Po Poslovniku.
Gospođo Dejanović, ministar vređa dostojanstvo Narodne skupštine, a vi se smeškate blagonaklono. Znate, ne može ministar da kaže – da čak i među nama ima pametnih. To je uvreda za ceo Parlament, uvreda za našu poslaničku grupu, to nema smisla! Poslanik može ministra da upoređuje sa ministrima koji su bili pre njega. Ministar ne može da vređa poslanika. Ili naučite gospodina Šutanovca šta je Narodna skupština ili recite da predsednik Vlade pošalje nekog drugog da obrazlaže zakon.
Uostalom, kako se u to razume gospodin Šutanovac, ovaj zakon je mogao da brani bilo ko, kao što i ovde dolazi svako, pa brani svakakav zakon. Uopšte ne dozvoljavam da jedan ministar ovde kaže – da među nama ima i pametnih. Molio bih ga da izdvoji one koji nisu pametni, pa da znamo šta je njegov vrednosni sud. Na ivici je sukoba, na ivici je da sad tog čoveka uvredim kako umem samo da bih mu odgovorio i da bih mu pokazao da i mi umemo da se branimo.
Ili nas vi odbranite, gospođo Dejanović, ili od ove Skupštine nema ništa ako ovde može svaki ministar da dođe i da nas vređa, i vi da se tome smeškate, pa čak možda da i odgovorite u tom tonu, imate običaj i vi, međutim, izabrao vas je narod i ne želim sa vama o tome da polemišem. Ali, onoga koga su izabrali poslanici on ovde ne može da razdvaja poslanike na one koji su ga izabrali i na one koji ga nisu izabrali, jer su sad tobož pametni oni koji su ga izabrali, a uopšte nisu pametni oni koji ga nisu birali.
Molim vas, postoji nekoliko ministara, koji nas ovde strahovito vređaju. Ovaj ministar ovde misli da je sa svojih 120 kila najjači na svetu. Pa mu recite da to još uvek nije definisano, koja je idealna težina za čoveka njegove visine. Mislim da ima previše težine na mestima gde mu to nije potrebno. (Aplauz.)

Koristim vreme poslaničke grupe za amandmane i dobro je što ministar nije tu, a tu su ljudi koji su radili ovaj zakon, pa bih hteo da im ukažem na to da je prepoznatljivo šta su hteli ovim zakonom i da je na njima odgovornost a ne na ministru, pošto je i sam priznao da je okružen izuzetno stručni ljudima za ovu materiju.
Zakon je tako napravljen da se eliminišu UN i Narodna skupština, u meri u kojoj je to moguće. Zato on predviđa nekakav godišnji plan koji odobrava Narodna skupština i mnogo izuzetaka od Godišnjeg plana o kojima će odlučivati Ministarstvo, Vlada i predsednik Republike na osnovu njihovog predloga. Zanimljivo je šta su izuzeci. Predlagači tvrde da je moguće Godišnjim planom predvideti član 2. ovog zakona, ali da treba izuzeti tačke 2), 3). i 5), pošto bi moglo da se desi da zatrebaju naše snage iako nisu predviđene Godišnjim planom, pa treba brzo reagovati. Skupština je statična, teško se saziva. Najlakše je sazvati ministre i doneti takvu odluku.
Šta sada biva? Za tačku 1), koja se odnosi na operacije posle rata, mada mi nije jasno kako razdvajate reči ''očuvanje i održavanje'' mira u svetu, gde ste našli tu logičku razliku između te dve reči, ali, neka bude, za očuvanje, održavanje mira u svetu posle rata, znači da se očuva mir, vi tražite Godišnji plan. A, za ''sprečavanje sukoba i uspostavljanje mira'', znači, za rat, ne tražite godišnji plan. Šta znači uspostavljanje mira? Vi se mešate u oružani sukob koji postoji, da li između plemena, država, političkih stranaka koje se u mnogim državama u svetu biju oružjem, nije bitno, ali vi bez Godišnjeg plana hoćete da učestvujete u akcijama uspostavljanja mira. Kako se mir uspostavlja? Tako što se prekida rat.
Tamo će da putuju naši dobrovoljci, profesionalni pripadnici Vojske. Nađite mi jednog oficira kome ćete da predložite da bude u tim snagama, a on sme da odbije! Šta ga čeka posle? Da li ga čeka da direktno sa čina potpukovnika dobije čin general-majora ili general-pukovnika? Da li ga čeka ikakvo unapređenje? Da li ga čeka ikakva vojnička karijera, ako odbije da učestvuje u operacijama, a zakon rekao da je to njemu na volju i da ne može da bude kažnjavan, niti, pak, posebno nagrađivan ako učestvuje u tim operacijama?!
