Izvinjavam se, gospođo predsedniče.

Gospođo Đukić-Dejanović, pozivam se na član 27. Želim da vam kažem da to vi u kontinuitetu kršite odavno. Način na koji to radite, kako kršite, malo me podsećate kao da ste konkurisali na upražnjeno mesto ko je na čelu mafije u Srbiji. Jer, vi ne dozvoljavate da se ovde obavi rasprava.
Moram da vas podsetim da je godinama ova skupština bila svojevrsna žrtva novinara, G 17 plus, eksperata i ovih za planetarne integracije. Stvorena je fama kod građana da je Narodna skupština izvor svih nevolja koje građani imaju na radnom mestu, u kući i na ulici. Napokon je Narodna skupština, kao celina, počela da deluje i zahvaljujući tome što sada treba da demaskiramo šta je to svetska finansijska kriza.
Videli smo da G 17 plus, s pravom, ide tamo gde su pare. Pobeže ovaj njihov direktor Direkcije za izgradnju Niša, jer vi znate, on je narodni poslanik i on to radi tamo po ugovoru o delu, nije u radnom odnosu. Oni drpaju i nemaju mere u drpanju.
Napokon smo otvorili ovu temu da vide građani zašto loše žive, a vi sprečavate tu diskusiju. Zašto sprečavate? Zato što treba da se otvori klupče, da se vide sva javna preduzeća, i G17 plus, i DS i svi ovi drugi, koji pokazuju veliki koalicioni kapacitet kada treba da se krade i da se formira vlast.
Ta rasprava mora da se otvori. Narodna skupština je ovlašćena da vrši kontrolu izvršne vlasti i nemojte da nas sprečavate. To što vam je teško da dobijete pismo iz Vlade, da je ušla finansijska, da je ušla ova, da je ušla ona, evo molim vas, pokupite pasoše da Jelašić ne pobegne, da ovaj drugi ne pobegne, da ovaj treći ne pobegne, Dinkić na prvom mestu.
Molim vas, Dinkić mene tuži za reči sa ove govornice. Kada je čuo ko će biti moji svedoci, pobego jadnik. Jeste li štitili govornicu? Jeste li štitili poslanike? Jeste li štitili borbu protiv kriminala? Ne, nego nas uspavljujete nekim pesmama - treba da donosimo zakone. Koje zakone? Koga obavezuju ovi zakoni u Srbiji? Obične građane. Da li obavezuju G17 plus? Ne obavezuju. Je l' obavezuju DS? Ne obavezuju. Što ih donosimo?
Poštovani građani, znajte, pripremite sa planetarnu prevaru... (Predsednik: Vreme.) Zahvaljujem.

Amandman gospodina Spasojevića i amandman gospodina Petra Jojića, mada se odnose na dva različita člana, ipak čine jednu celinu, ali čine celinu samo ako se pogledaju odgovori Vlade povodom ta dva amandmana.
E sada, da bi to bilo interesantno i poslanicima koji su, naravno opravdano, zaboravili kući na klaviru Predlog zakona, pa nisu u mogućnosti da vide o čemu se radi i za građane koji prate ovaj prenos, da bi im bilo to interesantnije, situacija je otprilike sledeća. Vlada Republike Srbije je propisala da će za sudiju da se izabere čovek koji iz mesta može da skoči sedam metara u daljinu - to je član 45.
Član 50. kaže - biće od strane Visokog saveta sudstva predložen kandidat za koga mi i ne moramo da utvrdimo da l' je toliko skočio. Da to bude još bolje, nekima što se kerebeče, to je otprilike kao kada bi sud doneo presudu i u presudi napisao - Paraskeva Minić mora da voli Petra Minića zato što joj je muž. Onda izvršni organ treba da sprovede tu presudu i da utvrdi da li ona po presudi i po zakonu voli muža.
Uzdišite vi, ali mislim, gospođo Malović, ovo vaše dete (govornik se smeje), trudni ste i to je dobro, biće izuzetno dobar pravnik, jer uči pravo još u stomaku. Velika je razlika.
Pazite, vi ste za član 45. dali obrazloženje ovako - Amandman se ne prihvata iz razloga što član 45. Predloga zakona propisuje ostale uslove za izbor sudija i to - stručnost, osposobljenost i dostojnost.
Povodom amandmana na član 50. vi odgovarate - da se ne prihvata iz razloga što bi propisivanje ove obaveze uticalo na efikasnost i ažurnost rada Vrhovnog saveta sudstva.
To su dva potpuno kontradiktorna odgovora. U prvom odgovoru kažete - važna je stručnost, dostojnost, o tome mora da se vodi računa. U odbijanju drugog amandmana kažete - zbog efikasnosti mi čak i ne moramo da razgovaramo sa kandidatima, ne moramo, već je dovoljno da preko sajta vidimo sliku.
Bez tog razgovora ne znam da li će Visoki savet sudstva da dođe do zaključka da li neko lice postoji ili ne postoji. Vi kažete, ako umesto reči "može" se stavi reč "mora", onda postoji obaveza. I treba da postoji obaveza. Treba da postoji obaveza Visokog saveta sudstva da radi svoj posao, a ne da bude obaveza kao alternativa - može, ako hoće, hoće, ako neće, ne mora. Ako ne mora, onda se postavlja pitanje - o čemu će da odlučuje, ko će onda da odlučuje?
Nulti sastav Visokog saveta sudstva, to su ovi koji navodno na bazi zvanja, znanja i ne znam čega postaju članovi i u prvom tom naletu dele sudbinu - ko može, ko ne može da sudi, ko ispunjava uslove, ko ne ispunjava uslove.
Sada moram da se vratim, pošto su ova dva amandman u vezi, na ono što ste propisali članom 45. Ako se pročita šta ste ovde napisali ovde kao neku imperativnu normu u pogledu uslova koje moraju da ispunjavaju kandidati i pretendenti, onda morate da mi kažete - da li neko može da pronađe kantar koji će ovo da izmeri?
Evo, da uzmemo jedan kriterijum. Kaže - dostojnost podrazumeva moralne osobine koje sudija treba da poseduje i ponašanje u skladu sa tim osobinama. Ako vi ne želite da obavite razgovor - onda ne znam kako ćete da cenite da li je neko ispunio kriterijum dostojnosti? Dostojnost podrazumeva, već se stvara fikcija, moralne osobine.
Da li Visoki savet sudstva u nultom sastavu, bez obzira kakav da bude, evo neću da uzmem nijednog aktivnog, uzeću nekog ko je nekada bio sudija, pa je sada u penziji, Zoran Ivošević, kako bi on mogao da oceni dostojnost nekog kandidata? Ajde kažite mi na osnovu kog kriterijuma, na osnovu kog merila? Šta bi bila jedinica mere?
Jedinica mere bi verovatno bilo nešto što je koristila Milka Babović u svojim prenosima - šljokice, vizuelni efekat. Ali šta, ako ne žele da razgovaraju sa kandidatom, ne žele da vide kandidata? Nego će da kažu - molim vas, nećemo da ga gledamo. Evo, Visoki savet sudstva, ako je za osnovni sud, pričam podatak, na primer 50 sudija, a konkurisalo 250 kandidata - Visoki savet sudstva ne želi da razgovara sa 250 kandidata, već oni žele da imaju diskreciono pravo da proberu sedamdesetak, 50 onih za koje je Demokratska stranka odlučila da moraju da budu sudije, 20 radi dekoracije, a ovi drugi nisu interesantni za razgovor.
Znači, ako već imate neki stav, a siguran sam da nemate stav kao Vlada povodom ovih predloga zakona, onda morate da budete dosledni, znači da logički nastavljate ono što je vaš osnovni stav od jednog člana do drugog člana, od jednog amandmana do drugog amandmana.
Stav mora da se vidi, jer treba da procenimo, da nas ubedite - da vi forsirate ovim zakonom nešto što predstavlja novi kvalitet, novi sistem vrednosti, a ne diskreciju i samovolju. Gde postoji diskrecija, gde postoji samovolja, gde postoji voluntarizam - nema prava. A ovo je Predlog zakona sa tendencijom da bude zakon.
Ako vi predlažete evropski zakon bez stava, bez mišljenja, bez nečega što je doslednost u razmišljanju, onda ne znam zašto se ljutite kada vas na to upozori neko sa tako nekim amandmanom? Samo da znate, za vaše predloge zakona su najbolji amandmani koji glase - član, briše se. To su najmoćniji amandmani, jer na najbolji način oslikavaju kvalitet vaših predloga zakona. Idemo na drugi kriterijum. Hajde da vidimo kako će to Visoki savet sudstva u nultom sastavu, to su oni probrani - 11 onih po funkciji i onih 8 koji treba da se izaberu, da radi. Kaže - moralne osobine koje sudija treba da poseduje su: poštenje, molim gledaoce da se ne smeju, savesnost, pravičnost, dostojanstvenost, istrajnost i uzornost.
A ponašanje u skladu sa tim osobinama podrazumeva - čuvanje ugleda sudije i suda u službi i izvan nje; svest o društvenoj odgovornosti; održavanje nezavisnosti i nepristrasnosti, pouzdanosti i dostojanstva u službi i izvan nje i preuzimanje odgovornosti za unutrašnju organizaciju i pozitivnu sliku o sudstvu u javnosti.
E, sve je ovo lepo. Nadam se da se ovaj misaoni proces kod gospodina Srđana Milivojevića, kao ideologa Demokratske stranke i bliskog saradnika Borisa Tadića, povodom krupnih državnih pitanja, odnosno vi možete da izračunate intenzitet, stepen i sve kriterijume, kako bi se ove moralne karakteristike neke ličnosti izrazile vrednosno, kako biste mogli da ubedite mene koji, recimo, ne zna šta znači ovo.
Sve očekujem, s obzirom na vaš visoki koeficijent inteligencije, odnosno nema nikakvih problema. Samo da znate merilo nije - paljevina Narodne skupštine ili Savezne skupštine. Ako uzmemo to kao kriterijum - vi ste ispunili uslove za zatvor, ali sada ne pričamo o tome. Pričamo o sudijama, a ne o osuđenicima. Za osuđenike je dovoljna presuda, osuđujuća. Pričamo o sudijama koji treba da osuđuju takve primere kao što ste vi.
Znači, da li neko može da izmeri ovo? Da li je takav blesimetar izmišljen - pa uključe kandidata za sudiju i on mu kaže: koeficijent stručnosti 2,1; koeficijent moralnosti 1,1; koeficijent dostojnosti 0,6? Pri tome, o takvim predlozima zakona treba da razgovaraju oni koji su recimo - ukrali mandate, koji su pokazali veliku dostojnost, moralnost, poštovanje prema Bogu, porodici, zakletvi, prijateljima, odanost Ustavu, odanost zakonu, odanost savesnosti, poštenju i svemu tome.
