Mislio sam da sam dobio reč kao ovlašćeni predstavnik.

Ja sam se prijavio po toj osnovi. Onda ću nastaviti i oduzmite vreme, da nastavim kao ovlašćeni predstavnik.

Tako sam razumeo. Naravno, neću predugo uzimati vreme. Ne znam ni koliko je vremena prošlo. Prošlo je 10 minuta i onda ste me tolerisali jako dugo, hvala vam, ali bili smo u zabludi obojica.
Da li ćemo učiniti dodatni napor da osavremenimo pravilnike, podzakonske akte po kojima funkcioniše agencija, to je upit i za ministarstvo, upit i za ovaj parlament, jer se radi o zakonu koji je ovde donet. Šta nismo dovoljno kvalitetno odradili? Nismo odradili pravilnik o registraciji lekova generika. Generički lekovi su zaista zastupljeni na našem tržištu u velikoj meri. Nemamo jasno donet precizan pravilnik, iako je nalog dat da se izda pravilnik o registraciji lekova koji potiču iz te ogromne grupe, tzv. grupa, kako se u žargonu zove, paralele. Nisu to paralele, to su potpuno isti lekovi identičnog dejstva, koji su preplavili naše tržište i gde procedura registracije tih lekova treba da bude znatno pojednostavljena.
U kontekstu činjenice da i odobrenjem kliničkih ispitivanja, postoje vrlo velike formalne praznine, pre svega u tajmingu donošenja odluka, od upliva zdravstvenih ustanova čiji direktori, ovlašćeni predstavnici donese svojim potpisom ovlašćenje ili odluku da nakon etičkog odbora, nakon agencije i razmatranja agencije dozvole da se unutar institucije vrši kliničko ispitivanje, često to može da završi na stolu nekog direktora, da čeka, da krčka i da se pri tome izgubi dragoceno vreme gde institucija ne može da participira, posebno u međunarodnim i internacionalnim kliničkim studijama. Ako niste efikasni, promptni, vi ćete izgubiti vreme, nećete imati dovoljnu kvotu pacijenata koja se predlaže za ispitivanje. Ako smo već uveli tu vrstu ispitivanja, tu vrstu biološkog ogleda, da li je to kliničko ispitivanje, onda treba da se u skladu sa tim ograniče ili zakonom definišu obaveze svakoga iz tog kompleksnog lanca nadležnosti da bi jedna klinička studija zaista bila i pravno potkovana i sigurna i za samog bolesnika, sigurno i za istraživače u istraživačkom timu, jer zaista su danas uslovi prema kriterijumima dobre kliničke prakse vrlo obavezujući za sve one koji na tom poslu rade. I to bi bila jedna od nadležnosti.
Vraćam se opet na direktorku koja zaista ima munjevitu karijeru. Ne znam da li je njen rad pod lupom nekoga ili ne, za koju postoje informacije da je veoma često sklona, što sam primetio i kad sam govorio sa ministarkom o izveštaju o radu ministarstva za prethodni ili šestomesečni period, odlazi na takve stručne kongrese, skupove i neka ekipa povlašćenih činovnika, odlaze u meri u kojoj je to moguće čak i nekoliko puta mesečno. Potrebno je da agencija ima komunikaciju, ali sa srodnim agencijama po problemu koji se tiče same agencije.
Veoma često se događa, a u izveštaju završnog računa se ne vidi ko ta putovanja plaća, da li je i budući nameravani skup u "Milenijumu" u Vršcu možda na neki način povezan sa tom farmaceutskom firmom, mi to ne možemo znati. Takvih izveštaja nemamo, a znamo da zaista postoji i izražena sklonost ka nekakvim stručnim putovanjima. Nekada se to tiče i nekakvih čisto kozmetičkih zahteva, kongresa, jer se takve stvari razmatraju. Bog gospod zna koliko je to normalno da direktor agencije ili njeni saradnici koje ona probere idu ili ne idu na takve skupove, jer kancelarija direktora i direktor za upravljanja kvalitetom, to su ključni pomoćnici i saradnici direktorke agencije. Tu se zapravo završavaju svi zahtevi stranaka i tu se čeka na odgovor, a ovi ostali resori, sektori, centri itd. donose konačne odluke i konačna rešenja.
Mislim da tu negde postoji mesto gde se može intervenisati izmenom zakona, pritiskanjem administracije od strane nadređene administracije kakvo je ministarstvo, da to postane jedan snažniji, moćniji sektor da se tu radi. Recimo, svedoci smo i tome da se bar-kodovi, ove nalepnice koje služe za identifikaciju pravog, realnog leka od lekova koji se javljaju kao surogati na tržištu, sa onim bar-kodom crveno-plavo-bela, mislim da se zovu nalepnice ili imaju neko svojstvo identifikacionih nalepnica ili tako nešto, trebalo bi da zaštiti pravi od lažnog leka. To je jedno rešenje koje je Srbija preuzela. Nemaju ga sve zemlje u okruženju. To se radi, čini mi se, u Zavodu za štampanje novčanica i hartija od vrednosti. Postoje indicije da tu ipak stoji jedna vrsta komunikacije, sprege privatnog i javnog sektora u štampanju takvih stikera, takvih nalepnica koje se stavljaju na svaku kutiju pojedinačnog leka, na svako pojedinačno pakovanje.
Voleo bih da nekakve stvari koje se i u javnosti pojavljuju na mala ili na velika vrata, svejedno, i do nas informacije dolaze, da budu kristalno jasne, bez da se i postavlja često poslaničko pitanje – da li to jeste nužno, koliko to dodatno košta, koliko je to obavezujuće i koliko se uistinu problem sa falsifikovanim lekovima uspeva na takav način razreši? Da li nam fali inspekcijski nadzor? Mi se zaista često u saopštenjima i kongresima koje drži i agencija i na stručnim skupovima, govoreći o tom problemu, suočava sa činjenicom da je tržište preplavljeno, doduše, oni najčešće navode da je to u privatnom sektoru, apotekama, preplavljeno lekovima koji nemaju dokaze o svom originalnom poreklu.
Onda tu stupa na scenu i pitanje delovanja nacionalne kontrolne laboratorije koja to treba da odradi. Ona je tehnički spremna, mi to vidimo u papirima koji pokrivaju organizaciju agencije, da li se to zaista sprovodi do kraja, da li ima dovoljno kvalifikovanog kadra. Nije samo stvar u onim tehničarima koji to održavaju, nego da li su i po sistematizaciji, kako je široko i uniformno data, i za kliničko i za biohemijsko fizičko ispitivanje i hemijsko ispitivanje lekova, da li zaista pokrivamo dovoljno stručnim kadrom, da li se može preferencijalno dozvoliti da tako dijapazon, kako je široko data specijalistička ili osnovno-obrazovna stručnost osoba koje time rade i rukovode, ne dovede do toga da tu ne dođu dovoljno stručni ljudi, pa da nam se pojave problemi koje smo imali sa vakcinama, pa problemi sa nedovoljno delotvornim lekovima, pa problemi akve, destilovane vode u Tetalpan vakcini, a tu se zna da za takve vrste bioloških lekova tu mora da bude provera svake serije koja se emituje i koja se pojavi na tržištu, bilo da je naša, bilo da je uvozna.
Dakle, to su neke od dilema koju sugerišem ministarstvu, da uzme u razmatranje to telo koje, da ponovim, ima polovinu zaposlenih u odnosu na broj, zapravo, polovinu onoga što je u ministarstvu. Ako u ministarstvu ima 15-20 ljudi, ne znam koliko, na sajtu stoji da imaju blizu 170-180 ljudi, to je polovina. Njihov fond za plate je 200 i nešto miliona. To nije malo i to su ljudi nad kojima treba izoštriti lupu, izoštriti objektivnost za njihov rad. Nadležnost je Vlade nad tim telom, a ministarstva upravo u onim prenetim nadležnostima, i naravno, u proceni aktivnosti i delatnosti njihovog rada. Mislim na oba ministarstva, na veterinu, i naravno, više na zdravlje, imaju nadležnost nad ovom institucijom. Mislim da to treba nesebično da koriste.
Konačno, ovo je Vlada koja je zasnovana na principu dogovora o tome da se učine promene, da se učine promene u radu, da se učine promene u funkcionisanju, da se ne nastavi istim metodama, istom tehnikom rada u kome se otvaraju poneki upiti. Ovde sam ih na stidljiv način fragmentisao, izdvojio, ne želeći da uopšte ulazim u personifikaciju nekakvih rešenja i nekakvih pojava, jer to nije naša nadležnost kao poslanika, ali dovoljno da uputno delujemo kao široka javnost na one koji su dužni da o tome vode računa, da prosto reflektorski nekada osvetle kompletan problem te važne institucije.
Nije to bilo kakva institucija, to treba da ima svaka država i ona mora da komunicira sa referentnim institucijama sveta, a ne samo sa zemljama u okruženju kojima će vršiti uslugu uz naknadu. To nije dovoljan nivo komunikacije, mora se razviti i viši nivo komunikacije i sa MA i FDA, a onda će to biti pravi nivo dostatnosti i pravi nivo funkcionalne sposobnosti naše agencije, koja mislim da ima pretežno mlad kadar radi i ima vremena da se svi nauče i da specijaliziraju, ali da objektivno odrade svoj posao. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, krenuću od onoga što ste vi danas na odboru rekli, da ovim izmenama zakona popravljamo nešto što smo uočili da nije dovoljno dobro. To je sasvim u redu i uvek to tako treba činiti, ali jedina otežavajuća okolnost jeste što svake jeseni uočimo da nam ponešto nije dobro i obično iz istog zakonskog opusa, a to je ono što bi trebalo u zakonu koji je donet 2005–2006. godine, definisan sa 60 bodova kao uslov konačnog uspeha, konačne efikasnosti, definisane prolaznosti, ili po ranijem, mnogo osuđivanom, Zakonu o univerzitetu, gde se znalo da je kompletna prolaznost bila kada se polože svi ispiti, a racionalno bilo utvrđeno u grupi zajednice fakulteta koji se tačno ispiti mogu preneti u narednu godinu, a onda oni polagati, godina se neometano sluša i nikako to ni u čemu nije bilo loše rešenje.
Prolaznost tada nije bila dobra, a vidimo sada u ovom službenom delu izveštaja dvadesetak posto prolaznosti sa 60 bodova, ako se gleda po stratumima koja godina studije, jer je pred nama praktično već valjda izašla generacija bolonjaca, čak i na integrisanim studijama, ili je pri kraju, ovi koji traju šest godina, ali ove godine bi trebali da budu apsolventi, sa integrisanim studijama, kao, recimo, medicinski fakultet, trebalo bi već da imamo i niz opipljivih podataka o srazmernoj efikasnosti iz godine u godinu.
Zašto je to bitno u kontekstu onoga što se ovde nudi? Ovde jedna od ponuđenih stvari jeste da se skrati broj bodova i da se menja broj ispitnih rokova. Mi smo o tome diskutovali, naravno, i na odboru. Mišljenja su podeljena. Što se tiče SNS, naravno, podržaćemo ovaj zakon, zato što to, pre svega, pomaže studentima, jer studenti koji uče po Bolonji ni u čemu nisu krivi što je neko umesto njih procenio da im je Bolonja i način studiranja i inače zakon, modalitet, preporuka, koja nije bila na agendi obaveznih preporuka za EU, usvojena, negde je ministar potpisao i mi smo to nastavili da sprovodimo. Studenti za to nisu krivi, oni su očekivali da će dobiti bolju prohodnost i jednostavniji način za učenje.
Uslovno rečeno, možda negde to i jeste na nekim fakultetima. Negde su možda glomazne predmete sada umesto dvosemestralnih pretvorili u jednosemestralne. Oni nose srazmeran broj bodova. Ne znam da li su ti bodovi taman tako podeljeni da će studenti ostaviti za onu tamo godinu kad bude 50 bodova ili ne. Vidim da smo ovih godina u izmenama iz 2009. godine išli na 42, 48, pa 54 je bila preporuka, a sada smo ponovo to promenili negde na 50. Ono što posebno poštujem i što u neku ruku, u kritičkom smislu, disreguliše manevarski prostor je činjenica da ste vi to, kako ste rekli na odboru, taj dogovor postigli sa zajednicom univerziteta i sa studentskom organizacijom.
