Javljam se po osnovu dva člana, 225. i 226. Malo ću da skrenem sa glavnog toka ove rasprave o Kosovu i Metohiji. Naime, na osnovu ova dva člana ja želim da ministar informacija, pardon, ministar unutrašnjih poslova gospodin Ivica Dačić objasni o čemu se radi. Naime, neprekidno dobijam pretnje od strane članova Srpske napredne stranke. Konkretno, sinoć sam dobio pretnju od Gavrila Kovačevića, jednog od istaknutih članova Srpske napredne, vanparlamentarne, stranke koji je pretio meni, mojoj ženi i mom sinu.
To nije prvi put. Pre ovoga sam spomenuo gospodinu Odaloviću, sekretaru naše skupštine, da dobijam ove pretnje. On mi je rekao da se obratim pismenim putem i da će videti šta može da uradi. Ja cenim njegove napore i smatram da to možda i jeste jedan normalan put. Međutim, to mi je malo čudno i zato se obraćam gospodinu Ivici Dačiću, svi smo bili svedoci da je gospodin Tomislav Nikolić, čovek koji nije uspeo sa svojim pokušajem puča u SRS, obnarodovao i putem ove govornice i putem medija da je dobio zaštitu koju nije tražio i da je policija samo osvanula ispred njegovih vrata. To smo čuli u više varijanti, na više mesta. Sada mene baš čudi zašto ja moram da pišem da bi mene neko zaštitio ili mi objasnio o čemu se radi.
Da pojasnim, Gavrilo Kovačević i njegov brat Damir Kovačević direktni su izvršioci volje Aleksandra Vučića, čoveka koji je ideolog i možda glavni tehnolog u izvođenju ovog neuspelog puča u SRS, čoveka opterećenog emocijama, koji je oko sebe okupio tim najgorih ljudi koje je mogao da pronađe u Zemunu. Njegov satnik, pošto mi se sve ovo što se dešava sada dešavalo i ranije, uoči rata, u Sarajevu, u kojem sam rođen, u gradu u kojem su mi ustaše pretile na isti način, dakle njegov satnik je Brane Prostran, koji komanduje ovim crnim legijama, zaista ne preterujem, jer to su ljudi koji se oblače u crno i u grupama hodaju po Zemunu, zastrašujući sve članove SRS koje poznaju i koje ne poznaju, do čijih su podataka na neki način došli.
Dakle, nomenklatura ove strukture izgleda ovako: na čelu je Aleksandar Vučić, dakle, on je taj poglavnik; odmah ispod njega je Brane Prostran, čovek koji je ujedno organizovao onu sramnu posetu Republici Srpskoj Krajini, posle koje ljudi ne smeju da izađu iz svojih kuća, s prvim mrakom se kriju. Dakle, odmah posle ovog satnika dolaze braća Kovačević sa svojim ocem. Radi se o Gavrilu i Damiru Kovačeviću, koji su verovatno poznati srpskoj javnosti po svom nečasnom nastupu na hrvatskoj televiziji kada su bacali pasoše Republike Srbije govoreći da od ove zemlje nemaju ništa i doslovno pljuvali po tlu po kojem hodaju. Naravno, to nije istina, a i sve da je istina tako se ne govori o zemlji koja ti je pomogla da sačuvaš glavu i počneš novi život. To su bogati ljudi koji imaju ne zna se koliko kuća i placeva širom Beograda, a naročito u Zemunu.
Ja znam o čemu se ovde radi. Izgubili su živce jer su očekivali da nam otmu opštinu Zemun. Sada su izgubili tlo pod nogama jer stvari ne idu onako kako su zamislili. Međutim, da li je ovo način, koji smo do sada viđali na Kosovu i Metohiji, koji i dan-danas postoji u Republici Srpskoj i u pojedinim njenim rubnim oblastima – mudžahedini koji su dobili državljanstvo BiH prete srpskom stanovništvu, da li je ovo način na koji treba da se vode rasprave, političke rasprave u Srbiji, da jedni drugima pretimo?
(Predsednik: Vreme.)
Moram da kažem na kraju, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, koristim priliku što je ovde upravo ušao gospodin Nikolić. Gospodine Nikoliću, smatram da ste za ove pretnje koje su upućene meni i mojoj porodici vi najviše odgovorni. U vaš lični obračun sa Vojislavom Šešeljem, u kojem nema nikakve ideologije i politike, uvlačite obične ljude, koji treba zarad vašeg uspeha i vaše dobrobiti da se međusobno ubijaju. Toliko.

Član 104 - dostojanstvo Skupštine. Molio bih gospodina koji je malopre bio za govornicom da više ne brani gospodina generala Ratka Mladića. To vam ozbiljno kažem, zato što znam da ako ovo slučajno gleda ili čuje za ovo, neće mu biti dobro. On je ipak čovek u godinama.
To je čovek kojeg vi ne poznajete, a ja ga poznajem i zato je moj život bogatiji. U mom dosijeu ima mnogo toga, za razliku od vašeg dosadnog života, u čijem dosijeu postoji samo jedna stvar, a to je da ste izdali i napustili dr Vojislava Šešelja kad mu je bilo najteže.
Blizak sam prijatelje gospodina generala Ratka Mladića i vrlo dobar drug njegovog sina. Zaista vam kažem, nemojte da ga branite, neće mu biti dobro. Ne kažem da neće moći da spava, ali neće sigurno moći ovo da provari.
General Ratko Mladić, za vašu informaciju, svojevremeno je imao nekih svojih problema, opservacija na temu događaja u Republici Srpskoj, naročito onih zadnjih dana, uoči Dejtona, ali nikada, kao pravi vojnik, kao čovek koji zaista zna šta je demokratija, nije suprotstavio svoje mišljenje predsedniku Republike Srpske, dr Radovanu Karadžiću, jer je on kao vojnik bio taj koji je slušao komandu demokratski izabranog rukovodstva. To je postavka stvari.
Koliko god on bio protiv onoga što je naumilo tu rukovodstvo, nikada se nije suprotstavljao, ni rečju, a kamoli delom. To je jedan od nauka koji sam, da tako kažem, prihvatio od gospodina generala Ratka Mladića.
Mnogo toga sam naučio od tog velikog čoveka koji je ispunio moj život i s ponosom mogu da kažem da sam ga poznavao i bio njegov vojnik. Zato, gospodine Rogoviću, molim vas nemojte da uzimate njegovo ime u usta. Niste ga dostojni.

