Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6959">Mileta Poskurica</a>

Mileta Poskurica

Srpska napredna stranka

Govori

Dame i gospodo, mi smo hteli da ovaj član na neki način pojasnimo, budući da on deluje da je u koliziji sa članom 61. stav 2. u kome postoji zabrana kliničkog ispitivanja lekova koji se odnose na gensku terapiju.
Sada veznik "i" možda sada čini da nisam u pravu, ali možda ako bi bio neki drugi veznik, prepozicija "a", pa da se bliže odnosi na gensku terapiju, koja deluje na germinativne linije ispitanika, možda bi to i bilo jasno na neki način. Na način na koji je napisano – da takva ispitivanja ne mogu biti sprovođena, a sada u članu 75. "da mogu biti kliničke studije na lekovima koji se tiču genske terapije", to prosto malo deluje nebulozno.
Možda bi ovo trebalo usaglasiti tehnički. Mi smo to rekli u načelnoj raspravi. Očekivali smo da neko to uradi, ali to prosto nije bilo moguće sem – brisati ili uopšte izbaciti mogućnost da se da terapija. Jer to su rane faze studija, druga faza verovatno i pitanje je koliko smo mi za to spremni.
Tu je rok od 90 dana, plus 90, plus normalnih 30 i to je 210, sedam meseci, to će dekuražirati mnoge zainteresovane kuće koje bi to radile, mnoge sponzore ispitivanja, a i pitanje je koliko smo za to spremni. Imamo li mi u zemlji takve stručnjake, imamo li u inostranstvu? Ko će Etičkom komitetu da plati, ako traži takvo mišljenje? Da li će to sponzor da plati ili mu je bolje da dođe sa gotovim mišljenjem – to unosi dosta nejasnoća?
Mi smo išli sa nekakvom minimalnom intervencijom da skratimo rokove. Možda bi bilo i bolje da se uradi revizija ova dva člana – da se oni usaglase, jer deluju neusaglašeno.
Vidite, kod ovog amandmana to je jako bitno. Razmatra se pozicija, mesto i uloga inspektora, u ime agencije, po nalogu ministra, po rutinskoj proceduri, ide i proverava način provođenja kliničke studije po sajtovima gde se kliničke studije izvode. To je jedna legitimna pojava, bilo bi zlo da je nema, onda bi mogli da rade šta bi hteli istraživači u dogovoru sa sponzorom i to je jako korisno. Mislim da tu nema šta da se prigovori i to verovatno svuda i postoji.
Možda je to negde samo rigidnije, negde nije, ali ono što smo mi hteli amandmanom da promenimo je kada se donosi odluka o terminaciji studije ili privremenom prekidu, odlaganju, zaustavljanju ili konačnom prekidu studije, možda bi pored mišljenja inspektora, zbog nekakvih specifičnih situacija, trebalo uvažiti i mišljenje istraživača, odnosno mišljenje Etičkog odbora, ali i mišljenje stručnjaka sa liste stručnjaka.
Možda može nekada neki inspektor da zbog nekog prijavljenog štetnog efekta ili događaja neželjenog, bez da je pri tome težak, ili čak kod prijave teškog neželjenog događaja, naloži obustavu ili, još gore, prekid studija možda pri samom njenom kraju.
Onda će zaista i sponzor biti u problemu da ne može da raspolaže podacima koji su dovedeni gotovo do kraja. Time bi se samovolja inspektora, koja nekada može da bude prisutna, inspektori mogu da budu takvi, u značajnoj meri kanalisala.
Mi imamo listu stručnjaka, mogli bi da budu savetodavni organ. Kada već sa tako ozbiljnim predlogom inspektor ide pred ministra, odnosno ispred agencije, koja podnosi zahtev ministru, mislimo da bi ovaj amandman mogao biti usvojen, da ništa ne bi promenio, da bi dao određenu sigurnost da inspektor pre svega proverava proceduru i poštovanje procedure koja je u skladu sa kliničkom praksom i tu onda po pravilu nema dilema. Ne znamo zašto ovo nije naišlo na razumevanje. Ovde se samo dalo na značaju inspektora, nikako se on nije umanjio.
Zahvaljujem. Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika i u okviru toga će biti reči i o amandmanu.
Današnja rasprava, kao i rasprava u načelu, jasno pokazuje da postoje ljudi poslanici koji ovde sa pravom diskutuju na dva osnovna koloseka.
Predstavljam grupu onih koji se zalažu za očuvanje makar tolikih prava pušača koliko su do sada imali po ranije pominjanom zakonu i druga grupa diskutanata koja bi htela sada da kao najteži bojni otrov i najveći uzrok svih zala i smrtnost svake vrste pripišu duvanskom dimu, te da se miris duvana ne sme osetiti u nekoj prostoriji. To je, naravno, potkrepljeno i brojnim komentarima na amandmane koje smo podnosili, gde se često poziva na različite okvirne konvencije, smernice, na njihovo davanje, pa, čak, koliko to proizvodi u svesti građana ova diskusija o ova dva zakona, za koji se ne mogu reći da mogu biti biser, delo ministra zdravlja. Možda će se on kititi time i da je to najvažnije što je uradio u svom mandatu, a bilo je mnogo većih problema za rešavanje. Čovek nije tu i teško je sada o tome polemisati.
Dakle, taj zakon je počeo polako da pospešuje, podstiče drugačija razmišljanja nepušača koji do sada u prisustvu pušača na otvorenom prostoru, recimo, nisu praktikovali. Čuje se, čak, da će štetnije biti za nepušače nego za samog pušača, štetnije efekte ima ako on sa rastojanja od nekoliko metara udiše njegov dim itd. Nejasne statističke formulacije često mogu biti kakve god hoćete, a znate i sami za statističke obrade u zdravstvu da mogu različitim ozbiljnim stručnim radovima dovesti do očekivanog rezultata; Kaplen-Majerova kriva preživljavanja, npr. sa istovremeno prisutnih deset faktora rizika, vi možete izvući onaj koji želite u skladu sa radom i očekivanim rezultatima.
Statistika je svemoćna nauka, ali, takođe, postoji osnovna tendencija, osnovni princip da niko od nas koji smo pušači ovog časa ne motiviše druge koji to nisu i da to počnu. Niko ih ne tera da sede sa nama u istoj prostoriji. Tražimo da za nas bude obezbeđen prostor, da u njemu budemo samo mi, od drugih, propisno i u skladu sa zakonom izolovani, da ni na koji način ne treba da vršimo promociju pušenja i da time treba da delujemo na omladinu, na mlade ljude da prekinu to da rade, da se, kako neke statistike govore, u tom pravcu i ide.
Za one koji su u tom poroku bolesti zavisnosti, kako je, već, sve, nas, grupa ljudi sela, definisala i utvrdila da jesmo, pa, čak i u kategoriji zavisnih, dakle, to su ljudi kojima treba, na neki način, pomoći. Svako od pušača je svestan kada bi, zaista, neko ozbiljan anketirao, pa ponudio nekakvu simboličnu nagradu onome ko pogodi pravi odgovor, ko se iskreno izjasni o tome da je pušenje korisno ili štetno – ko bi to, još, napisao i rekao da je pušenje korisno?!
Nije potrebno onima koji drugačije misle o ovom zakonu neprekidno prišivati etiketu o promociji pušenja, niti toliko stavljati na pijedestal činjenicu da će, ako negde neko u okolini puši a, pri tom, neko prođe pored toga, pa oseti dim, strašno i opako od toga oboleti. Kontra pitanje za takve događaje jesu, takođe, možda stidljive statistike o tome da su upravo oboleli oni koji su prekinuli pušenje od onog radi čega su prekinuli pušenje po savetu lekara.
Nije sve u medicini dva i dva su četiri, multifaktorijalnost, genetska predispozicija i mnogo toga daju pravo onima koji su, nažalost, u teškoj prilici da se od toga mogu lako odviknuti, da etapno, postepeno, sami, skopčani sa činjenicom, dovoljno izolovani, dovoljno stigmatizovani, obezbede neki prostor za ostatak svoje pušačke karijere, a u pokušaju da se od toga odviknu, ili da plaćajući kazne, izgube više šansu da mogu da puše, to i dalje čine.
Dakle, amandman o kome se ovde govori jeste jedna intervencija koja je, čini mi se, jako logičnom, da se zabranjuje pušenje u svim sredstvima prevoza, čak se pominje i splav u zakonu. Zamislite splavarenje Drinom, otvoren splav i neko upalio cigaru i ko će sada, vozač splava, vlasnik koji to radi za novac, da ga upozori ili da mu piše prijavu na posebno propisanom formularu. Ili, recimo, u brodovima. Nismo mi više zemlja koja može da ima dugačke brodske linije, ali možemo da ima turističke brodove koji voze na Dunav, Dnjepar, Volgu, pa da se napravi takva situacija. Sigurno da tu postoji restoran u kom može da se puši ili ne može. U nekim vozovima u kojima postoje kušet-kola, čak, i da se uvedu neka spavaća kola za pušače, ako treba, da se nađe prostor za pušače. Nešto može da se uradi za tu kategoriju ljudi, koja odista pristaje da i dalje bude stigmatizovana i žrtvovana na određeni način, a najmanje je potrebno ovim zakonom činiti takve nejasnoće i takve dubioze.
Jer, znamo da je i po sadašnjem zakonu u zdravstveni ustanovama pušenje zabranjeno, ali teško ćete naći u Srbiji zdravstvenu ustanovu u kojoj ne postoji prostor, neko zove "svetlarnik", neko zove "akvarijum", neko zove "ono ćoše", neko koristi druge metafore da to objasni, da se sklone zdravstveni pušači. Pa, tu su i kardiohirurzi, pa, tu su ljudi koji najbolje vide posledice pušenja, naravno, ne samo pušenja, multifaktorski su razlozi. Ne mislim time da nekoga ohrabrim i ne priznajem replike te vrste, da može da se puši i da drugi činioci ne mogu da mu naškode. Ali, generalno, ovakva prohibicija pušača moguća je jedino ukoliko se odluči da bude totalna zabrana pušenja, zatvaranje fabrika, prodavnica duvana. Koliko je to racionalno i koliko je to logično treba razmisliti pre nego što se u takvu odluku posegne.
Ako budemo i u tome prednjačili u 2012. da svuda učine zabranu pušenja, pretvorićemo svoje stanove u zimskom periodu na opšte trovaonice naše dece, a što opet svakom opterećuje savest. Svako to gleda u uslovima kako greju, kada otvorite deca će da nazebu od toga. Nesaturirani pušač, pušač pod stresom na radnom mestu, ne može da funkcioniše normalno. Jako je dugo potrebno da se ljudi odviknu od toga, strasni pušači, višegodišnji pušači, ne mogu ih ni zakonske kazne naterati.
