Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, ono što je za mene najznačajnija moguća odredba u kontekstu rasprave o setu ekoloških zakona jeste član 74. Ustava države Srbije, u kojem se kaže da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Svako, a posebno Republika Srbija i autonomne pokrajine, odgovoran je za zaštitu životne sredine. Konačno, u stavu 3, svako je dužan da čuva i poboljšava životnu sredinu.
S obzirom na to da sam sklona mapama i plastičnim primerima, nadam se da me ovaj put munja neće pogoditi ukoliko vam pokažem određenu sliku životne sredine i plastični primer kako izgleda zagađivanje životne sredine. Mesto je Belo Polje. Ovo je deponija kamene vune.
Gospodine ministre, negde oko 600 ljudi se sprema da dođe da vas podseti na to u kakvim uslovima žive i rade. Daću sebi slobodu, rizikujući opstanak, pretpostavljam, da vam dam ove fotografije da vidite kako to izgleda.
Inače, moram da vam kažem da je bivši ministar životne sredine dolazio i posećivao ovu fabriku i proglasio je ekološkom fabrikom, a to je sadašnji, odnosno aktuelni ministar poljoprivrede. To su primeri, zapravo, jedan od primera u kakvom okruženju svi mi živimo i na koji način država pokazuje voljnost da reši ovakve situacije.
Vi ste imali prilike da pre neki dan čujete zaista detaljno obrazlaganje o svemu onome što se dešavalo tokom akcije "Milosrdni anđeo" na teritoriji KiM-a, što je na duže vreme, ako ne i za nekolike generacije, derogiralo upravo ovaj 74. član Ustava Srbije. Mnoge generacije će, dakle, posle 1999. godine, 25 godina nakon toga osetiti posledice po zdravlje.
Pitanje je, zaista, s obzirom na to da država nije pokazala volju da se ozbiljno pozabavi tim problemom na međunarodnom nivou, kakav vazduh udišemo, kakvo je stanje našeg zemljišta i kakvo je stanje životne sredine. S tim u vezi, nije samo osiromašeni uranijum glavni krivac za sve ono što se dešavalo kao posledica bombardovanja tokom 78 dana agresije.
Obećala sam vam, međutim nisam stigla u petak, da se pozovem na određene strane izvore direktnih učesnika u NATO agresiji nad SRJ, tako da ću ovaj put to da iskoristim. Dakle, radi se o biološkom, hemijskom oružju, koje je korišćeno protiv SRJ, i to imamo na osnovu svedočenja španskog pilota koji je upravljao višenamenskim borbenim avionom F18. Taj gospodin se zove Adolfo Luis Martin de la Os i prvi je oficir NATO-a koji je progovorio o upotrebi hemijskog, biološkog i radioaktivnog oružja.
Martin de la Os je u svojoj izjavi u španskom listu "Artikulo" optužio vlade zemalja koje su izvršile agresiju nad SRJ 1999. godine za širenje lažnih vesti o samom ratu. On je ujedno izneo i podatke da ubijanje civila nije bila greška, gospodine ministre, već plan. Nekoliko puta, kaže gospodin de la Os, njihov pukovnik je protestovao pred NATO pretpostavljenima zbog izbora civilnih ciljeva za mete bombardovanja. Izbacili su ga s uvredama i pretnjama da će SAD uložiti prigovor španskoj vojsci, prvo u Briselu, a onda pred ministrom odbrane.
Ima još toga i želim da ovo saopštim svima, srpskoj javnosti, kao i poslanicima prestižnog doma. Jednom je data šifrovana naredba od strane američke vojske da se bace kasetne bombe na Prištinu i Niš. ''Naš pukovnik je to odbio i posle nekoliko dana stigla je naredba za njegov premeštaj. Sve ovo što sada izjavljujem nije ništa u poređenju s onim što ću reći kada dođe trenutak", tvrdi španski kapetan Martin de la Os.
