Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/6973">Marina Raguš</a>

Marina Raguš

Srpska napredna stranka

Govori

Ukoliko mi dopustite, to i hoću. Upravo sada komentarišete nešto što je moj osećaj i nešto što je moj stil. Na to imam pravo, a verujte, biću u temi, ukoliko mi dozvolite.
Dakle, ono što bi možda trebalo da bude vrlo velika zamerka mom ličnom stilu je, i sledeća činjenica, da ovaj parlament prikazuje stanje koje se nije desilo u maju 2008. godine i to može da bude razlog za isključenje iz dalje rasprave. Dopustite, to je moj stil. Sada ću da uvežem to i sa temom.
Kada govorimo o vojnim misijama u ovom parlamentu, koji reflektuje potpuno pravno političko nasilje, jer odslikava situaciju koja se nije desila na parlamentarnim izborima maja 2008. godine, svaka diskusija i tu se sa gospodinom Šutanovcem potpuno slažem, biva besmislena. Sada zamislite situaciju kada poslanik sebi daje pravo da vrši ono što po Ustavu ima pravo, a to je nadzor rada izvršne vlasti. Za uzvrat dobije određene kvalifikacije koje, čini mi se, ne postoje. Možemo određene stavove da branimo sa manje ili više uspeha, ali vi, kao ministar, nemate pravo da na takav način bez ličnih uvreda, ličnih omalovažavanja komentarišete nečije političke stavove. Nemam nameru da vama delim lekcije iz političke kulture.
Ali, ukoliko se mi svi ovde, ili makar većina, trudimo da se argumentovano pripremimo za svaku raspravu, pri tom, odbijajući sebi mogućnost, a kamere beleže sve, pa će biti prilike da to pogledamo, čak i gestikulacije, podsmehe, namigivanja, jer pokušavamo da budemo ravnopravni sagovornici na ovu temu i dozvolite, ministre, ovo je jedino mesto gde se vlast i opozicija sastaju, jedino mesto gde, zapravo, možemo da učinimo bolji život i svakodnevno bitisanje ljudima na ovim prostorima.
Verujem da imate animozitet prema pripadnicima SRS. Možda imate i lični animozitet prema nekima od ovde prisutnih ljudi. Lično vas ne znam. Poštujem poziciju izvršne vlasti sve dok ona radi u korist i interes građana Srbije. To nije razlog da mi tokom ove rasprave ne iznesemo svoje političke stavove i ne pokrenemo određene teme.
Znate, možda su neki od nas bili u prilici da prave određene marketinške poteze, skoro, u nekim emisijama, pa su to sebi oduzeli za pravo zato što svi ovde koji su u ovom parlamentu jednog momenta, svidelo se to vama ili ne, pretenduju da budu vlast. Vi niste vidoviti. Ne možete da znate šta će se desiti za pet ili deset godina, ili godinu dana. Možda će konačno Amerikanci da pronađu to oružje za masovno uništenje, koje je bilo povod one strašne akcije u Iraku. Koliko se sećam, gospodine ministre, a opet je u temi misija koje se nalaze u svetu, do dana današnjeg oružje za masovno uništenje nije pronađeno. Do dana današnjeg, mnogi koji su pričali da oružje za masovno uništenje nije bilo izgubili su svoje glave, na volšeban način.
Kada govorimo o mirovnim misijama, ono što je najčešća zamka za poslanike SRS jeste pozivanje na prošlost, kvalifikacija da bismo mi samo da ratujemo, da smo mi pesimisti, da smo za agresivne kampanje. Dajte jedan argument. Da li smo imali ministra odbrane u bilo kojoj vlasti? A, verujte da mi je drago kada vidim vas i gospodina Dačića da sarađujete na ovakvim projektima. Ili, recite mi, kada je Savet bezbednosti odobrio NATO agresiju, kada govorimo o poštovanju međunarodnog pravnog kišobrana, međunarodnih institucija, kada govorimo o kredibilitetu misije? Navedite mi jednu situaciju kada je NATO uspostavio mir, a ne permanentno prisutne krize.
Ako mislite da smo van ovoga duha vremena, varate se, takođe. Ako mislite da SAD nisu vojna sila broj jedan u svetu, mi to znamo, to je činjenica i to nije sporno. Ako mislite da nismo za sporazume i tu se varate. Jesmo! Ali, na koji način? Na način da se pre toga razreše sva sporna pitanja. Na isti taj način smo i za mirovne misije.
Imamo samo loše iskustvo. U Iraku se desilo da je "Blek Voter" napravio masakr nad nedužnim civilima i to ne zato što je to rekao poslanik SRS, Marina Raguš, nego zato što je, čak i sada, jedna žena koja je bila u okviru te misije govorila vrlo javno o tome i sada joj je opet glava u torbi, a jeste bila pripadnica "Blek Votera". To su naša iskustva koja mi gledamo.
Vi ćete sada nas da ubedite da naš kredibilitet, kredibilitet naše vojske, koji je izgubljen ovde, ne kažem da je bilo dobro nasleđe, ali nemojte ga vaditi iz istorijskog konteksta, nemoguće je da narodi na ovoj teritoriji, teritoriji bivše Jugoslavije 50 godina žive u miru i odjednom, jednoga momenta, odluče da ratuju. Ovde su ratovi uvezeni. To je naš politički stav sa kojim vi ne morate da se složite.
Ono što mi pokušavamo ovde da uradimo jeste da prvo raščistimo situaciju u zemlji. Zaista je vredno pažnje dobiti konačno odgovor na pitanje – zašto, svako malo, vojni avioni padaju? Ono što imamo prilike da slušamo kao Poslanička grupa SRS, a verujte da imamo insajdere iz vašeg ministarstva, jesu najrazličitije informacije. Do sada sa tim još nismo izašli u javnost, ali, recimo, najskorija informacija je bila da su nabavljena creva za vojne sisteme koja su potpuno neispravna i van upotrebe.
