Hteo sam repliku, gospođo Čomić. Zašto nemam?

Gospođo Čomić, hteo sam po replici, ali pošto mi ne date, neću da trošim ovo vreme. Čekam bolji termin na televiziji da bolje obavestim građane o ovome što se  dešava. Nadam se da replika nije ukinuta?

Gospođo Čomić, amandman koji je podnet je dobra prilika da se nešto kaže o ovom predlogu zakona, naravno, držeći se onoga što je propisano članom 3. Predloga ovog zakona, kako bi naša javnost mogla da stekne uvid u to šta se radi i kako se radi. Naravno, ne ulazim u to da li će amandman da se prihvati ili ne. Koji su razlozi što je podnet ovakav amandman (tiče se samo roka), neću ni u to da ulazim, ali radi javnosti treba da se shvati da predstavlja interes Republike Srbije gasifikacija Republike Srbije i omogućavanje svim korisnicima da koriste taj energent, tim pre što energetska kriza i ono što se zove energija predstavlja pitanje kome ćemo u budućnosti mnogo više vremena da posvetimo nego što smo do sada posvećivali, ne samo gasu kao energentu, nego i svim mogućim alternativnim izvorima energije, kako one neobnovljive, tako i one obnovljive, zato što se procenjuje da u sledećih desetak godina mora da se nađe neko rešenje za stabilnu energetsku sigurnost, da ne idem šire, za prostor Republike Srbije.
Mi smo u prednosti u odnosu na druge lokacije, kako u Evropi, tako i na drugim mestima, zato što imamo nekih prirodnih potencijala da koristimo neke energente i rešimo pitanje energetske sigurnosti naše države.
Naravno, mogu o ovom amandmanu i o ovom članu da pričam i sa aspekta čiji sin radi u „Jugorosgasu“, mogu da pričam i ko je na čelu „Jugorosgasa“ itd., ali mislim da je to već opštepoznato. Gospodine Škundriću, to svi znaju. Iluzorno je pričati o tome, jer bi se stvarno diskusija svela na nešto što je beznačajno u ovom trenutku. Pitanje je mnogo značajnije. Verovatno ćete da se složite. Ono je značajnije kada se ima u vidu da je prodaja NIS-a otvorila drugo pitanje – pitanje cene; verovatno će u bliskoj budućnosti biti otvoreno i pitanje kompenzacije zbog te cene, ali da ne otvaram to pitanje, znate i vi sami sa kojim ste problemima suočeni.
Ako se vratimo na član 3. Predloga zakona i na ovaj amandman, onda glavno pitanje jeste, pošto je predlagač priznao prilikom rasprave u načelu da ovaj zakon odstupa od pravila koja postoje u Zakonu o eksproprijaciji i da se morao odlučiti na ovaj potez da ovim zakonom poništimo sve principe Zakona o eksproprijaciji, pa želim u nastavku da se krećem u tim okvirima...
Vidite, kada se vrši eksproprijacija, obično postoji neki plan, neki program, pa se kaže – trasa ide odatle dotle, prolazi preko tih i tih katastarskih parcela, te i te katastarske parcele moraju da budu obuhvaćene eksproprijacijom, da li je u pitanju službenost, da li delimična eksproprijacija, to su već neke varijacije na tu temu.
Očigledno je da ovaj zakon nema to. Zašto? Zato što treba da se obezbedi primat nekome ko je projektovan da u budućnosti ima primat.
Da li će svi postupci da se završe u roku od godinu dana ili u roku od šest meseci? Znate, postavlja se pitanje sprovodljivosti naših zakona – postoji toliko zakona u kojima su rokovi određeni, a nisu prekluzivni rokovi, znači nisu rokovi koji podrazumevaju neku sankciju kada se propusti rok, a imamo zakone gde su i prekluzivni rokovi, pa se to opet ne poštuje.
U suštini, ovo je jedna rezolucija, jedna deklaracija koja treba da omogući nešto što je u javnosti predstavljeno kao velika pobeda i veliki interes Republike Srbije. Tu ste potpuno u pravu i to moram da vam kažem. Pre sedam-osam dana imali smo nastavak nečega što je „Južni tok“ – ali ovaj zakon nema veze sa onim što se zove „Južni tok“, nema direktne veze, ima posredno veze – i Slovenija je zaključila ugovor, pre nekoliko dana je i Evropska komisija zaključila sa Rusijom ugovor o bezbednosti i sigurnosti tog saobraćaja, gasnog transporta itd. Znači, veliki interes postoji.
„Nabuko“ jeste fatamorgana u ovom trenutku, to mora da se kaže, a osnovna poenta „Nabuko“ projekta jeste izvorište, jer nemaju izvorište. Imaju ideju gde bi to trebalo da ide, međutim, nemaju izvorište i imaju obavezu da obezbede dvesta miliona nekog kredita da bi prvu hemijsku olovku uboli u neki papir.
Nije to stvar moje proizvoljnosti, već je stvar nekih zvaničnih institucija u svetu koje su razmatrale taj transkontinentalni problem energetike.
Samo da vam skrenem pažnju na to da se već nekoliko godina čuju vrlo oštre rečenice koje kažu da Rusija nema pravo na energetski monopol, da to njihovo prirodno bogatstvo nije samo njihovo, nego treba da ga podele sa nekim drugim. Šta se sve dešava u Kaspijskom basenu, čućemo verovatno za nekoliko godina, ali dovoljno je, radi razmišljanja, da i ona glupa krilatica o zabrani širenja nuklearnog oružja... Zašto kažem – glupa? Zabranjeno je širenje, a nije zabranjeno ono što već postoji. Malo deluje besmisleno. To vam dođe kao francuska radio-televizija; mi imamo nešto i ne dozvoljavamo da to neko drugi ima.
Znači, vrlo su krupna pitanja. Ovaj zakon jeste minoran u odnosu na ova krupna pitanja, jer rešava, hajde da kažem, jednu deonicu neke buduće eksploatacije odnosno korišćenja. Sa gledišta ovog amandmana, da li se eksproprijacija završava u roku od godinu dana ili u roku od šest meseci, potpuno je trivijalna situacija. Zašto? Nijednog trenutka ništa ne zavisi od nas, zavisi od onoga ko investira, ko ima pare i kome ste preneli ovaj posao. Posao ste preneli firmi koja posluje po našim propisima. Ona jeste u mešovitoj svojini, jeste da sad to koristi ko kako želi. Neko to predstavlja kao inostrano ulaganje, da je potrebno da se omogući strancima da se ovo koristi.
Međutim, opet bih se vratio na vilu na Senjaku, na dete koje je zaposleno u toj firmi ili decu koja su zaposlena u toj firmi. Vratio bih se na to što neko predstavlja da ovo nema alternative. Alternativa postoji. Pitanje je da li vi želite tu alternativu ili je ne želite.
Netipično je da u jednom zakonu stoji naziv firme, da znate. Svaki zakon je opšti akt. Kada je u pitanju opšti akt, onda se na opšti način, univerzalan, objektivno, nepristrasno uređuje neka materija. Kada se pojedinačnim zakonom kaže „ime i prezime“ firme, da budem prezican - naziv firme, onda to više nije opšti akt, onda to postaje pojedinačni akt, onda to postaje konkretizacija nečega. Ali, ako treba ovim zakonom, gde dajemo ime i prezime, da konkretizujemo nešto, onda nije potreban zakon. Diže se na nivo zakona potpuno nepotrebno, samo zbog toga što ne postoji odgovarajuća firma, u skladu sa Zakonom o eksproprijaciji.