Ovaj španski oficir je izjavio da Španska vlada ne samo da nije pokušala da pribavi tačne informacije, nego je prihvatila lažne izveštaje o svojim trupama iz baze Avijano, gde je bila smeštena jedna vrsta vojnog pres-kabineta, koji vode američki generali i funkcioneri.
"Od kada smo stigli u Italiju, nema kraja ponižavanju i uvredama. Jedini naredbodavci su Amerikanci i niko drugi. Sve misije u kojima smo mi leteli, sve su planirali visoki zvaničnici vojske SAD-a. Štaviše, planirali su do najmanjeg detalja planove za napad, ciljeve i tip municije koji će se koristiti. Mi nikada ništa nismo vodili, naše misije su se ograničavale na preletanje granica Makedonije, Bosne i Slovenije. Mi smo pročitali toliko laži, toliko kontradiktornosti, da smo se složili da ne čitamo nijedne novine dok se ne vratimo. Naš bes je ogroman."
Predsednik Vlade, ministri spoljnih poslova i odbrane lažu, bez zazora, svaki put kada govore o ratu. Mi imamo drugačije mišljenje i verujemo da su oni neobavešteni, jer ih Amerikanci, Bela kuća, Pentagon, CIA, ambasada, Vojno-bezbednosna služba, ne izveštavaju ni o čemu.
Kako da se obaveste kada sam Havijer Solana nije ni pokušao da se informiše od kada je počeo rat. Solana je bio obična igračka koju su Amerikanci postavili kako bi radio ono što mu narede. Čovek to radi mirno, stoji pre generalom Klarkom kada mu govori ili kada mu daje naređenje koje mora da izvrši bez zastoja.
Amerikanci su tamo počinili jedno od najvećih varvarstava protiv ljudskog roda. Mnogo ružnih stvari ćemo čuti u budućnosti o tome šta se desilo, sudeći po onome što su nam rekli engleski i nemački oficiri.
Cilj akcije je bio da podeli Evropljane i zadrži nas podređenima tokom sledećih decenija. Zbog toga je kapetan Martin de la Os vrlo ljut kada govori o ceni rata, pogotovo što mora da mu se prizna izuzetna hrabrost, jer je u okviru svoje zemlje i NATO alijanse sakupio dovoljno snage i hrabrosti da okupi sve vojnike koji su svedočili, zapravo, o najmonstruoznijem zločinu nad suverenom teritorijom – SRJ.
Naš država, to sam u petak pokušala kroz nekoliko dokaza i argumenata da kažem, zaista ima, najblaže rečeno, čudan stav prema tome.
Godine 2002. i 2003. vršena je analiza krvi svih vojnika koji su bili locirani na teritoriji KiM-a, koji su bili izloženi ispod 44. paralele konstantnom bombardovanju osiromašenim uranijumom. Godine 2003, analize krvi tih 600 vojnika su pokazale frapantne rezultate. Projekat je bio naglo prekinut.
To su sve argumenti za neke buduće vlade, koje će biti dovoljno odgovorne prema ljudskom životu da pokrenu vrlo ozbiljne istrage, okupe sve ove ljude, oficire NATO alijanse, koji su, iznad svega, ljudi, i sakupe dovoljan broj informacija da utuže one koji su potpisnici stravične humanitarne katastrofe sa dalekosežnim posledicama.
Kada smo već kod toga i kod odnosa prema ljudima, meni kao osobi je prosto neverovatno da danas u Srbiji, kao prioritetno, pričamo o setu ekoloških zakona.
Da me pogrešno ne razumete, naravno da je i te kako potrebno da se napravi ''kišobran'' zakona koji će biti dalekosežna strategija za ovu zemlju i za ovaj narod, ali, dozvolićete, sa zgražavanjem moram da konstatujem da u gradu Beogradu, prvi čovek grada Beograda, na način koji je protiv svih humanitarnih principa, grupu romske populacije dovodi u užasan položaj. Takođe, mislim da su izuzetno važne teme za ovaj parlament, za sve nas, da 48 porodica treba da bude smešteno u četiri kontejnera.
