Mi smo na ovaj član podneli dva amandmana i čuli ste zbog čega mislimo da treba brisati ovaj član, a u slučaju da to ne prihvatite, onda mora da se izvrši ispravka u ovom poslednjem stavu, gde ste vi napisali da „ministar može predložiti Vladi“.

Ovo verovatno nema veze sa vama, ministre, nego sa vašim službama. Treba da se vodi računa da u zakonu nikada ne sme stajati da nešto može. Ako nešto može, znači da ne mora, a to ne može biti zakonska odredba. Zakon kaže – ili jeste, ili nije. Jer, uvek kad je može, to podrazumeva i eventualnu zloupotrebu itd.

Bilo bi dobro zaista da prihvatite ovaj amandman, da ne ostavljate sumnju na nameru koja je predviđena u ovom članu i ovom stavu poslednjeg člana.

Videli ste juče, gospođa Gojković je bila u pravu kada je intervenisala po onim amandmanima koji su se našli na dnevnom redu, a bilo ih je, gospođa Gojković je rekla oko 200, bilo ih je i više od 300, i ja sam i u toku rasprave pre toga upozorila na takve amandmane nekih poslanika iz vladajuće koalicije i desilo se da se potrošilo dosta vremena. Umesto da raspravljamo ozbiljno o ovim stvarima, raspravljali smo o nečemu što zapravo nisu amandmani, ali, i to se desilo zbog toga što neko nije radio svoj posao. Možda, gospođo Gojković, ne znate da se na odborima glasalo za amandmane u kompletu, nije se dozvolilo da se glasa jedan po jedan amandman. Da jeste, možda bi članovi odbora primetili o čemu se radi.

Dakle, moramo zaista da prihvatimo svako svoj deo odgovornosti i da se ne dešavaju te stvari. U tom smislu je intervencija na ovaj amandman. Ja mislim da imam neki sekund još.

Da, predložili smo brisanje četiri poslednja stava ovoga člana. Inače, ovaj član 49. govori o obezbeđivanju kvaliteta rada ustanove i nije dobro ovo što je napisano u ova četiri stava koja smo mi predvideli za brisanje. Zaista, nekako imam utisak da je ovo pisano kako mali Perica zamišlja rad ministarstva.

Imaćemo mi ovih dana u raspravi sličan Zakon o držanim službenicima, ali sada neću o tome da trošim vreme, ali kako je moguće da neko može da se samovrednuje? Znate, ne možete vi da sami sebe realno ocenite. Može u teoriji, ali to je gotovo nemoguće. Vi imate problem ocenjivanja i kod onih koji se ne ocenjuju sami. Imate problem ocenjivanja kada su u pitanju školski odbori itd. O tome smo govorili i u načelnoj raspravi. Treba zaista da se utvrdi striktna hijerarhija, da se utvrdi šta ko treba da radi i mora ovim zakonom, ministre, stvarno da se stvore uslovi da se poboljša sistem obrazovanja i vaspitanja u školama, koji je ispod kritične tačke i to vam je valjda jasno i kada su u pitanju nastavnici koji nemaju nikakvog prava u svojim školama na svojim radnim mestima. Svaki učenik može da se izviče na nastavnika. Dešava se čak i da nastavnik dobije šamar. Ni ovde nisu predložene adekvatne mere da se i kroz taj vid i na taj način poboljša i vaspitanje i obrazovanje, a to ne možemo ukoliko nastavnici nemaju adekvatnu zaštitu ministarstva. Naravno, uz obavezu ministarstva da insistira na njihovom što je moguće boljem radu. Hvala.

Prvo da kažem da je ovaj član veoma bitan, odnosi se na planove i programe nastave i učenja osnovnog i srednjeg obrazovanja i vaspitanja.

Mi smo, konkretno promenili, predložili promenu stava 6. i tražili da programi srednjeg stručnog obrazovanja i vaspitanja i dualnog obrazovanja, kao dela srednjeg stručnog obrazovanja i vaspitanja, se bliže uređuju posebnim zakonom.

To stoji i kod vas, ali program trogodišnjeg srednjeg stručnog obrazovanja, kao i dualnog mora najmanje da sadrži 25% opšteg i 70% stručnog obrazovanja. Da nastavni plan i program četverogodišnjeg stručnog i umetničkog obrazovanja mora najmanje da sadrži 35% opšteg i 60% stručnog, odnosno umetničkog obrazovanja.