Poštovani, u svetlu činjenica koje je upravo izneo moj kolega Martinović, zaista bi trebalo ponovo da Vlada razmotri ovaj amandman koji su podneli Milutin Jeličić i Radoslav Mojsilović.
Mislim da je kolega Martinović lepo ukazao da neusvajanje ovog amandmana daje sudijama odrešene ruke, da ih, na neki način, čuva, štiti i daje mogućnost da budu neodgovorni. Ne mislim pri tom samo na ono – pravda ili nepravda, pravedno ili nepravedno, pod pritiskom donesena neka odluka. Mislim i na to što oni, kada osete da je pravo na nekoj njima suprotnoj strani, jer su dobili nalog da presude tako i tako, imaju mogućnost da otežu sa sudskim procesom.
Konkretno, moja porodica i ja učestvujemo 12 godina u jednom procesu koji se vodi pred jednim opštinskim sudom u Beogradu. Namerno neću da kažem o čemu se radi, zato što neću da privatizujem ovu govornicu. U tih 12 godina, promenilo se četiri ili pet sudija. Odluka do dan-danas nije donesena. Sistem po kojem oni beže od odgovornosti je sledeći – jedno ročište u junu, sledeće u decembru, i tako iz godine u godinu.
Najnovije zamešateljstvo koje je doživela moja porodica je bilo u sledećem – zakazano je sudsko veštačenje; naime, bez njega sudija, verujem, zaista nije mogla da donese neku odluku. Kada je plaćeno preko 100 hiljada dinara, kada su veštaci izašli na teren, kada su se pojavili u sudnici, nisu znali šta da kažu. Sudija i svi prisutni u sudnici videli su čoveka koji je bio na terenu, jer i ja sam bio na terenu kada je vršio ta merenja, koji je gledao u taj papir i nije znao to ni da pročita. Rekao je – moj kolega je to pisao, računao, a on sada nije ovde. Naravno, ročište je odloženo.
Međutim, šta očekivati od Vlade koja uopšte ne razmišlja o posledicama zakona koje donosi, koja ne razmišlja praktično, nego samo teoretski, ili onako kako joj se to prosledi iz Brisela? U toj istoj vladi, npr., sedi jedan Tomica Milosavljević, dežurni ministar. Naime, ja sam gospodinu, a upotrebiću njegov primer kao opis, jer verujem da to važi za veći deo naše sadašnje Vlade, uputio jedno pitanje s ove govornice. Zbog tog pitanja sam bio kažnjen dva puta. Administrativni odbor Skupštine Srbije danas je potvrdio tu kaznu i ja i još sedam radikala kažnjeni smo solidnim novčanim sredstvima.
Nije problem u tim parama, ali mi je malo čudno i nelogično da Tomica Milosavljević odgovara na ovo pitanje, a prisutna gospođa Čomić me je upravo kaznila zato što sam postavio to pitanje.
Radi gledalaca u Srbiji, naših cenjenih građana, ponoviću ovo pitanje, ali ne onako kako ga je napisao Tomica Milosavljević. Ja sam, kao laik, izrazio jednu dilemu, pitao sam se da Aleksandar Vučić nije, možda, bolestan od šizofrenije, jer ono što izjavljuje u ovoj zemlji može da izazove građanski rat. Izjavljivao je da su srpski radikali pripremili oružje, da su naše vojvode podigle svoje borce, dovele ih u Srbiju i da se svi spremaju da ga ubiju. Takve stvari mogu, u najmanju ruku, da izazovu uličnu tuču, a, ne daj bože, i nešto gore. Zbog toga sam pitao – da li je moguće da ova skupština sazna postoji li neka medicinska dijagnoza koja potvrđuje moje razmišljanje?
Naravno, gospodin Milosavljević je, prvo, ublažio ovo moje pitanje, u odgovoru koji mi je poslat pod rednim brojem 9009/08-02. Rekao je ovako, pokušao je da me citira, ali nije uspeo – da li postoji ikakva mogućnost da se iz političkog života Srbije, radi boljitka (boljitak sigurno nije moja reč), iz zdravstvenih razloga ukloni neko ko je opasno oboleo? Sa sledećim citatom se slažem, jer je, zaista, moj, pretpostavljam, nisam stručan, ali mislim da se u slučaju Aleksandra Vučića radi o šizofreniji. Skratiću ovaj odgovor i preći ću odmah na konkretno, ceneći vreme ove skupštine, pa ću da preskočim prva dva pasusa, u kojima cenjeni ministar navodi odredbe zakona, službene listove u kojima su objavljene ove odredbe i na osnovu kojih on meni odgovara, pa ću da pređem na ovo konkretnije.
''Ustavom Republike Srbije utvrđeno je, kao jedno od osnovnih ljudskih prava i sloboda, i pravo na zaštitu podataka o ličnosti. Zabranjena je i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom. Shodno navedenom, Zakonom o izboru narodnih poslanika'', akcentiram – ''o izboru narodnih poslanika, nije utvrđena obaveza narodnih poslanika da pribavljaju uverenja o zdravstvenoj sposobnosti, a propisima iz oblasti zdravstvene zaštite nije propisan način i postupak ocene zdravstvenog stanja narodnog poslanika'' itd.
Sve u svemu, dva-tri puta, za gospodina Tomicu Milosavljevića Aleksandar Vučić je narodni poslanik.
Hvala Bogu, nije i neće biti narodni poslanik.
Na Drugom programu televizije Srbije gledamo nastavak serije, od nazad glasi – ''normalan'', to bi trebalo da budem ja, ''zbunjen i lud''. Zbunjen je ministar, očigledno, ja se trudim da budem normalan, ali ne znam koliko će da mi uspe uz ovakvu vladu i ovakve odgovore, a ko je lud, još ne znamo precizno. Neki podaci, izgleda, postoje, ministar ih ima, ali ne sme da kaže. Ja mu sad kažem – gospodine ministre...(isključen mikrofon).

