Član 113. niko nije pomenuo, gospođo Đukić-Dejanović.
Vi mene ne slušate. Vi ste nas marta meseca ove godine izbacili iz Skupštine upravo da bi prošla osnova za ovakav zakon. Mi vas čekamo od marta. Zato ste celu poslaničku grupu izbacili, da biste progurali neke vaše privatne interese.
Da li mogu da čitam, gospođo Đukić? Hvala. Povodom zakona o eksproprijaciji, evo pitanja unapred, mene interesuje, to kažem ovoj vašoj gospođi, konkretno pitanje: NIS je na neki način privatizovan, 51% je ruski partner, 49% se vodi u vlasništvu Republike Srbije. Ukoliko se jave kao korisnici eksproprijacije radi postavljanja gasovoda i kažemo da će to biti službeno, treba da prođe trasa, ko podnosi zahtev, ko je korisnik eksproprijacije? Predstavnik Vlade kaže – ne može NIS više.
Samo da napravimo jednu razliku, transportom nafte, jer vi pričate o gasovodu... Za gas u Srbiji, koliko znam, zadužen je „Srbijagas“. Kada je NIS pretvoren u akcionarsko društvo, 100% u vlasništvu Republike, iz njega je izdvojeno preduzeće „Transnafta“. To je javno preduzeće koje se bavi transportom nafte po Srbiji. U tom smislu, bilo kakav gasovod ili naftovod kroz Srbiju bi gradili, za sada, JP „Srbijagas“ ili „Transnafta“.
Napred idem, ne čitam vam prethodni deo gde ta gospođa kaže: „Tri su uporišta za izmenu Zakona o eksproprijaciji: 1) da se omogući da se kao korisnik eksproprijacije javi zavisno preduzeće u okviru javnog preduzeća od republičkog značaja, pa ja uzet primer NIS-a i „Kolubare“...

Gospođo Đukić-Dejanović, zamolio bih vas da gospodina Škundrića upozorite da je on ministar i da ovde mora da govori istinu. U njegovom izlaganju smo čuli lepe želje za budućnost, ni trunke o onome što je naša stvarnost, niti o onome što je Predlog zakona.
Uopšte nemam problema, gospodine Škundriću, sa vašim željama. Podržavam vas u vašim željama. I narod je pogrešio 5. oktobra 2000. godine, pa je poverovao u želje.
Ali, molim vas, nemojte da vređate elementarno dostojanstvo ljudi u ovoj sali. Gospodin Lapčević je pročitao samo jedan delić jednog apela. Ova vlada će napraviti svetski rekord, ona će da ujedini vlast i opoziciju protiv sebe. Protiv vas govore ljudi sa vlasti, sa lokala, a na televiziji – bajke, prelepo.
Prva tačka ovog vašeg seta zakona je problematična, ne sme da bude u proceduri.
Da biste to opravdali koristite pogrešnu argumentaciju i dovodite nas u neprijatnu situaciju da razmišljamo da li vredi uopšte razgovarati. Nemate 126, neće ljudi da glasaju „za“, pogotovo za prvi zakon. Da vam ne pričam o drugom, koji je tako diletantski napisan da je to bruka i sramota. Čekam onu raspravu, kada ću dobiti malo više od dva minuta da vam to kažem.
Molim vas, imajte elementarno poštovanje da su ljudi u životu pročitali makar dve knjige ili neke novinske tekstove. Znate i sami da u ovoj zemlji postoji ta energetska mafija. Bio je i anketni odbor i svi su prigovarali, i Hamović i Lazarević, da ne idem redom.

Naravno, ne mogu da pričam o ovim tehničkim izrazima jer ja to stvarno ne znam i mogao bih da pogrešim. Lako je gospodinu Markoviću, on je 25 godina radio u nekoj firmi koja se bavila ovim poslovima pa može da priča i o istorijatu gasovoda kod nas. Ja bih ipak da se vratim na ovaj prvi predlog zakona iz ovog seta propisa koje ovde u Skupštini zastupa gospodin Škundrić. To je Predlog zakona o utvrđivanju javnog interesa za eksproprijaciju nepokretnosti radi izgradnje magistralnog gasovoda.
Na početku, zbog onog dela javnosti koji će u odloženom prenosu ovo da gleda, ako uopšte neko gleda, ovo nema veze sa „Južnim tokom“, ovo nema veze ni sa ruskim partnerima, sa ruskim prijateljima, ovo je čisto unutrašnja stvar Republike Srbije. Bilo je ovde govornika koji su ovaj zakon vezivali za „Južni tok“, pa ste primetili tu grešku, ali dobro, ispravilo se.
Moram da vam kažem na početku da sam se ja spremao za ovaj zakon, odnosno očekivao sam jedan ovakav zakon. Očekivao sam ga prošle godine u decembru mesecu, ali kada sam video da se u skupštinskoj proceduri nalazi zakon o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji onda sam bio potpuno siguran da će u sledećoj varijanti da dođe zakon i da će upravo ovaj koji je naveden u članu 2. Predloga zakona biti obuhvaćen.
Jutros sam vam objašnjavao da sam se pripremao za diskusiju i za ovu temu, kao što sam se i 1996. godine na ovom istom mestu, gospodine Škundriću, takođe pripremao za onaj zakon o potvrđivanju sporazuma između ove dve naše strane. Tada smo mi srpski radikali iznosili kritičke primedbe iz potpuno drugačijih razloga, ali i tada smo uvažavali situaciju da imamo i blokadu, i „Mol“ u Mađarskoj, i uslovljavanje itd. Ne želim da otvaram tu temu, to je bilo pa je prošlo.
Na šta želim da vam skrenem pažnju? Februara meseca ove godine sam insistirao kod predstavnika Vlade, to je jedna gospođa iz Ministarstva finansija, da ona objasni o čemu se radi kada je u pitanju izmena Zakona o eksproprijaciji.
Odmah da vam skrenem pažnju, mislim da ste morali, pre nego što ste sastavili ovakav predlog zakona, da imate kvalitetnije stavove Ministarstva finansija i Sekretarijata za zakonodavstvo. Sumnjam da je sada Sekreterijat za zakonodavstvo osposobljen za kvalitetan rad. Zbog čega? Ovo je materija koja ne podleže bilo kakvom specijalnom zakonu, bez obzira na to što je u Zakonu o eksproprijaciji u članu 2. nešto napisano. Zbog čega? Ne može nijednim specijalnim zakonom da se promeni nešto što je definicija već nekoliko stotina godina.
Gospodine Škundriću, reč „eksproprijacija“ znači da nešto što je u privatnoj svojini prelazi u državnu svojinu. Reč „administrativni prenos“ znači da nešto što drži državni organ prelazi u državinu drugom državnom organu, bez promene svojinskog oblika.
Kada u članu 1, 2. ovog predloga zakona stavite u isti koš eksproprijaciju, administrativni prenos, delimičnu eksproprijaciju, odmah je u startu napravljena velika greška. To ne može da prođe. To je osnovni problem. Jer, može da se postavi još jedno pitanje – ako je taj magistralni gasovod od Beograda došao negde do Niša, pa je neko već napravio nešto, zašto onda taj ne nastavi u nastavku?
Ova koncepcija zakona je pogrešna. Ovo je moglo na neki drugi način da se reši.
Moram da vam skrenem pažnju da je i 2007. napravljena greška. Naravno, dugo radim ovaj posao, pa sam jedan od autora Zakona o javnim preduzećima i poveravanju poslova od opšteg interesa. Naša ideja nije bila ovo.
Dalje, moram da vam skrenem pažnju – sa gledišta eksproprijacije i administrativnog prenosa ne postoji nikakva razlika između magistralnog, regionalnog gasovoda, i onog po ulicama. Zašto? Zato što je kod eksproprijacije glavna stvar nepokretnost.
Na sednici Odbora za finansije predstavnika ministra finansija sam upozoravao da treba da se razvije i poseban sistem tzv. realnih tereta i službenosti, da nema potrebe da se vrši eksproprijacija, u smislu prelaska nepokretnosti iz jednog svojinskog oblika u državnu svojinu, kada može da se dobije dozvola da se sprovedu te instalacije na 80 santimetara ili metar u zemlji, da se vrati zemljište i onda idu ograničenja – ne može kuća, ne može drvo, ali može pšenica, može bilo šta. Koristim nešto kao primer, možda sam tehnički i pogrešio, ali hoću da stavim težište na nepokretnosti na zemljištu. Ovde je izabran pogrešan put.
Kada je menjan Zakon o eksproprijaciji, februara meseca ove godine, rečeno je da je potrebno da se promene tri stvari. Daću vam konkretan primer, gospodine Škundriću.
Prema zakonu iz 1996. godine, korisnik eksproprijacije moglo je da bude javno preduzeće od republičkog interesa, poput „Elektroprivrede“, ali u praksi je eksproprijaciju radi skidanja zemljišta, radi otkopa itd. vršila „Kolubara“, zavisno preduzeće u sistemu.
Ova promena je praktično bila legalizacija postojećeg stanja u tom delu i onda je rečeno – korisnik eksproprijacije može biti javno preduzeće od republičkog interesa i svako zavisno preduzeće koje je javno preduzeće napravilo.
Kada smo donosili Zakon o javnim preduzećima mi smo stavili ograničenja upravo da bismo mogli da kontrolišemo javna preduzeća, koja očigledno, evo, dvadeset godina ne može niko da kontroliše, pošto su ona posebna fela, posebna vlast, jači su od svakog ministarstva, faktički su jači, materijalno su jači.
Postavljeno je pitanje – da li može preduzeće u mešovitoj svojini; rekli su – ne, ne može da bude korisnik eksproprijacije. Sve to ne može da se promeni leks specijalisom, jer leks specijalis može samo da prećuti jednu sitnicu u sistemu uslova koji moraju da se ispune. O tome se radi.
Znači, naši prigovori nisu, kako ste na početku protumačili, da Vranje ne dobije gas. To naša ideja nije, ali želimo da se poštuje zakon, pogotovo što je u Srbiji za proteklih devet godina došlo do ekspanzije, pored drugih mafijaških grupa, i te energetske mafije. To mora da se kaže i to nije specifičnost Srbije, to je jednostavno trend.
Znate i sami, za proteklih nekoliko godina toliko se stvari promenilo u ovome što se zove infrastruktura ili saobraćaj: pa, donji stroj - država, mogu da jure privatne lokomotive; kod pošte je takođe nešto državno, nešto ide na privatno; kod kablovskih televizija nešto je državno, drugo ide privatno; pa i kod ovoga.
Imamo loša iskustva sa cenom i sa transportom. Što se tiče cene, podsetio bih vas da sam od 1998. do 2000. godine i te kako imao problema u to vreme kada sam obavljao neku funkciju, pošto je u nadležnosti mog ministarstva bila i kontrola cena energenata, pa koliko njih, posrednika, kako se ko dograđuje itd. Dalje, ako se nešto reguliše zakonom, što po pravilu treba da se reguliše odlukom Vlade... Jer, jedno je utvrđivanje opšteg, to se sada kaže javni interes, to je ta promena zbog Ustava, a drugo je postupak eksproprijacije.
To što je prilikom izmene Zakona o eksproprijaciji bankarska garancija odbačena jer državni organ ne može da je obezbedi, to je dobro rešenje, ali ovo što sada pokušavate sa ovim zakonom je pravno nemoguće. Tu vrstu legalizacije preko zakona kao posebne forme ne možete da uradite. O tome se radi, jer ovo je po nekim pravilima suprotno i Ustavu Republike Srbije.
Kada se već pozivate na neke međunarodne ugovore itd., vodite računa, nemaju svi međunarodni ugovori, sporazumi ili naši zakoni o ratifikaciji, potvrđivanju nekih sporazuma primat u odnosu na Ustav Republike Srbije i pravni sistem Republike Srbije. Tu vas je u delu obrazloženja neko malo prevario, jer vam kaže – na bazi tog međunarodnog ugovora možemo da gazimo neke odredbe Zakona o eksproprijaciji. To ne može. Pogotovo ne može zbog toga što ovo preduzeće koje vi stavljate kao korisnika eksproprijacije posluje po našim propisima i na njegovo poslovanje se primenjuju naši propisi.
Kada bismo čak koristili Zakon o stranim ulaganjima, koji je zamrzao... Znate i sami, kada se registruje preduzeće sa stranim ulaganjima uslovi se zamrzavaju na taj dan. I taj kriterijum da uzmemo, opet je nemoguće.
Pod nekim uslovima ovo ste mogli da uradite, s tim da ste napravili tananu razliku između toga ko je korisnik eksproprijacije i ko je budući krajnji korisnik eksproprijacije. Kada nešto putem eksproprijacije podržavite, onda u jednom drugom postupku možete da prenesete na korišćenje, upravljanje, raspolaganje bilo kom drugom licu. Ali, neko vas je prevario da idete na ovu kombinaciju.
Gospodine Škundriću, javna tajna u Srbiji jeste da se priličan broj ljudi koji su radili u Ministarstvu koje ima veze sa ovom materijom nalazi na platnom spisku „Mola“, „Jugogasa“, „Jugorosgasa“, kod Hamovića i Lazarevića, čini mi se da i Vukčevićeva ćerka radi u njegovoj firmi u Italiji. Neću da ulazim u te detalje, ali to je i suviše javna stvar, pogotovo posle Anketnog odbora koji je ispitivao energetsko poslovanje. Radi vašeg saznanja, niko to ne bi saznao da Božidar Đelić nije dostavio dokumentaciju vezanu za Nacionalnu štedionicu, pa se onda otvorila tema: kupovina, prodaja struje, strateške pozicije u naftnoj industriji, gasnoj industriji itd. To je javna tema sada.
Danas ste nas stvarno povredili kada ste ubacivali vaše želje i korisnost, koju niko ne osporava, apsolutno niko ne osporava, kao glavni argument sa kojim kažete – molimo vas da prekršimo Ustav i zakon donošenjem ovog zakona. O tome se radi. Naravno da nam je stalo da se u Srbiji završe neke stvari, ali u Srbiji je u ovom trenutku mnogo potrebnija istina, pravda i zakonitost od bilo kakve druge nazovikorisnosti.
Malo je patetično pričati o nekoj korisnosti za građane Kuršumlije, da bi eventualno u perspektivi mogli da dobiju gas, a oni su svi na kuhinji, kazanu; ili za Blace, Prokuplje. Kada su vas danas ljudi slušali, nervirali su se – gde ovaj čovek živi, šta on priča, da mi sprovedemo gas itd.
Otvaram vam samo temu. Ne želim da prejudiciram neke stvari. Razmislite malo o tome. Kažem, distributivna mreža za gas koji ide prema domaćinstvu ima neki profil, regionalni, magistralni, kako to nazivate, nećete mi zameriti, ima neki drugi „fi“, profil. Postaviti to u zemlju je isti posao. Apsolutno isti posao.
Sa gledišta leks specijalisa imate ovaj član gde govorite o tome da će odluku o eksproprijaciji, konkretno za neku teritoriju, da donose nadležni organi uprave, jedinice lokalne samouprave, i to negira ceo zakon.
Ovakav zakon ima smisla kada je Republika nadležna da odlučuje, kada su republički organi nadležni da odlučuju o eksproprijaciji, ali kada o tome odlučuju organi uprave, jedinica lokalne samouprave, ovaj zakon gubi svaki smisao. Apsolutno svaki smisao gubi.
Samo da vas podsetim, u poslednjim izmenama ovog Zakona o eksproprijaciji, što se tiče pravične naknade koja se određuje prilikom dogovaranja, ubačena je Poreska uprava sa svojim procenama i praćenjem kretanja tržišne vrednosti nepokretnosti na određenoj teritoriji, kao početna instanca, da više odeljenja za finansije u opštinama koja vode taj postupak ne bi proizvoljno nešto radila ili angažovala neke navodne veštake, da vam ne pričam o tome, ali nije izbegnut onaj konfliktni deo, kada u vanparničnom sud određuje pravičnu naknadu.
U ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o eksproprijaciji postoje i neka dobra rešenja koja omogućavaju stupanje u posed pre pravosnažnosti odluke o pravičnoj naknadi, u cilju efikasnosti sprovođenja nekog posla, da se ne desi da neko zbog dva ara njegove parcele blokira nešto; ne daj bože da se to desi sa „Južnim tokom“, koji je stvarno međunarodni projekat, nije naša privatna prćija.
U ovom trenutku je mnogo važnije da se ovaj postupak sprovede na zakonit način. Član 8. Zakona o eksproprijaciji, posle prečišćavanja, jeste precizan. Znači, eksproprijacija je moguća da bi nešto iz privatne svojine postalo državna svojina. Da bi neko mogao da bude titular državne svojine, mora da bude državno pravno lice: Republika, grad, pokrajina, opština itd. Slažem se, i republičko javno preduzeće koje posluje sa državnom svojinom.
Zato sam februara meseca pitao predstavnika Ministarstva finansija, ženu koja radi 30 godina samo na eksproprijaciji – šta vam je kriterijum kod javnih preduzeća, zato što poslove od opšteg interesa mogu da obavljaju i privatna lica ukoliko im se zakonito poveri vršenje tih poslova. Pa, taj zakon je omogućio da „trče“ ovi privatni autobusi po Beogradu, taj zakon koji smo doneli 2000. godine.
Insistiramo samo na zakonitosti, na poštovanju postojećih propisa, ali shvatite, po definiciji je nemoguće da privatno dođe u privatno u postupku eksproprijacije, a pogotovo je nemoguće u postupku administrativnog prenosa nepokretnosti.

