguće za nekoliko godina da kažete da je neko oprao milijardu i 300 i nešto miliona evra? To je moralo da prođe kroz platni promet, kroz banke. To je moralo da kontroliše Uprava za sprečavanje pranja novca.
To su morali poreski organi da vide. To je morala ova garnitura koja je pobegla iz Agencije za privatizaciju, na neki način, da ima uvida. I da se nije nasukao brod i đetići pozvali na satelitski telefon, došla vojska pa videla da pomogne. Oni se poplašili, počeli da skaču sa broda, niko ne bi znao da dve tone kokaina ima tamo.
Pustite ovo što se hvale BIA i ovi, nije to tačno. Takva nam je država, takva nam je vlast.
Mene uopšte ne čudi što u Aranđelovcu tajkuni finansiraju većinu stranaka. Zašto? Njih baš briga za ideologiju. Njima je bitno da stranka koja bude u Aranđelovcu na vlasti, pa bez obzira koja da bude, da bude jedna od njegovih abonenata.
Tajkun će s pravom da kaže – pomogao sam ti u kampanji, gde sad da mi diraš moj "Knjaz Miloš"? Šta su političari, šta su građani? Pijuni. To je najveći problem i tu su naši problemi kao naroda i kao države. Tome mora da se stane na kraj, apsolutno mora da se stane na kraj.
Smatram da Srbija nije spremna za tu vrstu konkurencije u poštanskom saobraćaju. Apsolutno sam siguran da je država imala pre svega potrebe da ojača svoj sistem, svoje javno preduzeće koje se bavi poštanskim saobraćajem, ali da suzbija njegov monopol, da ga drži u podnošljivim okvirima.
Znate, sada je stvarno iluzorno pričati. Sela su nam prazna. Zašto? Nema pošte. Da li će DHL da nosi u neko selo? Hoće, ali koja je cena? Ko to može da plati? Nekada je bila ideja da se Pošta razvije, pa da uzme KDS. Šta se u međuvremenu desilo? Razbijeno, ušao Soroš, ušli neki različiti, pa onda sada građani plaćaju TV pretplatu preko brojila i plaćaju kablovskom distributeru.
Šta je to nova demokratija, šta je to kao tekovina što je pozitivno za građane? Minus do minusa. Molim vas, ovo košta koliko košta i fiksni telefon, a ovo mora da menjate na dve godine. Neko će da kaže – krivi ste sami što ste to kupovali. Jeste, ali ga je neko nametnuo.
To je ta priča o našem Telekomu i taj monopol treba da se kontroliše. Ali, profit treba da se vrati onome ko je vlasnik kapitala u odgovarajućoj srazmeri. Zašto to prodavati? Kome se to daje? Ova vlada, koliko je ona Vlada, koliko glumi, uopšte koliko su ministri u mogućnosti, ja sam za to da budu jaki ministri, da vam kažem.
Veliki sam protivnik da se ono što je autentična nadležnost države izvlači iz državnih organa i daje pevačkim društvima zvanim agencije. Veliki sam protivnik onih koji su napravili veliki broj agencija, a danas kada su u opoziciji kritiku formiranje agencija.
Mi imamo konzistentni stav od početka. Ono što je nadležnost države treba da radi državni organ. Dali ste Agenciju za duvan. Koja je njena nadležnost? Legalizovala ovo sve. Radiodifuzna, da vam ne pričam, da vam ne pričam u šta ulazi. Imate ovaj za telekomunikacije, da vam ne pričam. Da vam ne pričam o ovim drugim silnim agencijama.
Gde je tu država? Koje je funkcije država zadržala? Vlast. Šta su ministri? Postali su serijski proizvod na traci koji medijski treba da se predstavi, a da nema zube, da nema nadležnost, nema vlast, razvlašćeni.
Vlast je u javnim preduzećima, u agencijama, neformalnim grupama. To nije interes građana Republike Srbije, nije interes. To je tuđi neki interes. To je interes onih kojima smetaju zakoni i koji traže da oni koji treba da izvršavaju zakone, kontrolišu zakone, budu kod njih na apanaži. Protiv toga se mi budimo.
Mi smo od početka skretali pažnju šta znači to kapilarno razgrađivanje državne vlasti. Podigli ste cenu usluga Telekoma, da kada taj novi vlasnik dođe da bude zaštićen makar godinu dana. Zašto to prodavati? Zašto po svaku cenu simulirati neke međunarodne standarde i dovesti u situaciju državu da izgleda kao karikatura? To se vidi na ulici. Ne sporim te međunarodne standarde, ali nije sve za takvu vrstu primene.
Pre nekoliko dana ste u nekoj emisiji rekli vi, gospođo, računao sam da niste obavešteni, a onda sam video da ste to ipak tendenciozno rekli, rekli ste da ukoliko se privatizuje Telekom, onda ubrzaće se procedura, neće se ići na javne nabavke. Oni ni sada ne idu na javne nabavke, po zakonu. Znate li vi to? Na bazi je nekog papira običnog. Naša republička javna preduzeća uopšte ne primenjuju Zakon o javnim nabavkama, i to znate svi. Gde to vodi?
PTT, odnosno Pošta, da budem ispravan, jeste značajan sistem za ovu državu. U šali kažu, ona poslednja propada kada nestane države jer neko treba da donese pismo, gde stoji odluka da država više ne postoji. U šali kažu, ali ima zbilje. Kao što je pre nekoliko dana išla ona SMS poruka, kada je bio beli šengen, kaže, da se odredi ko će poslednji da isključi struju, pošto će svi da napuste zemlju.
Narod kada počne na taj način da se šali sa državom i sa vlašću znači da mu je dogorelo, do nokata mu dogorelo. Narod je u očaju, samo ćuti, zato što se javljaju lažne mesije, spasioci itd. Tome je narod stalno izložen.
Jedno su ovi međunarodni standardi, ovih četiri zakona, oko toga ne bi trebalo da bude problema, ali pogledajte ovo, ovaj zakon o poštanskim uslugama je samo još jedan dobar, slikoviti primer kako ne treba to raditi.
Nekoliko stvari postoje kako se monopoli kontrolišu, kako se suzbijaju i drže u okvirima. Drže se da usluge monopoliste ne bi izašle izvan nekog okvira i bile nepodnošljive građanima. Ne sporim da ima nekih koji ne žele da uđu u poštu da pošalju pismo, imaju toliko para pa su u stanju da pošalju taksijem pismo sa sto buketa ruža iz Beograda za Niš. Ali, to nije autentični interes većine građana Republike Srbije.
Gospođa Radeta vam je objasnila šta se dešava, šta se desilo za proteklih nekoliko meseci, kako su poskupele te usluge. Znate, nešto se radi nabolje. Ako se radi nagore, onda su loše namere. Ali, ako vas upozoravamo da to što radite doneće negativne rezultate za sve nas i vi slepo idete i kažete – ma to je evropski standard, evo, posle nekoliko godina došli ste da tražite promenu zakona.
Na ovom zasedanju imamo nekoliko zakona, imamo i onaj o regionalnom razvoju. Pre šest meseci je donet, sve smo vam rekli što ne valja, ne, teraj, to je evropsko, sada ponovo evropsko. Kod vas je uvek nešto evropsko.
Ili kao DS. Kaže – sve je demokratsko u državi samo što je predložila DS. To što nema veze sa zakonom, sa Ustavom, nije bitno, bitno je da je demokratsko. Kada je već toliko demokratsko, da vam kažem, odite na sajt, pa vidite ove zastave za brodove. Kada se pojavi na brodu plava zastava sa žutim aplikacijama, to znači da je kuga na brodu i niko ne prima to. Malo se sarkastično šalim.
Ali, sve nam predstavljate evropskim standardima. Pojavite se ovde i kažete – samo ovo da se usvoji, sutra med i mleko, ljudi, nemate potrebe ni da radite, nemate potrebe ni za šta da se pitate, sve će biti najbolje. To je ona klasična definicija nemačkog socijalizma.
Ta definicija, kada se malo okrene, izgleda otprilike ovako: socijalizam je to kada postoji neko drugi ko bolje od tebe zna šta je tvoj interes, pa su ti potrebni Tito i partija ili da ne upotrebim neko drugo ime.
