Da li mogu da govorim?

Dame i gospodo narodni poslanici, najpre vam želim srećno okupljanje. Nadam se da ste se naputovali, odmorili i da konačno možete da počnete da brinete malo i o državi. Vama hvala, gospođo Đukić-Dejanović, što nam rekoste da Vlada nije previše zainteresovana za velike državne probleme, pa tako i jedan problem od maja do danas drži nerešen, a zove se – prenošenje nadležnosti na AP Vojvodinu.
Otkako ste vi, gospodo iz DOS, došli na vlast počela je rasprodaja Srbije za podršku budžetu i ona se nastavlja i dan-danas. Građani su u panici od novih zaduživanja, a vi se hvalite kako ste uspeli da dobijete milijardu ovde, milijardu tamo, pričam, u dolarima i evrima za podršku budžetu.
Pitam gospođu ministra finansija – da li je pitala građane Srbije, da li ima njihovu saglasnost da se Srbija zadužuje za podršku budžetu, da se zadužuje a da nema izvore iz kojih će moći taj novac da vrati? Lako je obezbediti podršku 80 poslanika. Vas, baš, briga za ta zaduživanja. Svi ste se obezbedili i namirili. Ni nama iz opozicije nije loše kao što je građanima Srbije!
Pitam vas, imate li hrabrosti da izađete pred građane Srbije pa da kažete – zadužujemo vašu decu da ne bismo povećali PDV, zadužujemo vašu decu da ne bismo smanjili penzije, da li ste vi, građani Srbije, saglasni sa tim zaduživanjem ili niste?
Pretpostavljam da znate, gospođo Đukić, da se zakonima koje pripremate po hitnom postupku, koji će ući u proceduru, zadužujemo u ime naše dece i da nigde nisam video novi izvor iz koga ćemo te kredite moći da vraćamo.
Ako jedna vlada ne može u toku godine da namiri budžet koji odobrava Skupština onda ide ili u rebalans budžeta ili ta vlada odstupi ovde u ovoj skupštini, zahvali se na poverenju i kaže – dalje ne možemo zato što više i bolje ne umemo.
Situacija je izuzetno ozbiljna. Videli ste da u Rumuniji zaposleni u javnim službama jednim štrajkom parališu celu državu. Više nećete moći da otpuštate hiljade radnika a da to prođe nekažnjeno. Sada vas dobronamerno savetujem – ne ulazite u poteze kojima možete da izazovete haos na ulicama Srbije!
Niste bili u stanju da organizujete jednu svoju paradu, a mislite da možete da ostanete potpuno mirni kada nezadovoljni, gladni, goli, bosi izađu na ulice!
Pretpostavljam da je vreme da Vlada dođe u Narodnu skupštinu, da nam se ozbiljno obrati, da nas upozna sa razmerama krize, da ne čujemo od gospode ekonomista kako smo izašli iz blata i penjemo se u vis. Lako je uzeti od Rusije milijardu, od Kine milijardu, od EU danas 400 miliona, to je lako. Ko će to da vraća?!
Vlada Srpske napredne stranke bogami neće. Sve ću da vas dovedem ovde, da istresete sve što imate u džepovima, sva svoja imanja, svu svoju imovinu i sve svoje fabrike, firme i da vratite ono što ste uzeli narodu!

Takođe sam želeo da govorim o ovom amandmanu zato što je u suprotnosti ne samo sa Ustavom, nego i sa prethodnim odredbama ovog zakona.
Recimo, po članu 30 - izborno pravo pripadnika nacionalnih manjina za izbor nacionalnih saveta uključuje prava pripadnika nacionalne manjine da bira i da bude biran. Član 56. Ustava kaže - svaki punoletni i poslovno sposobni građanin Republike Srbije ima pravo da bira i da bude biran. Izborno pravo je opšte i jednako. Izbori su slobodni i neposredni, a glasanje je tajno i lično i izborno pravo uživa pravnu zaštitu, u skladu sa zakonom.
Nisam ni očekivao bolji odgovor od vašeg ministarstva, pošto se vi niste upuštali u ove odgovore, gospodine ministre. Dali ste tipski odgovor povodom amandmana na više članova, kojima je poslanička grupa DSS tražila ukidanje neposrednih izbora, pa ste i ovo shvatili kao amandman kojim se traži ukidanje neposrednih izbora, a amandman je imao mnogo širu pozadinu, radi se o našim građanima.
Ako Zakon o izboru narodnih poslanika garantuje izbore na biračkim mestima u inostranstvu, kako to da pripadnici nacionalnih manjinu ne mogu svi da biraju, možda čak i da budu birani, ako žive u inostranstvu?
Sada se tu postavlja pitanje - zašto ste u obrazloženju na prethodni amandman potcenili pripadnike nacionalnih manjina? Od vas sam to i očekivao, jer ste vi glasali za zakon o informisanju, pa vas onaj deo nauke koji trenutno zastupate u Vladi uopšte ne interesuje.
Kako je moglo da vam se omakne da kažete - da postoje nacionalne manjine koje neće imati dovoljno sposobnih ljudi za učešće u ovim poslovima, dovoljno angažovanih. Znači, u tih 15 moramo da predvidimo da jedan može da obavlja pet-šest funkcija, jer ih nema dovoljno u 15, to je gospodine ministre ponižavajuće za pripadnike manjina.