Vi ste rekli da će ova materija biti regulisana posebnim zakonom, ali se sada postavlja pitanje, ono što smo vam govorili u načelnoj raspravi. Ovaj zakon bez podzakonskih akata, bez tih drugih zakona koji će da uređuju posebnu neku materiju ne znači ništa, jer on u ovom momentu, kada se bude izglasao sutra ili kad, kada se objavi u „Službenom Glasniku“ on će biti potpuno ne upotrebljiv. Nekako mislimo da je bilo bolje da ste ceo paket predloga uradili i da o tome raspravljamo, da možemo i mi da upoređujemo da li ćete vi stvarno ovo uneti u taj zakon ili nećete. Zato preventivno kažemo da je to trebalo da bude u članu 60. ali da vam verujemo na reč da će to biti u nekom narednom zakonu, kažete u oktobru. Dobro, ali zaista bi bilo dobro da se ovi sistemski zakoni donose istovremeno.

Mi smo ovim amandmanom hteli da pokažemo da mislimo da ovaj zakon treba da vodi računa i da štiti i nastavnike i učenike, da štiti nastavnike od bahatih učenika i njihovih roditelja i da štiti učenike od bahatih nastavnika. Zato smo predložili da se posele stava 3. član 72. doda novi stav gde stoji: „Ako nastavnik ne obrazloži ocenu kada učenik to od njega zahteva, učenik ima pravo da u najkraćem mogućem roku podnese prigovor na ocenu“.

Mislimo da je ovo zaista nešto što bi trebalo da stoji u ovom zakonu, ali opet izgleda, ministre, imate ozbiljan problem sa saradnicima. Ovde stoji da amandman ne može da se prihvati jer je ovo pitanje već uređeno u drugom članu. Ja pomislim da je to član 2. i ja pogledam član 2. u njemu ništa ne piše na ovu temu.

Ne može da kaže „u drugom članu“. Pa ne možemo mi sada da se vraćamo, da listamo ceo zakon, da nađemo ovo ako eventualno nismo primetili. Zaista, ovakav odnos je neprihvatljiv i onda pričamo o tome koliko mi ovde trošimo vremena itd, što, naravno, mi mislimo da nije dobra tema za javnost, pre svega. Mi mislimo da narodni poslanici treba da govore i svako da na ovom mestu pokaže i šta su stavovi njegovi lični, a pre svega političke partije koju predstavlja i nije dobro da se prebrojavamo koliko to košta. Demokratija jeste skupa igračka, ali bez nje se ne može i treba toga da se držimo. Hvala.

Mislim, gospodine Marinkoviću, da je zaista krajnje vreme da povedete računa o članu 107. Našeg Poslovnika i da prestanemo sa ismevanjem, odnosno pojedini poslanici da prestanu sa ismevanjem Narodne skupštine.

Ne želimo da građani koji gledaju prenos ovog parlamenta misle da mi poslanici koji ovde govorimo, koji razgovaramo sa ministrom, trošimo ne znam kako uludo vreme, odnosno pare iz budžeta, a budžet se puni iz džepova građana i da se ne stekne pogrešan utisak da sad Marijan Rističević, zato što kaže on je uštedeo pet hiljada dinara, da je on to stvarno uštedeo.

Ovo zaista postaje prosto nepodnošljivo, neozbiljno i dajte, ministar hoće da razgovara sa poslanicima. Mi smo podneli amandmane, hoćemo da razgovaramo i sa ministrom i sa ostalim kolegama poslanicima. Onaj ko ne želi da obrazlaže amandman, normalno je da kaže da ne želi da obrazlaže, ali ovo karikiranje ko je zaradio neke pare, ko je uštedeo neke pare, pa, nemojte, molim vas, evo, ceo dan, to zaista vređa inteligenciju. Molim vas, nemojte, ionako mediji o poslanicima pišu sve najgore i onda mi treba odavde da im šaljemo sliku da smo mi u Srbiji nepotrebni.

Mi mislimo da su narodni poslanici itekako potrebni, da je Skupština neophodna, da u Skupštini mora da se ozbiljno i argumentovano razgovara, može nekada i neozbiljno, može nekada i dobacivanje itd. Nije skupština Akademija nauka. Skupština je parlament gde se razgovara. Ali, molim vas, zaista, ovo što se dešava vređa inteligenciju. Hvala.

Podneli smo amandman na član 98, koji inače govori o proširenoj delatnosti ustanova, da bi ljudi koji ovo prate znali o čemu se radi, a ta proširena delatnost ustanova, odnosno škola, može da bude pružanje usluga, proizvodnja, prodaja i druga delatnost, u skladu sa propisima kojima se uređuje klasifikacija delatnosti. To nismo dirali.

Ali, u stavu 7. koji smo brisali stoji da odluka o proširenoj delatnosti javne ustanove sadrži plan prihoda i izdataka za obavljanje te delatnosti, način angažovanja učenika, odraslih i zaposlenih i način raspolaganja i plan korišćenja ostvarenih sredstava, u skladu sa propisima koji regulišu budžetski sistem. Nema ovo nikakve veze sa budžetskim sistemom, sa Zakonom o budžetskom sistemu, niti bi trebalo da ima.