Kažite ovom predsedniku Republike, on je predsednik Srbije, neka se malo svrti u Srbiji ovde. On samo beži po inostranstvu. Gde god da je u inostranstvu doživljavamo tragediju, bruku i sramotu. Jedan Haris Silajdžić da vređa narod. Upozorite ga, molim vas. Alarmantno je stanje u Srbiji.
Molim vas, kada se priča o Telekomu, nemojte da idete to, znam da ste finansijski pukli skroz i da se to odražava na građane, da ništa ne rade, ali to je normalna posledica ukoliko nema roba, naših roba nema, nema rada.
Napravite promociju radnog odnosa, promociju rada, promociju povećanja proizvodnje. Vi ste napravili promociju finansijskog tržišta. Gde? Nas nema na finansijskom tržištu, tu su stranci, znate i sami.
Napravite neku novu promociju da bi ljudi osetili da pripadaju i ovom narodu i ovoj državi, i da je ovo njihova domovina, da je ovo njihova sigurna kuća, da se bore za svoju otadžbinu i za svoju porodicu. Ovako, širite beznađe.
Da ne beše onog malopre, ne bih ni znao za diližanse, vlasnici na konjima, diližanse, poštanski vagoni itd. Dajte da malo bude ozbiljnija rasprava. Ovde pre svega pričamo o državi, o funkcionisanju vlasti. Pogrešan put suzbijanja monopola ste uzeli.
Nikad ne bih prodao "Telekom". Poštu da devalviram na ovaj način? Nikad to ne bih uradio. Elektroprivredu – nikad ne bih prodao. Dozvolio da budu neki drugi akcionari? Ali, uvek bih držao 51, ako ne i 70% u vlasništvu države.
Drugo, prekinite više sa tom pričom o nekoj ružnoj prošlosti. Vi ste sada u koaliciji sa SPS-om. Nemojte njih da vređate. Poštujte vaše koalicione partnere. Sada ste zajedno na istom poslu.
Neću da se prepoznam u tim vašim pričama o tamnoj prošlosti, ali imajte poverenja i poštovanja prema vašim koalicionim partnerima. Dogovorite se ko se u međuvremenu promenio i koliko se promenio. Vama više nisu oni gadljivi, oni prihvatili evropske standarde, bože moj, sve je u redu.
Ako ste vlast, budite vlast za narod, za ovu državu, nemojte da budete neko ko glumi vlast i sprovodi tuđe interese. Mi vam to pokazujemo na ovom zakonu o poštanskom saobraćaju. Sve može da se odloži, sve može da se prilagodi našim potrebama, sve može da se prilagodi našim interesima, ali vi ne možete to da uradite. Zašto? Zato što je taj zakup u koji ste ušli vrlo opasan. Pre godinu dana, kada sam vam pričao o organizovanom kriminalu, smeškali ste se kao što se i sada smeškate, pa došla meca počela da igra.
U ovoj našoj internoj raspodeli unutar SRS mene su zadužili da nešto kažem o ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju Službenog glasnika Republike Srbije.
Pre nego što krenem sa obrazlaganjem stavova SRS povodom tog predloga zakona, a povodom ovih prethodnih diskusija, prosto moram da kažem da kada imamo situaciju da pre nekoliko dana u ovoj sali ovde najveći kritičari zakona o pušačkom dimu su bili pušači, kada imamo mesecima kampanju gde ministar za rad i socijalnu politiku kritikuje vlast zbog velikog otpuštanja, pa onda obećava velika zapošljavanja, onda nešto nije u redu.
Nije u redu ni kada se priča o ovome što se naziva kultura, duhovnost, ipak neka naša specifičnost koja treba da se očuva. Sve civilizacije da bi bile stabilne počivaju na nečemu što se zove tronožac. Da bi nešto bilo stabilno u prostoru treba da ima tri tačke oslonca. To je onaj naš tronožac seljački. Svaka civilizacija se zasniva na tom tronošcu. Prva noga je ekonomija, druga noga politika, a treća je umetnost.
Da bi tronožac bio stabilan sve tri noge treba da budu iste dužine. Znači, ako ekonomija poklekne, onda ni politika ni umetnost ne mogu da budu u istoj ravni. Slično je i ako politika doživi brodolom, onda one druge dve oblasti takođe nisu u vodoravnom položaju, nema skladnosti.
Zamolio bih kada se priča o ovoj temi, kada su u pitanju knjige i uopšte naš jezika i potreba da se sačuva neka samobitnost, Balkan je verovatno najprometnije područje gde se susreću različite kulture, a ja bih rekao čak i civilizacije, pa valjda mi to najbolje i osećamo i znamo.
Naravno, sve što predstavlja našu kulturnu baštinu treba čuvati i treba se time ponositi. To ne sme da se uništava, kao što ne sme ni neka stara interesantna zgrada od pre nekoliko stotina godina da se sruši da bi se napravio tajkunski oblakoder ili poslovni prostor.
Nas sad uče da taj tajkunski poslovni prostor predstavlja poslednji domet privrženosti evropskim vrednostima, ali to uopšte nije evropska vrednost. I Evropa ceni samobitnost. Amerika čak podstiče kulturno stvaralaštvo pripadnika različitih naroda koji žive tamo na tom prostoru, koji se ipak kolokvijalno naziva lonac za topljenje. Jednostavno, različitosti treba da postoje, treba da se neguju.
Da smanjimo sa ovim velikim rečima, prošetajte se Knez Mihailovom pa mi kažite gde je ćirilica? Gde je srpska reč? Nema je. Boj, Džo, Džordž, Po-Po, Blu-Blu. Uradite nešto na tom polju. Evo prvi zadatak koji treba da uradite. Pogledajte ove bilborde, da biste razumeli šta piše treba da znate najmanje tri svetska jezika. Tu ćutite. Zašto ćutite? Što tu ne branite jezik? Što tu ne branite pismo?
Judita je u pravu, koliko je naša ćirilica, toliko je naša i latinica. Nema vas, tu ćutite zato što se tu vrte pare. Što niste uveli neku taksu da onaj ko koristi strane reči, a osnivač je iz Srbije, domaće lice, plaća 25 puta veću taksu za istaknutu firmu?
"Blu – blu" u srpskom ništa ne znači. "Džigi – migi" ništa ne znači. "Tera komerc" šta to znači? Odite tamo u Siriju, Egipat, pa ćete da vidite tamo na njihovom jeziku, eventualnom na ruskom. Odete u Moskvu i "Koka kola" je na ćirilici, ne može na latinici. Zna se ko je suverena vlast. Kod nas može sve. Onda kažete da se borite za jezik, borite se za tradiciju.
Evo, samo što me Mićunović nije rasplakao. Ko deset godina drži institucije kulture? Ministre, uradite nešto, napravite taj naš kulturni pokret, koji nije u sukobu sa drugim kulturnim pokretima. U tradiciji svakog naroda postoji nešto što je univerzalno, prihvatljivo. Dajte našu samobitnost, po čemu smo karakteristični, po čemu se prepoznajemo, ono što nama godi. Onda se čudite što su deca podilkanila, što deca od 11 godina čine krivična dela, jer gledaju neke filmove i smatraju da je to in. Velika tema.
Da se vratim na ovo što su me surovo zadužili ovi moji iz stranke. Podneli smo nekoliko amandmana. Naravno, prisutni ministar nije iz ove oblasti. Ovo je verovatno u nadležnosti Ministarstva pravde i Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Da li može neko od predstavnika vlasti i predstavnika većine u Narodnoj skupštini da kaže šta bi ovaj zakon o izmenama i dopunama izgubio ukoliko bi se usvojili amandmani SRS? Ništa. Zakon bi postao još precizniji i još bolji. U kom smislu? Što stvarno treba prilagoditi jedan arhaični propis od pre nekoliko desetina godina. Kako ga prilagoditi? Pa, tačno da se zna ko šta radi.
Šta to znači "i drugi akti predsednika Republike se objavljuju u Službenom glasniku"? U Zakonu o predsedniku Republike je tačno propisano šta, u Ustavu tačno propisano. Van toga nema potrebe nijedna druga odluka da se objavi.