Ne reklamiram ga, nego ukazujem da je došlo do povrede Poslovnika. Nemam ja šta da reklamiram to što je DOS napravio, ne daj Bože.
Gospođo Đukić-Dejanović, član 27. Poslovnika je preširok, ali jasan. Sada ste sve nas doveli u jednu neprijatnu situaciju. Gospođa Čomić nije imala osnova da dobije reč – niti je predsednik poslaničke grupe, niti je zamenik predsednika poslaničke grupe. Doduše, moram da vam kažem, sve što je rekla – u pravu je.
Vi selektivno, gospođo Đukić-Dejanović, primenjujete Poslovnik. Da sam ja uradio to što je uradila Gordana Čomić, vi biste meni dali jednu kaznu, drugu kaznu, treću kaznu, izbacili biste me napolje. Pošto je to uradila Gordana Čomić, to je sve prihvatljivo, normalno, zato što vi selektivno primenjujete propis i nemate tu ovlašćenje da je ona predsednik ili zamenik predsednika poslaničke grupe. Ne, ne može biti ni predstavnik. Nema ga, ne možete da pokažete taj papir, ne postoji.
Ali, pošto u ovoj sali nikada ne može da se desi povreda Poslovnika od strane predsednika Skupštine, pu, pu, od potpredsednika Čomić nikada, apsolutno, zamolio bih vas da se u danu za glasanje većina izjasni da li ste vi dali reč gospođi Čomić u skladu sa Poslovnikom ili ne, te da to bude pelcer za sve buduće situacije, pošto ste se uželeli da primenjujete Poslovnik. Pošto ste se mnogo uželeli, evo vam primera do vas, sa leve strane, pa primenite taj poslovnik.
Nisam zadovoljan vašim objašnjenjem jer ne možete da mi odgovorite, pošto nemate papir niti da je predsednik, niti zamenik predsednika, niti predstavnik. Predstavnik po ovoj tački dnevnog reda je Marinković. Eno ga u poslednjem redu, tamo.
Ovo je deo sednice kada predsednici i zamenici predsednika poslaničkih grupa imaju pravo do pet minuta da postave pitanje za Vladu, tako da je gospođa Čomić dobila reč suprotno Poslovniku, ali je dobro rekla i upozorila vas, gospođo Đukić...

Može i replika, a može i član 104.
(Predsednik: Opredelite se.)
Član 104. Gospođa Čomić me nije dobro razumela. Ako sam rekao da je povreda Poslovnika, nisam tražio da se gospođa Čomić ili, ne daj Bože, vi kaznite. Meni vaša nepogrešivost strahovito politički odgovara. Nemate pojma, kada se pojavite na televiziji, šta narod priča; odmah su čisti ekrani. Nisam insistirao da se gospođa Čomić kazni, nego sam je pohvalio kako je primetila da ne valja kada se selektivno primenjuju propisi, i to ne samo sa gledišta suda, tužilaštva, Vlade, ministarstva, nego i Narodne skupštine.
Prošli put ste se uželeli pa ste me izbacili, iako sam bio na mom mestu, ali to je istorijski deo. Znači, uopšte ne želim da se gospođa Čomić kazni, nego sam hteo da napravim test većine, pošto imamo virus 126, da li će onda primetiti da se omaklo vama i da je došlo do neke povrede i da niste reagovali na isti način kao u drugim situacijama. Inače, jedva čekam da krene rasprava o Rasimu Ljajiću i ovim zakonima.
Zamolio bih vas da gospođu Čomić nikako ne kaznite.