Šta to uslovno ostavlja kao upit? To su u prirodi stvari dve konfrotirane institucije. Studenti su ovog časa zadovoljni da im se da da mogu sa manje bodova da prođu. Ne znam koliko su zadovoljni sa smanjenjem broj rokova, što i ima opravdanja, verovatno ću se setiti da i to objasnim. Sa druge strane, rektori i dekani su opet druga interesna grupacija, kojima je ovaj zakon, Bolonja kao deklarativni pristup autonomiji, autonomiji izgleda svake vrste, sem autonomiji koja vodi istinskom poboljšanju studija, doneo pravo da budu birani unutar, da ne kažem kružoka, a negde to baš liči na to. Predlaže veće, bira ga senat, a država ne odlučuje o izboru dekana.
Onda je iluzorno što ministar svake godine prilikom utvrđivanja upisnih kvota i cena školarina, koje se kreću za Beogradski univerzitet veličine od hiljadu do tri hiljade evra, i cena samih prijava, onog papira belog što dobiju uz informator, negde od tri do 12 hiljada, kako na kom fakultetu. Dakle, džaba ministar pledira na fakultete, na dekane da ne podižu školarine, i u neku ruku oni ih manje – više ne podižu, sem onih koji su imali zaista u poređenju sa drugima niže nešto malo podignu i dodatno opterete roditelje.
Dakle, to je jedna od slabosti autonomije koja je svedena na nivo takve vrste slabosti na koju ne može ko je osnivač fakulteta ni na koji način da utiče. Na šta još ne može da utiče, a opet to može da se iskaže kao slabost sistema u segmentima koji je samo za studente prepoznatljiv, daj snizi mi broj bodova i daj mi veći broj ispitnih rokova. Ta deca to tako gledaju. Sa tom decom sam manje više stalno u kontaktu i naravno bajpasiraju načine kako da na ispitima budu što efikasniji. U tome fakulteti idu do te mere, da li neko veruje ili ne, da kupuju nekakve elektronske uređaje za ometanje mobilnih telefona, da bi ta deca te testove položila.
Sada smo kod testova i kod rokova. Hajde, da i to pomenemo kao nekakvu slabost sistema. Ne kažem da je ostao stari sistem obrazovanja i krenulo se testovima kao jedinom legitimnom načinu, ovim modulima koji vode toj varijanti, polažeš testove, daješ kolokvijume, pišeš seminare i na kraju si ispit položio bez da si na usmenom ispitu.
Dakle, i oni bi koristili po starom sistemu te bubice i te prislušne uređaje da popune testove. Testovi nisu dokazi učenja. Lepo je danas koleginica iz Novog Sada rekla, oni su za prepoznavanje, oni su za osnovnu, stručnu, profesionalnu, elementarnu, kako bih rekao informaciju koju o sebi student pruža ispitivaču. Danas su to postali u recimo nekim fakultetima medicinske struke, u predklinikama, osnovni način sticanja poena, polaganja ispita. Onda takav student dolazeći ipak na viši nivo studija gde je potrebno da uđe u jednu verbalnu komunikaciju sa ispitivačem, sa pacijentom, iako su im uveli razno razne predmete kao surogat, kao zamenu za nešto što je ranije postojalo, veština komunikacije, studenti više nisu u stanju da razaznaju bitno od nebitnog, na ispitima se teško snalaze jer su od gimnazijske ekspresije, od gimnazijskog im je ostalo samo uči po celu noć, brzo savladaj testove, nekad okače na sajtu, a deca to nauče. Otkud obaveza da moramo pisati isključivo na ćirilici, da isključivo profesor mora da predaje tako što će da pusti video bim, da mora da okači svoja predavanja na sajt, pa da studenti iz toga uče? Otkud ta obaveza? A gde je tu autonomija profesora, proizvođača nastave? Nije valjda data autonomija samo fakultetu za izvršne organe fakulteta, rukovodeće organe itd. i za dekane. Zašto se kod izbora dekana na nekim fakultetima poštuje pravilo tajnog glasanja? Pravilo potiče od inicijative katedri, dakle, od bazične komunikacije. Zašto negde profesori, dovoljno je da čak ne i redovni i vanredni, a negde moraju biti samo oni koji imaju uslove za bavljenje mentorskim radom. Čak i vanredni profesori da uđu i u veća, organe koji na fakultetu odlučuju.
Takva heterogenost pristupa je posledica ovakve široko date autonomije, vrlo okvirno datog prava, zakonski datoga prava na formiranje podzakonskih akata i statuta koji overava univerzitet. Znate, nekada je to ministarstvo prelistalo statut, pa u jednom od statuta fakulteta koji sam uspeo da nađem, ne piše ni neograničenje trajanja mandata dekana. Zamislite vi to da toga nema? To je univerzitet usvojio, to je prošlo, podrazumevajuće je to u zakonu, ali nemoguće da toga u statutu nema.
To su dakle, nekakve slabosti koje mogu direktno iniciraju uzroke, slabosti, ovog nekako studentskog prolaska uprkos visoko favorizovanom učenju koji se od te dece traži. Zaista, deca da bi ostvarili tih 60 bodova, ili 48 moraju jako mnogo da rade.
Šta je druga pojava? Profesori da bi izašli iz toga. Prvo sopstvenog nesnalaženja u vrlo zamršenoj organizaciji procesa studiranja su kasapili svoje predmete, ulazili u različite stručne oblasti, nisu retke intervencije koje su užoj naučnoj oblasti jedan drugi profesor preklapali, jedan drugom nudili, samo izmenjene naslove svojih tematskih jedinica. Mnogi od tih predmeta postali su za studente izborni predmeti. Onda se studenti izgube u tako različitim izbornim predmetima, u komunikacijama, da li će izabrati ovo ili ono, i čitav galimatios sa datom velikom širinom samostalnosti u odlučivanju na tom nivou je dosta koštao. Drugi ili treći, ili ko zna koji, a često govorim kad uzimam reč o tome, je ne usaglašenost nastavnih planova i programa unutar istih fakulteta. Dakle, istih polja, istih oblasti. Medicinski fakultet sa svojim planom i programom u Nišu, Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu u prvoj godini studija nema iste predmete.
Svi mi koji ovde sedimo, moguće da grešim da ovde postoji neki "bolonjac", svi smo završili po starom programu. U vremenu u kome sam ja učio u celoj Jugoslaviji je knjiga zajednička bila, pa je prva godina medicine imala tačno određene predmete. Eto akademske mobilnosti, mogao si Beograd, Sarajevo, Zagreb i obrnuto, iz, naravno ne u prvoj i ne u petoj godini, nego da se pomeriš onda kad to želiš. Danas akademske mobilnosti, iako Bolonja to promoviše kao osnovni dejstveni princip za studente, gotovo da nema. Teorijski, oni su dali tri posto tamo da možete vi da dođete da promenite fakultet, ali nekada nećete moći jer ćete izbeći taj jedan predmet. Učiš recimo u trećoj godini u Novom Sadu, u Kragujevcu, u četvrtoj godini se uči. Vi kad položite u Novom Sadu, vi nećete imati 60 bodova, recimo kao u Kragujevcu. Dajem primer, ovo nije apsolutno tačno, ali znam da takvih stvari ima.
Veštom manipulacijom student može da izbegne da neke od predmeta uopšte ne uči i ne položi i da stekne 60 bodova. On ne može u toj godini imati više bodova. Taj predmet negde, koji je preskočen, recimo nuklearna medicina, što znam da jeste, ne može da se nadoknadi kao izborni predmet na nekom drugom. Ni student neće da bira. Bira grad u kome će da uči. Dakle, mnogo toga. Stvar je bila vrlo jednostavna – zajednice fakulteta utvrde jedinstvene planove i programe. Stvar je jasna, tu dileme nema. Šta će konusi da rade tu? Konferencije univerziteta sa raznim brojem fakulteta različitih interesa? Nema govora. Prosto, nekakvi dejstveni mehanizmi koji su postojali, koje ne bi ni po čemu smetala niti ometala čak i ova Bolonja, neka provejava miris Bolonje kroz kompletne naše zakone, niko se tome neće protiviti, ali neka se izracionališe ono što može da se studentima učini kao ustupak, profesorima avanzovanje, napredovanje u struci.
Pogledajte, neki poštuju preporuke, minimalne, koje je dao Nacionalni prosvetni savet, neki ne. Neki su se vratili na opšte preporuke koje daje zakon, vrlo deskriptivne. Neki ukupan skor bodova koji treba da imaju profesori je negde sedam, negde tri za isto zvanje. Zašto to? Zašto stvaramo hijatus, prazninu, u nastavnom kadru? Da li time preferencijalno stvaramo samo određeni broj ljudi koji će uzimati velike pare za doktorske studije, one se jako skupo plaćaju? Prošla su vremena kada su fondovi, sizovi, plaćali participirali troškove i magisterijuma i doktora. Toga više nema. Studenti iz džepa i samo onda ako u vezi sa projektom ili fakultet ima interes, opet, preferencijalno lični ili politički, da nekog kandidata otškoluje na doktorskim studijama.
Stvorila se, sekvestrirala se klasa onih podobnih, a u podobnost se ulazi tako što se ulazi etapno i postepeno. U vremenu i pre ovog zakona u tu podobnost se ulazilo, ali je opet odlučivala ova ili ona nečija odluka, da vi ne budete kandidat za mentora, ne budete mentor, ne budete u komisijama i dođete u stanje da zato što niste mentor, a redovni ste profesor, niste član izbornog veća. E, to nikada nije bilo, ali na nekim fakultetima samovolja, izlobirani krugovi, u mogućnosti su da donesu i takav statut u kome neće biti. Naravno, zakon se time nije bavio jer je zakon u opštim odrednicama dotakao.
Zato kad govorimo o reformi zakona, hoću reći da masa stvari treba da podlegne reformi, da neko, ko je zadužen za procenu kvaliteta, vrednovanja nastave, malo pažljivije pročita, malo prošeta i anketira studente, ne samo one koji ih sačekaju kod akreditacije, to su namešteni kadrovi dekana, koji vas sačekaju kad pravite akreditaciju fakulteta, za svaku katedru tačno odabran čovek koji zna unapred pitanja koja će biti i odgovore koje će dati i akreditacija prođe. Suština se daleko potisne pozadi i mi mnogo o tome ne možemo da znamo, ali oni koji daju akreditaciju. Recimo akreditacija, akreditovan fakultet koji može 100 đaka da primi, on primi 200 i radi u dve smene. Istovremeno arhitektura, Pravni izdaju prostor i rade sa 240 studenata u jednoj smeni. Kako je to onda moguće? Kako su ti uslovi za akreditaciju isti i kako ta komisija, i ti ljudi tamo s tim ogromnim platama u tim komisijama, to tako prihvataju ili ih tako prevare i dobiju akreditaciju, a neki recimo drugi gde je opravdano ne dobiju? Prosto se nekad postavlja pitanje o čemu se tu zapravo radi i gde je izlaz iz takvih rešenja.
Ovaj zakon i ranije ispravke zakona, ono što pozitivno, ministar je bio i u prošlom mandatu, govori o volji ministra da pokuša da pomogne tamo gde to možemo. Mi smo pomerili termin i za magisterijume po starom, za doktorante 2015. Ne možemo da sad okrivimo ni ministra kao tu vrstu vlasti da je odgovoran, a po zakonu, o kome sada raspravljamo, stoji je da Nacionalni savet za visoko obrazovanje prepoznaje, prati, juri, nišani, proverava, daje sugestije ministru šta u programu da promeni.
E, sad sa druge strane ministarstvo valjda njima izlazi u susret i evo ovde meni neki papir gde piše da se ministarstvo zalaže da napravi odu radosti za Bolonju. To će biti na desetogodišnjicu dekada Bolonjskog procesa u Srbiji, a ovde je svako čak i vatreni pobornici Bolonje po definiciji, jer su je donosili dizali ruke za to. U to vreme se donosila, ja sam deklarisan partiji kojoj sam pripadao protiv, tražili smo od ministra koji je to branio da izađe, oni koji su to podržavali na jedan drugačiji način da izađu, da virtuelno pokažu, na primeru jednog fakulteta, kako izgledaju moduli, kako izgleda dobiti bodove, kako izgleda prenositi, itd.