Čudi me da niko od naših kolega pripadnika nacionalnih manjina nije ustao i rekao - nemojte da nas potcenjujete i nemojte da nas ponižavate. Ako nas nema 15, ne zaslužujemo ni da imamo nacionalni savet nacionalne manjine, ako nas nema 15 koji to želimo da radimo.
Ne, vi ste slušali političare pripadnike manjina, sa njima sklopili nekakve dogovore, nekakve dilove. Ovde je bilo izvanrednih amandmana koje su podnosili pripadnici nacionalnih manjina - odbacili ste ih kao šugave, zato što vam se ne uklapaju u opšti koncept vladanja nad manjinom preko organa koji ćete vi izabrati.
Sada kažete da im trebaju dva-tri mandata da bi se uklopili da obavljaju taj posao. Gde to piše u Ustavu da za neku funkciju treba dva ili tri mandata da bi je čovek dobro obavljao? Istina, vama je trebalo. Vi ste iz Ustavnog suda, na jednu funkciju u ministarstvu, pa na drugu, pa na treću i možda ćete na petoj konačno biti dobar ministar.
Onaj ministar koji je ministar za ljudska i manjinska prava, a nije došao ovde da brani zakon o informisanju, za mene nije ministar koji će brinuti o pravima građana. Nije, vi ste sebe lišili prava da svoju materiju ovde branite. To je vaša materija. To nije materija ministra za kulturu i informisanje.
Svi članovi se tiču prava na iznošenje mišljenja, na mišljenje, na sud, na stav i vi ste jednostavno izbegli tu činjenicu, a došli ste sada ovde da pričate o tome kako ste se dogovarali sa nekim u vezi izgleda ovog zakona.
Nijednu javnu raspravu i nikakve dogovore ne priznajem ako nisu sa poslanicima Narodne skupštine. Ovo je javna rasprava, ovu raspravu ne može ništa da zameni. Ovo je rasprava argumentima, konkretna, od ove rasprave zavisi hoće li ovaj zakon proći ili neće, tako da vam strašno zameram što ste u ovom zakonu neke činjenice prepustili činovnicima, koje baš briga, oni napišu tamo - kopiraj, presnimi, i daju obrazloženje na pet različitih amandmana, čija je funkcija različita.
Ponavljam, vi ste u odgovoru na zahtev poslanika da se glasa i izvan zemlje, umesto da kažete - skupo je, demokratija je skupa, ne možemo to da organizujemo, nemamo biračke spiskove, da nešto smislite, vi ste rekli - neposredni izbori ne mogu da se ukinu. To amandman nije ni tražio. Znači da ga niko nije ni čitao.
Ovaj amandman nije vezan sa opštim zahtevom poslaničke grupe DSS da se ukinu neposredni izbori za članove saveta. Ovaj amandman je tražio nešto sasvim drugo, da se poštuje član 56. Ustava, član 30. zakona, da svako ima pravo da bira i da bude biran. Ako je otišao u inostranstvo, omogućite mu da glasa.
Kamo sreće da ste svi vi ovde koji ste sad na vlasti i koji ste bili u prošlom sazivu na vlasti prihvatili Predlog o izmenama i dopunama Zakona o izboru narodnih poslanika po kome je svaki naš građanin u inostranstvu mogao da glasa, a ne samo onaj koji je na tri kilometra od ambasade ili konzulata u kojima se organizuje glasanje.
To sprovode mnoge države, ali vi kad vam se učini da tamo nema glasova, vi to naravno nećete prihvatiti.
Tako i vaši savetnici koji su vam pomagali, pripadnici manjina, političari koji su vam pomagali da pišete ovaj zakon rekli su - nemoj mi ove iz inostranstva, ne znam kako će da glasaju, nemoj da im obezbeđuješ, neću moći sa litrom zejtina i litrom šećera da obezbedim njihov glas.

Lepo rekoh, gospodine ministre, da niste čitali obrazloženja koja su davali vaši činovnici. Sad ste ovde pred svima nama rekli da ste govorili o nekim nacionalnim manjinama i njihovim pripadnicima koji ne žele da se angažuju, a da nikad niste pominjali sposobnost.
Slušajte obrazloženje - amandman se ne prihvata jer u manjinskim zajednicama koje broje mali broj pripadnika može se desiti da se ne bi moglo obezbediti za punovažan rad nacionalnog saveta dovoljan broj ljudi koji su zainteresovani i umešni za obavljanje poslova.
Izvinite, kako se drugačije kaže umešan? Sposoban. Jeste, umešan je sposoban. Ne umešan, izvinite, samo da vas naučim, naglašava se na umešan, na prvi samoglasnik. Umešnost je sposobnost. Pitajte Gordanu Čomić, ona svakome sve zna da objasni, verovatno će i vama uspeti.

U pogledu amandman na član 38. imam zamerki i na one koji su amandman podneli, a naravno i na Vladu koja je dala obrazloženje zašto amandman ne prihvata.
Naime, mislim da je poslanička grupa DSS, vođena idejom da se ukinu neposredni izbori za pripadnike saveta, predložila amandman kojim se briše čak i tačka po kojoj su sredstva javnog informisanja dužna da korektno, u skladu sa zakonom, obaveštavaju o toku izbora, o aktivnostima na izborima i da se na te izbore primenjuju propisi o informisanju koji se tiču izbornog postupka, verovatno se misli na narodne poslanike. Hajde sada i nekako, mogli su da kažu na osnovu kog zakona itd. Ne treba ukidati pravo na informisanje u vezi izbora.