Gospodine Škundriću, naravno, nepodnošljivo je ovo prisustvo Zapada na teritoriji Republike Srbije. Nepodnošljivo je ovo uplitanje Sjedinjenih Američkih Država u vitalne interese, da ne preteram baš, ali odgovara istini, gotovo u svaki tanjir na ručku u Republici Srbiji, to je nepodnošljivo. Treba da se izjednačimo nekako, treba da dođe neka konkurencija, treba da postoji drugi pol. To je potpuno prihvatljivo kao opredeljenje.
Kao čovek koji je još 1996, 1999. i 2000. godine pričao o toj dobroj vezi sa Ruskom Federacijom, gospodine Škundriću, pa smo ovde gotovo na mišiće mi radikali naterali socijaliste i JUL da prihvatimo taj sporazum o bliskim odnosima sa Rusijom i Belorusijom... Sećate se, pretpostavljam. Onda smo organizovali, hajde da kažem, oduševljenje naroda ispred Narodne skupštine.
Ali, za nas je potpuno neprihvatljivo da rukovodstvo SPS-a, koje je na čelu „Srbijagasa“, recimo, služeći se tim dobrim raspoloženjem i dobrim odnosima prema Rusima koristi potencijale NIS-a da zapošljava ljude iz nekog sela na teritoriji opštine Vrbas, kako bi to selo glasalo za SPS. To već prevazilazi našu unutarstranačku borbu. To polazi od pretpostavke da se vrši zloupotreba inostranog partnera i inostranih sredstava, tim pre što znamo da je sada većinski vlasnik NIS-a ruska strana.
Ne znam zašto brukate Srbiju i ubacujete strane partnere i njihova sredstva u nešto što se zove unutarstranačka borba. Nama to nikada ne bi palo na pamet. Jednostavno, bilo bi nas sramota da to radimo.
Vi ste, recimo, u nekim selima tamo zapošljavali po 15 - 16 dece da rade u naftnoj industriji da biste ostvarili dobar rezultat na lokalnim izborima; još ste obećali da ćete 60 njih da zaposlite. Koliko je njih izgubilo posao zbog toga da biste vi zaposlili vaših 16 ljudi? Jeste, vaš Bajatović je to radio u kampanji, znate i sami. Renovirali ste i kafanu, pa ste tri dana pravili tamo žurku, samo da biste napravili nešto.

Ovde je rečeno, gospođo Čomić, u zakonu – godinu dana, a ovi predlažu šest meseci. Pričam upravo o amandmanu i o tome kako se zloupotrebljava dobra volja u Republici Srbiji, većinski izražena volja, za političko, ekonomsko, finansijsko i svako drugo prijateljstvo sa nama dragim državama u inostranstvu, kako se to zloupotrebljava. Ako vi ne možete da nađete vezu sa tim, apsolutno sam siguran da 99,9% građana nalazi vezu u svim rečima koje sam izgovorio.

Gospođo Čomić, sve ono što sam rekao odnosi se na to da li treba da se uradi u roku od šest meseci ili u roku od godinu dana. Ali, vi očigledno niste čitali Predlog zakona, pa ne znate u čemu se ogleda ta tanana razlika između Predloga zakona i amandmana.

Gospođo Čomić, pokušavam da vas ubedim u to da eksproprijacija za ovu trasu ne može da se završi ni za šest meseci, ni za godinu dana. Upravo to pokušavam da vas ubedim, zato što imam nekog iskustva sa tom eksproprijacijom, nešto sam radio u životu pre nego što sam počeo da se bavim politikom. Moje životno iskustvo mi nalaže da imam i kritički stav prema nekim rešenjima koja se predlažu, kako u zakonu, tako i u amandmanu.
Ako dozvolite, nastavio bih. Nadam se da ste shvatili da eksproprijacija nije tako jednostavna stvar, jer se putem eksproprijacije ulazi u pravo svojine pojedinca, fizičkog lica. Ovaj zakon je antipod u odnosu na stereotipna i pravilna rešenja koja postoje u nečemu što se zove princip eksproprijacije, jer se ovde predviđa čak i administrativni prenos, a to je kada se sa jednog državnog ili društveno-pravnog lica prenosi imovina na drugo društveno-pravno lice. To su sad već neki drugi pojmovi koji su vrlo komplikovani za vas, vi to ne možete da shvatite.
To nije problem. Problem je u tome što je apsolutno nemoguće da se zakonom, kao opštim aktom, jedno pravo ili jedna oblast uredi na opšti način, i to tako što se daje ime i prezime, odnosno naziv nekog pravnog lica. To je jedan veliki nedostatak.
Drugi veliki nedostatak je to što, izvinite, molim vas, ovaj zakon negira Zakon o eksproprijaciji. On negira sve principe na kojima je zasnovan Zakon o eksproprijaciji.
Pokušavam, gospođo Čomić, da nađem vezu između razloga zbog čega je potrebno ovoliko kršenje, po mom mišljenju, ili nepoštovanje nečega što se zove ustavnost i zakonitost... To stavljam u vezu sa vilom na Senjaku, direktorom te firme i onima čija su deca zaposlena u toj firmi i prave veze, neke kombinacije.
Da vas samo podsetim, pre godinu dana su žalili što nisu na mestu gospodina Škundrića. Nisu hteli mesto predsednika Narodne skupštine, kaže – meni je bolje da budem ministar energetike zbog budućih ekonomskih i energetskih odnosa sa Rusijom. To je neka ekskluziva i za gospodina Škundrića. Sada mu je jasno zašto ga neko pro forme napada. Zato što vam je konkurencija, gospodine Škundriću. Da sada to preskočimo, pošto sam malo u zagonetkama objašnjavao neke stvari za publiku, a gospodinu Škundriću je apsolutno sve jasno.
Naravno da u taj kontekst mora da dođe nešto što se zove tekući politički život, jer da nije tog tekućeg političkog života ne bismo imali ovakav predlog zakona, imali bismo potpuno drugačiji predlog zakona. Imali bismo zakon u kome se kaže – državna preduzeća sa većinskim ulogom države, raspisujemo tender, konkurišite ko će da dobije ovo pravo da izvrši gasifikaciju itd. Od toga se odustalo. Zašto se od toga odustalo? Postoji neki krupan razlog za to.
S obzirom na to da ne dozvoljavate da kažem koji je to krupan razlog, evo, u ovom trenutku ću da prekinem ovu moju diskusiju i nadam se da će svima vama biti mnogo bolje, mnogo lakše. A kako će biti građanima Republike Srbije, kako će da razmišljaju prilikom sledećih izbora, zbog čega i kako, to je njihovo pitanje, ali smatram da sam ih dovoljno upozorio da se nešto loše dešava.

Gospođo Čomić, javio sam se zbog replike, s obzirom na to da me gospodin Maraš više puta…

Ne želim da koristim vreme, ali preispitajte vaš stav o replici.

Smatram da uopšte nije potrebno obrazlagati amandman Vjerice Radete, pošto je on u skladu sa Ustavom. Svi zakoni stupaju na snagu osmog dana od dana objavljivanja. Problem je što je u izvornom tekstu ovog predloga zakona u članu 5. propisano da on stupa narednog dana od dana objavljivanja. Ono što je Vlada dala kao objašnjenje zašto je potrebno da se odredi takvo stupanje na snagu je stvarno besmisleno, kao da građevinska sezona počinje juče, maltene.