Evo, mi sad imamo nešto što će da košta sigurno, jer ovde samo što nisu pozvani ljubitelji sitnih životinja i taksi službe, ko je sve pozvan da učestvuje u toj promociji dekade Bolonjskog procesa. Sad to dižem na pijadestal najvišeg uspeha države, jer smo ušli u jedan papir, u jednu odluku u jedan milje, evropski milje obrazovnog prostora, gde sami nosioci takvih ideja već iskazuju sumnju da li je sam po sebi takav izbor, sama po sebi bolonjska ideja, to zamišateljstvo, taj zamišljaj, dobar ili ne. Mi ćemo da damo neke pare da proslavimo, manje-više, neka se i proslavi, neka se pare i na to potroše. Ali, neka nam donese popravka ovoga zakona, kojim po mnogim osnovama, sem po tome koliko će studenti imati rokova i ispita nije do kraja dobra. Vratićemo se na rokove.
U onim modulima, pazite, vrlo je težak jedan fakultet koji pola studija obavlja kroz module, kroz to, polako, polako, iz parcijalnog, parcijalnog, parcijalnog i svake nedelje deca testove polažu. Kakvo je njegovo integrisano znanje u skladu sa preporukama koje je već napravio Savet a ministarstvo treba da usvoji. To je ono što je produženo u dve tačke 1. i 3. Sad u tim preporukama o zvanjima stoje, recimo, vrlo zanimljive stvari, a ja se pitam kako je student koji sad studira na takav segmentni način i nedeljno nešto polaže i konačna mu je to ocena, može da ima kapacitet da u stanju, recimo, opisno iz onog što dobije iz deskripcije diplome i ono što ide uz dodatak diplome, da su u stanju da primene svoje znanje, razumevanje na način koji ukazuje na profesionalni pristup, poslu ili znanju, koji imaju sposobnost i najčešće iskazuju, pa to je strašno. Imaš zvanje, lekar si napiši tako, itd. Ovo što tu piše to je pisalo kad smo mi na našem fakultetu, o našim predmetima donosili ishode obrazovnog procesa. Šta je ishod urgentne medicine. Šta je ishod učenja predmeta interne medicine?
Evo, sad nam se ovo, neko je drugi napisao preklapa kao nekakav suštinski događaj a to je zapravo nešto što će ići kao takvo dodatak diplome i neće ovo dati tržište rada. Pa, onaj ko poslodavac vas ne pita kakva su tvoja znanja, on može da razume ko neko radi, nisu svi lekari u pitanju, ni profesori Univerziteta, ovde dođu i koji školuju za mašinskog inženjera ili njega uzme neki privatnik koji pravi ne znam ni ja – turbine, i sad će on da čita – e, ti si ovo pišeš, ti si moj, ma ti si ako znaš da radiš u Evropi. Ako razumeš svoj posao, ti si moj kadar, hoćeš kod mene raditi, a mi ćemo i ovo dići na velika zvona, da smo opet odradili nekakv posao koji generalno uzev od nas u principu nije bio tražen, ali ušli smo u kolo i nazad ne možemo. Mi sad možemo da popravljamo, jer Bolonja nam ni u onoj završnoj rečenici daje pravo deklaracija, da srazmerno u skladu sa svojim tradicijama i običajima prilagođavamo obrazovni sistem.
Imali smo fenomenalni obrazovni sistem, ništa mu nije falilo. Nisu ga pisali političari. Nisu biohemiju pisali političari. Ne pišu je ni sada, ali biohemije na mnogim mestima i nema unutar reforme, koja je nastala da bi se smanjio neki drugi, dobili mesta do 60, kao što je nekada u srećno vreme i bilo. Mnogo je možda takvih promena, ja ne vidim telo koje je telo u stanju da reši, a pogledajte samo koliko Nacionalni savet, pa njegove komisije, pa zavodi, pa itd. Druga tela koja plaćamo, koje biramo u parlamentu ili od Vlade ili koje biraju oni sami kao svoja pomoćna tela, ne uspevaju da izađu iz začaranoga kruga nekakve neprekidne potrebe da učine nešto mnogo bolje od stvari koje zapravo možda treba u nekim segmentima promeniti.
Suština o obrazovanju je da profesor prati nova saznanja, da ide korak dalje, da uvek donosi afirmativno novog studenta, da prihvata znanja i u meri u kojoj može i aktivno učestvuje. Deca se danas spremaju pred predavanje da bi sa profesorom posle predavanja vodili aktivne dijaloge i da se to ocenjuje. To je donela Bolonja, to je gore od gimnazijskog, štreberskog učenja. Oni unapred, jadni, uče i čitaju, jer onaj će da ispredaje, a iza toga sledi – pita danas ili sutra. I onda tako, naravno, brzim mehanizmom učenja, ne može da stekne osobine koje kvalifikacije u ovom deskriptivnom delu nude, jer brzo uče, brzo će i da zaborave, ne mogu imati trajne engrame, ali to neko drugi, to pedagozi, to neko drugi kompetentniji, a ne profesor koji je više u politici nego za katedrom, može da govori. Mi kao stranka otvaramo to pitanje u prosto nekakvom neprekidnom kontinuitetu potreba za promenama sa kojima smo izašli pred građane, a konačno i potrebama za promenama mnogih zakona koji svoju svrsishodnost nisu iskazala na način na koji su htela i gde postoje očigledno i referentna priznanja i samog ministra, da ponešto od toga ne valja. Zahvaljujem se, ovo je kraj, samo sam otvorio aspekte o kojima treba razmišljati šta još menjati, pa sve i da ostane po Bolonji, koja se zove Bolonja, ali da je promenimo u dozvoljivoj meri. Hvala.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo, vama je poznato, ali građanima Srbije možda treba reći da na ovaj način shvate da budžetska pozicija jednog političkog projekta nosi 50% sredstava budžetskih koji su došli iz drugih izvora prihoda, nego što nosi razdeo za nauku. Zato smo mi hteli da skinemo 2,5 milijarde dinara sa tog projekta koji je našao uhlebljenje u budžetu i da to dodelimo nauci. Zašto? Da ispravimo neke delove nakaradnih politika koje su kroz više vlada i više ministarstava vođene, makar prema Centru žita u Kragujevcu, koga blokira dug, verovali ili ne, od samo četiri miliona dinara. Dakle, to je 0,2% od onoga koji bismo mi preneli da tim ljudima dozvolimo da rade. Naravno, ukupan dug je reda veličine 2% od tih para.
Ono što upada u oči, što nismo uspeli ranije da dogovorimo sa ministarstvima i sa Vladom, to su dva projekta, a jedan moguće potpuno promašen i bezizlazan projekat, koji je ponovo aktuelizovan, to je stanje "Nikole Tesle" u Vinči, u Institutu Vinča, u zgradi broj 10, gde stoji nedovršeni akcelerator, neupotrebljen, a uloženo je već blizu dva miliona evra da se napravi objekat. Sada će to raditi u Kliničkom centru. Ponovo objekat, ponovo akcelerator, zarad toga da bi se, recimo, kako je rečeno, materijal koji se koristi kao radio obeleživač, čiji je polu život 38 sekundi, ne može preneti iz Vinče. Ne može, naravno, ali danas se taj materijal avionima dovozi iz Mađarske i iz Italije. Dakle, nije reč o 38 sekundi, reč je o retkim materijalima.
Drugi potencijalno vrlo rizičan i skupocen projekat je 39 miliona evra za ovaj kosmički brod koji ćete napraviti na Novom Beogradu. Promocija nauke. Ona može biti u legatu, ona može biti i na drugom mestu, ona može biti takva da ne podrazumeva dvostruko otvaranje centara, recimo Centra za matične ćelije, obećanog 15. oktobra u Kragujevcu. Obećano ponovo na sajmu 30. oktobra ove godine. Da li će to biti dva centra za matične ćelije? Je li to nešto čime treba maskirati da ova vlada zapravo i ne zna kada zadužuje, a u ime nauke zvuči milozvučno, prihvatljivo, niko da se buni neće? Ta sredstva bi mnogo pametnije mogla biti upotrebljena, da se zaista pomogne nauci. Zahvaljujem.

Počeo bih sa konstatacijom da je teško govoriti o tome da je to uravnoteženi razvojno socijalni budžet, jer danas osnovna misao građana Srbije jeste, oni koji rade, posebno u privatnom sektoru, da li će i koliko dugo ostati na radnom mestu i da li će dobiti platu, a oni koji su blizu penzije pet, šest, deset godina, da li će se u vreme kada u penziju dođu, penziju i dobiti? Nema jasnih garancija, zakone možemo donositi, mi ih donosimo, menjamo, prilagođavamo, ali sve je veći broj korisnika socijalnih usluga, za iznose koji su ponuđeni i smanjenje svake pojedinačne naknade.
Međutim, neću se na tome preterano zadržavati, pokušaću da ukažem kako bi to možda moglo biti u prosveti i zdravstvu drugačije sa ovim istim parama. Očigledno je da postoji jedno inerciono ponašanja ministara koji, čak i u uslovima objedinjenih ministarstava, kakvo je Ministarstvo nauke i prosvete, ili onako stabilne konstitucije kakvo jeste ministarstvo, doduše sa novim ministrom, Ministarstvo zdravlja, ne može unutar same raspodele sredstava koje za ovo potonje Ministarstvo zdravlja jesu manja nego što su bila, pred sobom imam uporedne budžete zadnje tri godine, pa da ih nekako tako preusmeri i da ne dolazimo pod upit da li će zdravstvena zaštita građana biti sve skuplja i sve više ići po džepu.
Sudeći po onome što je ovde predloženo, vidimo da je manje para, nego ranije, iako je inflacija otišla, sasvim je jasno 2009. i 2010. godine dato za sanitarni nadzor, za nadzor u oblasti lekova, dato je manje i za primarnu zdravstvenu zaštitu, ali se obilato nastavlja finansirati Batut i druge institucije tog ranga koje, osim što vrše prenete nadležnosti ministarstva, mogu i same da zarade od prodaje svojih usluga na tržištu. Tako je enormna razlika u platama koja postoji između lekara na klinikama i institutima za javno zdravlje i ona postaje upadljiva. Bahato je ponašanje nekih direktora i to je i javnosti jasno.
Setili ste se Torlaka, posle afere vakcina koja je odnela mnogo para, gde su mnogi drugi instituti mogli biti spašeni, recimo Institut za strna žita u Kragujevcu, koji je mogao biti spašen samo delom para koje su otišle za vakcine, a ne da se ljudima koji su spaljivali diplome, 57 zaposlenih, sa preko 100 godina tradicije u radu, oduzme zemlja, oduzme imovina i obeća da će im nekada neki dugovi koje je sklopila država u njihove ime, a ugovori su kod mene, sve je jasno, ljudi morati da izgube radno mesto, izgube prestižnost u sposobnosti da stvaraju nove sortne kulture i itd, da vreme provode na ulici umesto u institutu.
Ovo je jedan od problema koji sam zakačio, i to slučajno, pošto je reč o jednom institutu kakav je Torlak. Naravno, direktne veze nemaju.
Ide se na prevenciju, a gasite savetovalište za dijabetes. Milion dinara svake godine, verovatno za promotivnu kampanju. To je jedna besmislica. Ugasili ste jednu ozbiljnu instituciju i ministar to ne pokušava da popravi. Prosto, kao da u mandatu, osim što poslanicima drži pridike kako treba da izlažu u mandatu, i da sačuva ono što je do njega došlo. Prosto, ima inerciono ponašanje, a valjda je zadužen za ono što je zatekao, da to tako treba do kraja da sprovodi, bez da išta od toga promeni.
Kada govorimo o fondu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i stavke koje sam ovde propratio 2008. do 2012. godine, vidimo da se za izdavanje za lekove za, recimo, davanje na recept od 20 milijardi i 59 miliona do 24, 46. To je od 2008. do 2012. godine i to je četiri godine. Već sada 20 milijardi duguje RZZO farmaceutskim kućama, veledrogerijama itd, nekome duguje i u Srbiji je na tržištu nestašica ozbiljnih lekova. Da li se to vraća 1999. godina i 2000. godina, kada smo išli na dežurstvo i nosili u džep lekove? Ono najosnovnije – aminofilija, laseks, nitroglicerin itd. Toga nema ni danas. Jučerašnji izveštaj iz novina, a uostalom ne trebaju vam novine, svako ko radi u zdravstvu zna da nečega čudnog i jeftinog nema.
Zašto nije promenjena i drugačija politika, bržeg i efikasnijeg uvoza? Zašto zakon nije promenjen kako treba? Ništa nije nepromenljivo, kada se vidi da stvari izmiču kontroli.