Javno vas pitam, to nisam htela da iznesem u javnost bez vašeg prisustva, gospodine ministre, da li je to tačno? Ko uvozi rezerve delove i na koji način se vrše inspekcije rada aviona? Objasnite mi. Žensko sam, nisam vojni stručnjak, ali mogu da imam određeni politički stav tako što pričam sa ljudima koji su stručni ili rade na sistemima. Kažu ovako – remont se uradi pre svakoga naleta. Zaista se napravi inspekcija. Postoji karton i sve se pribeleži, vojni avion, potpisao je neko, ispravan je i kreće u nalet, i on pada. Da li ćemo konačno, a imamo pravo na to zbog javnosti u Srbiji, zbog onoga što je naša ustavna nadležnost, da dobijemo pravi izveštaj komisije koja će utvrditi kakvo je stanje našeg naoružanja? Mislimo da je na prvom mestu to jako važno, pre nego što ćemo otići u mirovne misije, radeći na svom kredibilitetu. Šta je sa kredibilitetom ovde? Ili, možda, odgovor na pitanje – zašto je "Lazar" procenjen na 650.000 dolara, ako ne grešim, a uglavnom se procenjuju na 1,2 miliona dolara?
I, šta, zapravo, znači ''Lazar''? Ili, postoji još jedna informacija, koju mi, takođe, imamo, a imamo i mi, takođe, svoje kanale, i znam da ste to očekivali, a to, recimo, na koji način određene firme dobijaju posao u Ministarstvu odbrane. Ukoliko budete želeli, ja ću ovo pismo da vam dostavim. Jer, ovo pismo, koje je SRS dobila, govori o tome da Ministarstvo odbrane treba pre nego što pošalje bilo kojeg pripadnika u međunarodnu misiju da se pozabavi načinom na koji se radi ovde u zemlji.
Ono što je nama privuklo pažnju, a ja ću zbog vremena pokušati da navedem samo neke firme koje su ovde pomenute, recimo, američka kompanija "Senčuri", koja je formirala of šor kompaniju na Kipru "Kep lok", koji je osnivač kompanije "Bulit", a ona je, opet, predstavnik američke kompanije "Senčeriz" za ove prostore, njen direktor je izvesni gospodin Vujaničić, "Bulit" i njen direktor su određeni i angažovani na nadgledanju i rukovođenju pripreme municije u vojnim skladištima: Zabela, Bogovađa i Bubanj Potok, Toplički ustanak, Ralja i Kremna. Da vas podsetim, a pretpostavljam da to već znate, reč je o komisionom ugovoru broj 173095-8. Dostaviću vam ovu informaciju pa ćete imati prilike detaljno da pročitate. Jer, ovo je nama dostavio neko ko je očigledno jako dobro upućen u poslove vašeg ministarstva.
Zbog javnosti, a očekujem vaš dobar odgovor na ovo pitanje, nećete, naravno, zameriti zato što nas, zaista, interesuje kakav je kredibilitet Ministarstva odbrane, možda je ova informacija potpuno pogrešna, ali, eto, prilike da to demantujete. Možda smo mi u potpunoj zabludi sa ovim, ali, eto prilike da demantujete i valjda je to način da, recimo, vi i ja razmenimo političke stavove.
Dana 20. juna 2007. godine po konkursnoj dokumentaciji broj 1853-114 od 8. juna 2007. godine u Upravi za snabdevanje održano je pismeno nadmetanje za prodaju ubojnih sredstava suvišnih u Vojsci Srbije, a dana 5. jula 2007. godine održana je neposredna pogodba.
U ovom slučaju posao je već bio dogovoren i namenjen kompaniji "Evako", koja uopšte nije učestvovala na napred pomenutom pismenom nadmetanju i neposrednoj pogodbi, niti je otkupila konkursnu dokumentaciju.
Dana 19. februara 2008. godine, na volšeban način, po komisionom ugovoru broj 1730958 kompaniji "Evako" se dodeljuje prodaja municije izvoza. Kompanija "Evako" je inače društvo sa ograničenom odgovornošću. Vlasnik kompanije je strani državljanin, gospodin Konrad Čenčić, koji je svojevremeno radio sa gospodinom Ilijom Filipović i gospođom Mirom Milojković. Pretpostavljam da znate ove osobe.
Treće, kompanija "Evako" nije imala kupca, poznatog kupca. Robu je nudila mnogobrojnim kompanijama, kako stranim, tako i domaćim. Iako nije imala kupca, kompanija "Evako" sa dozvolom Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj Republike Srbije broj 408, od 08. oktobra 2008. godine, daje saglasnost za izvoz municije kupcu "Master Kanada" i navedena dozvola usledila je po formalnoj porudžbini imenovanog kupca broj "Evako" 001/08, od 28. jula 2008. godine.
Kako je "Evako" dobio izvoznu dozvolu bez sklopljenog ugovora sa "Masterom", verovatno ćete vi sada da objasnite.
Ono što je, takođe, hronologija koja je vrlo važna, jeste da 12. marta 2009. godine "Evako" i "Master" iz Kanade potpisuju ugovor broj 01/2009 o kupovini municije u iznosu od skoro sedam miliona američkih dolara i rade na otvaranju akreditiva usaglašavajući uslove.
Idemo dalje. Dana 25. marta 2007. godine, dva dana pred sastanak, koji je održan 27. marta 2003. godine, u prostorijama Ministarstva odbrane, sektora za materijalne resurse, prisustvovali su predstavnici Ministarstva odbrane, na čelu sa gospodinom Filipovićem, predstavnici komisionara, kompanija "Evako" i predstavnici američke kompanije "Senčeri Arms Internešenal Inkorporejtid".
Na pomenutom sastanku, koji se odigrao u petak popodne, napred navedeni predstavnici dogovaraju produženje komisionog ugovora sa kompanijom "Evako" pod sledećim uslovima: da "Evako" proda municiju pomenutoj američkoj kompaniji po nižim cenama nego što je prodao "Masteru" iz Kanade, da se za nadgledanje i pripremu municije angažuje kompanija "Bulit" i gospodin Nebojša Lojančić, da se uplate vrše prema dogovorenoj dinamici odmah po dobijanju srpske izvozne dozvole do 15. maja, a ostatak do kraja oktobra 2009. godine. Za uzvrat, Ministarstvo odbrane kompaniji "Evako" neće naplaćivati kaznu u iznosu od 5% na ugovoreni posao zbog neizvršenja ugovora.
Mi koristimo ovu priliku da razjasnimo ove sporne poslove zato što skoro imamo i aferu "Satelit". Pretpostavljam da će i ovako nešto biti jedna od tema…
Upravo to i radim. Ako me pažljivo slušate…
Upravo hoću, ako mi dozvolite.