Po osnovu čl. 225. i 226, pravo na informaciju. Gospođo Čomić, niste mi dozvolili da završim rečenicu. Činjenica je da je vreme naše poslaničke grupe isteklo. Međutim, nisam uspeo da završim svoju misao i iz toga ste izvukli zaključak da se nisam povinovao članu 103.
Ako se možete setiti, razgovarao sam, objašnjavao sam jedan amandman. Složio sam se s tim amandmanom. Pokušao sam da objasnim kakav gard vlada u našoj vladi, međutim, nisam došao do poente. Sada ću da iskoristim priliku za nešto drugo.
Zanima me – kako je moguće da me Administrativni odbor kazni na osnovu vaše preporuke, na osnovu vaše dve opomene, a da pri tom ministar uvaži moje pitanje i odgovori – nesuvislo, nelogično, neobično, ali za njega, izgleda, normalno, za njega i samo za njega normalno?!
Gospođo Čomić, koristim ovu priliku da uputim dva pitanja. Kako je moguće da budem kažnjen, kad nisam napravio nikakav prekršaj? Pri tom, izneću još jedan primer. Gospodin Nikola Savić je kažnjen žešće nego moja malenkost, a da je pri tom samo jednom, pre mesec i po dana, opomenut. Ja sam dobio dve opomene i meni je moja kazna jasna, ali njegova kazna, kazna Nikole Savića, njemu nije jasna. Izaći će on za ovu govornicu da vas to upita.
Drugo je ono moje staro pitanje – da li je Aleksandar Vučić oboleo od šizofrenije i pošto, da razjasnim, nije narodni poslanik, da li će gospodin Tomica Zdravković, pardon, Milosavljević, toliko je u zdravstvu da, zaista, može da promeni prezime, ovaj put da mi odgovori?
Još jedno pitanje za gospodina Milosavljevića. Da li se ova oznaka 02 u broju odgovora koji je meni upućen odnosi na kabinet ili na neku službu koja umesto njega odgovara, a on samo potpisuje?
Ovaj put bih voleo da mi gospodin Milosavljević lično odgovori, a ne preko nekih trećih lica, koja nisu u obavezi da znaju ko se nalazi u Skupštini Srbije. Hvala.

Poštovani, javljam se po osnovu članova 225. i 226. Moja prijateljica Nataša je načela jednu temu koja je vrlo interesantna poslednjih dana, ali ja bih ipak počeo pitanjima upućenim Ministarstvu zdravlja i ministarstvu policije. Zaista bih voleo da nam ministarstvo policije objasni zbog čega je toliki broj policajaca ovih dana viđen u Hrtkovcima,  na osnovu čega? Da li su bile dovoljne informacije jedne šizofrene osobe, a tu odmah počinjem i sa ovim drugim pitanjem, koje upućujem Ministarstvu zdravlja - da li postoji ikakva mogućnost da se iz političkog života Srbije izbaci neko ko je oboleo, opasno? Pretpostavljam, nisam stručan, ali mislim da se u slučaju Aleksandra Vučića radi o šizofreniji.
Naime, taj čovek ovih dana predstavlja nam se u najgorem mogućem svetlu. Sreća što je ova partija vanparlamentarna, pa njegovi pozivi na linč, obračun, a čini mi se i građanski rat, neće imati baš mnogo uticaja. Međutim, taj čovek ima znatnog uticaja na žutu štampu, pri tom mislim na štampu koja je pod okriljem "žutog preduzeća", njegovog prijatelja Đilasa. Tamo su objavljena dva odvratna naslova, nešto prljavije nije doživelo nijedno novinarstvo, pa čak ni srpsko. Prvi je objavljen juče - "Šešelj traži krv", a drugi danas - "Šešelj me je osudio na smrt". Da li je moguće da normalne novine nešto ovako objave, da napišu uopšte? Objašnjenje koje sledi posle ovog prvog naslova "Šešelj traži krv" zvuči ovako: bile su spremne neke vojvode koje su mobilisale svoje ljude, donele su gomile automatskog naoružanja itd.
Jedan od ljudi koji se tu spominju, a to su reči Aleksandara Vučića, on to dobro zna, veoma je bolestan, imao je dva infrakta, tri puta je operisan i ovih dana očekuje četvrtu operaciju; on tog čoveka stavlja na čelo jedne četničke jedinice koja je trebalo da poubija pripadnike ove vanparlamentarne stranke. Grozno.
Mislim da ne treba dalje objašnjavati, dovoljno je njegova izjava da se malo bolje shvati o kojem stepenu bolesti se radi. Naime, on u jednom trenutku kaže - bili smo spremni da nas prebiju, bili su spremni da na nas pucaju, a posle toga kaže - bio je dovoljan jedan naš pogled da se oni razbeže. To vam govori da se radi o jednoj izuzetno bolesnoj osobi, koja se u prvom trenutku predstavlja kao žrtva, a odmah posle toga kao neki natčovek, neka ljudina koja može sve nas zajedno da prebije. To vam je taj Aleksandar Vučić kojeg nas je oslobodio (dakle, u svakom zlu ima i nešto dobro) gospodin Tomislav Nikolić, ali čini mi se da se ni on nije mnogo usrećio. Tek treba da vidimo šta će tamo da se desi, a čini mi se da njegova šizofrenija najviše dolazi do izražaja baš unutar redova ove vanparlamentarne stranke.
Dakle, ponavljam, upućujem dva pitanja: prvo Ministarstvu unutrašnjih poslova - odakle je dobilo informacije da se tamo nešto sprema i šta se po tim informacijama spremalo, zašto toliko policajaca, zašto trošenje tolikih dnevnica, tolikog goriva da se dođe do Hrtkovaca...
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Završavam. Drugo upućujem Ministarstvu zdravlja - da li je moguće da se jedan šizofrenik, za kojeg je baron Minhauzen običan incident, da li je moguće da se takav čovek ukloni iz zdravstvenih razloga, zbog boljitka ...