Naravno, i tu nemamo taj blesimetar za merenje. Vas ne čudi to što sudije ne vraćaju, a ovde vam se predstavlja. Poštovani gledaoci, zamislite situaciju, pošto je očigledno, posle ovolikih kritika, da je Bojan Krišto nešto loše, negativno za državu Srbiju. Kako možete da zamislite, recimo, da njega kritikuje neko, a cela javnost zna da taj drži nezakonito mandat.
Mali lopov nema pravo da kritikuje velikog lopova, zato što je razlika između malog i velikog lopova u tome koliko se para našlo u sefu. Kada je bilo mnogo para pa taj uzo, to je onda veliki lopov, kada je bilo malo para, on je mali lopov. Lopov je lopov, principijelno je lopov.
Molim vas, kako ćete ovo vi da izmerite? Gospođo ministar, vi ćete po novom zakonu biti član Visokog saveta sudstva. Biće član Visokog saveta sudstva i gospodin Petković, koji je predsednik nadležnog Odbora za pravosuđe u Narodnoj skupštini; izvinjavam se, Boško Ristić.
Gde njega nađoste? Kako će on da meri? Boško Ristić šta god je predložio, to je bilo na kraju nezakonito. Pravio Ustavnu povelju, država se rasturi. Pravio Poslovnik, nikada nije ni zaživeo taj poslovnik. Znate šta je uradio u sudu u Nišu? Postavio je penzionerku za predsednika Okružnog suda.
Sada on treba o dostojnosti i moralnosti, vezan za aferu "Amila", vezan za prvi lizing. On je izmislio finansijski lizing u Srbiji. On treba da razmatra da li neko ispunjava uslove da bude sudija?
On treba da ceni kriterijum, e, moj Stamboliću, Stamboliću, kriterijum dostojnosti.
Osposobljenost podrazumeva veštine koje omogućavaju efikasnu primenu specifičnih pravničkih znanja u rešavanju sudskih predmeta. Boško Ristić da bude etalon za merenje ovoga? Nemojte, molim vas, da nas brukate
Dajte po Poslovniku da pričamo još, tek smo na početku borbe protiv organizovanog kriminala. Ljudi, šta vi ovo radite? Vama je neko greškom dao da vodite državu, a ne da vozite karting, aman ljudi.
Kažite mi ko će da primeni te kriterijume. Kažite mi kako ćete te kriterijume da primenite povodom n.n. osobe kao kandidata, ukoliko Visoki savet sudstva nema obavezu čak ni da vidi tog kandidata.
Častim vas ova tri minuta, nek vam bog pomogne.

Gospođo Čomić, za razliku od ovih koji ne znaju Poslovnik, pozivam se na član 27. i ne ljutim se što niste upozorili prethodnike na to, a bilo ih je pet-šest, da je potrebno da se pozovu na član Poslovnika. Ja se uredno pozivam, pošto znam kako izgleda kada vi kažnjavate.
Član 27, i to se ne odnosi na vas, da se ne biste štrecali, nego na predsednika Narodne skupštine, gospođu Slavicu Đukić-Dejanović. O čemu se radi? Ovde imamo situaciju da se član 27. Poslovnika primenjuje tako što se nalazi način kako da se zloupotrebi taj član. Izloženi smo svojevrsnoj vrsti rizika i pritiska, što reče jedan od mojih prethodnika, ravnomerno raspoređen strah. O čemu se radi?
Imamo različite kategorije govornika sa ove govornice koji iznose neke lične impresije, a ja sam, zvanično, u formi, ne samo pitanja, nego potrebe da se da obrazloženje, i da se omogući poslanicima da rade normalno svoj posao, da ne bi ljudi sa ovoliko godina života bili i naivni, jer moguće je da nas neko predstavi da smo apsolutno naivni ili da svi mi saučestvujemo u ovoj epidemiji kriminala koja vlada u Srbiji, sa ove govornice uredno, svakog dana, postavljao i dopunjavao jedno te isto pitanje. Molim vas, ''koga zmija peči i guštera se plaši.''
Da li vi znate kolike su plate direktora ''Komercijalne banke'' i koja stranka drži ''Komercijalnu banku''? Nemamo odgovor. Šta će da se desi ako guverner Jelašić sedne u avion i pobegne u inostranstvo? Sasvim osnovano mogu da sumnjam i da upozorim ''mladog majora Đurišića'' šta može da se desi. Može da se desi sledeće – da se devizne rezerve Republike Srbije drže u nekoj nemačkoj banci, da one služe kao garancija za sve ove kredite i ovo zaduženje preko evropskih banaka i ovih drugih, da građani, kada odu da potraže svoje pare u komercijalnim bankama sa stranim imenima, poljube šalter i da se vrate nazad. Sad će da izgube pare po evropskim kriterijumima, to je ta razlika.
Molim vas, upozorite gospođu Kolundžiju, Narodna skupština, pored toga što je ovlašćena i dužna da donosi propise, ovlašćena je i dužna da kontroliše Vladu i ona je prva brana u borbi protiv kriminala u Republici Srbiji. Svi ovi zahtevi su opravdani. Otkad je krenula opozicija da traži da se rasprave ove stvari, vidite i sami, padaju ostavke, izlaze podaci o epidemiji kriminala ''žute'' boje.
Znači, vi niste povredili član 27, ali vas molim da poštujete član 27, da omogućite poslanicima da se uključe u borbu protiv kriminala, pa bez obzira ko se zahvati.
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Trenutno je G17 plus u evakuaciji.

Naravno, i ovaj amandman je, u plejadi amandmana koji dolaze od takvog podnosioca amandmana, besmislen, ali nemam baš namere da sada hvalim Vladu jer će da pomisle da su mnogo dobri, pa da ova  moja pohvala ne bude van svih mogućih okvira.
O čemu se, u stvari, radi? Radi se o amandmanu na član 31. Taj član reguliše dužnost obaveštavanja i podnošenja prijave, a tiče se postupka odlučivanja o nespojivosti. To je situacija kada, pored sudijske funkcije, sudija obavlja i neku drugu, da kažem, šire posmatrano, društvenu funkciju.
Amandmanom se stalno traži nešto besmisleno, da se u stavu 2. posle reči "o postojanju" dodaju reči "ili nepostojanju". Da se intelektualne sposobnosti koriste za ovu besmislicu, to je nepotrebno. Međutim, ono što je važno i što mislim da sudije treba da znaju, jer će se, u krajnjem slučaju, ovaj zakon i ticati najviše njihovog statusa i mogućnosti da oni rade ovaj posao u skladu sa Ustavom i zakonom, moram da iznesem stav da smatram da je situacija nespojivosti funkcija uređena Ustavom Republike Srbije.
To je član 152: ''Zabranjeno je političko delovanje sudija. Zakonom se uređuje koje su druge funkcije, poslovi ili privatni interesi nespojivi sa sudijskom funkcijom''.
Iz ovoga što su zabrane jasno proizlazi nalog da se to uredi zakonom. Odredba koja to treba da uredi, ili koja treba da se koristi prilikom uređivanja u zakonu, svakako je veza sa odredbom o prestanku sudijske funkcije.
Moram i to da pročitam, da bi sudije znale o čemu se radi. U Ustavu Republike Srbije, član 148: "Sudiji prestaje sudijska funkcija na njegov zahtev, nastupanjem zakonom propisanih uslova...". Jedna je varijanta, znači, ako nastupi ova nespojivost funkcija, da to može biti jedan od uslova za prestanak sudijske funkcije. Znači, to je moglo da se stavi kao zakonom propisani uslov koji nalaže prestanak sudijske funkcije. Dalje: "... ili razrešenjem iz zakonom predviđenih razloga...".
Vi ste propuštanje obaveza obaveštavanja ili kršenje ove zabrane sveli na disciplinski prekršaj. Ali, to ste sveli na disciplinski prekršaj, na to moram da vam skrenem pažnju, članom 62. Predloga zakona.
A sada, ako pogledate odredbe o disciplinskoj odgovornosti, pre svega član 90, videćete da tu ne postoji disciplinski prekršaj - nespojivost funkcija, u širem kontekstu posmatrano.
Postavlja se pitanje šta ste vi, u stvari, radili. Mogu da shvatim da sudija koji prekrši ovu zabranu nespojivosti funkcija, da sama ta činjenica može biti razlog za razrešenje, ali vi to niste tako napisali. Napisali ste da je, ukoliko propusti tu obavezu ili dođe u sukob interesa, to razlog za vođenje disciplinskog postupka.
Na stranu odredbe o disciplinskom postupku, smatram da odredbe o disciplinskom postupku protiv sudija nemaju mesta u zakonu o sudijama. Jer, ako vi protiv sudije možete da vodite disciplinski postupak i da mu izričete te disciplinske sankcije, disciplinske mere, onda se postavlja pitanje kakav je njegov kredibilitet da on deli pravdu drugim ljudima.
Slažem se da sve ono što ste naveli kao disciplinski prekršaj može biti osnov za razrešenje sudije. Ovo je potpuno drugačiji pristup ovom problemu. Ustavom i zakonom imate obavezu da garantujete nezavisno i samostalno sudstvo. Kako možete da garantujete nezavisno i samostalno sudstvo kada postoji mogućnost da sudiju disciplinski kaznite i on da nastavi dalje da sudi? To je nemoguća varijanta. Mentalno i logički nemoguća varijanta.
Sve što ste naveli kao disciplinski prekršaj može biti razlog za pokretanje postupka razrešenja sudije. I tu je početak i kraj priče.
Ne bih sada hteo da ulazim u sitne detalje povodom člana 31. jer se amandman odnosi na taj član, ali ne mogu da shvatim kako ste - da li ste zaboravili, da li ste ispustili, da li je to ispalo iz teksta - valjda ste u prvom stavu morali da predvidite obavezu sudije da, kada postoji sumnja da postoji sukob interesa između sudijske funkcije i neke njegove društvene ili privatne funkcije koju obavlja, valjda on prvo mora da obavesti predsednika svog suda.
To je elementarno. Sudija je dužan o svom statusu prvo da obavesti predsednika suda u kome radi, pa predsednik suda predmet da prosledi Visokom savetu sudstva da utvrdi da li postoji neka smetnja, pa da odgovori, pa ako ima smetnja, da se taj čovek ne bavi tim drugim poslom da ne bi upao u probleme.
