Gospodine Novakoviću, nije dobacivanje nego da vam ukažemo. Ja sam se prijavio, a vi ignorišete to. To nije bio razlog što smo vas upozorili da postoji potreba po članu 104. Poslovnika. Sada ću da vam objasnim o čemu se radi.

Ne, po amandmanu gospođo, ne replika, taman posla.

Vi ste zapanjeni? Gospođo Đukić-Dejanović, trenutno amandman koji je na dnevnom redu je vrlo sličan mom amandmanu koji je bio prethodno podnet, ali  postoji razlika u tom novčanom i nominalnom iznosu između ova dva amandmana, ali jednostavno da bi bilo javnosti jasno o čemu se radi, smatram da je neophodno da samo podsetimo na neke činjenice.
Prva činjenica, verovatno mali broj poslanika zna za tu činjenicu, decembra 2002. godine je usvojen poslednji završni račun budžeta Republike Srbije. Na toj sednici je usvojen završni račun budžeta za 2000. godinu i 2001. godinu. Od tog decembra 2002. godine, znate da je to vreme DOS, demokratije, ljudskih prava, da vam ne pričam sve što lepo zvuči, a ništa ne znači, do dana današnjeg mi nismo doneli ni jedan zakon o završnom računu.
Doduše, imamo Predlog zakona o završnom računu za 2007. godinu i imamo jedan predlog zakona o završnom računu za 2008. godinu i imamo izveštaj revizora i imamo drugi predlog zakona o završnom računu za 2008. godinu.
Znači, ako je zakon o završnom računu za jednu poslovnu godinu tačka na „i“ ili kruna nečega što je urađeno u budžetskoj godini, onda vidite i sami da praktično od 1. januara 2002. godine do danas nemamo nijedan završni račun. Znači, nemamo tačku ni na jednu budžetsku godinu. Da li je to moguće na kugli zemaljskoj u nekoj zemlji? Odmah da vam kažem, nije. To je suvoparna činjenica.
Samo da vas podsetim, gospodo poslanici, 2001. godine je promenjena metodologija izračunavanja BDP u Republici Srbiji. Naravno, usaglašavajući se sa međunarodnim standardima, iako nije bilo nekih većih problema, ali je moralo da dođe do neke promene, da se napravi diskontinuitet. Svašta se dešavalo kod nas u ovom periodu. Ovo su sve činjenice. Znači, ovo što sam rekao ne podleže oceni volim - ne volim, drago mi je - nije mi drago. Naprosto, to su činjenice.
Da vam odam jednu malu tajnu. Kada je poslanička grupa SRS podnosila amandmane na Predlog zakona o budžetu za 2010. godinu, rukovodili smo se, građani Republike Srbije, samo izveštajem revizora koji je proverio 27% budžeta Republike Srbije za 2008. godinu. Ovo vam unapred kažem zato što možete da dajete kakve god želite kvalifikacije o našim amandmanima, ali nemojte da zaboravite, svi su zasnovani na izveštaju revizije, svi.
Da vas podsetim, i tih 27%, iako revizori nisu dali mišljenje o budžetu, o završnom računu, što je veliki propust, taj izveštaj je, taj suncobran, završno, to ne može da se promeni, ne može da se vodi postupak, ne može ništa, zato što je procedura dok se dođe do tog izveštaja, u sebi sadrži i eventualno prigovore, razgovore, raščišćavanje nekih stavki itd.
Kada negirate naše amandmane, vodite računa da na taj način negirate i izveštaj revizora, a to je neoborivo, pa kada pričate o bivšim vlastima, budućim vlastima, itd. i lepim očekivanjima, znam da svi žele lepo građanima, međutim, nekako dela ne pokazuju to.
Uzeo sam samo nekoliko primera: Zakon o završnom računu, način izračunavanja bruto društvenog proizvoda i izveštaj revizora. Moram da vam kažem, to su dokumenti vlasti. Osporavajući ove naše amandmane osporavate sebe.