Mi smo rekli da ovo treba da se briše i lepo napisali u obrazloženju da, ako bi se na ovaj način koristila ova sredstva, ustanovi ne bi ostajalo praktično ništa jer navedeni stav Predloga zakona deluje destimulativno na ostvarivanje proširene delatnosti. Vi ste rekli da može da se bavi proširenom delatnošću i to je u redu, ali ako već može, onda treba da ih stimulišemo, a ne da ih destimulišemo.

Opet niste dobro rekli zbog čega ste amandman odbili. Rekli ste da ga ne prihvatate jer ustanova sama procenjuje da li ima interes, odnosno potrebu da ima proširenu delatnost, što je deo autonomije ustanove. To je vezano za ceo član 98, ali ne i za stav 7, čije brisanje smo predložili. I dalje mislimo da bi bilo dobro da prihvatite da se briše ovaj stav da bi ovaj član 98. imao smisla i da bi zaista ustanove imale i volju i želju i nameru za ovom proširenom delatnošću. Hvala.

Član 111. je zaista veoma bitan. Govori o zabrani nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, ali nekako problem ovog člana, kao i celog zakona je što ostavlja mogućnost za različita tumačenja i suviše široka tumačenja. To u ovom slučaju nikako ne bi smelo tako da bude.

Vi znate, i cela javnost zna, da se nažalost dešava i to vršnjačko nasilje u školama, da se dešava nasilje čak i nad nastavnicima od strane nekih bahatih učenika i njihovih roditelja, govorili smo o tome u načelnoj raspravi, koji za jedno krečenje škole misle da su kupili sve u školi od direktora do učenika.

Mi smo mišljenja, da je ovo trebalo da se uredi mnogo preciznije, i čak bi ovo trebalo da se inkorporira u Krivični zakonik i da nemamo potrebu svaki čas da neko sakuplja neke političke poene tražeći zakon sa ovim ili onim imenom deteta, što se nas tiče prilično morbidno.

Treba da donesemo zakone da sprečavaju kako ste vi ovo, odnosno vi ste napisali zabrana, ali da se sprečava ova vrsta nasilja i mi smo u okviru ovog člana predložili da se briše ovaj stav gde ste napisali „pod psihičkim nasiljem u smislu ovog zakona smatra se ponašanje koje dovodi do trenutnog ili trajnog ugrožavanja psihičkog i emocionalnog zdravlja i dostojanstva“. Ovo je potpuno paušalno. Ko je taj ko to određuje? Da li je to nastavnik, razredni starešina, psiholog, psihijatar, neke stručne grupe koje postoje na nivou ministarstva?

Ovo da bi imalo smisla mora da se precizira i mi smo amandman i podneli upravo da bismo vam skrenuli pažnju zbog značaja ove teme i ovog člana da još jedanput razmislite o tome. Hvala.

Mi, srpski radikali, apsolutno ne sporimo pravo narodnim poslanicima da pišu amandmane, da pišu kakve god hoće amandmani, ali pažljivo sam pogledala ovaj amandman na član 8. i nešto ne videh u čemu se on razlikuje od predloženog člana 8.

Ovo je zaista pisanje, podnošenje amandmana samo da bi se zbog velikog broja amandmana, koji su aktuelni i koji su podneli narodni poslanici da bi se skraćivalo, odnosno da bi se oduzelo vreme da bi narodni poslanici koji žele da obrazlažu amandmane, to na pravi način i uradili.

Zato me čudi da je nadležni odbor pustio ovakve amandmane, ali kad je već podnet amandman, dakle koji je identičan sa predloženim članom, ima ovde dosta toga što je tema ovog člana 8. su osnovni ciljevi obrazovanja i vaspitanja i dosta toga je ovde navedeno i volela bih da u okviru ovog člana pitam ministra koji je ovde govorio da ima nameru da u školama koje se ne koriste za nastavu, koje su stari objekti itd. da ih prilagode, da ih malo srede da bi to moglo da se koristi za vanškolske aktivnosti, što je potpuno u redu, da se manje para daje za nekakve ekskurzije itd.

Ali vas molim ministre da angažujete jednog dobrog pravnika imovinca u vašem ministarstvu, da pregleda po celoj Srbiji katastre, da pregleda po celoj Srbiji šta je to nekad i sad bilo vlasništvo škola odnosno ministarstva i kako su neki objekti nestali.

Izneću vam primer jedne škole u Kuršumliji, koja je 1988. godine data na korišćenje „Planinki“ tadašnjoj, koja je bila društveno preduzeće, na korišćenje dok ne bude trebala školi za školsku namenu.

U međuvremenu je trebala i školi i deca iz tog sela kuršumlijskoj sada idu u drugo selo u školu, a najvažnije je da imamo podatak, odnosno dokaz iz katastra, da je lokalni šerif, izvesni Radovan Raičević, koji je inače predsednik Naprednjačke stranke u Kuršumliji, uknjižio, a on je vlasnik a.d. „Planinke“ u međuvremenu, i on je bez ikakvog pravnog osnova, školski objekat uknjižio na ime svoje firme, dakle privatno oteo školski objekat.