Sledeća velika primedba koju smo podneli odnosi se na vojni list. Šta se objavljuje u vojnom listu? Valjda samo neke stvari koje se tiču statusa pripadnika Vojske i nečega što se tiče službe. Ovako kako ste vi napisali ispalo bi da može sve i svašta da se objavi.
Na kraju nešto što mi apsolutno nije jasno. Mi smo predložili brisanje jednog člana koji postoji u zakonu, koji već 14 ili 17 godina ne može da postoji po odluci Ustavnog suda i ovi odgovaraju – neka ostane, ionako se ne primenjuje, pošto je stavljen van snage odlukom Ustavnog suda.
Da li ste vi rešili da sredite ovaj zakon ili ste rešili da demonstrirate neku upornost u odbijanju svega što dolazi iz SRS? Šta god smo vam predložili vi ste odbijali, pa prođe nekoliko meseci i onda kažete – što ih nismo poslušali na vreme? To će vam biti i s ovim zakonom.
Delovaće vam malo čudno, stvarno sam veliki protivnik da se u "Službenom glasniku RS" objavljuju pojedinačne odluke Evropskog suda za ljudska prava. Da budemo načisto, nisam isključiv, niti SRS. Verovatno neke temeljne odluke i treba da se objave, ali odluke Evropskog suda za prava, presude, ne mogu da budu u istom rangu sa odlukama Ustavnog suda Republike Srbije. To da bude načisto.
Kao argumentacija što se ne prihvata amandman navodi se neka uredba o agentu Republike Srbije koji zastupa interese Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Zamislite, podzakonski akt je osnov za zakon.
To me podseća na onog Gašu Kneževića koji je nacrt zakona primenio kada je donosio jedno rešenje, pa kaže – da, donosi se takvo rešenje, jeste da nema osnova u zakonu, ali u nacrtu zakona koji će da se donese, ako se donese, tako smo zamislili da bude, to nam je osnov da donesemo jedno rešenje. To je univerzitetski profesor prava i on treba da uči decu šta je zakon, šta je Ustav, šta je propis.
To isto Vlada kaže u ovom odgovoru. Kaže da se amandman odbija zato što smo mi, kaže, uredbom regulisali da treba da se objavljuje. Kako je to moguće?
Veliki nedostatak ovog propisa je što ne ulazi nešto što se zove status tog javnog preduzeća. Pošto vi tu temu niste zahvatili, ne želim o toj temi da pričam, ali "Službeni glasnik RS" je značajna institucija, ne samo kao institucija preko čijih izdanja se objavljuju propisi i omogućava se objavljivanjem da oni stupe na snagu u nekom roku, nego što ona postaje i kulturna, i naučna i u svakom pogledu respektabilna izdavačka kuća od značaja za Republiku Srbiju, pogotovo kada su u pitanju stručne publikacije eminentnih autora.
Ali, prosto se plašim da ne dolazimo u situaciju u kojoj je bio Martinović malopre. On, čovek, kao neko ko radi na fakultetu, ko treba uskoro da doktorira, pred kojim treba deca da polažu ispite, održa predavanje o Zakonu o opštem upravnom postupku i konkretno reče zbog čega bi deca pala na ispitu, a sve to je Vlada ugradila u zakon. Vlada ne zna osnovna načela, Vlada ne zna Ustav.
Onda se postavlja pitanje – ljudi, kako mislite sa 126 glasova da taj problem rešite? To je veliki problem. Znate, 126 ne znači da je logično, 126 ne znači da je moguće. U ovoj sali 1993-1994. godine je bilo sa 70, pa je Radoman Božović rekao – šta hoćete vi iz opozicije, a sedeo sam i pre 17 godina ovom mestu, sa 70 glasova mogu da proglasim da je zemljina kugla četvrtasta. Bežite od toga, ljudi.
Pogledajte te amandmane i kažite šta bi zakon izgubio ukoliko se usvoje amandmani SRS? Svi su podneti sa ciljem da ovaj zakon bude što precizniji, što jasniji, tim pre što nijedan amandman nema za cilj da zasmeta nečemu što je regularno.
Lako je možda da se zaključi iz današnje rasprave da je ovaj drugi zakon koji se tiče duvanskog dima dimna zavesa da bi sa što manje buke prošao onaj prvi koji se tiče ovih farmaceutskih poslova. Niko ne može da spori da je farmaceutska mafija jedna od jačih, značajnijih. Niko ne može da spori da su ti lekovi potrebni, ali magla je magla. Kada se ona podigne, onda nešto izađe na površinu, vidi se.
Podsetio bih vas, za proteklih 12 godina da je poprilični broj funkcionera i ministara nestao sa zemljine kugle zbog toga što su, kako se kaže, bili u nekom sukobu sa farmaceutskom mafijom.
Ove dve tačke dnevnog reda imaju samo jednu dodirnu tačku, a to je problem zavisnosti. U svemu čovek mora da bude umeren, i kada jede, i kada pije tablete, i kada pije alkohol. Jednostavno, umeren život treba da vodi, što je garancija zdravlja i dugovečnosti.
Pre 80 godina ljudi su se hranili otprilike na isti način kao danas, pa nisu imali problema sa trigliceridima i holesterolom. Trošili su se. Radili su. Izlazilo na znoj. Danas bleje u televizore i internete. Jedu isto kao njihovi preci. Nemaju šta da troše, gde da potroše i onda moraju da piju lekove i da poprilično pomažu onima koji stvaraju tu vrstu zavisnosti.
Danas sam čuo svega i svačega. Primenjujući matematiku jednog poslanika, neće mi se naljutiti gospodin Šami pošto je priznao da 47 godina puši, on je devet i po godina već sebi oduzeo života. Neki ministri koji se bave finansijama trljaju ruke i kažu deset godina je smanjio život i smanjili su se troškovi. Može to tako da deluje. Može i tako da se predstavi.
Budimo svesni jedne činjenice. Niko ovde ne reklamira nešto što je porok. Treba da se nađe neka mera. Ne treba sve trpati u isti koš. Uostalom, svi propisi koji su se odnosili na, ako mogu tako da kažem, zabranu korišćenja cigareta bili su u funkciji zaštite životne sredine i radne atmosfere za one ljude koji ne konzumiraju.
Po nekoj logici stvari, ako je u mojoj kancelariji dozvoljeno pušenje u prekršaju je onaj koji je ušao u moju kancelariju a nije pušač, jer je sam sebe doveo u neprijatnu situaciju. Ovo malo karikiram. Naravno, ne reklamiram pušenje. To jeste opasan porok. Jeste, prouzrokuje zavisnost. Ne mogu da ga svrstam u neke druge poroke, po svojim posledicama.
Danas sam čuo ove lekare koji nisu hteli da pričaju o zakonu o lekovima već o pušenju, toliko su stvari izneli da mogu da zalepim na nalepnicu svake paklice cigareta. Mnogo bi bolje plašili pušače oni nego ove poruke koje danas postoje na paklicama cigareta. Treba naći neku meru.
Ne hvata se priključak sa Evropom tako što bi se propisala ta vrsta zabrane kojoj vi težite, a da mi to nismo u mogućnosti da ispunimo. Hajde da idemo prvo po nekom redosledu sa evropskim standardima. Posao, ovi ne garantuju posao. Otpuštaju sve redom.
Hajde da garantujemo zdravu životnu sredinu. Gospodin Milosavljević je na teritoriji Rakovice gde živim ja, tamo radi jedno postrojenje za proizvodnju asfalta. Truje sve redom. Što to ne ugasite? Što to ne zatvorite? On je tako malo čudan čovek, doživotni ministar. Treba nešto da se promeni.
Gospodin Paja Momčilov vam je rekao da od kada ste vi izabrani za ministra zdravlja strašno su se povećali procenti, i to negativni, po zdravlje Srbije. Statistika je rekla. Nije to rekao Paja Momčilov. On je samo pročitao šta je napisao Institut "Batut" i to malo karikiram. Ne reklamiram pušenje. Pozivam sve da se odviknu toga, ko može. Nađite neku meru.