Lečenjem u inostranstvu. Umorni smo od gledanja kako deca i roditelji mole da im se deca operišu u inostranstvu. Razni javni prihodi, razni dokazi, nekada vi to uplaćujete, pa pogledajte ovo dole što je bilo na Kosovu oko manastira, pokupio neko pare, a svi smo redom uplaćivali. Vrlo je sumnjivo na taj način davati novac. Samo četiri stotine miliona ide za takve vrste usluga i ništa se nisu pet godina menjali.
Ako pogledamo davanja za Crveni krst, manja su nego što su bila, kao da ne znamo da nam javne kuhinje i Crveni krst, nažalost, sve više i više trebaju, jer je to takođe realnost u Srbiji.
Samo zbog kratkoće vremena, letimično ću da preletim o onome što je moglo da se uradi drugačije i šta je nejasno. Recimo, nisam uspeo da nađem u budžetu, a svake godine mi to promakne da pitam, takmičenje učenika i to mi je jasno, stručno usavršavanje zaposlenih, i srednjih i fakulteta, i osnovnih škola. Tu su sredstva značajno, pa čak i deset puta smanjena. Zar se na tu decu ne polaže? Onda, rastu davanja koja ne mogu tačno da shvatim – individualna pomoć učenicima, a to ima i za studente gde se meri milijardama. Ako je to nešto što je u vezi sa davanjem stipendija, u obezbeđivanju besplatnih doktorskih studija, to je u Ministarstvu nauke, to nije dato u prosveti, na onom razdelu 140 stoji, ali je vrlo nejasno mesto i na šta se odnosi.
(Predsednik: Vreme. Privedite kraju.)
Veoma smo svesni da se za našu decu koju imamo i koju školujemo, i da vidimo da čak i talentovana deca i deca izuzetno visokog proseka ne mogu da ostvare nikakve dodatne stimulacije. Nažalost, samo toliko.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan od najvažnijih zakona za jednu državu, koji zaista, crpeći takva ustavna načela mora da pruži ono što u preambuli stoji, jednu opštu pravnu sigurnost koja je istovremeno i dostupna građanima.
Budući kao što smo već i čuli, a sasvim je izvesno da će i diskusija svih nas koji sada po dubini govorimo, u mnogo čemu preklapati. Najveći broj sporova je malih vrednosti i veliki broj građana Srbije, valjda i po svom mentalnom sklopu, želi jednostavno da tera svoju ličnu pravdu, međusobno se tuži i sudi i to zaista traje u nedogled.
Generalno obrazloženje da se želi biti ekonomičniji, racionalniji sa vremenom i efikasniji u postupku je stvar koju niko ovde ne može da zameri. Na kraju krajeva, ako postoji opšta saglasnost oko toga i ta namera da se u tome pokuša i uspe.
Međutim, da li je sve učinjeno da se do toga dođe, i ako je ovaj zakon rađen tako da on zaista jeste temeljno revidiran u odnosu na onaj iz 2004. godine? Dakle, potpuno je nov zakon i reformski zakon, po malo uliva zebnju, jer smo svedoci u poslednjih 10 godina da sve što je bilo reformsko je ispalo svoj potpuni antipod.
Samo kratko da naglasim šta nam se dogodilo sa obrazovanjem i koliko danas košta biti visoko obrazovan čovek, koliko prepreka na tom putu imate da dođete do okončanja studija, koliko vas to sve košta. Koliko nikada izrečena i napisana reforma zdravstva nas je zapravo dovela do svog antipoda kroz različite strategije i došlo se do toga da se gotovo sve zdravstvene usluge plaćaju? Na pragu smo još jednog, za razliku možda manje nego juče, kritikovanog zakona, u kome se generalno išlo na to da se sudijama olakša posao, ali će zato stranke u postupku prilično morati da košta – utoliko više, ukoliko je siromašnije.
Ovde gde se sud postavlja u poziciju koje, prosto, mirno posmatra kao nekakav konzul rimski u areni, koji gleda gladijatore, kako stranke predlažu veštačenja, predlažu veštake, kako sud ceni meritornost iznetih dokaza, i na kraju krajeva, donosi presudu u vremenu koje je upravo sam na prvom ročištu odredio kao nekakvo racionalno vreme.
Šta nam zapravo sve te logične procesne radnje ukazuju? Ukazuju da će to nekoga koštati više, a nekoga koštati manje. Neko će možda brže i jednostavnije doći do istine. Jer, preterano, neki sitni procesi nisu preterano zanimljivi i sudije, tim pre, kada im se sada formalno stavi do znanja, da su oni ipak pasivni posmatrači u celoj toj priči. Hiljade ljudi će biti zainteresovano da nastavi i dalje i dođe do toga. Ne verujemo da ćemo imati manji broj onih koji će se žaliti u Strazburu povodom toga, a nije ni lepa slika da u jednom reformskom zahvatu, hodu prema Evropi, opet donesemo zakon koji bitno neće pomoći.
Ima i nekoliko načelnih primedbi koje ovom prilikom treba izneti. Jedan posao koji se ovde može videti je jedno od načela. Raspravno načelo je u neku ruku dovedeno u pitanje, nezavisno od toga da li je zaista ispravno utvrđeno šta će se suditi u veću, šta će suditi sudija pojedinac, ali činjenica je da se čitanjem pisane izjave, načelo prava rasprave se potpuno gubi i dovodi u pitanje. Fenomen pisane izjave koju jedna od stranaka može da priloži pred sud je bez mogućnosti da se svedok sasluša. O tome smo i juče govorili i to je jedna od manjkavosti.
Da li će predviđene mere o dostavi pismena zaista skratiti proceduru, ostaje da se vidi. Verovatno da je potrebno da se na tom inicijalnom ročištu nađu snažniji mehanizmi koje bi stranke privele dolaskom na sud, a onda u okviru vremenskog raspona, koji definiše kao nekakvo racionalno raspravno vreme, kao nekakav normalni vremenski raspon, koji sudija kada sagleda materijal može da, očekujemo, pravedno proceni, da se onda zaista utvrdi prava adresa i pravo mesto boravka i da se, na kraju krajeva, proces zaista ubrza.
Da li ima osnova da samo građani ne budu dovoljno zadovoljni? Dakle, običan mali građanin sklon tim sitnim parnicama, plus brakorazvodne parnice, kojih je nažalost u Srbiji, zbog novog sistema vrednosti, sve više, da li će i njih to koštati više ili manje? Da li je dolazak do pravde, do istine, koja i u ovom juče obrazlaganom zakonu i danas prosto kao da izlazi iz zona interesa sudija, bar što se tiče materijalne, ne faktičke pred sudom donete istine? Građane će, obično sitne i te nesrećne siromašne, zabrinuti činjenica da će sada za obično pojavljivanje pred sudom, ako to nisu u stanju da urade sami, ili nekad i nema potrebe, recimo, ako je zaostavština u pitanju itd, ili neko ko živi u inostranstvu, ranije je mogao da pošalje punomoćnika, da nekoga ovlasti da ga zastupa, jer zaista nije potrebno da ga u tom postupku zastupa advokat, ovoga puta će morati da se osloni na neku advokatsku kancelariju i nešto što će morati da plati advokatu.
Zanimljivo je da se dovodi upit šta će mnoge pravne službe po opštinama, koje su dovele do toga da se mnoge opštine u Srbiji rangiraju po tome imaju li razvijeni servis za građane i one koji mogu da im napišu molbu, žalbu itd, nekakav papir koji se smatra da je jedan tužbeni podnesak, dakle, to će onda morati da donese pečat advokatske kancelarije, nezavisno ko ga je napisao, čak, kao što smo čuli, da to uradi pravnik ili neko drugi, ali da formalno nije advokat. Izgleda da je to možda bilo nepotrebno opterećenje ovog zakona i nepotrebno šamaranje po džepu. Dovoljno je što će sud inače uzimati enormne takse, posebno u drugostepenom postupku, naplaćivaće srazmerno očekivanoj visini parnice, ali naravno da je ovo jedan od detalja koji je mogao, i mi smo amandmanima mnogo toga pokušali da popravimo, da se jednostavno ovaj deo izbegne.
Najgora je stvar što sud više zaista nije u obavezi da traži istinu, već je bogatija strana zainteresovanija strana, strana koja možda time što će angažovati snažnijeg i moćnijeg, uglednijeg veštaka, sudu predočiti takav meritum stvari, da će sud, ako se temeljno sudija ne zainteresuje, a sad očito nije u obavezi, možda moći da donese presudu koja će kasnije biti predmet spora. Dakle, ako sudije još uvek nisu u stanju da se zabrinu, zato što gotovo trećina njih se nekako u reizboru 2009. godine nije našla na listi sudija, što samo po sebi može biti vrlo indikativno, da sa sudstvom nešto zaista debelo nije valjalo, a onda da li samo trećina ne valja ili je možda blizu polovini ili je zaista u tome greška, da ipak nije trećina, da mnogo više ljudi vredi da radi. Sa ovom mrežom sudstva, ovim brojem sudija i ovim brojem parničnih sporova koje imamo u Srbiji, pitanje je hoćemo li zaista dostići jedan od Predlogom zakona definisanih kriterijuma – efikasnost?
O pravičnosti neprekidno govorimo. Upravo ako tu pravičnost podrazumeva obaveza plaćanja, veštačenja, supervizije itd, onda će zaista neki ljudi ostati uskraćeni za prava, ma koliko da nam se nekada njihova potreba da dokažu svoje pravo činila smešnom ili nekada rigidniji zakon, poput ovoga koji pledira da to bude, čini dobrodošlim, da ljudi jednostavno prestanu da se parniče oko gluposti. Na kraju krajeva, to je ustavno pravo i dok ne pretrpimo svi jednu katarzu i ne prođemo kroz jedno činjenično stanje, da se pred sud mora ići samo kada je nužno, moramo ostaviti taj iskorak i tu mogućnost.
Ni advokati nemaju preterano razloga da se raduju, neće oni dobiti mnogo više bogate klijentele, ali će biti mnogo više formalno vezani obavezom da prikupe odgovarajuće podatke, da vode računa tome kako se u kojim prilikama i koja stranka prema njemu odnosi, da vode računa prema sudu, jer sudijama je bar zadržano to pravo da učesnike u sporu čak i kažnjava. Za veštake, za divno čudo, ne. Ovoga puta, ni ovom prilikom, kod ovakve reforme, ovo je reformski jer je izmenjen zakon, nije predviđeno da možete, da sud može, očigledno videvši, iako pasivno posmatrajući proces pred sobom, kazni veštaka, da mu oduzme predmet, da plati ono što nije uradio, da odugovlačenje postupka jednostavno veštaku stavi do znanja. Veštaci su već prošli, dobili svoj zakon, dobili svoja prava, ušli u registar. Mnogi od njih su, manje ili više, poznati. Mnogi od njih su u stanju da prosto dogovorno sa strankom koju zastupaju odugovlače postupak.
Dakle, sud je mogao da zadrži sebi jedno od mogućih privilegija, da i veštacima stavi do znanja da moraju biti ažurni u postupku, a ne da samo one koji će primati pismeno, one koji učestvuju u procesu, neposredno zainteresovane strane, parničare privoli da nekada možda izgube spor zato što su zaista morali da odu u bolnicu ili da odu na neki privremeni rad, čekajući sve da će ga neko pozvati na ročište ili ne. Dakle, to su neke stvari gde se možda moglo otići. Neću sad govoriti o svim detaljima, o amandmanima ili o nečemu što je već pomenuto. Amandmanima ćemo pokušati nešto da popravimo. Naravno, imamo i mi primedbu na ovih tri posto učešća u akcijama koje sudija može da ima, njegovo izuzeće. Prolongiranje spora i razvlačenje procesa samo zbog sudije nije fer i nije u redu. To bi trebalo imati u vidu, da nekada i advokat, pravni zastupnik, nekada i sama stranka, ako se brani sama, može da ima razloge zbog kojih će morati da se pomeri utvrđeni termin i da se ročište odloži, tako da se možda i formira jedan novi vremenski okvir. To treba jednostavno staviti u zakon, jer sud će možda iskreno i poverovati da je postojao razlog koji postoji, ali neće imati pravnog osnova da po tome postupi.
Otprilike to bi bili detalji o ovom elementarnom našem načelnom pristupu. Ostatak vremena ću ostaviti za kolegu, a detalje u raspravi u pojedinostima. Hvala.