Zatim, ako je Vladi dato pravo da upućuje pripadnike MUP, osoblje civilne zaštite itd, u stavu 3. istog člana kažete – da Vlada može da odobri učešće i drugih snaga odbrane u humanitarnim operacijama koje nisu predviđene Godišnjim planom upotrebe. Čak i one izuzetke iz člana 2. stava 1. po tačkama 2), 3). i 5). i njih eliminišete time što Vladi dajete direktno pravo da odluči bez Godišnjeg plana o upotrebama drugih snaga odbrane, znači i Vojske, mimo civilne službe, mimo civilne zaštite, mimo Ministarstva unutrašnjih poslova, i to zašto? Kaže – zbog pružanja pomoći civilnim organima u kriznim situacijama. Kakva je ovo formulacija?
Šta znači krizna situacija za civilne organe? Na primer, Vlada Srbije je civilni organ, zapašće u kriznu situaciju, izaći će narod na ulice – hoće li neka druga vlada na osnovu ovakvog zakona, ili, sada, prebacite to na neku drugu zemlju čijoj bi vladi zatrebala takva pomoć, hoće li Srbija u takvu zemlju, da bi pružila pomoć civilnim organima u kriznim situacijama, da pošalje naše snage, čak i druge snage odbrane?
Tako ste preširoko postavili ovaj zakon da nemate nikakav izuzetak. Sve zavisi od dva ministra i jednog predsednika Republike. Ova skupština je kao u kompjuterskom jeziku, jednom petljom, jednom kopčom zaobiđena. Sada nas upućujete da donesemo zakon, a u tom zakonu piše da nas više nikada ni za šta nećete pitati, da ćemo samo da vam nekakav godišnji plan odobravamo ili ne, ali da to vama ne znači ništa, pošto ni za jednu operaciju u svetu koja nije predviđena Godišnjim planom – nećete morati da nas pitate.
A, sada mi recite – kako možete Godišnjim planom da predvidite krizu u svetu? Čemu će da služi Godišnji plan koji donesete, recimo, u decembru mesecu 2009. godine i vi, izgleda najpametniji na svetu, predvidite sve krizne situacije, sva žarišta, sva mesta na svetu gde bi moglo da dođe do potrebe za upotrebom ili će to biti samo okvirni godišnji plan – odobrava se upotreba. Šta ako izbije u nekoj državi gde niste mogli da pretpostavite da će da bude potrebe, onda se meša ministar i predsednik Republike.
Ovde pominjete, ne daj bože požar u Rusiji koji bismo mi otišli da gasimo. Taj ministar za vanredne situacije u Rusiji ima 500.000 zaposlenih ljudi u Ministarstvu za vanredne situacije. Uostalom, za takve situacije nikada nije bilo potrebno odobrenje Narodne skupštine. Ustavni stav o tome da smo privrženi evropskim vrednostima ne znači da smo privrženi članstvu u EU, niti znati da ćemo pod firmom ''evropskih vrednosti'' da izvršimo sve što od nas traži EU. Evropskim vrednostima privržene su mnoge evropske demokratije koje nisu u EU.
Još jedna stvar koja promiče, ali ne nezapaženo, a to je da mi treba da brinemo o interesima naroda. Pa, brinemo, svako na svoj način. Mi iz opozicije mislimo da je najveći interes naroda u Srbiji danas da ova Vlada padne, i mi o tome strahovito brinemo. Vi iz vladajuće većine mislite da je najveći interes da Vlada opstane, i vi o tome strahovito brinete. Nemojte nas da optužujete što imamo drugačije interes Srbije u biti.
Jer, nama nije više stalo do toga da gledamo korumpirane i kriminalizovane ministre! Nama nije više stalo do toga da ubijaju narod na ulici, a da nema nikakvih sankcija i kazni! Nama nije više stalo do toga da se Vlada enormno zadužuje iz dana u dan, mi smatramo da to nije interes Srbije! Nama nije više interes da Mlađan Dinkić bude deset godina ministar, da Božidar Đelić bude deset godina ministar! Naš interes Srbije jeste onaj koji mi ovde zastupamo.