Ljudi, to bi izgledalo kao kada bismo sada hteli da biološku prednost mladosti suprotstavimo fiziološkom procesu starenja, da sve ljude koji su navijači ''Partizana'' nateramo da postanu navijači ''Zvezde'', da kažemo nije to, baš, nešto naročito korisno, pređite vi polako za ''Zvezdu''. Neke stvari je nemoguće zakonski preseći.
Evolutivni tok i jasna statistika pokazuju da postoji sazrevanje u svesti nacije, da to jeste štetno i ne treba tako drakonskim merama ići, prenebregnuti tu činjenicu, dopustiti određeni stepen evolutivnosti i dopustivu i prihvatljivu stigmatizaciju pušača, koji, eto, nesrećnom okolnošću imaju tu biološku, socijalnu, kulturnu, zdravstvenu nepogodu i nepravdu da jesu pušači, pa ih treba pustiti da u tome bez velikih sankcija prolaze.
A, ne armiju inspektora, policiju, udružena ministarstva,
Kad bi država tako efikasno radila, samo se smenjuju siromaštvo ili druge stvari, gde bi nam bio kraj, koliko radi na progonu pušača i na zaštiti od straha od štete onih koji će možda udahnuti i osetiti miris dima itd. Zahvaljujem. (Aplauz)
Evo primera kako se nije uspelo da se dođe do svesti zakonopredlagača, da jednom modifikacijom člana ostavimo sve tamo što stoji u članu 6, da ga napišemo kraće, jasnije i prihvatljivije.
Hteli smo da član 6, umesto kao što izgleda dugačak za čitanje, bude kraći i da piše: ''Prostorije u radnom i javnom prostoru u kojima je pušenje dozvoljeno moraju biti odvojene od ostalog prostora i imati odgovarajuću nezavisnu ventilaciju koja dim izbacuje na otvoren prostor.'' Te prostorije se ne mogu koristiti u druge svrhe, niti biti namenjene za boravak ili obavljanje delatnosti. Na ulazu treba da stoji – ''prostorija za pušenje''.
Ima li jezgrovitijeg, jasnijeg, čistijeg, i šta to uopšte nije u skladu, pa se upućujem na tumačenje odgovora Dušanu Mariću itd, koji je Vlada dala? Ne razumem. Šta je ovde bio razlog da se ne prihvati, i šta ovde nije dovoljno suvislo i dovoljno jasno?
Dakle, postoji očigledna volja, namera da se zacrtani princip sprovede, da se, jednostavno, stavi zabrana i da se više od jedne trećine ili možda 40% ljudi u Srbiji stave u diskriminatorski položaj, potpuno svesni činjenice da to već i jesu bili, ali na ovaj način, osim što kažnjavate pušače, kažnjavate i vlasnike objekata. Kakvu će oni imati mogućnost da pred gostom koji je pušač, koji je, nešto, tako, pogrešio, prošetao do toalet-prostora sa cigaretom – da ga kazne?! Stvaraju utisak o svojoj kafani da kažnjava, zove inspektore. To je skup nerealnosti koja ne može da se odradi.
Drugo, u vašem predlogu, kako integralno stoji, piše i broj lica, pa klizna vrata. Pazite, ljudi moraju da kupuju klizna vrata sa elektromotorima. Pa, automatski piše gore – ne možeš da uđeš, prepuna prostorija ili ne radi ventilacija. To pišete po evropskim modelima. Pa, svi putujete. Pa, šta nas čeka na aerodromima? Katastrofa, ponižavajuća katastrofa, jedni druge od dima ne vidimo! Ko nas pita za ventilaciju?!
Možete da kupite piće u restoranu, da ponesete do prostorije za pušenje kafu s cigaretom, ne daju ni da ponesete piće. Niti su stavili ikakvu ventilaciju, niti vas pitaju koliko vas je unutra. Te koji vam daju takve modele, koji vam daju natuknice, obrasce, ne morate, baš, u svemu poslušati. Nisu dali ni dinar za toranj koji su srušili, ni za obolele od raka i svega toga. To se prećutkuje, to ne vide. Nuklearni otpad, ozračeni smo, pobijeni, pa nismo tako trčali u susret da tražimo od njih mišljenje da se kroz neku izvinjavajuću donaciju ili nešto drugo odradi.
Dakle, hoću reći, imali smo dobar amandman koji je zaista mogao da popravi ovaj ovako rogobatan, razuđeni član, pun nelogičnosti, ovako, vlasnici ugostiteljskih objekata će morati da rade različite popravke, a oni moraju da žive i posle ovog zakona. Kakva klizna vrata, kakva automatska ispisivanja? Ko pravi ta automatska ispisivanja, uređaj u kvaru, prebukiran uređaj? To košta, ljudi! Prostorija za pušenje i kraj priče. Odeljak za pušače i ništa više. Kratko, jasno, logično, kako i treba da bude u zakonu.
Prosto, ne razumem tu potrebu da se tako odnosite prema svakom predlogu koji iz dođe opozicije na način da ga treba diskriminisati, a tek obrazloženja koja ste dali, ona su krajnje nepitka. Vraćate nas po tri-četiri člana unazad da vidimo šta ste kom poslaniku odgovorili, pa u tom piše – e, tako je odgovoreno Martinoviću, pa Šamiju, pa ovom, pa onom. Sad ti dok vidiš to objašnjenje moraš da iščitaš pola ovog papira odgovora Vlade. Nije ni potrebno, osobito nije potrebno onda kad je stvar jasna, kao što je reč o članu 6. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, mi smo našim amandmanom pokušali da brišemo stav 1. člana 11. zato što već u stavu 3. stoji sasvim nedvosmisleno da je ovaj zakon koncipiran tako da je zabrana pušenja opšta, pa smo videli jednu nelogičnost zašto bismo isticali znak zabrane kada je on opšti, a time, možda, nekada, nekakve, okolnosti, nekakve zidove i neke monumentalne objekte u zatvorenom prostoru učinili nedopadljivim, ružnim, jer su nalepnice često ogromne i po 30 santimetara kvadratnog oblika. Bile su pristojne i zamislive u vreme donošenja onog prethodnog zakona, kretanja procedure u akciji protiv pušenja.
Sada, kada je to i ptici na grani jasno da je pušenje štetna stvar i da svuda možeš da očekuješ samo zabranu, a retko da vidiš zelenu etiketu, mislimo da je to suvišno.
Šta je još suvišno i potkrepljuje mnoge diskusije do sada? Koliko je to velika intencija, jeste zanemarivanje činjenice da 30, 40% ljudi u Srbiji puši i da ih sada rigorozno kažnjavate, progonite kada imate tu ideju pres sobom, gde apsolutno više ne znate i šta da napišete.
U obrazloženju, u odgovoru Vlade prilikom neprihvatanja amandmana kažete, na tako logičan i suvisli predlog – brišemo 1. stav: ''Amandman se ne prihvata iz razloga što je članom 11. stav 3. Predloga zakona dato ovlašćenje ministru nadležnom za poslove zdravlja da propiše oblike i sadržaj znaka zabrane pušenja.'' Kakve veze ima to sa činjenicom – nećemo da nalepnica bude tamo gde ne treba da bude, s tim da je ministar dobio ovlašćenje i da propiše oblik i veličinu i boju itd.
Mi ne ulazimo u njegove nadležnosti. Mi nismo konkurentska firma da dobijemo posao i da pravimo stikere za zabranu pušenja, nego smo samo hteli da kažemo – nemojte šarati i ružiti monumentalno zdanje, u svakom je segmentu zabrana, zabrana, kada znamo da jeste. Stavite samo gde može da se uđe, ako, već, i predviđate, negde za nekoga. Kako ćete to uraditi, recimo, zabrana u dvorišnom prostoru u bolnici; izađeš u dvorište, skineš mantil, a da ne govorim o tome koliko je to ponižavajuće za 25-30% zdravstvenih radnika koji puše, nažalost. Nažalost, ali to je činjenica.
E, i šta ćete sad? Na drvo da zakucate nalepnicu? Ne sme, ni koliko metara, a sada licitiraju po domovima zdravlja: smem li na 50 metara da se udaljim, da skinem mantil, pa hoće li da me prijavi pacijent, pa nisi na radnom mestu, pa hoće li neko drugi da bude posmatrač, taj taster koji će da prijavljuje, pa da pozove inspektora?! Gde ćete tu staviti nalepnicu? Neke stvari su potpuno neverovatne. Tako ste koncipirali zakon da osnovna ideja prođe što rigoroznije i što rigidnije, startuj na prvu loptu, a kada obrazlažete, onda, bar, pročitajte šta smo napisali i dajte nam kredibilna obrazloženja za ono za šta nam spočitavate i zašto ne želite, konačno, da prihvatite.
Eto, otprilike, to je to, da sačuvam vreme za naredni zakon, koji je, takođe, bitan.
Zahvaljujem. I treća opoziciona poslanička grupa se zalaže da se briše ''kancelarija'' kao institucija koja je predviđena da bude u sklopu Instituta "Batut".
Ako, već, kao što u obrazloženju stoji da će to isti broj ljudi i isti broj kadrova raditi isti posao, onda ostaje soc-realistička demagogija – društvene brige za zdravlje. Mislim da veću društvenu brigu ne vodi niko, nego ministar koji je ovaj zakon doneo. Sa ovakvim rigidnim zakonom. Eto vam društvene brige, pre svega, po džepu, onda po prokuženosti pušačke populacije itd.
Ne znam šta će oni novo da izmisle kada se i dan-danji u Institutu čeka da im lokalni i regionalni instituti pošalju obrađene podatke, ubace to u računar, neki statističar uradi nešto i to je kraj priče.
Puni su projektnih finansiranja, raznih drugih obaveza, o čijem radu i ne možemo baš govoriti preterano pohvalno, jer najčešće više nismo ni sigurni šta to tačno rade. Mislimo da je u pitanju stvaranje jedne parainstitucije, koja će, videćemo kasnije, biti u dosluhu sa Komisijom, koja je opet jedno paratelo, opet neka pomoć ministru i Ministarstvu.
Mislimo da je to nepotrebno, nekorektno i da dizanje pažnje na jedan takav nivo o tome šta će biti sa nepušačima u odnosu na izolovane i prokužene pušače, ne zaslužuje jednu društvenu brigu tog rane, koja će značiti dodatna plaćanja iz budžeta i pušača i nepušača. Zahvaljujem.