Danas stvarno nemamo sagovornika, pošto je Rasim Ljajić za danas dobio ulogu da prizna sve, on deli mišljenje sa svim narodnim poslanicima, nema te kritike koju će on da demantuje. Gospodine Ljajiću, vi ste se spasili od ovoga što sledi.
Da krenemo redom. Ako je od 2000. godine promovisana vladavina prava, onda znači da sve grane vlasti treba da rade onaj svoj posao koji je propisan Ustavom, u okviru prava i dužnosti. To znači da izvršna vlast treba da radi izvršne poslove, ono što pripada izvršnoj vlasti. Nažalost, kod nas je sve to naglavačke postavljeno. Vi poslanici iz ZES-a, znajte, Skupština nije odlučivala o tome koliko će biti sudija, koliko će biti tužilaca, a prihvatili ste ulogu da raspravljate o tome koliko će biti državnih službenika. Zar vam to ne deluje malo poremećeno?
Broj državnih službenika, organizacija državnog posla, broj zaposlenih u lokalnoj samoupravi i organizacija lokalne samouprave su izvršni poslovi u isključivoj nadležnosti Vlade i lokalne samouprave. To nije tema, to ne spada u zakonodavnu nadležnost. Nikada u istoriji nije donet zakon koji počinje rečima – zakon o minimalnom, zakon o maksimalnom broju zaposlenih ili bilo šta. Neko bi čitajući naslov ovog zakona mogao da pomisli da se mi upuštamo u nešto što se zove matematika ili fizika. Pa, teoreme se ne stavljaju u propise.
Ali, pogrešan bi bio i koncept ako bi se taj zakon prepravio da bude zakon o postupku utvrđivanja. To je u isključivoj nadležnosti Vlade Republike Srbije; i po onom Ustavu i po ovom Ustavu od pre tri godine samo je Vlada odgovorna za ovaj posao. Da nije tako, ne bi bilo odgovora na pitanje zašto niste predložili ovaj zakon pre tri godine, šest, devet ili pre 20 godina, da li je to neko predložio.
Mi smo ranije imali propis po kome je firma dužna da na svakih sto zaposlenih zaposli jednog pripravnika. To je bilo nametnuto da bi se povećavao broj zaposlenih, kako bi se socijalna politika sa državnih jasala preselila u privredu. Naravno, to vreme je prošlo.
Mi smo doneli sve propise koji regulišu državnu službu, apsolutno sve. Broj zaposlenih je u isključivoj nadležnosti Vlade. Ali, ona želi da ovaj vrući krompir prebaci na republički parlament. Ako bi ovo prošlo, to bi značilo da svaka buduća vlada kada želi nešto da menja mora da promeni ovaj zakon, bez obzira na to što i oni promili i onaj apsolutni broj u tim propisima imaju odgovarajuće rezerve, neke korektivne faktore, i tako dalje, i tako dalje.
Ne radi se ovo ni zbog Međunarodnog monetarnog fonda, niti zbog nekih stranačkih interesa, radi se zbog potpuno drugih stvari. Znate, u životu postoji crno i belo, postoji pismo i glava, postoji plus i minus, ali postoji nešto što se zove pozitivna nula. Ovo je pozitivna nula. Tresla se gora, rodio se miš, bukvalno rečeno.
Vi iz Demokratske stranke nikada niste zakukali kada je bilo u pitanju otpuštanje radnika iz privatizovanih preduzeća. Neki su sekli prste. Doduše, nisu se baš ni pretrgli sa nekim štrajkovima, ali je izostala solidarnost.
Svi vi snosite odgovornost za ovih devet godina. Ljajić sad pravi nešto, pa kaže – to što pravim treba da zaposli ljude. Pa, do sada ste ih otpuštali. I vi ste saučestvovali u otpuštanju. Vi sa četiri poslanika ne možete da promenite točak istorije. Oni uvek glasaju za ono što predloži Vlada.
Jedini u ovoj zgradi koji su vas opominjali od 2000. godine naovamo za sve one agencije, za sva ona zapošljavanja, ona izmišljanja, bili su srpski radikali. Smeškali ste se i rekli da imate podršku EU za taj projekat. Sada kažete – moramo da smanjimo broj zaposlenih zakonom, jer EU to traži od nas. Kakav vam je to partner? Zašto ne priznate da ste od 2000. godine promašili azimut, idete u suprotnom smeru i sada nijedna matematička argumentacija ne pomaže. Ovde je promovisan princip 126.
Istovremeno, dok vodite medijsku kampanju kako treba smanjiti broj zaposlenih, vi zapošljavate. Daću vam primer kako je to bilo pre nekoliko nedelja u opštini Vrbas: došao je Bajatović, zaposlio u jednom selu 16 ljudi u NIS-u, celo selo glasalo za njega, završili su posao. Koliko ljudi je izgubilo posao da bi se tih 16 zaposlilo?
Delite one vaše plave i žute kese pred izbore, verovatno neki virus ima unutra. Preporučujem da niko ne uzima te kese. Nemojte da uzimate te kese, to je neka prevara. Sve to što postoji u kesi pojede se za dva dana, oni uzmu glasove i onda haraju četiri godine. Vodite računa, ljudi. Vi koji glasate, glasate o svojoj sudbini, a ovi koji se dokopaju koalicionih 126 smatraju da imaju apsolutno pravo na sve. To je taj problem.
Mlađan Dinkić mora da smanji troškove i sve što je trošak mora da se smanji. Danas su to radnici, danas su to zaposleni. Da li se sećate da ste uveli neravnopravnost u pogledu nameštenika? O njima ne pričate. Najveći oblik diskriminacije koji je napravljen pre nekoliko godina kada je donet onaj zakon. Ne pominjete nameštenike. Da li se sećate da je 2000. godine u Narodnoj skupštini bilo 70 zaposlenih? Sada ih je preko 340. Koliko ste agencija napravili? Otelo se to kontroli. Ko zapošljava u javnim preduzećima? Naravno, po stranačkoj pripadnosti.
Juče vam je Todorović pročitao podatke iz „Blica“, šta je bilo, koliko je sada, kako se došlo do tog broja od 28.400, i naprasno se razboleo Mlađan Dinkić, neke stomačne probleme ima, morao je da napusti salu. Zašto? Kada se dođe na teren činjenica, vaša politika pada, ne postoji, ona je u pogrešnom smeru. Srbija je u minusu od kada ste došli na vlast.
Pre nekoliko dana ste se smejali kada sam vam rekao da će da kasni budžet, rebalans itd. Sada svi pričate kako to kasni. Zaprepašćeni ste kako nije došao materijal. Oni koji drže medije u Srbiji svesno i namerno su ubacili ovu temu, u kojoj će svako da bude u pravu.
I tu je u pravu Rasim Ljajić, on je prihvatio maksimu Nikole Pašića – svi su u pravu, samo njega nemojte da dirate. Svi su u pravu, samo Rasima ne dirajte. Pored Rasima i Tomice, ne znam ko je bio više na vlasti u ovoj zemlji. Mora da postoji neka mrvica odgovornosti. Mora neka mrvica odgovornosti da postoji.
Mi smo jedina država na kugli zemaljskoj gde je opozicija kriva za stanje u državi. Možete li da zamislite to? Jedina država gde je opozicija kriva što pada sneg danas. Shvatate li, ljudi, koliko ste vi uspeli to da uvrnete preko medija, preko „Velikog brata“, preko vašeg Dragana Đilasa. Inače, mi smo danas svi medijske žrtve sukoba unutar Demokratske stranke i sukoba frakcija, pošto u februaru imate valjda neki kongres, pa sad, koja će grupa pre da dođe do nečega. Ali, to je vaše interno, ne mešam se u to.
Da li postoji zakoniti put? Postoji, gospodine Ljajiću, vi znate, postoji i u Zakonu o državnim službenicima, postoji i u uredbama Vlade, organizaciji. Vi dajete saglasnost na sistematizaciju.
Da vas samo podsetim, pre nekoliko meseci, kada je takođe Todorović postavio pitanje Aerodroma Beograd itd., vi ste preduzeli, kao Vlada, oštre mere da nema zapošljavanja, nema ovoga, nema onoga, da će sve biti pod kontrolom, a svakodnevno - konkursi. Prebacili ste vrlo značajne poslove, tako da više nisu poslovi državne uprave u okviru ministarstava, nego kod nezavisnih ili regulatornih ili nekih drugih nazoviupravnih organizacija i agencija. Samo jedno ministarstvo je pojačalo svoje nadležnosti, da znate, Ministarstvo zdravlja. Gotovo sve što je bilo u ona dva zavoda, za zdravstvenu zaštitu i zdravstveno osiguranje, polako je Tomica privukao prema sebi, zbog one patologije vezane za novac, a sva druga ministarstva su se razvlastila, izgubila nešto od onih imanentnih nadležnosti državne uprave.
U pogrešnom smeru vodite državu. Ne radite to zato što ne znate, to radite namerno i po nalogu iz inostranstva, zato što prljav posao sa Srbijom i srpskim narodom i svim narodima na teritoriji Balkana i bivše SFRJ, u režiji velikih moćnika, nije završen. Vi samo konkurišete za poziciju da date neki svoj, manje ili više skroman, doprinos u rastakanju jedne nekada vrlo ozbiljne države. To je ta celokupna priča. Naravno, onda su i predstavnici ZES-a u pravu kada kažu – kako vi to kritikujete ovaj zakon, a vi ste nam godinama pričali da treba da se smanji broj zaposlenih? U pravu ste i vi, ali bismo mnogo više bili u pravu i vi i mi da ste nas odmah poslušali, a ne sad.
Kad ste zakukali za nekim radnikom mašinske, elektronske, „Prve petoletke“, „Lole Ribara“, ne znam sve kojih firmi? Batić se setio sada da bude naprasno pametan, da pomene Stevana Moldovana, a naš Petar Jojić dve godine priča o tom Stevanu Moldovanu i o tome da 40 stečajeva vodi.
Zašto niste poslušali Petra Jojića pre dve godine kada je pomenuo to? Ne, sada ste se setili, a država klizi u zaduženje, klizi u nešto što se zove opšti haos, gde nema ni autoriteta, nema ni integriteta, samo nazovikoalicioni kapacitet, koji se zasniva na najobičnijoj prevari, koliko neko može da bude uspešan da prevari birače da bi završio posao.
Sada ćete vi u Voždovcu da krenete sa plavim paketićima, sa žutim paketićima, možda za deset dana proglasite i epidemiju, ali to je zbog tih paketića. Zbog tih paketića. Jedan deli tamo neke zaprške, neke začine besplatno; našao tamo neko naselje, deli začine, našao sponzora za začine. To je glavni faktor za opredeljenje u politici – šta je ko dao. Ko je koliko kome udelio. Pa vidiš, ako mogu da daju paketiće, oni su uspešni itd.
Jeste, uspešni da vas prevare. I devet godina vas varaju. Da vas samo podsetim, onaj Đelić – nije imalo kuče za šta da ga ujede kada je došao. A sada, evo, krenulo čoveka. Krenulo.
Priča se o nekim uštedama. Nema nikakvih ušteda. Sve to ide u preraspodelu ka podobnim i pogodnim, a 95%, ako su gubitnici u tranziciji, i treba da budu gubitnici u tranziciji. To je politika ove vlade – što gore, to bolje. To bolje njima, to bolje medijskim magnatima koji svađaju narod. Ali, o tome ćemo kada dođe vreme za amandmane.