Dakle, kompanija "Evako" neće naplaćivati skladištenje i čuvanje municije zbog neizvršenja ugovora. Pomoćnik ministra odbrane, gospodin…
Upravo to radim. Ovo je petnaesti minut. Mene ne možete da dekoncentrišete, s obzirom na to da ja važim kao osoba koja ima, upravo, taj hladan i racionalan stav.
Zaista vam hvala što ste mi vratili vreme. Ja to i pokušavam, samo ako mi dozvolite. Verujte da uvek dovodim sve u vezu, pa, tako dovodim i ovo u vezu sa kredibilitetom koji je pomenut s početka. Uostalom, gospodin Šutanovac je tu, može sebe sam da plasira na način koji je prepoznatljiv, ne morate meni da skrećete pažnju da odgovorim temi i svom poslu.
Kako nisam? To nije istina.
Hvala puno, ali moram da vas podsetim. Prvo, ja vam obećavam, naravno, ne mogu da upozorim, ali obećavam vam da ću ovo dovesti u vezu sa temom. Verujte da kriminal, nepoštovanje zakona, takođe, jeste jedan bezbednosni problem. Ako mi govorimo o kredibilitetu vojske, poslanička grupa ima određene nedoumice, nije to uradila na nekorektan politički način tako što je izašla na neki medijum i o tome pričala, ne, sačekala je jedinu kvalifikovanu osobu da odgovori, možda, na potpuno netačne informacije i da nas razuveri u ovome, ali, svakako, je u obavezi da govori o kredibilitetu Ministarstva koje šalje neke pripadnike u mirovne misije. A priča o mirovnim misijama je bila i početak moje tematske priče.
Sada ste pokušali da obesmislite ovo što sam rekla do sada i to je bio vaš očigledan umišljaj, zato što mi niste dopustili da konačno dovedem u vezu sve ovo o čemu pričam sa temom, a to su tačke 7. i 8. dnevnog reda, ovog vanrednog zasedanja. Nadam se da vam je to jasno i da to javnost u Srbiji vidi.
Zaista, nije bilo potrebe da me opominjete, jer nisam sklona takvom iskakanju iz teme, ali, dobro, imate pravo na to.
Tamo gde sam stala, samo da nastavim. Ono što je jako važno da učesnici ovog sastanka, a kao što vidimo šta je bila tema sastanka, 27. marta 2009. godine, zamislite, nisu sačinili nikakvu službenu zabelešku, niti zapisnik. Sve je to sačinjeno mnogo, mnogo kasnije.
Ono što jeste bojazan našeg insajdera, čiji identitet neću otkriti, to je moje pravo, zato što čovek i dalje mora da ostvaruje svoja radna prava u vašem ministarstvu, jeste da će ''Master'' iz Kanade pokrenuti međunarodnu arbitražu i da će država Srbija, opet, biti u situaciji da plaća izvesne penale pred međunarodnom arbitražom. Šta je ovde poenta? Šta je poenta moje diskusije, s obzirom na to da sada treba da privedem kraju?
Mi ne znamo, mi smo možda za vas pripadnici retrogradnih snaga, koji pokušavaju da razmišljaju o uspostavljanju i održavanju mira, u situacijama permanentno prisutnih kriza. Da vas podsetim, gospodine ministre, posle okončanja ''hladnog rata'' NATO je sproveo i mirovne misije su bile mnogobrojnije nego do tada, toliko o uspostavljanju i nametanju mira, jeste jedna prosta činjenica, kako mislite da kredibilitet Ministarstva odbrane i pripadnika naše vojske bude potpuno transparentan i jasan, kada u zemlji imamo ovakvu vrstu problema? Ili, zar ne mislite da bi prioritet bio, pre nego što ćemo misliti ili pre nego što ste pomislili da predložite određene pripadnike kao članove određenih misija negde u svetu, da prvo razrešite ogromne probleme ovde u zemlji, a na prvom mestu njihov materijalno, pa i tehnički položaj.
I, konačno, ono što javnost u Srbiji izuzetno zanima jeste – zašto avioni, vojni avioni u Srbiji, svako malo, padaju. Hvala. (Aplauz)
Gospođo Đukić-Dejanović, gospodine ministre, dame i gospodo, ovde se postavlja suštinsko pitanje – čemu reforme visokog obrazovanja i školstva u Srbiji, ukoliko mi ne možemo da stavimo studenta na centralnu poziciju, kada je reč o edukativnom procesu?
Nekoliko puta sam nailazila, gospodine ministre, na vaše izjave povodom svega ovoga što Ministarstvo pokušava da uradi, što je vredno pažnje i vredno svake pohvale, ali se, zaista, pridružujem ostalim kolegama kada govore o formalnim promenama, a ne suštinskim. Da li znate kako izgleda iznutra život jednog studenta? Dakle, on nema internu mobilnost i ne može da razmišlja o eksternoj mobilnosti. On ne može da unapredi znanja. On ima svakodnevne egzistencijalne probleme. Ono što je još problematičnije, studenti koji nemaju izvorna sredstva, a jesu stipendisti, njihove stipendije su oporezovane.
Dakle, zaista se postavlja suštinsko pitanje – šta će nama reforme, ukoliko reforme kreću od onog poslednjeg stadijuma, a ne početnog? Dakle, mi definitivno samo obraćamo pažnju na formu, a ne na suštinu. Ako je suština da studentima treba da bude sve podređeno i da mi danas-sutra očekujemo da generacije koje izlaze sa univerziteta u Srbiji jesu u perspektivi intelektualna elita, onda je ova reforma zaista čist promašaj.
Vi nemate dogovore među fakultetima kada je reč o ''bolonjskom procesu'' o internoj mobilnosti. Dakle, ukoliko jedan student hoće da postane stručnjak, recimo, na doktorskim studijama u određenoj oblasti, na primer, ljudskih prava, matični fakultet mu je možda filozofski, trebalo bi, naravno, da polaže neke ispite na pravnom fakultetu. On to ne može zato što ne postoji memorandum o sporazumevanju između dva fakulteta. On to ne može zato što se sapliće, nažalost, gospodine ministre, o birokratske probleme, o samostalne interpretacije fakulteta kako sprovoditi ''bolonjski proces''.