Ni to nije bitno za ovaj amandman. Za ovaj amandman je mnogo važnije što ovaj zakon predstavlja nešto što je ne specijalno, nego presedan, jer se u jednom opštem aktu, u zakonu, i to najjačem opštem aktu posle Ustava, individualno određuje pravno lice, ono diže u nebesa i, gospodine Škundriću, njemu prepušta monopol. Šta se prepušta? Državni monopol, na ivici sa prirodnim monopolom.
Kako se mi borimo protiv monopola? Suzbijanjem monopola ili podsticanjem konkurencije. Da li ovde postoji konkurencija? Ne postoji. Ne može da postoji. Ne treba da postoji. A kako da suzbijemo monopol? Sa ovim predlogom zakona ste rekli sve; nema mogućnosti za suzbijanje, uzdržavanje i kontrolisanje te vrste monopola. I to je glavni razlog, da budem najiskreniji.
Za sva liberalna društva je važno da postoji alternativa, gospodine Ostojiću. Jer, ukoliko ne postoji alternativa, računa se da je društvo zatvoreno, gospodine Ostojiću. To je poenta naše intervencije. Ne zbog toga što je tamo Zečević, što je Milanković, što je nečiji sin podnosio amandmane, sad beži u Rusiju; hteo je da bude ministar energetike, ako već ne može da bude predsednik Vlade itd. itd. Zaboravite to. Mi smo mnogo ozbiljnija stranka, ne bavimo se porodičnim odnosima jedne familije. Ali, poenta je u tome što vi uspostavljate nešto što se zove monopol, a ne dajete nijedan instrument kako da se on kontroliše. Usput, ovaj zakon i nije u funkciji kontrole monopola.
Ali, ova vrsta eksproprijacije, koja nije izuzetak, nego izuzetak plus, gde koristite u nazivu firme nešto što liči na rusku reč, a iza toga se kriju interesi jedne potpuno druge grupe ljudi... Znate vi vrlo dobro, gospodine Škundriću, gde su oni sve rašireni, i oko alternativne energije, o čemu sam na početku pričao; oni se nalaze svuda, povezani su svuda. Zašto ne reći i reči „energetska mafija“, koja je vrlo opasna mafija itd.
Znači, vi ste malopre rekli... Vi ste formalno-pravno odbili amandman Vjerice Radete, ali ste u suštini prihvatili amandman, jer ste rekli da je on apsolutno beznačajan sa gledišta ovog predloga zakona i onoga što sledi, a to je neka realizacija.
Ima još nešto strašnije što ste rekli – za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna sredstva, „Jugorosgas“ je već obezbedio sredstva na našem tržištu. Razmislite malo, zašto uspostavljati neki monopol u vreme kada se svi bore protiv monopola?
Pozivam vas da u danu za glasanje podržite amandman Vjerice Radete, ali bi mi bilo mnogo draže da se ovaj zakon vrati i da se napravi jedan normalan zakon, u kome bi bili izraženi ne samo interesi, nego i nešto što se zove ustavnost i zakonitost.

Gospođo Čomić, očekivao sam da ćete da upozorite gospodina Ostojića. To je poziv na član 104. Poslovnika. Kada sam pričao o alternativi, pričao sam sa gledišta državnog monopola i uopšte monopola, a gospodin Ostojić je moju intervenciju u pogledu alternative shvatio sa gledišta svojine.
Gospodine Ostojiću, sa gledišta svojine, u postupku eksproprijacije, zbog onih izmena koje su urađene u toku ove godine, nije izbrisana mogućnost sudske zaštite i nagodbe, da se posle neuspele nagodbe u vanparničnom postupku uspostavi pravična naknada.
Pričao sam sa gledišta državnog monopola. Ovde se uspostavlja, gospodine Ostojiću, državni monopol. U čiju korist? Domaće firme. Zašto? Čime se pravda? Nekim ugovorom iz 1996. godine. To su potpuno drugi uslovi, drugi kriterijumi. U međuvremenu su se mnoge stvari desile, od 1996. godine do današnjeg dana. Delimično i vi znate, još bolje zna gospodin Škundrić, šta se sve desilo sa tom firmom, ali je potpuno neprihvatljivo da se donosi zakon kao izuzetak u kome stoji ime i prezime, naziv firme koja treba da radi nešto i koja dobija državni monopol. Nemate pravo na to, ova Narodna skupština nema pravo da uspostavlja državni monopol.
Druga je stvar da ste išli na koncesiju, da ste išli na druge alternativne oblike, ali ne, hteli ste da ponizite Narodnu skupštinu, da koristeći nešto što liči na rusko ime i naziv zloupotrebite u svrhe nekih ljudi koji su oko te firme, koji su finansijeri nekih političkih stranaka, dve-tri političke stranke itd. Vidite i sami gde oni puštaju svoje reklame.
To je, gospodine Ostojiću. Zato ste me loše shvatili. Znači, alternativa u pogledu monopola, ne alternativa u pogledu ... (Isključen mikrofon.)

Retko može da se primeti da nešto toliko može da bude besmisleno kao član 13. Evo, da publika shvati o čemu se radi, to je, otprilike, član gde je napisano da će sudija za prekršaje da kazni ministra zato što do 31. 12. ove godine nije doneo pravilnik o sistematizaciji u skladu s brojem koji mu propiše Vlada. To je napisano i, naravno, građani se smeju, prvo, zato što se zakon ne primenjuje na ministre, a rukovodilac organa državne uprave je niko drugi nego ministar, onaj koji donosi pravilnik o sistematizaciji radnih mesta.
Ovo nije jedina besmislenost u ovom zakonu. Ovaj zakon je kompletno besmislen, iz jednog prostog razloga što je neko osmislio varijantu kako da se kupi ovo vreme, da Vlada podeli s Parlamentom nešto što je u isključivoj nadležnosti Vlade. Organizacija posla državne uprave je nešto što je, po Ustavu, definisano kao izvršilačka funkcija, nešto što pripada izvršenju zakona, izvršenju propisa i to je u isključivoj nadležnosti Vlade i ministarstava.
Oni su osmislili način da nas ubace u ovu priču, da podelimo neku odgovornost, da se napravi što veća konfuzija, a očigledno je da su oni koji su radili ovo malo koristili nešto što je naše prebogato iskustvo, ako ne ovo za proteklih 15-20 godina, onda nešto što je bilo pre 30 godina, kada smo imali poprilično dobro uređenu državnu upravu i regulisan status državnih službenika. Ili, ako već toliko streme ka Evropi, onda su mogli da koriste, recimo, francuska i italijanska iskustva.
U Francuskoj i Italiji se obično kaže za državne službenike da su gospoda. Zašto? Zato što nisu pogođeni bilo kakvim ekonomskim promenama ili problemima u dotičnim državama. Zašto država štiti svoje službenike? Upravo zbog profesionalizma. Vrlo je komplikovana procedura da dođu do državne službe, ali kada dođu do državne službe, onda su u Italiji ''sinjore'', a kada su u Francuskoj, onda su već posle nekoliko godina od zapošljavanja nosioci posebnih titula i lenti i san je gotovo svakog intelektualca, profesionalca u Francuskoj da bude državni službenik, bio on učitelj, vaspitačica ili neko ko radi u nekom od vrlo važnih ministarstava.