Gospođo Čomić, nije povreda Poslovnika, nego replika.

Gospodine Milosavljeviću, smatrajte da ste oslobođeni straha, slobodno dobacujte; ovo je Skupština, mora da se vodi polemika, mora da se priča. Mora da se unosi život u ovu našu raspravu, da bi nas građani što bolje shvatili.
Mi iz SRS smo odlučili da ja budem poslednji, pošto kažu da sam i najstariji u ovim stvarima, jer od 3. februara 1993. godine sedim u ovoj sali. Jedino nisam bio 2001. i 2002. godine. Tada sam bio u stranci, i tada sam bio zadužen skoro za sve ove vaše zakone o potvrđivanju i zaduživanju, tako da je meni ova materija poprilično poznata. Ona je meni poznata i pre 1990. godine, jer sam tada radio u privredi, pa smo se zaduživali – „Morava 2“, neki krediti itd.
Na početku, obavestio bih građane da je ovo jedan knjigovodstveni zakon. On će da posluži kao osnov da se ono što je već proknjiženo zapečati i da se završi posao.
Niste odgovorili na pitanje ko su krajnji korisnici, već ste onako više filozofski rekli da je to u prilog onima koji su nekada davno, pre 1990. godine, uzeli neki zajam, nešto završili i sada, ako bi ostala neka obaveza njihova, oni bi dobili neko opterećenje i to ne bi moglo da se izvrši.
Moram da kažem da su te obaveze koje imaju krajnji korisnici stvarno nenaplative. Gospodine Milosavljeviću, zašto su nenaplative? Sada ću da kažem koji je doprinos do 2000. godine tome što one nisu naplative, a koji je doprinos posle 2000. godine. U ovoj zgradi, čini mi se, 1995. ili 1996. godine, kada je akciju vodio gospodin Nedeljko Šipovac, takođe je bio na dnevnom redu jedan zakon gde je trebalo da se otpišu potraživanja koja postoje prema poljoprivredi. Tada je rečeno – sankcije, blokade itd., to treba da se otpiše. Donet je taj propis.
Moram da kažem da smo mi tada kritikovali to, pre svega želeći da ukažemo na jedan osnovni princip, a taj princip je, onako narodski, „tante za kukuriku“. Ne može neko da se zaduži, a kasnije, kada dođe vreme za otplatu, da otplaćuju svi. Ne može. Međutim, u vreme socijalizma to je bilo moguće.
Moram da pohvalim onoga ko je pisao obrazloženje ovog predloga zakona, gde je stvarno naveo one probleme koji su pre 1990. godine postojali sa deviznim poslovanjem. Nije se izvozilo kao danas. Tada je to državna bezbednost držala „pod svoje“. Država je stalno imala potrebe za devizama da bi otplaćivala kredite i da bi se obezbeđivale sirovine u inostranstvu, pre svega energenti. Onda je svaki izvoznik od svih onih deviza što naplati mogao samo deo da koristi, ukoliko mu je potrebno za uvoz neke robe za njegovu proizvodnju. Ostatak je dobijao u dinarskoj protivvrednosti. Tu se javljale kursne razlike; to je mahom prevaljivano svake godine Narodnoj banci, ali takav je bio onaj sistem.
Šta se dešavalo? Dešavalo se to, a to je situacija sa ova prva dva člana predloga zakona, da su se banke stvarno pojavljivale kao transmisija, ali ne u smislu bankarskog sistema koji danas postoji, nego onoga pre 1990. godine. Krajnji korisnici su bila preduzeća iz oblasti privrede. Deo deviza je korišćen direktno za kupovinu i plaćanja opreme iz inostranstva, a deo je korišćen, u dinarskoj protivvrednosti, za ostale radove. To je činjenica i to niko ne može da spori. Takav je bio privredni ambijent.
Međutim, šta se desilo 2001. godine? Da biste, gospodine Milosavljeviću, shvatili šta se desilo 2001. godine, ja vam preporučujem knjigu Tima Maršala „Peti oktobar“. Uvek kada se nađem u nedoumici da procenim iskrenost, čestitost, poštenje, moralnost itd. koristim ono što je napisao čovek koji najbolje zna šta je DOS. Preporučio bih, gospođo Đukić-Dejanović, i vama tu knjigu Tima Maršala „Peti oktobar“.
Tu su opisani svi ovi vaši koalicioni partneri – koju su funkciju imali, koji zadatak, ko ih je skupljao, ko je pregovarao sa policijom, ko je napadao Narodnu banku, ko je uzimao ovo, ko je uzimao ono. Sve je tu napisano. Da znate da je sve napisano i da je sve potpuno jasno.
Moram da vam skrenem pažnju da je 2001. godine bila prava euforija zbog približavanja, gde je u to vreme... A glavni kreatori te ekonomske politike bili su Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, da li se to vama sviđa ili se ne sviđa; posle nekoliko godina Jovan Ranković je morao da pobegne iz Ministarstva finansija, saveznog, jer jednostavno nije mogao da izdrži više Mlađana Dinkića i Miroljuba Labusa.
Tu je došlo do nekritičkog zaduživanja i, uopšte, kombinacija sa čitavom grupacijom koju možemo da nazovemo Svetska banka, Međunarodni monetarni fond, Međunarodna banka za obnovu i razvoj itd., to je bio jedan specijalni aranžman gde su oni projektovali da Srbija, SRJ uđe u strahovite dugove prema međunarodnim organizacijama. Zašto? Pa, kad ste dužni nekome, onda je taj kome dugujete gazda i sa njim se potpuno drugačije razgovara, tu nema ni pregovora, nema ni razgovora, nema ni partnerskog odnosa, tu je odnos gospodar - sluga. Naravno, nama je namenjena uloga sluge.
Milosavljević i njegova bratija u to vreme su to prihvatili. Samo vas podsećam na čuvenog ministra Pitića – on je u Skupštini jedno 20 puta pričao, on je pričao nešto kao Mrkonjić pre nekoliko dana, samo u evrima, 50 miliona, 20 miliona, 30 miliona, 40 miliona, 50 evra, evro, evro, samo u brojkama je pričao. Inače, ono što je predavao na fakultetu nema veze sa brojkama, ali nema veze. To je jedna politika. To je jedna politika.
Šta se desilo septembra 2001. godine? Navodno, država je preuzela obavezu da izmiri obaveze koje su preko banaka imali krajnji korisnici.
Šta se desilo krajem 2001. godine? Došlo je do svojevrsne konverzije. A šta se sad dešava? Sada se dešava uklanjanje tragova. Zašto? Svi ti krajnji korisnici danas su verovatno privatizovani i u njihovim bilansima je morala da ostane ova avantura iz prošlosti.
Šta se desilo? Uzeću za primer, recimo, Acu Vlahovića ili Đurića – recimo, otkupili nekoliko preduzeća po bagatelnim cenama, raskrčmili to, povratili ono što su dali, pa zaradili mnogo više; ubacili neki zakup, pa prodali nekom drugom i sada tu više niko živi ne može da pohvata konce.
Šta se desilo sa Vojvođanskom bankom? Ona je svoje potraživanje pretvorila i – završila posao. Sada se postavlja pitanje kako ste mogli sa neraščišćenim bilansima da prodate Vojvođansku banku? Kako sada da se udari na Grka, brata Grka? Ne ide.
Zato vam kažem, ovo je zakon o knjigovodstvu. Zašto? Da se raščiste bilansi. Kakva se korist dobija od ovog? Nema nikakve koristi. Biće u tom smislu da više ne postoji u knjigama nikakav trag. Da li se pojavljuje nekakva šteta? Danas se ne prouzrokuje nikakva šteta, to mora da se kaže. Šteta je već načinjena. Kako? Preuzela država. Slično kao sa „Sartidom“ – država preuzela dugove, prodala za 23.000.000. Ko će da otplaćuje? Otplaćivaće svi. Neće Milosavljević, neće Dinkić, neće Mirko Cvetković, koji je prodao pola privrede, ali će otplaćivati kada dođe, ovde kaže do 2031. godine, polako.
Da li će to otplaćivanje ići kako treba? Pitanje je. Kako pitanje? Pa, zavisi od ponašanja. Ovo je možda u nekim trenucima bilo i ono parče sira u mišolovci, bilo je besplatno ili malo jeftinije itd. Mi smo zavisnici. Od koga? Od grupacije koja finansira iz inostranstva. Šta su finansirali? Peti oktobar.
Evo, vidite, imam sada jednu ponudu za Vladu Republike Srbije – da podnesete ostavku i da nam vratite dugove kolike ste imali u državi kada ste došli na vlast. Sve ovo što je više ponesite sa sobom i podelite sa vašim partnerima iz inostranstva. Samo pod tim uslovima treba da se omogući ovim ljudima da odu sa vlasti, a da ne odu u zatvor. U svim drugim varijantama, sve grupacije od 5. oktobra do današnjeg dana moraju da završe u zatvoru.
Sada ću da vam kažem i zašto – 5. oktobra ste pričali da je šest i po milijardi na granici, samo da padne Milošević, dolazi preko granice. Nije se desilo. Desilo se besomučno zaduživanje. Da vas ne podsećam na sukcesiju, da vas ne podsećam na ona raščišćavanja
I, da vas podsetim, gospodine Milosavljeviću, pošto ste vi ovde predstavnik, ko je vama dao za pravo da ovde napišete reči „van Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija“?
Svi propisi Republike Srbije primenjuju se na celoj i celokupnoj teritoriji Republike Srbije. Nemojte da mi pričate da nema korisnika i neke druge stvari, ili nema banaka, to me uopšte ne interesuje. To je izvršavanje zakona. U zakonu ne sme da stoji takva podela jedinstvenog privrednog, ekonomskog i državnog prostora koji se zove Republika Srbija. Ne smete.
Prosto se čudim ovom Odboru za zakonodavstvo, kako je ovo moglo da dođe u skupštinsku proceduru. Zašto ovo niste vratili da se doradi? Zašto vam je stalo da baš ovde kažete – ne primenjuje se zakon na teritoriji Kosova i Metohije? Da nije možda zbog toga što ste omogućili Tačiju i kompaniji da budu članovi MMF-a? Mada, nisam vas video juče na otvaranju spomenika Bilu Klintonu. Nisam video, nisam video. To je vaš partner, samo da znate. Vašeg partnera slave Čeku i ostala kompanija koja se takođe u svojim knjigama hvali terorizmom i ubijanjem Srba na Kosovu i Metohiji.
Kažite mi jedan razlog zašto biste očekivali od poslanika Srpske radikalne stranke da podignu ruke za ovakav predlog zakona. Naveo sam vam samo dva ili tri razloga zbog kojih niko u ovoj sali ne sme da digne ruku za ovakav predlog zakona.
Da li mi možda legalizujemo nešto što se u međuvremenu desilo? Da li se na ovaj način skrivaju tragovi? Ovde, kad se sabere, to je oko 160.000.000 evra.
Da vam postavim pitanje: obaveza podrazumeva glavnicu i plus kamatu, čini mi se? Kako ste mogli da privatizujete ove banke iz člana 2. Predloga zakona, a da prethodno niste rešili ovo pitanje? Uz uvažavanje da, što se tiče člana 2, banke se nalaze tu kao svojevrsna kolateralna šteta, sa današnjim pogledima na bankarski sistem, ali nisu bili koleteralna šteta u vreme zaduživanja. To je period kada je postojala samo SDK; retko kad se ispod crvene linije dozvoljavala isplata.
U čijim rukama je danas bankarski sistem? Pretežno stranaca. Ako se naljute stranci, povuku svoja sredstva, je l' znate kako bi onda živeo platni promet u Srbiji? Ne bi postojao.