Dakle, niko ne govori o derogaciji prava, o kršenju onoga što nalaže zakon, govorimo samo o humanom odnosu, o dostojanstvu, o svemu onome što u delu o ljudskim pravima govori Ustav, kao najviši zakonodavni akt.
Oprostićete mi svi, ali naprosto sam morala da izrazim zgražavanje, jer se radi o deci, radi se o ljudima, a u perspektivi je da svi oni koji nemaju prebivalište u Beogradu budu vraćeni tamo odakle su došli. Zaista bih želela da skrenem i pažnju javnosti i svih vas koji ste i dalje okrenuti humanim principima, da se tu, takođe, radi o porodicama sa KiM-a. Oni nemaju prebivalište u Beogradu, oni naprosto nemaju gde, ali sada spadaju, po najavi gospodina Đilasa, u rizičnu kategoriju.
Dakle, to je ono što Poslanička grupa SRS-a pokušava mesecima da stavi na agendu, ali bezuspešno, a jeste svakodnevni život, opterećen najtežim mogućim problemima. Mi, takođe, imamo užasno veliki teret, koji je na svima nama, a koji kuca, i pretpostavljam da će se najveći efekti krize osetiti između maja i oktobra ove godine.
Primera radi, jedan od korpusa ljudskih prava je i pravo na obaveštenost. Ono što, prema rečima prvog čoveka Srbije, treba da samofinansira tekući platni deficit od planiranih 16,1% bruto društvenog proizvoda u 2009. godini, dame i gospodo, jeste stranih direktnih investicija u visini od oko 1,7 milijardi evra i dodatno neto zaduženje od 3,9 milijardi evra.
Pošto Srbiji u 2009. godini dospeva i oko 3,6 milijardi evra duga, da bi se finansirala naša preterana potrošnja, potrebni su krediti od ukupno 7,5 milijardi evra.
Dakle, molim vas, posebno vas, gospođo predsedavajuća, da u okviru svojih poslaničkih grupa, pogotovo poslanika vladajuće većine, učinite sve što je do vas da konačno počnemo da pričamo o modalitetima rešavanja krize u koju je Srbija upala, da se, osim onoga što je nemogućnost postizanja političkog dogovora, stvaranja političke klime, zajedno nađemo na rešenju onoga što će sve nas da zatekne, ta će nesreća sve nas da dotakne, a jeste egzistencija i socijalna sigurnost.
Mi već imamo 67 hiljada ljudi koji su do kraja 2008. godine ostali bez posla. Pitanje je, niko ne može da prognozira, koliko firmi će otići u bankrot, koliko katanaca će zazvoniti na vratima mnogih firmi?
Dame i gospodo, mislim da su ovo prioritetne stvari o kojima ovaj parlament mora da raspravlja.
Ne dovodim u pitanje kurs koji je vladajuća većina opredelila. Za to su ljudi glasali na majskim izborima. Set ekonomskih zakona, gospodine ministre, inače je set meni omiljenih i dragih zakona. Godinama sam se bavila, između ostalog, i tom problematikom – kako život ljudi treba da izgleda što dostojanstveniji. Vrlo sam uverena da je ono što je ekonomska i socijalna sigurnost – top- prioritet svih nas, makar bi trebalo da bude. Ono što bi trebalo da bude zadatak svih nas, takođe, jeste postizanje političkog dogovora, uz poštovanje nečega što jeste tradicija parlamentarizma.
S tim u vezi, slike radi, bez otvaranja teme, poslanika SRS-a ovde nema zato što se neko setio da prekorači pravilo koje važi za najjaču opozicionu partiju u Parlamentu, zbog nesporazuma vezanih za mesta, mi doživljavamo konstantno prljavu medijsku kampanju. Sve ono što bismo pozitivno rekli, u medijima nećete naći. To je Srbija danas. Mi se nalazimo u trenutku kada je preko potrebno, zbog onih zbog kojih smo mi dobili mandate, da se svi dozovemo pameti, da napravimo politički dogovor, odredimo prioritete i krenemo to da ostvarujemo, bez ostrašćenosti i, ne daj Bože, mržnje.