Dakle, ukoliko student jeste centar pažnje Ministarstva prosvete, što jeste za svaku pohvalu, kažem vam da u stvarnom, realnom životu student uglavnom jeste žrtva pogrešnih interpretacija, loših studijskih programa, preopterećenih programa i vi na kraju imate nisku prolaznost, imate studente koji se najpre opredeljuju, ukoliko to mogu, za privatne univerzitete, zato što su tamo kriterijumi mnogo blaži, mnogo niži, ali u perspektivi, na kraju, imate mastere, doktore, dakle, pripadnike prave intelektualne elite u perspektivi srpskog društva koji, nažalost, na kraju ne mogu ni da ostvare svoj radno-pravni status u okviru institucija ovog sistema.
Recite mi – ko je, sa kog profila, da li Ministarstvo uopšte ima podatak koliko se studenata zapošljava u svojoj oblasti? Koliko studenata sa našeg univerziteta može da odgovori kriterijumima, recimo, razvijenih evropskih i svetskih univerziteta? Recite mi – da li Nacionalna služba zapošljavanja prepoznaje status master? Da li se raspisuje konkurs, recimo, za mastera u određenoj oblasti? Recite mi – na koji način se ostvaruje interna ili eksterna mobilnost, kada mi imamo slučaj da se uvaženi profesori Beogradskog univerziteta, kada se zauzmu da neki naši studenti odu napolje i neki strani studenti dođu kod nas, takođe, sapliću o užasne birokratske probleme?
Pet godina kasnije od uspostavljanja ''bolonjske atmosfere'' u srpskom akademskom prostoru vi imate nekoliko uništenih akademskih generacija. Vi imate diplomirane studente koji su preopterećeni, vi imate mastere koji ne znaju šta će sa svojim master titulama i imate doktore nauka koji, očigledno, ne mogu da pronađu svoje zaposlenje u okviru ovog prostora. Kako dolaze do tih zvanja? Kako završavaju fakultete i na koji način studiraju, trebalo bi možda više da konsultujete studente i ''studentski parlament'' i da, recimo, pratite ankete koje se redovno ostvaruju u okviru Beogradskog i ostalih univerziteta u okviru intelektualnog prostora države Srbije. A, onda ćete naći ovo o čemu vam ja govorim.
Sticajem okolnosti, vrlo često kontaktiram sa pripadnicima akademske populacije i ono što moram da vam kažem, ako sve treba da bude u sklopu toga da jedan akademski građanin ostvari što bolje znanje koje treba da bude sprovodivo u praksi, on na master studijama i doktorskim studijama najčešće uči i polaže sve ono što u suštini vrlo malo ima veze sa njegovom tezom. A to govori o studentskim programima. To, takođe, govori o tome da oni koji su i prihvatili standard koji vi prihvatate, a jeste Bolonjska deklaracija, ne mogu da ga sprovedu u okviru našeg akademskog prostora.
Mi govorimo o eksternoj mobilnosti, mi nemamo internu mobilnost, opet ponavljam, zbog toga što se najčešće saplićemo o birokratske probleme koji se tiču posebnih interpretacija sprovođenja ''bolonjskog procesa'' unutar samih fakulteta.
Volela bih da čujem da li vi imate i evaluaciju ''bolonjskog procesa'', evo, posle pet godina implementacije, u smislu kako to funkcioniše u praksi. Baš me interesuje, recimo, interna mobilnost. Da li je interdisciplinarno to uspelo da se sprovede jer sistem Bolonjske deklaracije, odnosno proces, ukoliko ga ja dobro razumem, jeste da vi u odnosu na ono što želite da postignete kao vrhunsko znanje možete interdisciplinarno da, pošto su usklađeni studijski programi, prikupljate ta znanja i da sve ide u korist onoga što jeste vaša teza ili što jeste odbrana vašeg master rada? Kažem vam da to ne funkcioniše u oblasti srpskog akademskog prostora, to, posebno u oblasti društvenih nauka apsolutno ne funkcioniše.
Imamo i drugi problem. Ono što jeste predmet mnogih rasprava jesu državni ''versus'' privatni univerziteti. Ako je dozvoljeno da se osnivaju privatni univerziteti, ako je opet student i znanje centar svega, gajimo intelektualnu elitu u perspektivi, onda bi zaista trebalo da odgovorite i na pitanje, mi smo skoro dobili informaciju – kako je moguće, recimo, da zahtev za akreditaciju Visoke medicinske škole traje dve godine? Je li to uobičajeno? Nije. E, sada ću da vam kažem kako izgleda istorijat zahteva. Dakle, oni se nalaze u Beogradu na adresi Ustanička br. 66. Pretpostavljam da vi ne možete da znate za sve ove detalje, pa vas sada obaveštavam, zato što su neki mladi ljudi upisali tu Visoku medicinsku školu i očekuju, naravno, da iskoriste znanje stečeno tokom procesa učenja.
Dakle, 6. juna 2008. godine podneli su zahtev za akreditaciju. Taksa za akreditaciju uplaćena je Ministarstvu prosvete 8. septembra 2008. godine, u iznosu, tada, blizu 11.000 evra. Urgirano je više puta u Ministarstvu obrazovanja, u smislu raspitivanja kod sektora za visoku školu. Pravni zastupnik, advokat Visoke škole, više puta se raspitivao kod Akreditacione komisije bez uspeha. Onda su se pisanim putem, vidite i vama, obratili 8. oktobra 2008. godine, odnosno ministru prosvete. Obratili su se Nacionalnom savetu u pisanoj formi, aprila 2010. godine, Inspekciji Ministarstva prosvete, Glavnog inspektora i, konačno, nikakvog odgovora nije bilo više od dve godine, niti ima izgleda da Komisija ikada dođe, mada se troškovi zakupa nagomilavaju. Više od 30 nastavnika koji su dostavili radne knjižice čeka na posao.
Dakle, nema obrazloženja, ne poštuje se ni Zakon o visokom obrazovanju, ni Zakon o opštem upravnom postupku, ni rokovi predviđeni zakonima. Hoćete da govorimo o šteti koja je nastala ovom prilikom?
Vidite, ja najčešće, pošto smo imali prilike ovde da čujemo uvažene kolege koji su ovaj predlog, koji ste vi doneli, pred nama, zaista vrlo detaljno obrazložili, moj stil je malo drukčiji, volim da pričam o konkretnim problemima i konkretnim primerima smislenosti donošenja zakona koji se ili ne sprovode, ili se loše interpretiraju, a onda se postavlja i smisao tako značajnog procesa kao što je reforma obrazovanja.