Zato su ovi uslovljeni da moraju sve i svašta da rade. Zamislite, Božidar Đelić je morao da kupi još jedne novine, prepoznatljive po kritičkom pisanju. Malo mu je četiri, pet. Ne, i ove. Zašto? Da drže pod kontrolom i vlast i opoziciju. Preko čega? Preko medija. Da iznose sve i svašta.
Pitajte bilo kog poslanika, neka vam kaže u čemu se ogleda korist ako se izglasa ovakav predlog zakona. Tvrdim vam da ne postoji nikakva korist, nema koristi. Šteta? Šteta je već učinjena, ne samo 2001. godine, septembra ili decembra, to je posebna priča što se tiče te konverzije, nego činjenicom da se izgubila supstanca, a obaveza prešla na državu. Obaveza je prešla na sve poreske obveznike.
Ne sme da se raščeprka dalje, da se vidi gde je taj krajnji korisnik, kakav je on. U čijim je rukama sada krajnji korisnik? Kad se privatizovao taj krajnji korisnik? Ko ga je kupio? Po kojoj ceni ga je kupio? To sve pada u vodu, o tome nećete da pričate, jer, navodno, to nije tema ovog predloga zakona. Jeste, gospodine Milosavljeviću, to je tema ovog predloga zakona. To jeste tema.
Na ovoj tački dnevnog reda vidi se upravo ono što je najavio Tim Maršal u svojoj knjizi „Peti oktobar“. Evo, vi poslanici iz Demokratske stranke, hajde da se menjamo – vi nama vlast sa onim dugovima koji su bili na dan 5. oktobra i nećete da idete u zatvor. Pa, naravno, biće to sve na izborima, ali mislim da će narod da prekrati to. Nemojte da se sekirate, pošto je ovo došlo dovde, više nema. Vidite i sami, u svakoj rečenici dešava se neka manipulacija da bi se nešto prikrilo. Da bi se nešto prikrilo, da.
Teško je sa jednog sistema preći na drugi sistem. Prelazak je bio i u uslovima blokade itd, itd., ali šta ste pričali, šta ste obećavali?
Vi nikada niste obećali da ćete državu da zadužite za trideset milijardi evra, nikada to niste rekli. Pa, nikada niste rekli da ćete toliko da primite državnih službenika. Petog oktobra ste optuživali Slobodana Miloševića da ima preko sto hiljada policajaca. Posle nekoliko meseci ste rekli – ima samo 15, treba nam 10 pod hitno.
Ko vama da veruje? Naravno da vam ne verujem i nikada vam nisam ni verovao. Ali, imam problem zato što ponekog građanina prevarite pa vam on veruje. Ovo pričam zbog građana, da vam ne veruju ništa što pričate.
Šta se obistinilo od onoga što ste rekli? Šta reče Tadić – glasajte za mene, za mesec dana nema „belog šengena“. To je rekao u prvoj kampanji za predsednika, pre nekoliko godina. Dogurali ste sad do te tačke. Džaba „šengen“, niko više neće taj „šengen“. Zašto? Ako bi išao sa tim, trebalo bi da troši ono para što ima u inostranstvu. Zato su i dali taj „šengen“, zato i razmišljaju o tom „šengenu“ – da se pare potroše kod njih, a da nađu one koji vole da putuju po svaku cenu i da tamo troše pare, da bude: i-ju-ju, otvorili smo se, Beograd je svet.
Šta rade od privrede? Gde su vam epohalni rezultati? Šta reče Tadić prošle godine? Kaže – trista, petsto hiljada, to ćemo mi sve da zaposlimo. Hoće, ali će milion da otpusti, pa će tih trista hiljada da zaposli i da kaže da je ispunio svoje obećanje. Na to ste vi spremni. Vi ne birate sredstva. Apsolutno ne birate sredstva da biste opstali na vlasti.
Pročitajte knjigu Tima Maršala „Peti oktobar“. Tu ćete da vidite kako vas je neko projektovao i zašto vas je projektovao, za koje poslove vas je projektovao. Tu ćete videti vašu političku sudbinu i vaš politički zadatak. Što pre to budete pročitali, biće vam jasnije da jedna mala grupa ljudi koja se nalazi na vrhu ovih pet, šest stranaka sve vas vuče za nos, zajedno sa građanima Republike Srbije. Sve vuče za nos.
Vi ste mašinerija koja će sve da izglasa. Idite kući, idite u komšiluk, u svoja mesta, pa kažite građanima šta je dobro za tog čoveka od ovog predloga zakona – što će da se uklone tragovi, što će država da preuzme obavezu (doduše, ona je već preuzela obavezu) i što će da se otplaćuje.
Ne kritikujem vas kao neko ko je iz opozicije, kome je stalo da po svaku cenu uzme vlast, nego sam bio i sa ove strane i sa one. Tada sam pričao isto što pričam sad. Država je ozbiljna stvar, nije igračka za i-ju-ju. Nije.
Vodite računa kada vas tapše po ramenima onaj što nas je bombardovao. Ne misli dobro ni vama ni nama, niti ikome ovde. To je poenta.
Teško vam je, ušli ste u priču; dali ste banku, sada biste i hiljadarku dali da izađete iz toga, ali ne možete.
Vidite li, gospodine Milosavljeviću, kako ovi iz inostranstva pregovaraju? Jedan cent ne opraštaju. Bore se za sve. Bore se za svoje, doduše, kada je međunarodna organizacija tu ima i tuđeg, ali za svoju poziciju. Tako se pregovara. Kako vi pregovarate?
Evroatlantske integracije. Sedam godina ste vukli za nos građane Srbije sa tom floskulom. U međuvremenu, ljudi osiromašili. Osiromašili. Raspršilo se sve ono od obećanja. Dobili su džipove oni koji nisu ni imali vozačku dozvolu; postali ugledna gospoda – gospodin Čume, gospodin Legija. Evo, i Ružica Đinđić je postala „legija“, dobila je orden Legije. Veran Matić postao „legija“. On je takođe dobio orden Legije. Vidite, hvale se ljudi što ih stranci koji su nas bombardovali nagrađuju ordenjem! Za šta? Za ono što je završeno.
Šta je dobro za građane Srbije? Pobrojte nekoliko stvari za devet godina koje su dobre. Izađite, poklonite se i počnite, kažite – zahvaljujući demokratskoj vladi itd. dobro je na planu poljoprivrede to, na planu privrede to, na planu energetike to, na planu razduživanja to, u obrazovanju ovo, u zdravstvu ovo. Kažite šta je dobro. Nađite jednu stvar, pa se pohvalite.
Nema je, zato što radite upravo ono što je napisano u knjizi Tima Maršala „Peti oktobar“. Da vas podsetim, ja to koristim na suđenjima, znate? Pošto imam sto i nešto sporova sa državom, pa na svakom sporu ja knjigu – tap, izvolite, šta piše. Napisao stranac. On vas bolje zna nego ja. Sve zna šta ste radili – ko je s kim pregovarao, ko je bio u Budimpešti, ko je bio u Segedinu, ko je prešao preko ove granice, gde se krio, koliko je para uzeo, šta je bio zadatak, kako su kupovani policajci itd.
Da li građani Srbije shvataju jednu stvar? Pre nego što je Sreten Lukić izabran za pomoćnika ministra ona vlada je pitala Haški tribunal i EU da li on može, s obzirom na to da je bio neki oficir u vojsci itd. Rekli su – može. Kada je došlo vreme za izbore oni su doneli optužnicu protiv njega, pa ste vi organizovali prve demonstracije zbog hapšenja jednog policajca, u istoriji.
Znate li šta su sada pripremili, gospodine Milosavljeviću? Menja se Zakon o specijalnom sudu za ratne zločine. Znate li zbog čega? Da svako ko je od '91. godine nosio policijsku ili vojničku uniformu, ili bio mobilisan, može biti predmet interesovanja ovog tužilaštva Vladimira Vukčevića. Koji je kriterijum? Ako mu se ne sviđa.
To je vaša politika. Kako mislite da ta politika može da opstane? Sigurno ne može da opstane. Ne može da opstane, zato što je ona u sukobu sa istinom. Ona je u sukobu sa elementarnim interesima ovog naroda.
Imamo na dnevnom redu ove naše sednice još nekoliko zakona kojima se vrši svojevrsna legalizacija, uklanjanje tragova nečega što je urađeno. Niko više ne želi da postoje ti tragovi, treba da se uklone, da se izbrišu. Ali, mnogo je bolje ako se to radi na pompezan način, uz veliku proslavu kako je nešto epohalno urađeno. Sada će mediji dva dana da pričaju kako je natčovečanskim naporima Vlada Mirka Cvetkovića izvršila svojevrsno otpisivanje potraživanja prema krajnjim korisnicima, i to je pomoć našoj privredi.
Da li ovi krajnji korisnici uopšte postoje? Rekli ste, prilog broj 1 zakona. Niko od ovih ljudi sa kojima sam razgovarao nije dobio taj prilog. To je to. To je to u Srbiji.
Jutros smo slušali kako će da se otpuste kafe kuvarice i vozači, a sećate se, kada je prvi put, odnosno drugi put kada je Božidar Đelić izabran za potpredsednika Vlade, njegov savetnik za reciklažu je bio onaj „Mile drekavac“ sa B92, onaj glumac, da ga isplate za ono što je pomagao da Demokratska stranka pobedi.
Da vas podsetim, Nikola Gruevski je bio savetnik Božidara Đelića 2001. godine. On je predsednik Vlade Republike Makedonije, koja je priznala granicu sa Kosovom.
Pa, ljudi sa kojima ste sedeli ne poštuju vas! Oni vas ne poštuju. Oni vas ozbiljno ne doživljavaju. Nemojte da tražite od mene ili od građana Srbije da nešto ozbiljno razmišljamo o vama. Ovo je „drži vodu dok majstori odu“. Vidite kakva je vaša koncepcija.
Pored knjige „Peti oktobar“ Tima Maršala, postoje i druge mnogo lepe knjige, vrlo precizne, sa datim činjenicama, sat, minut, vreme. Možete da koristite i knjigu vašeg prijatelja Dragana Bujoševića. On je dao kompletnu satnicu svega onoga što se dešavalo pre i posle 5. oktobra, lepo je knjigu napisao. To su dokumentarna svedočanstva vremena kada ste palili ovu zgradu, iznosili slike, prali pare posle kada ste renovirali i na silu nas naterali da dođemo ponovo u ovu zgradu, a znate i sami da nijedna država koja je Skupštinu imala u ovoj zgradi nije opstala, nijedna, ni Kraljevina Jugoslavija, ni SFRJ, ni SRJ, ni državna zajednica. Pa, vi i u simboličkom smislu uništavate Srbiju.
Tema je – kako spasiti Republiku Srbiju od Demokratske stranke, Borisa Tadića, satelita i ovih medija.
Građani Voždovca, verovatno imate mogućnosti da čitate specijalno izdanje „Velike Srbije“ posvećeno Draganu Đilasu, koji takođe uništava Beograd, na jedan drugačiji način. Toplo vam preporučujem ovaj broj „Velike Srbije“. Mi ćemo da vam šaljemo na kućne adrese veliki broj publikacija gde ćemo da opišemo do detalja kako se sprovodi uništavanje Srbije na demokratski način, uz uvažavanje, uz kulturno, dobro ponašanje, uz probrane reči, uz ono kako stajling treba da bude na ovu stranu, na onu stranu...
Ali, šta vam to pomaže? Srbija je sve manja i manja. Sve je veća i veća tuga u dušama građana Republike Srbije. Ne mogu da vas više izdrže ljudi, ne mogu. Više ne prolaze ni oni žuti paketići, ni oni plavi paketići, ni ono zapošljavanje, ni ona silna obećanja. Ne prolaze više. Podvukli građani crtu, sve je njima jasno, samo im nije jasno kada ćete da odete sa vlasti. Postali ste teški i bogu i ljudima.
Evo, sa ostatkom vremena vas častim. S obzirom na to da vam je to malo došlo do glave, možete da birate, ono vreme što je ostalo od mog govora da požurite – volj' vam u Evropsku uniju, volj' vam prema Rusiji.