Šta je Vlada odgovorila u obrazloženju odbijanja amandmana? Amandman se ne prihvata zato što je u suprotnosti sa duhom Predloga zakona i voljom pripadnika nacionalnih manjina da se samim nacionalnim manjinama omogući da se opredele da li žele svoje predstavnike izabrati neposredno demokratskim izborima ili posredno preko elektorske skupštine.
Izvinite, gospođo, ako ste vi pisali, pošto sada nema ministra, iz koje vam je to pameti došlo? Amandman uopšte ne priča o tome kako želi poslanička grupa DSS-a da ljudi budu birani, nego priča o informisanju.
Ali vi to niste pročitali, jer ne verujem da biste sedeli u toj klupi da ne umete da čitate. Ne verujem da biste sedeli u toj klupi da ne znate ovu materiju.
Jednostavno, vama nije poznato šta tu piše. Vi ste, znači, prepisali obrazloženje na član 37, na član 36, itd.
Stvarno nemojte da nas potcenjujete toliko. Nemojte da nas ponižavate. Dođite ovde spremni kao i mi. Nije bitno samo da se lepo očešljate, ministar zaboravi da mora baš svakih pet minuta da izađe da popuši cigaretu, da se udesite lepo i da sedite ovde da gledate u nas i da gledate na vreme kada ćete kući.
Ovo je zakon. Stotine hiljada ljudi će da se ravna po ovom zakonu. Sudbine mnogih ljudi će biti po ovome, mnoga materijalna sredstva.
Prenosimo osnivačka prava na mnogim objektima. Kome? Vi nama kažete – neka sami izaberu kako će da se biraju. Mi kažemo – hajde da vidimo kako da se informišu o izborima, a vi kažete neka izaberu sami kako će da se biraju. Stvarno nema smisla.
Molim vas, gospođo Đukić-Dejanović, sprečite ovu samovolju Vlade Republike Srbije. Sprečite ovo ponižavanje narodnih poslanika. Zamislite sada kada bih počeo da pričam o nekom drugom zakonu. Šta biste mi rekli? Govornik može da govori samo o tački koja je na dnevnom redu.
Da li Vlada treba da se udubi i kada piše obrazloženje o odbijanju ili prihvatanju amandmana da kaže tačno na koji član i da ima veze sa tim članom?
Veoma je neprijatno postalo u poslednjih sedam ili osam dana, otkada ste preuzeli ovaj tempo kasački ili galoperski, nama poslanicima da posmatramo predstavnike Vlade u ovoj skupštini.
Ili nisu kompetentni za materiju ili ih uopšte ne interesuje šta se ovde radi, ili im saradnici samo zbog plate tamo sede u ministarstvima i u Vladi, a sada i ministar kaže da je prešao hiljadu kilometara da bi napisao ovaj zakon.

Prijavljivao sam povredu Poslovnika, ali vi ne vodite sednice po Poslovniku. Kada vas je gospodin Momčilov obavestio da želi da govori o tački dnevnog reda, trebalo je da me pitate zašto tražim reč. Sada biste mogli čak da mi kažete da nemam pravo da vam ukažem na vašu povredu Poslovnika, pošto nije neposredno, već je bio jedan govornih između.
Želim da reagujem na to što ste rekli da ministar ne mora da prisustvuje sednicama i da je stvar narodnih poslanika da procene ministra na osnovu toga kako se on ponaša na sednici Narodne skupštine.
Podsećam vas na član 87. Poslovnika, koji kaže – na sednicama Narodne skupštine, pored narodnih poslanika, učestvuju članovi Vlade, ovlašćeni predstavnici drugih predlagača zakona i direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, kao i druga lica koja predsednik Narodne skupštine pozove. Sednici Narodne skupštine mogu, na poziv predsednika, da prisustvuju delegacije, šefovi stranih država…
Dakle, na ovoj našoj sednici učestvuje ovlašćeni predstavnik predlagača zakona. Ova sednica je nekakva korelacija između Vlade i narodnih poslanika. Vlada je predložila zakon. Taj zakon ovde obrazlaže, brani, sluša naše sugestije, primedbe ili pohvale ovlašćeni predstavnik Vlade. Ova rasprava ima smisla samo onda kada predstavnik Vlade može da čuje šta mi to imamo da kažemo o Predlogu zakona.
Inače, uopšte nema smisla rasprava o zakonu kojoj ne prisustvuje onaj ko treba da odluči šta od toga može da prihvati, a šta ne. Onda mi ovde samo mlatimo praznu slamu, gospođo Čomić. Nema sednice bez poslanika i nema sednice bez predstavnika predlagača zakona, oboje moraju ovde da budu zastupljeni.
Kome mi ovo sada – vama, jeste li vi predstavnik predlagača? Nekada se ponašate baš kao predstavnik Vlade, ali vi stada niste predstavnik Vlade. Nisu ni ova gospoda koja pomažu ministru.

Ko vam je to rekao? Ukinuli ste mi to pravo, kao i sva druga prava, rekli ste mi da nemam pravo.

Nisam se prijavio, u šta vi to gledate? Prijavio se u zelenu kalenicu, nisam se prijavio uopšte. Šta me nudite kad neću.

Zaista ste povredili moje dostojanstvo kao narodnog poslanika Narodne skupštine Republike Srbije. Vi ste kaznili poslanika zato što vam je rekao da ovo nije Haški tribunal, nego je ovo Narodna skupština Republike Srbije. Pa za šta vi sve hoćete još...?