Dame i gospodo, mi smo ovim amandmanom predložili da se briše član 19, zapravo, vezano je za član 18. u kome mislimo da je postojanje ove komisije iluzorno, jer registracije ljudi, lojalnih i odanih ministru, verovatno iz njegove partije, manje-više da li iz partije, ali jedna zajednička osobina će biti nepušačka.
Da je sticanjem okolnosti ministar bio pušač, verovatno nikad ne bi rekao da Zoran Đinđić nije primetio pepeljare po ministarstvima, ja nisam fan Zorana Đinđića, ali verovatno je čovek imao tada drugačiju listu prioriteta, nije jurio pepeljare po ministarstvima.
Sada pravimo jedno telo, sastavljeno od eksperata i šta je to ekspert u borbi protiv pušenja. Sigurno bi i kardiohirurg trebalo da bude, ali, šta ako i kardiohirurg puši. Dakle, izbačen iz Komisije?!
Prosto, ovako, malo je neverovatno, zakon uvodi vrlo diskriminativno ponašanje, zakon je namenjen da ukaže da oni koji puše nisu, nekako, dobrodošli u pogledu razumevanja za osobine koje poseduju, koje su nekad zaista štetne navike. Evo, pristali smo da budemo svi pušači svedeni na to da smo zavisnici i tražimo samo prostoriju u koju mogu pušači da se izoluju da ne budu proganjani, da pri tome drugome najmanje smetaju. Rešenje ovog problema ne vrši se putem ova komisija, koja će naravno primati pare, raditi, pisati nešto, a dovoljna promocija zdravlja je, recimo, da kaže svako od nas ko gostuje na televiziji, zaista iskreno, a nema pušača koji iskreno neće reći – pušenje je štetno.
Dakle, da bar jednom na početku emisije i na kraju novinari ubace u sinopsis da kaže, kao i sve druge javne ličnosti da to urade i da kažu – da sprečimo decu, da sprečimo omladinu, da sprečimo one koji još nisu počeli, jer, zaista, svi mi pušači jednom smo bili nepušači. Definitivno smo bili prvo to, a onda smo sada svesni koliko je iz tog začaranog kruga teško izaći i koliko vam teško i destimulativno pada kada će vas proganjati, gore nego Al Kaidu. Nemate gde da se sklonite, u sopstvenoj državi, uredne poreske platiše u svemu odgovorni, sa drugima jednaki, na kraju pristajete da budete sklonjeni, obeleženi, osmuđeni dimom – pa sad da li vam odela mirišu u mimoshodu sa nekim itd.
Preterano za Srbiju zemlju tradicije drugačije vrste, treba i mi da doživimo tih 50 godina severne Evrope, pa će, verovatno, broj pušača i spontano da padne i verovatno ćemo uspeti, govoreći otvoreno o našim lošim navikama da ubedimo druge da tim putem ne krenu.
Taj put nije Komisija koja se predviđa. Bolje bi bilo da imamo komisije u ministarstvu koje bi sad ispitivale zašto preko televizije skupljamo pare za lečenje teških bolesti, zašto dovodimo hirurge da operišu, što nemamo naše, zašto naše pacijente šaljemo u Tursku ili druge zemlje da se operišu, ko je odgovoran za hijatus u onkohirurgiji, ko je odgovoran za prazninu i kardiohirurgiji, ko je odgovoran za nedostatak prostora, gde su otišle pare koje su date i koje su dobijene od donacija za zanavljanje zdravstvenih institucija?! Na mnogo toga nekakve komisije koje već postoje po različitim pitanjima, veoma su brojne, nisu dale odgovore, a ne komisije koje će vršiti nekakvu društvenu delatnost, nekakve kliničke smernice i protokole za prevenciju.
Svi mi pušači smo, manje-više, bar ja sam probao sve što postoji da se toga odviknem. To nije išlo jednostavno.
To nije lak ni jednostavan posao i ne treba ga preko noge seći i prilično rigidnim merama ići na pušače. Oni to u osnovi ne zaslužuju, tim pre, ako su svesni da drugima škode u svojoj sredini i voljni da to umanje na najmanju moguću meru. Zahvaljujem. (Aplauz)
Mi smo hteli, ispred SNS, da dopunimo ovu nomenklaturu definicija sa jednim veoma važnim pojmom, a tiče se pojma ''posmatrača'' ili ''monitora'', kako se to oficijelno zove u kliničkim studijima. Hteli smo zato što je ovaj zakon ishodišni zakon za formiranje podzakonskih akata, kakav jeste Pravilnik o sprovođenju kliničkih studija, koje se sprovode u našim zdravstvenim ustanovama.
Po tom pravilniku nas proveravaju, glavne istraživače, i učesnike u projektu, inspektori Ministarstva zdravlja, dakle, lica koja se pominju i koja su nadležna u ovom zakonu. Bilo je sasvim logično da se definicija monitora ubaci u zakon, jer će se takva definicija morati naći u sada važećem pravilniku, pa je logično da se ishodišno mesto nađe u zakonu.
Nije logično ono što nam je Vlada odgovorila kao razlog za neprihvatanje. To potpuno deluje konfuzno. Bolje da su odgovorili jednom kraćom rečenicom da ne prihvataju, nego se, to, nešto, nalazi u Direktivi 2001. godine jer posmatrač, monitor, kako oni kažu, jeste neko ko je spona između nekoga ko je krenuo od sponzora u investiciju da se lek ispita i koji će biti spona sa glavnim istraživačkim timom.
Taj čovek mora da ima određene kvalifikacije, jer kod nas uglavnom Tip 3, Tip 4 kliničkih studija, ređe Tip 2, u kome neko ko nije lekar, ko nije veterinar, stomatolog, klinički farmakolog, teško da može da razume šta su neželjeni događaji, šta su ozbiljni neželjeni događaji, da u kliničkom istraživanju pomogne i da navede na pravu informaciju ili da spreči da nekada neko od glavnih istraživača ili istraživačkog tima manipuliše činjenicama. A te činjenice su toliko bitne da će odlučiti o sudbini leka hoće li biti ili neće biti registrovan.
Mi danas na tržištu SIJEROVA (CRO) imamo tzv. i lingvista i biologa i nekih veoma spretnih ljudi koji su shvatili da Smernice Dobre kliničke prakse moraju da nauče i ako nisu medicinski radnici. Hoćemo da kažemo – dajte zdravstvene medicinske radnike, farmakologe koji će razumeti Smernice Dobre kliničke prakse, jer se po njima istraživanje sprovodi. Ako ih razume, sa njima će lakše da komunicira inspektor, sa njima će lakše da komunicira istraživački tim.
Upravo taj posrednik koji može biti ispred ugovorne istraživačke organizacije ili ispred samog sponzora, zavisi kako je ko krenuo u projekat, ni po čemu nije smetalo da se definiše njegovo obrazovanje, njegova stručnost, da ga Agencija ima u registru, da bude državljanin Srbije. Neke države u okruženju su se zaštitile time, to može npr. biti neko od državljana Hrvatske, ko će da nam bude monitor da bi se određena studija sprovela.
Možemo da primimo državljana Bugarske, državljana Rusije, Nemačke itd, ili raznoraznih država. Pitanje je da li je olakšan posao Agenciji, koja bi, recimo, mogla da uvede i određeni test da ih registruje, da testira njihovo znanje i da posle inspektori imaju mnogo manje problema kada dođu u kontrolu kliničke studije?
Prosto, ne znam zašto je ovo smetalo da bude prihvaćeno kao amandman. Možda bi neko od sadašnjih monitora, podsećam, ostao bez posla, ali zakon ne mora da se primenjuje retroaktivno, naravno, trebalo bi da ubuduće registrovana lica imaju određene kvalifikative i to nikako ne bi škodilo. Bilo bi samo od koristi, zavelo bi više reda u praksu ili nekom to namerno, zbog nečega, nije odgovaralo. Zahvaljujem.
Srpska napredna stranka je htela u ovom zakonu da promeni rokove koji su potrebni agenciji, s tim da se nakon dobitka ili potpunog uvida u dokumentaciju koju je želeo da priloži onaj koji lek uvozi ili proizvođač leka da bi mu se odobrilo puštanje leka u promet, nama iz nejasnih razloga, predloženo je da bude 210 dana.
U odgovoru Vlade, koji nam je došao, rečeno je, da je to zato što su takva nekakva međunarodna pravila, konsolidovana Direktiva iz 2001/83, itd. i da je određeno koliko može da traje procedura da se maksimalno utvrdi raspon u kome je agencija u Evropi EMEA ili neka druga u drugoj zemlji pojedinačna državna agencija dužna da odgovor da na zahtev da li se promet leka može odobriti ili ne. Mislimo da nije ni potrebno, ako je dat maksimalan raspon, da se on tako maksimalnim i održava, nego da vreme može da bude i kraće, posebno kada je reč o ubrzanoj proceduri, videćemo u narednom amandmanu, onda ne dobijamo mnogo na razmeri hitnosti dobijanja leka i stavljanja u promet.
Rutinska, redovna procedura, ako je agencija sagledala materijal, 30 dana. Onaj ko je podneo zahtev nedostatke može da dopuni za 30 dana. A 210 dana, sedam meseci da se to krčka u nekim fiokama, po našem mišljenju, to samo može biti koruptivni mehanizam, korupcija, da neko, možda od komisija koja će tek biti formirana od nekih farmaceutskih eksperata ili drugih ljudi, svejedno, posreduje u tome da se dobije dozvola za lek. To je interesantno tržište.
To je skupo tržište i nije, prosto, osnovano da se ostavi raspon od maksimalnih 210 dana, moglo je, ne 60, 90, recimo, da se o nečemu dogovorimo, da je bilo dobre volje, pa da se ovaj amandman kao takav i prihvati i samo skrate rokovi za agencije. Agencija zaista ima dosta ljudi, planira i nove prijeme i nove ekspertske grupe, nove stručnjake. Nije teško prelistati materijal.
Mnoge službe, pravne i ostale, mnoge institucije su skopčane sa većom količinom materijala i većom ažurnošću pa su u stanju da na zahtevnosti odgovore mnogo brže nego što je to rutinski skupljena procedura.
Tačno se zna šta od kojih paragrafa ide, to je sve složeno, ATF, po fasciklama, to se lako i brzo proveri i nije potrebno ako on već za prvih mesec dana vidi da je dopunjena dokumentacija, da je ispravno, zašto mu treba sedam meseci da parafira, da kaže u redu, taj lek može da se uveze. Malo nam je to ostalo nejasno.