Naravno, u tim državama se menja ministar i, eventualno, pomoćnici, ali državni službenici se ne menjaju. Najviši državni službenik je, recimo, generalni sekretar Senata. On je 30 i nešto godina državni službenik. Menjaju se vlasti, on se ne menja. Ko prima u radni odnos državne službenike? Apsolutno nepristrasna, profesionalna komisija, oslobođena bilo kakvog političkog uticaja.
Znate, to je sad problem Srbije. Kada žaba vidi gde se konji potkivaju, i ona bi vrlo rado da digne nogu, pa da dobije potkovicu, da bi ličila na konja, ali ne može. Zato je ovo nakaradan zakon, smešan zakon, zakon koji ništa ne rešava, a i sam naziv zakona je besmislen. To je kao zakon o imaginarnom broju.
Prvi put, kažem vam, na bazi nekog mog velikog iskustva, vidim da postoji zakon u čijem naslovu stoji broj, maksimalan broj. Čemu to? To je čista izvršilačka funkcija, nešto što je moralo da se uredi na potpuno drugačiji način, pre svega, uredbama, podzakonskim aktima. Vi sada imate Uredbu o organizaciji državne uprave.
Da vam samo skrenem pažnju na još jednu stvar. U tom prepisivanju, ili bogatstvu ideja kako da se skrati broj državnih službenika, zaboravili ste jednu stvar, da na sve akte o sistematizaciji radnih mesta u ministarstvima saglasnost daje Vlada. U ovom članu 13. vi ste propisali poseban prekršaj i radnju izvršenja prekršaja, gde bi onaj protiv koga bi se vodio prekršajni postupak morao da odgovara i zbog toga što neko pre njega nije izvršio neki posao, što je potpuno apsurdno.
Da vam skrenem pažnju, u pravnom sistemu Srbije je tek pre nekoliko godina, pre jedno sedam-osam godina, uvedena mogućnost da po osnovu službene dužnosti i vršenja posla u okviru državnog organa službenik može prekršajno da odgovara, ali na mnogo nižem nivou, na nivou državnog službenika, a vi ste ovde propisali da prekršajno odgovara za ministarske poslove – ministar. Krajnje besmisleno.
Koja je svrha ovog predloga zakona, to nikome živom neće biti jasno. Bilo bi bolje da ovaj zakon lepo povučete i da se potrudite da ne postoji u istoriji trag o njemu. Ako ste baš zapeli, moram da vam kažem, pa, može i da se donese ovaj zakon. Kada ste počeli da srljate, da propadate, propadnite. Državni službenici koji dobro rade svoj posao se ne sekiraju. Zašto se ne sekiraju? Ne zbog toga što će, eventualno, da ostanu, već zato što znaju da će vam, ako njih izbacite, ostati neznalice i podobni ljudi u službi, a onda ćete videti kako ćete da naplatite poreze, kako ćete da naplatite bilo koje druge obaveze koje su prihod države.

Amandmanom sam samo tražio da se izvrši mala izmena, da se "ili" zameni sa "i". Znate i sami, kada se u pravu kaže, u nabrajanju, "i", onda je to kumulativno, a kad se kaže "ili", to je alternativno. Međutim, dobio sam odgovor, koji je mene sramota i da komentarišem,  da vam kažem iskreno.
Radi se o obavezi da se preko Internet sajta opštine ili na oglasnoj tabli iznese podatak o tome koliko ima zaposlenih službenika u lokalnoj samoupravi. Ali, vidite i sami kako oni to tumače. Verovatno, zato što sam ja predložio, ne prihvataju. U krajnjem slučaju, to nije ni bitno, vi ste krenuli tim putem i nema potrebe da vas dižem. Rekli ste da ćete da padnete – padnite.
Ali, građani treba da znaju da je ovo zakon kojim DOS negira sam sebe. Za devet godina su uspeli da povećaju broj zaposlenih i u lokalnoj samoupravi. Samo da vas podsetim, pre devet godina su bili protesti, navodno, centralna vlast ne usmerava transferna sredstva opštinama itd. Tada se nije imalo razumevanja za NATO agresiju i neke probleme ekonomske prirode, a sada, moram da vam kažem da smo, u junu ili u martu ove godine, za 15 milijardi uskratili, ne mi, nego vlast je skratila iz budžeta sredstva lokalnoj samoupravi, i to ona transferna sredstva.
Pokušavajući da ovu materiju rešite zakonom, vi ste, praktično, uskratili mogućnost i političkim strankama da njihova inventivnost, njihov politički program budu alternativa. Jer, vi želite sredstva da stavite u četiri promila na 1.000 stanovnika, što je potpuno neprihvatljivo, tim pre što ovaj predlog zakona stvarno nema ustavni osnov i ničemu ne vodi.
Samo da vas podsetim, nekada ste ove stvari rešavali tako što ste o u zakon o budžetu ubacivali po nekoliko članova, kojima ste...

Radi javnosti, moram da kažem da su ova tri naša amandmana identična, u smislu našeg principijelnog stava, a nema potrebe ni da ga menjamo, da jednostavno ne pristajemo. Ne pristajemo i pozivam i poslanike, pozivam i predstavnike Vlade, pozivam i sve građane da povodom ove tačke dnevnog reda kažemo da ne pristajemo, ne usaglašavamo se. Jednostavno, ne želimo da se u našim propisima vrši svojevrsna diskriminacija na neustavan način.
Moram da vam skrenem pažnju da se u našem ustavu, koji promoviše teritorijalni integritet, celovitost, suverenitet Republike Srbije, reč "autonomna pokrajina" koristi u množini. Jedini izuzetak, čini mi se, beše član 177. ili 178. Ustava Republike Srbije, gde se pominje Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija, u smislu naše obaveze iz Rezolucije 1244 da obezbedimo suštinsku autonomiju i lokalnu samoupravu za sve građane, sve naše državljane na teritoriji KiM-a.
Problem SRS-a, zbog čega nas neko ne razume, upravo je taj. Ako je Srbija donela Ustav Republike Srbije i regulisala naše ponašanje kada donosimo zakone, onda i kod ovih zakona gde se regulišu neke obaveze, banke, garanti, krajnji korisnici itd., itd., moramo da poštujemo Ustav Republike Srbije. Zbog toga smo u ova tri člana Predloga zakona, gde se pominje tekst – ne računajući, ili van Autonomne pokrajine KiM, morali da intervenišemo.
Tako, ova vaša obrazloženja uopšte ne želimo ni da komentarišemo, zato što su potpuno irelevantna. Potpuno irelevantna. Nema opravdanja, ne postoji opravdanje da se iz naših propisa, da se u našim zakonima može vršiti takva vrsta razlikovanja dve naše autonomne pokrajine.
Sada vam unapred skrećem pažnju i povodom neke buduće sednice, gde će biti govora o statutu i zakonu o nadležnostima Autonomne pokrajine Vojvodine, da vodite računa o tome da Ustav Republike Srbije to što vi razmišljate ne priznaje. To što ne pristajemo na ovo što se dešava sa teritorijom KiM-a, morate i vi da prihvatite da ne pristajete. Na to vas obavezuje Ustav Republike Srbije i svi građani Republike Srbije.