Nemojte da nam namećete svoj interes, kao interes Srbije. Vi na to nemate pravo, inače se ovo ne bi zvala demokratija, onda bi ovo bila diktatura, pa bi ministar došao u Skupštinu, kao što je kralj Milan sazivao poslanike da izglasaju budžet, pa ih je posle vraćao u aps, dakle, došao bi ministar u Skupštinu pa bi rekao – državni i nacionalni interes je: to, to i to. Ko tako ne postupi biće uhapšen i kažnjen. Ali mislim da smo mi daleko od tog vremena. I u tom vremenu nismo ni bili otkako je višestranački sistem nastupio u Srbiji.
U to vreme ulazimo sada, kada su pod kontrolom svi mediji u Srbiji, kada glavni i odgovorni urednici dozvoljavaju da ih članovi upravnog odbora pitaju – zašto je novinar postavio takvo i takvo pitanje Tomislavu Nikoliću, a što ga nije pitao da li je još uvek četnički vojvoda, a što ga nije pitao dokle su zapadne granice Srbije?! To radi, recimo, gospodin Krle. To može da radi i Šule. A to može da radi i Šale. Vi tako imate te kratke, skraćene nadimke, a tako ogromnu moć.
Dakle, gospodine ministre, pežorativno ste govorili o svemu onome što je Vojska Srbije kroz vekove uradila i rekli da na tome ne treba ništa da se zasniva, nego da gledamo u budućnost. E, pa, sad mi recite, ne od ljudi koji sede oko vas, nego od svih današnjih oficira u Vojsci Srbije – hoće li jedan za vreme vašeg ministrovanja po bilo čemu dobrom da bude upamćen?! Hoće li jedan da uđe u knjige kao čovek koji je osposobio Vojsku?! Nije imao potrebe da ratuje, bogu hvala, ali je osposobio Vojsku da nas niko ne napada.
To očekujem od ovih oficira, da naša vojska bude sposobna da odvrati onoga ko hoće da nas napadne, da zna da će da ima gubitke, a ja znam da od mnogih ne možemo da se odbranimo, samo što mislim da ta spoljna politika oružjem prestaje više da se vodi u svetu. Samo što znam da imamo prijatelje u svetu i malo manje prijatelje, a da nas vi gurate…(Aplauz.)

Gospodine ministre, moja diskusija je bila posvećena zakonu i sasvim je jasno da vi taj zakon ne znate. I bila je veoma ozbiljna i to je intonacija, čini mi se, poenta mog sukoba sa vama u vezi ovog zakona. Baš mene briga šta vi mislite o istoriji Srbije. Baš mene briga da li ste vi ikada kao civil tamo o svom trošku otputovali da polažete vence ili ste čekali da vas vozi službeni avion. Mene to uopšte ne interesuje. Mene samo interesuje šta će biti sa ovim zakonom koji dajemo u ruke predsedniku Republike, Vladi i ministrima.
Vi ste tamo videli, pročitajte, negde peti, šesti, sedmi član, kaže – predsednik Republike odlučuje gde će da se upute naše snage, u skladu sa zakonom. Zakon mu kaže da u skladu sa tim zakonom, po osnovu nekoliko članova, uopšte ne mora da odlučuje u skladu sa zakonom koji je donela Skupština, nego sam, ja se toga bojim. Kome smo mi to dali u ruke? Gospodinu Tadiću? On je upropastio Vojsku kada je bio ministar odbrane. Vama, kao ministru? Sami ste rekli da ste okruženi stručnjacima, da niste dovoljno stručni u toj materiji, nego da ste menadžer odbrane. To podrazumeva da ćete i neki profit od toga da za državu izvlačite od tog slanja.
Zamolio bih vas kada odu, recimo, naši vojnici u sastavu norveškog bataljona, pa dobiju norveške uniforme, da bar odobrite Norveškoj da im daje i njihove plate. Vi niste to odobrili. Tamo u Čadu ljudi ne prepoznaju da li su to Norvežani ili Srbi, a oni vide kada prime nadoknadu na kraju meseca koliko je primio Norvežanin za to, a koliko on. Što tako ponižavate naše ljude? To dvostruko ponižavanje. Nosi tuđu uniformu, a prima ovu malu srpsku platu!