Samo sam želela da vam skrenem pažnju, pošaljite saradnike, ko zna koliko ovoga po Srbiji ima. Hvala.

Vreme ovlašćenog predstavnika.

Mi smo predložili da se briše stav 2. predloga ovog člana 23, zato što je očigledno da ovaj stav nije napisan zbog onoga što ste vi u prvom delu rečenice napisali. Rekli ste – za decu i učenike iz stava 1. ovog člana, za prognana i raseljena lica, izbeglice, imigrante i decu i učenike koji su vraćeni u zemlju na osnovu readmisije.

Dakle, ministre, pitajte, valjda i vi sami to znate, a konsultujte i saradnike, da li vam je jasno da deca koja sada idu u školu, koja tek polaze ili koji već idu u školu, da ne mogu biti ni prognana, ni raseljena lica, ni izbeglice. Oni su rođeni od roditelja koji su nekada bili izbeglice ili prognana lica, ali ta deca su državljani Srbije. Vi zapravo i ne mislite o toj deci, niti ste ovaj stav zbog te dece napisali, nego upravo zbog migranata.

Mi smo vam stav SRS o migrantima, deci migranata koji sad treba da pođu u školu jasno i precizno rekli. Rekli smo da treba da im organizujete nastavu na engleskom jeziku. Rekli smo da treba za njih da imate posebna odeljenja. Rekli smo da ih kroz učenje engleskog i nemačkog jezika pripremate za odlazak tamo gde oni, odnosno njihovi roditelji stvarno i žele da idu, jer niko od njih ne želi da ostane u Srbiji. Nemojte na silu da ih terate na to.

Vi ste ne samo i ovaj član, pa dobar deo zakona je pokazao da ste vi zapravo ovaj predlog zakona prevodili, da je u pitanju loš prevod, i odnos prema narodnim poslanicima zaista iznenađuje. Vi, ministre, pokazujete spremnost da komunicirate sa narodnim poslanicima, ali ovo što su vam službe uradile, ne verujem da ste vi ovo i videli, odgovori, obrazloženja zbog čega određeni amandmani narodnih poslanika nisu prihvaćeni. Zamislite, kaže – amandman se ne može prihvatiti s obzirom da predloženo rešenje uvodi segregaciju kod formiranja odeljenja, što je, naravno, apsolutno netačno, a što je u suprotnosti sa tri tačke.

Za šta vi smatrate Narodnu skupštinu i narodne poslanike? U suprotnosti je nešto sa tri tačke. Pa, zamislite da mi tako komuniciramo sa vama. Ovo je apsolutno nedopustivo. Skrenite pažnju vašim saradnicima da se ovako nešto ne ponovi.

Da vas pitam, ministre, bilo bi možda nekako prikladnije u onom drugom predlogu zakona, ali kako stvari stoje, nećemo doći do amandmana na taj Zakon o visokom obrazovanju, da vas pitam samo – da li je tačno da rektor novopazarskog državnog univerziteta, gospodin Kostić, zloupotrebljava činjenicu da je vaš prijatelj i da aktivno lobira da se ugasi univerzitet u Kosovskoj Mitrovici? Hvala.

Najpre, ministre, hvala na odgovoru. Nije bilo razloga da delujete kao da vas je naljutilo moje pitanje. To što je vama neko prijatelj nije nikakav problem. Samo sam pitala da li je tačno da zloupotrebljava prijateljstvo. Vi ste precizno rekli. Rekli ste da to nećete dozvoliti, i to je dobro i molim vas ostanite pri tom stavu.

Što se tiče ove malopređašnje rasprave kolege koji objašnjava meni da ima izbeglica u Srbiji 20.000-30.000, ja sam govorila da se više u Srbiji ne rađaju deca izbeglice. Izbeglice su sada u ovom momentu njihove babe i dede. Na žalost, gospodine iz vladajuće koalicije, većina tih izbeglica danas živi po kolektivnim centrima, a na vašu sramotu. Hvala.

Dame i gospodo, poslanička grupa SRS predložila je da se briše član 27. Predloga ovog zakona. Mi smo podneli ukupno na oba ova zakona 98 amandmana i prava je šteta što nećemo moći do kraja raspravljati o svakom amandmanu. Mislim da to treba da se čuje, mi smo Poslovnikom ograničeni i vrlo brzo će nastupiti vreme kada više nećemo moći uopšte govoriti o amandmanu, jer će biti potrošeno neko vreme koje je navodno Poslovnikom predviđeno. Šteta je što nećemo moći govoriti, razgovarati pre svega sa ministrom o kaznenim odredbama i prelaznim i završnim odredbama. Ima mnogo toga što mislimo da je interesantno i bili smo uvereni da bismo mogli da se dogovorimo da nam ministar i prihvati neke amandmane, da smo imali mogućnost za neku normalnu komunikaciju.