Da se razumemo da ne bude loše interpretacije – mi jesmo kao stranka za reformu koja će unaprediti svaku oblast društvenog angažmana, posebno unaprediti svakodnevni život svih građana Srbije. Ali, stiče se utisak, gospodine ministre, pretpostavljam da ćete se složiti sa tim, da se nekako sve naopako radi. Za ovako nešto su potrebne određene pretpostavke, prvo materijalne, tehničke, postojanje institucija nadzora i kontrole, i reforme, zaista, vrlo pažljivo treba sprovoditi s obzirom na to da se one odnose na neke ljude, na neko ime, prezime i na nečije sudbine. I tu moramo da budemo vrlo obazrivi, a svaki put Vlada, nažalost, pada na jednom osnovnom ispitu.
Mi samo tek nekoliko dana, i to nije evropska praksa, s obzirom na to da ste odabrali evropski put, pred ovako značajnu raspravu mi dobijemo paket zakonskih predloga. Da li vi možete da zamislite koliko muke mi sad treba da uložimo, rada i napora, da propratimo sve vaše izjave, radnu grupu, javnu raspravu i da sve to složimo, da se konsultujemo sa studentskim organizacijama, jer vrlo ozbiljno ulazimo u ovakvu vrstu rasprave i da ta rasprava bude kvalitetna i na korist studenata, što nam je pretpostavljam obostrani cilj?
Naravno, ova priča može da ima i široki i mnogi širi kontekst i da, recimo, zaključim sa tim, sve ovo, nažalost, ne iznenađuje i mislimo da to, zaista, jeste predvorje, ako se u ovom trendu nastavi uvođenje, kako je to predsednik Srbije juče rekao, prosvećenog apsolutizma.
Ali, evo, u kontekstu baš intelektualne zajednice ono što, takođe, frapira i mislim da će javnost Srbije tek sada da čuje, a mislim da ste i vi jedan od prozvanih da reagujete u tom smislu, pretpostavljam da znate ko je akademik Vasilije Krestić, intervju akademika Krestića je zabranjen na Radio televiziji Vojvodine. Dakle, ono što je nečuveno u današnjem okruženju, a mi smo to dobili kroz otvoreno pismo novinara Milijane Baletić, koja je radila intervju sa njim i planirala, pretpostavljam da znate o kojoj se gospođi radi, da radi portrete istaknutih, dakle, intelektualnih radnika ove zemlje, veličina, kakav je, recimo, i profesor Smilja Avramov, to neće moći da uradi zato što je početni intervju sa akademikom Vasilijem Krestićem, zbog toga što je izneo svoje stavove, zabranjen na jednoj medijskoj kući, a urednik tog programa dobio je momentalno otkaz.
Dakle, ono što smo juče čuli kao najavu zahteva, koji se postavljaju pred, očigledno, sve manje obaveštenim predsednikom Srbije, koji tek sada saznaje za of-šor kompanije i ''nepristojno bogate ljude'', jeste da mi, izgleda, polako ali sigurno, ulazimo u predvorje, kako on kaže, ''prosvećenog apsolutizma''. Rekla bih da ste čovek od profesionalne časti i da ovako nešto što se desilo na Radio televiziji Vojvodine zaslužuje vaš komentar i određenu reakciju, ukoliko živimo u demokratskom društvu i ukoliko svako, zaista, ima pravo na slobodnu reč. A, naravno, očekujem i komentar za onaj deo koji se odnosi na direktno nepoštovanje zakona i na direktno nepostojanje reakcije od strane vašeg ministarstva. Hvala vam na pažnji. (Aplauz)
Dakle, zaista je izvanredna prilika da o ovako osetljivim temama pričamo tokom plenarnog zasedanja. Verujte da sam sa pažnjom slušala vaše izlaganje. Ono što je prepoznatljivo za vlast jeste da uvek želi, ali retko kada ostvaruje, nažalost.
Ono što smo imali prilike da čujemo, kada smo raspravljali i pokušavali da izveštaj o državnoj reviziji nekoliko budžetskih korisnika stavimo na dnevni red plenarnog zasedanja tada kada je bilo vreme za to nismo uspeli. Ono što mene redovno fascinira jeste da od 2000. godine naovamo, evo, deseta je godina da su stranke koje su gravitirale nekadašnjem DOS-u u vlasti, mi tek ove godine pričamo o reviziji izvršne vlasti, odnosno o kontroli utroška sredstava građana, koji nas ovom prilikom prate.
Dakle, vaše izlaganje, dragi kolega, poštovani kolega, zaista bi bilo jedno od vrlo vrednih izlaganja da to što o čemu ste govorili prati rezultat izvršne vlasti i da DRI nije ustanovila svojim izveštajem znatne nepravilnosti, odnosno direktno kršenje zakona koje je takođe ova vlast kroz ovaj parlament svojom većinom sprovela.
Zašto mi stilski po neki put izlazimo iz teme? Tu se slažem sa vama. Neki put zaista treba fokus da bude na onom što je zaista značajno, pogotovo u periodu krize, za građane koji imaju prilike da prate ova plenarna zasedanja.
Kada govorite o državnom revizoru vi treba da govorite o tome da je 1999. godine menadžer kampanje tadašnjeg DOS-a obećao jake institucije, demokratsku proceduru i poštovanje pravila. Vi ste deset godina nakon toga pokrenuli inicijativu da u tom demokratskom društvu, u kome se poštuju pravila i procedure, mi govorimo o spoljnoj kontroli utroška sredstava svih građana.
Poštovani kolega, mi govorimo i o tome da je Ministarstvo kulture platilo u periodu krize jednu sliku, zove se „Rikalo u jesen“, određenog autora, nekoliko desetina hiljada evra! To je podatak koji je frapantan za građane Srbije.
Da vas podsetim, a to će možda stilski takođe malo izlaziti iz teme, ali svakako slika ovu priču kada je spoljna revizija u pitanju, u državi Srbiji 720.000 ljudi živi ispod donje granice siromaštva, preko 9% dece u državi Srbiji nema osnovna sredstva za svakodnevni život. Mi imamo puno pravo da proširimo ovu raspravu, a tiče se spoljne kontrole utroška sredstava građana koji se bore sa egzistencijom svakodnevno.