Dakle, samo vas molim da brinete o vitalnim interesima Vojske i pojedinca u Vojsci, da se ne bavite velikom politikom. To mesto nije predviđeno za visoku politiku. To mesto je predviđeno za brigu o Vojsci, o svakom pojedincu i za onima za koje vi kažete da nisu deca, jesu deca. Kada vam porastu ta deca, kada se oni budu oženili, kada budu imali svoju decu, shvatićete u stvari koliko su to deca. Nemojte da ih surovo ograničavate na 18 godina, kada prestaju da budu deca. Za jednog dobrog roditelja dete nikad dovoljno ne odraste, za jedno dobro dete roditelj nikada nije mnogo star. Ja to tako ne gledam, gledam onako kako se gledalo kod mene u selu vekovima.

Gospođo Đukić – Dejanović, parafrazirao sam Izveštaj Evropske komisije i OEBS-a. Zašto njih ne opomenete da ruše ugled Vlade? Oni kažu da se nismo izborili sa ''mitom i korupcijom''. Oni kažu da je sadašnji izbor sudija, predviđen izbor sudija, osnov da se direktno utiče na sudstvo, da bi se zaštitili moćnici. Oni su te loše konstatacije izneli, ja sam ih samo preneo.
Ne pripadam grupi ovih mladih poslanika koji se nisu bavili politikom u vreme kada je SPS bio na vlasti, pa se drznu, usude se da kažu da je tada opoziciju predvodila DS, što apsolutno nije tačno. Predvodila ih jedna druga, njihova politička stranka, oni joj to sada izgleda, bacaju pod noge.
Molim vas, ako je opšta konstatacija koju nam iznose oni koji su zaduženi da nam pomognu da sprovedemo demokratiju i da uredimo državu kao pravnu i pravednu, ako je opšta konstatacija da u tome nismo daleko otišli i da postoje veliki problemi, i da je korupcija veliki problem, izvinite, a ko je to korumpiran u Srbiji? Šofer autobusa ili Vlada? Ko to može da bude korumpiran? Onaj od koga zavisi hoće li čovek da posluje ili neće, hoće li da bude u zatvoru ili neće, hoće li moći slobodno da iznosi svoje stavove ili neće?
Dakle, nemojte, izvinjavam se, nisam uzeo za zlo tu vašu konstataciju, samo vam kažem da je mene najlakše optužiti. Najlakše je meni izreći sankciju i kaznu i sve, ali kada dođu oni tamo koji odlučuju o tome dokle smo mi stigli, što njima ne kažete – nemojte da nam rušite ugled, nije tačno? Što njima bar jednom ne odgovorite bar jedan ministar, što im nije rekao, evo, Evropskoj komisiji, da to nije tačno? Da smo mi otišli mnogo daleko, nismo otišli, gospođo Đukić – Dejanović, zahvaljujući ovom parlamentu. (Aplauz.)

Ja sam namerno, zlonamerno, pogrešno protumačen. Upozorio sam na iste ove članove, gospođo Kolundžija, samo sam ih gledao iz svog ugla. Ne kažem da vi niste možda u pravu iz vašeg ugla, ali hoću da ponovim još jednom. Dakle: "Predsednik Republike, na osnovu odluke Narodne skupštine, u skladu sa zakonom, odlučuje o upućivanju pripadnika Vojske Srbije".
A ovaj zakon kaže da predsednik Republike ne mora da pita Narodnu skupštinu, u slučajevima iz člana 2. tačke 2), 3) i 5), zato što nisu predviđene Godišnjim planom. To su iznenadne prilike u kojima predsednik Republike odlučuje, a ministar odbrane, potom, sprovodi odluku predsednika Republike. Dakle, nećete nas sazivati na sednicu Narodne skupštine za slučajeve iz člana 2. tačke 2), 3) i 5). Zakon to ostavlja, dakle, zakon to ostavlja na odlučivanje predsedniku Republike.

Replika gospodinu Miletiću.

Vi ste njega pitali na čije izlaganje replicira, a on vam nije odgovorio. Mislim da je na moje izlaganje.

Nije rekao na čije izlaganje ima repliku. I pošto sam ja glavni kritičar SPS iz tog vremena...

Samo bih da vas upozorim na povredu Poslovnika, pa molim da mi to vreme ne uračunate u vreme za diskusiju. Naime, za vas nismo grupa od 20 poslanika i u Poslovniku nigde nemate mogućnost da grupa narodnih poslanika podnese amandman.
Svaki poslanik za sebe podnosi amandman i vrlo pažljivo slušam kako čitate imena drugih poslanika iz drugih poslaničkih grupa, a nas krstite grupom narodnih poslanika.