Možete da napišete šta god hoćete. Malopre ste pričali o novom Zakonu o bezbednosti saobraćaja. On se ne primenjuje. On postoji pa plaši ljude. Zašto? Nastradao je onaj ko napravi udes. Izgubio je dozvolu. U drugim segmentima nije policija spremna da ga primeni. Da li su naši putari spremni da primene onaj zakon? Nisu, ali strah čuva grožđe. Ako, dao je makar neki efekat. Spasili su se neki životi. To podržavamo.
Ne reklamiramo pušenje, ali nađite neku meru, i prekinite sa tim preterivanjem. Ujutru su vam dobri pušači kada finansiraju mafiju i državu, a kada se pomere od trafike da zapale cigaretu onda nisu evropski tipovi. Nađite neku meru, ljudi.
Ko najbolje finansira i mafiju i državu? Pušači. Da li ih neko pita da li hoće da finansiraju? Niko. Sami dobrovoljno idu. Zašto ne pričamo o zavisnosti od upotrebe tableta? Ne, to je poželjno. Nije ni to poželjno. Reklamirajmo nešto što je umerenost i neki pristojan život, i nađimo meru za sve.
Ne postoji veća uvreda za pušača kada ode u inostranstvo na nekom aerodromu što ga stave u onu kapsulu pa izađe ko haringa. Ne postoji veća bruka i sramota, ali nemojte vi da solite preko toga malo više. Nađite neku meru.
Zar je moguće da u zdanju Narodne skupštine neće biti nijedan sobičak gde bi mogli da odemo mi pušači, gospođa Nada, gospođa Gordana moja draga i ja da zapalimo cigaretu? Ne trujemo nikoga. Veselinoviću, ti ne ulazi u tu prostoriju. Naplatićemo ti mi kaznu i molim te vodi računa kada ostavljaš cigarete.
Nikola Novaković je ostavio i promenio je karakter. Tomica Milosavljević je promenio karakter i on je pušio po dve-tri paklice nekada. Oni su najgori. Bivši pušači. Malo se šalim, nećete da se uvredite zbog ovoga.
Mogu da završim to i na sledeći način. Vidite mene, pravo sam stecište poroka. Hoću da popijem, da zapalim, da lepo pojedem, ali se trudim da bude umeren. U svemu se trudim da budem umeren. Dajte da pričamo o tome, a vrlo je teško kada čujem neke pušače koji su pre dva sata tako zdušno pričali ovde kao da nikada u životu nisu videli cigaretu. Neću da ih pominjem. Postideli su se u hodniku kada su me sreli. Nađimo neku meru i napokon donosimo neke zakone koje možemo da primenimo.
Zamislite podatak, trideset i nešto procenata lekara puši. Po toj logici koju ste do malopre demonstrirali oni svi treba da dobiju otkaz. Ne može tako ili što kaže Gordana – piju bensendine. Kako smeju da piju lekove kada leče?
Pozivam pre svega mlade, malo sam se šalio, da shvate da duvanski dim je štetan. Treba bežati od njega, a mi koji smo beznadežni slučajevi kao strasni pušači, imajte malo samilosti i dajte nam neki ćošak.
Ne bih hteo da ponavljam ono što smo pričali o ovom prvom zakonu koji je na dnevnom redu današnje rasprave, ne bih to da ponavljam ono što smo rekli pre šest meseci.
Međutim, mora da se shvati da u Srbiji su i danas izražene te takozvane centripetalne i centrifugalne sile u političkom životu i u političkoj organizaciji. Mora da se shvati da ovakav Predlog zakona, kada kažem ovakav, mislim i na onaj izvorni tekst od pre šest-sedam meseci, stvarno jednim preširokim tumačenjem može da eventualno ima neki svoj ustavni osnov. Suštinski on nema ustavni osnov u našem Ustavu.
Sada da malo uozbiljimo ovu diskusiju, s obzirom da je pitanje regionalizacije stvarno političko pitanje, besprekorno političko pitanje. Samo da vas podsetim, nekada je Srbija ima 15 međuopštinskih regionalnih zajednica koje su bile kvaziustavna kategorija. Pričati o regionalizaciji i pričati o regionalnom razvoju kao nekoj suštini, a regionalizaciji kao formi ili ljušturi zalazi u političko pitanje i zato treba biti oprezan.
Ako neko smatra da smo mi danas u mogućnosti da oponašamo ono što postoji u Evropskoj uniji, ili ono što treba da uradimo da bi ispunili neke uslove, kako neki kažu, za pristup Evropskoj uniji, onda mislim da smo pogrešili. Ovakav Predlog zakona je pogrešan.
Uzeću nešto malo tih podataka koji se koriste u Evropi. Nomenklatura teritorijalnih jedinica za statističke potrebe je nešto što je izmislila Evropska unija i to se koristi u statističke svrhe i pomoću toga je napravljena podela Evrope na administrativne regione. Vidite i sami, krene se sa statistikom, a ide se već na nešto što je organizacija države, a to su administrativni regioni.
Sada, ako uzmete postojeće stanje u Evropi, u ovih 27 država članica Evropske unije, vi nemate isti obrazac, ni kada je u pitanju ono što se zove Nuts jedan, Nuts dva, Nuts tri. Nemate isti kriterijum.
Evo da vam dam primer. Recimo Rumunija – ne poseduje nivo pokrajine i regiona. Da vas podsetim, Bugarska u Ustavu ima odredbu koja zabranjuje formiranje autonomnih pokrajina. Dalje, razlog ovome je centralistički pogled na područno uređenje zemlje sličan francuskom, koji je u kasnijem periodu decentralizovan, ali je u osnovi centralizovan. Zbog toga je prvi nivo ispod državnog okružni nivo, sa velikim brojem okruga, 41 okrug postoji u Rumuniji.
Dalje, nivo razvojnog regiona postoji samo na papiru i stvoren je zbog prilagođavanja zemlje Nuts sistemu u cilju bržeg i ravnomernijeg privrednog razvoja, odnosno u prevodu lakšeg pristupa pristupnim fondovima.
Situacija sa Italijom, sa Španijom i sad neki kažu i Velikom Britanijom, koje su kao regionalizovane, izvire iz samog ustava tih država, iz samog ustava. Setimo se da postoje i tri federalne države u Evropskoj uniji – Belgija, Austrija, Nemačka, gde se ne primenjuje ovaj kriterijum.
Šta se krije iza ovoga, pošto je ograničeno vreme, pa krije se da se u Evropskoj uniji istovremeno vrše dva dijametralno suprotna procesa. Jedan proces je centralizacije. On se zasniva na tome da se mnoge nadležnosti suverenih država, 27 država Evropske unije prenosi na centralu u Briselu, ali istovremeno je i proces decentralizacije, gde se eminentno državna nadležnost tih država prenose na nešto što se zove autonomne regije. To raditi u Srbiji, to je čist promašaj. Apsolutni promašaj.
Prvi tvorac, hajde da kažem, tog modernog sagledavanja regionalizacije je bio akademik Jovičić. Pred smrt je odustao od toga. Shvatio je gde se nalazi Srbija i kakvi se procesi dešavaju. Vojislav Koštunica do pre nekoliko godina je bio zastupnik regionalizacije, Kada je video kakve su posledice toga, odustao je. Ne možete naći primer na koji možemo da se ugledamo u EU. Apsolutno ne možete.
Naravno, EU ima svoje probleme, ali nisam zadužen da rešavam njihove probleme. Oni u tom svom regionalnom konceptu razvoja regiona, koji datira još iz 1957. godine, počeo je da se razvija sedamdeset i neke godine, danas su došli u situaciju da postoji jedan prema sedam razlika, tako da je London, kaže se, najbogatiji. Ima proizvodnju po glavi stanovnika koja je 334% veća od proseka EU. To iznosi 49.000 po glavi stanovnika. Najsiromašniji region u toj EU je deo Bugarske, gde je po glavi stanovnika 6.500 evra. Ne bih da vodimo brigu o njihovim računima.
Ovo jeste političko pitanje. Ovo prevazilazi samo pitanje statistike, sagledavanja. Treba ići sa drugim konceptom kako da se pomaže, ublažavaju regionalne razlike i pojačava ekonomska snaga, socijalna i svaka druga, svih područja na teritoriji Republike Srbije.