O čemu se radi? Nesporno je da je 10. juna 1999. godine, na bazi Plana Ahtisari-Černomirdin i Kumanovskog sporazuma, doneta rezolucija Saveta bezbednosti koja priznaje suverenitet Republike Srbije na celoj svojoj teritoriji i na KiM-u. Nesporno da je ona pod patronatom Ujedinjenih nacija. Nesporno je da mi imamo prava da budemo prisutni na toj teritoriji. Neću sad da ulazim u detalje pošto svi to znaju.
Neprihvatljivo je ponašanje vlasti koja, jednostavno, kao da sve čini naruku onima kojima je stalo da KiM bude nezavisna država. To mi osuđujemo. Mi ne tražimo od vas da se bijete, ne tražimo da palite tenkove, ne tražimo nikakvu vrstu nasilja, ali tražimo da dignete glas, jer je to vaša obaveza. Ne smete da pristanete, jer kada pristanete, kad se kaže pristanak, to ne znači samo verbalno, na papiru, nego i konkludentnim radnjama.
Sada ću vam izneti neke vaše poteze koji predstavljaju pristajanje. Pristajete na tu neku novu realnost, pristajete na to što Kosovo i Metohija polako, ali sigurno, klizi. Od verbalnog protivljenja biće malo koristi. Vaše verbalno protivljenje je, otprilike, uljuljkavanje, da se nacija malo primiri, da je, navodno, velika sila zapela, ali toj velikoj sili mora da se kaže da mi nemamo pravo na to. Nemamo pravo. Između ostalog, nemamo pravo na mnoge stvari, nemamo pravo, čak, ni da se mešamo u to šta se dešava u SPC-u, jer ona je starija nego, maltene, naša država. Ko je nama dao to pravo?
Da krenemo redom. Juče je došao jedan visoki zvaničnik Makedonije, srdačno se pozdravio s predsednikom Republike. Glavna vest je da, jeste, mi smo priznali Makedoniju u njenom nazivu, a Grčka je blokirala sve moguće integracije Makedonije zbog naziva. Sada mi nije jasno da li vi želite da nas posvađate s Grcima? Ne razumem vaše poteze.
Drugi potez koji ne mogu da shvatim, aktuelni predsednik Vlade Makedonije je bio pomoćnik, savetnik ministra u vreme dok je ministar finansija bio Božidar Đelić. On je ladno priznao nezavisno Kosovo.
Sećate se, prošle godine, pred sednicu Saveta Generalne skupštine, gde je trebalo da se donese odluka da pitanje nezavisnog Kosova ide na Međunarodni sud pravde, Crna Gora priznala jednostrano nezavisno Kosovo. Vi nastavljate dalje da se srdačno rukujete, da pronalazite, navodno, neke zajedničke interese i sve to pravdate time – da biste olakšali građanima. Šta da olakšate građanima? Uopšte mi nije jasno.
Mi ćemo, verovatno, u nastavku ove sednice, tokom sledeće nedelje, imati nekoliko ratifikacija međunarodnih ugovora s državama koje su priznale nezavisno Kosovo. Molim vas, zar je to moguće u nekim ozbiljnim državama?
Evo, počeću od jednog benignog primera. U Južnoafričkoj Republici, većinsko stanovništvo se 20 i nešto godina nije pomirilo sa činjenicom da je njihov lider bio u zatvoru, i pobedili su. Ceo svet je morao da prizna i poražen je aparthejd. Ali, oni su bili uporni u toj svojoj borbi. Da ne pričam o Bliskom Istoku, gde postoje, takođe, male države kojima je stalo do zaštite svoje teritorije, stalo im je do svoje državnosti, jednostavno, bore se mnogim sredstvima, možda neki put i preteruju, ali uporno se bore za ono što je njihovo. Jednostavno, nemaju prava da trguju nečim što su primili od svojih predaka.
Kod nas se dešava potpuno obrnuto. Setimo se 2008. godine, gotovo su svi u Narodnoj skupštini insistirali na tome da se donese jedna rezolucija kojom bi se izrazilo neslaganje, protest, kojom bi se poslala poruka da ne želimo Euleks kao jednu misiju koja treba da omogući vladavinu prava na KiM-u, ali vladavinu prava za većinsko stanovništvo, koje treba da formira državu, iako su godinama pre toga njihovi kadrovi školovani što u Hrvatskoj, što u Sloveniji, pripremani za to. Nismo mogli da donesemo tu rezoluciju. Onda se kasnije ispostavilo, decembra prošle godine, da je ova vlast pozvala Euleks, prihvatila Euleks, računajući da će brže dođu u EU. Vi ste, jednostavno, tom nekom vašem političkom idealu podredili život u Srbiji.
Teško je da se živi u Srbiji. I Srbija i srpski narod imaju pravo na život. Imaju pravo na dobar život. Zadatak je i Narodne skupštine, prilikom donošenja zakona, i zadatak svih onih koji se bave politikom, da se omogući dobar život građanima. Ali ne, vi imate taktiku, hajde od nečeg da se odreknemo, hajde nešto da prećutimo, hajde, nešto ćemo medijski da pokrijemo nekim događajima, da se ne obrati pažnja, pa tako će to da ide, nekako ćemo da zadovoljimo vaše gazde, da zadovoljite one u inostranstvu i oni će da budu zadovoljni.
Pre nekoliko dana, Robertson se hvalio kako je NATO imao uspešnu akciju na teritoriji KiM-a i da su se svi vratili svojim domovima, ali ne zna da se 200.000 i nešto Srba nisu vratili.
Pre nekoliko dana smo imali te njihove izbore. Do pre mesec i po dana, oni nisu znali da li da sprovedu izbore ili da ih odlože, zato što im se 15. novembar nekako približio 1. decembru, kada kreće ta rasprava u Međunarodnom sudu pravde, pa razmišljali šta da rade, kako da rade, ali se 21 srpska lista pojavila. Kako je to moguće? Kad se pogledaju te liste, kad se pogleda ko je izašao na te njihove izbore – državni službenici, Srbi sa KiM-a koji primaju platu iz budžeta Republike Srbije. Doduše, neki primaju iz budžeta Republike Srbije, ali i iz Tačijevog budžeta. Nije njima problem. Zar oni treba da kreiraju političku volju ljudi koji žive na KiM-u?
Ministrovo obezbeđenje u Leposaviću napravilo neki incident, neko bacio kamen, polomila se šoferšajbna, raspustio je Skupštinu opštine, raspisao nove izbore i nema obrazloženje, nema ničega.
Na KiM-u život zavisi od ministra za KiM, a on je pre nekoliko godina bio prvi Srbin u jednoj prelaznoj vladi, privremenoj vladi na teritoriji KiM-a.
Kakve poruke šaljete ljudima? Uzmi sve što ti život pruža. Drp sistem. Dokle to ljudi, dokle? To ne vodi nikakvom rešenju. To su samo radnje kojima ova vlast kaže da pristaje. Možete vi kao Vlada da pristajete, ali vi ste manjina, vas je 20 ili 30. To nije autentična volja građana Republike Srbije. Autentična volja građana Republike Srbije nalazi se u Ustavu Republike Srbije i vi morate da poštujete Ustav Republike Srbije.