Dakle, svako od nas ima i prezime, svako od nas je podnosilac amandmana, po Ustavu, pošto to prati sudbinu Predloga zakona, pa vas molim da ubuduće pročitate ta naša imena, neće vam biti mrsko, a ako ne možete vi neka čita neko drugi, ali da nas službe tako ponižavaju i da nas, narodne poslanike, nazivaju grupom, to vam zaista neću dozvoliti; ili ćete u Poslovnik uvesti da grupa narodnih poslanika podnosi, pa ćemo onda svi biti grupa, i poslanici DSS i poslanici DS, i naprednjaci će onda biti grupa, a da samo mi budemo grupa a ostali da budu poslanici po imenu i prezimenu, to zaista nema smisla, bez obzira na to koliko vaš predsednik trenutno ne može da spava zbog našeg postojanja.

Voleo bih da ste mi rekli do kog broja čitate podnosioce amandmana po imenu, a od kog broja su oni za vas grupa, pošto ovde u obrazloženjima pišete za neku poslaničku grupu imena svih članova grupe koji su podneli amandmane, a za vas smo samo grupa. Neću na to da se vraćam, vi koristite svoje vreme da držite ovde nastavu poslanicima koje ne možete u nešto drugo da ubedite. Mene nešto drugo interesuje.

Zar je vaša politička stranka u tako lošim odnosima sa nama da vas vređam kada kažem da mi držite nastavu? A, gde ste vi tu pronašli bilo šta uvredljivo ili bilo koju uvredljivu reč? Istovremeno, mene upućujete da treba da čitam Poslovnik i ne vređam se.
Molim vas da me pustite da pričam o Zakonu o vojsci, a da ne raspravljam sa vama, sa vama još niko nije izašao na kraj.

Dakle, ponavljam, ako ste vi čudni za nas 249, nije u nama problem, pre će biti da je u vama.

Da ste muškarac pomislio bih vam da vam žena ne da kod kuće da progovorite ni jednu jedinu reč, a ovako mislim da ste dama i da vam muž sigurno dozvoljava da sa njim raspravljate.
Molim vas, pustite me da govorim o Zakonu o vojsci, a da sada, recimo, ne progovorite ništa. Da li bi moglo to? Hvala.
Vidim da se Ministarstvo odbrane uči na greškama koje su činili oni koji su vodili Vojsku i Ministarstvo pre dolaska DOS-a na vlast. Zamislite da je neko rekao u vreme kada ste vi bili u opoziciji – zabranjuje se pripadnicima Vojske da učestvuju u raspravama, a oni sa vama sarađivali u tome kako će da se osnuje vlast, gde će koja jedinica da bude, kako će da se ponaša, odakle će da krene, ko će da odbije naredbu, ko će da prekine sistem veza, sistem komunikacija.
Ja uopšte ne sažaljevam te oficire kojima sada komanduju nepismeni političari za Vojsku i za odbranu, počev tu od Gorana Vesića, koji ih je nogom u zadnjicu isterivao iz Ministarstva odbrane. To se nastavlja i dan-danas. Sami su dozvolili, ne čuvaju dostojanstvo svoje službe. Sada ćete vi meni da kažete – da pod tim uslovima mogu da se školuju pripadnici Vojske Srbije u drugim vojnim akademijama, gde se raspravlja i o našoj vojsci i o našem sastavu, i o sistemu odbrane.
Sada ćete mi reći da je potpuno normalno da vi idete u Austriju na seminare i obuke, gde se raspravlja o našoj vojsci i sistemu odbrane, da je potpuno normalno da nam neka organizacija propiše koliko metaka da sahranimo u Jadranskom moru, u vreme dok smo imali izlaz na more, pre nego što ste došli vi na vlast. Dakle, što priliči Bogu ne priliči volu, otprilike biste to tako.
A šta vama tako smeta ako neki visoki oficir učestvuje u raspravi – o svemu, o učešću naših snaga u multinacionalnim snagama? Šta vam smeta dok učestvuje u raspravi, ako izvršava sva naređenja? Možda vam smeta da neko sada razmišlja na neki drugi način? Gde vam je sada Atlantski savez? Tamo ste svi bili rado viđen gost. O čemu su oni raspravljali, nego o Vojsci Jugoslavije, pa Srbije i Crne Gore i došli do Vojske Srbije?