Nešto novo, imali ste prilike pre nekoliko dana možda i da pročitate u novinama, da ove nove države koje su pristupile EU, pre svega Poljska, a da ne ređam dalje, prisutno je i u onim državama koje su osnivači EU, lokalne zajednice, lokalne samouprave, sve više se bune jer nisu u mogućnosti više da finansiraju neke nadležnosti lokalne samouprave, pa su se prezadužili, tako da tekući priliv ne omogućava servisiranje obaveze koje imaju i traže centralizaciju svojevrsnu.
Zašto traže centralizaciju? Jedino je država garant ljudskih prava. Ne može da bude garant ljudskih prava – okrug, opština, grad.
O tome se radi. Mi smo i suviše mali privredni prostor za tako nešto. Pre svega sam ovaj zakon shvatio kao jednu polaznu osnovu, gde se priča da je to potrebno na bazi onoga što ste zaključili sporazum, ratifikovali ga 2008. godine u Narodnoj skupštini, odredili, trasirali put, ali kritički sagledavajte to.
Nije sve što se nudi prihvatljivo, tim pre što su jako izražene dve potpuno dijametralne različite sile prisutne na teritoriji Republike Srbije. Videli ste u današnjoj raspravi. Krene se sa statistikom, pa vidite dokle ode ta rasprava. Ta rasprava ode do izračunavanja ko je šta, ko je kakav.
Naravno, imamo i taj problem lokalnih begova i aga, ne znam ko je mogao da da onolika ovlašćenja Bojanu Pajtiću, da vam iskreno kažem. Da li njega neko može da kontroliše?
Sada se stavite u situaciju da se na nekoj drugoj teritoriji pojavi neki kvazi Bojan Pajtić, pa krene da sprovodi neku svoju politiku. To je vrlo opasna stvar.
Od ovog koncepta treba odustati, tim pre što je pitanje regionalizacije prevashodno političko pitanje. Ako pričamo o decentralizaciji, ako pričamo o deetatizaciji, onda regionalizacija nije pravi put. Možda je pravi put dvostepena lokalna samouprava. O tom potom i taj koncept zaslužuje mnoge kritike.
O ovoj temi mogli ste da se posavetujete i s jednim vašim kolegom. Njega nema u Narodnoj skupštini već nekoliko dana, a podsećam vas na ovim pitanjima je doktorirao Mile Ilić. Pitajte njega da vam on objasni ove stvari, a kao mladi pravnik je počeo da radi u međuopštinskoj regionalnoj zajednici u Nišu, pa ima i praktičnog iskustva.
Svako ko se ozbiljno bavi ovim poslom, političar, pravnik itd, pa i ekonomista, nikada neće prihvatiti ovako nešto. Zašto? Zato što su mnogo veće štete nego koristi koje mogu da se pojave, mnogo veće štete.
Ravnomerni regionalni razvoj, podsticanje nedovoljno razvijenih područja, to jeste centralna tema o kojoj mi moramo da vodimo računa, ali put kojim mi idemo je pogrešan. Doneće nam mnogo više štete nego što možemo da zamislimo.
Što se tiče ovih zakona koji se tiču privatizacije, sama činjenica da se traži izmena i dopuna postojećeg zakona je dokaz da se pogrešilo.
Ispitajte taj organizovani kriminal, ispitajte te državne institucije koje su omogućile, citiram vaše podatke, da neka kriminalna grupa opere milijardu evra na teritoriji Republike Srbije.
To nije mogao da bude autonomni akt nekoliko pojedinaca. Iza toga mora da stoji organizovana grupa. Da li je to 400, 500 ili 2000 ljudi, ne znam.
Gospođo Milice, niste dobro shvatili to obećanje – oni će 500 hiljada da otpuste pa 200 hiljada da zaposle i ispuniće obećanje, ali dobro.
Sada bih morao zbog javnosti da kažem, da je 1. aprila 1992. godine donet Zakon o izbeglicama i da se stenogram sa te sednice nalazi u Haškom tribunalu kao dokaz, optužujući materijal protiv Vojislava Šešelja. Na 30 i nešto stranica tog zapisnika stoji ko je šta pričao, na kojim je pozicijama bio i, gle čuda, kada je Mićunović čuo da treba ja da pričam, pobeže iz sale. Ali, sada ne bi bilo kulturno pričati o ljudima koji su odsutni.
Moram radi javnosti, a pre svega obraćam se javnosti, jer ovde je princip 126 apsolutni princip i to ne mogu da promenim. Građani su shvatili da moja malenkost nije jača od 126 i ne treba da bude jača. Ali, moram javnost da upozorim da neke stvari u obrazloženju ovog predloga zakona ne odgovaraju.
Prvo, izbeglištvo u Republici Srbije, SRJ itd, nije posledica raspada bivše SFRJ nego razbijanja bivše SFRJ. Ako kažete, gospodine Dačiću – ''raspad'', onda ste prihvatili stav Badenterove komisije, a znate i sami, da 20 godina, možda ne 20 godina, vodimo borbu da dokažemo da je stav Badenterove komisije pogrešan stav. To je prva stvar. Ovo vam je neko ubacio.
Reč "utočište" i "izbeglištvo" jesu dva različita pojma. Ne znam zašto ste pojam "azila" ubacili u jednoj rečenici, na stranici 14, jer, ipak je ''azil'' jedna pojedinačna kategorija, ali dobro.
Radi javnosti moram da kažem, 1. aprila 1992. godine, kada je donošen ovaj zakon, bilo registrovanih oko 160 i nešto hiljada izbeglica. Godine 1996, u junu mesecu, posle Dejtonskog sporazuma, izvršen je popis, u Srbiji je bilo 537 hiljada izbeglica. Kada je došao mir, jer se računa da je sa decembrom 1995. godine nastupio mir, u Srbiji se povećao broj izbeglica. I mi uvek stradamo kada je "mir"! Godine 2001, 377 hiljada, 2005. godine – 141 hiljada, a danas je procena da ima preko 300 hiljada izbeglica.
U raspravi u pojedinostima ćemo da iznesemo naše stavove pojedinih članova Predloga zakona, šta smatramo da je loše, šta smatramo da je dobro i od sudbine tih naših amandmana, poprilično će da zavisi i stav naše političke strane prilikom glasanja o ovom predlogu zakona.
Moram da skrenem pažnju, izbeglištvo je posledica, uzrok je nešto drugo. Uzrok, recimo, kada je Slovenija u pitanju, gospodine Dačiću, imamo 25 hiljada ''ispisanih'', znate. I, kada dođe Jelko Kacin, uhvatite ga za ruku. Pre nekoliko dana, kada je rekao ono "mirdita", on je to rekao zbog mene, da sam mu zagorčao boravak u Beogradu, podsetio sam ga šta je sa onim mrtvim vojnicima, bez oružja, koje su streljali, a on iz Cankarjevog doma je pričao kako napada avijacija, mornarica, sateliti na njihovu mladu ''demokraciju''.
Pitajte ga da odgovor da, da bi se kvalifikovao da uđe na razgovore ovde. Pa je pobesneo, pa se obratio sa "mirdita" a jadni Boris se uhvatio za glavu, ne zna, prethodne večeri su se sve dogovorili, kako puče čovek. Pukao je zbog mene. Tek će da pucaju, da znate.
Mi imamo potrebu za istinom. Tuđman je rekao da će da smanji srpski nacionalni korpus na teritoriji Hrvatske na 2%. To je i uradio. Prva etapa – izbacio je iz Ustava. Druga etapa – završio. Treća etapa –"Bljesak" i "Oluja". Gde vam je deklaracije o "Bljesku" i "Oluji"?! Kako oni koji su sinoć radosno glasali za onu deklaraciju, danas promeniše priču? Pa, to su dve različite priče, ljudi.
Ne možete tako! Mora Srbija da sazna istinu!
Mi imamo najviše izbeglica. Imamo i novu kategoriju – ''interno raseljeni''. Da bi neko dobio status izbeglice, to znači da je na teritoriji gde je on živeo neko izvršio zločin protiv čovečnosti. Taj zločin se zove deportacija i prisilno premeštanje. Pa, tu vas čekam. Ne znate pojmove!