Poslanici poslaničke grupe koja neprekidno pominje gospodina Aleksandra Vučića, a neki od njih će ostati upamćeni kao ljudi koji su znali da izgovore njegovo ime, podseća me na posadu broda koji tone, a oni se svi strčali dole da još prošire rupu kroz koju ulazi voda.
Još me podseća na neke događaje iz mog sela Bajčetina, kada kroz selo ide ili dobro, čisto dete, ili dobar domaćin ili bilo ko i jedno kuče zalaje, oglase se sva kučad po selu, i svi laju i na to dobro dete, i na tog domaćina i na bilo kog prolaznika.
Znam sve o tome šta je radila SRS 18 godina. Nisam na vašem nivou da vam to pričam. Bavite se, bre, ljudi politikom. Aleksandru Vučiću niste ni do čuklja. On je za vas čovek koji je bio najbolji student Pravnog fakulteta, ne citira tuđe izvore, ne surfuje po Internetu da bi znao šta da kaže sutradan. Organizuje najjaču, najbolju, najčestitiju stranku u Srbiji. Pronašli ste mu vezu zato što to pišu neke novine.
Te novine su o Vojislavu Šešelju pisale da je ubica. Te novine su pisale da se Vojislav Šešelj sastajao sa Čumetom na nekoj krivini, da je organizovao sva ubistva po Srbiji. Da li vas je iko ikada zbog toga napadao i prozivao? Da li se to prebacivalo na SRS, ti ludački natpisi u novinama?
Pričate o Milu Đukanoviću, to je predsednik države kome je Vojislav Šešelj išao na inauguraciju. Ponašate se ko da niste živeli sve ove godine. Dočepali se jednog članka u novinama da gradite svoju politiku na tome, pa zato sada u Zemunu i ne dolazite na sednice SO, sramota vas je.

Ta izjava je bila osnov za kažnjavanje, gospođo Đukić-Dejanović, a ne za moju repliku. Ako to vas ne dotiče da neko jednog poslanika ovde nazove čovekom umešanim u organizovani kriminal, onda je to vaš problem.
Zaista sam u to umešan. Ja sam formirao tu SRS. Mislio sam da formiram stranku, a u stvari sam formirao jednu grupu građana koja ovde gleda samo kako će da oblati sve one koji joj se izmiču ispod šatora, ispod kontrole i sve one koji bi hteli da žive svoj život.
Da ima morala u ovom društvu i da nije toliko poremećen sistem vrednosti, vi biste, gospodine Martinoviću, pocepali bar još 50 cipela dok se ne biste obratili meni takvim tonom. Prvo, to od vas uopšte nisam zaslužio. Drugo, uopšte nemate nijedan dokaz za to. Služite samo da Vojislav Šešelj ima dva ili tri zvučnika u sali i da na taj način nastavlja da sprovodi politiku protiv koje sam bio, od koje sam pobegao i od koje biste svi vi vrlo rado pobegli.
Šta da vam radim? Opominjem vas već sedam-osam meseci šta je život i šta je politika, a vi se zakopavate sve dublje. To je vaš problem.
Zaista mi je žao što sam omogućio da svi vi uđete u parlament. Zaista mi je drago što posle sledećih izbora verovatno nikog od vas više u ovoj sali neću videti.
(Narodna poslanica Gordana Pop-Lazić dobacuje sa mesta.)

Član 104, povređeno dostojanstvo Narodne skupštine.
Ovde se govori o tome da svi treba da budemo jednaki, da svi imamo ista prava i obaveze u Skupštini. To tražim i od poslaničke grupe SRS. Tri dana oni blate SNS, Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića i kada se usudim da jednu reč progovorim, onda nisu ravnopravni i onda dolazi do poremećaja ljudskih vrednosti u Narodnoj skupštini. Pa kad krenete u nekakav obračun računajte da će neko da vam vrati udarac.
U SRS nije izvršen puč, vi postojite i dalje, nije vas preuzeo niko. Predsednik vam je isti, rukovodstvo vam je isto, samo vam rezultati nisu isti. Isterali ste one koji vam nisu vredeli. Jeste, blago vama, ostali ste bez onih koji ne vrede. Okanite se više, ne računajte uopšte na nas.
A to o razbijanju opozicije, pa 18 godina SRS razbija opoziciju. Jesam li ikada rekao da je to razbijanje Srbije? Nisam. Smatrate da opozicija valja ili ne valja, hoćete sa njom ili nećete. Kada smo ponudili da u Zemunu formiramo vlast, mi koji smo u opoziciji, vi ste iskočili iz toga.
Zamolio bih vas samo da mi se ne obraćate, nego imate taj mikrofon, on koristi zato da razgovaraju poslanici između sebe.
Dakle, kada smo ponudili da opozicija formira vlast, vi niste hteli. Ko to razbija opoziciju? A ko misli na Srbiju? Pa svako joj valjda ovde u ovoj sali želi dobro. Svako ima pravo na svoj sud i na svoje mišljenje.
Jeste vi čuvari prava da Srbija bude bogata, velika, slobodna? Jesmo li ostvarili kao SRS te svoje želje? Za 18 godina, šta smo to ostvarili? Izgleda treba na neki drugi način, a ne samo graktanjem i nabijanjem prsta u oko svima redom. Ko vam se ne sviđa, taj je kriminalac, taj je narko-diler. Je l' da, ja sam taj kriminalac i narko-diler? I to mi recite? Pa gledajte mojoj deci u oči posle. Sram vas bilo.