A, objašnjenje da je to evropska praksa, nije baš do kraja pitko. Zahvaljujem.
Nešto što se tiče procedure ubrzanog postupka. Nemam potrebe da proširujem priču oko toga, ovde smo zaista u prilici da je reč o svojevrsnom vidu medicinske hitnosti, potrebe da se što pre dođe do leka, odobrenje za stavljanje u promet po ubrzanom postupku. To je neki javni interes, zdravstveni interes, opštenacionalni društveni interes, pa se postavlja pitanje zašto bi moralo tu nešto da se pomera na 150 dana. To je pet meseci.
Ako je nešto hitno sam smisao hitnosti se gubi ako rok ne skratimo, jer uvek ima šanse da Agencija poveri materijal; materijal nije dobar, evo 30 dana dopuni. Kada je materijal vraćen sa dopune bar 30 dana je dovoljno da se ono što je doneo kao dopunu, po pravilu je to mnogo manje nego inicijalni materijal, proveri, usaglasi, složi i kao takav odmah da se staviti.
Jer ako je nešto hitno, šta ako se da negativan odgovor, pa onda procedura mora da se proveri još 150 dana, to je 300 dana i onda je neopravdan termin hitnosti. Onda, na osnovu toga, možemo pitati o čemu se tu radi, šta je to da je baš tako hitno, a da ga je odbila Agencija zbog nepotpune dokumentacije i čekala stopedeseti dan da kaže – vaš zahtev je sada odbačen. Ta procedura mora da se ponovi. Mislimo da nas, verovatno, niko iz EU ne bi prozivao da smo doneli loš zakon ako smo ažurirali jednu državnu instituciju. Zahvaljujem.
Da nemamo ministra, to je već poznata konstatacija, ali će verovatno odgovarati na ono što mi budemo kao primedbe izneli, iz beleški koje će koleginice njemu pripremiti. Prvo ću govoriti o zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima, jednom voluminoznijem zakonu, pri tom i sadržajnijim, pri tom  ne i sa manje nedorečenosti u odnosu na one koji se u celosti menja, pa je, shodno tome, mogao biti zakon o izmeni zakona, ali nema veze. Formulacija je takva kakva jeste.
Naše primedbe se kreću već oko članova 2. i 3, dakle prvih članova koji definišu pojmove koji su u rutinskoj upotrebi u zakonu. Mislimo da je tu bilo mesta da se pomene i opiše termin kliničkog ispitivanja i veoma važnog učesnika, participijenta, a videćemo i kasnije nejasnoće u članovima, zbog čega to ističem, monitora posmatrača kliničkog ispitivanja, nekad ću reći kliničke studije, mislim na to, iako to nije u potpunosti isto.
Zašto mislim da je to bitno? Zato što kasnije, ono što se donosi kao podzakonski akt, sama agencija koja ovde zaista dobija nova ovlašćenja i podleže direktno kontroli Ministarstva, odnosno ministra, a svoje račune o svom radu, ne znam ko, verovatno direktor, iznosi Vladi, jer i na je na neki način desetkovana.
Dakle, ono što će kasnije raditi agencija na osnovu akata koje bude donela, poput pravilnika o sprovođenju kliničkog ispitivanja, moraće tačno da definiše ko se može baviti kliničkim monitoringom, a da bi to znali moramo znati šta je jeste kliničko ispitivanje i koje su faze.
Ako začas letimično preletimo preko činjenice da ima četiri faze kliničkih ispitivanja, videćemo da su zaista poput prve, a i delom druge kliničke faze, potrebni ljudi koji su u stanju da veoma dobro prepoznaju, na određen način kontrolišu i prate rad glavnog istraživača, učesnika u kliničkom ispitivanju, lekara koji na tome radi ili veterinara.
Da nešto ne bi promaklo ili se skrilo, ili u mogućnosti neželjenih efekata, u studiji su neke laboratorijske nenormalnosti, neki klinički događaji, razlozi za produženu hospitalizaciju, što nisam siguran da neko ko je monitor, posmatrač kliničke studije, prva zvanična spona između sponzora, onoga ko naručuje i lekara koji ga sprovode, na pacijentima koji su na to pristali.
Dakle, taj monitor bi trebalo da bude neko ko je tesno vezan za medicinsku struku, da izbegnemo sadašnju situaciju, u kojima to jesu nekad i ekonomisti, znam i vrlo kvalifikovane biologe koji to rade odlično, ali ljudi koji su svojim treningom, dodatnim školovanjem to postali, te prema tome bi trebalo da se nađu u toj listi, definisan pojam ko može biti monitor, kako do tog zvanja dolazi, pa konačno, u nadležnosti agencije staviti da nekom takvo pravo izda na licencu da se takvim stvarima bavi.
Treba izbeći da to bude i strani državljanin, imamo i takve prilike, da to bude državljanin Srbije kad se bavi tako ozbiljnim poslom.
Onda, naše primedbe se kreću i u vezi sa samom agencijom, njena uloga i značaj su potencirane, tu dileme nema, ali sada u telima agencije nedostaje jedno veoma važno, poput nedefinisanosti nadležnosti upravnog odbora i odsustva nadzornog odbora, pa se postavlja pitanje, kako u zakonu, Predlogu zakona stoji, šta će raditi Upravni odbor, sem što će predložiti statut koga će overiti Vlada?
Ranije je, po starom Predlogu zakona, kada se ovako čita, deluje kao da su oba zakona istovremeno na snazi, Upravni odbor imao obavezu i da donosi statut, godišnji program rada, finansijski plan, usvaja godišnje izveštaje o radu, prati potrošena sredstva, donosi različite akte itd. Imao je nadležnosti.
Nadzorni odbor po pravilu je kontrolisao rad Upravnog odbora, primao periodične izveštaje na šest i 12 meseci, pratio finansijske efekte poslovanja, jer je u agenciji bio ustanovljen tarifni sistem.
Sigurno je, Agencija će donositi različite odluke, utvrđivati tarife po kojima se može izdati odobrenje za lek, odobrenje, submisija inicijalna, učešće za projekat koji sada iznosi u kliničkom ispitivanju oko 114, 115, 120.000 i svaki amandman koji ide na promenu u kliničkom ispitivanju se plaća polovinom od toga.
Biće tu značajnih sredstava, ali kako je konstruisano u ovom zakonu, u Agenciji će raditi i novi broj ljudi, za koje sada ne znamo koji su bili koji su radili do sad te poslove u agenciji. To su tzv. tela agencije, koja se zovu komisije i po analogiji, kako je u zakonu napisano, sleduje da će to biti lista stručnjaka koje će predlagati agencije, ali će profiltrovati ministar.
Zašto, ako agencija zna, srazmerno obimu svoga posla, ima desetak tačaka nadležnosti, ko joj je od kog stručnog profila za privremene ili stalne komisije potreban, zašto mora ministar dodatno da filtruje?
Ne možemo se oteti utisku da po vertikali i po horizontali čitav zdravstveni sistem je pod kontrolom jedne političke partije i da tu, sem možda prividno ljudi koji nisu članovi partije, ali su bliskog mišljenja političkog, odgovorni za koncept zdravstva u zadnjih osam godina najmanje, treba da budu profiltrovani stručnjaci koji će ući u tela po opisu vrlo visokih nadležnosti.
Oni će davati konačan sud o brojnim pitanjima. Ta će se pitanja često ticati prava da neko dobije odobrenje za proizvodnju leka, za promet leka, prava da se neki lek u ovoj ili onoj fazi kliničkog ispitivanja pusti na tržište u formi kliničkog ispitivanja.
Zato mislimo da je to moguće ispolitizovano rešenje i možda i nepotrebno da ministar donosi odluku o tome ko će konačno praviti reviziju onih predloga koji će ući u listu.
Nije definisan broj komisija, broj ljudi stručnjaka sa liste stručnjaka, te se ne može steći ni približna predstava o veličini, o glomaznosti agencije koje će biti u nadležnostima odista, ali značajne su one pod kontrolom Ministarstva, tako da će jedan pomoćni organ, kao i mnoge komisije koje u zdravstvu postoje biti tačka oslonca, ali prema tome i konačna odgovornost Ministarstva za njihovo funkcionisanje. Ne vidimo kome će drugome polagati račune. Ne znam kako će Agencija, verovatno direktor jednom godišnje Vladi davati izveštaj o svom radu.
Članovi od 33. do 36. regulišu izdavanje dozvola za lek. Generalno ono što mislimo da nije dobro, to su predugački rokovi koji su dati, čak i za redovnu proceduru dozvole za lek, kada se dobije materijal pripremni, određena komisija u agenciji to razmatra, formalno utvrđuje, vrši formalnu procenu, kako se kaže u zakonu, sadržajnosti i potpunosti dokumentacije.
Ako je dokumentacija u nečemu nepotpuna, još 30 dana je rok, taj koji je predložio, predlagač, ili proizvođač leka budući ili uvozni, koji uvozi lek, svejedno, dostavi dokumentaciju i tu ima nekakve racionalnosti.
Iracionalno je zašto, kada se već dostavi kompletna dokumentacija, potrebno je još sedam meseci, 210 dana da bi se donela konačna odluka o izdavanju dozvole za lek. To je prilično veliko vreme i može biti nekada i tolerisano, kada je reč o rutinskoj potrebi za lekom, koji nije neobično hitan, kada postoji paralela na tržištu, možda bi taj komfor mogao da se toleriše.
Međutim, ako je reč o ubrzanom postupku ili uslovnoj dozvoli za lek, ne tako veliki, ali opet veliki vremenski rokovi, stavljamo ih pod upitnik. To smo predložili amandmanom da se izmeni. Ta inicijalna procedura razmatranja je najčešće najtemeljnija. Ona samo registruje suptilne nedostatke u dokumentaciji.
Zašto će ako nešto ide po ubrzanom postupku, ocenjeno kao državi hitno, zdravstvenom sistemu, velikom broju građana bitno, poput brze nabavke "tamiflua", primer, neka bude paradigma za mnoge priče, zašto je onda potrebno 150 dana i kakav je element hitnosti uključen ako 30 plus 30 plus 150 dana to bude dva, tri, pet meseci? To je veliko vremensko razdoblje.