To je naša intervencija. Ne tražimo od vas nešto nemoguće, svesni smo situacije, svesni smo i da je onaj ko je napravio plan za nezavisno Kosovo dobio Nobelovu nagradu za mir. Neko može da se beči, neko može da se krsti od čuda, ali tako funkcioniše ta međunarodna zajednica. Samo, nemojte vi da pristajete na to. To su naša upozorenja, to su naše kritike. Zato dižemo glas. Neki put vam se ne sviđa, neki put malo više okrpimo neke, ali jasna je poruka. Nemate pravo da pristajete na cepanje države. To pravo nema niko.
Idemo dalje. Kakvi kadrovi reprezentuju ovu vladu na KiM-u? Kao rogovi u vreći. Da vam kažem iskreno, tri udarne stranke koje čine ovu vladu imaju tri eksponirana kadra na teritoriji KiM-a, a oni ne razgovaraju međusobno. Trude se ko će da bude veći Deda Mraz. Evo šta rade u Leposaviću, asfaltiraju neki sokak do ulaska u selo i kažu otvoreno – kroz selo ćemo kada pobedi, zna se ko treba da pobedi.
Zašto cepate ljude? Iz budžeta ste skinuli transferna sredstva, ljudima obećavate posao, obećavate kule i gradove, samo da se glasa za vas. Koji je krajnji efekat te vaše vlasti? Pristajanje. Na šta? Da polako, ali sigurno, ovo odlazi, odlazi. Kako ćete onda da zastupate stav pred Međunarodnim sudom pravde kada vas suprotna strana pita – vidite, završili smo ovaj posao? Ide sad carina, idu druge stvari, žele da zaokruže državnost nezavisne države Kosovo, a koji su naši instrumenti? Naši su instrumenti što u zakonu priznajemo da Kosovo više nije sastavni deo Republike Srbije. Odakle vam to pravo? Nemate prava to da radite.
Ili ćete da usvajate ove amandmane, ili ovaj zakon da povučete. Da li vidite i sami da je taj vaš glavni argument – 126 glasova, najgori argument koji je mogao da se koristi. To je, navodno, profilisana volja članova zakonodavnog tela, ali šta vredi kada je to suprotno Ustavu. To je sve ništavno sa gledišta ustavnosti i zakonitosti, apsolutno, sve ništavno. Ne vidim razlog zašto se ovako srlja i daje materijal onima koji jedva čekaju da se pojave ovakvi materijali i da trljaju ruke od zadovoljstva, da kažu – eto, Srbija je u mišjoj rupi. Sad otvarate i pitanje Vojvodine, biće još nekih drugih pitanja, da ne budem crni gavran koji proriče nešto loše, da preskočim malo, ali to je vaša politika.
I sami znate, najboljeg partnera za zaštitu Srbije, za zaštitu teritorijalne celokupnosti imate u SRS-u. Ne postoji vernija politička stranka na političkoj sceni Srbije koja jasno, glasno podiže svoj glas. Trudimo se da uvek pričamo istinu, trudimo se da zastupamo, pre svega, ono što predstavlja interes građana Republike Srbije, držimo se tog Ustava, neki put nam možda i ne odgovara, ali Ustav je nešto što su građani… Naravno, kritikujemo praksu kako vi primenjujete Ustav, to je naše legitimno pravo.
Znate, mnogo je stvari, ne želim da ih nabrajam, ne želim da budem detaljan, ne želim da pričam o posledicama, ne želim da apostrofiram ni sve uzroke, jer mora da se napravi neko uzdržavanje, da se ipak nešto ne pretera, ali mora da se pošalje jasna poruka našim građanima. SRS je protiv ovog zakona. Podneli smo tri amandmana da ispravimo tekst zakona, u smislu usaglašavanja s Ustavom Republike Srbije. SRS ne pristaje na ovo što se radi, da nam se država cepa, polako, ali sigurno.
Molim vas, bez ikakve namere da bilo šta zloupotrebimo, ali svako ko se bavi politikom juče je dobio veliki moralni čas. Građani znaju šta je dobro, znaju šta je moralno, i to poštuju. Dajte da se pridržavamo toga svi. Dajte da svi damo svoj doprinos da se toga pridržavamo. Dajte da u ovoj Srbiji zavlada ponovo moral. Dajte da zavlada dobro u ovoj Srbiji. Dajte da svi budemo na tragu kako da obezbedimo nešto bolje, kako da se obezbede poslovi, kako da se obezbede radna mesta, kako da se obezbede oni ljudi koji žive na svojim ognjištima na teritoriji KiM-a, kako oni na severu, tako i oni u onim prokleto nazvanim enklavama.
Ali, vi ne šaljete tu poruku, to je problem. Kada ne šaljete tu jasnu poruku, onda su ljudi zbunjeni i uopšte me ne iznenađuje što poneko, radi puke egzistencije ili nekog velikog bogatstva, pristaje i da ide s Tačijem, da ide s ovima ili s onima itd. Vi ga, prosto, terate da ide tamo.
Vi ne želite da priznate nešto što se desilo prošle godine, 11. maja. Blokirali ste sve te opštine, ne prenosite sredstva za plate, ne prenosite sredstva za one najosnovnije komunalne investicije koje treba u tim enklavama da se naprave, i onda, naravno, podstičete da se raspišu izbori, da onda krenete s vašom kampanjom, kao što beše u Gračanici. Otvori se kafić, tri dana – iju-ju, ja-ja itd., sve veselo, lepo, kao da je sve oko nas u redu. Znate i sami, Tači je rekao – mir, dok ne krene ova rasprava pred Međunarodni sudom pravde. I, oni gledaju šta se dešava u međunarodnim odnosima, na nekim drugim lokacijama, da li može neki presedan samo za ovaj slučaj da se napravi itd. Imaju podršku iz inostranstva i traže pogodne ljude ovde koji će da prihvate to, da pristanu na to.
Ne smete da pristanete i svakim potezom morate da manifestujete Ustav Republike Srbije, da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije i da se u Srbiji nikada niko neće odreći KiM-a. To mora stalno da se ponavlja. To mora na svakom mestu da se priča, a ne – krenemo s nekom protestnom notom, posle 10 dana – gde si, prijatelju Vujanoviću, kako si mi, Filipe, brate, daj da se izljubimo mi junačka srca dva, dva junačka oka itd., puj pike, ne važi se, sve zaboravljeno što je bilo, a dva dana ste kmečali – eto, Crna Gora nam zabila nož u leđa itd. Ili, imate sada Estoniju, druge države koje su priznale nezavisno Kosovo. Pravite sporazume o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, a ne verujem da u Estoniji imamo 10 biznismena koji potpadaju pod odredbe tog zakona.
Mora jasno da se kaže šta je prioritet. Prioritet je Ustav Republike Srbije. Prioritet je ono što je definisano Ustavom Republike Srbije i to je sistem vrednosti prema kome se rukovodimo svi. Ako Vlada takvu poruku ne šalje, onda ova vlada nije dobra. Onda građani Republike Srbije zaslužuju bolju Vladu, mnogo bolju Vladu zaslužuju.
Ne znam koliko još možete medijskim manipulacijama da održite neku pažnju na vama. Ovo sa "Fiatom", vidite kako ide kilavo, ono s besplatnim akcijama, vidite kako ide kilavo. Zaposlićete 300.000, a svakog meseca po 10.000 otpuštate, evo, i sad ste krenuli s ovim. Sada imate unutrašnji haos. Ali, to je vaše, ne ulazim u to toliko. To je vaše, vi ćete iz toga nekako da izađete.