Govoriću kao predstavnik poslaničke grupe SNS, ali zaista kao predstavnik svoje stranke, pošto mi se u velikom delu diskusije prethodnika učinilo da ne zastupa stavove svoje stranke, pa ne znam po kom osnovu ste mu dali reč?
Gospodin Mićunović i ja smo na zalasku političke karijere. On je pročitao mnogo više knjiga nego ja, neke smo možda čitali istovetne, kako to da smo ih različito tumačili nije mi jasno? Izgleda mi da, gospodine Mićunoviću, da vi pripremate knjigu svojih govora iz Skupštine i tu se ne obazirete na politiku svoje stranke, jer ako biste govorili pozitivno o onome što je vaša stranka uradila za ovih 10 godina, ne biste imali dobru knjigu iza sebe.
Vi ovde govorite o nedostacima uočenim u poslednjih 10 godina, kao da ste iz opozicije - sve što ne valja treba popraviti, a ko će, opet vi, je l' da?
To je populizam, gospodine Mićunoviću. Doveli ste nas do dna, a sad odjedanput počinjete da govorite kao ljudi koji jedini možete da nas sa tog dna podignete, da nas iz tog blata izvadite - neće moći, gotovo je, gotovo je.
Dakle, gospodine Mićunoviću, komunizma više nema. Ovo su bile vaše žalopojke za vremenom u kome ste učili decu. Kada dobro razmislim sada, izuzev tog komunističkog vremena, i ovog vremena u kome ste se jako loše svi vi pokazali, ne mogu zaista da se setim kada ste vi to dobro učili decu.
Na tome da se ne neguje patriotizam, na tome da se napada crkva kad god progovorite, na tome da se naša istorija nipodaštava radi nekakve budućnosti u kojoj nam neće biti mesta za istoriju, na tome biste da učite decu?
Onda biste još i da deca vladaju školama. To je bilo u komunizmu. Bio sam član nekog razrednog veća, ne nastavničkog. Bilo nas je po dvoje u tom razrednom veću.
Evo i sada ovde vidim da će neko veće da odlučuje, iako u zakonu kaže da učenik može da se prevede ukoliko ima slabe ocene. Opet će veće da donese nešto, neko rešenje. Što veće da donosi rešenje, ako je po zakonu da se on prevodi? Možda će veće reći - ovog ćemo da prevedemo, ovog nećemo.
O tome, recite mi ministre, jer uostalom nekoliko članova je loše napisano, a tvrdoglavo ste ostali pri tome da ne treba da ih menjate.
Ako žalimo za prošlim vremenima u kojima su deca bila izjednačena u pravima školovanja - jesu bila, onda ne možemo da govorimo sa pozicija onih koji ih je raslojio. Gospodine Mićunoviću, vaša stranka ih je 2001. godine raslojila - na one koji imaju novca da se školuju i na one koji nemaju.
Ne na one koji žele da uče, koji uče, koji stiču znanja i na one kojima to nije želja, nego na one, kako vi to lepo rekoste, koji mogu da dođu u Beograd, koji mogu da odu u centar gde ima univerziteta ili fakulteta, koji žele da uče, i na one kojima roditelji nemaju novaca.
E sad, koliko je onih kojima roditelji imaju novaca, a koliko je onih koji nemaju? Sve je manje onih koji imaju novaca da svoju decu školuju. Zato vi između lošeg izbora, posebno kada stignu iz srednje škole, dece kojima je jedina prednost bila u tome da su imali novaca da dođu na fakultet, birate one najbolje od njih da oni završe fakultet, a deca koja su kao i vi, i mnogi još ovde, došla sa sela da studiraju, u drugo vreme, i imala mogućnosti da studiraju i svojim talentom odskočila jako daleko, vi stigli do univerzitetskog profesora - za njih danas nema mesta na visokom obrazovanju.
Danas vi, gospodine Mićunoviću, sa 19 godina ne biste mogli da upišete fakultet - vaši roditelji za to ne bi imali novaca, a vi imate mozga da postanete univerzitetski profesor. To je slabost ovog društva i sve posle pada u vodu - sve priče o tome da mi imamo decu.
Za šta imamo decu? Čemu ih mi to učimo u tim školama? Videli ste onu besmislicu sa zadatkom iz matematike, koji traži da mu se opiše dete koje je delilo bombonu, da se uđe u psihu zadataka iz matematike - šta je četvrtina, šta je polovina. Videli ste da se žaba potkiva, podigli ste nogu, potkovali ste svoje noge i sada zvečite kroz ovu skupštinu, tandrljate, zakone donosite, zakone kojima menjate svoje zakone proglašavate reformama - reforma reformisanih zakona.
Po ovom zakonu prestaju da važe mnoge odredbe iz Zakona o osnovnom obrazovanju, srednjem, a vi ste ih doneli. Kako to hoćete sebi da prigrabite pravo - da sve izmene u društvu vi vršite? Pa ćete tako da eksperimentišete pet godina, deset godina sa jednom politikom - ne ide, promenićete politiku.
Vi isti da promenite politiku - gde je to moguće, gospodine Mićunoviću? Zamislite, vi sada u još jedan proces od 10 godina izmene politike da se vi lično upustite?