Zahvaljujem.
U ovom članu mi smo hteli da napravimo određenu izmenu u vezi sa načinom donošenja jednog dokumenta koji je bitan za farmaceutsku struku, koji jednostavno treba da predstavlja sublimaciju njihovih aktivnosti, limite u radu, postavljanje osnova koji su bitni za funkcionisanje struke na različitim nivoima, počev od toga šta rade u samim neposrednim mestima za distribuciju lekova, dakle, u samim apotekama ili apotekarskim ustanovama, konačno do onoga što se preporučuje kao standardi u radu.
Dakle, tu dobru apotekarsku praksu kako smo je mi shvatili trebalo bi da radi neko ko je zaista najkompetentniji, jedan određeni krug ljudi koji se uslovno rečeno, budući da komora objedinjuje sve farmaceute može naći u komori. Diskutabilno je bilo samo kroz koje telo i koje je realna zainteresovanost komore kad ona u svom opisu autohtonog posla nema predviđeno da donosi baš ovakvu vrstu akata, pa smo mislili da to ojačamo i drugim strukovnim udruženjima. Ono što smo dobili kao odgovor je mogućnost da se i udruženje koje smo mi predložili Savet tek preformisanog Društva farmaceuta Srbije u Savez farmaceutskog udruženja, nije dostatno udruženje građana iako se može videti zaista razuđeno i ima supspecijalnost i različitih vrsta.
Dakle, ljude koji bi mogli da budu od koristi, skoro uzev, ako su oni kao svi članovi komore onda bi oni bili članovi komore, ali sigurno da li će oni doći kao članovi komore u nekakvu radnu grupu ili ne, nije ista verovatnoća njihovog uticaja kao kada ispred toga društva daje odrećeni predlog. Šire gledano to bi moglo da padne i na farmaceutske fakultete, na profesore, na katedre, ako tako gledamo. Zašto se u ovom stavu 3. ignoriše potreba koju smo stavili da se uzmu iskustva, recimo u svetu oko toga.
Nigde ovde u zakonskom predlogu koji dajete za izmenu ne stoji domaće iskustvo, e sad vi, za rad toga, mi nećemo vaš amandman jer vi ignogrišete domaće. Ne, kako je napisano to je podrazumevajuće, naši zakoni i jedni i drugi i treći itd, na sve se to oslanjamo, na naše osiguranje i na iskustva koja su u svetu. Nemoguće je ovo, pa mi ne možemo farmakopeju da donesemo da ne znamo evropsku farmakopeju, da se ravnamo prema njoj. Nemoguće je ovo autohtono ući u farmaceutsku industriju, farmaceutske potrebe i zahtevnosti, tako ozbiljne struke, a da ne znamo kako je šta u svetu regulisano.
Dakle, najmoćnije zemlje sveta, konačno vode dobre kliničke prakse i ostale koje smo koristili, nije izmisila Komora zdravstvenih radnika, odnsno Lekarska komora. To je nešto što je u startu bilo dobijeno i prevedeno, ili koristimo engleske verzije za specijalističku ispitivanje lekova.
Dakle, nije imalo potrebe da se pobegne od toga da nam neko u tom radu još pomogne, da ne svalimo na komoru nadležnost od koje ona možda i beži. Znate, komore su zainteresovane da uzmu profit, da uzmu novac, da učestvuju negde u KME, da možda negde budu eventualno i korisnici dela tog novca, Stomatološka komora može da napravi sturčne skupove, silne pare mogu da dobiju za bodove, za KME. Ne znam koliko je za njih čuveno to KME, ali ako su uzme da je sat, od prilike jedan bod vredi hiljadu dinara.
Znači, 24 boda, pa puta broj lekara, to je ogroman profit, gde naravno deo vuče organizator, vićete i sami za vrlo benevolentne poslove koje obavljaju u toku organizacije, pitanje dela sredstava koja se od toga dobija, te hoću reći, da ne bi ni Farmaceutska komora i sigurno neće biti izuzeta od toga, a uvek će imati dobrog pokrovitelja, dobrog sponzora, farmaceutske kuće će sigurno njima neizostavno pomoći u svemu, ali možda ne i u cilju donošenja ovog kodeksa.
Ne mislimo dakle, da je donošenje ovoga vodiča, apotekarske prakse, ovog pisanog akta, opšteg regulatora njihovog ponašanja, nešto iz čega izuzeti danas najšire udruženje kakvo jeste Savez farmaceuta, ako jednom prestanu da postoje vodič je donet, onda ćemo zakonom brisati ili ćemo naći drugo rešenje, ali bar neka učestvuju u prvom donošenju dobre apotekarske prakse za potrebe naše zdravstvene delatnosti. Zahvaljujem.

Hteo bih naravno da sve što smo čuli o ovome u potpunosti se sa tim složim. Naši razlozi su bili otprilike na istom tragu. Formiranje jedne nove institucije, novih direktora, novih direktorskih mesta, novog poslovnog prostora, novog plaćanja, sve ono što je u nivou primarne zdravstvene zaštite, nešto što zaista može da radi i Batut i njegova organizaciona jedinica po Republici Srbiji, zavodi za javno zdravlje, ako to tako treba zvati, potpuno je nepotrebno i nismo očekivali u pokušaju reforme koju je nagoveštavao ministar i nekog otklona u odnosu na ono ranije, ali ne samo otklon – neka utvrdi policija i neka utvrde inspektori šta se nije radilo ili finansijski stručnjaci, nego generalno da se ostavi utisak da konceptualno želite da napravite otklon prema toj megalomaniji i uvođenje svega i svačega – agencija, uprava, uopšte institucija u kojima će neko raditi  i biti plaćen debelo još preko onoga što radi.
Ne znamo tačno koliko će ljudi raditi, koliko će sve to da košta, koliko je sve to prethodno već osmišljeno. Znamo za pokušaje, za ove skrining programe koje je u delu finansirala i Međunarodna zajednica koji se na terenu sprovode, i dojka i grlić itd. To se radi i sada se javljaju ogromni problemi u hodu. Sada ovi ljudi treba da regulišu iz uprave, pazite, da regulišu način, sprovođenje, organizaciju i šemu. To je već razrađeno na terenu, to će samo neko da uzme pare za novi projekat, da kaže – e, to će da bude tako što će lokalna samouprava da piše pozive. A kako ćete da naterate građane da odu? Danas na ginekološke preglede dve trećine žena se ne javi, iako se radi i subotom i nedeljom po selima, ide se u susret pacijentima, mobilni mamograf zvrči po Srbiji itd. Ima načina da to nije do kraja rešeno, ne verujem da će uprava moći, a nije ni bila potrebna, stručne zdravstvene komisije postoje na nivou Ministarstva za sve i svašta, čak za nivo određene grupe leka u određenoj usko stručnoj oblasti. Tu rade lekari koji za to su naravno manje ili više plaćeni. Batut bi to mogao dobro da organizuje. Ne vidimo razloga da se ovo uvodi, ne vidimo nikakvog objašnjenja kako ćemo imati komplijantnog pacijenta.
Šta sad – ovi će iz uprave to da reše? Postaviće nekog šefa, ne znam ni ja, da ne govorim imena, ljudi koji su kolorektalno, itd, on će biti šef te parade i sada će on nekim svojim autoritetom naterati stvari na lekaru opšte prakse i ginekologu kao izabranim lekarima i volji pacijenata na te skrining preglede da dolaze. Jedne treba edukovati, ali ne ništa specijalno edukovati, uzeti neke pare za projekte edukacije, kad se zna – traženje okutnog krvarenja i pobrojanje simptoma koje student medicine zna da pobroji, a ovo drugo – ginekološki pregledi, koji su inače redovni, inače periodični, inače dat starosni raspon, intervali dve – tri godine. Samo ginekolog da shvati da to jednostavno mora da vodi evidenciju koja postoji za ove vrste skrining pregleda, da mu se u kapitaciji nađe mesto da mu se i to plati i tu je stvar rešena, bez velikih para, bez velike buke konačno svi izabrani lekari na tom nivou su dužni da obavljaju preventivnu delatnost.
Nemoguće je da krenete na posao i kažete – danas moram da radim preventivu, danas moram preventivu. Prosto se bojiš od toga da li si dovoljno te preventive uradio. Ali, jednostavno se nešto događa u hodu. Kao što lekar opšte prakse ne zna da li će ga sačekati danas neko zapaljenje pluća ili nekakva respiratorna infekcija ili digestivna infekcija i mora da radi i na terenu prevencije. On mora raditi sve, tako da ovih lekari to rade, staviti akcenat na to, a ovo – propagandni materijali, ovo što će ići na televiziji, što će se štampati, to je samo izvor pranja novca u referentnim kućama koje će to da štampaju. Već se tu zna i ko će šta da radi, ko će da pravi kitove za tri uzorka za pregled stolice. Verujem da je to sve uređeno kao i kada smo radili ove tablice, ko će izdati tablice, ko će dozvole, ko će prvu pomoć. Mislim da otprilike radite na tragu već viđenog i nepotrebno umnažate ono što je u opisu posla vazda bilo u ovoj Srbiji. Dobro je napraviti ministarstvo za prevenciju, možda biste bili originali u evropskoj praksi. Zahvaljujem.

Ovim amandmanom mi smo hteli da na određeni način, kako god da se to shvatilo, stavimo pod zaštitu stručne konsultante koji iz inostranstva dolaze da pružaju zdravstvene usluge građanima Srbije. Da li će to biti samo baš žiteljima Srbije ili će u Srbiju doći neko iz neke druge susedne republike, bivše Jugoslavije, sasvim je svejedno. Veliki stručnjaci koji često donose i opremu sa sobom ulažu rad, vrlo često, bar tako mislimo i tako se govori, rade volonterski, iz najboljih namera, a mnogo puta oni koji su bogatiji, viđeniji i dobronamerniji tu opremu, ako nije preterano skupa, ostavljaju našim zdravstvenim ustanovama.
Učiniti nešto da se takvome čoveku pod upit i pod lupu stavi njegova stručnost, njegova kvalifikacija, time što će biti nateran da ide u Lekarsku komoru Srbije i da traži tromesečnu, šestomesečnu dozvolu za rad, a u principu doći će tad i ko zna kada ponovo, smatramo da je ipak besmisleno, da je nepotrebno. I do sada se bez toga funkcionisalo. Jer, neko tako ugledan ne dolazi iz sredine u kojoj nema licencu. Dugo ni naša država nije imala licence, od skoro smo ih uveli, Evropa je imala pre toga, Amerika ih ima. Dakle, teško je zamisliti da postoji država u kojoj sada nema licence, da se bavi ozbiljnom medicinskom strukom i da će neko takav biti konsultant u našem zdravstvenom sistemu.
Ona bi možda imala opravdanja za one koji nemaju licencu u svojoj državi. Ali pošto u stavu 2, u tačkama koje ste pobrojali predviđate da takav mora imati licencu matične države, potpuno je neosnovano da se ona ovde traži i procedura dolaska i angažovanja čoveka odlaže.
Hoćemo li stvari da postavimo malo obrnuto? Da li mi znamo kakva je validnost i licenca onoga ko operiše naše kardio-hirurške bolesnike u Turskoj? Da li taj Turčin kad tamo operiše našeg bolesnika, našeg osiguranika, pa dođe da to isto ovde radi u nekim noćnim klinikama, privatnim itd, tamo jeste kompetentan, ima licencu, ovde mora za licencu da se bori. Ma koliko mi znamo da će se oni koji pozivaju, a mislim, ako je nešto trebalo da se menja u zakonu, možda pojačati odgovornost zdravstvene ustanove koja poziva stranca da radi, da zaista onaj ko poziva bude odgovoran koga je pozvao i da li je to zaista ekspert i stručnjak. Možda je na to trebalo staviti akcenat, ali prosto nije moglo amandmanski da se utiče na takvu jednu ideju i taj pristup, ali da mi te ljude zaista, da li će raditi nekoliko sati ili jedan ili dva dana, prođu proceduru, iako tu radi sekretarica direktora koji je pozvao neko drugi, ili ne on sam lično, da se potuca po Komori. Znamo mi ipak da postoji kodeks među lekarima i da će oni jedni za druge uraditi to.