Ako je uslovna dozvola za lek, tu treba biti najoprezniji. U Predlogu zakona stoji da se može produžavati uslovno za po 12 meseci, a onda dozvola za lek kad se izda daje se na pet godina, kada se konačno steknu uslovi, neprekidnim produžavanjem, mišljenja smo da je to možda moglo da se ograniči vreme, za koje bi predlagač, tražilac dozvole, morao da dostavi neophodnu dokumentaciju da bi lek ušao u što regularniju i bržu proceduru.
Nekada je to, ova dva predloga ranije, moralo da bude centralizovani dokument, centralizovani postupak. Ako ništa od toga ne može, onda je bar informacija da li je lek na listi ili je odobren od strane FDA ili EM-e nešto što će garantovati sigurnost leka koji se pušta u opticaj, jer beskonačno produžavanje do stvaranja uslova da to bude, čini se nelogično, posebno u stavu 5, govori se o osobito hitnim situacijama kada se lek bez mnogih iz člana 29. uslova može pustiti u promet i dati njegova dozvola upotrebna, uslovna.
Sada, ili je nešto hitno, pa mora tako. Ako je hitno, ne može se beskrajno ponavljati ili varijanta da se da 12 plus šest meseci pa pauza, pa da podlegne ponovo registraciji, da ponovo plati taksu i globu da bude registrovan, da obaveže onog ko želi da konkuriše s tim lekom da se uozbilji i brže pruži dokumentaciju.
Kako imamo u fazi četiri kliničkog ispitivanja prava da se loši efekti leka otkriju onda kada lek bude u rutinskoj upotrebi, koliko ćemo stanovništva dovesti u opasnost veću nego što će im prostorije u kojima se osetio miris dima naneti štete.
Da se malo osvrnem i na ovaj drugi zakon, jer je reč o mirisu dima, ali ne o udisanju dima. Neke stvari su tamo dovedene i do nepotrebnih detalja.
Predlažemo da se ti članovi 35. i 36. malo pojačaju. Amandmanima smo pokušali da izmenimo to. Teorijski, dozvoljeno je da se otvori koruptivna situacija, koruptivna okolnost u agenciji ili ministarstvu kod davanja dozvola nečega što je izrazito hitno i što mu stalno produžavate pravo da lek može da bude u upotrebi, a da pri tom nemate centralizovanu dokumentaciju koja je doneta otuda.
U stavu 5, čini mi se, da to nije baš najjasnije formulisano. No, moguće da do kraja nisam razumeo to. Zato je to bila prilika da se radi na Odboru, ali Odbor nije o tome stigao ni da raspravlja.
Kod čl. 51. do 54. gde je reč o izdavanju lekova, ostaje opet nešto što je sad koncept zdravstvenog sistema kakav jeste. Tu sad politika koja provodi politiku zdravstva je tako orijentisala način racionalizacije potrošnje, način privilegovanih proizvođača lekova, koji će rađe biti na pozitivnoj listi oslobođeni plaćanja, dok će drugi ići u participaciju, ne znamo zašto lekovi iste generike, istog svojstva, jedan jeste na listi, drugi nije, moraju da se plaćaju i onda lekari imaju često problema sa pacijentima, da već naučeni lek moraju da menjaju za drugi, gotovo identičan, ali je to možda ako je lek i skuplji za toliko zbog raznih razloga, drugi je proizvođač ili je nešto drugo u pitanju, pa da bar doplate samo tu razliku, da ne bi neko morao sa jednog leka da pređe na drugi, ali eto to je jedan od detalja.
Postoje konkretni problemi oko ponašanja sa pravilima pisanja lekova i distribucije, a to recimo u ginekološkoj praksi, šifra leka se ne poklapa često sa šifrom bolesti koju je ginekolog u stanju da propiše. Prema tome, najobičniji cefalosporin ne možete dati za neko ginekološko oboljenje sem za cistitis, što je potpuno neprihvatljivo da šifra tog leka bude vezana za šifru.
Iako su šifrovanja lekova zaista i evropska praksa i u duhu sasvim to može biti upotrebljivo, ali zašto je to nemoguće? Zašto neki lekovi kod održavanja trudnoće, recimo ginipral koji se može propisivati posle 20-e nedelje trudnoće, mora da se piše da bi ga bolesnica, trudnica, ona nije bolesnica, dobila na recept, mora da se piše na O 20, a do tada naravno se daje utrogestan, lek iz uvoza koji ovde nije prošao registraciju itd. iz Grčke. Dakle, nekakve nejasnoće koje često lekarima na terenu prave probleme.
Ako lekar na terenu, opet oko podele, to su vam pune terapije, dobije u opštoj praksi, dakle taj u primarnoj zaštiti lekar izabrani nalog, specijalista propiše humani insulin, neki fondovi tom lekaru odbiju od plate vrednost propisanog insulina, iako je lekar specijalista to ordinirao.
Moguće da to nije generalna pojava u Srbiji, ali govorim o tome da pouzdano znam ime i prezime lekara koji je dužan da 40.000 Fondu vrati. Istom tom fondu tamo gde će se za godinu dana dobiti oprema od 20.000 evra, dobiti penzija od 1.000 evra i lepo plata pre toga od 130.000 dinara.
Stvorili smo parasistem u organizaciji, gde su plate od tih izvikanih poslaničkih daleko veće, gde će se obiljem podzakonskih akata uređivati zdravstveni sistem, gde i sami lekari koji to smeju da kažu nisu preterano zadovoljni, niti je koncept zdravstvene zaštite izabranog lekara zaživeo, niti normativi koji su dati potpuno odgovarajući, niti mogu da ih lekari sprovedu na terenu, ako se već dotičem toga, jer ih je prosto nemoguće sprovesti onako kako je rigidnim aktima to propisano.
Mislim da u članu 61. i 75. ovako na prvo, pa čak i temeljnije čitanje postoji kolizija. U 61. piše da je zabranjeno sprovođenje kliničkih ispitivanja koja se odnose na gensku terapiju, koje je izmena genotivnih ćelija itd. U članu 75, tamo gde se govori o rokovima, kaže da donošenje odluke etičkog odbora zdravstvene ustanove lokalnog etičkog komiteta se može preuzeti od 30 do 90 dana do donošenja mišljenja, baš za lekove te grupe.
Ne znam kako je to, da li nisam to dobro razumeo, verovatno će u diskusiji biti to razjašnjeno, no naravno nije ni bitno kako mi to budemo razjasnili, bitno je kako se sponzor bude pojavio sa tim lekom, hoće li ili ne moći da participira, hoće li da uplaćuje i da kreće ili pokreće proceduru kliničkog ispitivanja u Srbiji za te lekove.
U članu 73 – finansijska sredstva za kliničko ispitivanje. Vidite, po pravilu se zna šta je definisano i šta bi to trebalo, otprilike, da se plaća. Sigurno se ne plaćaju pacijenti koji u tome učestvuju. Plaćaju se istraživački timovi i daje se pravo onim pacijentima koji u kolu te kliničke studije se ne sprovode u uslovima hospitalnog lečenja, da nadoknade pravo na troškove. To treba jasno da bude izneseno – putne troškove, ništa više od toga finansijski ne mogu da se motivišu, tako da to treba jasnije istaći. Postoje, videćemo i kasnije, nekakvi podaci o tome, da to nije najbolje nekim članovima definisano.
Hteo bih da istaknem i činjenicu, ne znam koliko je to sada racionalno, da visina primanja, honorari koje dobijaju glavni istraživači i učesnici u projektu, ide i na lokalni etički odbor. Oni idu direktoru ustanove, idu agenciji, idu svuda na sreću. Naša agencija je potegla to pitanje, inspektori agencije, da se zaista odvoje finansijska primanja svakog učesnika u projektu, a ne da glavni istraživač uzima novac i da taj novac po svom nahođenju deli kako on to misli da treba.
Klinička istraživanja jesu plaćena. To jeste velika odgovornost i 10 godina ili više i vi ne znate šta može neko da vas pozove, da odgovarate za to što ste stavili potpis, verujući svim papirima da je stvar ispravna, ali za to postoji četvrta faza, u kojoj se takve nenormalnosti registruju. Taj rad zaista mora biti dokumentovan i tu moramo imati puno razumevanja za ulogu i značaj onih koji to vode.
To nije profitno orijentisan posao, nego ko ga radi odgovorno, odgovoran i jeste. To treba i videti, koliko je to nošenje na etički odbor, koliko ljudi koji su članovi etičkog odbora mogu da budu drugačije motivisani da donesu odluku ili ne. Nemamo nikakva iskustva sa terena. Ovo do sada nije bilo.
Rokovi u kojima etički odbor treba da iznese svoje mišljenje o podobnosti projekta mogli bi da budu i kraći. Jednako bi trebalo znati, izveštavanje agencije nije vremenski definisano. Etički odbor bi mogao u nekom roku, recimo, 15 dana da izveste agenciju da je dao saglasnost za kliničko ispitivanje i da ubrzam ovaj deo priče, zabrana ili obustava kliničkog ispitivanja.
Naravno, obustava bi trebalo da bude privremena, uvek pre nego zabrana. Da tu preciznije možda definišemo nadležnosti. Ipak, okreni-obrni, svode se na inspektora, bez da je, makar kako u tekstu stoji, uključen i glavni istraživač, istraživački tim, pa moditor, monitor, neko ko, na kraju krajeva, treba, sam sponzor kliničke studije, da da neko mišljenje.
Bojim se da ako bi se neki neželjeni događaj ili neki ozbiljni neželjeni događaj, a u zakonu nije pobrojano koji bi i kakav bio, međutim, neželjeno može biti produžena hospitalizacija, što nije isto što i smrtni ishod, moglo da dovede da od straha od mišljenja inspektora da se ukine ili predloži Ministarstvu, odnosno agencija ministru, da prekine kliničku studiju, dok se kasnije, u susaru ne dovrši kada će biti, ili se znati konačno zašto se smrtni događaj dogodio, da li jeste ili nije isti težak neželjeni događaj, pa će klinička studija zbog toga možda biti negde, zbog toga, a možda i opravdano, ali zamislite negde nije upisano, nigde, procena povrede procedure.
Glavni istraživač prekrši proceduru, onda tu nema dileme. Tu zaista treba dobro razmotriti kako je on izabran, da li ikada više može biti onaj koji će nositi istraživački projekat. Tu bi odista trebalo biti oprezniji i videti koliko u toj nadležnosti može da se da nadležnosti inspektoru.
Oko duvanskog dima, vreme je kratko. Mislim da je jedan dosta rigorozan zakon prema onima koji jesu sastavni deo populacije, sigurno preko 30% i nije tako i toliko potrebno ljude koji su u svemu jednaki sa drugim ljudima diskriminisati. Dovoljno su, završavam, i prema ovom postojećem zakonu, činjenica je da su bili izolovani u posebnim prostorijama, uz dobro primenjivanje, to je bila dovoljna kazna i dovoljna stigmatizacija.