Imate zakon kojim se poništava osnovna ideologija privatizacije koju je izvršila Vlada Zorana Đinđića. Je l' to nije valjao Zoran Đinđić - pa recite nam? Nemoj da ga veličate. Recite - ta vlada je bila užasna.
Sad moramo da nadoknađujemo štetu koju je ta Vlada nanela Srbiji, tim što su otišle fabrike, otišlo građevinsko zemljište, sve otišlo budzašto, pa ćemo sada 10 godina kasnije da naplatimo onima kojima smo rekli - evo vam zakon, kupite sve što može da se kupi, kupite za evro, kupite za 100 hiljada, za pet miliona, ali to je zakon, mi više nećemo da se vraćamo u prošlost.
Šta je sad to, šta se to oseća u ideologiji vaše stranke i u njenom ponašanju? Probali ste evropske integracije, ubeđivali nas deset godina da jedino vi znate šta je Evropa, jedino vi možete sa Evropom, jedino vi treba da vladate da bismo stigli u Evropu.
Sada kada je jasno da u Evropu s vama na čelu ne možemo da stignemo, sada tražite - kako li nas ovi drugi pobeđuju? Aha, voli ih narod. Sada ćemo mi da se predstavimo kao opozicija sebi, pa ste vi sada gospodine Mićunoviću opozicija Borisu Tadiću i sad će narod da kaže - pa vidiš ti da ova DS menja stvari, hajde ponovo da glasamo za njih i ponovo da prevarite građane Srbije i ovaj narod - nema više govora o tome.
Nemojte da koristite svaki zakon, i onaj koji je dobar i onaj koji je loš, da pokažete svoje mane i nedostatke. A od vaših lepih reči već me zabolela glava. Jedno govorite vi, jedno govore ministre, treće predsednik Republike, četvrto se radi u ovoj skupštini. Gde smo stigli – nigde. Šta smo radili – ništa.
Da deca vladaju školama. Pa je l' vidite da tuku učitelje i nastavnike. Koliko još treba da srozamo njihov autoritet da podignemo dečiji autoritet u školama? Šta je sada škola postala za dete - mesto gde će da upravlja? Kako ono rekoste - ode u mesni ured i donese izvod iz knjige rođenih i počinje da vlada školom u kojoj treba nešto da nauči. Koji je motiv učitelja da ga nečemu nauči ako ovaj vlada tamo?
Amerikanci promenljivih shvatanja o tome šta je obrazovanje, Amerikanci koji su uzimali decu roditeljima koji im opale šamar, danas potpuno menjaju svoje osnove, pošto više nijedan učitelj ne sme da uđe u školu. Učitelj, a gde su nastavnici, a gde su profesori? Ne sme da uđe u školu. Od koga, od dece koja vladaju?
Šta je zadatak u toj školi - da nauče? Šta sve da nauče - i život i predmet? Ko da ih nauči životu - ovi zakoni u kojima učitelj slobodno sme da mu kaže da je gej i ne sme niko da mu radi ništa? To su zakoni.
Kažete da je napravljeno više crkava nego škola, pa crkve gradi SPC, Islamska verska zajednica, rimokatolička crkva. Škole gradi država, škole gradimo mi iz poreze. Što ne pitate svoju Vladu gde su pare iz poreza, pa nema škola? Koga vi to pitate ovde u Skupštini - poslanike opozicije što nema škola u Srbiji? Za 10 godina vladavine DS u Srbiji nema škola.
Ne pitate Vladu kada će da odstupi pošto nema škola u Srbiji. Ne, vi biste da se ne grade ni crkve, jer ako nema škola šta će nam crkva. Što neko da napreduje, ako država ne ume da napreduje u stvarima za koje je obavezana?
Trebalo bi da neko drugi predstavlja ovaj zakon, neko od vas mlađih koji ste skorije završili škole.
Gospodin Mićunović se iz toga isključio potpuno, isključio se on iz svoje stranke i sad priča kako bi trebalo da izgleda ta njegova stranka kad je na vlasti.
Kasno je, gospodine Mićunoviću. Negde ste izgubili taj dizgin iz ruku i mislim da nema smisla više da ga tražite ponovo nazad. Ili trpite šta rade, pa nemojte da dolazite na sednice kao što to radite stalno, ili nastupajte kao opozicionar, pišite knjige. Nama to u ovim godinama još jedino i preostaje.
Ali, zaista očekujem odavde pa naovamo kritike Vlade, a ne odavde pa na tamo, jer kad počnu kritike Vlade odavde na tamo, očekujem da Vlada padne, a ne da neko sebi podiže ugled, da neko pravi od sebe idola i heroja.
Dakle, vi iz DS nemojte sebe da kritikujete više, nemojte, hvalite se, lepo padate kad se hvalite, lepo vam pada popularnost. Hvalite se, pokazujte mostove, puteve, pruge, jer ako počnete da kritikujete sve ono što ne valja u vašoj vlasti, stvarno se bojim za glasove opozicije. Bojim se da ćete da pobedite kao opoziciona stranka same sebe.
Lepo je to pobediti samog sebe, ništa lepše od toga nema, ali u politici to je katastrofa za državu. Predstavili ste se, znamo svi kakvi ste, vama izmena više nema. Stigli ste do vrha, mi stigli do dna. Sad ćemo mi da stignemo do vrha, a vi ćete da stignete do dna, a Srbiji će samo da bude bolje.