Videli ste i sami kako izgledaju te kilave koalicije, na šta liče. Ali, to ne žele građani Srbije. Oni žele da se poštuje Ustav Republike Srbije. Oni traže jasnu poruku šta je sistem vrednosti, prema čemu da definišu svoje ponašanje. Vi ih ovako zbunjujete. Vi ovde dajete nešto što je trenutna korisnost, ispred nečega što je i Ustav i moral i sve drugo.
To je loša poruka, a mi smo tako mali narod da, ukoliko se ne vratimo moralu, svojoj duhovnosti i poštenju, istini i radu, nestajemo. To morate da shvatite. To je sudbina malih naroda. Zato moramo da se vratimo našim vrednostima, oko tih vrednosti da se skupljamo, takve propise da donosimo, takva poruka da ide iz ove sale.
Koja je to poruka iz ove sale – 15 poslanika? Mogu da izvučem zaključak, zbog ovih naših amandmana, da se nekome, jednostavno, smučio više i taj KiM, pa više ne može da sluša. Verovatno su i neki drugi razlozi, ali, u krajnjem slučaju, nije ni to bitno. Bitno je da Vlada ne sme da šalje poruke da se odriče KiM-a.
Napisali ste u obrazloženju da stičemo pravo kasnije da naplatimo. Molim vas, pomerite ovo obrazloženje da ga javnost ne vidi. Molim vas, da ga javnost ne vidi. Puno puta mi je teško da komentarišem obrazloženja Vlade. Znate, to je otprilike neko obrazloženje kao da, ne znam, Marfijevi zakoni. Imao sam toliko toga da vam kažem, a zamolio bih vas, kao čovek koji je dugo u ovoj sali, kome, po pravilu, i ne usvajate to što priča, ali bih vas zamolio, pre svega, kao čovek – usvojite ove amandmane, nemojte da nam vi otimate KiM iz Republike Srbije.

Ovaj član je sličan onom prvom. Prvi se odnosio na banke, a ovaj se odnosi na krajnje korisnike. Ako se sada uzme taj istorijski aspekt, kao krajnji korisnici su mogli da budu SOUR-i i radne organizacije.
Ako se u članu 2. Predloga zakona navede da se odnosi na sve korisnike, znači, krajnji korisnici sa sedištem na teritoriji Republike Srbije van AP Kosovo i Metohija, onda moram da vam kažem da se veliki broj naših privrednih kapaciteta nalazi na teritoriji KiM-a. Trebalo bi da se zna da je postojao poseban savezni fond za pomoć nedovoljno razvijenima, pogotovo pomoć teritoriji KiM-a. Kojim međunarodnim kreditima, šta je sve izgrađeno, ne tiče se direktno ove teme, ali je važno da se zna, zato što pričamo o pojmu „krajnji korisnik“. Krajnji korisnik je mogla da bude neka radna organizacija.
Pored tog osnovnog problema neustavnosti, jer Ustav autonomne pokrajine poznaje u množini a ne u jednini, ne sme da postoji razlika u njihovom statusu kao teritoriji, ali ne sme da postoji razlika ni kod krajnjih korisnika u pogledu njihovog statusa. Ako je krajnji korisnik neko privredno društvo koje potpada pod član 2, onda je potpuno irelevantno, kad se definiše pojam „krajnjeg korisnika“, da li je on u Beogradu, Novom Sadu ili Prištini. Ova vrsta podele i razgraničenja je neprihvatljiva. O tome se radi.
U konkretnom slučaju, moguća su i različita rešenja, ali to je već izvršenje zakona. Ovde pričamo na nivou principa, principa koji glasi – u skladu s Ustavom Republike Srbije, ne sme da postoji ovakva vrsta podela. Ovde stvarno znači podelu, ali normativno je zabranjeno.
To je naša osnovna primedba. Ko kako shvata, to je drugo pitanje, da li želi da shvati, ili ne želi da shvati. Ne sporim da na političkoj sceni ima i ljudi kojima smeta ovaj status KiM-a unutar Republike Srbije. Oni su se jasno izjasnili, ne samo prilikom donošenja Ustava, nego i u svojim političkim stavovima, gde kažu – ne treba gubiti vreme s pričom o KiM-u. To je njihov politički stav, ali oni su jasni. Hvala Bogu, u manjini su. Pokazuju neku vrstu hrabrosti u odnosu na neke u većini, koji čine većinu, a ne žele javno da priznaju, ali će sve da učine da se to desi. Jednostavno, za mnoge u ovoj vladi KiM je stvarno balast, kao kamen oko vrata, i oni ne žele s tim da se sukobljavaju. Oni žele da budu praktični, žele da kažu – plus, minus, podvuci crtu pa vidi gde se šta nalazi.
To je taj ekspertski način razmišljanja, koji nema uvid u to šta je država, šta je narod, šta su ljudska prava, šta su ljudi, nego, jednostavno, preko tekućeg računa i salda na tekućem računu gledaju ceo život. To je taj neki krajnje pojednostavljeni individualistički koncept pogleda na svet – materijalno bogatstvo, grabi, grabi, grabi, a nema veze što se ide preko leševa, nema veze što prapostojbina odlazi, ili se neke druge crne stvari dešavaju.
Ne sporim da takvih ljudi ima, koji tako gledaju, ali mi kao narod i kao država, kao nešto što je kolektivitet, ne smemo tako da gledamo, ne smemo to da podržimo. To moramo javno da osudimo, jer je to suprotno Ustavu Republike Srbije.
U tom smislu su naše intervencije kada je u pitanju ovaj predlog zakona, jer je potpuno neprihvatljivo ovakvo ponašanje, jer ono ide ka pristajanju.
Znate, u međunarodnom pravu, prvo je pitanje da li ono uopšte postoji kao pravo, ali nema veze, pošto je to jedna arena gde se sukobljavaju interesi i svako koristi neku argumentaciju ili činjenice da bi svoj interes ostvario ili ga zaštitio. Zato, o klasičnom pravu ne može da se priča u međunarodnom pravu. Za proteklih 10-ak godina, nešto malo više, 14 godina, bankarski način razmišljanja je preovladao u pravu. To je ta šargarepa ili štap, to je ono što je Holbruk – sedne i donese papir, to je onaj Rambuje, potpiši ili kraj, završili smo priču. Nema međunarodnih pregovora, nema konferencija, nema dogovora, nego, jednostavno, brutalna sila maksimalno dolazi do izražaja i nema nijednog argumenta koji to može da dovede u pitanje.
To treba tako da se kaže, ali mi ne smemo da pristajemo na to. Moramo da podignemo glas i moramo da budemo oprezni kada pišemo naše propise, pogotovo mi u Skupštini kada donosimo zakone, da iz formulacije nekog člana, nekog stava, neke tačke, ne može neko da izvuče zaključak da se pristaje.
Moram da vam skrenem pažnju na još jednu vrlo važnu činjenicu, ima veze s ovim predlogom zakona, ali ima veze i s nekim zakonima koji su doneti u ovoj skupštini i mislim da se još nekoliko takvih nalaze na ovoj sednici Narodne skupštine. Mislim da je jedan od tih zakon o ravnopravnosti polova.