Naravno, repliciram gospodinu Milosavljeviću. Ideologu Demokratske stranke nemoguće je replicirati.
Gospodine Milosavljeviću, 1993. godine, da vas malo poučim, u vlasti su bili neki drugi, nije bila Srpska radikalna stranka. Gospođa Đukić-Dejanović je u to vreme bila narodni poslanik, Ivica Dačić je bio portparol SPS-a. Samo da vas podsetim, to su vaši koalicioni partneri.
Srpska radikalna stranka je, to kažem vama i svima iz Demokratske stranke, ušla u vlast 24. marta 1998. godine i na vlasti je bila do 25. oktobra 2000. godine. Pre ovog datuma iz marta 1998. godine, Demokratska stranka je više puta bila u koaliciji sa SPS-om i JUL-om na vlasti; da vas podsetim: Miodrag Perišić, Miroljub Labus, Ilija Đukić. Ko je bio gradonačelnik Beograda, ko je držao lokalnu vlast u Beogradu? Da vas podsetim na one cisterne u Boru pred izbore decembra 1993. godine i na za dlaku neformiranu vladu krajem 1993. godine sa Demokratskom strankom. Ta vaša veza sa Demokratskom strankom je opredmećena pre godinu dana.
Budite oprezni kada napadate Ivicu Dačića, ne morate preko mene da ga napadate. Sednete tamo, pa mu kažete – Dačiću, sram te bilo za onu inflaciju. Nemojte preko Zorana Krasića. Nemam veze sa tom inflacijom. Čak sam izdao knjigu „Šta zna levica da ne zna desnica“. Doduše, Čeda Vasiljević iz Šapca je finansirao tu knjigu.
Imali smo prvi anketni odbor, kada Vlatković nije mogao da pogodi vrata, jadnik, kada smo ga saslušavali ovde oko Dafine i Jezde. Sada vi meni pričate o nekoj hiperinflaciji. Podsetite se ko je od vaših uzimao od Jezde i Dafine. I to je objavljeno u knjizi, ko je koliko uzimao od njih.
Vi nekome samo tako – hajde, vi ste bili neka vlast. Tačno se zna kada smo bili vlast. Tačno se zna kada ste vi bili vlast. Tačno se zna kada je Demokratska stranka bila vlast i tačno se znaju rezultati svakog ko je bio na vlasti.
Ponosim se, dok sam bio na vlasti suprotstavili smo se onome ko je uništavao Srbiju, ko je bombardovao Srbiju. Ali, taj što je bombardovao doveo je vas kao pešadiju. Prevarili ste narod 5. oktobra. Šta ja da radim, narod poneki put i pogreši, ali moram da poštujem moj narod. Ako se on suočio sa problemom Demokratske stranke, pa ja sam dovoljno mali da moram da izdržim tu planetarnu nepravdu.

Gospođo Đukić, mislim da mogu da prigovorim zbog načina kako vodite sednicu. Ovo jeste da liči na hram, ali nije hram svetog Save. Ovde smo čuli sve i svašta. Ipak ste morali da ga upozorite da vodi računa o ministru. Tu je ministar. Možda je ministar ateista, možda ne razume ovo sa kamenom i sa ovim stvarima.
Drugo, nisam čuo nijednu reč o Predlogu zakona. Čovek se hvali da je član biblioteke. Nemam ništa protiv, lepo je ako je član biblioteke. Mogli ste makar malo da ga upozorite na neke stvari. Da sam ja pričao o Pavlu, dobio bih opomenu.
(Predsednik: Recite samo koji član Poslovnika je povređen.)
Član 27. Ono za vlast, to je vas napadao, da znate.
(Predsednik: Prigovarate na rukovođenje sednicom i mislite da treba da intervenišem. To je trebalo da učinim i dok ste vi govorili, jer se niste držali tačke dnevnog reda.)
Ja sam se držao, držao sam zakon. Ubuduće prepišite nešto, ipak. Hvala vam.

Nisam čuo koliko je vremena.

Hvala.

Na početku bih morao da obavestim javnost da je 7. septembra 2001. godine u ovoj sali, kada je predsednik Veća građana bio gospodin Mićunović, bila objedinjena rasprava povodom četiri predloga zakona. Tri predloga zakona su stvarno bili zakoni o potvrđivanju sporazuma sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj – ticali su se finansijskog dela, nekog, ekonomskog i socijalnog.

Tada su predstavnici SRS, Vukićević, Maja Gojković i Vojislav Šešelj, oštro napadali koncept koji je zastupao Miroljub Labus. Pogledao sam i stenogram pa sam primetio da je oštar kritičar te politike, tog septembra 2001. godine, bio Ivica Dačić, Oskar Kovač, Buba Morina, Veljko Odalović, u to vreme je i on bio poslanik, Jovan Zebić i još nekoliko ljudi iz SPS, koji su kritikovali taj nekritički odnos prema svemu što, u to vreme, dolazi iz inostranstva.

Ovo ističem samo radi podsećanja, da u međuvremenu neko promeni politiku, a neko je i dalje na istim pozicijama, znate, ima isti stav povodom nečega što je vrlo važno. Srbija je ovih devet godina, verovatno i duže, ali da se koncentrišemo samo na ovaj period Dosmanlijske vlasti, suočena sa velikim unutrašnjim problemima, ekonomskim i socijalnim, pa i problemom suvereniteta i teritorijalnog integriteta, suočena sa velikim uslovljavanjima iz inostranstva, suočena sa činjenicom da se ne biraju sredstva kada se napada Srbija i srpski narod, da se udara na dostojanstvo, da se udara na egzistenciju i da su u takvim uslovima i narod i država poprilično ranjivi i onda su stvarno u mogućnosti da iz najboljih namera prepoznaju mesiju u svemu i svačemu.

Začas se pojavi mesija koji ima čarobni štapić, ispriča nešto, iskritikuje neki koncept, neki predlog, a u pitanju je čovek koji u životu nije čak napravio ni garažu, pa se napravi svojevrsna zbrka.

Meni godine ne dozvoljavaju da pričam na taj način, a neko iskustvo mi prosto nalaže da imam u vidu da se kao predstavnici Vlade nalaze gospodin Mrkonjić i gospodin Dejan Kovačević, Kovačević koji je napravio više mostova u zemlji nego što ovde ima mesta za poslanike. Sada ja njemu da pričam kako se gradi most, kako se vrši eksproprijacija, kako se pravi idejni projekat, glavni projekat, kako se sprovodi tender, izvinite, to ne bih mogao tako kvalitetno da ispričam, da bih ubedio gospodina Kovačevića da je grešio proteklih 40 godina.

Radi javnosti moram da kažem da u ovoj zemlji kada je bilo najbolje stanje svi ovi naši putevi koji imaju karakter autoputa ili, da kažemo, da se nalaze na deonici gde je Koridor 10, gotovo da su svi pravljeni sredstvima inostranih kredita.

Sedamdesetih godina kada je krenuo autoput od Niša ka Beogradu, takođe, bio je međunarodni zajam. Zašto? Ni tada nismo imali tu neku svoju akumulaciju da nam nešto ostane da bismo mogli dugoročno da planiramo neku investiciju.

Ovo pričam iz razloga što uzimati zajam za izgradnju autoputa i svega onoga što ide i predstavlja Koridor 10 nije izuzetak, to je jednostavno, moram reći, pravilo.

Gotovo da je slično pravilo i kad je u pitanju železnička infrastruktura. Retke su zemlje u svetu koje sopstvenim sredstvima mogu da prave železnicu, zato su se i železničari udružili i napravili svoju posebnu banku koja finansira sve to.

Ovo kažem da bi se jednostavno shvatila ozbiljnost ove teme koja je na dnevnom redu. Naravno, Kinezi su nam postali prijatelji posle devet godina i to je veliki epohalni uspeh. Napokon je sazreo Boris Tadić, shvatio je da bez obzira što su Kinezi niski ljudi prave vrlo kvalitetne lekove i gigant su u gotovo svim oblastima. Danas imaju najveće dve banke u svetu, ti Kinezi koje ste napadali 2000. godine, i kritikovali i Mrkonjića i mene što pričamo o prijateljstvu sa Kinom i prijateljstvu sa Rusijom.