U pitanju je izdvojeno mišljenje povodom čitavog seta ovih zakona. Krenuću redom, pošto je ograničenje samo na pet minuta. Šta javnost treba da zna povodom ovog zakona o dopunama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju? Treba da zna da se praktično zamrzavaju penzije sa nekim datumom u oktobru 2008. godine. Ovo je u stvari zakon koji sprečava povećanje penzija, odnosno usklađivanje penzija.
Onda se otvara pitanje, ono što je bilo izuzetno za 2009. godinu sada postaje izuzetno i za 2010. godinu, a verovatno će biti izuzetno i za 2011. godinu i otvara se pitanje - šta mi jurimo, da li jurimo troškove života, da li jurimo rast zarada? U svim varijantama koje se budu primenile penzioneri poprilično kasne.
Zato budite oprezni kada budete vršili reformu penzijsko-invalidskog sistema, da to ne bude kao 2003. godine kada je Gordana Matković upropastila penzijski sistem. Naravno, zamrzavanje plata, zamrzavanje penzija, a da pri tom nije dat neki kriterijum kako bi to moglo da se odmrzne, recimo, neka bude rast produktivnosti, kao što je to nekada bilo korišćeno kao opravdani razlog za odgovarajući rast, neminovno povlači da poslovanje privrednih subjekata prelazi u sivu zonu. Ide se ka utaji poreza, ide se ka još jednoj drugoj potpuno nelegitimnoj neravnopravnosti koja se uspostavlja između građana.
Naravno, kao svoj kraj imaće i činjenicu da će sve veći broj preduzeća biti pod blokadom, a ono što dalje sledi, verovatno će biti stečaj i kao uzrok i kao posledica.
To sve pokazuje koliko je besmislena ekonomska politika u Republici Srbiji, a ona se otprilike zasniva na tome da se nekritički zadužujemo, želimo da imamo neki razvoj. To je, otprilike, onaj čovek koji živi u nekom stanu od 50 metara kvadratnih, da bi obezbedio sebi razvoj daje pod hipoteku kupatilo jedne godine, druge godine hodnik, treće godine pola sobe, a zašto mu je potrebna hipoteka? Da bi kupio kompjuter, da bi kupio kola na lizing, da bi kupio mobilni telefon, a da pri tom niko ne primećuje da on ustvari nema elementarnih stvari za život.
Mislim da je osnovni nedostatak svih ovih propisa taj što su se izgubili prioriteti. Prioriteti su ono što je u definicije politike već hiljadama godina. Zadatak politike jeste da reši siromaštvo i da obezbedi mir. Ovde, kao što vidite, siromaštvo je poslednja rupa na svirali i zato se pribegava različitim stvarima.
Što se tiče ovog drugog zakona, pitanje broja dece, rađanje dece jeste lično pravo, lična stvar pojedinca, ali u uslovima kakvi su demografski kod nas, a oni od 1980. godine beleže negativne rezultate, to više samo nije lična stvar, to je i stvar socijalne politike, to je stvar i države.
U tom smislu ne treba praviti diskriminaciju niti među trudnicama, niti među decom, jer je to zadatak broj jedan što se tiče države.
Sledeći zakon o kome treba nešto reći jeste ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o preuzimanju akcionarskih društava. Samo da vas podsetim, mi suštinski nemamo komisiju za hartije od vrednosti, pošto je njima istekao mandat, ali poenta ovog zakona je upravo da se omogući nekome ko dobije status profesionalnog investitora da se, bukvalno rečeno, šlepa pored države i da postiže monopol i na ovom tržištu zahvaljujući bliskosti sa državom, jer onda ta bliskost se manifestuje kroz neke varijante o kojima vi razmišljate, a to su akcionarski ugovori o zajedničkom vođenju privrednog subjekta, budući otkup manjinskog paketa Republike Srbije, zajednička prodaja kontrolnog paketa.
Sve bi se to radilo na jedan način koji bitno narušava tržište hartija od vrednosti i pravi neke koji su izuzeti od toga, budući monopoliste. Nešto bi slično bilo, kao što se desilo i sa "Fijatom", a znate koje su posledice toga.
Što se tiče ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom dugu, poenta je upravo u tome da se ukidaju limiti ili, da kažem povećavaju limiti da se lokalna samouprava zadužuje, da se stimuliše dugoročno zaduživanje na bazi ove izmene, otvara prostor za poslovne banke koje mogu da plasiraju sredstva prema lokalnoj samoupravi i na taj način utiče i na buduću lokalnu vlast, koja dođe u jedno svršeno stanje, preuzete obaveze, ugovori, nešto iz obavezuje.
Kod ovog zakona o osiguranju, ako dozvoljavate samo još jednu rečenicu, on je u suprotnosti sa zakonom iz trećeg seta zakona koji se nalazi na dnevnom redu, jer razdvajanje životnog i neživotnog osiguranja jeste, ako je to standard, a jeste standard, ako je to obaveza, jeste obaveza, ne znam zašto se prekraćuje, skraćuje ili produžava rok do kada treba da se izvrši ta obaveza, sa pozivanjem na diskreciono pravo države. To diskreciono pravo države postoji u mnogim drugim oblastima, pa nije korišćeno. Verovatno je...