Izbeglica u Srbiji je negde živeo. Tamo gde je živeo, onaj ko je vršio faktičku vlast izvršio je deportaciju tih ljudi i prisilno premeštanje. Jeste li pokrenuli postupak protiv nekoga? Ne.
Zašto donosimo ovaj zakon? Vi ste ga napisali. Juče deklaracija po nalogu Evropskog parlamenta. Ovaj zakon, kažu – ''dovatićemo'' pare. I, evo šta ste napisali na 16. strani, to je treća strana obrazloženja, Program za integraciju u EU, odeljak taj i taj, kaže – usvojiti novi zakon o izbeglicama, nastaviti sa sprovođenjem nacionalne strategije o izbeglicama. Pa, vi sve radite po nalogu sa Zapada. Sve!
Jutros, u ono gluvo doba, izglasana Deklaracija, plus ovo, dobija se drugi plus. Idete po spisku šta treba da se ispuni. A, gde su tu naši interesi?
Hajde da vidimo malo kako se ko ponašao za ovih 15-20 godina? Gospodine Dačiću, juče nisam branio SPS, nego sam nastojao da kažem istinu. Ovi su napadali i vas i Slavicu Đukić i Slobodana Miloševića i sve druge. Slobodan Milošević je sa Dobricom Ćosićem išao da zavrće ruke Radovanu Karadžiću, da prihvate mirovne planove, a neki drugi su išli da jedu volove na Palama! A njih niste ni pomenuli.
Koga ste juče napadali? Ko je bio u Vladi Milana Panića? Radikali? Ne. Nevoljno su i ovi iz SPS prihvatili i Perišića, i Grubača i Đukića itd. Itd. To raščistite tamo, ali nemojte ono što napadate SPS da pripisujete nama. Nemojte nama da pripisujete! To je ta priča.
Gospodine Dačiću, da li se vi sećate kada su radikali došli na vlast u Opštinu Zemun, decembra 1996. godine? Pa je Vojislav Šešelj, SRS, pa i SPS, zašto da ne kažem, razradili neke lokacije, podelili, maltene besplatno, izbeglicama da pomognu da reše svoj status.
Jedno je izbeglištvo, a drugo su građanska prava, ljudska prava svakog čoveka. To su sve bivši državljani SFRJ. Da ih Tuđman i Alija Izetbegović nisu proterali, oni su u miru mogli da kupuju u Srbiji, a vi ste se protivili 1992. godine, zašto da se zapošljavaju, zašto da kupuju nepokretnosti. Čitajte stenogram! Tu sam da vas podsetim, da javnost shvati, da svi shvate ko ste i šta ste.
Ko je blokirao u Zemunu vodovod i kanalizaciju? Beogradska vlast! Ko je bio na vlasti? U jednom periodu Zoran Đinđić, a posle Vuk Drašković. Ni kanalizacija, ni voda, ni struja! Izbeglička naselja ste blokirali. Zašto? Ne glasaju izbeglice za DS. Evo, sada glasaju za vas. Jeste li rešili problem? Niste! Za vas je problem kako da se dohvatite glasa da biste bili na vlasti. Vi da rešavate problem? Teško onome ko vi rešite problem! To je surova istina u Srbiji. Blokirali ste.
Ajde da vidimo dalje. Jedna od tekovina te EU, juče ste pričali o pravu na život, slažem se, jeste privatna svojina, svetinja. Je l' se ona poštuje u EU? Da. Što taj standard ne važi na prostoru bivše SFRJ? Zašto vaši prijatelji ne pritisnu vlast u Sloveniji, vlast u Zagrebu, vlast u BiH, ovu nazovivlast na KiM, da se privatna svojina poštuje kao svetinja, kao što se to radi u Francuskoj i Nemačkoj? Onda ne bi bilo problema izbeglištva.
Ali ne, dvojni standardi i, spisak: danas ovo, sutra ovo, prekosutra ono. Ako ovo ne uradiš – nema, ako ovo uradiš – nagradiću te. Šta je, šargarepa? Pokvarena? Pokvarena, trula. Vi od nje imate preko medija da napravite da je atomska bomba.
Dosta, bre, te manipulacije! Mi nemamo takmičenje u besedništvu povodom nekih datuma, pa da se literarni sastavi podele poslanicima, pa da nam dva dana čitaju neke žalopojke ovde. Suočite se sa istinom, sa realnošću, dva puta.
Šta kažu, hajde da vidimo (pošto mi je pri kraju ovo moje vreme, da ne kvarim mojim kolegama iz stranke) pre dve godine, na dan izbeglištva, pojavio se problem, naravno, javio se tu i Rasim Ljajić, znate, katastrofa u radnim odnosima, a on kritikuje vlast, a on na vlasti, dobro, to je Rasimova politika. Kako je Boris Tadić rekao da se reši pitanje izbeglištva? Nemojte da se čudite. Istu je rečenicu upotrebio kao kada treba da se reši problem komaraca, kao kad treba da se reši problem radnog mesta, monete, itd. Kaže Tadić: ''Integracija u EU – rešenje problema izbeglica.'' Naprosto, za sve je rešenje integracija u EU. I KiM ćemo da zadržimo ako se integrišemo u EU. Sve ćemo da postignemo, samo je bitna integracija u EU, a EU uze sve što može da se uzme iz ove države. E, to ste vi.
Pazite, vi ste juče pokušali nešto neverovatno da uradite. Između Grčke i Makedonije postoji spor oko naziva. Sada će Srbija sa EU da ima problem vezan za KiM zbog naziva. Niste za to da bude Kosovo, nego UNMIK-Kosovo. To bi bilo kao analogija – Grčka-Makedonija, bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Znači, neki elementarni vitalni problem vi svodite na lektorisanje, na gramatiku, na pravopis. Tako ste i pitanje genocida, juče je bila potrebna reč ''genocid'', ako ne jasno, onda da svako može tumačenjem da dođe do te reči. Juče smo pričali o tome, a dva dana u staroj zgradi održava se međunarodni skup, ''decentralizacija'', a to u prevodu znači – kako ''rasturiti'' Srbiju do kraja.
E, pa, ljudi, Srbiji je potrebna vlast koja vodi računa o interesima građana. Možda ovo što sam rekao nije lepo za uši, ali su sve suvoparne činjenice i istina. Suočimo se, dragi građani, sa istinom i sa činjenicama! I manite te literarne sastave i te priče – biće bolje. Kada će da bude bolje? Đekna?! Godinama nam pričaju – EU, EU.
Pa, ko nam otima, ko nam razara državu? NATO pakt i EU! Koga su oni prepoznali kao svog neprijatelja ovde? Srpsku radikalnu stranku! Zato je Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu. Ovo je dokaz u Haškom tribunalu od koga su hteli da naprave dokaz optužbe protiv Vojislava Šešelja. Preokrenulo se, dokaz odbrane je postalo!
Pa, i ovo danas što pričate o izbeglicama, sve je to dokaz odbrane za srpski narod. Ali, mi se nismo promenili, a vi ste se promenili. To je vaš problem, nije naš. Mi smo principijelni. Ne kontroliše nas mafija, ne kontrolišu tajkuni, strane obaveštajne službe. Mi smo jasni, precizni, imamo argumentaciju za svaki politički stav. Ne stidimo se ničega da kažemo. I zato smo najbolja politička stranka, a DOS je najgori u svakom agregatnom stanju. (Aplauz)
Gospođo, koliko imamo vremena mi kao poslanička grupa?
E, hvala. Radi javnosti koja nadam se da prati ovaj prenos, jer ovo je ipak važna tema, u osnovi ove naše današnje debate nalazi se reč ''genocid''. Neko pokušava to da prikrije, ali javnost zna da se vladajuća koalicija već mesecima dogovara, pregovara, kako da izgleda ova deklaracija. I danas se pokušava, na razne načine, da se izbegne ta reč. Vrlo je opasno kada se neki termin, koji u pravu ima precizno značenje, koristi na pogrešnom mestu.