Dakle, da se vratim na temu. Očekivala sam, znajući vašu reputaciju i vaš odnos prema određenim temama, da ćete izaći s određenim izveštajima, analizama, parametrima, koji će mi dati, između ostalog, sliku kakvo je zaista stanje životne sredine u Srbiji. Godinama sam pokušavala da vidim parametre o tome šta je prava slika, bez uveličavanja i pravljenja problema tamo gde ih nema, i verujte da sam i sama nailazila na određene probleme.
Takođe sam očekivala da dobijem od vas podatak o tome koje opštine su nenamenski trošile sredstva predviđena za zaštitu i poboljšanje životne sredine.
Meni je, kao osobi koja i te kako poštuje demokratska načela, potpuno neshvatljivo da je odgovor na to što je neko potrošio nenamenski sredstva predviđena, po poziciji budžeta, za određenu oblast, to što je dobio ukor; pri tom se te pare povlače na centralni nivo, odnosno na Republiku, pa će onda Republika da odlučuje gde će ići.
Dozvolićete, dame i gospodo, svako ko se ogreši o zakon, svako ko nenamenski troši sredstva, mora da odgovara za to. Javnost to mora da zna, zato što životna sredina jeste okvir u okviru koga svi mi treba da se krećemo, poštujući one osnovne principe, odnosno pretpostavke koje su potrebne za svakodnevni život, a to je zdravlje.
Dakle, pretpostavljam da ćete mi dati odgovor na to pitanje i unapred se radujem tome. Ono što javnost treba da zna, jeste da se u nekom momentu radilo na projektu strategije održivog razvoja Srbije, odnosno ekonomskih aktivnosti i stanju životne sredine u Srbiji. Nećete mi zameriti ukoliko vreme koje je predviđeno za moju poslaničku grupu iskoristim za konkretne podatke koji se tiču i materijalno-tehničkih pretpostavki, a i koliko košta, prvo, saniranje životne sredine, a onda i unapređenje sredine u kojoj svi mi pokušavamo da egzistiramo.
Autor ovog projekta je dr Radmilo Pešić i on je, na osnovu pokazatelja koji su mu bili dostupni, vršio skeniranje situacije u okviru životne sredine i dao izvesne projekcije za naredni 10-godišnji ili 15-godišnji period, s vrlo konkretnim podacima, i one govore o tome da može da se desi da zakoni o kojima pokušavamo argumentovano da raspravljamo ovih dana, nažalost, ostanu mrtvo slovo na papiru, zato što neće biti materijalnih pretpostavki za njihovo sprovođenje.
Dakle, raznorodni kompleksni uslovi održavanja života na planeti Zemlji, jednim imenom nazvani životna sredina, mogu biti ugroženi kako prirodnim geofizičkim činiocima, tako i antropogenim, ili društvenim činiocima. Postoji mnogo dokaza da je ekonomska aktivnost čovečanstva glavni antropogeni faktor sadašnjeg poremećaja životne sredine na zemlji. Od sredine 19. veka, antopogeni uticaji na životnu sredinu postaju sve značajniji, te danas nesumnjivo dominiraju.
Od svih vidova ekonomskih aktivnosti, najveći uticaj imaju aktivnosti vezane za proizvodnju i upotrebu energije u raznim sektorima. Veza između stanja životne sredine i ekonomskih aktivnosti postaje predmet posebnih naučnih disciplina, koje se dinamično razvijaju od druge polovine 20. veka.
Odnos ekonomske aktivnosti životne sredine u Srbiji od polovine do kraja 20. veka ne odstupa od opštih globalnih zakonitosti u ovom domenu, štaviše, on ispoljava gotovo sve karakteristike svih zakonitosti na način svojstven zemljama Jugoistočne Evrope i zemljama u tranziciji.