Vi ste to ''istumbali'' i na kraju imate, po meni, jednu čudnu odredbu, gde kaže: ''Predsednik suda dužan je da podnese disciplinsku prijavu čim sazna da sudija vrši službu ili posao ili čini postupke za koje postoji mogućnost da su nespojivi sa njegovom funkcijom''. Gde je ono prethodno?
U prethodnom stavu Visoki savet sudstva o tome odlučuje. S obzirom na stanje u našim sudovima, N.N. sudija iz opštinskog suda (po vašoj terminologiji, iz osnovnog suda) podnese obaveštenje Visokom savetu sudstva, ne mora da obaveštava predsednika suda, završi se taj posao i oni kažu - ne postoji neka smetnja, možete da obavljate i jedan i drugi posao. Čovek krene da obavlja i jedan i drugi posao, predsednik suda čuje da on radi dva posla, pokreće disciplinski postupak i ne znajući da je on već obezbedio...
Znači, predsednik suda je neizostavan, on je komandant te parade u sudu. Kako neko može da komunicira sa Visokim savetom sudstva bez predsednika suda? Nemoguće je. Predsednik suda je ta dvosmerna komunikacija. Kao što je u Narodnoj skupštini - šta god hoćete da uradite u Narodnoj skupštini, vi napišete predsedniku Narodne skupštine. Ne mora predsednik Skupštine da gleda, ali on stoji na čelu tih službi koje raspoređuju gde šta ide, kom organizacionom delu unutar Skupštine.
To je neka normalna komunikacija. Oni nemaju mogućnosti da vide tu normalnu komunikaciju.
Da se vratim na ono što je najvažnije u svemu ovome. Kod ove odredbe mora i Visoki savet sudstva da bude izuzetno oprezan. Zašto? Zato što imamo sudije koje se bave naučnim radom, imamo sudije koje objavljuju svoje tekstove u publikacijama (bez obzira da li je to neki časopis ili naučna publikacija), imamo sudije koje su u mogućnosti da drže neka predavanja (da ih pripremaju), imamo sudije koje se, nažalost, bave i privatnim poslom (što direktno, što indirektno - preko supruge) i smatram da ova odredba o nespojivosti funkcija, ja je onako malo narodski definišem - nespojivost sudijske funkcije, mislim da tu treba oprezno da se pristupi, da se ne bi napravila neka šteta.
U svakom slučaju, naučni rad i izdavaštvo iz oblasti prava jeste funkcija koja ne smeta sudijskoj funkciji, ali svi drugi poslovi smetaju. Moram da vam skrenem pažnju na ove male sredine, male opštine, gde su sudije, tužioci, predsednik suda - ne zbog te funkcije koju obavljaju, nego kao ljudi - ipak poznati i čuveni.
Ako postoje neki mali sportski klubovi, gde se njihova deca bave nekim sportom (rukometom, odbojkom itd.), znam nekoliko slučajeva gde ste donosili neke preporuke da se ti ljudi više ne bave tim poslom i više taj sport ne postoji u tom mestu. A ne radi se o profitabilnosti, radi se o nečemu što je amatersko.
I zato kažem, ovde treba biti izuzetno suptilan. Ne može da se uporedi sudija koji sudi u Beogradu i sudija koji sudi u Babušnici. Ako sudija u Babušnici, preko svog deteta i odeljenja koji se bave fudbalom, vozi ih na utakmice, pomaže ili je tamo u upravi tog malog kluba, to ne smeta njegovoj sudijskoj funkciji, ali ako je u Beogradu, pa je u predsedništvu Partizana ili Crvene zvezde, to je druga priča. Zato ovde treba pristupiti suptilno.
Protivim se ovome da se protiv sudija vodi disciplinski postupak. Jer, ako se protiv sudija vodi disciplinski postupak, vi nemate sudiju, imate čoveka koji obavlja poslove i radne zadatke. Onda od sudije pravite industrijskog radnika. Sudija ne sme da obavlja tu funkciju, ne sme na taj način da dolazi u situaciju da mu preti predsednik suda, Visoki savet sudstva, disciplinska komisija, tužilac.
Celo poglavlje ste stavili nepotrebno. Sve to može biti razlog za razrešenje, a ne - odluka disciplinske komisije, pa na bazi nje da se traži razrešenje. Zašto to kažem? Zbog odredbe koja garantuje da protiv svake odluke o prestanku sudijske funkcije sudija može da pokrene postupak pred Ustavnim sudom. To je novina po novom Ustavu.
Imaćete situaciju - protiv njega se vodio disciplinski postupak, dobio je nešto, pa se onda na bazi tog disciplinskog postupka vodio postupak razrešenja (verovatno po automatizmu), pa onda on traži zaštitu kad ga razreše pred Ustavnim sudom. Od čega traži zaštitu? Šta on napada? Akt o razrešenju. Ali, ima i prethodni akt. To znači - ako ste se nameračili na nekoga, on više ne postoji u sudu. To su ta sredstva pritiska na sudije.
Izbacite odredbe o disciplinskoj odgovornosti sudija i prebacite ih sve u razloge za razrešenja. Možete da postignite isti efekat ako želite da stabilizujete sud, ali na jedan dostojanstven način koji je garancija poštovanja samostalnosti i nezavisnosti sudstva.

U pitanju je amandman na član 40. Predloga zakona, a tiče se plate predsednika sudova. Pročitaću kako je Vlada predložila da, po njima, treba da izgleda ovaj član.
Kaže - Osnovna plata predsednika suda: ''Osnovna plata predsednika suda se određuje tako što se plata sudije tog suda uvećava za: 10% u sudu do 20 sudija; 15% u sudu do 40 sudija; 20% u sudu do 60 sudija; 25% u sudu do 80 sudija; 30% u sudu preko 80 sudija''. Stav 2: ''Odredba stava 1. ovog člana se ne primenjuje na predsednika Vrhovnog kasacionog suda'', a on je šesta platna grupa, gde ima koeficijent 6. Batić je u prethodnom amandmanu predložio da to bude 6,50.
Gospođa Pop-Lazić je podnela amandman na član 40. i gde god su ovi procenti, ona je predložila da se to sve umanji za po 5%. Međutim, naravno, Vlada se, kada je davala odgovore i mišljenje povodom ovih amandmana, verovatno rukovodila nekim svojim interesima i stvarno je gubljenje vremena ako bi se sada ukazivalo na sve slučajeve kontradiktornosti.
Šta je Vlada odgovorila povodom ovog amandmana gospođe Pop-Lazić? Vlada je odgovorila ovako (ako to sad neko razume, verovatno će da pomogne da i drugi shvate): ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je procenjeno'' (znači, Vlada je procenila) ''da broj sudija i veličina suda za koju je odgovoran jedan predsednik suda bitno opredeljuju i kvalitet rada u sudu...''.
Kakve veze ovo ima? Ajde, još jedanput ću da pročitam, stavite prst na čelo (nema ga onaj ideolog Demokratske stranke, otišao kod Borisa Tadića). Kažete ovako: "Amandman se ne prihvata iz razloga što je procenjeno da broj sudija" (a broj sudija može biti 20, 30, 40, ali dobro) "i veličina suda..." (Šta vam je to veličina suda – kolika je zgrada? Da li pod veličinom suda smatrate osnovni, viši, apelacioni? Šta je to veličina suda – prizemlje i sprat? Ja ne znam na šta ste mislili.) "...za koju je odgovoran jedan predsednik suda bitno opredeljuju i kvalitet rada u sudu...".
Znate, kvalitet rada u sudu pre svega određuju sudije koje sude, zatim svi oni koji učestvuju u suđenju kao sudsko osoblje i verovatno, na kraju, predsednik suda koji ima zadatak da organizuje da to sve funkcioniše. Ako ste već uzeli da kriterijum bude veličina suda, a to ste izrazili kroz broj sudija, onda nije jasno u čemu se ogleda ta razlika i zbog čega treba da se toliko više plati odgovornost.
Imate u sudovima i predsednike sudova koje uopšte ne interesuju predmeti, koji kažu ovako - što bih se ja interesovao za taj predmet kad je sudija samostalan, snosi odgovornost i neka radi taj predmet. Imate i takve sudije.
Imamo situaciju, od kada smo doneli ova tri nova, vrlo važna procesna zakona - o izvršnom postupku, o parničnom i o krivičnom postupku, da je postupak ubrzan do neslućenih razmera – kao mrtvo slovo na papiru, a u praksi toga nema.
Ovde su nam se kleli, gospođa Stanković koja je pisala Predlog zakona o parničnom postupku, gospodin Škulić koji je pisao Zakonik o krivičnom postupku, mislim Hiber i onaj Gaša su radili onaj Zakon o izvršnom postupku, oni su se kleli kroz obrazloženja svojih predloga: jedno, dva, eventualno tri ročišta i kraj.
Kažite mi koje je suđenje za protekle tri godine završeno na drugom ili trećem ročištu? Nema ga.
Je l' tako bilo, Ćosiću? Ti si tada bio ovde, kao predstavnik Vlade. Tako je obrazlagano ovde. I Stojković je tako obrazlagao, pa sam mu rekao - Zorane, pa ne može to tako. A on kaže - da krenemo, da pokušamo, da vidimo. Ne može, a vidite i sami da ne može.
Mi smatramo da nije dobro praviti tu veliku razliku u platama. Tim pre što sad imamo i nešto što je nasleđeno, imamo predsednike sudova koji sude, imamo predsednike sudova koji ne sude. Ako je predsednik suda na čelu te sudske uprave i organizacije svega toga, ne vidimo razlog za toliko nagrađivanje naviše. Inače, kvalitet rada u sudu gde postoji 25 sudija i gde postoji 65 sudija može da bude identičan bez ikakvog uticaja predsednika suda.
Drugo, moram da vam skrenem pažnju da je u našim procesnim zakonima došlo do svojevrsne redukcije ovlašćenja predsednika suda da postupa po predmetima. Ranijim propisima su se češće pitali predsednici sudova o tekućim predmetima, da li kao član vanraspravnog veća ili će van rasprave da odluči o nekom statusnom pitanju. Sada se to ipak smanjilo za neki procenat.
Možete da zamislite da 30% veću platu ima predsednik suda, a on sedi u sudu i samo..., on bi morao da radi i neke druge poslove, ali u praksi imamo da on prima advokate i stranke, bavi se molerskim poslovima, uvođenjem telefona i informatike. On, znači, radi visokoumne poslove koji praktično nemaju nikakve veze sa kvalitetom suđenja u živim predmetima, apsolutno nikakve veze. I njemu se daje malo više.