Gospodine Mrkonjiću, tada su nas napadali ovi vaši koalicioni partneri, da vas podsetim. Ništa oni ne znaju, nisu se oni promenili, oni ni sada ne znaju, da znate. Zato sam se javio da vam kažem, da i sada ne znaju.

Mi ovde na stolu imamo dva zakona o potvrđivanju nekih sporazuma, a sporazum je nešto što predstavlja saglasnost volja strana ugovornica. Mi koji treba ovo da ratifikujemo, recimo, gde bismo eventualno mogli da intervenišemo, to je član 1. i član 3, a u članu 2. Sporazuma tu ne možemo ništa da menjamo, ali možemo da na bazi teksta Sporazuma zaključimo kakva je bila volja ugovornih strana i kakva je bila pregovaračka snaga onih koji pregovaraju i šta je dogovoreno. Znajte, član 2. ovog zakona je u suštini šargarepa ili štap – uzmi ili ostavi!

Smatram da je bilo prostora da se bolje pregovara. Smatram da je bilo prostora da se preciznije neke stvari reše, definišu i mislim da kada država pregovara sa inostranstvom, bez obzira da li je to neka međunarodna organizacija, banka ili neka država, onda se rukovodi nekim svojim principima i svojim interesima.

Nije naš interes samo da se uzmu pare, nego da se vidi šta sa tim sredstvima može maksimalno da se izvuče i da se napravi. Naravno, mi nismo u poziciji da diktiramo opšte uslove nekome ko ima neke svoje opšte uslove i predstavlja međunarodnu organizaciju, ali smatram da neke klauzule ili nešto što ste se dogovorili duboko zalazi u neka pitanja, a to su i pitanja suvereniteta ove države.

Radi reda, ja ću da pomenem neke pojmove koji ne bi smeli da budu u ovom sporazumu. Pod D, recimo, Program 2, pod D, tačka 1 – ''Zajmoprimac će najkasnije do 30. juna 2010. godine usvojiti i dostaviti Banci'' (Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj) ''akcioni plan za reformu JP "Putevi Srbije", u formi i sadržaju koje banka smatra zadovoljavajućim.'' Znate, ovo niste smeli da stavite u ovaj sporazum, bez obzira da li vam se ovo daje bespovratno, sa nekom kamatom ili bez neke kamate itd. Da li smo onda mi pod starateljstvom Međunarodne banke, pa ona kaže - ako sam ja zadovoljna, vi ćete da reformišete javno preduzeće "Putevi Srbije"?

Organizacija organa državnih, organizacija javnih preduzeća je u isključivoj nadležnosti Republike Srbije. Ako se mi pravdamo kod nekoga ko je dao pare i od njegove saglasnosti zavisi da li ćemo dobiti pare za autoput, a zavisi od toga kako planiramo da transformišemo svoje javno preduzeće, izvinite, molim vas, o čemu ste vi onda pregovarali? O transformaciji preduzeća ili o izgradnji autoputa? To niste smeli da dozvolite da bude ovde!

Dalje, tačka 2 – između ostalog, banka smatra zadovoljavajućim, a koji potvrđuju raspoloživost adekvatnih naknada za potrebe eksproprijacije. Šta to znači? Da oni procenjuju kako će da se vrši eksproprijacija i kakva će biti cena, odnosno naknada, a znate i sami, gospodine Mrkonjiću, da postoji miran postupak i postoji sudski postupak. Da li to znači da će oni da utiču na naše sudove? Zašto kažem da je mnogo važnije sačuvati državu, i integritet i suverenitet? Ne otvaram temu, shvatili ste o čemu se radi.

Onda, kaže – roba i radovi, smernice za nabavku, to nismo videli. Dalje, smernice za konsultante, nemojte, molim vas, iz inostranstva. U vreme Labusa znalo se – 35% odlazi za konsultante iz inostranstva. U sporazumima je stajalo, napisano. I vi ste bili, gospodine Mrkonjiću, u to vreme poslanik u Veću građana. Sećate se da su poslanici SRS kritikovali u kom procentu se zaračunavaju konsultantske usluge. Šta su te usluge? Studije, navodno, izvodljivosti. Sada u Srbiji haraju ovi što prave studije izvodljivosti, bivši arhitekti, itd, koji imaju tamo neke svoje kanale, za 7% od ukupne vrednosti kredita, on će da ti napravi studiju izvodljivosti za koju ti garantuje da će da prođe. Zašto? Jer sve što on napiše, to mora da prihvati Dinkić ili neki drugi. Taj krug je zatvoren, da znate.

Sledeća stvar koju niste smeli da stavite, pa onda da morate da pazite Procedure međunarodnog nadmetanja. Mi smo u Zakonu o javnim nabavkama upravo naveli neku blagu prednost naših učesnika na javnim nabavkama. Šta to znači? Ne mora ovo ništa da znači na papiru, da vam kažem nešto, u praksi, ali zašto ovo da stoji?

Dalje, priča se o poslednjem datumu, da znate do 2015. godine, ipak će oni da kontrolišu to šta ide, kako ide, i da sada ne ulazim baš u ove detalje, pa pravo na inspekciju, Banka će da vas kontroliše kompletno, oni kad počnu da kontrolišu, ko zna šta sve mogu da traže da kontrolišu, pa prevara i korupcija. Vidite, ubacili su vas i posmatraju vas i sa gledišta prevare i korupcije.

Znate, mi imamo sada dva procesa. Imamo proces gde sasvim opravdano država treba da se zaduži za jedan zajam da bi napravila nešto što je infrastruktura, jer ona povlači, sve povlači. Onda, oni vas kontrolišu jer ne veruju, jer oni tačno znaju koga su doveli na vlast, znate.

Gospodine Mrkonjiću, oni bolje znaju DS nego vi i ja. Oni kažu –sada moramo da napravimo sistem kako da kontrolišemo da ne bude prevare i korupcije i daju kriterijume, molim vas.

Pazite, još jedna stvar, na dnevni red Narodne skupštine ne dolazi zakon povodom potvrđivanja nekog sporazuma sa MMF, o čemu se razgovara, jer juče je, ni kriv ni dužan, Mirko Cvetković ovde rekao nešto, mi smo se frapirali, hteli smo da padnemo u nesvest, kaže: "to ne podleže ratifikaciji". Zašto? "Te pare uzima Narodna banka da bi čuvala kurs, da bi to bile rezerve." Za koga rezerve?

Da li to treba da se vrati? Ako treba da se vrati, valjda država mora da se pita. Ne može guverner Narodne banke – puj, pike, ne važi se. Prebacite tri milijarde kod nas na račun. Hoćete li da vam vratimo? Evo da vam vratimo. Čekajte, gde je država? Šta da, ne daj Bože, udari kap guvernera? Ko će da odgovara? On, svojom imovinom? Nema on toliko imovine, on ima samo vilu na Dedinju. Nema te imovine sa kojom on može da odgovara.

Vidite kako se istovremeno dešavaju dva poprilično, na prvi pogled, kontradiktorna procesa, ali oba su loša. Naravno, treba nam infrastruktura, potrebni su nam autoputevi. Zašto? Da se zaposle naši ljudi, da i taj protok kroz ovu našu lepu državu bude prihvatljiv, da hvatamo i te priključke, kako se kaže, da ne bi neko drugi napravio neke druge koridore, pa nam ugrozio perspektivu za neko duže vreme. Kako da ne sumnjamo u realizaciju ovoga? Kako da ne sumnjamo?

Prođemo kroz Beograd, ranije su svakoj ulici dva puta godišnje menjali asfalt, pa su onda krenuli na trotoare, sada su krenuli na bankine, pa idu sad na parkove.

Pre dve godine su rekonstruisali park, nisu proveli struju, a sada provode struju. Pre nekoliko dana vidim postavljaju one betonske kućiće za kanarince, ptičice. Kako to može da bude toliko prioritetno za građane, a vi kažete da 700 hiljada ljudi gladuje u ovoj zemlji? Gde mogu da završe ove pare? Drugo, ovde se napravila i posebna firma, Koridor 10. Dakle, ne postoji poverenje u javno preduzeće, nego postoji u Koridor 10.

Suštinski, nije materija ovog zakona, ali suštinski, ono što mi svi moramo da znamo jeste – je l' se vraća kroz osam godina? Sa kojim sredstvima će da se vrati, da li putarina, da li ono što se prikupi putem poreza, na koji način?

Na koji način će da se vrate sredstva u ovom iznosu ili da počne vraćanje sredstava po ovom zajmu? Slažem se, nije mu mesto da bude u ovom zakonu, jer nije ni u ovom sporazumu, zato što je Republika Srbija preuzela obavezu, ali će to morati da ide iz budžeta u budućnosti.

Mi moramo da imamo neku projekciju, neko razmišljanje kako bi se to vratilo, da li iz putarine, da li iz takse za registraciju motornih vozila, da li poseban porez, da li akcize – ne znam. Možda se nešto u međuvremenu desi ili izmisli kao neki novi izvor sredstava za namensko vraćanje ovoga. I te informacije treba da imamo, da bismo znali o čemu se radi.

Naravno, potrebni su i projekti, potrebna je i eksproprijacija, potrebno je pripremiti operativu koja ovo radi, potrebno je efikasno koristiti ova sredstva, da se maksimalno izvuče iz tih raspoloživih sredstava.

Potrebno je sprovesti našu kontrolu, a ne ovo ovde što rade, nego pravu kontrolu. Zašto? Ovo su sredstva koja su namenjena za nešto što je opravdano.

Ovo ne ide na pokriće budžetskog deficita, ovo ne ide na agencije, ne ide na ove eksperte koji su izmišljeni ovde, itd, ovo je nešto što mora da se vidi. Mora da se vidi u kilometrima, u putevima, mašinama koje će godinama da rade i da proizvode taj čudni proizvod koji se zove ''put''.

Moram da vam kažem da u ovom sporazumu stvarno nema mesta za ove rečenice: "izgradnja kapaciteta za potrebe bezbednosti puteva, uključujući i pomoć za osnivanje nacionalnog saveta za bezbednost puteva". Zašto bismo mi sredstvima stranog kredita pravili nacionalni savet za bezbednost puteva, gospodine Mrkonjiću?

Dalje, "izgradnja okvirnog plana za unapređenje bezbednosti puteva". Mi ovim sredstvima treba da platimo izgradnju plana, pazite – imate saobraćajne fakultete koji sve to mogu da završe. Da nije ovo konsalting usluga inostranstvu, možda ste uslovljeni? Znate, kada stisnu oni, mogu da razumem to.