Nemam nameru bilo koga da prozivam, niti da pravim neumesne paralele, ali bi verovatno svaka gospođa kojoj znate ime i prezime ako biste je oslovili rečima "prokleta Jerina" imala najmanje dva razloga da se ljuti: prvi, što je nepristojno ako znate čoveka da mu ne kažete ime i prezime, i drugi, ''prokleta Jerina'' je sinonim za nešto loše. Slično bi se desilo i sa muškarcem koga znate sa punim imenom i prezimenom i kažete mu – dobar dan, Adolfe Hitleru.
Zašto ovo pričam? Opasno je koristiti neke termine da bi se prikazalo nešto što ne odgovara po svom nazivu, pa čak ni sinonimski. Tema – da li je u Srebrenici bilo genocida ili nije toliko je velika, ogromna, prevazilazi ne samo Narodnu skupštinu Republike Srbije, nego prevazilazi značaj svih parlamenata, a čak imaju velikih problema i ljudi u oba suda koja se nalaze u Hagu.
Ne morate vi meni da verujete, jer mi nikada niste ni verovali, čak i kad iznosim one činjenice na koje se vi pozivate, ali i Tibor Varadi i Radoslav Stojanović i Saša Obradović, kada su zastupali Srbiju i Crnu Goru pred Međunarodnim sudom pravde, po tužbi Bosne i Hercegovine, izneli su niz argumenata koji se tiču aktivnog i pasivnog prava.
Kako je moguće da neko napiše tužbu 1993. godine i da tada stavi "genocid", a onda se desi, navodno, tek u 1995. godini?
Neverovatne stvari se dešavaju. To se pokriva ''udruženim zločinačkim poduhvatom'', pa general Krstić dobija 46 godina zatvora, jer je pomagao, a ne zna se kome, jer je bio pomagač, a ne zna se ko je taj kome je pomagao, a Vidoje Blagojević, uz sve probleme koje je imao sa advokatom Karnavasom, koga je dve godine izbacivao iz predmeta, dobio je 18 godina za saučesništvo u zaveri, a Međunarodni sud pravde je zaključio da ne postoji genocidna namera, preuzeo nešto iz nekih presuda, a nije, recimo, preuzeo iz presude Dušku Tadiću. I da vas sada ne mučim sa tim činjenicama.
Pravni zastupnik Srbije i Crne Gore pred Međunarodnim sudom pravde, Radoslav Stojanović, onog momenta kada je pročitana presuda, kao pravni zastupnik dao je izvinjenje u ime države. Mogu o tom čoveku da imam vrlo loše mišljenje, ali je bio lisac pa dao je vrlo prihvatljivu formulaciju tog izvinjenja, nije upao u zamku. A, ovde je sad neko stisnuo sa strane da Narodna skupština treba da donese jednu ovakvu deklaraciju.
Samo da vas podsetim, Savet bezbednosti UN kada je donosio neke rezolucije – to je činio na bazi nekih izveštaja. Svi ti izveštaji su bili predmet rada Haškog tribunala. Ništa nije dokazano iz tih izveštaja, apsolutno ništa nije dokazano! Samo da vas podsetim, pre dve godine veliki spor pred Savetom bezbednosti, svađa između Čurkina i Kondolize Rajs, gde u jednom trenutku predstavnici Rusije kažu – pa, kažite koji je to minimalni broj za genocid, jer toliko preširoko idete, po vašim kriterijumima, i ona dva aviona koja su udarila u Svetski trgovinski centar vi ste mogli da upotrebite termin genocid.
Noam Čomski kaže – za ono što se desilo u Srebrenici, ako se upotrebi termin genocid, onda za pravi genocid treba da izmislimo neki novi termin.
Molim vas, šta je sa vrednosnim kriterijuma? Amerikanci još nisu osudili genocid nad Jermenima u Turskoj, a 15 država EU to je uradilo. I mi smo predložili, niste prihvatili. Turska je svuda prekidala diplomatske odnose. Ta Turska je pre nekoliko godina išla u Srebrenicu da moli opštinsko rukovodstvo da se ne izdvaja Srebrenica iz Republike Srpske, jer se ništi Dejtonski sporazum.
Ko gura ovo? Onaj ko je izvršio agresiju, onaj ko je rasturio bivšu Jugoslaviju, da bi prikrio svoje zločine i svoje tragove! I našao je vlast koja je, pritisnuta sa svih strana, u mogućnosti da ovako nešto izgura i da se koriste različite argumentacije ovde, i ono što jeste, i ono što nije i tako dalje, i tako dalje.
Naravno da je Evropski parlament imao potrebu da donese jednu takvu rezoluciju. Zašto? Oni su priznali republike, 6. aprila su priznali Bosnu i Hercegovinu, a 22. maja 1992. godine i Ujedinjene nacije.
Šta je rekao Bil Klinton na desetogodišnjici u Potočarima? "Ovo mi je bilo potrebno da bombardujem Republiku Srpsku, da bi ih naterao da dođu u Dejton". Pa, gde vam je kriterijum za "Oluju", za "Bljesak"?
Gde vam je kriterijum, recimo, za Ruandu? Ono što je nesporno kao genocid, to je ono što se desilo nad Jermenima, to je ono što se desilo u Ruandi, to je ono što se desilo tokom Drugog svetskog rata.
Šta se desilo u Ruandi 1994. godine? U prisustvu UN jedno pleme je pobilo milion i 70.000 pripadnika drugog plemena.
Molim vas, priča se nešto o Srebrenici. Pa, nešto što je krivično delo i što je događaj o kome se priča, nije se ni desilo na teritoriji opštine Srebrenica. Pročitajte malo dokumentaciju, pogledajte. Upozoravamo vas da je prerano za bilo kakvu deklaraciju ili rezoluciju. Nedavno je bio veliki naučni skup u Moskvi, 30 i nešto vodećih naučnika iz ove oblasti, rekli su – stanite, ne zna se još prava istina.
Pogledajte šta su rekli predstavnici UN u julu 1995. godine, šta se dešavalo. Sada vam je jasno zašto Naser Orić nije osuđen, da bi se sačuvala slika o Srebrenici, kao sredstvu pritiska prema kompletnom srpskom narodu.
Kada je ova priča krenula – septembra, oktobra, novembra prošle godine? Kako? Turska se predstavila da je dobila ekskluzivno pravo od SAD da razgovara sa BiH i Republikom Srbijom. Poslednji razgovor koji je, pre meseca dan, imao Vuk Jeremić sa Harisom Silajdžićem, umesto 20 minuta, trajao je sat vremena. Završio se tako što je Vuk Jeremić postavio pitanje – šta vi hoćete od nas? Kaže – hoćemo da se uspostave diplomatski odnosi i hoćemo da donesete rezoluciju o tome. Mali mu je rekao – završena stvar!
O čemu mi pričamo? Za nekoliko meseci treba da se izdiktiraju presude nekoj grupi ljudi koja je optužena za nešto u Srebrenici. Pa, ako se ovde donese ovakva rezolucija, deklaracija, oni će vrlo rado da je pročitaju tamo.
Otvara se i suđenje Radovanu Karadžiću. On ima nekoliko genocida. Ne želim da vas opterećujem pojmom genocida. Moji prethodnici su opisali – nema tog uništenja, nema tog nivoa i kriterijuma koji bi zaslužio tu reč. Mi pričamo o toj reč – ''genocidu''.
Niko ovde nije osporio da su se desila krivična dela i neki drugi zločini, ali naziv za te zločine nije genocid.
A kakvi ste ljudi, isprobali smo vas sa Predlogom rezolucije da osudimo genocid koji je otomanska Turska izvršila od 1915. do 1923. Milion i po ljudi je nestalo, ako se uzme od 1870. do 1929. godine, to je dva i po miliona. Jermeni su 12 oblasti izgubili.
Vi ćutite, vas ne interesuje. Zašto? Gazda je rekao – morate ovo da donesete, zato ste dobili beli šengen da ne padnete sa vlasti. Koju cenu mi treba da platimo sa vama?
Pa, naravno da nećemo da glasamo. Povucite ovu deklaraciju i prepustite, neka se raščiste neke stvari da bi se dala konačna ocena šta je, ako treba da se izjasnimo, ali ne srljajte. Milion puta ste nas svojeglavo uveli u neprijatnosti i probleme! E, zato vas kritikujemo. (Aplauz.)