Nisam čuo, nisam imao kad ni da se raspitam, zbog ovog "hitnog" zakona sa elementima delovanja 2013. godine, da pitam kolege koji idu po inostranstvu da li sad neko njima baš svuda traži da imaju licencu, da je tamo otvaraju, ili je licenca koju imaju dovoljna. Mnoge lekare koji nisu imali licencu u vreme kad nisu imali nismo otpoštovali, otišli su u druge republike, druge države, a sada su vrhunski kardio-hirurzi i dobro rade, a mi ovde narod operišemo u Turskoj ili negde tražimo neke noćne i privatne klinike. Dakle, ovo je bilo sasvim logično prihvatiti amandman, jer mi zapravo ništa specijalno ne tražimo, nego stanje kakvo je bilo.
Možda pojačate i odgovornost onih koji pozivaju, ako baš hoćemo ne znam od kakve uočene opasnosti da se štitimo, da onaj ko zove, zove čoveka sa licencom, zove istaknutog stručnjaka, pa možda to na neki način se formalizuje. Ovo zaista nema smisla jer veoma, veoma često je reč o vrhunskim stručnjacima, pa kako god da mu vi kažete – dajte mi broj vaše licence, osetiće se čovek neprijatno, a da mu sve drugo završi sekretarica direktora klinke. Ipak je to neprijatna procedura i mnogi se će upitati ima li smisla da dolaze kad već rade džabe, ulažu džabe, još i da se ovde proveravaju po našim lekarskim komorama. Ako postoji međunarodna saradnja, na sajtu to postoji. Lako je steći uvid neko da ima licencu i da je tu sve u redu sa tim čovekom. Zahvaljujem.

U okviru ove amandmanske izmene, mi smo umesto licence, uverenja o akreditaciji, u nameri da promenimo taj naziv, ali suština intervencije je bila u tome da pokušamo da utvrdimo da agencija nekoj zdravstvenoj ustanovi može uzeti licencu na kraći, na duži rok, zbog dela njene delatnosti ili kompletne delatnosti.
Jeste da ste u obrazloženju ponekad u pravu kad nešto odbijete. Ovde je spomenut inspekcijski nadzor kao jedan od osnova kako se može pokrenuti put da agencija to uradi. Kad temeljnije gledate, u vršenju eksterne i interne kontrole, u redovnim i vanrednim proverama kvaliteta, vi imate neku vrstu nadzornika i inspekcijski nadzor. Teško je naći elemente gde se to neće preklopiti.
Daću vam jedan konkretan primer. Ako dođe nadzornik da utvrdi da li je bilo u redu postupanje kod bolesnika kome je rađena interventna kardioiloška nehirurška procedura i bolesnik zbog toga ima određene publikacije hirurške prirode, ta ustanova nema kardiohirurga. Dakle, moraće da pošalje inspekcijski nadzor da utvrdi opremu, kadar i sve, a ovaj nadzornik koga je imenovalo Ministarstvo, on će da kaže – taj posao je legalno urađen, to je uobičajena i očekivana komplikacija u intervenciji. Sad imate i jednu i drugu okolnost. Dakle, ako ste prepoznali ideju da hoćemo selektivno da zaštitimo zdravstvenu ustanovu ili privatnu praksu u delu njenog delovanja, za uskraćivanje prava na rad u samoograničenom obimu delatnosti ili u celosti, to je bila svrha amandmana. Moglo se, kad ima dobre volje, tehnički i u naknadnim intervencijama na samom odboru, imali smo predstavnika, ovo uraditi, jer bi to, čini mi se, doprinelo nekom osećaju sigurnosti rada zdravstvenih ustanova, zbog neke loše volje ili nekada nezadovoljnog pacijenta koji može da pokrene lanac vanredne kontrole.
Nekome možda plati neka ustanova i neradom i gubitkom prava da radi i, konačno, to sve inplicira i druge troškove, proširenje rang liste itd. upravo to je bila svrha intervencije, pa ako je nešto ovde i prošlo možda nedovoljno precizno, moglo je to da se reši. Obrazloženje, kao što ste ga vi dali, sasvim jasno govorim da je vrlo isprepletena nadležnost i nadzornog organa i nadzornika, onoga koga kontroliše i inspekcije, kada se javi problem u zdravstvu i to dođe do ministra on angažuje sve raspoložive mehanizme da utvrdi gde je zapravo greška, da li je u opremi, proceduri, u kadru, itd. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Naravno, još jednom bih u ime naše poslaničke grupe pozvao ministra da razmisli da li u povrede na radu spadaju i osobe koje su to doživele putujući na posao, ili sa posla, da 50 godina dugu tradiciju ne kvarimo i da se ne vadimo na to šta je Svetska zdravstvena organizacija propisala. Ako to uradimo niti će nas bombardovati, uvesti u sankcije, niti kazniti samo ćemo pomoći našem narodu i izbeći utisak da smo bili pod dejstvom možda nekih tajkuna koji nude radne odnose po drugim okolnostima. Dakle, taman i da zatrudniš, gubiš radno mesto. Znate o čemu pričam.
U vezi sa ovim amandmanom, prosto smo hteli da proširimo nadležnosti stomatološke službe u pogledu pružanja zaštite građanima Srbije. Ona je bila ekskomunicirana, bila je ni na nebu ni na zemlji. Loše je bilo zakonsko rešenje, koje smo ranije imali, sada se tu nešto popravlja.
Ponovo je stomatolog izabrani lekar za većinu stanovnika. Eto, malo smo hteli te nadležnosti, ta prava osiguranika da proširimo amandmanom. Niste usvojili, ali ako išta ima da je pozitivno urađeno u ovom zakonu, taj pomak koji je urađen je, recimo, pozitivan u vezi stomatologije, iako trošim svoje vreme zbog građana koji zovu i zainteresovani su za banjskog lečilišta rehabilitacionog centra "Zlatar", pitanje statusa njihovog nije jasno i dokle je komisija Ministarstva stigla u proceni njihovog statusa, budući da ste raspoloženi da dajete komentare i izjave, odgovore. Poslanici, iako nije pravi trenutak, ljudi koji to gledaju ne znaju naše vremenske limitacije, kada pitanja možemo da postavimo, učinite jedan napor, pa nam o tome nešto recite tokom sednice. Hvala.

Mi smo u ovom amandmanu hteli da nekako uvedemo u red ono što možda i nije bilo moguće staviti decidnije nego što jeste, jer se donose dva paralelna zakona, u kome se predviđa u jednom od njih, da će postojati određena institucija. Dakle nekakav centar koji će biti odgovoran za nomenklaturu retkih bolesti, a onda će ministar, pretpostavljam, koristeći njihove informacije, donositi listu neophodnih potreba za dijagnostiku, itd. sredstava kojima se mora platiti lečenje i dijagnostika.
Zato smo u amandmanu stavili "instituciju". Iz obrazloženja se vidi da smo upravo mislili na te tercijalne centre i tu organizaciju, koja sada virtuelno zamišlja kao nešto što će biti dislocirano, sasvim logično, nekoliko centara ili nekoliko zdravstvenih ustanova u Srbiji da se bave ovakvim. Zato smo mislili da jednostavno ministar ne treba sam to da radi, po svakoj prilici to i neće. Radiće nekakav stručni tim, verovatno je formiran od ekipe ovih ljudi. Prosto, nije bilo drugačijeg načina da tu ideju pretvorimo u amandman, nego način na koji jesmo. Tako da poruka koju nam šaljete kao odgovor na amandmane, zapravo i ne stoji u toj meri u kojoj ste hteli da nam je pošaljete. Verovatno je vama jasno zbog čega smo to uveli, jer prosto imamo kompilaciju rešenja u dva zakona, koja se oba ovoga časa menjaju. Zahvaljujem.

To je amandman na član u kojem smo želeli da zadržimo staro rešenje, budući da ovo što se predlaže izmenama, iako u obrazloženju stoji da je preciznije, da malo više određuje raspon rokova u kojima se nekome ko će potencijalno ostvariti zdravstvenu zaštitu u inostranstvu utvrđuje raspon u kome ga izabrani lekar prati da li je bolovao od akutnih ili hroničnih akutizovanih bolesti, koje mogu, kada tamo negde gde je namerio stigne, da ga vežu za bolnički ili vanbolničku zdravstvenu ustanovu, uključujući, naravno, i trudnoću i verovatno porođaj ili komplikacije trudnoće.
Ovo je način koji će tražiti veće angažovanje lekara, izabranog lekara, lekara opšte prakse. Tražiće veće obrtanje po dokumentaciji i veću odgovornost, jer će možda neko nekada u superviziji zaključiti da, recimo, neki asmatičar, tako što je promenio lek, u stvari ima akutizaciju hroničnog stanja. Možda će neka hronična druga bolest, druge vrste, recimo Kronova bolest, neki dijabetičar u pogoršanju glikemije, takođe biti akutizovano stanje, a to znači da će neki građani, za razliku od rešenja pređašnjeg, u tako dugom vremenskom periodu retrogradnog bekapa po njegovoj dokumentaciji ostati bez prava na zdravstvenu zaštitu, a to znači neće ni otići u nameravanu destinaciju. Mislimo da je ovo rešenje restriktivnije i zato smo predložili brisanje ove izmene.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre i saradnici koji ste prisutni, moraću da krenem sa jednom opštom zamerkom koja se danas čula. Svi mi diskutanti koji idemo iza prvog ešalona ovlašćenih predstavnika ćemo biti u riziku da se u nečemu ponovimo.
Naravno, najveća zamerka je to šta su suštinski menjamo ili ne menjamo i to zašto smo po hitnom postupku išli kada ovo nije zaista na listi, na agendi neophodnih koraka za EU. Ovo je ispravljanje brljotina iz vremena kada je zakon donet, kada smo mi, većina koji su danas ovde govorili, sedeli u skupštinskim klupama i govorili da rešenja koja se bazičnim zakonom, koja treći put menjamo, nisu dobra. Podnosili smo amandmane i sećam se mnogih ljudi koji su tada konkretno govorili o problemima koji će se iskazati kao realni. Evo, uzmite samo stomatološku zaštitu, kada ste nekako na veksteritorijalni način, kao nekada Berlin, sklonili iz službe, gurnuli u poluprivatne osnove time što ste smanjili pravo onih koji će o trošku kao osiguranici moći da izvrše određene stomatološke pregleda, intervencije itd. Sada to vraćate i čovek mora da kaže da je to pozitivno. Ko bi rekao da je to negativno kada su problemi bili i u populaciji, a problemi kod brojnih stomatologa, sećate se već u Siminoj ulici šta je bilo, odmah posle zakona su ljudi radili za evro i po, dva, nisu mogli platu da ostvare. Čak jedan Beograd, strogi centar, jedna Simina ulica, taj dom zdravlja nije mogao da "nabavi" klijentelu koja bi platila svoje usluge. Dakle, to je korektno što ste ispravili.
No, šta nije moglo da bude ispred ove hitnosti? Ova hitnost vuče drugi elementi koji je postao pravilo ponašanja vladajuće koalicije, a to je da opozicija ima što manje prilike da čita zakon, što ga kraće čita da bi što pre predala amandmane, a onda Vlada imala priliku da te amandmane čita i najčešće mizerno na njih i odgovara.
Dakle, koliko god puta više čitate zakon, sve više možete da vidite šta se tu može amandmanski ispraviti, tako da svi mi koji smo pisali amandmane sigurno bismo i mnoge dopisali, a onda se postavlja pitanje čemu taj trud, čemu otkrivanje karata šta sve ne valja kad zakon treba sistemski da se promeni, dakle, da se zaista uradi nešto novo.
Konceptualna je razlika između opoziciji i pozicije. Konceptualnu razliku ne možete amandmanskim intervencijama rešiti. Možda ste mogli, to bi bilo i korisnije, svi bismo to pozdravili, da ste kao čovek, kao ministar koji se javnosti predstavio kao neko ko zaista želi da uzme drugi kurs u zdravstvenom sistemu Srbije, da možda pokuša da popravi nešto što je u reformskoj deceniji, koja je iza nas, upropastila na terenu ekonomije, na terenu pravosuđa, na terenu obrazovanja, ali u vrlo osetljivom segmentu, kakav je zdravstveni sistem, sistemski uništen i doveden do mnogih dubioza, pokažate i izađete i jedno bilansno stanje nam prenesete.