On i treba da ima malo više i mislim da je gospođa Pop-Lazić našla baš pravu meru. Kad se smanje ovi procenti, onda bi to ispalo da bi njegova plata, recimo za sud koji ima do 20 sudija, bila 5% veća od plate sudije.
Međutim, ovde se polazi sistemom velikih brojeva pa se računa da su viši sudovi sa mnogo većim brojem sudija nego osnovni sudovi, pa se onda ovde računa da će apelacioni sud verovatno imati više nego jedan viši, pa se razne matematike prave ovde. Međutim, mislim da nije trebalo plate da vežete za broj sudija u nekom sudu, nego je trebalo da ih vežete za naziv suda.
Kod predsednika apelacionog suda češće će doći ta situacija da se zauzima neki pravni stav da je potrebna njegova intervencija nego kod predsednika osnovnog suda. Jednostavno, posao je takav, a to su, u svakom slučaju, neke dodatne aktivnosti gde predsednik suda sa svojim znanjem i iskustvom treba da pomogne kolegi sudiji da završi posao, ili odeljenju u nekom u sudu itd. Mislim da ste tu napravili grašku jer ste vezali...
Pazite, sada imamo onaj treći zakon, četvrti. Teoretski je moguća situacija da predsednik apelacionog suda ima veću platu nego predsednik nekog suda koji je iznad, a nije ista odgovornost. Sada se vraćamo na ono što ste napisali u zakonu, a što smo juče kritikovali – sudovi republičkog ranga. To apsolutno ništa ne znači.
Mislim da je ovo smanjenje za po 5% jedna dobra procena, koja ne remeti vaš koncept. Znate da mi imamo potpuno drugačiji koncept, ali ovo ne remeti vaš koncept. Ali, zašto smo mi još to predložili? Predložili smo zbog toga da, zbog drčnosti predsednika suda koji bi hteo da ima 30% veću platu nego bilo koji sudija u njegovom sudu, zbog toga što on želi da ima 30% veću platu, neko sa strane ne bi uticao na njega.
On želi da ima mnogo veću platu i, zato što želi da ima veću platu, on, ako treba, ima da ide od kancelarije do kancelarije da bije sudije da završavaju posao. Stičem utisak da je vaša namera bila upravo to, a ne da se razluči, da se nađe neka mera za doprinos predsednika suda u obavljanju sudijske funkcije.
Zašto ste vezali za kvalitet, za vršenje sudijske funkcije? Sudijska funkcija ne može da bude kvalitetna i nekvalitetna. Vi odmah u startu to sve delite, odmah cepate, odmah idete na neke podele.
Predložio bih vam da prihvatite ovaj amandman. Nije poenta ovog amandmana u nekoj velikoj novčanoj uštedi budžeta Republike Srbije, već u jednom principijelnom odnosu prema predsednicima sudova i njihovoj odgovornosti za vršenje sudijske funkcije. Nemojte to da vezujete za kvalitet i nekvalitet. Vi u startu kažete da sud ne raspolaže kvalitetom. To nije dobro.
Jednostavno, iz svih ovih odredbi vidi se neka začkoljica, neka rezervna varijanta, rezervna pozicija, da vam je potrebna baš ova formulacija jer dozvoljava neko tumačenje i neke uticaje itd. Eto, to je taj problem, pogotovo ovog zakona.

Gospođo Čomić, pozvaću se na član 104, ali bih vas na vreme obavestio da nemate potrebe da se sekirate. Povreda člana 104. ne odnosi se na vas.
O čemu se radi? Pošto svakim danom sve više građana Republike Srbije gleda Drugi kanal i direktan prenos sednice Narodne skupštine, jer su u prilici da saznaju šta se dešava u Srbiji, ja smatram da, ako držimo do dostojanstva Narodne skupštine, a na taj način i do dostojanstva svih građana Republike Srbije, s obzirom na očigledne stvari i činjenicu da gospodin Todorović, pa će verovatno i Batić, ako tumači da sam ga ja sad prozvao, ali i ovi drugi poslanici ovde iznose brojne podatke o tome o kakvoj se količini kriminala radi...
Znači, to je sada sve u nekoj fazi sumnje, ali kad gospodin Todorović izađe pa kaže - molim vas, zvanični podatak, došao sa tog mesta itd. - jer to su podaci, pretpostavljam, Administrativnog odbora, kada se ono raščišćavalo, povodom one hajke da kao neki mnogo troše, a oni mnogo lepi i fini sede u nekoj tišini i niko ih ne vidi.
I sad smo dobili jednoga grofa Monte Krišta u 'ladovini G17 plus. Uz činjenicu da u nekom procentu održavaju proevropsku vladu, na svakom koraku demonstriraju proevropske vrednosti. Bojan Krišto – to je oličenje evropskih standarda. I kad je bio u Osiguravajućem društvu, i kad je bio u onoj igraonici, i sada, kao direktor Aerodroma.
Vi znate da mi nemamo sreće sa tim aerodromima. Znate onaj escajg, pa kašičica od po hiljadarku, pa fikus od nekoliko hiljada itd. Stičem utisak da je aerodrom napravljen na pogrešnom mestu, da se tu nalaze neki vodotoci, neke razvaline i oni, jednostavno, polude kad odu tamo, ne mogu da se obuzdaju kol'ko da uzmu.
Verovatno im nije težak posao jer je manje-više sve organizovano za tih 20 letova na aerodromu i onda jedino što im ostaje je da prate na kompjuteru kakvo je stanje žiro-računa, pa, ako treba, da pomognu i državu. Pa, nije tako malo, tu se postavlja i pitanje gde su i takse za sletanje i za uzletanje aviona itd.
Ako želimo da sačuvamo dostojanstvo građana, ako želite da budete na putu onoga što je vaš predsednik rekao, a to je - stežite kaiševe - molim vas, dajte da vidimo, mora da se razreši ovo pitanje.
Onaj deo, gospodine Todoroviću, o kome ste pričali, da UBPOK nešto uradi, ja strepim, da vam kažem pošteno, jer tamo ima još Mlađinih ljudi, oni što prisluškuju razgovore, njegovih prijateljica, prijatelja... Znam ja, pošto sam se tužio s njim i morao sam da se branim. Da bih se odbranio od njega, morao sam da se dobro informišem. Vrlo lepo sam se opremio sa podacima i prostro na sto, pokazivao sam Batiću, to je negde oko 2000 strana u jednom primerku.

Bežim odma'.

Gospođo Čomić, to je član 104. Poslovnika Narodne skupštine. Kada sam pomenuo taj član Poslovnika Narodne skupštine, ne mislim da ste vi direktno prekršili tu odredbu. O čemu se radi?
Činjenica je da već nedeljama zaseda Narodna skupština i činjenica je, a to može da se vidi i u stenogramu, da sam najmanje dva puta nedeljno s ove govornice, u smislu čl. 225. i 226, tražio objašnjenje za sve poslanike Narodne skupštine, a podrazumeva se da to bude dostupno i javnosti, a to objašnjenje odnosilo se na to – gde NBS drži devizne rezerve? Da li su devizne rezerve u Srbiji ili su u inostranstvu? Kako se čuvaju devizne rezerve, u kom obliku?
Postoji shvatanje nekih ljudi, koji se profesionalno bave ovom oblašću, da se devizne rezerve nalaze u inostranstvu. Zašto u inostranstvu? Tamo su položene i predstavljaju svojevrsnu garanciju da će ova država da vrati one kredite koje je za ovih osam godina uzela.
Naravno, u takvoj situaciji, kada se poremeti finansijsko tržište, NBS svakodnevno iznosi iz nekih državnih rezervi odgovarajuću količinu deviza da bi smirila kurs, a samim tim dovodi u pitanje štednju i štedne uloge građana.
Da se ne bi desilo da se ponovi 1993. godina i da se ne bi desilo da zbog evropskih standarda naši građani ostanu bez svojih deviza, odgovor i objašnjenje su neophodni kako bi svi u ovoj zemlji znali, da im neko kaže da budu spokojni, da s razlogom mogu biti spokojni, a ne da se preko televizije javljaju reklame, kao iz vremena Dafine i Jezde, a stvarnost je potpuno drugačija.
Ne želim ništa da prejudiciram, samo tražim objašnjenje, kako bismo i mi mogli da vršimo funkciju, pogotovo što pri kraju ove sednice imamo one tri vrlo značajne tačke koje se tiču finansijskog sistema.
Uostalom, izvinjavam se na ovim sekundama, mislim da neko zvanično, s ovog mesta, mora građanima da objasni šta je to svetska finansijska kriza, jer se ovde svetska finansijska kriza, kao pojam, zloupotrebljava za sve i svašta, a, po pravilu, za kriminal, kao što se svojevremeno reč – evropski, EU, zloupotrebljavala i danas zloupotrebljava za još gori kriminal.

Za ovu temu je važno da postoji suštinsko neslaganje između predlagača i podnosilaca amandmana, a to su amandmani na čl. 77, 78, 79, 80, 81. Vlada smatra da te poslove treba da radi pravosudna straža, a predstavnici DSS-a misle da je u pitanju pravosudna policija.  Naravno, iz toga se jasno profiliraju dve koncepcije.
Mi smo tokom rasprave, u četvrtak, ispred SRS-a izneli stav da to, praktično, treba da bude sudsko obezbeđenje sa tačno propisanim nadležnostima. Naravno, ono što se tiče prava i obaveza, načina funkcionisanja, mora da bude regulisano zakonom, ali svi oni tehnički aspekti moraju da se propišu aktom ministra pravde. Jer, pravosuđe i zatvori su u nadležnosti Ministarstva pravde.
U ova dva sukobljena stava, kada SRS unosi potpuno drugi stav, drugi koncept, teško da mogu da pričam o razlikama, finesama, zašto je jedna varijanta bolja u odnosu na drugu ili obrnuto, ali mogu da iskoristim ovo vreme da skrenem pažnju na to da bi ova oblast morala da se reguliše.
Nekada davno, to nismo imali. Obično su sudovi imali jednog portira, koji je sedeo dole. Tu je bio i neki aparat za fotokopiranje. Kada neko dođe, on kaže – sudnica broj taj i taj, nalazi se na tom i tom spratu, levo, desno, itd.
Šta je urađeno kod nas, pa postoji potreba da imamo uniformisana lica, s naoružanjem, u sudu? Kada nađemo odgovor na to pitanje, onda ćemo videti šta je uzrok, jer ovo što se predlaže i ove dve koncepcije koje traže neko rešenje, a međusobno su suprotstavljene, u stvari se bave posledicama, a ne uzrokom.