Pričamo o principu, ne ulazim u odredbe zakona, to sad nije bitno, znate, Savet Evrope, EU, neke međunarodne komisije, ove nevladine organizacije itd., vrše strahovit pritisak na vlast u Republici Srbiji da se donesu neki zakoni koji, čak, u nazivu imaju nešto što je otklon od nečega što je neka vrsta diskriminacije.
Sada, da neko kaže da u Srbiji postoji diskriminacija prema polovima, taj bi lagao. Njima je u inostranstvu potrebno da donesemo takav jedan zakon, jer onda kažu – tog momenta ste se vi oslobodili one svoje prošlosti, iako prošlost nije bila takva kako je oni zamišljaju. Ali, kažu – vi ste nam dali argument. Onda pohvale ministra inostranih poslova ili ovu vladu, kao – napravljen je veliki napredak, donet je taj zakon kojim je sprečena diskriminacija. Znači, do donošenja tog zakona, to je bilo kod nas, sada ste raščistili s tim.
Slično je i s ovom odredbom, gde kažete – van teritorije Kosova i Metohije, apsolutno isto, potpuno slično. Nažalost, nije pobedio moj koncept, koji zastupam već devet godina, da se ide ka širokoj autonomiji i lokalnoj samoupravi, sa svim pravima prema svim građanima na Kosovu i Metohiji, svim našim državljanima. Išlo se nekim drugim putem, te regionalizacija, te kantoni, te šta su sve izmišljale ove prethodne vlade, teško je i pomenuti sve. To su sve bile neke varijacije na temu – mi bismo, ali da se ne vidi.
Decembra prošle godine, došao je Euleks. Strane banke su prisutne na Kosovu i Metohiji. Molim vas, gledajte koja šamarčina se deli Srbiji. Pre nekoliko dana – spomenik Bilu Klintonu u centru Prištine, molim vas. Da ne pričamo o nekim drugim stvarima. Znate, oni su do nekog datuma 1998. godine bili teroristička organizacija; Holbruk skinuo cipelice, prekrstio noge, postali su borci za slobodu.
Sve je to priča vezana za ovaj zakon. Bez obzira na to što ide ovaj odloženi prenos, bez obzira da li će to biti u 2 ili u 3, nije bitno, neka se smeje ko se smeje, baš me briga, ali ostaje zabeleženo u istoriji ko se borio za šta. Smejali su nam se i 10. juna 1999. godine, kada smo bili jedini na političkoj sceni protiv prihvatanja Plana Ahtisari – Černomirdin. Tada su nam rekli – vi ne znate ništa, dolaze UN, NATO, oni će da brane Srbe, tamo će da bude međunarodno pravo.
Šta se desilo? Desilo se da je za mesec dana, maltene, etničko očišćeno Kosovo, cela teritorija Kosova i Metohije. Znate, nismo mogli da ih sprečimo, imali su potrebu da se revanširaju, uostalom, i KFOR se plaši da teroristi ne krenu prema njima.
Ko pravi oružane snage Kosova i Metohije, nezavisno Kosovo? NATO pakt. Oni se hvale kako prave. Kažu – te će snage imati 2.500 pripadnika, 800 će biti u rezervi, mi ih obučavamo i računamo da svake godine smanjimo po nekoliko hiljada, sa 15.000 do kraja ove godine, na 10.000, a u bliskoj perspektivi da se svede samo na 2.500 ljudi.
Poruke su jasne, ne razume jedino onaj ko to ne želi. Sa čim idete za 1. decembar, evo, za koji dan je 1. decembar? S kakvim predlogom zakona izlazimo ovde? Vi u zakonu priznajete – ne interesuje nas Kosovo i Metohija.
Zato podnosimo ove amandmane, zato vas prozivamo da, konkretno, kada je član 2. u pitanju, ovde se govori o krajnjim korisnicima sredstava, bude u zakonu – krajnji korisnik sredstava definisan na opšti način, krajnji korisnik sredstava sa teritorije Republike Srbije. Ne delite to po pokrajinama, jer budite sigurni da će neko ovu odredbu pogrešno da protumači.
Samo da vam skrenem pažnju, pre nekoliko godina je bila velika povika oko toga da li Vlada Republike Srbije, da li uopšte Srbija treba da otplaćuje to što se zove kosovski dug. Znate, bilo je nekih koji kažu – ne, ne treba mi to, treba da dignemo ruke od toga, to nisu naše obaveze, itd. To je išlo u prilog nezavisnom Kosovu, kao što je išao u prilog nezavisnom Kosovu i taj blagi stav da oni budu članovi MMF-a. Kako je moguće da neko ko nije država članica UN-a bude član MMF-a?
Sećate se 2000. godine, novembra, da vas podsetim, pošto sam savremenik i tih događaja, tada je podnet zahtev da se SRJ primi kao nova članica UN-a, a ne da se traži stavljanje van snage odluke o suspenziji našeg članstva, koja je doneta 31. maja 1992. godine. U obrazloženju je rečeno – sugerisano nam je da to uradimo, jer će u januaru 2001. godine da budu problemi u Americi oko izbora. Stvarno su bili problemi oko izbora.
Onda nam je Međunarodni sud pravde, u odluci o nadležnosti, gde je odbio naš tužbeni zahtev povodom tužbe upućene protiv deset država koje su nas bombardovale, rekao – znate šta, od 1992. godine, sve do 5. novembra 2000. godine, bio je nedefinisan status SRJ, da li je ona bila član UN-a ili nije bila član UN-a, ali kada je podnet zahtev za prijem, onda je razrešeno, znači, 5. novembra ona je postala član UN-a. Pošto su ovi događaji bili 1999. godine, onda nemate pravo, po članu 34. Statuta Međunarodnog suda pravde, na zaštitu pred Međunarodnim sudom pravde.
To vam je to međunarodno pravo. Ali, mi moramo da podsećamo. Kamo sreće da ova država izda jednu hronologiju, po datumima, šta se sve dešavalo, da ova mlada pokoljenja shvate kako je razbijena SFRJ, razbijena spolja i uz pomoć nekih iznutra.
Sada mi treba – puj pike, ne važi se, idemo dalje, pristajemo na to. Ne smemo da pristajemo na to. Ne sme da se pristaje na to. Vodite računa kada donosite zakon. Vodite računa kakve naslove imaju ti zakoni, jer čak i naslovima i datumom donošenja vi priznajete da je tog datuma postojalo nešto što je loše, diskriminacija.
Da li uopšte ima smisla pričati ovoj vladi, koja neku novu realnost diže na nivo fetiša, novu realnost predstavlja kao nešto što je iznad života i tako traumatično vodi ovaj narod i ovu državu da građani moraju da se trgnu ako žele da žive, moraju da traže bolju vladu. Od ove nema vajde.

Gospođo Čomić, vi me stvarno ignorišete. Želim da ukažem na povredu člana 104. O čemu se radi? Gospodine Batiću, morate da shvatite jednu stvar – nemojte moje ime da pominjete u kontekstu gde hvalite gospođu Nadu Kolundžiju zato što ima dobre namere, a rezultati su vrlo loši. Oni ne žele da razgovaraju sa ljudima o transfernim sredstvima, jer su transferna sredstva potrošena u izbornim kampanjama…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, molim vas da se pridržavate odredaba Poslovnika. Ne možete znati šta neko želi ili ne želi.)
Upravo to, da ukažem gospodinu Batiću da vodi računa o dostojanstvu narodnih poslanika...