Poštovani narodni poslanici, ovo je amandman SRS i to je jedno od važnih pitanja o kojima raspravlja ovaj parlament.
Mi nismo bili samo na tragu ideje da će to što ćemo spojiti tačke 13. i 14. napraviti jedno jedinstveno ministarstvo od Ministarstva prosvete i Ministarstva nauke i tehnologije. Nije bila samo stvar naše potrebe, već dokazane, da racionalizujemo državne službe, da smanjimo broj ministarstava, broj sekretara, tehničkih lica itd., nego jednostavno da napravimo jednu kopču (zaista ništa prirodnije nije povezano nego što su visoko obrazovanje i nauka i tehnologija, koja ide uz to), jednu sasvim prirodnu vezu i spoj da bismo ih objedinili jednom i definitivno, onako kako to jesu.
Ako nam i nisu po raznim stvarima za ugled sve zemlje bivšeg lagera Jugoslavije, ovog soc-lagera koji smo imali, svaka bivša država je uradila i spojila ministarstvo prosvete i nauke, doduše pod njihovim autentičnim imenima. Neki su, kao Slovenci, dodali čak i tehnologiju, nešto od ovoga što je dato u našem predlogu. Nismo mi, naravno, to gledali, bilo je zanimljivo videti kako se tom problemu prilazi.
Razumljivo je zašto na tome insistiramo. Kao radno telo, skupštinsko telo koje je radilo u prošlom mandatu, većina poslanika SRS je bila u prilici da vidi na oba odbora da postoji nepodeljena saglasnost da se u jednom od narednih kreiranja zakona o vladi i zakona o ministarstvima zaista krene sa idejom da se ta dva ministarstva spoje.
Baš nikada nismo imali oko toga spora. Doduše, to nikada nije moglo biti na dnevnom redu. Nije odbor bio, sam po sebi, inicijator da se zakon, po kome trenutno radimo, menja. Jednostavno, postojala je ideja svih političkih partija, koje su tog istog sastava kao sada, otprilike, te ideje su dominirale – da napravimo jedno zajedničko jedinstveno ministarstvo.
Pre svega, to bi bilo funkcionalno. Drugo, jedan obrazovni proces, koji počinje da se prati od predškolskog obrazovanja, preko srednjeg, visokog, do sticanja najviših naučnih zvanja, rada akademskih institucija visokog ranga, objedinilo bi se i došlo bi pod nekakvu, kakva god da je decentralizacija urađena u ministarstvima, zajedničku kontrolu i zajedničku vizuru.
Sada primećujemo da su mnoge agencije, mnoga tela koja su unutar ministarstva postavljena radi decentralizacije ministarstava, izgleda ili nedorasle zadatku koji treba da urade ili ga rade često improvizovano, nepotpuno.
Često se susrećemo sa činjenicom koja svima zvuči paradoksalno, da neke obrazovne institucije, neki fakulteti, recimo, po novom ustrojstvu, da bi imali finansijsku samostalnost, imaju priznatu akreditaciju za bavljenje naučnoistraživačkim radom, ali nemaju akreditaciju za akademsko sticanje zvanja, stručnosti, tako da nemaju legitimitet.
Kao fakulteti, kao visokoobrazovne institucije, nisu svi dobili akreditaciju, a mnogi od tih koji to nisu dobili, dobili su legitimitet i licencu da se mogu baviti naučnoistraživačkim radom.
Šta će biti, ne daj bože situacije, u kojoj bi jedan isti, recimo, medicinski fakultet nekog grada dobio jednu a ne dobio drugu licencu? Takve neverovatne situacije, takva potreba da se gleda kroz tuđi prozor, u tuđe dvorište, kako je ovo akreditaciono telo uradilo, da li je ovo akreditaciono telo saglasno, jer vi ne možete, po definiciji, imati fakultet ako ne zadovoljava oba ova kriterijuma i nema obe licence.
Neću da govorim o tome koliko stotina hiljada, i do milion dinara, treba da se dobije jedna licenca, da dođe određena komisija koja vidi koliko imaš profesora, koliko imaš docenata, asistenata, koliko su ti visoki plafoni, koliko imaš sanitarnih čvorova, kakav ti je program, kako je i šta napisano.
Nekada su to perfidno benevolentne stvari koje morate zadovoljiti. Nekima se gleda kroz prste, nekima se ne gleda, a onda to sve treba da ponoviš i da bi se bavio naučnoistraživačkom delatnošću sa stanovišta zahtevnosti koje pruža Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj. Znači, dvostruko pondiranje. I tek kad to imaš, ti jesi ono što, po definiciji, jedna visokoškolska ustanova, koja se zove fakultet, zapravo jeste.
Očekivao sam, mi u Odboru smo mislili, i generalno je politička procena bila da će se referentna tela uključiti, Konferencija univerziteta, fakulteta itd. da pokrenu tu inicijativu, da ne ulazimo u novi ciklus vlasti sa podeljenim ministarstvima.