Dame i gospodo, nekoliko rečenica samo o prvom zakonskom predlogu, o predškolskom vaspitanju i obrazovanju. Doista nisam uspeo da razumem koliko dugo je trajala pripremna faza, sedam godina, šest godina, dok se ovaj zakon nije našao u proceduri.
Danas su nas podsetili na svoje ideje i ponovo u materijalu s nekakvim svojim zahtevima to pokazali predstavnici Samostalnog sindikata predškolskog vaspitanja i obrazovanja Srbije, koji su očekivali izmene koje su, navodno, oni svojevremeno već predočili Ministarstvu, ministru lično, koji ih je posetio, zahvalni su na tome, jedini ministar koji je posetio tu probranu predškolsku ustanovu, ali i njegovim saradnicima. Dali su to i drugim poslaničkim grupama, nije nama ništa ekskluzivno dato, taj materijal, i oni će to ponovo poslati u Ministarstvo, pa očekujem da na Odboru razmotrimo neke od, čini mi se, suvislih predloga koje sindikat, kao referentna institucija, verovatno i ravnopravni partner u toj takozvanoj javnoj raspravi, ako to još, kao neki ostatak raniji funkcioniše. To, verovatno, nije ni prošlo, pa su oni, gledajući to šta je u zakonu i šta su oni dali reagovali.
Prilika je to za Odbor i mislim da je u delu Odbora kojem sam prisustvovao bio nagoveštaj da će se razmotriti intervencije na zakone, amandmani. Neki se odnose na nivo plata, koje su zaista različite, a zakonom je predviđeno da osnivač odlučuje o visini plata. Pošto lokalne samouprave, u većini slučajeva, to rade po različitim koeficijentima, različitim metodama merenja efikasnosti rada tih službi na nivou lokala, onda su i plate veoma heterogene.
Ne mislimo da treba da bude jedno ravnilo, koje je jednako za sve; to je nemoguće, jer nije isti obim rada, niti su isti uslovi rada. Često postoji očigledna diskrepanca između onoga što je prostorno dato i što je pedagoški neophodno za rad u grupama, pa je zakonom predviđeno definisanje veličine brojnosti u pojedinim interesnim grupama kojim će usluge biti pružane, s limitom od 20% gore ili dole. Oni i na to imaju nekakve predloge. Mislim da ćemo to možda artikulisati svi skupa, jer će Ministarstvo tokom sutrašnjeg dana, kako su predstavnici sindikata rekli, dobiti novi faks, s ovim istim što mi imamo, budući da su, kako oni tvrde, to već dobili u Ministarstvu, ali se o tome nisu oglasili.
Onome čemu bih hteo da posvetim više pažnje, to je učenički i studentski standard. U startu, da krenemo od člana 2, gde zaista lepo zvuči to da su ovo dodatni uslovi za dostupnije, efikasnije i kvalitetnije obrazovanje. Zaista, to jesu pomoćni uslovi, to jeste aditiv, to jeste začin na ovo što je osnovno, a to je da se iškoluje dobar i kvalitetan kadar. Pitanje je koliko ćemo mi s ovim samo uspeti a da nismo ušli, s institucionalnih nivoa, u traženu reformu obrazovanja? Zakon o visokom obrazovanju i naučnoistraživačkom radu je već u postupku, vidi se u narednoj tački. Da li ćemo u tome do kraja uspeti i da li će sve ovo biti samo nužni nivo promena, da bismo zaista jednoga dana bili srećni, da bismo dobili više školovanih ljudi, veći procenat visokoobrazovanih, a da pri tom to pojedince manje košta?
Sasvim sveža saopštenja govore o tome da je danas odnos masters studija koje finansira država, devet desetina, ajde, Ministarstvo i opet država, državni univerziteti, jednu desetinu, i ono što sami studenti, njihovi roditelji, iz džepa izdvajaju – 1:2.
Mi iz SNS-a nismo neko ko bezuslovno glorifikuje Bolonju, neko ko nikada nije rekao da efekte bolonjskog metoda školovanja treba naknadno preispitati. Nikada nismo tvrdili, nasuprot onima koji glorifikuju Bolonju, da je samo stepen prolaznosti jedino merilo kvaliteta.
Suočavamo se s ozbiljnim problemom da ako neko ko nije imao sreću da izabere studije koje su integrisane, akademske studije, poput medicinskih nauka, odlazi na tehničke studije, a tamo je već zakonom limitirano 8,5 proseka da može da uđe u master, mora sam sebi da plati školovanje, koje je negde tri ili više hiljada evra. To je jako skupo, na stranu što nemamo dokaze o tome koliko je čega u kadrovskom profilu u ovoj državi potrebno.
Velika je to obaveza, ne samo Ministarstva obrazovanja i prosvete, već i nauke, Nacionalne službe za zapošljavanje. To je veliki nacionalni projekat, koji jednom treba da izađe s pretpostavkom koja neće davati potpunu autonomiju univerzitetima da odlučuju koliko će upisati, pa da se onda na konferenciji univerziteta hvale – ja sam posle ovog upisnog roka bio dobar 120 miliona, ti si 86, ti si 16, ti si toliko.
Šta to znači? Znači li to poruku onih koji su 2000. godine odlučili da to drugačije bude u Srbiji da su pobegli iz nužnog sistema besplatnog školovanja, besplatnog lečenja, u gotovo obavezno plaćanje visokih tarifa za tzv. reformisano školstvo? Pri tom, onaj ko uči četvrtu i petu godinu master studija nema, recimo mašinski, elektrotehnički, sve one predmete koje je onaj koji završava po starom programu imao. Oni imaju unekoliko redukovane predmete. Mnogi profesori predaju i jednima i drugima.
Nekada su, po starom sistemu školovanja, neki predmet držali dva semestra ili jedan semestar, sada tri predmeta spojeno drže u jednom semestru, za one koji su u nivou bečelora, da završe, da imaju informacije o tome.
Da li smo dobili kvalitetnijeg studenta? Treba li možda zadržati neke povojnice, nekakav spoljni manifest te bolonjske deklaracije? Sama deklaracija, tri stranice, ne govori uopšte o ovako apsurdnim detaljima do kojih je stiglo autonomno školstvo. Dokle je autonomno? Onda više ingerencije pokazuje Ministarstvo kada imenuje direktora studentskog doma ili centra, nego kada postavlja dekana i rektora.
Zaista, ima li više kraja autonomiji te vrste? Autonomija ide dotle da su neki profesori obavezni da egzaktno iskažu, kompletno, svoja predavanja na sajtu. Time usmeravate studente da učestvuju u predavanjima, ako kažu što je taksativno tamo stavljeno, i ne možete ići u proveru dubine njihovog znanja. Izgubio se osećaj studiranja, studijskog pristupa, studirati ležerno i savlađivati ležerno, odgovorno, pedantno i do detalja ono neophodno da se savlada materija. Sve se završava brzo, testovima koji su okačeni na sajtu, često zajedno s odgovorima.
Hoću reći da ovo što radimo, što predlažemo da poboljšamo cenu njihovog smeštaja, cenu ishrane, šanse da idu na oporavak, na rekreaciju, da se bave sportom, to je sve bilo, ništa nije novo. To je, možda, sada nešto uređenije. Sada smo zahvaćeni modernim tendencijama da pravimo inkluzivni odnos prema onima sa posebnim potrebama, i to je sasvim normalno, humano, razumljivo. Ne treba ljude ni markirati, ni stavljati u poseban položaj. O tome će se starati, makar tamo u ustanovama koje se bave srednjoškolskom mladeži. Nemamo taj zakon, još nov nismo doneli. Tu će to posebno biti izraženo, biće pedagoga, psihologa itd.
Deluje, kad se zakon čita, da to mora imati svaka institucija, ali o tom potom, kad ovo budemo razrađivali, videćemo da li se možda moglo u tehničkom smislu tu nešto i promeniti, ta naša nastojanja da ćemo ovim nešto bitno učiniti, da sirotim nesrećnim građanima i toj deci koja često nemaju ni patike, ni opremu, olakšamo ako nađu mesto u domu.
Postoji mogućnost, i niko nije od nas protiv toga, da to ide i privatnim sektorima, da fizičko lice napravi nešto analogno studentskom domu. To će, budući da neće finansirati Ministarstvo, biti na tržišnoj ponudi i verovatno će i taj koji to uradi biti u prilici da kaže – ako je sad 200 evra stan u Beogradu, najobičnija garsonjera za studenta, najgoreg ranga, možda ću biti konkurent sa 100, pa da mu dete uči tu.
Treba postaviti norme, sve ono što ministar predviđa, propisati uslove, standarde, normative; verovatno i onima koji tek otvaraju takve institucije treba propisati normativ, ali mi na njih ne možemo, ministarstvo ili mi, ne može država da utiče na to kako će oni normirati svoje cene.
Kada već govorimo o tome, da se kasnije ne vraćam, to može da bude u koliziji, da Ministarstvo ima obavezu da kad, ne znam kojim definisanim receptorom, oseti da u nekoj univerzitetskoj sredini nedostaju ustanove tipa ovih koje se ovde predlažu, studentskog ili srednjoškolskog standarda, pa je potrebno namiriti ono što je osnovno, a to je ishrana, može da sklopi ugovor s nekim ko će pružiti usluge te vrste.
Imamo li pravo da ne sumnjamo da možda neće ministar prepoznati, imati izgrađen osećaj za tu potrebu u nekoj sredini, u kojoj će se javiti neki moćni privatnik, tajkun, da on umesto države, umesto Ministarstva, napravi nekakvu ustanovu. Time će podići cenu na obavezni nivo, koju će morati student da plati, jer država, nisam razumeo, ali neće subvencionisati školovanje kod takvih, a i ako hoće, to je onda drugo pitanje, u kojoj meri i ko bi sve tu mogao doći u obzir i da li će to beskrajno moći čisto da ode.
Naravno, inicijativa privatnog sektora mora da postoji i da bude dobro kontrolisana, a ne da na nivou prihvatljive različitosti u ceni biti konkurentna gazdaricama s previsokim kirijama.
Očekujem, pošto u zakonu nije detaljno stavljeno, da će uputstvima, predlozima koje ministar i Ministarstvo, više ministar, da onome ko se bude interesovao, to se prvi put uvodi, da se spreči rizik da dovedemo to u nešto već viđeno, nešto u čemu nismo uspeli.