Vratiću se na čuveni Lutrin zakon o sprečavanju nereda na utakmicama. Taj zakon se donosio 2003. godine, pa se kasnije menjao, svašta su radili ovde. Samo što još nisu i gimnastiku radili u ovoj sali predstavnici DOS-a u to vreme. Mi iz SRS-a smo im rekli da smire DB i neće biti nikakvih problema. Neće vam biti potreban nikakav propis koji će to da reguliše. Uzeli smo primer Engleske. U Engleskoj, na stadionima ne postoji ograda, ali onaj ko pređe, pravi neki lom, neka mu je Bog na pomoći, kada zakon svu svoju silinu istrese nad njim.
Slično može biti s obezbeđenjem zgrade suda. Ko napravi nered, ometa suđenje, ometa tok, treba da bude primereno kažnjen krivičnim delom.
Ali, sad smo već ušli u nešto i hajde da se vratimo na ono normalno, a to je ono vreme kada ste otišli na godišnji odmor i zaboravili da zaključate vrata i niko vam ne ulazi u stan da krade. Pošto je to daleko prošlo vreme, a ja težim da se ono vrati, verovatno je put mukotrpan i drugačiji.
Međutim, pošto se bavimo ovim zakonom, posledicama, neko nas je namerno skrenuo sa teme. U četvrtak sam pokušao, ako želite da razmišljate, da nabacim temu. Kakvi su mogućnosti čoveka koji koristi pravni put i u tom korišćenju pravnog puta suoči se s planetarnom nepravdom? Da li onda ovakva vrsta straže, obezbeđenja i policije čuva pravdu ili nepravdu? Kako da čovek ostvari svoja prava ako nadležni državni organi ne pokazuju elementarno razumevanje za to, već nalaze raznorazne razloge kao izgovor?
Upotrebiću jedan primer. Pre nekoliko dana bio nam je ovde Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Prema njegovim reakcijama, video sam da mu je bilo vrlo neprijatno zbog ove situacije s mandatima. Zašto mu je bilo neprijatno? Zato što u lokalnim samoupravama proradi neki ludački sindrom. Neko je prodao lokaciju pre nego što su bili izbori i sada ga tajkun juri. Jesi li uzeo milion i po? Jesi. Daj mi lokaciju. Ja to ne mogu to, nisam na vlasti. Đilas je na vlasti. S Đilasom ti završi. Ako ništa drugo, prevremeni izbori, sve imamo da napravimo.
Gospođo Malović, preporučio bih vam da sednete s gospodinom Milanom Markovićem, da raspravite jednu pravnu dilemu. Ovo više pričam zbog građana Republike Srbije. Naravno, ovo povezujem i s onom stražom koja sedi u sudu da se ne bi desio neki nemir. Pravim vezu da ne bih dobio 3000 dinara kaznu.
Samo da vas obavestim o jednoj stvari. Mi u Narodnoj skupštini vrlo često dobijamo izveštaj Administrativnog odbora u kom se konstatuje da su ispunjeni uslovi za prestanak mandata narodnom poslaniku. Predsedavajući samo to pročita, ne čak ni ceo izveštaj, nego nas samo obavesti da smo dobili te izveštaje, da je Administrativni odbor utvrdio da su ispunjeni zakonom propisani uslovi i konstatuje da je prestao mandat narodnom poslaniku.
Isto to treba da se radi u lokalnoj samoupravi. Gospođa Vjerica je malopre baš pričala o nekim sudijama koji ne znaju pravni domet konstatacije o prestanku mandata. Imate sudije u okružnom sudu koji kažu da je to konstitutivna odluka.
Kako može da bude konstitutivna odluka? Valjda je ona deklaratorna. Prima se k znanju i konstatuje u zapisniku. Ali, vi imate sudije okružnog suda čiji su rođaci odbornici u opštini Zemun, u vezi su sa Đilasom i s još nekim. To su ovi – rušićemo Vladu, štaka za Vladu. Ko zna šta više razmišljaju! Rekao sam da će da budu svedoci i sada priznajem da će da budu svedoci, ali nema veze, o tom potom. To ćemo na drugom mestu da rešavamo.
Ubacujem u ovu priču, šta da radi pravosudna straža? Koga pravosudna straža treba da štiti? Ona postupa po nalogu predsednika veća ili predsednika suda, čak i kada oni sprovode nepravdu. Ovo me podseća, ovaj koncept koji ste uzeli, na jedan koncept koji je važio u Haškom tribunalu. Molim vas, nemojte da se smejete, pošto to važi tamo. Nemojte da se čudite.
Ako Haški tribunal pozove nekoga da bude svedok Tužilaštva, pa se taj čovek ne odazove, kaže – ja sam svedok odbrane, nije vreme za to, ili, ja sam bolestan, nije bitno koji je razlog, postoji mogućnost da se vodi postupak za nepoštovanje Suda i u tom postupku se dokaže da su bili opravdani razlozi što se neko nije pojavio. Znate li šta je Žalbeno veće zauzelo kao stav? Sve ste vi u pravu, ali nalog mora da se poštuje, pa čak i kad je nezakonit. Nezakonit nalog postaje zakonit kada treba da se preti čoveku i nad njim da se iskali bes.
Naravno, ovo koristim kao vezu, da ne bih dobio kaznu od 3.000 dinara, jer se odredba odnosi na pravosudnu stražu.
Molim vas, dajte da vidimo uzrok koji nameće da uniformisana lica moraju da budu ispred suda, u sudu i da se bave tim poslovima obezbeđenja. Šta je uzrok? Da li treba da propišemo neko novo krivično delo kada neko ometa pravdu u sudnici, kada neko preti sudijama?
Ali, molim vas, šta da radimo sa sudijom koji sprovodi očiglednu nepravdu, nezakonje? Evo ga taj Škorić. Sede sudije u okružnom sudu i ne znaju kakav je pravni značaj neke odluke u vidu konstatacije.
To je čista deklaracija, obaveštavanje, primanje k znanju, obična rečenica o konstataciji. Zašto? Nikad se ne dozvoljava da jedan organ preglasavanjem odlučuje o svojim članovima.
Gospođo Malović, pogledajte član 46. Zakona o lokalnim izborima, poslednji stav. U tom stavu stoji da skupština jedinica lokalnih samouprava treba da utvrdi prestanak mandata i u slučaju smrti odbornika. Šta ako se da na glasanje, pa većina to ne prihvati? Jel on živ? Umro čovek. Ili još jedna veća glupost, kaže se da skupština jedinice lokalne samouprave utvrđuje prestanak mandata zbog razloga iz stava 1. tačka 2), raspuštanje skupštine jedinice lokalne samouprave. Pa, kad se raspustila, ona više ne postoji. To su primeri koji pokazuju da vi imate sudije, ove nameštene, nameštene.
Sledeća tačka dnevnog reda će biti o sudijama. Mi se opet borimo protiv reizbornosti, da znate, ali tražimo da se razreše neznalice, namerne neznalice, jer ne zaslužuju, jer su oni sigurno u nekom dilu. S kim? S Draganom Đilasom. Da li će on da promeni Tadića, ja ne znam. Možda, uz pomoć, rušićemo Vladu, štaka za krizu. Ne znam, imamo ceo dan, pa ćemo da pričamo i o štakama i – rušićemo Vladu, i o tome –biću svedok Haškog tribunala, protiv Vojislava Šešelja neću biti, pa opet imamo ovo – preti mi Vojislav Šešelj. Kome on može da preti, čovek u zatvoru? Sve se snima. To što su ''politički tata'' i ''politički sin'' u nekoj neprirodnoj koaliciji, to je druga stvar.
Ovu priču sam vam ispričao da biste shvatili da i ovde imamo neku službu obezbeđenja, ali nije straža, nego služba obezbeđenja. Da li ona, možda, štiti nezakonito stanje koje postoji u Narodnoj skupštini? Kako?
Objasnite mi kako ćete vi sada da donesete ove zakone i da kažete – to su prava evropska rešenja, a znate i sami da će da vam učestvuju u radu i u glasanju o ovome, da li dizali ruku, ili ne dizali, da li blejali, nije bitno, i oni koji nisu narodni poslanici, i vi znate da nisu narodni poslanici, imate kompletno saznanje, znate da je sav pravni put iskorišćen, i krivični postupak i parnični postupak, i vršimo neke pregovore, dogovore, da vidimo, da vas urazumimo da poštujete zakone.
Ali, pazite, ako predsednik suda ne želi da poštuje zakon, onda treba pravosudna straža da saučestvuje s njim. Evo, da vam to objasnim. Nekada, u davno vreme, bilo je ono izbacivanje iz društvenih stanova i uvek je policija morala da asistira. Bilo je slučajeva da policajci plaču kada se iseljava neka familija – beda, jad, čemer, moraš da ga iseliš, zato što je neko u opštini doneo neku odluku. Policajac sedi i saučestvuje s tim čovekom koga izbacuju, jer je i taj policajac u još goroj stambenoj situaciji. Vodite računa, u ovoj rigidnosti, da neko iz pravosudne straže ne podilkani, pa počne da sprovodi svoju pravdu u sudu, a on je jedini ovlašćen da ima oružje.

Samo mogu da nastavim gde je gospođa Judita stala. Naravno, podržavam ideju, zamisao i sve što je ona rekla, ali, da bi se realizovalo ono o čemu je ona pričala, nije dovoljno da se samo jedna reč zameni, da se izbaci reč "treba", a ubaci reč "mora". Mislim da je problem daleko veći. Mi već nekoliko godina oštro zastupamo stav da ukoliko želimo da nam sudovi budu samostalni i nezavisni, da bi to bio uslov da rade po Ustavu i zakonu, onda mora da postoji nešto što se zove pravosudni budžet, nad kojim neće ni Vlada, niti bilo ko da drži ruku i da određuje, na kašičicu, koliko će da ide.
Stičem utisak da se neki pokušaji u tom pravcu prave preko Visokog saveta sudstva, ali mislim da to u ovih nekoliko odredaba, od člana 82. do 86, nije na dovoljno precizan način izraženo.
Moram, radi javnosti, da otklonim jednu dilemu koja može da se pojavi, s obzirom na odgovor koji je povodom ovog amandmana dala Vlada. Naravno, svi u ovoj zemlji treba da dele sudbinu ekonomske situacije i socijalne krize, ali imali ste prilike malopre da slušate gospodina Todorovića i videli ste da ovi o kojima je iznosio podatke nemaju nameru da dele situaciju i da na neki način saučestvuju u raspodeli, ako bi se moglo reći, tereta ove krize.