Dakle, to je toliko ponižavanje pripadnika Vojske, eminentnih stručnjaka, koji bi u tim organizacijama makar mogli da brane stavove Vojske Srbije o pojedinim pitanjima kojima se organizacije bave –da im zabranite da se tamo uopšte pojave. Ne, nego ćete otići vi gospodine ministre, vi koji sve znate o Vojsci. Vi koji nam kažete da je ta vojska sada nešto sasvim drugo. Ako se predugo zadržite na tom mestu – ostaće toliko pripadnika Vojske da dođu na neku sednicu Narodne skupštine. Tražićete ih po kasarnama – je l' ima još neki visoki oficir da dođe ovde, a da nešto zna.
Nije trebalo da nam predlažete ovaj zakon, ukoliko čuvate vojsku. I treba jednom konačno, gospodine ministre, a pre tri meseca ste bili jasni, sada ste se nešto zamutili, da nam kažete – je li to spremate vojsku za NATO ili ne? Je li je vaš cilj, kao čoveka, da Srbija bude u NATO-u ili nije, ili ne smete da kažete ono što je vaš cilj? Da li je želja oficira pored vas, koji mudro sede i ćute sada, a došli da brane Zakon o odbrani, naravno da ne mogu ni reč da progovore i ne znam zašto ste ih uopšte doveli, da Srbija bude u NATO, da li je njihova želja da Srbija bude vojno neutralna, da li je njihova želja da Srbija sarađuje sa zajedničkom odbranom Ruske Federacije?!
Samo vas čujem, gospodine ministre, a ne znam šta misli Vojska? Vi ste ministar odbrane. Danas ste ministar odbrane, a sutra predsednik Vlade, preksutra ministar telekomunikacija – to kod vas tako ide. Znači, vi ste u ovom mandatu, vi vodite Vojsku. A ja mislim da Srbija treba da ima Vojsku za sve mandate i da ne zavisi od ministra šta će da bude sa Vojskom, da ne zavisi od ministrovog stava hoćemo li biti u NATO ili ne.
Kada mi ovde, nas 250, izglasamo da Srbija neće da bude u NATO – ne smete da kažete da biste voleli da bude! Možete, ali kao poljoprivrednik, kao dobar inženjer, a ne kao ministar odbrane, jer to za sobom povlači ostavku, gospodine ministre. A ko to vas da nauči, kada ste vi najpametniji, najveći i najlepši, čak i u DS i ne libite se to da kažete? Malo bih ja spustio nos, poslušao dobre savete, razgovarao sa iskusnim ljudima. Pozvao bih ne samo Ponoša da se ponovo aktivira, pa to nešto čini mi se protiv vas da je urađeno, protiv vaše volje, nego bih pozvao i druge generale.
Kada bih pravio neki zakon o Vojsci i Odbrani, pozvao bih barem one koji su ratovali. Koliko još takvih ima u Vojsci? Kako to, da oni koji su učestvovali u ratu sa 50 godina automatski idu u penziju, a oni koji ljube NATO mogu da se aktiviraju i kada odu u penziju, u drugim ministarstvima, ali na vrhu i pri vrhu države?
Šta će da misli o vama Vojska? Šta sada oficiri, kojima ipak život zavisi od činova, misle o Vojsci Srbije, odnosno šta treba da urade da dobiju što viši čin – da steknu što više znanja ili da više budu vama po volji? Pre bih rekao da se Vojska okreće tome da bude po volji vlasti, takozvanoj civilnoj kontroli, u stvari civilnoj komandi nad Vojskom. Vi niste čovek koji civilno kontroliše Vojsku, niti smo to mi. Vi čak ne šaljete ni svoje članove na sednice Odbora.
(Dragan Šutanovac, sa mesta: Moje?)
Dakle, zaista još uvek niste predsednik DS, mislim na DS, ali u redu, ako vi odlučujete u DS, onda sa vama razgovaram direktno. Dakle, vi ste civilni komandant nad Vojskom Srbije, što mi strahovito smeta, jer se ni vi ni ja u to ne razumemo.
Smatram da ono što uređuje Vojska treba prepustiti Vojsci, a mi to svakako odobravamo ili ne odobravamo, a da Vojska škrguće zubima šta joj se sve ovde piše i da u tome, kao, učestvuje i da svi ovde poslanici ovde podignu ruku da se glasa o Zakonu o vojsci, Zakonu o odbrani, za izmene zakona koji su se već donosili, da izbacite iz upotrebe naših snaga u mirovnim operacijama i Skupštinu i UN, da to tako prolazi, da karavani prolaze, a psi da laju... Meni to smeta.