Mi smo nekoliko puta danas rekli da je ovaj zakon zapravo loš prevod nekog teksta, odnosno ovaj predlog. To jeste tako i to pokazuje ovaj član 27. koji verujte, apsolutno ništa ne znači. Kažete – obrazovanje za rad traje dve godine. Stručno osposobljavanje i obuka traju do godinu dana, u skladu sa propisanim, odnosno odobrenim programima.

Naravno da svako obrazovanje je obrazovanje za rad, valjda, a ne onako reda radi. Kada smo pokušali da vidimo šta ste vi napisali u obrazloženju, a deo obrazloženja govori objašnjenje osnovnih pravnih instituta i pojedinačnih rešenja. Vi onda lepo kažete – članom 27. propisano je da obrazovanje za rad traje dve, a stručno osposobljavanje i obuka do godinu dana, u skladu sa propisanim, odnosno odobrenim programom. Dakle, vi ste nama u objašnjenju prepisali član, samo ga niste podelili na dva stava.

Ovo je prilično besmisleno. Znate, mi smo ljudi koji ovo ozbiljno radimo, čitamo, razmišljamo o ovome, zaključujemo. Onda vidimo da se vi ponašate prema nama kao da smo mi neka niža rasa u odnosu na ministarstvo, pa mi ne umemo, pa ćete vi da nas prevarite, pa ćete u obrazloženju da prepišete isto ono što je u predlogu. To nije dobar odnos i nemojte to da više radite.

Opet ću vas podsetiti da kada odgovarate zbog čega ne prihvatate naše amandmane da treba da nam kažete šta su to argumenti, jer mi argumentima obrazlažemo amandmane i očekujemo da nam se tako i odgovori. Vi ste rekli da amandman ne prihvatate jer nije u skladu sa opredeljenjem zakonodavca u pogledu drugih oblika stručnog obrazovanja. Pa, naravno da nije u skladu sa vašim opredeljenjem, zato smo mi i podnosili amandman, zato što mi imamo drugačiji koncept, drugačije viđenje, drugačije opredeljenje, ali to što vi mislite jedno, a mi mislimo drugo, nije argument samo izneti šta ko misli, nego zbog čega neko misli ovako, a zbog čega drugi misli onako.

Nije nam jasno takođe u ovom predlogu člana gde ste napisali, evo i u obrazloženju, da je obrazovanje za rad, koliko traje i stručno osposobljavanje u skladu sa propisanim, odnosno odobrenim programom. Ko taj program odobrava i gde je taj program propisan? Niti je negde propisan, niti ovde stoji ko ga odobrava. Dakle, mora da postoji neka veza između svakog člana zakona da bi zakon bio jedna celina koja može zaista da se primenjuje.

I dalje stojimo na stanovništvu da bi bilo najbolje, i s obzirom na ovoliki broj amandmana i s obzirom na ovako ograničeno vreme za raspravu, da vi ovo lepo povučete, da uredite i stilski i jezički i gramatički i naravno suštinski, što je najvažnije, pa da onda još jedanput lepo se sastanemo i porazgovaramo, ali pojedinačno o svakom predlogu zakona, da bi pre svega javnost Srbije mogla da čuje stavove svih koji učestvuju u radu ovog parlamenta, naravno i predstavnika Vlade, jer se nekako pretvorio da se jedan deo rasprave namerno i svesno organizuje tako da se pretvara u replike, u povrede Poslovnika itd, u čemu SRS ne želi da učestvuje na taj način. Mi ne želimo da trošimo vreme uludo, nego želimo da raspravljamo konkretno i to radimo, ali nekako kao da smo mi jedini u ovoj sali koji žele da na ozbiljan način raspravljaju o predlogu zakona. Hvala.

U članu 1. predložili smo brisanje 5. stava koji govori o terminima, ovo je neka novotarija i videli smo da to imate u skoro svakom Predlogu zakona. Iskreno, ovo je potpuna besmislica da vi pišete da termini izraženi u ovom zakonu, u gramatičkom rodu podrazumevaju prirodni muški i ženski rod lica na koja se odnose.

Zaista, apsolutno ništa ne znači i potpuno je ne bitno, ministre, ako vi imate dobre, odnosno ako imate inspektore, potpuno je ne bitno da li su u muškom ili ženskom rodu. Bitno je da su dobri, da dobro rade svoj posao i da neće prevariti ni vas, a ni ministarstvo. Vi ste pre neki dan, u Zemunu, u školi koja je sporna već duži period, odnosno direktor onaj prethodni i ovaj novoizabrani, gde mi imamo precizno, a evo i danas su nam dostavili roditelji škole „Svetozar Miletić“ jedan dopis. Zamolili su nas da ga prosledimo svim narodnim poslanicima i mi smo to uradili. Dakle, mi i u javnosti i u ovom njihovom apelu danas imamo precizno stavove njihove zbog čega misle da ne treba menjati direktora te škole.