Neću da govorim zbog aplauza, poštujem vaše godine, gospodine Mićunoviću. Dve potvrde mi nikada u životu nisu trebale, jedna da sam normalan i jedna da sam politički podoban. Nikada nisam bio član Saveza komunista ili takvih nekih organizacija. Dakle, ono što je vama trebalo kao dobrom komunisti, meni kao dobrom Srbinu nikada nije trebalo.

Mislim da ćete mi možda danas priznati pravo na vreme koje ima poslanička grupa. Najpre, želim da obavestim narodne poslanike i javnost Srbije da je Narodna skupština utvrdila da je došlo do povrede našeg prava juče na govor, po osnovu predstavljanja poslaničke grupe.
Da je narodni poslanik Oto Kišmarton govorio manje od 13 minuta, a ne 20, kako je predsednik Skupštine zaključila, da je to utvrđeno na osnovu pregleda video snimka jučerašnje sednice i da će poslanička grupa Srpske napredne stranke biti zadovoljna velikim izvinjenjem koje ćete nam ovde uputiti jednom i konačno za sve bahatosti koje oni koji vode sednice Narodne skupštine učine tokom vođenja sednice Narodne skupštine.
Razumem, ponavljam, deo diskusije od sinoć, razumem vašu potrebu, možda je to i potreba šira, da se jedna sednica završi za još dva ili tri sata rada, da ne počinje novi radni dan zbog jedne tačke dnevnog reda, ali vas molim, manite se toga da pogazite naše dostojanstvo, našu ljudskost, manite se toga da nas bezočno u oči lažete koliko smo dugo govorili, kad je to jedna proveriva činjenica.
Dakle, ako već hoćete da nas nekad slažete, slažite na temi koju ne možemo da proverimo, tamo gde nemamo pristupa informacijama. Ovde je toliko očigledno bilo da smo juče uskraćeni da govorimo, zbog vaše želje da u šest sati počne nova sednica i zato vas molim recite gospođi predsedniku Narodne skupštine, mislio sam da ne govorim dok se ona ne izvini, međutim, imam i drugih obaveza danas.
Možda ću da putujem i u Pariz, bog zna šta, mene put svuda vodi, i zato ću da govorim po ovoj tački dnevnog reda. Ali, verujte, očekujem kako će, kad se bude pojavila u Skupštini, da reaguje na činjenicu da je nečijim propustom, mislim nenamernim, pošto je utvrđeno da je do njega došlo negde u prepodnevnim satima, kad još nije bilo vreme cajtnota za počinjanje nove tačke dnevnog reda, kada je nečijim nenamernim propustom ona dovedena u situaciju da potom počne da se ponaša osiono, bahato i veoma bezobrazno prema poslanicima, najpre SNS, a onda i drugih poslaničkih grupa koje su na to ukazale.
Sada bih želeo da još nešto dodam o zakonu informisanja što nisam uspeo u raspravi u načelu. Vlada je odbacila moj amandman na član 1, u kome sam predložio da izdavači koji su osnovani i registrovani u Republici Srbiji moraju da objavljuju sadržaje na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu ili da ih na odgovarajući način prevode na srpski jezik, osim kada je sadržaj prvenstveno namenjen čitaocima, slušaocima ili gledaocima neke druge jezičke grupe.
Sadržaj namenjen jezičkom obrazovanju izdavači mogu da objavljuju na stranom jeziku. Još jedan zanimljiv stav, ako je sadržaj namenjen pripadnicima nacionalnih manjina, izdavači mogu da objavljuju na jeziku nacionalne manjine.
Predstavnik Vlade je na ovako ozbiljan amandman uputio jednu rečenicu obrazloženja zašto ga odbacuje. Moram to da pročitam. Glasi - amandman se ne prihvata iz razloga što pitanje upotrebe jezika nije materija koja se uređuje zakonom o javnom informisanju. Pitam predstavnika Vlade, ako je on to pisao, i ako se u to uopšte razume, kako zna da to nije materija koja se uređuje zakonom o javnom informisanju?
Odmah da vam kažem, ako ćete mi reći da je to zakon koji nas vodi u EU, ove odredbe sam doslovce prepisao iz Zakona o informisanju koji važi u Sloveniji i time vam pripremio jednu lepu zamku. Sad mi samo nemojte reći da će Slovenija biti izbačena iz EU pošto je donela zakon koji nije proevropski, ali to poglavlje svog zakona Slovenci su nazvali - zaštita slovenačkog jezika.
Dakle, gospodine ministre, u Zakonu o informisanju Slovenci su napisali odeljak koji glasi - zaštita slovenačkog jezika, a vi nama ne dadoste ovde da zaštitimo srpski jezik i ćirilično pismo, pa zato imate sada kakofoniju jezika i pisama, ali je 90% štampe pisano latinicom, a samo nekoliko dnevnih glasila, jedno nedeljno čini mi se, i dalje su usuđuju da budu štampani na srpskom jeziku, ćiriličkim pismom.
Zakon ne može da bude usvojen. Ako su časni ljudi koji su rekli da za njega neće da glasaju i ako im je on toliko nepodnošljiv da žele da ne bude izglasan, mi ćemo vam ga oboriti na glasanju, zato što ste se usudili da povredite najfinija, najtananija osećanja u jednom čoveku, njegovo pravo na mišljenje, njegovo pravo na sud, zato što ste slobodu štampe poistovetili sa materijalnim stanjem onoga ko novinu štampa i time opredelili da samo bogati ljudi mogu da finansiraju medije ili da samo iz inostranstva mediji mogu da budu finansirani.