Još ne znamo šta je to svetska finansijska kriza u Srbiji, a nadam se da ćemo taj odgovor dobiti do kraja 2009. godine, jer, koliko vidim, vi od tih nekoliko reči pravite propagandni hit, po sistemu – imamo karatistu - crni pojas sedmi dan, imamo karatistu - crni pojas peti dan i imate mene, koji imam samo kaiš, i sada ja treba s njima da se bijem. Eto, to je ta priča.
Todorović vam je čitao o ovim karatistima sedmi dan crni pojas – po stotine miliona, 50, 60 miliona za reprezentaciju, jadnici ne mogu da se najedu pljeskavice, a ovamo ljudi nemaju ni za hleb.
Ta priča o podeli socijalne krize itd. i ekonomske situacije, ne stoji, to moram da vam kažem. Ta priča, apsolutno, ne stoji, a nije ni čudo, pošto se vi ničega ne stidite. Možete da glasate iz Soluna, iz Bodruma, možete da kradete mandate, što vam je problem da ukradete pare!? To je najmanji problem.
Kako obezbediti tu ekonomsku, ne mogu čak ni reći nezavisnost, niti samostalnost, nego primerenu udaljenost pravosudnog budžeta u odnosu na opšte stanje u društvu?
Verovatno tako što bi se pronašao odgovarajući procenat učešća pravosudnog budžeta u javnoj potrošnji. Kako se javna potrošnja pomera, tako da se pomera i taj iznos, primenom tog procenta učešća, uz sve rizike koje nosi takav način određivanja ukupnih sredstava.
Međutim, moram da vam skrenem pažnju, malopre ste nam pričali o čemu ćete da razmišljate povodom ovih amandmana. Mislim da ne bi bilo dobro da razmišljate, nego bi bilo dobro da nešto uradite. Ako mislite da ta vaša buduća pravosudna straža, u novom konceptu, pravosudna policija ili pravosudno obezbeđenje, asistira prilikom izvršenja van suda, onda ste pogrešili. Za primenu sile i obezbeđenja, da ne bi došlo do nekih nemira, jedino je ovlašćena prava policija.
Sada ću da vam kažem koliko se vi ne uklapate u te evropske standarde. Vidite kako je u Hagu. U Hagu postoji pritvorska jedinica u Ševeningenu i postoji Sud, nalazi se na Čerčilovom trgu. Tamo je straža UN-a, u sudu je straža UN-a. Kada voze pritvorenika, to radi holandska policija, ne radi straža.
Morate da shvatite da je zgrada suda svojevrsno eksteritorijalno područje, kao i svi koji rade rade na tom prostoru, i vi taj prostor treba da obezbedite, da bi se normalno odvijalo suđenje. Tu završite posao, nemojte da širite dalje, dobićete onda i drugu situaciju, da ćete putem tendera da ustupate poslove obezbeđenja.
Kada DS pokušava da bude mnogo pametan, onda strada narod. Primenite rešenja koja već postoje i koja su prihvatljiva. Isto tako, pošto neću da se javljam povodom sledećih amandmana, u vezi s troškovima, pa, molim vas, sve troškove suda možete da svedete na takse, na sudske takse, a ne da ministar propisuje posebne troškove za aktivnosti suda. Po meni je to neprimereno. Za sve može da se pronađe matematika, kako putem taksi da se iskaže, ili putem paušala, što nije problem.
Samo da vam skrenem pažnju na još jednu stvar. Teško onoj državi u kojoj sudski pisar falsifikuje. Samo da vas podsetim, meni se čini da ste vi član RIK-a, pa, RIK je podneo krivičnu prijavu protiv ljudi koji su tokom prethodne izborne kampanje overili izjave nekih lica koja podržavaju neku izbornu listu, a kasnije se ustanovilo da su to umrla lica. Molim vas, ako se to dešava u sudu, o čemu onda mi pričamo? Ako sudija Vrhovnog suda presudi i onda, posle dva dana, čuje da je iz pisarnice izvađena njegova presuda, da su se drugi potpisali i otišlo dalje, o čemu onda mi pričamo? O putu u Evropu?
O tom putu u Evropu pričajte vašoj deci itd., na vašim marksističkim kružocima, ali nemojte nas da lažete. Tako nešto ne vodi u Evropu, ni u Atlantik, ne vodi nigde, a nama je potreban red, ni zbog Evrope, niti zbog Atlantika, nego zbog normalnog života u Srbiji.
Ako želite da regulišete pravosuđe, dajte normalne odredbe. Malopre ste nas zamajavali s nekim podacima o tome da ste postojeću stražu pregledali, pa je 10% pokazivalo neke psihičke probleme. Koliko sudija pokazuje psihičke probleme? Što njih ne vodite na preglede? Šta da pričamo o ovim sudijama koji donose telefonske presude? Oni imaju psihičkih problema, ili imaju materijalnih problema?
Šta bi sa ''stečajnom mafijom''? Veliki broj sudija je na slobodi sada. Beše i onaj "halo, ljubavi" na suđenju, diže mobilni telefon i kaže – halo, ljubavi, imam trenutno neko suđenje i boli me zub, šta već reče. Sada taj sudija treba da bude neki autoritet. Ko može njemu da zaštiti autoritet, ako je on, kao pojedinac, srozao svoj autoritet? Zašto bi neko u nekoj sredini poštovao nekoga zato što je on, navodno, sudija, a on pokazuje te sklonosti? Gde sam tu ja? A gde sam tu ja, kako reče onaj?
Molim vas, ako hoćete da rešavamo probleme, hajde da rešimo, prvo, pitanje uzroka, a ne da se bavimo posledicama. Mi se osam godina bavimo posledicama, a nikako da otklonimo ono što je uzrok.
Zbog toga, nemojte da se čudite. Znam da se vi ničega ne plašite, ali se ničega i ne stidite. To je problem. Sve može kod vas, i krađa mandata, i preglasavanje, i Bodrum, i Solun, i reprezentacija, i ovo i ono, terate vi to sve.
Ovim zakonom nećete obezbediti samostalnost sudstva. Zašto? Zato što će o sredstvima za rad donositi odluku Vlada. Kako će ona da donosi odluku? Činjenicom što će da predloži neki budžet i činjenicom da će nekritička većina da podigne ruke, doduše, sad je nova elektronika, da pipne zeleno dugme i rešen je problem, ali nije rešen problem sa gledišta uzroka, a sa gledišta uzroka vi i ne želite da rešite problem, nego da sudija bude zavisnik. Od koga? Od sedišta DS-a, i kraj priče.
Zašto Petrović nije ministar pravde sada? Zato što je završio posao puštanja ''stečajne mafije'' na slobodu. ''Stečajna mafija'' je na slobodi samo zahvaljujući njemu, zato što je on uslovljavao. Dobar broj primeraka ''stečajne mafije'' se učlanio u neku novu stranku, koja im garantuje da neće biti u zatvoru, da će sve ići kako treba. Naravno da znam, jer imam informacije iz ćelije gde su ležali. Ležali su u ćeliji i znam šta su pričali, znam da je onaj Kljajević, kako beše, maltene, vežbao na vratima, gađao moju sliku, kao, ja sam kriv što je on u zatvoru. Nisam ja kriv, krive su epske pesme koje je pisao. Svima nam je slao epske pesme, sećate se.
Molim vas, kako vi taj problem možete da rešite? Vi možete samo da ga zamaglite. Eventualno, neko ko prati ovaj prenos, ili ovi koji prate prenos, znaju sve to, ali, verovatno, računate na one koji će da pročitaju novine. Ili, sinoćni Dnevnik. Sinoć je na Dnevniku bilo priče o nekim stvarima o kojima Skupština nikada nije ništa progovorila, ali vi ste napravili prilog kako da se dezavuiše Skupština, a da terate vaše kako hoćete preko medija.
Zapamtite jednu stvar, građani u Srbiji sve više gledaju Drugi kanal, gledaju prenose sednica Narodne skupštine, zato što je to jedan mali ventil gde može da se čuje šta se dešava u Srbiji. Toga nema u novinama, nema u drugim televizijskim emisijama, ima samo ovde, i Skupština Srbije je najveći utisak, i to bolni utisak građana Republike Srbije.
Nije nama baš tako lako da iznosimo ove mračne podatke i mračna predskazanja koja su se nadvila nad Srbijom. Ne radimo mi to iz zadovoljstva, nego da upozorimo građane, da shvate šta radi Demokratska stranka, koja se ničega ne stidi, apsolutno ničega, nema stida. Znate šta kažu poslanici DS-a – ne odlučuje na izborima to ko kakav program ima, nego mediji, koliko je ko lep, da li je odelo od 1.500 evra ili 250 evra, da li su cipele od 500 evra ili od 150 evra.
Mi ovde pričamo i molimo sve građane da gledaju Drugi kanal, prenos iz Narodne skupštine, da shvate, kada se pojavi ''Špirtosanin'' na televiziji, uglađen, umackan, pa skupi ručice, pa ovako, onako, pa, blagi osmeh itd., laže vas, građani. Treba da dođe prirodan, onakav kakav jeste, prema svom guberu, koji se razvukao, a taj guber treba da odgovara potrebama i prilikama u Republici Srbiji, jer jedino tako možete da shvatite – sit gladnom ne veruje. Zapamtite, građani Republike Srbije – sit gladnom ne veruje.
Svi ovi lepi, namazani, doterani, koji pričaju na engleskom jeziku o elementarnim stvarima, to rade da bi vas prevarili po ko zna koji put. Onda reče ovde – mi smo pobedili. Jeste pobedili, ali narod nije pobedio, narod nam osiromašio, ne zna gde mu je granica, ne znamo ništa, svi su zbunjeni.
Znam da vas iritira moja rasprava, ali upravo pričam da bi narod video kako vas to pogađa, kako vi kažete da je sve lepo, mazno, fino. Idite u narod, pa kažite da je mazno i fino, vi iz DS-a; nemojte da im se obraćate preko novina i preko televizije, idite u sud, pa objasnite sudijama kako će biti bolje stanje kada se donese ovaj zakon.
Neće, sudije, biti bolje stanje, nego treba da vas uplaše ovim zakonom, sve će da zavisi od DS-a. To je poruka ovog predloga zakona.
Zato nećemo da podržimo ovo. Zato kažem gospođi Juditi, amandman je, u pogledu razloga zbog kojih se predlaže, opravdan, ali ''treba'' i ''moraju'' nije izmena koja će DS da natera da poštuje nezavisno i samostalno sudstvo. Neće. Pa, oni se po hodnicima hvale, šta ćete vi, radikali, na sudu, naši su sudovi. To treba građani Srbije da znaju. Ničega se ne stidi DSS.

Gospođo Čomić, vidite da sledeći put kada menjate ovaj poslovnik, morate da uvedete i posebnu kategoriju – amandman s lupanjem.