Zatim, "izradu i usvajanje nacionalne strategije za bezbednost puteva". Za iradu i usvajanje. Neko je radi, a ko je usvaja? Šta se plaća onome koji usvaja strategiju? Ako ta strategija dođe u Narodnu skupštinu, šta nama treba da se plati ovde da bi digli ruku za tu strategiju? "Izradu i upravljanje dva međuresorna pilot-projekta o bezbednosti puteva". Da ne čitam dalje šta je to dato po sistemu – lepo bi bilo da stoji u nekom sporazumu.

Mislim da ste mogli mnogo, mnogo bolje da pregovarate. Meni je žao, recimo, što u okviru ove tačke dnevnog reda, na način na koji sam pričao, nisam mogao, recimo, da pomognem gospodinu Gojku Popadiću iz Novog Sada. On i žena su penzioneri, kukaju za socijalu pomoć, žive sa ćerkom i sa unucima u stanu od 49 kvadrata. Deca kukaju, jer ono što im se da na sto je nedovoljno. Znam da ovaj zajam neće gospodinu Popadiću da pomogne, ali se stiče utisak da se u ovim evroatlanskim integracijama zaboravilo na ljude, poprilično se zaboravilo na ljude. Znate, verovatno i unuci ovog gospodina Popadića treba da koriste taj autoput. Ali, kakva je ova situacija sada, da li će oni da dožive to?

Gospodine Mrkonjiću, ovo što su uradili za devet godina ovi vaši koalicioni partneri, koje ste vi kritikovali do pre godinu i po dana, poprilično je ugrejalo, ako mogu da kažem, socijalnu i ekonomsku situaciju u ovoj zemlji. Šesto hiljada ljudi kao državni službenici nalaze se u neizvesnoj situaciji. Tu će biti i vojska, i policija, i železničari, i poštari, i medicinski, zdravstveni radnici, a zašto ne reći i sudije, i tužioci? Je l' vidite i sve, sami, da ovo nije završeno?

Mirko Cvetković juče nije znao da kaže gde je granica Republike Srbije! Nije znao da kaže, nemušto je nešto pričao. Verovatno ga je neko na vratima ubedio da je on predsednik Vlade i da treba da sedne tu. Ali, ništa nije odgovorio osim onih providnih rečenica o tome „drži vodu dok majstori odu“. Niko nije dao ovom narodu jasnu poruku da vredi živeti u ovoj Srbiji, da se vredi boriti za nešto.

Juče sam pričao o nasrtajima na odbornike. Evo, nažalost, sinoć se desilo da je napadnut poslanik. Dok sam to pričao smeškali su mi se.

Situacija izmiče kontroli. Nešto mora da se uradi. Verovatno će ovi zakoni proći zato što postoji potreba. Naveli ste koja je namena, namena je opravdana, predstavlja interes. Takve projekte treba podržati, ali, otvarajte oči, šta se dešava sa tim projektima.

Gospodine Mrkonjiću, da vas podsetim, 2000. godine otvarali ste most u Varvarinu, sećate se da ste Velju jedva spasili, mislim da je i Dejan bio, napadali su ga ovi iz SPO, sa njima ste sad u koaliciji. U Niš ste vodili predsednika države Milana Milutinovića da otvara onaj drugi most. Tad su ga napali Boško Ristić i ovi, sad su sa vama koalicioni partneri. Da vas ne podsećam za Novi Sad, znate ko je proveravao da li može da se izdrži.

Vodite računa sa kime ste u koaliciji, i ako ova sredstva stvarno dođu, gledajte da od svakog evra i od svakog dinara napravite što više, a mislim da vi to znate da uradite. (Aplauz.)

Počeo bih sa pitanjem – da li ova vlada Republike Srbije iskreno ispunjava svoje obaveze po Ustavu, a to je poštovanje principa zakonitosti?

Verovatno prisutni ministri ne bi mogli da mi odgovore na konkretna pitanja koja slede, ali je meni važno da svi koji prate ovaj prenos shvate da pitanje zakonitosti, pitanje poštovanja Ustava i opredeljenosti ove vlade u ovom sastavu su dva potpuno različita pitanja. Evo jednog interesantnog pitanja sa činjenicama od sinoć.

Gospodine Markoviću, odbornik SRS u Rakovici gospođa Vera Vukosavljević, da bi kontaktirala sa svojom izbornom bazom, biračima, napravila je na dve strane jedan tekst da objasni građanima šta se dešava u opštini Rakovica. Počela je da deli to, ušla u stambenu zgradu i u poštansko sanduče stavila presavijeni papir.

Naišla su tri stanara iz te zgrade - Živko Stojanović, Miroljub Stojanović i Radojčić Miodrag, i počeli da napadaju ženu. Ona ne bude lenja, okrene telefon, broj 92. Posle 50 minuta dođe policija. Vođa patrole Samatović Veličko kaže gospođi - zabranjeno je da se stavljaju politički pamfleti u poštanska sandučeta. Ona kaže - ali vi, kao službeno lice, treba mene da zaštite, ja obavljam svoju funkciju odbornika. Pokaže im legitimaciju, a oni kažu - ne, to je zabranjeno. I ona, žena, prestane s tim, vrati se kući. Danas čekamo taj zapisnik.

Da li možete da mi objasnite u kom to zakonu piše da je zabranjeno u poštanske sandučiće stavljati propagandni materijal političkih stranaka? Šta bi bilo, gospodine Markoviću, da vi krenete u naselju gde stanujete da, kao ministar, podnesete izveštaj šta ste radili (na papiru, pošto ne možete da komunicirate preko RTS-a niti na bilo koji drugi način sa svojim biračima), da vas neko napadne, vi pozovete policiju, a policija kaže - da, građani su u pravu, to je zabranjeno?

Samo da vas podsetim, gospodine Markoviću, prošle godine je penzionisani pukovnik, član SRS-a, napadnut dok je delio takođe propagandni materijal. Jedan omladinac je premlaćen. Evo, da vam kažem i primer jednog građanina koji živi sam sa dvoje dece. Dva telegrama je uputio policiji. Kada je rekao da su ga napala četvorica, taj u policijskoj stanici je rekao - nisu četvorica nego dvojica… (Isključen mikrofon.)

Ako se ne ljutite, završio bih ovo. Znate, i malopre je gospodin Mirko Cvetković rekao - ne želim da odgovaram na konkretna pitanja, već treba konkretno da se obratite nadležnima.
Evo ga nastavak. Gospodin Zdravković, koji stanuje tamo negde na Kijevu, neka adresa (nije bitno), u stan uđu četvorica i premlate ga pred maloletnom decom. Prijavi policiji, izostane bilo kakva zaštita. Kako neko onda da ode da prijavi policiji kada nema poverenja u tu policiju, kada je toj policiji neko iz opštine Rakovica dodelio tezge, poslovni prostor itd.?
Gospodine Markoviću, znate da Skupština grada propisuje gde mogu da se postave kiosci, oni od šest metara kvadratnih, pa se kaže - na uglu te i te ulice mogu da se postave četiri komada. Šta ako se postavi deset komada, pa polovina bude vlasništvo, recimo, predsednika opštine, a druga polovina nekih drugih likova?
Svakodnevno dobijam pisma velikog broja građana Rakovice gde ukazuju konkretno šta se dešava. Prosleđujem državnim organima, reakcija je - šef policijske stanice otišao na bolovanje, ne želi da rešava te probleme.
Kome da se obratimo? Kome građanin da se obrati da bi zaštitio neko svoje fundamentalno pravo, koje je garantovano, gospodine Čipliću, upravo tim Ustavom koji ste malopre čitali? Hoćete li da naterate građane da preduzmu samopomoć, da svako uzme pravdu u svoje ruke? To nije rešenje, ljudi, znate i sami. Nama ne treba Peti oktobar. Na jednom smo se ispekli svi, prepekli. Videli smo da ništa dobro nije doneo.
Zašto država ne funkcioniše i koga ona štiti? Videli ste, Markićević je postavio jedno pitanje, a predsednik Vlade nije hteo da odgovori. Mi smo pre godinu i po dana postavljali pitanja i o Đilasu i o Šaperu i o ovima i o onima.
Znači, ako je u pitanju DS, sve može. Može da se gazi zakon, mogu da se gaze propisi, mogu da se okreću propisi, može da se tumači i ovako i onako. Ali, ukoliko je u pitanju običan čovek, koji kaže - hoću da živim - e, to je za vas već smetnja. Tako se zakoni ne sprovode, tako se zakoni ne poštuju, kako vi radite. Dužni ste da pružite zaštitu svakom građaninu na principu jednakosti i ravnopravnosti svih, a ne da vršite tu vrstu diskriminacije.
Mi imamo diskriminaciju koja potiče od Vlade. Imamo diskriminaciju zato što je istina samo 126. Apsolutna istina je 126 i nema mesta za drugo.

Taj vaš proces racionalizacije kad bi bio makar malo efikasniji, ja bih bio prezadovoljan.
Gospodine Čipliću, svako iskustvo je istorijsko. I mi imamo neko iskustvo sa Demokratskom strankom i sa ovom vladom, i na bazi iskustva se ceni i inteligencija, pa se trudimo da makar budemo malo inteligentni. I da vas podsetim - koga zmija opeče, on se i guštera plaši.
Pitanje za Vladu – da li ste planirali da do kraja ove godine ne napravite rebalans budžeta za 2009. godinu, da li ste planirali da se do kraja godine ne usvoji budžet za sledeću godinu i da li ste planirali da se u sledećim mesecima vrši privremeno finansiranje, dok se završe prljavi poslovi, između ostalih i jedan od najprljavijih, koji se tiče Vojvodine? Najprljaviji, koji se tiče Vojvodine.
Gospodine Čipliću, šta mislite da je držao u rukama gospodin Aleksandar Martinović? Ono što je bilo u njegovim rukama, mislite da je napravio Aleksandar Martinović? Da li se sećate Nove godine, karte i kalendara? Autor je Aleksandar Martinović? Da li ste to hteli da kažete?
Vrlo je jednostavno bilo pitanje – ko je autor, ko je štampao, ko je napravio? Pozovite se na neko iskustvo. Na pitanja se odgovara, ako ništa drugo, sa ''da'' ili ''ne'', a ne da okrećete stvari pa da navodno neko nekoga plaši. Ko koga plaši ovde?
Ovde se iznose vrlo konkretne činjenice. Vi ćete kompletno da blokirate državu. Ovo je već viđeno. To je bilo i 2003. godine. To je ta zakonomernost kada je Demokratska stranka na vlasti. Medije koristite za zloupotrebe i onda završavate posao po nalogu iz inostranstva, i to svi znaju. To svi znaju.
Odgovorite gospodinu Martinoviću u vezi sa pasošima i onom kartom, a meni odgovorite, molim vas – šta ste planirali do kraja godine u pogledu ovih budžeta?