Mnogo nas je koji smo izdvojili mišljenje na sednici Odbora za finansije povodom ovog seta zakona koji u suštini znači zaduživanje Republike Srbije, pa bih krenuo redom ukratko da objasnim koji su razlozi.
Kada je u pitanju ovaj drugi programski zajam za razvoj privatnog i finansijskog sektora, javnost mora da zna da je maja ove godine zaključen taj prvi sporazum i da pre zaključenja tog prvog sporazuma Srbija je morala da ispuni neke uslove.
Pošto je navodno ispunila te uslove, donela je neke svoje strategije, zauzela neke smernice, stekli su se uslovi za ovaj drugi, a kao rezultat ovog drugog sporazuma je to što će država morati da smanji učešće u kapitalu banaka sa 17, skoro 18% na 10% i sa učešća od 34% kod osiguravajućih društava na 30%.
Ima tu još nekih drugih ograničenja i uslova. Smatramo da jednostavno ta vrsta uslovljavanja nije prihvatljiva, a drugo, nešto želimo da žigošemo, jednostavno, nameru vlasti da po svaku cenu i svakog izvora obezbedi sredstva, a da pri tom ne koristi neke unutrašnje rezerve.
Što se tiče ovog programskog zajma za razvoj javnih finansija, a to je, radi javnosti moram da kažem, svojevrsna katastrofa, sto miliona zajma se uzima da bi se uredile javne finansije u smislu logistike. Jednostavno, da bi mogli da primenimo Zakon o budžetskom sistemu, Zakon o DRI.
Neko iz ove zemlje, iz ove vlasti traži kredit, uzima kredit.
Postavljam vam pitanje - koliko ćete još ljudi zaposliti u Ministarstvu finansija i drugim organima koji se bave javnim finansijama na nivou autonomne pokrajine, lokalne samouprave, u uslovima kada vodite akciju da se otpuste ljudi kao višak. Verovatno je pet do šest hiljada ljudi potrebno samo da bi mogli da se pozovu na Zakon o budžetskom sistemu i na njegovu potrebu.
Moram javnost da obavestim da je jedan od uslova za dobijanje ovog zajma upravo onaj izveštaj revizora, gde je samo 27% korisnika budžeta prekontrolisano i utvrđene onolike nepravilnosti za koje smo napokon čuli da su krive knjigovođe.
Samo da vam skrenem pažnju, i ti stranci koji nam daju zajam, rekli su da nije dozvoljeno da se sredstva zajma koriste na piće, duvan, finansiranje terorizma, pranje para itd. Posle ovog izveštaja i ovakvog izveštaja revizorske institucije, razmilite o čemu se zapravo radi.
Takođe, imamo dva, jedan sporazum, jedan finansijski ugovor u zavisnosti od toga ko je zajmodavac za ovaj deo Koridora prema Dimitrovgradu. Samo bih tu ponovio da ipak treba nekako da rešite pitanje deonice kroz Pirot. Lokalna samouprava je protiv toga da autoput ide kroz mesto, već ga traže na nekoj lokaciji između Pirota i Babušnice, pa uvažite te interese građana.
Možda se vi, Mrkonjiću, sećate svojevremeno da je i kod Paraćina bio problem, da li moravska, da li brdska varijanta, pa je nekako ona brdska pobedila, da ne ide baš dole kroz ravnicu, gde je najplodnije zemljište.
Naravno, tu postoji i ovaj ugovor koji se tiče ovog Koridora prema Vranju. Čuli smo danas na sednici Odbora da je navodno dokumentacija spremna. Vi to najbolje znate, s obzirom da će sve te poslove da vodi novoosnovano preduzeće "Koridor" i da postoje brojna ograničenja u smislu da ne postoji apsolutna sloboda naše strane, već pod uslovima koje ove dve banke diktiraju.
Moram da kažem čisto sa finansijskog aspekta ti krediti i jesu povoljni. Verovatno jeftiniji ne bi mogli da se nađu, ali znate kada to padne u ruke kod nekoga ko baš i nije poznat po tome da je dobar domaćin, a na to ukazuje izveštaj revizije, onda mora da postoji neka sumnja.
Na kraju ovaj zakon, zajam za opštinsku i regionalnu infrastrukturu, program B, koji će ići preko Ministarstva za nacionalni i investicioni plan, jeste da je tu u pitanju 25 miliona evra, ali moram da vam kažem da mi tu deluje da su te pare obojene stranački. One će praktično ići onim opštinama gde su na vlasti oni koji žele da naprave koaliciju sa regionalnim političkim strukturama.
Moram samo da vam skrenem pažnju da smo jutros imali tačku dnevnog reda izmene Zakona o javnom dugu, gde je povećan limit, dat veći prostor lokalnim samoupravama da se ...