Meni se čini da Srbija ostaje bez jednog jakog, solidnog, dobrog stuba za svoju odbranu, ne da nekog napadne, ne da s nekim da nekoga napadne, nego da se samo odbrani. Čak, više ne može da se odbrani od onoga velikog od koga se brnila devedesetih, u godinama kada ste vi bili protiv da se brani. Dakle, sada više ni toliko nije moćna i ne treba, i nećemo mi da provociramo nikakav rat sa velikima, ali ih ima koji nas hoće, koji hoće da ratuju na našoj teritoriji protiv nas, a tu nam, takođe, treba Vojska.
Ne vidim da vi osposobljavate Vojsku za to. Vi ovu našu vojsku osposobljavate da jednog dana bude u NATO. Želim sada to da kažem, stariji sam čovek i neka bude zapamćeno! Gospodine ministre, vaša stranka našu vojsku priprema da jednog dana bude u NATO! Kako se sve sada u ovoj našoj Srbiji dešava, možda ćete jednog dana ubediti i građane da tamo treba da budemo. Ja vam kažem da mi tamo ne treba da budemo, da naša deca tamo ne treba da budu, da mi ne treba da budemo ni u jednom vojnom savezu, i da nam ta vojna neutralnost može samo da donese...!! I to bi bilo sve uz sve amandmane koje smo podneli kao grupa poslanika, kako ste nas ovde nazvali, i koji su odbijeni zato što o ovom zakonu onaj ko čita amandmane ne razmišlja ozbiljno.
Za vas je zakon Sveto pismo. Kada vam se učini da postoji dobar amandman vi odmah date svom poslaniku. Eno ga, sedi tamo, napisao je hrpu amandmana koji su prihvaćeni, da ne biste prihvatili amandman opozicije – spašće vam šapka sa glave! (Aplauz.)

Uopšte nema razloga da se vama lično negativno obraćam. Nikada se nismo u životu posvađali, ne znam gde ste vi to izvukli.
Ima jedna latinska poslovica, kaže "miš i na brdo kad se popne, on je mali". Tako i vama ta dva metra, očigledno ništa nisu donela, očigledno, gospodine ministre. Šta ima ja vas da se plašim ili vi mene? Kakvo je ovo društvo u kome bi se neko nekog plašio, ili da se ja plašim da vam kažem ono što mislim o vama ili ono što vi mislite o meni?
– O vama ne govorim maliciozno, o vama ne govorim potcenjivački sa funkcije ministra.
Da sam ministar, ne bih nijednom poslaniku uputio ovakve reči koje vi upućujete poslanicima. Bio bih ministar! Ne bih bio vagabundo u Parlamentu, bio bih ministar. Po tom ministru se gleda Srbija, ne po poslaniku. Ta kravata ne služi samo da se veže ujutru, nego je oznaka neke časti.
Dakle, ja vama nijednu lošu.., pa da, imate podršku sada, sada imate dobru podršku, ministre, i aplauze sa te strane. Neka, očigledno da ću morati da se izborim na više frontova, i uspeću, to vam garantujem.
Dakle, o vama ništa loše ni zlo ne mislim. Samo potpuno sagledavam sve ono što vi radite i što vi tako vešto krijete. Vi kažete da vam je stav prema NATO istovetan onome koji je izneo Vučić, znači, protiv NATO ste. Odlično! Samo recite to. On je rekao otvoreno, hajde, recite i vi, ili ste možda prisluškivali neki razgovor o kome niko ništa ne zna samo vi. Hajde da čujemo i to. Gde ste to pročitali ili videli na televizijskom snimku ili čuli na radiju izjavu Aleksandra Vučića. Sve ostalo što biste ovde pomenuli je znak da ste nekoga prisluškivali. Hajde i to da vam oprostim, samo mi recite kada je to, voleo bih i ja da znam.
Dakle, stav SNS koji će vam izneti svako od 150 hiljada članova jeste da Srbija nikada neće da bude u NATO. Ako je to vaš stav – hajde, sada se složite sa mnom. Ako se sada ne slažete sa mnom, to znači da biste Srbiju da vidite u NATO, onda vi niste za funkciju ministra odbrane.