Vi nama ministre i javnosti još uvek niste rekli koji su vaši argumenti zbog čega to treba da se uradi. Mi ne želimo da budemo sudije, ali jednostavno želimo da čujemo i argumente ministarstva. Vi umesto to da uradite ozbiljno, da tamo pošaljete nekog ozbiljnog čoveka, ako vi to ne možete, odnosno nemate vremena, vi ste poslali onog harmonikaša, Marka Milenkovića. Videli ste kako je tamo prošao. Videli ste kako se snašao, a vi ministre treba da vodite računa o tome da će vas taj čovek i prevariti. On je izdao i prevario SRS. Taj Marko Milenković će vama doći sa dezinformacijama. Dovešće vas u situaciju da na osnovu onoga što vam on kaže vi pogrešno presudite.

Dakle, molimo vas da o tome vodite računa i bez obzira na povike, ovo je i te kako vezano za ovaj član, jer sam na početku naglasila, nije važno da li je ministar inspektor, nastavnik, direktor, muškarac ili žena, važno je da svoj posao obavlja savesno, vredno i stručno. Hvala vam.

Prvo, nekoliko puta smo skretali pažnju poslanicima vlasti da kada govori opozicija i danas se to ceo dan ponavljalo, da izostave SRS, kada govorite uopšte o opoziciji.

Mi smo jedina prava opozicija vlasti i ne želimo da budemo svrstani u ovu opoziciju novog DOS-a. Zaista smo vas lepo molili. Mislite o nama šta god hoćete, govorite o nama šta god hoćete, ali ne možete da govorite o LJotićevcima i da tu svrstate poslanike SRS. Ne možete da govorite kao malopre, kada se govorilo o Dušanu Pavloviću i o njegovoj ideji oko besplatnog i obaveznog srednjeg obrazovanja. Znate da se mi srpski radikali zalažemo za upis na fakultete bez prijemnog ispita. To smo rekli svima. Taj Dušan Pavlović, potpredsednik DJB je pre tri dana izašao u javnost sa svojom kolumnom na nekom svom blogu, gde je rekao da u Srbiji 35% dece može da položi prijemni ispit zato što su to deca bogatih roditelja, pa bogati roditelji, kako je rekao, mogu da stvaraju radne navike svojoj deci i oni mogu da ih podstiču da uče, a kaže – deca iz nižih slojeva ne studiraju, njihovi roditelji im ne stvaraju radne navike da uče, njihovi roditelji nemaju pare da im plaćaju, a u suštini je on tvrdio da svako plaća visoko obrazovanje i to na jedan zaista skandalozan način gde je razdvojio bogate i siromašne i zamislite šta misli Dušan Pavlović i DJB. Ko je bogat on je i pametan, ko je siromašan nije. Neće biti da je tako. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, greota je i sramota je što skupštinska većina nije razumela značaj ova dva predloga zakona i zašto narodnim poslanicima nije omogućeno da bar u onom regularnom vremenu koje predviđa Poslovnik, raspravljamo o ovim temama, pogotovo, odnosno odvojeno o ova dva zakona, pošto ministar pokazuje razumevanje i želju da raspravlja sa narodnim poslanicima, da razmenjuje argumente, ali ovi vaši ministre, ni to vam nisu omogućili, zato što mi nemamo dovoljno vremena.

Da slučajno znaju podatak koji je poražavajući, statistički podatak, da Srbi spadaju u najnepismenije i najneobrazovaniji narod u Evropi, možda bismo imali malo više razumevanja.

Polovina našeg stanovništva, nažalost, ima samo osnovnu školu ili je funkcionalno nepismeno.

Dakle, 20% ima samo nekoliko završenih razreda, a svega 7% ima visoko obrazovanje. Ovo je nešto što treba da zabrine i ovo je nešto na čemu treba da radi i Ministarstvo i Vlada, naravno i narodni poslanici, pre svega, jer oni donose i usvajaju zakone.

Podatak sa nivoa EU je zamislite sličan, 20% mladih u EU i 15% odraslih nije dovoljno savladalo osnove čitanja i pisanja. Ovaj podatak navodim, zato što od 2000. godine svi režimi insistiraju na uvođenju nekakvih standarda EU u naš, inače, dobar sistem obrazovanja i još od onog prvog dosmanlijskog ministra Gaše Kneževića je krenuo taj sunovrat i do dana današnjeg nije zaustavljen.

Zato je licemerno kada i ovi iz prethodne vlasti prigovaraju nešto ovima iz sadašnje, jer su i u ovom segmentu pokazali da oni imaju iste programe, iste stavove, ali pitanje je ko u kom periodu sprovodi tu pogubnu politiku EU.