Zašto moramo da se uključujemo u sajtove nevladinih organizacija, da čitamo po novinama, da se raspitujemo na ovaj ili na onaj način koliko je milijardi evra za 10 godina prošlo kroz Srbiju, koliko kroz kredite, koliko kroz donacije, koliko je u šta utrošeno, koliko su neki centri trebali da budu renovirani, koliko toga nisu, koliko je para otišlo na ove ili one načine, koliko se izgubilo u tenderima, koliko je tenderska dokumentacija nameštena. Dakle, mnogo je veliki broj nejasnoća koje smo možda mogli da čujemo, da prosto i vi imate befel ispred ovog tela, da znate da ste nam saopštili ono što ste saznali kada ste došli na to mesto, a Bogami i da otkrijemo ko je šta i gde radio, jer gotovo sedam-osam-deset godina mandata jedinstvenog sastava ministarskog kabineta zdravlja dovelo nas je dotle da sada ovaj zakon popravljate i sami svesni da nam za godinu ili dve treba sistemsko novo rešenje, nekakav drugačiji zakon.
Dakle, to bi možda bio logičniji red radnji, a ne da sada ulazimo u nekakve brze rasprave.
Ako pogledamo obrazloženje zašto idemo u urgentan postupak, za oba zakona pitko je napisano da će to dovesti do unapređenja ostvarivanja prava pacijenata. Pored takve formulacije svako klecne i kaže – dobro, to je ispravno, to je sasvim razuman razlog i sada taksativno krenete pa nešto se i jeste unapredilo, ali se suštinski nije daleko otišlo. Unapredilo se, recimo, pravo na skrining, mehanizam koji je predviđen, koji ne valja, pravo da će neko podići starosni nivo za osiguranje - sasvim se slažemo, uvođenje stomatoloških elemenata - i to je svojevrsno unapređenje itd, poštovanje pacijentovog vremena – vrlo dubiozno. Da niste možda na taj način regulisali pravo nekome da ide u zakazivanje koje možda i nije potrebno? Pacijenti se bore, pod navodnicima, i više ne poštujete vreme, nego da kada dođu da nešto urade, da urade odmah, a ne da dođu i da im se zakaže sve. Čak im zakazuju i u opštoj praksi, primarnoj zdravstvenoj zaštiti. Kako može neko da predvidi kada će da se razboli?
Ministar prosvete govori o tome kako je čuo tadašnjeg ministra zdravlja, govori o neka tri dana sa 39 temperaturom i gripom da neko leži u kući, pa posle neka ide lekaru.
Ko bi od nas svoje dete, i ja sam lekar, držao tri dana sa temperaturom, a da baš budem siguran da je grip? Dakle, ovako, taksativno gledano, vidi se i deluje tako kao da se nešto tu pomaklo napred, ali, to su parcijalni pomaci. Suštinskih odgovora nema. Šta su suštinski odgovori? Moglo je i njih biti, ne u ovim članovima koje ste vi menjali, nego menjanjem drugih članova, da promenimo i neka druga stanja u srpskom zdravstvu.
Ja mislim da sam, ali vidim i čujem ovde da su i drugi poslanici, toliko puta ovde govorio i upotrebljavao izraze – strancizam, hijatus u struci, toliko puta upozoravao da na fakultetu na kome jesam, odlazeći profesori sa fakulteta, zbog penzije, ostavljaju subkatedre, subpopulacije, stručne subpopulacije praznim, a mi danas imamo deficit kardiologa, endokrinologa itd. na medicinskim strukama. Dakle, zašto je u Srbiji nastupio hijatus struke? Zašto je nastala praznina? Zašto su specijalizacije bile stvar političke privilegije stranke G 17 koja je još onda svog aktivistu u Kliničkom centru u Kragujevcu, devojku koja je bila na specijalizaciji, vrbovala i učlanila u stranku da bi dobila posao? Ja sam dao taj primer, vi možete da me demantujete, ali ja živim dole i znam kako je bilo. Bila je masa političke privilegije da se do nečega dođe, a zašto – jer nam treba struke.
Kakvi su ti planovi iz kojih vidite da imamo suviše lekara specijalista ili suviše subspecijalista? Tome ste mogli da se posvetite, definitivno iz tog Batuta, kome zaista gurate da rade sve i svašta, tako ste im stavili opis, oni ljudi rade, pišu, bombarduju sa nekim izveštajima, rade razne projekte i jednostavno lepo žive. U tom segmentu posla oni lepo žive i informacije koje oni nama šalju, pitanje je koliko su za Ministarstvo upotrebljivi itd. Gde je zdravstveni savet? Zašto zdravstveni savet i njihov direktor tamo pišu neka pisma, neke kolumne, ja i ne razumem šta hoće, šta hoće da odbrani, kakva se to velika gužva digla, protiv koga, neke neimenovane ličnosti? Nije se pojavio da prokomentariše ovaj zakon. Govori se da će zdravstveni savet promeniti, ili ima bar ideju da promeni način specijalizacije u Srbiji, ali vi sad predlažete neke uslove koji su prilično liberalni da do specijalizacije odnosno subspecijalizacije dođe, ali da se kandidat obaveže, što i jeste ispravno, a ne da pobegne u inostranstvo ili u susednu zemlju. Ali, vi mu limitirate ljudske slobode, a to ne radite ni fudbaleru niti ikom drugom, može da ode kad god hoće.
Sve je pitanje šta ste ovim zakonom postigli. Neke stvari su rešene. Kako, na koji način? Tako da je relativno mala lista čekanja na poluinvazivne interventne kardiološke metode. Čeka se do kraja ove godine. Nije to dobro. Ne bi trebalo da se čeka duže od nekoliko dana. Ali, smanjeno je. Kako? Otvoreni su novi centri i date enormno visoke plate ljudima koji to rade. Hoćemo li sada praviti selekciju i davati visoke plate tamo gde smo deficitarni, dakle, priznavati da smo napravili grešku? Zašto da imamo u jednoj instituciji samo nekoliko kardiohirurga? Zašto neko nije došao i učio pored njega? Ja sam i ranije govorio, a i sada kažem – specijalizacija je najjeftinija stvar za zdravstvo i moramo tačno znati šta ćemo usmeravati. Jasno moramo da kažemo gde su problemi – onko-hirurgija, kardio-hirurgija. Zašto ljudi nisu išli na specijalizacije? Neki su klinički centri bez kardio-hirurga, a otvorili su radiološku urgentnu invazivnu dijagnostiku?
Neke stvari su zaista izgubile priliku da budu regulisane. Možda bilansni prilaz tome bi nam bio od veće koristi. Ovaj zakon, ovi predlozi i izmene zakona ne vidimo na koji će način smanjiti obaveze države da interveniše makar tamo gde će iz budžetskih sredstava koja progresivno opadaju, ukupna kvota koja od Ministarstva zdravlja ide progresivno iz godine u godinu opada a broj korisnika kojima će iz budžeta morati da bude plaćeno osiguranje raste, možda i do milion.
Možda danas sto ili dvesta hiljada ljudi u Srbiji nema zdravstvenu knjižicu, a vi već uvodite nove modele oko te legitimacije i stvarate nove uslove da neko ko tamo nije izabrao lekara neće imati prava na zdravstvenu zaštitu, osim elementa hitnosti. Ne možete naterati nekoga da izabere lekara tamo gde nema koga da izabere. Neće da izabere. Jednostavno, ima pravo da se leči. Vama je to, naravno, bitno, jer ste tamo objasnili da sistem kapitacije, sistem plaćanja, sprovođenje skrininga traži da ima čovek lekara. Ali, kad je reč recimo o jednoj povredi, koleginica je dobro primetila, gde ste ukinuli put od posla i na posao, primenjujući valjda nekakve tuđe propisane standarde, moglo se i to racionalno ograničiti, da se nađe neko racionalno vreme, a ne da neko krene sa posla, zaglavi u kafani pa pijan pogine. To se zna da to nije to vreme i to vreme ne može da se računa. Ali, može se naći razumno i racionalno vreme za putovanje na posao. Jer, i taj traumatizam može biti značajan problem. Nije ovo detaljno definisano, nadam se da će biti podzakonskim aktima, procedura koja sada važi i u čemu će se buduća razlikovati.
Sledeće što smo hteli da istaknemo su vanstandardne usluge. Mi nismo izašli, nije mi poznato, da imamo nameru da definišemo pojam standardnih usluga prema nivou zaštite, definisani paket usluga koje će osiguranik dobijati džabe. Danas on mora da participira i ako hoće da ide u prevenciju, da meri masnoću u krvi, on mora da plati to u domu zdravlja. Ako ide na neke analize koje ne može u svom domu zdravlja da uradi, on će to morati da ode u sekundarni, tercijalni nivo, koje ustanove već raspolažu time i tamo će on to morati da plati. Da li će unutar filijale za to njemu biti plaćen putni trošak ili ne, ili će neku kilometražu definisati, čekamo zakonske i podzakonske akte. Ti podzakonski akti su mnogo toga upropastili u ranijem zakonu, što se nije moglo ni videti, ma koliko mi tražili loše elemente, kada on ode tamo u fond i napišu podzakonski akt da regulišete pravo, onda tek vidite koliko su ljudi prikraćeni. Verujem da ovo što se sad menja je proizašlo iz takvih iskustava, da smo videli da se naši pravilnici koje smo razrađivali nisu pokazali dobrim.
Prosto, kao da postoji trajni rivalitet budžetskog davanja i fondovskog ili republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, zovete ga fond. A i to što mu menjate ime u fond, koliko će samo da košta promena papirologije, logova, promena sajta zavoda? Zamislite da se neko odluči da da 10 hiljada evra, 20 hiljada evra da mu promeni sajt? Imamo primer da su u Vladi to radili ljudi, promene svoj sajt, daju nekoj ovlašćenoj firmi ogromne pare i to urade, a to bi ovi studenti i deca koja to rade beskrajno dobro uradili za mnogo manji honorar i sve bi savršeno funkcionisalo. Ali, tako to ide.
Participacija na preglede je jedna od stvari koje ste se dotakli. Vi ovde prosto želite da zabranite da neko uzme participaciju za nešto što ne sleduje. To je mnogo manji greh, često je verovatno previd, jer verujte, većina zdravstvenih radnika se neprijatno oseća kad mora da uzme 50 dinara za participaciju, ali se ne osećaju uopšte neprijatno u apoteci kada vam po svakoj kutiji uzmu 50 dinara. Kad god odete, za iste lekove da uzmete, vi otprilike za dva, tri meseca dobijete novu cenu učešća za lek a koristite potpuno isti lek. Dakle, farmaceuti se vrlo osećaju konforno kada vam uzimaju pare, a to su pare koje se cene na oko šest milijardi dinara, da godišnje na te usluge i te vrste lekova građani daju iz džepa, uprkos tome što jesu osiguranici, što daju i participiraju.
Pitanje procene odnosa šta će biti na listi odobrava Vlada. Pazite, sad i svima nama date da odobravamo. To je teško. Tu bi trebala struka nekako da se više upusti u to. Davanje lekova koji su u sistemu paralele – pa se jedno ime plaća, a drugo ime se ne plaća. Može da se nađe tu nekakva ponderacija, najniži nivo cene i doplata participacije u razlici leka, a ne da se potpuno plaća jedan lek, a drugi se potpuno oslobađa plaćanja. Onda to odgovara, da kažem, farmaceutskoj mafiji i industriji. Dačo ste o, priliku da utiču na donošenje različitih odluka.
Generalno posmatrajući ovakav koncept izmena u stranci, razmišljali smo kako da se u celoj toj priči postavimo. Neka rešenja koje ste dali, jednostavno zaslužuju da se zakon odbije. Prosto, izabrali smo metod, da nešto što će građanima biti od koristi, istaknemo da će biti od koristi. Zakon, kao takav, ne možemo ni u kojem slučaju da podržimo.
Pitanje kontinuirane medicinske edukacije je stvarno veoma važno pitanje. Amandmanom smo tu nešto menjali, kako bi se to na jednostavniji način definisalo, da se zna šta je sve to, pod jednom veoma razrađenom procedurom od strane zdravstvenog saveta. Dakle, tu su do minucioznih detalja razradili. Voleo bih da vidim kako su razradili taj program specijalizacije, ili je to spekulativa? Spekuliše se o tome da će državni ispit za lekare biti mnogo komplikovaniji. Zašto smo generalno u zdravstvenom sistemu prišli toliko velikoj papirologiji? Prišli smo i u obrazovnom sistemu velikoj papirologiji tekstova, provera, elektronskih skriniga, elektronskih varijacija na ovo čuveno "KME", itd. Pa sad, neke elektronske će se priznati, neke neće. Kako ja sad da uradim neku elektronsku stimulaciju, jer mene načelnica moje službe neće da pusti da idem u inostranstvo, da dobijem stručno usavršavanje kroz "KME", da idem na kongres, a ja sad moram elektronski da se vezujem tamo i da sad odnesem sertifikat da sam prošao test koji nije baš ni malo lak, moram priznati, ili nije baš ni malo lagodan kao neke naše edukacije koje slušamo po Srbiji, a u suštini sve to što slušamo je samo zato da se uzmu pare.