Onda i ti ljudi oko vas koji to ne smeju da vam kažu nisu za ta mesta na kojima se sada nalaze, jer vode politiku suprotstavljenu odlukama Narodne skupštine Republike Srbije, koja je donela odluku da vi to ne smete da radite, koja je donela odluku da smo vojno neutralni. Znači, za vas ništa ne znači ova odluka Narodne skupštine Republike Srbije. Mene samo to boli, zato što je i vaša stranka glasala za tu odluku.
Kada su kamere uključene, kada javnost Srbije iščekuje šta će da se kaže, kada treba gas iz Rusije ili tako neki sporazum, vojno smo neutralni.
Kada izađemo iz Skupštine i odemo u ministarstva, ma, radimo mi sa NATO, ko pita šta Skupštinu. Pa, onda nemojte da mi pričate o civilnoj kontroli Vojske Srbije zato što ona ne postoji. Nemojte da se hvalite grbom...
(Predsedavajuća: Tri minuta...)
Izvinjavam se...

Gospođo Đukić-Dejanović, vi meni uvek pružite priliku za neko pitanje koje po meni predstavlja suštinu odnosa u Srbiji. I reći ćete možda da ja vas pogrešno tumačim, ali kad možete i vi mene u svim medijima pogrešno, tendenciozno i zlonamerno da tumačite možda bih mogao i ja ovde kao poslanik da sebi priuštim nešto prava koje mi pruža Ustav Republike Srbije.
Vi ste sada rekli odgovarajući gospodinu Aligrudiću da je Predlog zakona koji podnese jedan poslanik ili poslanička grupa, ovlašćeni podnosilac predloga po Ustavu Republike Srbije, takav da će o njemu biti samo formalne rasprave i da neće biti suštinske rasprave, molim vas, ili pazite šta govorite ili čitajte ono što izgovorite, da ne biste ponavljali, a da će suštinska rasprava da bude isključivo po predlogu koji podnese Vlada. E, to je Skupština otkad je vi vodite!
Isključivo predlozi koje podnese Vlada, a predlozi koje podnesu drugi ovlašćeni predstavnici nikad se ne nađu na dnevnom redu. Pa, čak uzmete za sebe toliko vlasti da kažete – to nije na dnevnom redu zato što ga Vlada nije razmatrala ili, još gore, zato što Vlada priprema predlog o toj materiji.
Molim vas da izjednačite predlagače u ovoj Narodnoj skupštini.
Može to po vama da bude formalna rasprava, može niko od vas da ne dođe na tu sednicu, može da se ne utvrdi dnevni red, ali vaša je dužnost, gospođo Đukić-Dejanović, da branite dostojanstvo Narodne skupštine. Ne tako što ćete da nas opominjete da vam ne govorimo – sram vas bilo, jer to je naš sud. Ako vam neko kaže – sram te bilo, to je njegov sud o nekom vašem postupku.
I, nemojte da kažnjavate za sud, kažnjavajte za postupke!
Dakle, gospođo Đukić-Dejanović, nemojte da pravite od ove skupštine Vladinu ispostavu, zato što nam zbog toga tako loše i ide u Srbiji.
Imate nekoliko predloga zakona koje smo mi podneli – nikada se neće naći na dnevnom redu dok Vlada ne reguliše tu materiju.
E, pa, izvinite, da je neko hteo mi ne bismo imali podelu vlasti, pa, ne bi Skupština donosila zakone, nego bi Vlada donosila zakone, kao što i sada donosi različite uredbe koje nemaju veze sa zakonom ili kaže – dok ne donesemo uredbu ništa neće moći da se radi, pa ne donesu po godinu ili dve, ili mi ovde donesemo zakon po kome su dužni da nam u roku od mesec dana dostave ugovor o nekom zaduživanju, pa vi nas nikad ne obavestite niti nam pošaljete taj ugovor da vidimo.
Molim vas, izdignite se malo iznad dela vladajuće koalicije. Ako želite da budete vlast pređite u Vladu Republike Srbije, preuzmite neko ministarstvo. Ima tamo i bivših i sadašnjih socijalista, možete vrlo lepo da se tamo ponašate.
Ovde nema vlasti! Ovde ste isti kao i svi mi. Ovde su svi predlozi jednaki, vrednuju se po datumu dospeća i moraju da budu na dnevnom redu. Za nas je ponižavanje to što vi nama sada kažete da će na dnevnom redu biti samo ono što Vlada podnese i da će samo o tome da se vodi suštinska rasprava. (Aplauz.)