Poštovani, ovaj put se obraćam ovoj skupštini, jer smatram da je povređen član 104. Citiraću ovaj drugi njegov pasus: "Narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem."
Gospođo Čomić, kada ste mi izrekli opomenu vi ste se koristili upravo ovim citatom. Međutim, govorio sam o čoveku koji nije narodni poslanik, koji pripada jednoj vanparlamentarnoj stranci i koji u ovu skupštinu nije ušao, a ako se budu stvari ovako odvijale kako se odvijaju neće ni ući, jer ovaj narod nije lud, gospođo.
S druge strane, dobio sam tu kaznu i zbog toga što sam postavljao neke dijagnoze. Ne, niste me dobro čuli. Pitao sam Ministarstvo zdravlja da li je u stanju da postavi tu dijagnozu, da li se radi o onom što pretpostavljam da je u pitanju. Kao amater, naravno, ne mogu da izreknem tu dijagnozu; amaterski znam neke stvari iz medicine, imam veliko opšte obrazovanje. Meni to liči na šizofreniju. Dakle, pitam Ministarstvo zdravlja da li se u slučaju Aleksandra Vučića, naročito se to dobro vidi na primeru Hrtkovaca, radi o šizofreniji i ako jeste u pitanju šizofrenija, da li je moguće da se taj čovek skloni iz političkog života Srbije?
To radim upravo zato što želim da poštujem, kako ovde piše, dostojanstvo ove skupštine, a poštujući dostojanstvo ove skupštine poštujem i dostojanstvo srpskog naroda. Ne želim da Aleksandar Vučić uvede srpski narod u ulične obračune, u tuče i, ne daj bože, a sve mi se čini da mu je to najveća želja i zadatak, u pravi građanski rat.
Toliko, gospođo Čomić. Sledeći put, pre nego što mi izreknete kaznu, dobro me saslušajte, razmislite i odmerite. Toliko.

Gospođo Čomić, objašnjavajući mi zašto sam kažnjen malopre ste, kao svaki pravi demagog, upotrebili samo jedan deo te priče. Niste mi rekli da li sam u pravu kada kažem da Aleksandar Vučić nije poslanik u ovoj skupštini, jer je prvi deo objašnjenja moje kazne bio upravo na osnovu toga - vređali ste drugog poslanika. Nisam uzeo u usta nijednu prisutnu osobu ovde, bila poslanik ili ne, samo Aleksandra Vučića, jednu od perjanica novonastale vanparlamentarne stranke; pravo da vam kažem, ne znam ni kako se zovu, niti me interesuje.       
Dakle, u svom obraćanju imao sam iskrenu nameru da upozorim stanovništvo Srbije da se na političkoj sceni naše zemlje u ovom trenutku nalazi jedan čovek čije zdravstveno stanje nije pod kontrolom. U to sam ubeđen. Naravno, ponavljam, ne dajem dijagnozu, čini mi se. Neka mi na to odgovori Ministarstvo zdravlja, da li sam u pravu ili ne.
Ali, vi meni recite privatno, možete to i posle da mi kažete, mada bi bilo lepo da to i narod čuje, da li je normalno staviti naslov u novinama "Šešelj traži krv"? Dobro poznajem Aleksandra Vučića, još od momenta kada je u novembru 1992. godine došao na Pale kao dobrovoljac u srpsku televiziju, i znam da ovo može biti samo njegova umotvorina i ničija druga. Takve pokušaje imao je i u Srpskoj radikalnoj stranci, da oblati političke protivnike i za ono za šta nisu krivi. Naravno, kod nas je bio pod kontrolom dr Šešelja, pa se takve stvari nisu dešavale; u javnost su izlazile samo argumentovane optužbe i argumentovani naslovi u našim stranačkim novinama. Međutim, sada, van svake kontrole, taj čovek je u stanju da zapali Srbiju.
Apelujem na nadležna ministarstva, ponavljam, naročito na Ministarstvo zdravlja, da se ozbiljno pozabave ovim problemom, radioaktivnim izotopom, koji je u stanju da pomeri iz temelja sve što je za vreme ovo malo demokratije, koju ovaj jadni narod udiše tek nekih petnaestak godina, a i to nije prava demokratija, narod uspeo da sagradi. Hvala vam.

Poštovani, dužan sam da obavestim građanstvo, da mu ukažem na jednu veliku opasnost, jednu veliku prevaru koju mu je ovih dana pripremila Vlada Srbije, a naravno iskoristiću i prisustvo ministra finansija.
Naime, Vlada je, ako se ne varam, prekjuče garantovala uloge građana u bankama do 50.000 evra. To je povećanje od nekih 17%, jer je pre toga garantovani ulog iznosio oko 3.000 evra. Dakle, pitam vas odakle toliki novci jednoj siromašnoj državi, u kojoj nema investicija, ima samo lepih želja, u zemlji u kojoj nemamo dinara za osnovne socijalne stvari, planiraju se raznorazni koridori, putevi, i sve to izgleda u svrhu neke kampanje koja još uvek nije nažalost predizborna?
Dakle, mi smo 17 puta jača država od SAD, od kojih je sve ovo, tako izgleda po ovoj meri Vlade, i počelo. Te SAD su izazvale ovaj finansijski fijasko, ali u svojim ekonomskim razmišljanjima oni nisu otišli dalje od povećanja garantovanog uloga od sedam ili osam puta, ako se ne varam.
Znači, mi smo sa 3.000 skočili na, tako kažem, abnormalnih 50.000 evra. Dakle, to je po mom sudu jedan običan blef, pravi kartaroški pokušaj Vlade da se spasi od onoga što su nam Amerikanci tako lepo upakovali, a o čemu smo izvešteni kao o nečem marginalnom, nečem što nas neće ni dotaći. Međutim, taj cunami i te kako izgleda da udara u obale Srbije.
To se sve dešava u zemlji koja nema nikakvu ekonomsku politiku nažalost, u zemlji u kojoj se ekonomska politika sastoji u veštačkom kursu dinara, koji je takođe ozbiljna pretnja građanima, naročito onima koji su uzeli kredite. Naravno, tri minuta me ograničavaju da to malo detaljnije objasnim, ali mislim da je većini to jasno.
Znači, ako neko ima platu 100.000 dinara, po ovom sadašnjem kursu, vraća kredit od recimo 30.000 dinara, a ako dinar ikad ode na pravo tržište, taj kredit će biti puno veći. Da li je tako, gospođo? Mislim da me gledate s razumevanjem. Nadam se vašem objašnjenju, ali pošto moje tri minute upravo ističu, neću da oduzimam više vremena, pa ću se javiti ponovo. Hvala.