Da, jeste za pohvalu to što je ova vlast i ovaj saziv potpisao postojanje DRI, ali, dozvolićete, nije baš potpuno iskrena namera da želite i da očekujete zapravo konkretne rezultate. Kada ste dobili rezultate napali ste DRI i državnog revizora. Dakle, mi smo ovde doživljavali zaista žestoke napade od strane poslanika iz koalicije koja je na vlasti zato što smo tražili da se ustanovi ko je od konkretnih ministara zloupotrebio sredstva građana države Srbije. Pri tom, revizija je obuhvatila tek nekoliko ministarstava. Dakle, ono o čemu najčešće imamo prilike da slušamo tokom plenarnih zasedanja jesu samo želje, ali vrlo malo mogućnosti vlasti.
Niko ovde ne dovodi u pitanje da državni revizori moraju da imaju određena sredstva. Šta vas je sprečavalo da prvo omogućite uslove, materijalno-tehničke pretpostavke, a onda da govorimo o državnoj reviziji? Zar mi nismo bili ti koji su vam skrenuli pažnju da državni revizor nema prostorije u okviru kojih može da radi, da nema određena materijalna sredstva iz kojih može da obezbedi visoke plate onima koji će raditi u DRI? Zar nismo mi ti koji su govorili da je to prava slika i prilika odnosa vlasti prema nečemu što bi trebalo da bude osnov demokratske procedure, a jeste spoljna kontrola utroška sredstava?
Dakle, mi sada, 2010. godine definitivno na osnovu izveštaja državnog revizora možemo da saznamo sledeće: da je dobar deo ministarstava, izvršne vlasti zloupotrebljavao sredstva koja su se slivala u budžet.
Pravi predmet DRI bi takođe trebalo da bude gde zaista odlaze sredstva, koji projekti prolaze, ko radi te projekte i kako sva ta sredstva koja se ulažu, a zaista su u izvanrednim ciframa, utiču na svakodnevni život građana Srbije.
Pretpostavljam da nećete zameriti ukoliko ovde iznesem zvanični državni podatak Republičkog zavoda za statistiku da 720.000 ljudi u Srbiji raspolaže samo sa osam hiljada dinara mesečno. Da li možete da zamislite kako izgleda život sa osam hiljada dinara mesečno? To neko potroši za običan obrok, koliko je nama poznato. Takođe, broj najsiromašnijih je tokom 2009. godine povećan za 60.000 ljudi u odnosu na prethodnu godinu. Na skupu pod nazivom „Da li je Srbija gladna“ savetnik ministra za rad i socijalnu politiku rekao je da su najviše ugroženi oni bez osnovne škole, nezaposleni, naročito iznad 50 godina starosti, invalidi, porodice sa decom i podstanari.
Ono što je takođe alarmantno jeste da se povećao broj građana koji primaju socijalnu pomoć. Za godinu dana ta cifra je porasla čak za 17.000 korisnika, odnosno devet hiljada porodica više nego u istom periodu prošle godine.
Trideset šest hiljada građana zavisi od obroka koji dobija u narodnim kuhinjama. Takođe, vrlo je zabrinjavajuća i alarmantna činjenica što svako deseto dete do 14 godina u Srbiji živi ispod linije apsolutnog siromaštva. Ovo nisu podaci SRS, nego zvanični državni podaci.
Zaposleno je manje od dva miliona ljudi. Nezaposleno je 768.000 ljudi. Prosečna plata u Srbiji u martu je 33.508 dinara, a prosečna potrošačka korpa u februaru je iznosila 37.000 dinara. Trideset šest hiljada građana zavisi od obroka u narodnim kuhinjama, a procenat dece koja nemaju ni za osnovne potrebe je 9,3%. Najveći rast siromaštva beleži se među porodicama sa pet ili više članova. Pola miliona ljudi na posao čeka duže od godinu dana. Žene čine 55% trajno nezaposlenih. Najviše je nezaposlenih među mladima starosti od 25 do 29 godina, zatim onih između 30 i 34 godine.
Dakle, ovo su, dragi kolega, podaci države Srbije, gde zaista samo trećina ljudi u Srbiji preživljava. U Srbiji, na osnovu mnogih analiza, veći je strah od gubitka posla, nego strah od smrti.
Zašto o ovome govorim na ovaj način? To je slika i prilika Srbije u kojoj Ministarstvo kulture u periodu krize, kada se očekuje od svih nas da štedimo kako bi najugroženiji, oni koji redovno ostaju bez posla, bez stanova, automobila i svega onoga što su kreditima obezbedili, mogli da prežive, kupuje sliku „Rikalo u jesen“, koja košta 15.000 evra.
U državi Srbiji vlast ne želi da kontroliše utrošak sredstava koja dolaze na osnovu poreza i doprinosa građana. Građani su sve gladniji, a vlast je, očigledno, sve korumpiranija.
Dokaz za to jeste da mi govorimo o spoljnoj reviziji 2010. godine, da je izveštaj obuhvatio tek nekoliko ministarstava; kad je počelo da se priča o tome to je skinuto sa plana i programa plenarnih zasedanja, kada je trebalo da se govori o tome, i dobili smo prljavu kampanju po medijima zato što smo pokrenuli pitanje gde su novci. Zašto? Zato što je Srbija faktički gladna i zato što vi deset godina posle demokratskih promena ne želite da date konkretan odgovor na pitanje gde idu novci.
Jer, da hoćete, državna revizija bi krenula da radi već 2001. godine i tom revizijom bila bi obuhvaćena sva javna preduzeća, sva ministarstva u vlasti, sve javne nabavke i mi bismo imali konačno državu jednakih mogućnosti za građane. Da vas podsetim, to vam je menadžer kampanje DOS-a 2000. godine rekao i obećao ovim građanima, a vi slagali. Mi bismo ovde imali definitivno mnogo manji broj tajkuna, odnosno pravih vlasnika ove države, jer bi se znalo gde svaki dinar ide, jer bi se znalo ko potpisuje i na koji način želi da unapredi svakodnevni život građana Srbije. Vi imate danas potpunu derogaciju osnovnih ljudskih prava, i to je vlast koju vi potpisujete, odnosno koju je potpisala država Srbija.