Gospođo Đukić-Dejanović, moram da vas pitam da li posle 23.00 časa važi Poslovnik ili ne važi? Ako važi, pozivam se na član 104. našeg poslovnika, da vam ukažem na to da je na  početku izlaganja gospođa Kolundžija upotrebila neke reči gde je izjednačila kritičare ove deklaracije sa zločincima.  Mislim da je to nedopustivo. Mi imamo pravo na politički stav. Apelovao sam da ovu deklaraciju skinete sa dnevnog reda. Nemojte da unosite nešto što nismo ni pričali.
I, još jedna stvar gospođo Đukić-Dejanović, pošto vi, očigledno, ne pratite sa dovoljno pažnje ovu našu raspravu, verovatno ste umorni, ali mora da postoji neko elementarno poštovanje. Ako se nešto kritikuje što je bilo od 1991. do 1995. godine, pa to direktno udaraju na vas, na Ivicu Dačića, na gospodina Bajatovića, na Ružića, na primer, na mog prijatelja Mileta Ilića, a vi ćutite, to je vaš problem i u to ne ulazim.
Ako pričate o nekoj saradnji, gospođo Kolundžija, Radovan Karadžić je bio predsednik Srpske demokratske stranke, koja je bila u prijateljskim odnosima sa Demokratskom strankom Dragoljuba Mićunovića. Kad god je Radovan Karadžić prešao Drinu, prvo je išao kod Mićunovića i Ljube Tadića, pa tek, ako se seti, kod Miloševića, eventualno za neku pomoć.
Pa, koga vi kritikujete, ovde? Sedite sa Borisom Tadićem i sa osnivačem DS-a, pa se dogovorite koga ćete da kritikujete. Nemojte nama da imputirate neke stvari koje nemaju veze s nama. A javnost je zainteresovana da čuje – koliko košta to što će neko da vam napravi kvorum da izglasate ovu deklaraciju? (Aplauz.)
Radi javnosti, mora da se zna da je ovo neuspeli pokušaj poslaničke grupe i predsednika poslaničke grupe ZES gospođe Nade Kolundžije da se izbegne rasprava o izveštaju DRI. To ne može da se izbegne. Tražili smo više puta, odbijali ste, govorili - biće  na dnevnom redu, pa ste našli ovu formulu. Pogrešna vam je formula.
Ali, da podsetim javnost da ono što je utvrdio revizor u svom izveštaju ne podleže kontroli. To se podrazumeva da je tačno. Oni su izvršili samo 27% kontrole i utvrdili tolike nepravilnosti da bi zbog tih nepravilnosti neko morao, makar zbog časti, poštenja, političkog morala i drugih stvari, da odgovara i, naravno, da izbegnemo ono što se u medijima provlači, a to su pljeskavice, ćevapi, tanko belo vino, špriceri itd., da uđemo u ono što je suština.
Sada javnost da podsetim kakve su konstatacije o kojima ne možemo da razgovaramo, vrednosno ne možemo da ih promenimo. Kaže se ovako - glavna knjiga Trezora ne vodi se u skladu sa članom 2. stav 1. tačka 15. Zakona o budžetskom sistemu, tako da ne sadrži sve promene računa, odnosno ne sadrži prihode i izdatke, i da ne čitam dalje.
Pitanje je šta je preduzeto. Naravno, da se ispravi. To kaže ovaj što je stručnjak za knjigovođe. Ali, da li neko snosi odgovornost? Jer, ovu kontrolu ste izvršili u drugoj polovini 2009. godine, a konstatujete šta je rađeno cele 2008. godine.
Sledeća konstatacija – interna kontrola. Od 25 ministarstava, samo pet ima, tri su bila u postupku uspostavljanja kontrole. U drugoj polovini 2009, a izveštaj se odnosi na 2008. godinu, kada toga nije bilo.
Onda dolazimo, gospodine Sretenoviću, do jedne vaše konstatacije (kad kažem vaše, mislim na Instituciju). Kaže se ovako - na sednici održanoj 25.12.2008. godine Vlada je donela zaključak u kome je: prvo - prihvaćen izveštaj, pod dva - pozajmice koje budžet koristi radi pokrića, pod tri - zaduženo je Ministarstvo finansija... Imate sve to lepo na strani 49 napisano, a na strani 50 sijaset nepravilnosti gde Vlada i Ministarstvo finansija direktno krše propise koje je donela Narodna skupština i propise koje je donela Vlada. To je konstatovano. Kakve su posledice?
Idemo dalje. Uzmite, recimo, stranu 58. Da vam samo na kraju završim sa rečenicom - Ministarstvo finansija, Uprava za trezor, povraćaj sredstava evidentiralo je umanjenjem deficita iz ranijih godina umesto u korist suficita tekuće godine. Na ovaj način potcenjen je deficit iz ranijih godina, kao i suficit tekuće godine.
Znači, nema veze sa pljeskavicama, nema veze sa službenim putovanjima, nema veze sa gorivom, nema veze ni sa čim drugim, ima veze samo sa vama. Ukoliko se vi ne promenite, biće još veći haos u javnim finansijama. Zato je važan ovaj izveštaj i zato javnost treba da zna zašto ZES i Nada Kolundžija ne dozvoljavaju jednu otvorenu raspravu. Ali, nju ne možete da izbegnete.
Gospodine Cvetkoviću, ovo je 2010. godina, nije 2001. Ovo je izveštaj koji se odnosi na ovo kada ste vi predsednik Vlade. Pustite vi šta je bilo 2000. godine. Toga nema u ovom izveštaju. Držite se teme, gospodine Cvetkoviću. Vi ste tada bili knjigovođa. Držite se teme.
Ajde sada javnost da čuje još dalje. Zahvaljujem gospođi Nadi Kolundžiji, ZES je tako blagodarno dao prostora da obavestimo javnost. Gospodo, ja čitam šta je napisano u izveštaju, a vi to napadate. Evo vam ga gospodin Sretenović, uhvatite ga za ručicu, pa se dogovorite šta je tačno, a šta nije tačno.
Evo, poštovani građani, kako radi vlada Mirka Cvetkovića. Kaže - dozvoljeni iznos pozajmice sa konsolidovanog računa Trezora od, prema Pravilniku, 60% dnevnog stanja salda prethodnog dana, prekoračen je u dva slučaja (pazite datum): 30.12.2008. godine za 12,1 milion hiljada dinara i 31.12.2008. godine za 2,7 miliona hiljada dinara.
Tako piše ovde u izveštaju. Smej se ti, to je vaš izveštaj. Ne možete ni brojeve da sažmete, nego pišete "milioni hiljade".
Kaže - pozajmljena sredstva u iznosu od 35 miliona hiljada dinara nisu vraćena do kraja budžetske 2008. godine, što je suprotno odredbama Pravilnika i Zakona o javnom dugu. Ko je odgovoran, gospodine Sretenoviću? Na koga se odnosi ova tačka?
Dalje - vraćanje prenete kratkoročne pozajmice iz 2008. godine vršeno je 2009. godine, suprotno odredbama Zakona o javnom dugu. To su vaše konstatacije. To nisu izmislili Slobodan Maraš, Zoran Krasić, Moma Marković, Nada Kolundžija. Niko to nije izmislio.
Tražimo da se poštuje Zakon o DRI. Da mi ne ulazimo u matematiku i u knjigovodstvo, to je vaš posao. Vi ste izvršili kontrolu, obavestili nas, mi smo videli na 27% uzorka – katastrofa. Šta ste uradili? Terajte sa prijavama, radite šta god hoćete, to je u vašoj nadležnosti, ali javnost mora da zna – ako Vlada svojim zaključcima direktno krši propise i to konstatuje DRI, izvinite, molim vas, nemojte onda da prozivate šofere. Ali, vama je glavni problem šofer, a ne telefonska sednica Vlade, a ne kako se zadužujete i na šta trošite.
Hvala, gospođo Nado Kolundžija, hvala ZES-u što su omogućili da javnost ima prilike da čuje ono što sam pročitao, a što je revizor napisao. Replicirajte, ali kome? Revizoru? Idite tamo, pa replicirajte. Ja ne tražim vaš vrednosni sud o tome šta je revizor napisao, to je zakon, nego pitam šta ste uradili da otklonite nedostatke.