U vezi člana 100. i 226.
U prethodnom izlaganju, poštovani građani, direktno sam se obratio prisutnoj gospođi ministar.
Gospođo ministar, kada to kažem, koristim se ispravnim srpskim jezikom, to je gramatički pravilno, ovo ministar u muškom rodu. Zamislite kako bi bilo da vam kažem gospođo ministarka, to bi bila onda gramatika gospođe prisutne Čomić i onda biste se vi naljutili, rekli bi - pa nisam ja Nušićeva Živka. Znači, srpski jezik je vrlo precizna stvar, s njim nema igranja i ne trebaju nam zaista ove evropske novotarije.
Dakle, stao sam kod veštačkog kursa dinara, što je u stvari jedini instrument kojim raspolaže ova vlada u suzbijanju inflacije, koja je u ovom trenutku, ako se ne varam, negde oko 11%, međutim dosezala je i čitavih 16%. Koliko vi kažete? Dobro, možemo o tome i malo kasnije.
Ono što je indikativno u celoj ovoj priči je to da guverner Jelašić koristi samo anesteziju prema ovom narodu govoreći mu da neće ništa da se desi, da ova nepovoljna kretanja u svetskim bankama neće na nas da imaju nikakvog efekta, a pri tom se ne usuđuje da uzme Vladu u usta, da kaže recimo da je došlo do prekomerne budžetske potrošnje, što se može nazvati čak i divljanjem u pojedinim slučajevima, da nema nikakvih investicija, da je privatizacija potpuni promašaj itd.
Znači, guverner Jelašić je otprilike sam sebe ovim izjavama srozao na nivo onog vodoinstalatera koji je nedavno u Kuršumliji izabran za direktora Javnog preduzeća Vodovod i kanalizacija. To je naravno uradila leva strana, ona je dovela do takvog izbora, takvog čoveka je dovela građanima Kuršumlije.
Dakle, ovde je potpuno pobijena jedna teza koju smo čuli od ministra Dinkića da je guvernersko mesto nepartijsko, da je to čovek koji je nezavisan itd. Ovim svojim postupkom, ovim svojim javnim nastupima, on dokazuje i te kako da je i on oruđe Vlade i da narod ovde nema nikome da veruje, najmanje Narodnoj banci.
Dakle, da se ne bih previše rasplinuo u svemu ovome i da ne dođemo do nečeg konkretnog, ipak ću da sve to sublimiram u samo jednu tačku.
Voleo bih da mi gospođa ministar odgovori: odakle nam pare, ovoj državi, ovoj vladi, da garantujemo 50 hiljada evra uloga građanima koji su imali tolike uloge, mada ih je jako malo.
Biću fer pa neću da načinjem neke druge teme, a to mi ni vreme ne dozvoljava, na primer, bilo bi zanimljivo da nam odgovorite šta se to dešava sa cenom goriva u ovoj zemlji, jer poznato da je barel nafte na svetskom tržištu nedavno pao na polovinu one enormne cene koja je iznosila, čini mi se, 144 dolara. To je bilo negde polovinom ove godine.

Gospođo Čomić, malopre se javio moj kolega u vezi sa članom 100. Ja se takođe javljam ovog puta da reklamiram povredu ovog člana Poslovnika, stav 3, u vezi sa drugim članom. "Narodni poslanik je", citiram, "dužan da navede koja je odredba Poslovnika po njegovom mišljenju povređena, da je citira i obrazloži u čemu se sastoji povreda, s tim što može govoriti najduže tri minuta, pri čemu se ne računa vreme potrebno za citat". Taj treći stav glasi: "Predsednik Narodne skupštine je dužan da nakon toga da objašnjenje". Ovde je akcenat na ovome "nakon". Ja mislim da kolega Stevanović nije bio dovoljno eksplicitan, pa ga možda niste razumeli.
To da vi ne poštujete baš ovaj stav najbolje se videlo kada je narodni poslanik Momir Marković govorio. Dva-tri puta ste ga grubo omeli pritiskajući, pretpostavljam da je crveno, dugmence koje se nalazi ispred vas. Dakle, donosite zaključke pre nego što čovek završi rečenicu. To je onaj isti sistem po kojem haški inkvizitori isključuju našeg predsednika – kada god im se ne sviđa ono što on govori, pritisnu spasonosno crveno dugmence.
Vi, gospođo, nemate pravo da donosite zaključak dok me ne saslušate, kao i bilo kog poslanika. To su osnovne pretpostavke demokratije. Vi citirate članove napamet, znate ih. Eto, ja u svojoj skromnosti uvek ovu knjižicu nosim sa sobom i zato što je redovno čitam ne promaknu mi ovako važne rečenice, ovako važne reči. Ova reč "nakon" ovde, koja je doslovno podvučena, veoma je važna i nije slučajno stavljena u ovu sveščicu.
Takođe koristim ovu priliku da skrenem pažnju javnosti na to da je život našeg predsednika ugrožen, a mi smo, kao članovi SRS, dužni da opetovano ponavljamo i ponavljamo šta se sa njim dešava. Zašto? Pa, on je predsednik naše stranke. Stranka bez njega ne funkcioniše, nije kompletna. Svi vi ovde, iz svih ostalih stranaka, imate svoje predsednike, živi su, zdravi su i u Beogradu su. Naš predsednik je u Haškom tribunalu, u kazamatu, šest godina, spremaju se da mu oduzmu život, i mi treba da ćutimo? To je, gospodo draga, neprirodno; mi nećemo ćutati sve dok ta stvar ne bude isterana na čistinu i dok njegov život ne bude siguran.
Moram da kažem ovom prilikom da Tomislav Nikolić nije neobrazovan čovek, nije naivan čovek. Ako je citirao neke zapisnike sa sednica tima za odbranu, ne verujem da je to učinio slučajno, baš zato što je on obrazovan čovek; zna on da to mora povući konsekvence. Svaka njegova odbrana da je to urađeno u nastupu žuči ili bilo kakvog drugog raspoloženja jednostavno pada u vodu. Morao je svoje emocije da stavi u drugi plan i da to ne uradi. Hteo je, možda, da dokaže neku svoju istinu, ali tim postupkom je samo dokazao da ima nameru da naudi našem predsedniku.
(Predsedavajuća: Tri minuta i trideset sekundi.)
Hvala, i nadam se da ste me ozbiljno shvatili.

Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, obraćam se, pre svega, vama. Vi ste ovde prvi među jednakima i zaista snosite za novonastalu situaciju možda i najveću odgovornost.
U ovoj skupštini se desila jedna vrsta državnog udara, ali vrlo podmuklog, podlog državnog udara. Preciznije rečeno, to je udar na demokratiju, a demokratija je najviši princip, možda i najveće dostignuće ljudske civilizacije. Taj podmukli državni udar se u jeziku naših medija, prilično prihvaćenom, ali ovaj put nekorišćenom iz očiglednih političkih razloga, zove - preletanje.
Desilo se da je jedna grupa poslanika SRS izmislila neku novu organizaciju, partiju, i napustila naše poslaničke redove. Vi niste reagovali. Mi sa ove govornice upozoravamo šta se dešava, da je u pitanju...
(Predsednik: Gospodine Mihajloviću, ne držite se dnevnog reda. I dalje ste na sadržaju na kojem ste bili.)
Ja se i ne držim dnevnog reda, javio sam se po povredi Poslovnika.
(Predsednik: Dozvolite samo da vam najpre izreknem sugestiju. Rekli ste da je povređen član 226.)
Ne, rekao sam čl. 104. Molim vas da mi dopustite da završim.
(Predsednik: Molim vas, vi i dalje govorite o sadržajima vezanim za mandate. To je bila tema kojoj je bio posvećen ceo dan, na vaše insistiranje.)
Gospođo, moram da vas upozorim, kao što sam sada govorio o nekim osnovnim principima i dostignućima ljudskog roda, moram vam reći da ta demokratija ne bi bila moguća bez oratorstva. Oratorstvo je tehnika u kojoj mogu da počnem da pričam o cveću, a da završim sa poznatom rečenicom - Kartaginu treba razoriti. Dakle, vi mene morate da pustite da ja stvar završim, pa da onda donesete presudu.
Kažem vam, ovde se radi o povredi demokratije, ataku na demokratiju, atentatu. Ništa što radimo u ovoj skupštini nije validno dok ne vratite mandate SRS-u. Suština je u tome, gospođo, da vi treba da branite demokratiju. Radikali vam se možda i ne sviđaju - ne možda, nego sigurno – ali, demokratija treba da bude ta vaša ideja vodilja zbog koje ste na kraju krajeva tu. Vi ništa niste uradili, ignorišete nas, od prvog dana, a naročito po ovom pitanju.
Znači, ljudska prava ne smeju - tako bi trebalo da izgleda taj vaš novi zakon - da se povređuju, ali u zagradi: svima, osim radikalima. Toliko, gospođo Slavice Đukić-Dejanović.

Poštovani, da ne budemo u dilemi, ne razgovaramo mi ovde samo o smrti Ranka Panića, o jednoj tužnoj činjenici. Izgleda da u ovoj skupštini pričamo najviše mi, srpski radikali, ako ne i jedini. Ovde se radi o policijskoj brutalnosti, prekoračenju ovlašćenja, nečemu sa čim su se još poodavno suočila i obračunala razvijena demokratska društva.
Da li mi živimo u totalitarnom režimu, u kom vladajuća partija manipuliše policajcima u svrhe koje njima odgovaraju?
Nemojte nikada zaboraviti da je Ranko Panić poginuo na mitingu koji je organizovan povodom hapšenja dr Radovana Karadžića. To je jedna od činjenica koja se zamagljuje ovim nazoviizveštajem na 15-16 stranica koji je pred nama. Naravno, potpisnici ovog izveštaja su iz petnih žila pokušavali da dokažu kako je Ranko Panić, verovatno, nisu se usudili to da kažu otvoreno, ali između redova to probija, sam kriv za svoju smrt, od opisa majice u kojoj je bio, pa nadalje, sve do ona dva vinjaka koja je popio kada se vratio kući. Sve je bitnije od onoga što se, u stvari, desilo.
Potpisnici, ponavljam, ovog izveštaja su mislili da su postupili pametno i da su zaštitili svoju profesiju ili one svoje nalogodavce, o kojima sam već govorio, iz vlasti, naravno. Međutim, tu se jasno vidi da se radi o jednoj velikoj prevari. Oni otkrivaju u svemu ovom svoju nesposobnost, svoju neprofesionalnost.
Znači, da se razumemo, ne govorim ja o policiji kao struci koju je zahvatila potpuna dezorijentacija. Ima tu ljudi koji su završili policijsku akademiju zbog osećaja pravde, pozornika koji su, zaista, osetljivi na nepravde, poštenih ljudi koji rade svoj posao. Očigledno, ima i ubačenih, koji su tu zbog partijske pripadnosti i koji rade sve osim svog profesionalnog posla.
Evo ko su ti ljudi. Mislim da bismo mogli da saznamo i njihova imena. To su ona dvojica koji su izgubili svoje značke, a to piše u ovom izveštaju, gde je pobrojano šta je policija izgubila od materijalnih sredstava: štitove, palice, dve značke i jedan službeni pištolj. Ne vidimo šta se kasnije desilo s tim pištoljem, da li je on pronađen, da li je u rukama policije. Osim toga, pravi profesionalci, pravi policajci znaju da nema ništa nečasnije nego kada jedan policajac izgubi svoj pištolj ili svoju značku. Ako nije u stanju to da sačuva, kako će da sačuva građane?
Sve ovo nedvosmisleno govori o tome da je nekom bilo stalo da skup koji je organizovala SRS propadne na ovakav način, u jednom delirijumu opšte tuče, da se stvori opšte nezadovoljstvo u narodu, pa i razočaranje. Međutim, vaša zavera, gospodo iz DS-a, lako je uočljiva. Zaista stoji ona konstatacija koju je iznela moja koleginica Vjerica Radeta – da se radi o jednoj režiji, i to veoma lošoj, režiji DS-a.