Na stranu što je dobro i korisno da se to racionalizuje. Međutim, izgleda da ovde baš i ne postoji naročita volja u pogledu racionalizacije i broja ljudi zaposlenih u ministarstvima. Otprilike, ministri su sveli tu svoju nadležnost prosto na nadležnost inspekcijskih organa: da li se negde nešto dogodilo, da li se neko žalio, da li se neko bunio, da li je bio inspektor ili nije bio inspektor.
Doduše, i ministru ste dali toliko razvlašćenja, toliko ležernosti i lagodnosti i postavili ste razna tela koja su u svemu savetodavna, pomažu mu, vuku ga. Ne bi taj jedan ministar imao mnogo operativnih problema da posao ne bi savladao, ali bi onda morao da upregne jedan savet, drugi savet, pa ovlašćenja koja ima osobito u Nacionalnom savetu za visoko obrazovanje, da može da smeni člana saveta ako ne dolazi na sastanke itd.
Kad malo prođete sajtom i vidite koliko je ko održao sastanaka, vidite da te institucije koje su reperne da ministru pruže ključnu informaciju o smerovima i tokovima naučnog razvoja, deficitarnih kadrova, razvoja visokoobrazovnog sistema... šta smo uradili s Bolonjom? - još nije izašao, tri godine se to provodi, nikada nije izašla nijedna konkretna informacija šta je tu bolje, šta je tu gore, a to je jedinstven proces, koji kači i obrazovni i istraživački sistem.
Zato mislimo da bi to zaista bilo dobro, ne verujem da bi svi vaši koalicioni partneri, vidimo sada da po Atini pravite nove biografije, ulazite u Internacionalu itd., ne bi ni oni, i oni su, ako su to, doduše, isti ljudi, prihvatili na tim našim odborima u neformalnim razgovorima.
Ništa nije prirodnije nego da budemo nalik onima kojima se većina u vladajućoj koaliciji već bratski izvinjavala, grlila i ljubila - bivšim republikama, zemljama iz okruženja. Nije valjda da svi oni toliko greše. Nismo mi valjda toliko moćni da imamo i 30 i 40 ministarstava.
To povlačenje strukture je možda trivijalna stvar. Hteo sam o ozbiljnoj stvari da govorim, a to je koliko će to da košta. Bitno je za ovu državu i koliko će da košta. Ako nešto može da košta manje, ako je u postavci nadležnosti i opisa poslova koje sam ministar vodi toliko pomoćnih institucija, koje mu pomažu, zaista bi to jedan ministar sa svojim pomoćnicima, svojim savetnicima, s lakoćom mogao da pokrije.
Sve tri delatnosti su zaista tesno vezane. Ništa nije prirodnije i tešnje vezano nego što je taj obrazovni sistem u nekakvoj integraciji.
Pa onda lepo da stanemo, da vidimo da li su nam potrebne i radionice za ovo, za ono, da u radionice vratimo da uče zanate, a u amfiteatre, u škole, da vratimo one koji se bave visokoobrazovnim procesom, da neke stvari koje smo nasumično prepisali, u koje smo prosto nekritično uleteli ili uraubovali obrazovni sistem, da ga promenimo istovremeno sa više etapa, da zaista pokušamo da to uradimo, da vidimo šta je boljitak, šta je korist. Jer, nas Bolonja nije obavezala do ovakvih detalja da uradimo.
Po mnogim informacijama vidimo da nije lakše ni profesorima, koji su zaista tradicionalistički odškolovani. Svi oni koji sada drže predavanja i vode nastavu su ljudi koji su završili školovanje po starom obrazovnom sistemu. Svi oni koji su pisali predlog zakona koji smo usvojili dok je ministar bio Vuksanović, nije bio Gašo Knežević, to su ljudi koji su postigli slavu i postali poznati i priznati učeći po sistemu koji smo učili.
A sada smo suočeni sa činjenicom da nam studenti nisu u svemu zadovoljni, da studentima moraju da se daju i nepostojeći rokovi, da se na mnogim fakultetima polaže ceo jul, ceo avgust, ceo septembar. To je rad koji već nije u skladu sa zakonom. Šta se sad radi? Konferencija univerziteta, Naučno-nastavno veće donese neku odluku. To prosto nije normalno. Trebalo bi zakon da se ispoštuje - toliko imaš rokova, toliko puta imaš pravo da polažeš, položio, pao, prošao, kraj priče.
Profesori rigidno drže svoje nastavne koncepte. Neće se niko odreći svog predmeta koji je do sada držao i sad je došla Bolonja i mora da se pojednostavi. Neće, on će to isto da kaže. Ali, šta je razlika? Pričaće šest sati jednog dana, šest sati drugog dana, neprekidno. To je jedan komplikovani odnos u koji ulazi, u složenu interakciju, i student, onaj koji sluša, koji je primalac informacije. Naravno, više nije pasivni, nikada nije ni bio ako je hteo da se uključi, to mu niko nije branio.