Da vas podsetim sad na tu presudu, čuvenu presudu koja je u Austriji doneta protiv novinara Lingensa, koji je optužio kancelara austrijskog Krajskog da sarađuje sa nacistima, da ih podržava, da ih finansira, da je njegovo ponašanje nemoralno i nedolično i da isti demonstrira oportunizam najnižeg ranga.
Naravno da ga je austrijski sud osudio, ali je Evropski sud pravde uzeo u razmatranje žalbu Lingensa, saslušao odgovor vlade Austrije, koja je iznela tvrdnju da su sudska zaštita, kazne i mere iz presude doneti u cilju očuvanja ugleda kancelara, da je presuda bila neophodna u demokratskom društvu, a sud je onda rekao ovako - ne isključujemo potrebu da se ugledu političara pruži sudska zaštita.
Političari moraju da pokažu visok stepen tolerancije prema kritici u medijima i zahtevi za zaštitu moraju da se odmere sa društvenim interesima otvorene diskusije po političkim pitanjima. Političar neizbežno i svesno izlaže svoje reči i postupke brižljivoj kontroli kako novinara, tako i šire javnosti. Samim tim dužan je da pokaže veći stepen tolerancije. U izbornim kampanjama političari koriste sva oružja koja su im na raspolaganju, pa i izraze koji su predmet spora.
Izrečena kazna novinaru predstavlja vrstu cenzure koja će novinara najverovatnije sprečiti da ubuduće daje ovakve i slične komentare. U kontekstu političke debate ova kazna će najverovatnije odvratiti novinare od davanja komentara na političke diskusije u vezi sa pitanjima koja se odnose na život u zajednici. Ovakva kazna najverovatnije će ometati i medije u obavljanju zadataka prenosioca informacija i javnog čuvara.
Pri ovakvoj presudi Evropskog suda pravde vaš zakon sada pada u vodu, jer je namenjen da kažnjava one koji bi se usudili da se obračunavaju sa političarima. Pravno ili bolje reći krivično-pravno interesantan je stav suda pravde u odnosu na pristup nacionalnog suda gde je okrivljeni, tj. njegova odbrana dužna, molim vas da ovo saslušate, da kod klevete dokaže istinitost izrečenog i napisanog.
Nacionalni sud ne pravi razliku između istinitosti i činjenice i kritičkog suda. Evropski sud pravde smatra da se ne može odrediti, istraživati i dokazivati istinitost kritičkog suda i da bi to bilo postavljanje nemogućeg zadatka pred odbranu. Novinar je imao pravo da pišući o političkom delovanju kancelara formira i poseduje lično mišljenje i pravo da to mišljenje saopšti.
Gospodine Bradiću, po pravu kojim se rukovodi EU, ova presuda je izvor prava, ova presuda je zakon. Prema ovoj presudi, vi nikada nećete moći da osudite nekog novinara u Srbiji po zakonu koji ćete možda doneti ili ćete možda Srbiju da izložite velikim troškovima. Najpre, bićemo obrukani pred Evropskim sudom pravde, a potom sudski troškovi odštete koji će građani, novinari ili osnivači medija dobijati po tim sporovima, biće nenormalno visoki.
Molim vas još jednom, ako vas vredi moliti, odustanite od ovog predloga zakona. Nije naišao na podršku medija, nije naišao na podršku političara, nije naišao na podršku građana zato što ovim zakonom sprečavate slobodu, a sloboda je bekstvo iz carstva potčinjenosti u carstvo slobode.
Dva su carstva u kojima može da se živi: ili ćete biti potčinjeni i beznadežni, ili ćete imati slobodu. Vraćate nas u vreme kada smo donosili ovakve zakone. Možete da se pravdate time da su neki od nas učestvovali u donošenju tih zakona. Budite bolji od nas.
Imate mnogo lakše vreme pred sobom. Imate mnogo lakšu političku i medijsku i bilo koje vrste scenu, a vi znate kako se uređuje scena. Ova scena nije za tragedije. Na ovoj sceni možete da nas zaista obradujete slobodoumnim zakonima i to će narod da vam vrati.
Ni po onom zakonu se hrabri ljudi nisu ponašali kao potčinjeni, kao robovi, pa neće ni po ovom. Možda je i onaj zakon bio razlog što je došlo do brutalnosti 5. oktobra, nemojte sada vi da pravite alibi za neke nove brutalnosti.
Dakle, one narodne poslanike koji ne žele da se vlada nad ljudima, nad mišlju i nad slobodom govora, pozivam da u danu za glasanje oborimo ovaj zakon, da se svi pojavimo u ovoj Narodnoj skupštini, da svi javno svojom karticom donesemo svoj sud o njemu i da sprečimo one koji ionako ništa ne predstavljaju u političkom životu Srbije, one koji su sami svojim ponašanjem izazvali sve one kritike koje im se upućuju, da se manu toga da kažnjavaju narod.
Ovde baš niko nema pravo da kažnjava, ali ajde ako nekome ostavljamo pravo da kazni, neka to bude narod, ponovo ne narod na ulici, nego narod kroz svoje institucije.
Sve mora da bude u institucijama. Kada ste ulazili u Savet Evropa, a ona Srbija koja je imala onaj Zakon o javnom informisanju nije bila u Savetu Evrope, trebalo je da znate koliko to boli, posebno one koji su na vlasti. Članstvo u Savetu Evrope sprečava one koji su na vlasti da se obračunavaju sa svojim građanima.