 Žao mi je što gospođa Slavica Đukić-Dejanović nije ovde, jer se moje primedbe odnose na njen rad u Skupštini. Javio sam se povodom povrede člana 100, kojeg ona uništava od prvog dana svog štetnog rada u ovoj skupštini.
Citiraću ovaj član, a vi znate da to ne može da mi uđe u ova tri minuta koja su mi dozvoljena. U članu 100. piše - narodnom poslaniku koji želi da govori o povredi ovog poslovnika, predsednik Skupštine daje reč odmah po završenom izlaganju prethodnog govornika; narodni poslanik je dužan da navede koja je odredba Poslovnika, po njegovom mišljenju, povređena, da je citira i obrazloži u čemu se sastoji povreda, s tim što može govoriti najduže tri minuta, pri čemu se ne računa vreme potrebno za citat.
Ono gde smatram da gospođa Slavica Đukić-Dejanović greši - predsednik Narodne skupštine je dužan da nakon toga da objašnjenje; ako i posle objašnjenja predsednika Narodne skupštine narodni poslanik ostane pri tvrdnji da je Poslovnik povređen, Narodna skupština će, bez pretresa, odlučiti o tom pitanju u danu za glasanje.
Svi smo svedoci da gospođa Slavica Đukić-Dejanović nijednom se nije udostojila da odgovori bilo kojem poslaniku opozicije, a kamoli da sve to dođe do dana za glasanje, što čisto sumnjam. Vi ste, bez obzira na sve naše primedbe, ipak poštovali ovu proceduru i dajete nam odgovore. S tim odgovorima mi možemo biti zadovoljni, uglavnom nismo, ali poštujete proceduru.
Naravno, to sve ide po našim leđima, kao kada ste nas opominjali da dobacujemo, pa čak prozivali one koji dobacuju. Sada vas pitam - zašto gospodina iz prvog reda, sa značkom bokserskog saveza, neka uzdignuta pesnica preteće, ne opominjete zašto nama dobacuje. Konkretno, meni je dva tri puta dobacio. Je li to selektivna pravda?
To je ista ona pravda kakvu smo videli u 13,45 kada je gospođa Slavica Đukić-Dejanović iskoristila crveno dugmence i prekinula izlaganje Nataše Jovanović, potpredsednika Skupštine. Da li mi to prisustvujemo uvođenju neke nove demokratije, selektivne demokratije?
Da li u tom pravcu ide izjava gospodina premijera Cvetkovića, koji je rekao i ostao živ posle te izjave, da opozicija ugrožava vitalne državne interese? Da li to on poziva na linč opozicije? Da li je njegovo rešenje da nas sve zatvori ili još gore, ili za njega bolje, da nas sve pobije, pa da ovde ima mir božiji, da sprovodi sve odluke koje su njemu pale na pamet? Da li bi vama možda olakšalo da Vojislav Šešelj počini u Haškom tribunalu samoubistvo, da to isto urade i Ratko Mladić i Radovan Karadžić.
Gospodo, drugačije ne mogu da razumem ovu vašu žurbu za usvajanje ovog slavnog SSP sporazuma, što god da to znači. Svi smo mi ovde problem zato što ste vi sebe sami doveli u vremenski tesnac. Izvinite, vi ste dužni da ovom narodu, pre svega, koji je slobodu okusio nedavno, posle 50 godina diktature, objasnite šta je demokratija, a vi radite upravo suprotno.
Vaš Boris Broz izađe na televiziju i kaže kako je za narodne interese štetno ako vlast bude podeljena, na republičkom nivou ako bude žuto preduzeće, a ako slučajno u grad Beograd dođu srpski radikali. To je njegovo poimanje demokratije. Sebi je uzeo pridev - DS. Zar nije demokratski da građani sami odlučuju na kom nivou mu šta odgovara? Možda mu mi odgovaramo u opštini Zemun, a ne odgovaramo u opštini Stari grad, Palilula...
(Predsedavajući: Četiri minuta.)
... a da opet na republičkom nivou glasa za neku treću, petu partiju. Demokratija je ono što propiše vaš Boris Broz.
Vi ste vrlo štetna pojava u ovom srpskom narodu, vi koji sebe zovete demokratama, a ne znate šta je to uopšte demokratija.

Gospođo Slavice Đukić-Dejanović, zaista se vama obraćam, ne obraćam se gospođi Pešić. Vi ste moju poštovanu koleginicu, prijateljicu Vjericu Radetu dva ili tri puta prekinuli u nameri da je opomenete, valjda zbog nepristojnosti ili čega već. Međutim, pokazali ste više nego dozvoljeni prag tolerancije kada je gospođa Pešić upotrebila zaista nepristojne reči obraćajući se mom uvaženom kolegi i čoveku kog mnogo poštujem, gospodinu Peleviću. To je nepristojno ne samo zbog gospodina Pelevića nego i zbog srpskog naroda koji prati rad ove naše skupštine. Ovim njenim rečima je ugroženo dostojanstvo ovog visokog doma.
Dalje, želeo bih da opomenem srpsku javnost da u narednim danima zaista očekuje ovakve istupe gospođe Pešić, Nataše Kandić i njima sličnim. O čemu se radi? One pokušavaju da isprovociraju nas Srbe, običan srpski narod, da učinimo nešto recimo agresivno posle ovakvih njihovih reči, da bi onda pokazali prstom na sebe kao žrtve i na nas kao dželate.
Još jedna primedba, u stvari jedina prava, žešća primedba na obraćanje gospođe Vesne Pešić. Naročito mi je u njenom govoru zasmetalo kada je rekla: a sada u Haškom tribunalu radi to isto. Da, gospođo Pešić, on to zaista radi, bori se za srpski narod. U toj rečenici vidim šta je vama zaista zasmetalo. To što nije, kao ostali haški optuženici ili bolje rečeno osuđenici jer su osuđeni čim uđu u tu sudnicu, legao i svojim dželatima podmetnuo vrat. Nije se predao u ruke advokatima. To mu nije namera i to neće učiniti. Budite sigurni da će odbraniti srpski narod. Toliko.

Poštovani, kao što je rekao uvaženi gospodin general Delić, ova stvar je apsolvirana još prošle godine. Tada nam je vlast dokazala, nažalost, da u Srbiji još uvek postoji podvižnički slugeranski mentalitet, koji je ostatak jednog otomanskog razmišljanja orijentalnog mentaliteta. Naime, vlast je već tada uradila ono što je od nje zahtevala EU. Sklonila je našu vojsku sa naših granica.

Sada prisustvujemo, u okviru ovog člana 5, koji se odnosi na Ministarstvo unutrašnjih poslova, finalizaciji jednog posla, koji je zahtevan i bespogovorno izvršen od strane sadašnje žute vlasti. Naime, ovo je materijalizacija onoga što sam ja nazvao orijentalnim mentalitetom, ali ne postoji ona samo u ovom našem materijalnom praktičnom svetu. Ona je i u onom simboličkom i pomalo iracionalnom svetu.