Tu je i pravo studenta na ishranu. Pridružujem se onima koji su mislili da to pravo nije loše proširiti na sve koji imaju evidentne dokaze socijalnog stanja, pa makar bili rezidenti u gradu u kome studiraju, da dobiju pravo na obrok, da se to nekim aktom institucije reši. Ne bi to bio nikakav greh. Sve je više gladne dece, talentovane, koja mogu da uče, koja mogu nešto da postignu.
Kada je reč o korišćenju prava na studentski kredit, uz studentsku stipendiju, dopadljivo zvuči potreba da neko ko već uzima gradsku stipendiju, to duplira i u opštini, lokalnoj samoupravi, pa da uzme i tamo, jer preko lokalne samouprave oni postave kriterijume, ali niko ne zna i nikad nemaju sredstava da isfinansiraju sve. Mehanizam povratne kontrole i provere mora da bude jasan, jer su i kazne koje su predviđene vrlo rigidne, tako da onaj ko se ogreši, pa na dva mesta uzme…
Sad, opet idem kontra. Hoće li neka lokalna samouprava nedostajući kadar, arhitektu, inženjera, moći da stimuliše ako preti opasnost da izgubi ono što mu država daje? On će morati da se odredi. Onda to tera lokalnu samoupravu da s mnogo većim iznosom izađe, da pređe iznad nivoa prosečno utvrđene cene smeštaja, ishrane, uvećane za 20%, kako u zakonu stoji, pa će taj nivo studentskog kredita biti nomenklaturno izražen u toj visini. Ako to ostane, onda će student znati da mora da se opredeli, a lokalna samouprava će imati čistiju situaciju. Ako želi da svojim finansiranjem nekog da veže, onda će morati da mu da više nego fakultet, ali student onda neće moći, jer danas je to pravilo, da deca uzimaju, posebno gde imaju političke veze, a pod tim političkim vezama mogu mnogo toga da urade za svoje roditelje i to je, nažalost, istina u Srbiji, to tako postoji, funkcioniše. To mi sada znamo, ali nećemo da ulazimo u detalje, da nikoga ne prozivamo.
Pravo na kulturno-umetničke i sportsko-rekreativne aktivnosti. Vidite, sada smo u paradoksalnoj situaciji. Bili smo organizatori Olimpijade Jugoslavije, a u Srbiji tada fakulteti nisu imali, tj. ukinut je bio predmet ''fiskultura'', ''fizičko vaspitanje'', kako se to zvalo. Studentske sportske igre su organizovali fakulteti, preko sponzora.
Sada, biti dekan znači biti menadžer. Više to nije posvećeno obrazovnom procesu, ili ako jeste, posvećeno je u sistemu jurnjave za inovacijama, ko će da smisli više novih predmeta, novih obaveza, ko će više da obesmisli 24-časovno učenje studenta, u kome će on u devet uveče da završi svoje obaveze, jer Bolonja ih tera da budu male grupe, a kada je akreditovao fakultet, akreditovao je za 300, a ne može 300, ne može više od 100 u grupi. Onda, tri smene, kao fabrika, štancuju studente, kao u gimnaziji, prozivaju. Izgubio se smisao onog školovanja u kom smo svi učestvovali, proživeli, naučili šta znači studirati. Imalo je to svoje lepote i čari. Ovo je dril koji deca sve teže podnose i na ispite sve teže izlaze itd.
Povremeno deluje da odlutam od teme, kritikujući bolonjski način školovanja. Znam da nisam jedini u tome, ali možda nas nema dovoljno moćnih da nateramo državu da vidi šta nužno mora da zadrži spram sveta, da bi ostala dostojna sebi, a šta spram svojih potreba i svojih studenata treba da revidira i toj deci, ali i nama nastavnicima, olakša. I mi naša predavanja držimo, po dva ili tri puta ponavljamo neprekidno unutar jednoga dana, da bismo zadovoljili potrebu da mala grupa njih čuje, dobije potpis, a pola njih prespavaju.
Ne mogu deca da izdrže. Zaboravili smo vreme u kome popodne nije smelo biti nastave; u vreme ručka u menzama, amfiteatri i vežbaonice su bile prazne. Sada toga više nema, nastava traje do 22 časa uveče.
Ko će da organizuje i plaća ta studentska školovanja, to što će deca ići na sportske igre, ako to sad ulazi u nadležnost studentskih domova? Da li će Ministarstvo da da pare, studentski domovi? Nevažan detalj, možda niko neće ni praviti te igre, možda će to biti lokalni teren, rukomet igrati međusobno. Ali, vidimo regionalno, možda mogu da idu i van Srbije, ali neko onda mora da ih sprema. Hoće li fakulteti participirati? Onda to ni fakulteti više neće raditi. Ukinuće fiskulturu, neće finansirati fizičko vaspitanje i obrazovanje, možda će to preći na domove.
Da li je to obaveza, da li je to potreba, kako shvatiti član 13? Naravno, to će tek da zaživi. Videćemo šta će to u životu, u konkretnoj praksi, da nam pokaže.
Hteo sam samo jedno pitanje, nije mi jasno, član 1. Mogao sam da pitam i na Odboru, ali tada nisam bio izučio zakon, pa sada pitam. U članu 19. stav 2, pod 1. i 2 – dom učenika i učenički centar. Kada čitate šta je razlika, piše – rad i odmor. Kao da u domu učenik ne može da se odmara. Tehnička primedba, možda je sasvim benevolentna. Ne morate je ni uvažiti. Čisto, dokaz da kada se sedne i malo temeljnije pročita, vidi se da nešto i nije baš najjasnije, jer ima institucija koje se bave odmaralištem i odmorom i rekreacijom.
Nešto sam pribeležio sebi ovde, da dom učenika, odnosno studentski centar može da obezbedi smeštaj, ishranu studenata i đaka. Znači, studentski centar može da primi đake, odnosno đake srednjih škola koji su u internatu, na neke od usluga koje može da im da. To bi verovatno trebalo unapred da se zna, kada se planiraju kapaciteti.
Osnivanje – pravno i fizičko lice. O tome sam već govorio u početku, kakvu lošu posledicu može da ima ako se negde infiltriše uticajan privatnik koji može da opere novac i da napravi nešto da Ministarstvo ne uđe s programom koji će u finansijskom smislu biti jeftiniji, cena usluge, smeštaj i ishrana, nego što će nam dati privatnik, a opet, taj će, podmuklo, dati dovoljno niže cene od onih koje nudi gazdarica da se samo prenoći u garsonjeri, ili da se bude član porodice, ili na ko zna koji način izdržava, nema poreza i sl. Mi znamo kako to ide, ali tako se vazda u Srbiji radilo.
Pitanje je hoće li Ministarstvo moći da napravi nove objekte, jer kada gledamo sredstva koja su predviđena prošle godine, ove godine, to je tu negde. Nema tu bitnih odstupanja, jer ovi iz Evrope se sve manje trude da nam daju pare da pravimo svoj studentski standard. Pretežno smo ta sredstva i ranije koristili. Koliko će biti, da li će im biti po volji? Vidite, sada negiraju i "Žutu kuću" pojedini ministri. Sve je moguće. Da li će nam biti po volji da nam i dalje pomognu u tome da izradimo standard, kada su bili toliko namereni da potpišemo Bolonju, po kojoj sada njihove članice, koje su je prve uvele, već dižu i studente i nastavnike u borbi protiv toga. Mi ne možemo da je ukinemo tek tako i brzo, jer su se lako prestrojili i mnogima ona zbog nečega odgovara, ali da je temeljno preispitamo, naravno da možemo.
Program vaspitnog rada, to je nešto što čoveku koji posmatra ovu skupštinu i nije baš jasno. Ako je moje dete u srednjoj školi, gimnazijalac, ili je u nekoj zanatskoj školi, i stanuje u domu, imaće i vaspitača, i pedagoga i psihologa, a dete moga brata koje isto to uči, u istom odeljenju, a stanuje u svojoj kući, neće to imati. Znači, da su porodice postale neefektne, da ne mogu da usmeravaju razvoj deteta, ili je to jedan grupni način života u kome je taj profil potreban i biće obaveza za sve.
Onda moramo znati da li ima od 50, 100, 150, 1.000 ili 1.500. Ako smo išli na domove i na centre, možda ona klauzula kada ste imali upravne odbore, više od hiljadu i po abonenata, možda bi bio centar, dom, jer ne vidimo šta je strukturna razlika, nude isti nivo usluge.
Šta će Ministarstvo propisati kasnije, ne znam, ali bojim se da može mnogo rigidno da ide, jer bi trebalo sve naše domove prepravljati i renovirati, manji broj soba itd.. Neke lokalne samouprave su u tom poslu otišle i dalje, pre zakona. Neke, bogami, i nisu i ne verujem da ministar može krajnje rigidno sada da ispostavi zahteve i među njima uspostavi građevinsku različitost u strukturi objekta.
Zaposleni u upravnim odborima, predsednici, sindikati. Ne znam zašto ne bi bilo logično da radi ukupan broj zaposlenih. Oni imaju bolju senzitivnost koga će gde da predlože, nego sindikati. Neko će u ime sindikata biti delegiran, delegirani uslovi za rad naučnih istraživača, profesora, ipak to nije isto.
Imenovanje direktora. Način na koji je predviđen direktor ovog fonda, za koji smo rekli je takav da prevazilazi ozbiljnost imenovanja direktora fakulteta, direktora visoke škole ili dekana fakulteta, ili rektora univerziteta, svodi se na jedan lokalni nivo, opet će politička grupacija doneti odluku.
Danas imamo priliku da u nekim zdravstvenim institucijama višeg ranga, institucijama javnog zdravlja, kadrovi iz Beograda bivaju imenovani da budu direktori u unutrašnjosti, iako istovremeno na tom istom mestu imate pet-šest nastavnika u zvanju kao i taj imenovani, kome se plaća stan, put, kome se plaća ovo ili ono. Eto šta to znači kada imate dvostruke aršine u tome kako ćete funkcionere postavljati tamo, pa sada date da država nekoga imenuje i postavi konkurs, može i takvu nakaradnu stvar da odobri, pregazi odluku upravnog odbora i celi ovaj nivo od tri meseca lako prođe. Pri tom se nivo komunikacije s Ministarstvom, odnosno s Vladom, izgubi i na kraju se postavi za direktora osoba koju želi jedna politička grupacija. Ovo je urađeno na ozbiljniji način nego što je način na koji radimo.