Sada vam prave učinioce za profesore, kako da učite brzo, integrisano. Dolaze neki Amerikanci a kada vidite kurikulume, to nisu kurikulumi kakvi se sada prave u Atini, novi, oprani, umiveni i svima dopadljivi, nego bio nekad lekar opšte prakse u Doboju, pa otišao u Ameriku i za dve godine postao neki visoki profesor i sad uči nas koji smo tu, hajde da isključim sebe, ima ljudi koji su i stariji i iskusniji od mene, kako da studentima predajemo.
Izgubila se kontrola, nema tehnologije istraživanja. Doneo je neke američke štosove, kako oni to rade na nekim svojim fakultetima, nekim svojim opitnim centrima, nekim svojim radionicama, nekim svojim odeljenjima za maštariju. A jedan odličan obrazovni sistem, nešto čime smo mogli da se ponosimo, nešto čemu tekst nije pisao ni Milošević, ni Šešelj, a ni Đinđić, niko od njih nije pisao tekstove u udžbenicima, bilo je to nešto što smo imali, što je bilo tradicionalno dobro, naslepo smo i prebrzo promenili bez povratnih informacija.
Kada bi to sve bilo pod jednom kapom, kada bi se uveo red u to, znali bismo i povratnu informaciju, pre svega ministar, a onda, polažući račun, ili njegovo najviše savetodavno telo, što je po zakonu obavezno, da polaže njemu i Skupštini na poziv, ili njemu samom, pa da on polaže nama, rekao bi - analizom je utvrđeno to i to, slabosti sistema su te i te. Sada je opasnost ko sve može da doktorira i ko će biti magistrant. Vi znate kakve su diskusije oko toga ovde bile u prošlom sazivu.
Sve bi se jednostavnije rešavalo u drugačijim okolnostima, te mi mislimo da zaista treba da postoji jasna, zdrava, realna volja u ovom pozicionom bloku. U konglomeratu različitih ideja valjda ta jedna treba da bude zajednička i jedinstvena, da se to jedno ministarstvo, prosto neko postane pomoćnik i kaže - ako je namenjeno meni, evo, ja ću biti zamenik, pomoćnik, da ne kvarimo koaliciju koja je tako uspešna, prihvatiću to da ne pravimo dva ministarstva, dva ministra, sve duplo, vozače, kuvarice, šofere, pomoćnike itd.
Nije to toliko ni potrebno. Potrebno je čuvati ideju jedinstvenog obrazovnog prostora, integrisano koliko to može za ovu zemlju, da nemate nastavne programe koji su na jednom fakultetu na istom predmetu različiti, u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Novom Sadu, kao da nemate unutrašnju mobilnost. Kako ćemo govoriti eksterno, o evropskoj mobilnosti? A kako ćete vi sada neku prvu godinu upisati po tom programu? Sabrao bodove do 60. Mogli smo i mi. Evropa je rekla vrlo deklarativno u Bolonjskoj deklaraciji. I mi smo mogli naše predmete začas da izbodujemo i, eto, 60 bodova.
Nekada smo imali koherente, nekada se sarađivalo sa ostalim zemljama bivše Jugoslavije koje su tražile akreditaciju studenata, to znam, akreditaciju programa. Dostavite knjigu, plan i program. Džaba vi po indeksima pišete, indeksi su debeli k'o nekakve dnevne beležnice sa ratišta, ono što su oficiri imali, one crvene knjižice, takvi su indeksi sada, znate to vi koji imate decu. Tu se piše svašta, to je jedna opisna skribomanija. Postoji institucija u svakoj zemlji koja verifikuje, nostrifikuje diplome, nastavni plan i program, i onda je tu kraj priče.
Ništa tu preterano nije trebalo. Nije ovo ni mesto ni prilika da lamentiramo nad starim zakonom, da unapred osuđujemo ovaj zakon o visokom obrazovanju koji važi, za koji mislimo da nije, makar za ovako brutalno sprovođenje, nije dobar. Sigurno da ima nešto što u njemu ne valja i verovatno ima nešto što je korisno, da nas tom evropskom putu približi, ne da ga brišemo, ne zato da spojimo ministarstva, nego da bolje sagledamo i efikasnije delujemo i uklonimo slabosti.
Zato mislim da bi bilo logično da podržite ovakav predlog, objedinjavanje ministarstava, za početak, pa onda odabrani ministar, sa svojom ekipom, da preuzme neku od ponuđenih mogućnosti i da razmotri šta u tome valja i ne valja i, jednostavno, kako bi svako ministarstvo i trebalo, makar godišnje, da podnese izveštaj o svom radu, ne samo onaj finansijski, nikad viđeni, nego i o rezultatima svog rada.
Mi to radimo kroz odbore, u meri u kojoj možemo, ali vi ovo pitanje možete reći na odboru i dobićete suv odgovor ministra za sedam do deset dana i drugo nećete dobiti. A kada bi se politička scena i odgovorni ljudi dovoljno uozbiljili, mi bismo u ovom važnom segmentu sigurno napravili neki značajan pomak.