Bez namere da ponavljam neke stavove koje su izrekli članovi Odbora za finansije koji su izdvojili mišljenje, samo želim da nastavim dalje i da podsetim sve poslanike i javnost da je 29. maja ove godine Narodna skupština donela Zakon o potvrđivanju Sporazuma o zajmu, to je tzv. programski zajam za razvoj privatnog i finansijskog sektora. Omogućeno je Republici Srbiji da uzme zajam u iznosu od nekih 35 miliona evra od Svetske banke.
Da bismo dobili taj zajam, gospođo Dragutinović, mi smo morali da se kandidujemo da dokažemo nešto. Evo šta je dokazano: da je Republika Srbija usvojila principe za restrukturiranje preduzeća, da je usvojila Strategiju za reviziju zakonskih, podzakonskih i drugih akata, da je ponudila na prodaju dva najveća primaoca državne subvencije, da je određen 31. decembar 2008. godine kao krajnji rok od kada počinje privatizacija, tačka 5) odnosi se na vrlo konkretnu prodaju društvenih preduzeća, tačka 6) da je usvojen budžet gde je raspodela budžetskih sredstava za Državnu revizorsku instituciju izvršena na prihvatljiv način, tačka 8) da je završena privatizacija Osiguravajućeg društva DDOR "Novi Sad".
Pošto ste se kandidovali i dokazali da ste to sve uradili, dobili ste taj kredit za: sprovođenje mera fiskalnog prilagođavanja, podsticanje nivoa produktivnosti poslovanja, da biste postigli rast bruto društvenog proizvoda, da biste smanjili inflaciju, da biste povećali udeo investicija u bruto društvenom proizvodu sa 24 na 28%, da biste otvorili novih 200 hiljada radnih mesta, da biste smanjili stopu nezaposlenosti sa 19 na očekivanih 12% krajem 2012. godine. Strategija regulatorne reforme, takođe, jeste bila obaveza, da se promovišu investicije u sektor energetike, da se smanji učešće Republike Srbije u finansijskom sektoru sa 17,5 na 10%, to se odnosi, pre svega, na banke i imamo jedan takav predlog zakona na dnevnom redu, kao i da se smanji učešće države sa 34 na 30% u kapitalu osiguravajućih društava.
Na ovoj sednici, uz budžet, imamo zakon o potvrđivanju Sporazuma sa Svetskom bankom, programski zajam za razvoj javnih finansija. Takođe, morali smo da se kandidujemo za tih 70 miliona evra. Šta smo dokazali? Da smo doneli novi Zakon o budžetskom sistemu, koji je apsolutno relativizovao pitanje odgovornosti, izuzetno komplikovan propis. Da bi se doslovno primenjivao taj zakon, nama je verovatno potrebno pet hiljada službenika. A zašto pet hiljada službenika, najbolje nam pokazuje Izveštaj Revizora za 2008. godinu.
Bili smo u obavezi da donesemo novi zakon o javnim nabavkama. Donet je. Znate i sami da se negde primenjuje, a negde se apsolutno ne primenjuje, poput ovih javnih preduzeća od republičkog značaja. Morali smo da dokažemo da postoji eksterna revizija izveštaja za 2008. godinu, i to je to o čemu Narodna skupština neće da raspravlja, a to je taj izveštaj Revizora. Dakle, taj izveštaj je bio neophodan da bismo se zadužili 70 miliona, a ne da bi nam omogućio da vidimo kakve su naše finansije. To je poenta cele ove priče.
Ovde se priča svodi na to – kako uzeti pare iz inostranstva, a da li kroz nekoliko godina treba da se smanjuje neto imovina, i građana i države, to ovu vlast ne interesuje. Jer, tu je pitanje – drži vodu. Dalje, da se napravi uprava za javni dug i da se nivo socijalne zaštite i socijalnih prava u Republici Srbiji za 2010. godinu održi na nivou iz 2009. godine.
Zato imamo genocidni Predlog zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, genocidni predlog zakona koji reguliše novčane naknade koje primaju roditelji za decu, i da ne pričam dalje šta sve. Kada budete uzeli ovih 70 miliona, vi ćete to potrošiti za poboljšanje lošeg upravljanja finansijama, za kontrolu mase zarada, za jačanje kapaciteta socijalne pomoći, itd, itd.
Izvinite, molim vas, ako se pogleda Izveštaj Revizora za 2008. godinu...(Aplauz.)