Kada gledamo strukturu zaposlenih, upozorite me, ne pratim sasvim vreme, vaspitač, psiholog, pedagog su osnove. Pominju se često i zdravstveni radnici. Zdravstveni radnici, pretpostavljam, to bi možda bio nivo srednje struke, možda i lekara kojeg mogu da uposle. To se ne kosilo, ne bi značilo izmeštanje zdravstvenih institucija učeničkog standarda koje već znamo – školske dispanzere, studentske poliklinike itd. Pretpostavljam da bi to ostalo, da bi ovo bilo samo nešto novo što bi bilo na teretu, pretpostavljam, Ministarstvu zdravlja ili Ministarstvu prosvete.
Ako uvedemo hiljadu i po abonenata, nije mali broj, verovatno im je potreban, ne znam u kom vremenu, zdravstveni radnik; piše – radnik ili saradnik. Nisam siguran na šta se odnosi. Da li na mini ambulantu, koju nekada i obdaništa imaju, stomatologa ili povremeno nekog gostujućeg? Nije ovde definisano do kraja. Piše – prema potrebi. Otprilike, u razradi će se rešiti kako će izgledati i dokle će to dovesti.
O Fondu je toliko toga rečeno. Zaista ne bih ponavljao. Nekada je neki sektor Ministarstva to već radio. Sada ćemo tu izmestiti i te ljude. Ako je to iz istog ministarstva, pa đene-đene, ali ako budemo nove zapošljavali, njihove savetnike, sekretare i druge ljude da rade isti posao, onda je pitanje koliko smo dobili, koliko smo sami poštovali zakon koji je pre mesec-dva donet – o smanjenju broja zaposlenih u javnim institucijama od javnog značaja, u državnoj i lokalnoj administraciji.
Otprilike, to su oni nužni nivoi. Nije zakon, kako iz priče može da izgleda, nešto što je tako loše, koliko smo te detalje hteli da apostrofiramo kao nedorečene, koje je moguće drugačije tumačiti u praksi. Ako se loše protumači i da nekome šansa koja mu ne pripada, onda i sam zakon gubi na značaju, iako je ideja i uopšte podrška studentima i talentovanoj deci uvek nešto za šta ćemo se zalagati. Zahvaljujem vam.
Dame i gospodo, hteli smo da ovim amandmanom deo sredstava iz Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj prebacimo naučnoistraživačkim institucijama, upravo onu ekonomsku klasifikaciju koja nosi najveći teret finansiranja. Ona se, istina, zove specijalizovane usluge, ali kada se pogleda u svim budžetima vidi se da je zapravo okosnica finansiranja tu za sve projekte, plate istraživača, ono što njima ide od procene vrednosti istraživačkog sata itd.
Dobili smo obrazloženje u kome vidimo da je to već unapred potrošeno. Izveštaj o tome kako i zašto je potrošeno sa jedne ekonomske klasifikacije, koja takođe znači maglovito, subvencije javnim nefinansijskim preduzećima i organizacijama, o čijoj potrošnji uredbu donosi Vlada.
Dakle, ni prvi ni poslednji put da o ne tako velikih milijardu i po sredstava odlučuje Vlada uredbama. Hteli smo da to provučemo kroz zakon, da se to definiše kao pravo da o tome odlučuje naučnoistraživačka organizacija. Zašto?
Ako pogledamo papir koji imamo pred sobom i koji je inače bio u javnoj raspravi i dosta je pristojno što je izašao iz tog ministarstva, verujem, kako je predviđeno da će biti i ovde, pred poslanicima na razmatranju, a to je strategija naučnoistraživačkog razvoja, vizura budućnosti, na stranici, mislim da se i dalje nalazi na toj stranici na sajtu, 53, može se videti koliko kompleksan sistem opskrbljivanja parama treba da se pomogne naučnoistraživačkim organizacijama.
Dakle, gde su druga ministarstva, Ministarstvo ekonomije je na prvom mestu koje bi trebalo da se negde nečega odrekne i pomogne finansiranju.
U tom konceptu fokusiranja problema i partnerstva strateškog, snalaženja u situaciji u kojoj smo mi na 0,3% BDP, sa težnjom da se približimo prosečnim 1,9%, koji su bili 2005. godine za EU, kojoj hrlimo, a ona bi trebalo da je već izašla na tri, to je projekat Lisabonskog dogovora, neka bude i na dva, mi smo ipak i dalje 0,27 ili 0,3.
Jako je malo kada se uzme još što je i crnje, koliko budžet u tome učestvuje. Kod nas 95% finansiranja se troši iz budžeta. Predvideli su u strategiji da se izmenom zakona učini da se u budućnosti finansira više iz privrede, ali to će biti obaveza za privredne subjekte koji, pretrpevši privatizaciju, sa svim ovim okolnostima pitanje je koliko će biti voljni da pomognu.
Bojim se da oni više nemaju realnog interesa da ulažu u naučno istraživanje, jer im je lakše da kupe patent ili nešto drugo i da se time i ne bave, jer se polako od proizvodnje u ovoj državi odustaje. Sve se ide na jedan potrošački mentalni sklop za koje nauka nije očigledno naročito potrebna.
Ovo je bio zadnji pokušaj, kao i rasprava o budžetu za 2010. godinu, u kojoj smo hteli da kažemo da naša država nažalost za razliku od drugih mora još iz budžeta da dodaje za nauku da bi makar prešli Albaniju.
Ne reagujem verovatno dovoljno brzo ili refleksi padaju.
Dakle mi smo hteli da član 1. ovoga zakona našim amandmanom popravimo na način na koji bismo precizno kroz tri stava definisali prvo nadležnost, gde se odmah vidi da se u članu predloga zakona vremenski i distanciono širi vreme zakona, dakle, na 300 metara ili kilometar od mesta zbivanja i vremenske sezone pomeraju u članu 2, kada se nešto što u vezi sa sportskom aktivnošću tu podrazumeva kao mogućnost primene zakona u slučaju intervencije obezbeđenje ili policije ili nekog drugog koji je uspeo u sprovođenju zakona nadležan.
U stavu 2. našega predloga člana smo išli korak ispred onoga što ste u članovima 7. i 8. ponudili u predlogu zakona, da se unapred definiše koja bi to utakmica, koji sportski događaj bio povezan ili sa povećanjem broja učesnika, enormnim, neočekivanim ili sa povećanjem rizika, koji vi kasnije definišete u članu 8, povećani rizik, a tiče se člana 11. originalnog zakona.
Hteli smo to da uradimo da u startu svi oni, kako smo u našem stavu 3. stavili, znaju, koji nemaju sportska takmičenja od većeg rizika, od šanse da će se desiti pogoršanje sigurnosti učesnika ili posmatrača tog sportskog zbivanja, da ih rasteretimo obaveze iz člana 5, po kome moraju da posebno kroz neki dogovor utvrđenih agencija, kasnije formiranih, edukuju svoje članove obezbeđenja ili ih pak skupoceno plaćaju ili da plaćaju policiju da u tome pomaže.
Tačno bi se znalo, kako smo u stavu 2. i 3. našega predloga predvideli ko bi to bio dužan da obezbedi, a ko ne. Da se ne bi desilo da na rutinskim seoskim sportskim utakmicama, na kojima možda nekakav tim navijača nekog protivničkog lokalnog tima napravi mikroincident i to sada bude ne znam kakav rizik, dovede do gašenja tog tima finansijskim sankcijama ili uprave tog tima kažnjavaju, da time potencijalno zastrašimo i umanjimo omasovljenje sportskih aktivnosti.
Da dovedemo do apsurda situaciju u kojoj je, recimo sada iz reklamskih ili kojih razloga, predsednik platio kobajagi neku kaznu što je popio šampanjac. Predsednik države popio šampanjac, pa šta? Ide sam da se prijavi i da plati kaznu, a čitava plejada odgovornih za ovo što je našla revizorska komisija će se svesti na sitne činovnike, na ne znam koje knjigovođe, koji su nešto pogrešno uradili.
Ako hoćemo da lovimo ozbiljan kriminal, ozbiljne probleme, ozbiljne prekršaje, onda treba zakonom da upriličimo da bude takav, da se tačno zna i u ovom zakonu - na koje sportske događaje se odnosi. To su košarka, fudbal, masovni, međunarodni događaji. Zna se gde toga ima, da ima i da bude sankcionisano, i da se prate i zaštite svi koji u tome učestvuju, ali ne na način kako bi moglo podrazumevajuće da se odnosi na sve i svašta. Onda to ne bi bilo dobro i to bi bio loš zakon.
Mi smo zaista hteli da jedan od mnogih apsurda u ovom zakonu eliminišemo brisanjem potrebe da se tužioci i sudije nalaze na stadionu, u posebnim prostorijama, posebne kamere, njihov notar koji će biti tu prisutan, prostorije gde će uhvatiti i odvesti nekoga ko se prošvercovao pored tako obučene redarske službe, pa da uđe na stadion. Zašto?
Ne treba da devalviramo ulogu sudije i tužioca, jer je prosto, ako želimo toliko da pretvorimo sportske događaje u pozorište, saglasno članu 8a, mi možemo kad redar već dovede nekog nestašnog navijača na svoje sedište i posadi ga, da ga samo zakonski obavežemo da sedi na svom mestu, a da ne sme ni da ustane, niti da zameni sa nekim mesto, da se obraduje, da skoči. Možemo da uvedemo i to da skeniramo lepo dokument kada onaj kupuje karte, pa znamo da je taj odgovoran za jedno, dvoje ili sedam ljudi i masu troškova eliminišemo.
Uzmimo i da smo doveli tužioce i sudiju. Imaju pregled na terenu, ne znam sa koje visine, verovatno iz predsedničke lože, sve lepo vide istovremeno ispred, iznad i okolo. Kamere im pomažu i dovedu im prestupnika. Oni njega saslušavaju, kažnjavaju, brza mera, upozorenje.
Za to vreme može neko da gasi vatru na živom čoveku. Kako će on to da vidi? Ako mu je uloga da vidi, onda je on svedok. Opet je nelogično. Zašto devalviramo ulogu tih ljudi koji imaju jasno definisano mesto u pravosudnom sistemu?
To je jedan potpuno demagoški privid potrebe društva da u ovom času, ne znam čime motivisano, pokaže kako je surov prema neredima, koje zaista ima osnova i po drugim važećim zakonima kažnjavati kad se kao takvi relevantno utvrde, jer ima načina da se relevantni neredi utvrde, bez da se to proširuje na ovaj jedan vulgarizovan način prisustva pravosudnih organa.