Opet ću vas podsetiti, 9,3% dece u Srbiji živi ispod donje linije siromaštva i to je činjenica koja će vas da prati. Godine 2010. mi govorimo o spoljnoj reviziji gde revizor faktički nema osnovna sredstva za rad. Kažem vam, 2011. i 2012. godine taj revizor i ta institucija, svi koji rade tamo moraće da imaju beneficirani radni staž i posebnu policijsku zaštitu, jer ako se budu drznuli da utvrde kako se zaista troše sredstva, recimo, u Ministarstvu zdravlja, Ministarstvu kulture, Ministarstvu ekonomije, ko dobija avansno pare danas kada svako svakome duguje, ti ljudi će definitivno biti vrlo ugroženi, bezbednosno. To je ono što je činjenica za ovo potpuno korumpirano i kriminalizovano društvo.
Kada pročeprkate i pitate gde su novci, ko ovde radi poslove, koje kuće ovde dobijaju, kako tajkuni ostvaruju poslove i gde odlaze pare MMF-a (uglavnom Miškoviću i njemu sličnim), vi ste žrtva prljavih medijskih kampanja ili ste žrtva potpunog nestajanja sa političke scene ili, nažalost, žrtva koja strada na ulicama grada Beograda ili bilo kog grada u državi Srbiji. To je suština.
Vreme će pokazati, a mi ćemo, budite sigurni, da li kroz plenarna zasedanja ili kroz određene medije koji i dan-danas imaju određeni prostor za ovu vrstu istine, pronaći način da obavestimo građane države Srbije ko im je uzeo pravo na život dostojan čoveka. S obzirom na to da ste preuzeli odgovornost da vršite vlast i uredite ovu kuću, vi ste potpisali kriminalizovano društvo, u kome je diferencijalna dijagnoza potpunog osiromašenja.
Dakle, ono što bi trebalo da bude zaključak ove rasprave jeste da vi, osim Državnoj revizorskoj instituciji, povećate plate i MUP-u i onima koji će raditi određene poslove za Ministarstvo pravde. Jedno bez drugog neće moći da ide. Odgovor na pitanje ko je zloupotrebio budžetska sredstva nama će biti dovoljan odgovor, odnosno pokretač svih ostalih pitanja u ovom društvu, a to jeste – ko je definitivno opljačkao Srbiju, u čije ime i čiji interes ova izvršna vlast sprovodi? Garantujem vam, sasvim sigurno, to nije interes srpskog naroda.
Gospođo Đukić-Dejanović, ukoliko mi u ovom demokratskom parlamentu dozvolite, pozivam se na član 104. stav 2.
Zaista se trudimo da se s uvažavanjem obraćamo jedni drugima. Ukoliko vi, gospođo Kolundžija, imate utisak da vas mi svojim izlaganjem vraćamo u devedesete i da sejemo strah, mislim da time vređate dostojanstvo cele poslaničke grupe.
S druge strane, to bi bilo podjednako kao kad bismo vas podsetili na sve afere koje niste razrešili od 2000. godine, a bili ste deo vlasti. Bilo bi podjednako kao kada bismo vas podsetili na prave gazde u Srbiji, recimo, Miškovića, Beka, a biće podjednako kada vas budemo podsećali na zločine koje su činili u okviru organizovanog kriminala Šarići, da vidimo dokle ćete u tom slučaju ići. I to su zločini u odnosu na ovaj opljačkani narod.
A kada već govorimo o zaštiti dostojanstva ove poslaničke grupe, prva ću vas demantovati – mi ovde ne prebrojavamo žrtve, pokušavamo da govorimo jezikom činjenica. Hajde da govorimo logički. Zašto dve rezolucije? Zašto ne jedna rezolucija, koja će osuditi sve zločine?
Mi osuđujemo svaki pojedinačni zločin. Da se ne bi teretio ovaj narod, predsednik ove stranke je u Hag dobrovoljno otišao. Još jedna činjenica, na osnovu naših operativnih saznanja, kroz predmet dr Vojislava Šešelja, dokumentovano je, profesore Mićunoviću, mi smo tužilaštvu ovde podneli zahtev da se ispita zločin nad 20 nevinih muslimanskih žrtava u Zvorniku. Evo prilike za to. Mi sada vama oduzimamo argument za ono što ste rekli malopre. Mi samo pokušavamo ...
Gospođo Đukić-Dejanović, hvala na prilici. Profesore Mićunoviću, ne znam šta je sporno. Ko normalan, a okrenut humanističkim principima, nije u situaciji da se zgražava nad svakim zločinom? Zaista moram da podsetim sve, nije vama ova država dedovina, pa da je potkusuravate svaki put kada neko ko je dovoljno glasan da prekraja političku scenu od vas to traži. Nije ova nacija vaša dedovina; niti vaša, niti moja. Mi imamo odgovornost da sada gradimo budućnost naše istorije i sadašnjost deci koja dolaze. Kako? Tako što ćete navući pokolenjima, dati im u nasleđe da je ovo genocidna nacija i da Srbi jesu počinili genocid.
Mi imamo faks iz Srebrenice, gospodine Mićunoviću, a to ću iskoristiti u mom vremenu i priči za Srebrenicu i onda ćete videti potpuni besmisao da srpski parlament priča o onome što se desilo u Srebrenici. Da, mi hoćemo da pričamo. U Srebrenici se, da, desio zločin, ali da vidimo ko ga je počinio i u ime koga. To jeste sada prilika. Onda ćemo doći do vrlo neprijatnih detalja, koji se direktno odnose na strane obaveštajne službe.
Za nas, ne samo za nas, vi dobro znate, za intelektualnu zapadnu javnost Srebrenica je isto što i Markale, isto što i Račak. Kriju se ovde zločinci protiv mira, koji su nas sve doveli u ovu situaciju, a ne Srpska radikalna stranka. To je jedina istina.
Gospođo Đukić-Dejanović, dame i gospodo, a iznad svega i iznad svih, građani Srbije, dok vi ne odlučite kako jedinstveno i autentično tumačite Poslovnik, ono što je meni, gospodine Čanak, više nego interesantno je sledeće: vi ste ostvarili 23 godine radnog staža u nacionalsocijalističkom periodu, preživeli ste nacionalsocijaliste, radili i niste bili dana u zatvoru?! To ćete jednog dana morati da objasnite. Kako ste onda uspeli da okarakterišete taj režim kao nacionalsocijalistički­?