Gospođo Đukić-Dejanović, grupa od 98 poslanika Narodne skupštine je 8. decembra podnela predlog da se proširi dnevni red ove Šeste sednice Drugog redovnog zasedanja sa dve tačke – prva je, Izveštaj o finansijskoj reviziji završnog računa budžeta Republike Srbije za 2008. godinu, koji je uradila Državna revizorska institucija i druga tačka, Izveštaj Odbora za finansije Narodne skupštine Republike Srbije od 8. decembra 2009. godine.
Tumačili ste Poslovnik i pogrešno ste protumačili. Prvo ste javnost obavestili da je za te izveštaje potreban hitan postupak. Izveštaji nisu predlozi akata, između ostalog. A, juče ste mi dostavili pismo gde ste pokazali da ne računate dane, da ne znate kako se računaju rokovi, jer ste rok od tri dana protumačili da je rok od pet dana. Da vam objasnim kako ste to napravili. Vi ste 7. decembra zakazali sednicu Narodne skupštine za 11. decembar. Ne znam kojom turbo brzinom da je neko leteo, on pre 8. ne bi mogao da podnese bilo koji predlog. Dakle, ako ste 7. dostavili, taj dan se ne računa. Prvi dan je 8, drugi dan je 9, treći dan je 10. Mi smo 8. decembra dostavili. Znači, poštovali smo taj rok.
Ako idete sa računanjem unazad, opet je poštovan rok, ali niste našli za shodno čak ni da stavite to na glasanje, niti da obavestite narodne poslanike i javnost da postoji potreba i postoji obaveza, gospođo Đukić-Dejanović, iz člana 48. Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji, da se na sednici Narodne skupštine razmatra Izveštaj o reviziji i izveštaj Odbora za finansije.

Gospođo Đukić-Dejanović moram da vam skrenem pažnju na član 90. i član 91. Poslovnika Narodne skupštine. Narodna skupština ima zakonsku obavezu iz Zakona o državnoj revizorskoj instituciji. Odbor za finansije je jednoglasno doneo Odluku, ona je saopštena u izveštaju Odbora, gde se traži od Narodne skupštine da se otvori rasprava povodom Izveštaja Državne revizorske institucije.

Ne, samo da vam ja objasnim, pošto se vama pričinjava da je ovo drugi put.
(Predsednik: Potpuno identičan sadržaj.)