Boris Tadić je hteo da za sutrašnji dan organizuje tu svoju proslavu, promociju Vlade. Nažalost, to je dan koji je veliki nacionalni praznik u SAD, dan njihove nezavisnosti, dan kada su proglasili otcepljenje, davne 1776. godine od britanske krune. Dan njihove nezavisnosti trebalo je da bude dan naše zavisnosti. Nadam se da se to neće desiti baš 4. jula. On će proglasiti svoju vladu, ali najverovatnije nešto kasnije.

Dakle, taj podvižnički mentalitet iz simboličkog i materijalnog sveta preslikan je u ovom članu 5, a naš amandman, kojim želimo da popravimo ono što je moguće popraviti, odnosi se na zamenu izvesnih reči. Naime, tražimo da se reči: "bezbednost državne granice i kontrolu prelaska granice i kretanja i boravka u graničnom pojasu" zamene samo sa tri reči: ''kontrolu prelaska granice'', da policija kontroliše prelazak granice.

Kao što nam je poznato, otkad je Srba i Srbije i otkad je naše nezavisnosti, srpsku granicu su branili najhrabriji srpski vojnici graničari. Znate da je jedna od najpopularnijih slika Đure Jakšića baš posvećena ovom rodu srpske vojske. Radi se o slici koja je imala uporište u stvarnosti, radi se o trojici srpskih graničara koji su se borili 24 časa protiv turske čete koja je pokušala da upadne na srpsku teritoriju. Ta četa je brojala preko sto vojnika, ali oni nisu prošli. I u današnje vreme, devedesetih godina, imali smo granične jedinice kojima smo se mogli ponositi, kakvih nije bilo ni u Evropi, a kamoli u našem bližem okruženju.

Te jedinice, a to bi sigurno general Delić znao bolje da objasni nego ja, podvrgnute su specijalnoj obuci posle velikih provera koje su ti vojnici pojedinačno prolazili. Naravno, EU je udarila, kada je vojska u pitanju, prvo na ove jedinice koje su ujedno bile u onom prvom ešalonu, koji je mogao da brani ovu zemlju. To je jedan sračunati NATO udar na bezbednost Srbije. Tome prisustvujemo svaki dan i svedoci smo svakodnevnog uništavanja srpske vojske i njenih resursa.

Ono što je ironično u celoj ovoj priči, jeste da je tu prvu grupu naših policajaca obučenih za čuvanje granice obučavao jedan britanski mornarički oficir koji im je predavao o čuvanju granice, ali naravno sa aspekta kapetana jednog plovila. Nije znao da odgovori ni na jedno pitanje koje su mu postavili naši policajci jer, naravno, on o kopnenoj granici ne zna ništa.

U čemu je najveći problem prihvatanja ovog člana, onakvog kakav je, bez uvođenja ovog našeg amandmana? On je pisan za jednu lepu, mirnu, srećnu zemlju, kakvih je dosta danas u ujedinjenoj Evropi. To su zemlje koje se graniče sa Andorom, Luksemburgom, Monte Karlom.

Nažalost, mi se graničimo s jednim divljim plemenom. Oni su se spustili na Kosovo, okupirali ga, proterali srpski narod. Izbili su na granicu civilizacije srpskog naroda. To je divlje pleme kojim upravlja neviđen narko kartel u kojem bi Pablo Eskobar bio verovatno najviše kurir, ne bi mogao da dobije bolje radno mesto. To su ljudi koji su zločin usavršili, koji trguju ljudskim organima, kojima ništa na ovoj zemlji nije sveto, najmanje Srbi, a bogami ni njihovi sopstveni sunarodnici.

Protiv takvih varvara mi treba da se borimo, s njima smo suočeni i nikad ne znamo kada će oni preći ovu granicu civilizacije koju mi opet, ponovo branimo. Zaista moramo na tim granicama da imamo visokoobučene, visokosposobne, ideološki zaista opredeljene vojnike, patriote kojima nije teško da za svoju otadžbinu daju svoj život.

Tu nailazimo na jednu veliku koliziju. Naime, policija je, po prirodi stvari, da to pojednostavim, grupa ljudi koja je vezana za jedno određeno stanište. Gledamo to potpuno laički. Znači, to su ljudi koji brinu o sigurnosti i bezbednosti u jednom gradu. Šta će se desiti ako ih izmeštamo, ako ih stalno prekomandujemo sa jedne granice na drugu? Vojnici, kada se opredeljuju za ovaj zanat, znaju da im je kuća tamo gde im otadžbina odredi, oni s tim nemaju problem.

Još jedna veoma bitna stvar. Svaki vojnik, a naročito srpski vojnik, jeste pomalo i ratnik. To je veoma bitno kada se neko opredeljuje za vojni poziv. Zato smo, između ostalog, imali vojsku koja je jedina u svetu imala komandu: ''Za mnom!''. Poslednji put je, levoj strani budi rečeno, takvu komandu izrekao Ratko Mladić, kojeg sigurno nikada nećete uhvatiti.

U drugom delu ovog člana 5, koji se odnosi na Ministarstvo unutrašnjih poslova, tražimo da se iza reči: "propisa o izbeglicama" dodaju reči: "registar udruženja građana". To znači da policija bude ta koja će da upisuje i vodi računa o ovom registru.

Pod udruženjima građana, što je veoma širok pojam, danas se u Srbiji pojavljuje mnogo raznoraznih organizacija, koje su od svojih političkih opredeljenja napravile unosan biznis. Dakle, policija je jedina institucija u ovom društvu koja ima mehanizme da kontroliše koga to upisuje i, kada ga upiše, da ga drži pod stalnom kontrolom, izvesnim vidom kontrole.

Naravno, taj registar se nalazi, ako se ne varam, u nadležnosti Ministarstva rada, koje se bavi ovim pitanjem isključivo birokratski. Upišu ih i gotovo - oni su verifikovani, mogu da učestvuju u svim aktivnostima u ovom društvu.

Smatram da je krajnje vreme da se u ovu oblast uvede red, da vidimo da li su te humanitarne organizacije zaista humane, da vidimo da li su te ''Žene u crnom'' zaista udovice i da li su u crnom. Dakle, krajnje je vreme da se u ovu oblast uvede red, a jedina institucija, ponavljam, koja bi to mogla da uradi je Ministarstvo unutrašnjih poslova.