Gospođo Kolundžija, mi smo malo odstupili od teme zato što je gospodin Čanak govorio o lustraciji, govorio da nas treba zabraniti. Stoga mi živimo za dan, gospodine Čanak, kada ćete da pokrenete postupak za zabranu Srpske radikalne stranke, kako bismo građanima Srbije konačno dali materijalni dokaz nacionalsocijalističkog perioda DOS-ovske vladavine. Zašto? Mi smo u ovom parlamentu i poslanička grupa SRS sedi dok govori, čak i o ovako osetljivim temama, jer ste vi odlukom većine prekrojili ono što treba da liči na demokratiju, pa uveli stranku koja nije učestvovala na izborima. Dakle, to je najveća sramota za demokratiju u Srbiji s kraja 20. i početka 21. veka.
Da, nije ovo tema o kriminalu i korupciji, ali nije prepreka Ratko Mladić za ulazak u Evropu, prepreka je američki zahtev i američko pokretanje akcije „Balkanski ratnik“. Mi vas čekamo na okončanju akcije „Balkanski ratnik“, jer ako je sprovedete do kraja, padate sa vlasti, zato što nema nikoga koga te prljave pare nisu kupile i nisu finansirale. O tom potom. Zato smo mi malo, ali samo malo, skrenuli sa teme.
Logično je pitanje, još nismo dobili odgovor, zašto mi ovde u parlamentu Srbije govorimo o nečemu što je parlament u Srebrenici pre nas osudio? To je tema za Republiku Srpsku, a ne za Srbiju.
Drugo je pitanje – zašto dve deklaracije? Ko to deli žrtve? Srpska radikalna stranka ili vi? Zašto ne jedna? Evo odgovora, odgovor je vrlo jednostavan: pre nekoliko meseci takođe sam vam rekla, mi smo bili na mestu gde ste vi, i mi znamo kako izgleda uoči „Milosrdnog anđela“, mi znamo šta su bili zahtevi za Rambuje. Vi ste dobili zamenu. Ta zamena se zove Napredna stranka. Da niste prihvatili ovaj uslov, vi biste pali sa vlasti. Da to nije tako, dajte dokaz.
Mi nismo prihvatili Rambuje, pali smo sa vlasti, dobili lustraciju 2000. godine. Možda vi to, gospodine Čanak, ne priznajete, ali tada i od tog momenta ceo tadašnji srpski politički vrh je završio na čudne načine, najveći broj njih pred Haškim tribunalom.
Oni koji nisu prihvatili (a tu su prisutni, pa da čujem hoće li to reći) da Kosovo bude nezavisno, u maju su krenuli na izbore, pali su sa vlasti.
Vi prihvatate da se govori o ovoj deklaraciji, da se javno izvini i prizna da je Srbija, odnosno da je počinjen genocid u Srebrenici. To je cela istina.
Građani Srbije treba ovo da pamte. Ovo je poslednja preduskršnja nedelja. S namerom se oni koji su se udružili u zločinu protiv mira dogovaraju da za srpski narod biraju najosetljivije periode i najosetljivije datume.
Da ste pokrenuli ovu priču na drugačiji način, osudili sve zločine počinjene na teritoriji bivše Jugoslavije, dame i gospodo, imali biste konsenzus. Zašto je bilo vrlo važno da se istakne Srebrenica? Zato što je Srebrenica isto što i Markale, isto što i Račak, i nekima opravdanje za najgnusnije zločine počinjene u 20. i 21. veku.
Vi možete da polemišete sa mojim političkim stavom. Vi ste svoj politički stav izneli. Dakle, ono što treba da se pamti jeste ono što ovog dana mi ostavljamo kao svoju zaostavštinu. Vrlo brzo će, dakle, vreme pokazati ko stoji iza događaja u Srebrenici, šta su bili zahtevi da se o ovome govori u srpskom parlamentu, i to će biti zaostavština za budućnost ovog saziva.
Mene ne čudi gospodin Čanak. On je svojevremeno političke neistomišljenike hteo da veša na Terazijama. On hoće, takođe, da zabranjuje rad političkim strankama. To je deo vladajuće koalicije. Dakle, takođe me ne čudi da mi o ovome danas govorimo.
Dame i gospodo, ipak, ono što je nama, Srpskoj radikalnoj stranci vrlo značajno, makar vi nas doveli na nivo pokreta, i tada ćemo govoriti isto, jeste da kao preci svojih potomaka ostavimo nekih trag suprotstavljanja ovoj zapadnoj okupaciji. Ako je to cena ostanka na vlasti, onda smo, čini mi se, platili previsoku cenu. (Aplauz poslanika SRS.)
Naravno, povređen je član 104, stav 2, s obzirom na to da sam se pozvala na povredu Poslovnika. Istini za volju, mislim da sam imala pravo na repliku jer sam direktno pomenuta, u pogrešnom kontekstu, ali nema veze.
Ovo što je kolega Omerović rekao, zaista, ne stoji. Prvo, ne možete da pripisujete, pogotovo meni, a ni Poslaničkoj grupi SRS, "da sa nakaznom mirnoćom može da priča o stravičnim zločinima", dakle, na prvom mestu, to nije u redu. Ono što je bila moja namera jeste – da se priča o svim zločinima počinjenim na teritoriji bivše Jugoslavije.
Dopustite, molim vas, moj politički stav je – da, u Srebrenici se jeste desio zločin, ali hajde da govorimo šta je dovelo i ko stoji iza tog zločina? Niste me, onda, slušali dobro danas. Sasvim je sigurno, to je moj, takođe, politički stav, i ne vidim potrebu da polemišete sa mojim političkim stavom na takav način – da, to jeste Markale i Račak. Nekome je Srebrenica bila potrebna, verujte –srpskom narodu, sasvim sigurno, ne, jer bismo mi do sada znali tačno ime i prezime, videli satelitske snimke, imali tačan broj i znali bismo koja je obaveštajna služba napravila sva tri incidenta.
Meni je zaista žao svih civilnih žrtava, ali sam vam ja taj argument izvukla ispod nogu, jer je SRS, tim odbrane dr Šešelja ovom tužilaštvu podneo zahtev, tražio – da se ispita zločin nad 20 muslimanskih civila u Zvorniku.
Dakle, vi nemate osnova da govorite na taj način, uvaženi kolega. Svaka žrtva zaslužuje svoj pomen, ali i svaki zločin ima svoj potpis! Ovaj potpis koji mi danas ostavljamo…(Predsednik: Vreme.)
(Aplauz poslanika SRS.)