Zamolio bih vas da mi dozvolite da saopštim, da biste napokon shvatili gde grešite, pošto očigledno ne dolazi do vas ovo što se priča.
Po Poslovniku vi ste dužni da sazive i materijale dostavljate poslanicima na adrese koje su oni dali Narodnoj skupštini. Dobro je, rekli ste u poslaničkim klubovima. Dogovoreno. Sedmog ste poslali po saziv. Izračunajte, molim vas, koliko dana ima do jedanaestog, sedmi se ne računa, a ljudi treba da savladaju materijal za ovu sednicu koju ste vi dali, a to je ovoliki materijal.
Javnost traži, zakonska obaveza. Vi ne želite čak ni da pomislite da bi možda moglo eventualno da Narodna skupština izglasa da se ova dva izveštaja uvrste u dnevni red, spoji rasprava i obavi rasprava o tome, a vi dozvoljavate da se rasprava o tome vodi preko novina, da mi čujemo od premijera da su krive knjigovođe i daktilografkinje.

Naravno, amandman nije prihvatila Vlada. Član 67. reguliše autorski ugovor, da se autorskim ugovorom ustupaju autorska prava ili u celini prenose. U stavu 2, gde sam tražio da se izbace neke reči, a konkretno, to su reči  „ako odredbama ovog zakona nije drugačije određeno“. Za te reči smatram da su nepotrebne jer u uvodnom delu stava 2. se potencira primena Zakona o obligacionim odnosima.
Tu sada nema više nikakve dileme. Zna se koji propis se koristi, zna se kakve su odredbe Zakona o obligacionim odnosima, zna se koja su prava iz tih odnosa poverioca i dužnika, zna se kako se raspolaže određenim pravima i autorska prava imaju svoju materijalnu komponentu, a Vlada kaže – potrebno je ovim zakonom nešto da se uredi, jer Zakon o obligacionim odnosima ne pruža dovoljnu zaštitu.
Znate, nijedan zakon ne pruža dovoljnu zaštitu ukoliko se ne primenjuje. Ako se primenjuju propisi, onda zaštita postoji. Međutim, autorsko delo, ma koliko odraz stvaralaštva, naučnog, umetničkog itd, kao pojedinca, u određenom trenutku postaje javna stvar i onog trenutka kada postaje javna stvar, primenjuje se Zakon o obligacionim odnosima, a svi težimo ka tome da ugovor postane svetinja, a ne toliko zakon, pogotovo u oblasti ličnih prava, kada je u pitanju pre svega autorsko delo.

Naravno, i ovaj amandman nije prihvatila Vlada. Radi se o troškovima postupka pred komisijom za autorska i srodna prava i to samo u jednom delu kada se aktivira ta komisija koja daje mišljenje o predlogu tarife koje predlažu organizacije. Mora da se zna da komisija ima predsednika i četiri člana i da komisija nije stalno telo. U članu 251. stav 2. propisuje se visina naknade, pa je tu rečeno da član komisije ima pravo na naknadu koja iznosi 20% osnovne mesečne plate sudije okružnog suda. Izvinite, molim vas, više nemamo sudiju okružnog suda, gospodine Čipliću. Ako se sećate, pre godinu dana došlo je do apsolutne promene ne samo naziva nego i mreže sudova i organizacije sudova, tako da ne znam kako ćete da primenite ovu odredbu.
Ono što je SRS predložila jeste da takođe to bude 20%, ali ne od plate tog sudije nego minimalne mesečne zarade u Republici Srbiji, tim pre što se radi o naknadama članovima jedne komisije, a komisija nije stalnog karaktera, samo se povremeno sastaje da reši nešto što je sporno u pogledu tarifa.
Prvo postoji ova tehnička greška koju niste ni primetili, pretpostavljam, mada me čudi s obzirom na datum kada je Predlog zakona ušao u proceduru, već tada je naziv okružni sudovi postao istorijski termin, da, septembra ove godine je zakon ušao u proceduru, mogli ste da to izmenite, ali nije poenta samo u tome da li je okružni ili je apelacioni, već pre svega u visini.
Ako je neko telo ad hok, sastaje se na zahtev, kada se pojavi spor između organizacije i korisnika u pogledu tarife, onda oni sednu, reše taj problem tako što dostavljaju svoje mišljenje o tarifi. Smatram da to nije tako sistematičan posao, da je potrebno ne znam šta, velika služba, velike analize itd, ali ova naknada od 20% minimalne zarade u Republici Srbiji…