Zamolio bih poslanike SRS-a da se ne naljute, ali moram da pohvalim Vladu. Ako Batić pusti svoju pripravnicu, da objasnim zašto hvalim Vladu. Građani Srbije treba da čuju kako je Vlada odbila ovaj amandman s lupanjem, zato što se lupalo. Kaže ovako: "Amandman se ne prihvata iz razloga što Predlog zakona o uređenju sudova određuje početak rada samo sudova republičkog ranga, budući da se oni osnivaju tim zakonom." To ću da vas kritikujem. "Početak rada ostalih sudova precizno je određen Predlogom zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava, koji uređuje osnivanje ovih sudova." Treća rečenica: "Pored toga, amandman (sa lupanjem) je pravno-tehnički nepodoban za prihvatanje, iz razloga što ne postoji Viši apelacioni sud koji se navodi u amandmanu."
Sada, molim vas, neko dođe da obrazloži amandman s lupanjem i ljuti se što nije to prihvaćeno, a on predložio sud koji ne postoji. Znači, sada shvatite kakvu ćete štaku da dobijete, pošto će štaka da bude za podršku DS-u. Vidite, ovi što vam nude štaku, oni su u stanju da izmisle nešto, sud, eto, vidite. Ovaj sud ne postoji. To je taj amandman sa lupanjem. Teškim lupanjem.
Da li možete da shvatite koliko je meni teško da pohvalim Vladu? Meni je stvarno teško da pohvalim Vladu, ali evo, ovde sam morao da vas pohvalim, da vas pohvalim zbog treće rečenice. Zbog prve rečenice ću da vas kritikujem. Zašto? Sada ću da vam objasnim.
Uhvatili ste se nečega, pa ste napisali u članu 13 – ostali sudovi republičkog ranga. Napravili ste jednu veliku grešku. Svi sudovi su od republičkog značaja, jer je celokupno sudstvo republički državni organ po Ustavu. Ako ste ovo tretirali u odnosu na nadležnost i vezivali za neku teritoriju, moram da vam kažem, po pitanju mesne nadležnosti, to je najsporednije pitanje u bilo kom postupku.
Zašto ste imali potrebu da dižete sudove na neki republički rang, a da pri tom niste rekli – ovi drugi. Kako se zove njihov rang? Kako? Okružni, nemate više, opštinski, nemate više. Kada nešto delite i pokušavate da podelite, kada treba da kažete – belo, mora da postoji i –crno, ako kažete – ovo je plus, mora da postoji i nešto što je minus. Čim ukažete da postoji samo nešto, a šta je s onim drugim. Da li ga ima ili ga nema? U kom su rangu osnovni, viši i apelacioni sudovi, po vama? To niste rekli. Zašto ste imali potrebu da kažete – sudovi republičkog ranga? Dovoljna odrednica, ako je kriterijum nadležnost, jesu odredbe o nadležnosti sudova. To je sasvim dovoljno.
Neki sudovi se osnivaju za suđenje na celoj teritoriji Republike Srbije, a nekim sudovima je utvrđeno mesto nadležnosti prema nekom drugom kriterijumu. Naravno, vi ste isprovocirali jedno ovakvo razmišljanje i amandman s lupanjem. Evo, vidite, vi ste navukli čoveka da izmisli sud. Vi ste, lepo, u trećoj rečenici primetili – takav sud, bre, brate, ne postoji, kako nas teraš da ti usvojimo amandman. Ne postoji. Znate li zbog čega je to tako, zbog odsustva identiteta i autoriteta.
Čim neko ko je bio radikal postane mnogo slobodouman i izađe iz neke prirodne discipline karakteristične za svaku političku stranku, kao slobodni radikal, naprednjak, kasnije neminovno postoje demokrata bez identiteta, i to je taj problem identiteta. To je, otprilike – svi pišu, pa ajde i ja da napišem nešto. Dva čoveka napisala nešto što nigde nema u zakonu.
Znači, za treću rečenicu, koja je jedina ispravna u ovom vašem mišljenju – svaka vam čast. Ali, ovo drugo što ste napravili, nepotrebno ste napravili podelu na rangove. Pri tome ste samo definisali jedan rang, a drugo, mi ne znamo šta postoji. To je problem ovog člana.
Druga stvar važna za vas – da li mislite da bi vaš koncept zakona bio toliko osakaćen kada ne bi postojao ovaj član? Ne bi. Poslednji član ovog zakona definiše od kad stupa na snagu ovaj zakon. Čim stupi na snagu ovaj zakon, znači da važi ta organizacija, ali to je druga stvar.
Skrenuo bih sada pažnju javnosti i sudijama na jednu stvar koja je mnogo bolnija za nas. Samo da vas podsetim na sledeće.
Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije je donet 10. novembra 2006. godine – dve godine je prošlo. Pazite, dve godine je prošlo. Članovi 5. i 6, da ne ređam dalje članove, vrlo su precizni i imaju za cilj da daju redosled usaglašavanja i donošenja propisa i Ustavni zakon obuhvata samo one propise kojima se definišu državni organi, ne ide van toga. Zašto? Zato što Ustavnim zakonom treba da se kompletira državna struktura, raspored državnih organa, hijerarhija u odnosu na novi ustav. Sudovi su tu nezaobilazni kao posebna grana vlasti.
Vidite, mi krajem 2008. godine donosimo propise koje smo morali da donesemo krajem 2007, ajde neka bude do maja 2007. godine.
Vi sada to proširujete i idete na onu opštu odredbu da se sve to mora završiti do 31.12.2008. godine, a ovaj zakon sada ide po hitnom postupku – počeće da se primenjuje, praktično, 1. januara 2010. godine. Znači, sve što imamo – pravosuđe, sudovi, tužilaštva, za sve je prekretnica 1. januar 2010. godine.
Šta hoću da kažem? Dve godine ste iskoristili za donošenje propisa, pa još dve za usaglašavanje organizacije državnih organa s novim propisima, to je četiri godine. Znači, četiri godine imamo stanje koje ne može drugačije da se opiše nego kao primena propisa i onoga što je važilo 1991. godine. Je li tako? I sada sudovi sude na bazi Zakona o sudovima iz 1991. godine, bez obzira na to što ste vi 2002, 2003, 2004, 2005. menjali ove propise o sudovima, tužilaštvima itd. Nadležnost je određena prema propisima iz 1991. godine. Od 1991. godine, pa do kraja 2006. godine, ajde, đene-đene da se prihvati stanje, ali vama to nije dovoljno. Vi to produžavate još četiri godine, a kobajagi – sve je to evropsko, sve je to po novim kriterijumima, to je sve prema novim standardima. Ovo vam pričam jer je ovo poslednji amandman na ovaj predlog zakona. To vam pričam iz razloga što ovo neće da zaživi ni 1. januara 2010. godine.
Samo da vas podsetim da smo mi ovo rekli i 2002, i 2003, i 2004, i 2005, kada su donošeni, isto tako, evropski zakoni o pravosuđu. Rekli smo – to neće da zaživi. Rekli smo – zaživeće samo deo koji se tiče izbora i razrešenja sudija i tužilaca i taj deo je važio. Vama je i sada potreban samo taj deo. Vama nije stalno do istinskog funkcionisanja sudova. Vama uopšte nije stalo ni do pravde ni do pravičnosti.
Znate, ima nešto što je nečije pravo, pa postoji nešto što je ostvarivo i nešto što je stvarno. Znači, ono što je propisano Ustavom, to je ono što je zagarantovano, a ono što građanin može da ostvari kod uprave i kod suda – nije to pravo, nego je ispod tog prava. E, vama su potrebne sudije koje će ispod tog prava da garantuju samo za određena lica – nezavisno i nazovisamostalno sudstvo.
Znači, mi ovde nećemo da radimo po sistemu – uzimamo temu, donesemo zakon, regulišemo tu oblast, idemo dalje. Ne, nego se uvek menja, uvek se nešto inovira, a da pri tome ne znamo da li su iskorišćene sve mogućnosti postojećeg zakona. Pazite, zato što sudije neće da sude i da oduzimaju imovinsku korist, mi donosimo poseban zakon o oduzimanju imovinske koristi. To je nešto neverovatno. Znači, sudije neće da sude, pa donosimo novi zakon i regulišemo tu oblast, pa kažemo – to je evropski put, znate, tekovina, idemo ka Evropi itd.
Moram još ova dva minuta da iskoristim zbog javnosti.
Znate kako Demokratska stranka zastupa Srbiju u inostranstvu? Dobar dan, mi smo iz Demokratske stranke Srbije, kažite šta treba da uradimo.
Ne Demokratske stranke Srbije, nego ove Demokratske – ''žuto preduzeće'', da ne grešim. Oni kažu ovako – mi smo iz Demokratske stranke, kažite šta treba da uradimo. Nema borbe za svoje interese. Ovi iz Evrope, znate, kažu – ako hoćete sami da se, terajte, terajte, šta nas briga, pohvalićemo vas. Sećate li se kad je prvi put došao onaj Đelić, u onom prvom mandatu, pa kaže – to ćemo mi sa njima da pregovaramo, pa mi njima kažemo – to smo sve ispunili. Oni kažu – dobro, ako ste to ispunili, a onaj pravi, kaže, pauzu da nešto kao, a ja mu kažem – mi smo ispunili i ovo; da ne bi on od nas tražio, mi njemu unapred kažemo da smo završili još jedan posao.
Zašto? Da bi sedeli u fotelji. Samo zbog toga. Cela državna politika Demokratske stranke se svodi na to da se sedi u fotelji. Sve je evropsko što oni kažu. Sve je demokratsko što odgovara njihovim interesima. Ako neko drugi sedi na vlasti, to odmah nije demokratski. Sve što rade, to je evropski – to Evropa od njih zahteva, a jadnici ne znaju.
Nema Nataše, nema je. Ona nas je vodila u Francusku, bila i šef delegacije. U Francuskoj, i Parlament i Senat imaju posebnu komisiju koja preispituje to što se donese u Evropskom parlamentu. Zašto preispituju? Imaju dva razloga. Prvi razlog je što su izbori za Evropski parlament nezavisni od izbora za njihovu skupštinu. Onda kažu – ta struktura koja je u skupštini nije u Evropskom parlamentu, tamo dolaze neki drugi. Zašto? Francuzi glasaju za evropske etike da bi tamo maltretirali Brisel i Strazbur. Kažu da tamo prolaze neki zakoni koji za njih u Francuskoj nisu prihvatljivi. Imaju posebnu komisiju koja probere i kaže – ovo odgovara Francuskoj, ovo ne odgovara, nećemo da primenjujemo. Isto radi Irska, isto rade sve države.