Svojevremeno, kada je taj Gaša Knežević bio ministar, pitali smo ga da li on sebe smatra, da li je školovan čovek? Rekao je da jeste.

Da li sebe smatra obrazovanim? Rekao je, jeste. Bio je univerzitetski profesor, bio je ministar. Sve je to uspeo po tom nekom, kako je tada tvrdio nakaradnom sistemu obrazovanja i on je krenuo sa denacifikacijom i ništa se od tada do danas nije promenilo.

Nemate pravo da kažete ni vi ministre, ni skupštinska većina – mi smo to zatekli. Ali, vi ste oni koji su učestvovali u kampanji vladajuće većine, obećavali su da će promeniti sve, da će krenuti sve na bolje, da će se u obrazovnom sistemu, da više neće biti problema kakvi su bili do tada.

Dakle, to se očekuje od vas, a ne sleganje ramenima i to smo zatekli. Šta nas briga šta ste zatekli. Vi ste preuzeli obavezu da menjate, a ne da nastavite to što ste zatekli. Vi ste tu na potpuno istim pozicijama i zato ništa preterano i ne menjate.

Mnogo toga nakaradnog iz EU i čak mnogo toga što je kod nas preuzeto ni oni ne koriste u svom obrazovnom sistemu. Sećate se svi onih strašnih skaradnih radionica Gaše Kneževića, kada su devojčice od 13 godina bacale brushaltere dečacima, vodili su ih na Frušku Goru, na nekakve radne izlete. Da li ste to zaboravili? Mi nismo, mi ne zaboravljamo nikome ni jedan greh.

Nastavnici moraju da slušaju, da učestvuju u nekim radionicama, ministre, tamo im daju nekakve licence. Te radionice drže neke devojke, koje izgledaju kao polu starlete, pa onda dođu, okupe se nastavnici, obrazovani ljudi, završili regularno škole, više ili visoke i onda dođe, ta neka starleta i kaže – ćao drugari! Svi sada morate mene da pozdravite i posle toga im kaže tri rečenice, ona dobija pare iz fondova EU, a oni dobiju licencu ako su tu, ako slučajno nemaju želudac da slušaju tako nešto gde dobijaju licencu. O tome nema ništa ni u ovom predlogu zakona, a ni u vašoj raspravi, gospodine ministre.

Ne smemo zaboraviti ni Vladu Vojislava Koštunice i Bolonjsku deklaraciju, koja nam je uništila generacije. Svojevremeno je u onoj bivšoj Jugoslaviji su Sušvarice uništile nekoliko generacija, a sad Bolonja. Znate, nema veće štete za društvo od uništenih generacija u oblasti obrazovanja.

Uništenu privredu, fabrike, kriminal, odgovorna vlast može nadoknaditi, ali uništene generacije ne može. Vi ste prihvatili ono što jeste bio cilj EU, da u Srbiji bude što više formalno obrazovanih ljudi, a u suštini neobrazovanih i takvi su najlakši za manipulaciju. Takvi su vam koji su u međuvremenu tako završili neke visoke škole, takvi su vam na raznim državnim funkcijama, takve šaljete u beli svet da im tamo činovnice EU drže lekcije i oni nam ovde donose i uvode neke standarde apsolutno neprihvatljive za ovaj narod i za naše nacionalne interese.

Niste govorili ministre o bezbednosti u školama, a to je veoma važna tema. Pokušaću u nekoliko oblasti uopšteno da govorim zato što nemamo vremena da detaljnije u ovom delu govorimo o ovim predlozima, ali poslanici SRS podneli su 98 amandmana i mi ćemo kroz te amandmane govoriti o pojedinim članovima i verujemo ministra ubediti ga da usvoji većinu naših amandmana, da bar koliko-toliko ovi predlozi zakona liče na nešto.

Dakle, bezbednost u školama je na najnižem mogućem nivou i to ćete se složiti. Svašta ste pokušavali. Od nekog đačkog dinara da se plaćaju čuvari, od policajaca koji samo prošetaju, vi znate na žalost da se čak i u osnovnim školama iza škola tamo negde deca drogiraju, da im se donosi droga, da su to vršnjačko nasilje da sve više uzima maha.

Mora se nešto preduzeti da se to spreči. Kasno je kada se nešto desi i kada neko zbog nekih političkih poena zaposedne medije, pa traži da se donese, ne znam, Aleksin zakon, Zojin zakon, Marijin zakon itd, to je vređanje tih žrtava, te dece koja su žrtve na ovaj ili onaj način tog vršnjačkog nasilja ili nekog drugog. Zakoni moraju sistemski da reše problem i onda nemamo potrebu za donošenjem tih pojedinačnih zakona kada se već neki slučaj desi.

Pričate o digitalizaciji, o umrežavanju, podržavamo to, podržavamo svaki tehnološki napredak. Ali, umrežiti na teritoriji opštine sve škole i da tamo neko sedi za kompjuterom u jednoj kancelariji u MUP i da u svakom momentu vidi šta se dešava u dvorištu svake škole.