Suština je u sledećem. Stomatologija je to pravila, stigne određeni broj kotizacija, po tri hiljade, pet hiljada dinara, uzmu se pare a to deset ljudi ne sluša. Dakle, kao koncept je to nešto što ste menjali, što je imalo ranije - stručno usavršavanje radnika, bili su ranije jasno definisani kongresi, seminari, skupovi, opšta praksa, uža oblast subspecijalistička, itd, već samo potvrda o tome da je bio i nije se to tada plaćalo, sem učešća na kongresu i smeštaja koji je imao.
Ovo je toliko razuđeno, da li taj program i rokove kad šaljete, kad se to ne šalje. To će postati samo jedna mašinerija skupljanja novca, budite sigurni i istinski do saznanja se neće doći. Zašto? Jer i ono što je osnovno, a to je bazična uprava koja se bude formirala, šalje sada organizuje edukaciju i šta ja znam, obučava izvršioce posla koji na tom delu su izabrani lekari – lekar opšte prakse i ginekolog, dojka, cerviks i akutno krvarenje za karcinome. To student medicine ne može proći na internističkom ispitu ili hirurškom, ako ne zna da govori o tome šta su dokazi ili sumnje da neko ima, možda, malignu bolest debelog creva i da od toga krvari. Ovim će se razviti hijerarhija i mašinerija.
Danas vam je problem, kada već sprovodite od strane EU ili nekog drugog, finansirane projekte, da se žene odazovu na pregled dojke. Pitanje ko će da pošalje poziv da dođe to i da uzme. To je opšta jurnjava. Za neku sitnu paricu, ginekolozi i medicinske sestre jure te žene. Niko neće. Gradska uprava kod nas u Kragujevcu neće da štampa te pozive. Zato se sada želi da to budu projekti, kako ste vi ovde predvideli, da se štampaju pozivi, formalni obrasci, pa će biti medijske propagande, pa će da bude promocija, i razni plakati.
Da li ste analizirali koliko to košta? Nacrtom predviđate, da kada uđete u dom zdravlja, vidite kako medicinska sestra pere ruke. Koji to ministar sada nama govori u 21. veku, u putu ka EU da moraju da se operu ruke kada se pregleda pacijent, i to je nalepljeno po plakatima? Umesto da bude nekih vodiča, neki izvodi iz vodiča, da se lekar podseti, oni zalepili plakate po domovima zdravlja – peri ruke kada pregledaš pacijenta, stavi rukavice kada pregledaš bolesnika.
To je sada plakat koji košta. Neko ga radi, neko je interesno uključen itd. Zašto mi sada medicinsku sestru koja je diplomirana, učimo da pere ruke? To nas košta, znate. Rade se neverovatne stvari. Bojim se da će i oko ovoga tako ići, jer će se silne pare potrošiti i probrati se ljudi, a to je deset do 15 racionalnih rečenica. Vi sada šaljete bolesnika u kitoven, da pregleda stolicu na akutno krvarenje, pa tri uzorka, pa sad će on da nosi lekaru, znate koliko to može jednostavnije. Da bi overio knjižicu on mora da ima dokaz o sistematskim pregledima, u tom rasponu i on će to da uradi. Ko je mogao i kakva uprava? Stručne komisije? Već ih imate na milion u Ministarstvu, ma za sve postoji komisija, šta god hoćete, čega god se setite, negde su i bračni parovi u komisijama. Znači moglo je i bez toga, moglo je to da se reši jednostavnije.
Dakle, to je pitanje odnosa sa privatnom praksom, ovde nije nigde dotaknuto, znači uopšte mesto u ovom sistemu zdravstva, privatna praksa ide teško. Pitanje uzimanja lekova bez recepta i to kakvi god hoćete u privatnim apotekama. Što to nije išlo i mora da ide na recept? Hajde da presečemo jednu stvar, da se to jednom raščisti, ko će sklopiti ugovor, da li će taj recept biti plavi, da li će biti ovaj drugi, ovaj službeni, zvanični recept, ali je recept. Da niko ne može bez recepta da izda lek, da se ne bi dešavale i polifragmazije. Narod je već naučen da plaća, više nema dileme da ga isto košta. Kako to da nije ništa jeftinije u državnim apotekama nego? Da li to toliko mora biti velika marža? Toliko velika participacija, da sada i državna apoteka nije konkurent. Apotekari, direktori apoteka, generalno finansiraju lokalne samouprave, zato su i postavljene. To je decentralizacija kako je vi vidite. Finansiraju raznorazne projekte uz dobite apoteka, obiđoše kontinente, na kamilama, safari itd. To je masovna pojava jer farmaceuti rade svoje. Ministarstvo ih pritiska da daju jeftinije lekove da bi prošli oni traže tamo na izvršnom nivou gde će u apotekarskoj ustanovi da prođe njihova paralela, njihov lek. Mnogo nerešenih stvari ima koje bih možda, mislio sam da bi možda bilo logičnije i trebalo rešavati pre nego što smo se dohvatili ovih za neke ljude korisnih promena. Mora se priznati, za neke ljude i neke profesije poput stomatologa, korisnih promena.
Retke bolesti, mi smo umorni od toga da ljudi mole preko televizije da se težak slučaj i sreća da ima retkih i dobrih sponzora i donatora poput tog mladog košarkaša, čijeg se imena ne sećam, iz Novog Sada odakle je. Tog čoveka treba pozdraviti, koji je za razliku od mnogih drugih uspešnijih i bogatijih sportista neprekidno izdvajao za lečenje osoba. Ali smo umorni i zbunjeni, šta to sad znači da se na državnoj televiziji i drugim sredstvima informisanja pojavljuju molbe roditelja da im se dete može jedino izlečiti u Rusiji, Engleskoj i Francuskoj i da se preko tog i tog telefona skuplja pomoć. Recimo taj problem ovde nigde nije razrešavan. Ne razumem ono lečenje u inostranstvu, verovatno situaciono se zadesi čovek u inostranstvu jer ne bi onda ovo sve što ste predložili, mislim da se ne tiče ovoga lečenja, onih neobičnosti.
Kotizacija hroničnih bolesti, pazite sad. Ko će sad da dokaže da neko nije kotizivao makar kod kuće svoju asmu, svoju alergiju, i da li će trudnica koja je otišla ne znam zbog čega, poroditi u osmom mesecu ili itd. To je jako teško. Uveli ste tu neke promene i neke bizarne promene koje ste uveli sa participacijom od 65% , ali dobro možda to zbog nečega i treba tako da se stavi.
Imalo je, dakle, šta da se uradi da to bude ozbiljnije, da to bude temeljnije. Vi ste ocenjeni u javnosti kao čovek koji će se boriti protiv korupcije. Očekujemo da saznamo nešto više o toj korupciji u Srbiji i više niko i ne negira da ima ga u zdravstvu to čak i Evropa govori. Evropski poslanici su bili na ovoj ne vladinoj organizaciji "Doktori protiv korupcije" i istakli su sa čime se sve ne slažu. Liste čekanja su velike, korpucija, pare uzimaju ne samo lekari, uzimaju se pare u korupciji kod nabavke opreme, to je čuvena provizija, masa stvari je ostala ne rešena. Ne znam koliko mi je još ostalo vremena da to zaključim.
(Predsednik: Imate još četiri minuta, ali kolegi Kneževiću ostaviti ništa.)
Kolega Knežević je prisutan i daje mi vreme tako da mogu da završim, tako da je lakše njemu da ne čeka pauzu.
Što se tiče tog dopunskog rada, ranijih noćnih smena. Većina ljudi je na stanovištu da ovo nije dobro, nije dobro regulisano. Postoji banalni primer od toga da će neko svesno skretati pacijenta i uraditi to u nekim drugim satima, do činjenici da još nisu neke ustanove stigla uputstva kako bi mogao lekar koji je recimo sada u privatnoj praksi da dođe i radi svoj posao u bolnici. Da se obrne dopuna radnog vremena i to neke ustanove zaista nisu stanju da regulišu. Neke ustanove su otišle dalje, korak dalje i uvele su nekakve interne čipove za obeležavanje pacijenata. To će, verovatno, nešto da košta samu ustanovu. Zdravstvena knjižica, kako predviđa se, ta elektronska dokumentacija, medicinska, na svim nivoima je dostižno stanje.
To verovatno treba uraditi, možda i predugačko je čekati tri godine. To će biti veoma skup projekat. Mnogo toga će trebati da se uloži, verujem više u značaj zdravstvene legitimacije u kojoj bi možda moglo da se vidi da li bolesnik preterano često uzima jedan isti lek, da li stvara kućne zalihe, nego što verujem da će se kompletno formirana dokumentacija sa tim nalazima biti od nekakve preterano velike koristi. To je mnogo skuplja tehnologija, nego ova bazična intencija koja tu stoji.
Hteo bih da posvetim pažnju, a o čemu je i ovde bilo govora, o načinu gde ste regulisali način izbora direktora ustanova i konkursa itd., organa upravljanja, organa vlasti u zdravstvenim ustanovama. Mi smo amandmanom dali jedno rešenje koje je dosta tipsko i moglo bi da se primeni, izbeglo bi politizaciju pri izboru. Zaista često nismo razumevali zahteve nekih da ministri daju ostavke onda kad neki doktor, negde u nekom domu zdravlja napravi stručnu grešku. Taj ministar nije birao doktora u domu zdravlja i nema odgovornost, birao se načinom na koji se zakonom predviđeno bira. Ministar je odgovoran za krupne i strateške događaje, za strateške odluke. Jedna strateška odluka je način kako birati, kako i na koji način izabrati rukovodstvo, upravni odbor, direktora, nadzorni odbor u zdravstvenim ustanovama, a pre svega, sekundarnog i tercijalnog nivoa i biraju po političkom uticaju, i to je do kraja jasno.
Bojim se i da ovo ne bi bilo pod političkom i pitanje rada komora bih jako aktuelizovao. Mi nemamo izveštaj, ne znam i od vas nismo čuli, koliko para je potrošeno u zdravstvenoj komori, Lekarskoj komori Srbije, koliko se para steklo posle uvođenja komore, šta se sa tim parama radi, šta je sa Stomatološkom komorom, zašto ste predvideli da Komora farmaceuta sama donosi Kodeks dobre farmaceutske prakse, kad to Lekarska komora ne radi? To rade stručni timovi. Zašto ta različitost u svemu tome? Pretpostavljam onda kad i amandmani kojima smo to hteli da rešimo budu na redu.
Apelujem da zaista delujete preko ovog Zdravstvenog saveta, da se ne eksperimentiše više u Srbiji i sa specijalizacijom i stručnim ispitima. Često lucidna volja jednog člana, evo uradi ti to, dovodi nas do opskurne situacije u kojima ćemo imati neobičan način polaganja ispita i ljudi možda posle završenog fakulteta neće dobit pravo da se završe strukom i licencom, ako taj državni ispit tako kao sam čuo, kuloarski se priča, ali pričaju ga ljudi koji su kompetentni, se završi nekim testiranjem i nečim tamo što će na kraju ispasti da neko ne može da dobije svoju diplomu.
Nemojte menjati uhodane stvari. Imali smo zdravstveni sistem u kome nismo plaćali, u kome su ljudi bili oslobođeni plaćanja, u kome su samo oni koji danas najviše daju, zaposleni ljudi davali skromne, simbolične participacije. Imali smo dobar obrazovni sistem, pretvorili smo ga u Bolonju. Imali smo bolji pravosudni sistem, sada svi ispravljaju pravosuđe. Nemojte baš sve do kraja da raubujemo. Imali smo ono što smo imali od privrede, prodali smo u nekoj čudnoj privatizaciji. Tako da, spasite ono što možete da spasite, makar i ovakvim minimalnim izmenama zakona.