Ali, kada dođu te demokrate u Srbiju, oni nam pričaju – o irskom čudu. Nema ga Obradović. Mi smo se krstili i levom i desnom rukom kada smo bili u Irskoj. Kažemo – vi ste napravili neko čudo. Onaj čovek nas gleda, kaže – ko vam je rekao? Pa, Mlađan Dinkić. Kažite mu da je budala – kaže on. Mi 30 godina nemamo za leba, bre, ovde. Kaže – nama je prva tekovina gde smo malo živnuli sada to što smo dali televizijske prenose iz skupštine i iz senata. To postoji kod nas 20 godina, a kod njih – tek ove godine su uspeli. Da ne idem dalje.
Ovde se sve predstavlja evropskim i sve što je evropsko, to je slatko, slatko mogu da ga pojedu, ali zašto svoj ukus daju nama? Zašto? Zato, dragi gledaoci, pratite RTS, Drugi kanal, zasedanje Narodne skupštine, jer jedino tu možete da čujete šta se dešava u Republici Srbiji.
Smanjujete troškove za novine, ne dozvoljavate da vas niko laže lepim slikama, lepim modelima, kravatama pink boja, onako kako se drži, znate kako se doteruju ovi novi muški što se šest puta dnevno tuširaju da bi uzeli veći broj glasova.
Svi ti našpirtosani hoće da vas prevare, da vas pokradu, da vas ponize, da vam dovedu u pitanje dostojanstvo. Svi vi koji pratite prenos, normalno razmišljate. Problem nenormalnog razmišljanja je ovde u ''žutom preduzeću''.

Gospođo Čomić, teška srca moram da se pozovem na član 104. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, jer, ako pročitate taj član, videćete da ste stvarno preterali. O čemu se radi? Nisam prepoznao nijednu reč u izlaganju gospodina Srboljuba Živanovića kojom je povredio dostojanstvo Narodne skupštine ili bilo kog narodnog poslanika u Narodnoj skupštini. Da li postoji veza između njegovog izlaganja i onog što je predmet amandmana na član 9. stav 3. koji je podneo Radiša, mislim da vi, apsolutno, niste kompetentni da vršite tu estetsku ocenu načina izlaganja. Koje će stilske figure poslanik da upotrebi za skupštinskom govornicom da bi učinio ozbiljnim svoje izlaganje povodom amandmana, stvar je slobodnog izbora.
Podsetio bih vas da smo, nekada davno, kada smo, zbog činjenice da imamo samo dva kanala, bili prinuđeni da pratimo i takmičenja u umetničkom klizanju, imali prilike da slušamo Milku Babović koja je verno prenosila, prevodeći sa engleskog jezika, ocene za umetnički dojam koje daju sudije nekim klizačima. Međutim, ovo je Narodna skupština, ovde nema klizanja.
Što se tiče teme skijanja, kada su u pitanju skijališta, svi su nasankani. Svi građani Srbije su nasankani i o tome kako su nasankani, ko ih je nasankao i ko ih vuče za nos, pričao je gospodin Srboljub Živanović. Možda se vama sviđa, možda vam se ne sviđa, verovatno i meni neki delovi njegovog izlaganja nisu prijemčivi, međutim, stičem utisak da građani Republike Srbije sve više gledaju RTS, Drugi kanal, i sve manje prebacuju na druge kanale, jer je ovo prilika da se sazna kakva je stvarnost u Republici Srbiji.
Naravno, postoji poslovničko ograničenje, gde ne možemo da pričamo o tome, kada vi delite pravdu, da li ste pogrešili ili niste pogrešili.
Ja ne pričam o tome, ali stičem utisak, a delim taj utisak s većinom prisutnih poslanika u Narodnoj skupštini, da ste povredili dostojanstvo Narodne skupštine, samom činjenicom što ste našli za shodno da ukorite nekog poslanika zbog stila na koji prikazuje nešto što je važno za amandman. Da li ste vi prepoznali u tome? Samo da vas podsetim, amandman je da se veznik "i" menja veznikom "ili". Obratite pažnju kakav je tekst amandmana. Ako ste vi u zameni između "i" i "ili" pronašli da je Srboljub Živanović toliko povredio dostojanstvo Republike Srbije, onda mislim da nešto nije u redu s vašom percepcijom člana 104. Poslovnika Narodne skupštine.

 Gospođo Đukić - Dejanović, pozvaću se na član 104, da vas zamolim da dobro razmislite u čemu se ogleda povreda člana 104. Poslovnika Narodne skupštine, u rečima koje slede.
Obaveštavam javnost, naravno da javnost prati Drugi kanal RTS-a, i treba da prati Drugi kanal, što bolje pratite i što duže pratite Drugi kanal RTS-a, bolje ćete da znate šta se dešava u Republici Srbiji. Tako ste sada imali prilike da saznate da od komaraca mogu da postanu rode, zahvaljujući parama koje koristi DS za, navodno, uništavanje komaraca. Što se tiče krpelja, mislim da su oni postali kornjače.
Povreda se ogleda u pasivnom odnosu predsednika Poslaničke grupe DS-a i trenutno odsutnog ideologa DS-a, Srđana Milivojevića, koji je s onom ''bubicom'' otišao kod Tadića da ga savetuje. Moram da kažem, gospođo Đukić – Dejanović, i o vašem pasivnom odnosu. Evo o čemu se radi.
Imali ste prilike da čujete od nekoliko poslanika vrlo interesantne podatke, u koje nemate potrebe da sumnjate, jer sve što je gospodin Todorović čitao, zvanično je, dobijeno je zvanično.
Međutim, ima jedan nedostatak u tim podacima. U identičnoj situaciji, ako ne i goroj, nalazi se, trenutno, ministar odbrane Republike Srbije, gospodin Dragan Šutanovac. Moram da vam skrenem pažnju da je pre nekoliko godina on izbačen iz Savezne vlade, iz saveznih organa je uzeo otpremninu, da se ne bi nikada više zaposlio u državnom organu, a onda ste ga vi vratili da bude ministar odbrane. Ako imamo dva tenka, to je veliki uspeh za Republiku Srbiju. Slična situacija je i s drugim članovima.
Gospođo Nado Kolundžija, da vas obavestim, u selu Brđani, pored Gornjeg Milanovca, članovi vaše stranke, DS-a, zovu nas iz SRS-a da nam kažu da su godinama na Birou i ne dobijaju ništa. Nemaju nikakvu pomoć.
Ako ne možete da zadovoljite svoje potrebe za pravdom u DS-u, javite se, mi moramo. Mi predstavljamo sve građane Republike Srbije. Očigledno da nisu uspeli kod vas da ostvare neko svoje pravo. Elementarno pravo.
Član DS-a Dragan Šutanovac, u narodu poznat "Šuki-plazma", dobio je otpremninu iz Savezne vlade da više nikada ne bude u državnoj službi. Vi ste ga vratili. Sada je ministar odbrane.
Šta je za njega Bojan Krišto? Grof Monte Kristo. Šta drugo može da bude za njega?
Molim vas, ovo o čemu je pričao gospodin Dragan Todorović nisu izuzeci. To je pravilo ponašanja ''žutog preduzeća''. Građani Srbije, pratite RTS, Drugi program, da biste saznali kakva je Demokratska stranka, kako nikada više ne biste glasali protiv sebe.

Gospođo Đukić-Dejanović, bez obzira na ovo vreme, ja ću da se javim povodom sledećeg amandmana, da objasnim o čemu se zapravo radi. Mislim na nekoliko članova koji su bili predmet diskusije na ovoj sednici, pre svega, amandmani koji su podneti na član 10. i ovaj koji je podnet na član 12, koji duboko zadiru u pitanje ustavnosti ovog zakona.
Moram, prvo, da vam skrenem pažnju, bez obzira na to kako da tumačite Ustav Republike Srbije, nadam se da me vi slušate, ako me ovi vaši ne slušaju, ali oni nisu ni bitni, da ste napisali da broj sudija i sudija porotnika za svaki sud određuje Visoki savet sudstva.
Mislim da takvo ovlašćenje Visokog saveta sudstva ne postoji u Ustavu Republike Srbije. Takvo tumačenje ne bi moglo da se izvuče iz člana 154, gde je tačno propisana nadležnost Visokog saveta sudstva, ali bih mogao da kažem da potreba da se uredi ova oblast posebnim zakonom postoji.
U jednoj odredbi, u odredbi člana 143. stav 2. Ustava Republike Srbije, moram zbog javnosti da citiram o čemu se radi, kaže se: ''Osnivanje, organizacija, nadležnost, uređenje i sastav sudova uređuju se zakonom.''
Pazite, ovo pitanje broja sudija u nekom sudu je pitanje organizacije suda. Sva ova druga pitanja su van ovoga. Znači, osnivanje, odnosno zakonom se osniva, nadležnost, zakonom se propisuje uređenje i sastav sudova. Kada se kaže: "sastav sudova", misli se, pre svega, na sudska veća koja učestvuju. Pa, ima tu odredaba koje govore da sudija pojedinac može da učestvuje u nekim stvarima.
Smatram da pitanje broja sudija i sudija porotnika u nekom sudu nije materija koja može da se ubaci u nešto što je u nadležnosti Visokog saveta sudstva iz člana 154, nego je to materija koja treba da se uredi zakonom. To je prva intervencija. Biće, verovatno, prostora da se još o tome priča.
Što se tiče ovog konkretnog amandmana na član 12. stav 1, gde se, pored stalnosti, govori i o trajnosti, moram da vam skrenem pažnju, odnosno moram iskreno da vam kažem – napravljena je greška prilikom donošenja Ustava Republike Srbije. U čemu se ta greška ogleda? Ogleda se u tome što Narodna skupština, praktično, bira sudije koji će da obavljaju sudijsku dužnost do tri godine i biti na nekom probnom radu kao sudije, a onda Visoki savet sudstva odlučuje o njihovoj funkciji, o mogućnosti da trajno obavljaju tu funkciju.
Mislim da je situacija trebalo da bude obrnuta. Zašto obrnuta? Zato što nečiji legitimitet može da izvire iz Narodne skupštine, a ne iz Visokog saveta sudstva. To je vrlo prosto. Sve što računa na neki legitimitet i na neku legalnost mora da potiče iz Skupštine. Zašto? Zato što su Skupštini građani prebacili to suvereno pravo. Vrlo je prosta stvar. Sada smo došli u svojevrsni sukob, svojevrsnu dijalektiku između pojmova ''stalnost'' i ''trajnost''. Dobro, ja ću sada prekinuti da ne biste imali problema.