Nemojte da zapošljavate penzionisane bivše čuvare ili radnike koji nemaju pravo ništa da urade, nego samo tamo da otvaraju ili da zatvaraju vrata. Mora se uraditi nešto da se podigne nivo bezbednosti u školama.

Bilo je primedbi oko toga da ministar bira direktora. To zaista jeste ozbiljna primedba ministre i to je potpuno u suprotnosti sa decentralizacijom koju zastupa SRS.

Kako ćete vi kao ministar stati iza izbora direktora, npr. u Boljevcima, u Pukovcu, u Brajićima, u Ritopeku, u Drenovi, u Vrbi i da ne nabrajam, ličiću na nekog ako počnem da nabrajam sela po Srbiji, a znam ih mnogo?

Lokalne samouprave treba da budu u procesu izbora direktora, ali pre svega to moraju da rade školski odbori, ali ne ovako kako ste ih vi predvideli. Školski odbor, gde imate tri predstavnika lokalne samouprave, tri predstavnika roditelja i tri predstavnika nastavnika su jako loše rešenje. Znate, lokalna samouprava, na žalost koristi svoju trenutnu moć, tamo neke lokalne kabadahije, lokalni moćnici u opštini koriste svoju moć i zloupotrebljavaju je u tim školskim odborima.

Lokalni moćnici koji imaju malo više para, dođu u školu i kažu – daj, okrečiću vam celu školu i posle tog krečenja on se smatra gazdom škole i direktora i nastavnika, njegovo dete niko ne sme popreko da pogleda, njegovo dete preti nastavnicima, šalje kojekakve poruke, to dete ne sme dobiti lošu ocenu, izživljava se nad drugom decom i onda dođe taj roditelj, doveze se u džipu i kaže – ja sam ovu školu krečio, valjda se i ja ovde nešto pitam, a ne onaj nastavnik koji je zadužen za obrazovanje i vaspitanje dece.

Ne plašimo se mi da ćete vi postavljati direktore isključivo iz SNS, znamo da će tako biti. Ali mi za razliku, mi srpski radikali, za razliku od drugih nismo licemeri. Mi nemamo ništa protiv da na svim funkcijama budu ljudi koji su članovi stranke, pa svi mi želimo da u svojim strankama imamo i nastavnike i direktore i lekare i zašto bi to bilo sramota? Pa nije biti član stranke ništa kužno. Mi smo vrlo ponosni što smo članovi SRS.

Mi imamo funkcionere, koji i na lokalnom nivou i na republičkom nivou, koji su prosvetni radnici i koji mogu biti direktori i ne smeta nam da je neko direktor zato što je član vladajuće stranke, ali nam smeta onaj tamo iz opštine pozove direktora i kaže – ako hoćeš i dalje da budeš direktor, moraš da pristupiš našoj stranci i moraju nastavnici da ti slikaju glasački listić da su glasali za naprednjake.

To ne sme da se dešava, a to se ministre dešava. Ne smem da govorim imena zbog tih ljudi, koji bi već leteli danas popodne kada bi pomenula.

Ali, navešću primer jednog direktora koji je bio direktor i član DSS, čim su došli žuti, pozvan je u opštinu i kaže – odlično radiš svoj posao. Ostaćeš na mestu direktora, ali uslov je da pređeš u DS. Taj direktor, kao eto, pređe u DS i radi kampanju DS u školi, među decom, među roditeljima, među kolegama nastavnicima. Došli naprednjaci, taj direktor kaže – neću se više ponižavati. Neću preći u ove naprednjake po cenu da i ne budem direktor. Pozovu ga u opštinu, vrati se posle sat vremena spuštenog pogleda i kaže kolegama – šta ću, morao sam. To ne sme ministre da se radi, ako mislite da to možete da uradite sa nivoa ministarstva u celoj Srbiji, tek o tome nema ni govora.

Što se tiče ovih predloga u zakonu, raznih zavoda itd, koje ste predvideli, mi smo tražili da se sve to briše i o tome ćemo pojedinačno pričati, ali principijelno da vam kažem, juče vam je prof. Šešelj rekao da treba da se poveća broj inspektora i to jeste dobro rešenje, a vi umesto da povećate broj inspektora, vi imate pet-šest tih nekih zavoda, kako se već zovu…

…Svaki od njih ima direktora, svaki od njih ima ne znam koliko zaposlenih. Dakle, pogrešno ste principijelno postavili i jedan i drugi predlog zakona i nadam se, evo, završavam ovom rečenicom, da ćete prihvatiti neke naše amandmane.
Nisam stigla, naravno, da kažem da su prosvetni radnici na prosjačkom štapu, da rade pod veoma teškim uslovima. Dakle, uradite nešto. Nemojte samo da se hvalite. Hvala.