Ne postoji apsolutno nijedna smetnja da nadležni državni organ koji organizuje polaganje pravosudnog ispita odredi da će, ne znam, neka lica koja žive na teritoriji Niša, Pirota, Vranja da polažu pravosudni ispit u Nišu, kao što ne postoji nikakva smetnja da nadležno Ministarstvo pravde odluči da se za lica sa teritorije AP Vojvodine pravosudni ispit polaže u Novom Sadu.
Ne vidim nijedan opravdani razlog da se kao povereni državni posao prebacuje AP Vojvodini polaganje pravosudnog ispita, a pogotovo na način da se i obrazuje ispitna komisija itd.
Ono što je mnogo važnije za građane u ovom trenutku jeste da moraju biti svesni situacije da oni koji budu glasali za ovaj predlog zakona u stvari glasaju da se Srbija skrati na Beogradski pašaluk, i to rade po nalogu pre 1. decembra, pošto sutra počinje velika trgovina pred Međunarodnim sudom pravde. U priči su kako teritorija KiM, sever, tako i autonomija u autonomiji.
I gle čuda velikoga, latili ste se jednog posla gde Srbima dajete autonomiju u odnosu na Srbe. Zar postoji veći dokaz koji nudite nekome da se ovde vrši diskriminacija i nečovečno postupanje od onoga što ćete da uradite posle 12 sati, kada ćete sa 140 glasova da izglasate, ozareni, sretni što još jedanput nanosite štetu svom narodu?

Verovatno onaj ko je osmislio ovaj član ne bi mogao da kaže koji su to organi državne uprave na teritoriji AP Vojvodine u nadležnosti AP. To je besmislica. Organi državne uprave su ministarstva.
Uslov za neke poslove u okviru gradske uprave, opštinske uprave, jeste položen državni ispit radi osposobljenosti za primenu Zakona o opštem upravnom postupku. Ali, pošto je ovo projekat bez povratka, kako ste vi to zamislili, vama je potrebno da AP dobije ovlašćenje da formira državnu komisiju pred kojom će da se polaže državni ispit. Sad kad je to tako, kako onda možete da nađete bilo koju argumentaciju povodom onih koji vas kritikuju da pripremate u bliskoj budućnosti stvaranje države u državi.
To neće u prvoj etapi biti država, ali s obzirom da ovo danas morate da izglasate kako bi pregovaračka pozicija Borisa Tadića sutra u Briselu i Hagu bila mnogo bolja, da bi napokon mogao da razmišlja o onome što je Dobrica Ćosić još pre 20 godina zamislio šta da se podeli i šta ako u AP Vojvodini neko dobije još jednu autonomnu pokrajinu.

Ovo je još jedan član koji pokazuje šizofreniju vladajuće koalicije. O čemu se radi? Radi se o tome što će stalni sudski tumač morati da se upiše kod Ministarstva pravde da bi radio na teritoriji nekog suda u ovom što ćete sada da nazovete Užas, uža Srbija, a neko će biti upisan kao stalni sudski tumač za teritoriju AP Vojvodine. Ako bi hteo na jedinstvenom području RS da obavlja tu svoju delatnost, morao bi da bude upisan u dva registra, a pri tom ste zaboravili na jednu situaciju da faktički imamo prostu državu sa jednom AP i jednom AP gde niste ni pomislili da na sličan način regulišete odnos i da prenesete ovlašćenja državnih organa.

Kome će biti jasno šta radite? Verovatno Borisu Tadiću, verovatno nekome ko nas zastupa pred Međunarodnim sudom pravde, kao što je na primer gospodin Tibor Varadi, verovatno će biti jasno Oli Renu, verovatno NATO paktu, verovatno EU, da ste na dobrom putu da izvršite sve ono što oni nisu mogli da završe 99. godine.

To je ta prava priča. U Srbiji se štiti većinsko stanovništvo Srbi sa teritorije Vojvodine od većinskog stanovništva Srba sa cele teritorije Srbije. To je ta šizofrenija koja je zavladala.

Pravite državu nepotrebno. Molim vas, sve što ste radili ovim zakonom i što predlažete je u sukobu sa Zakonom o zabrani diskriminacije. Iz svakog člana ovog predloga zakona sledi diskriminacija, diskriminacija, diskriminacija. Zašto vam je toliko stalo da diskriminišete građane Republike Srbije?