Kada o tome govorimo, treba imati u vidu sledeće karakteristike. Prvo, to su stavovi da priroda i njeno bogatstvo treba prvenstveno da služe privrednom i društvenom razvoju. Zatim, društveni imperativ da se zagospodari prirodom, zavisnost privrednog razvoja od dostupnih prirodnih resursa, nesagledavanje pune cene koštanja upotrebe prirodnih bogatstava, što je krajnja posledica dosledne primene radne teorije vrednosti. Tu je i nametanje industrijalizacije i urbanog načina života, uz razbijanje tradicionalnih društvenih formi, visoka intenzivnost upotrebe prirodnih resursa i energije, niska efektivnost transformacije imputa, niska utilizacija prostora i geografskih prednosti, intenzivni rast velikih gradova i depopulacija manjih naselja.
Jedna od tih karakteristika je i nedovoljno kontrolisanje stvaranja i odlaganja otpada, kako komunalnog, tako i industrijskog, uključujući i opasni, zapostavljanje međunarodnih prekograničnih aspekata zagađenja i eksploatacije prirodnih bogatstava, nepotpuno uspostavljen sistem svojinskih prava nad prirodnim bogatstvima, ograničeno postojanje ili nedostupnost adekvatnih podataka o stanju životne sredine i, konačno, nedovoljno uključenje javnosti u proces odlučivanja o ekonomskoj utilizaciji prirodnih resursa.
Kada govorimo o svim ovim bitnim faktorima, složićete se, gospodo iz Ministarstva, da je o svemu ovo, a to su 14 nabrojanih faktora, u srpskoj javnosti bilo vrlo malo reči, a na državnom nivou, uglavnom, pokušaja.
Ne govorim da je lako rešavati probleme iz oblasti zaštite životne sredine u zemlji koja je opterećena samo problemima. Ne govorim da je lako praviti strategiju i donositi planove i aktivnosti u državi gde što god da dotaknete otvarate proces spojenih sudova. Naprosto, želim da vidim da li prioritetan set ekonomskih zakona znači i provodljivost u praksi u državi Srbiji i da li to znači da će taj ''kišobran'' zakona, za neke generacije koje dolaze i za nas, biti dugoročna strategija ili tek zakoni koje donosi ova vlada, koje će svaka naredna menjati, što bi za mene bila tragična činjenica.
Dozvolićete, takođe je primetno da ne samo da imamo utemeljene resore Vlade u smislu traka, smernica, strategije planiranja, koji se menjaju kako koja koncepcija vlasti dođe na vlast. Mi nemamo, čak, ni strategije koje su sprovodive.
U tom kontekstu, nastaviću dalje. Kada je reč o drugoj polovini 20. veka, posledice privrednog razvoja na životnu sredinu u Srbiji mogu se sagledati kako prema segmentima, na primer, posledice po vazduh, vodu, zemljište itd., tako i hronološki, kroz posledice tokom različitih etapa. Ono što može da se razlikuje su, zapravo, tri etape u toku kojih su nastala tri sloja oštećenja životne sredine u Srbiji.
Prva je etapa socijalističke industralizacije, koja započinje prirodom obnove posle Drugog svetskog rata i traje do raspada SFRJ. Za ovu etapu karakteristične su velike štete svojstvene svim bivšim socijalističkim zemljama, te gotovo da nema specifičnosti Srbije, sem u vrsti i koncentracijama zagađenja. Najveći deo štete po životu sredinu nastao u ovoj etapi danas se manifestuje u vidu fondova zagađenja, tj. predstavlja problem tzv. ekološkog nasleđa, ili istorijskih zagađenja, naročito delikatan u uslovima restrukturiranja i privatizacije nekadašnjih privatnih preduzeća.
Druga etapa se odnosi na period između 1991. i 1992. godine, koja obuhvata period od raspada SFRJ i ratova u okruženju, do NATO bombardovanja.
To je doba raspada jugoslovenskog tržišta, međunarodnih sankcija, teških političkih i ekonomskih zloupotreba, te jedne od najvećih hiperinflacija u svetskoj istoriji. Za ovu etapu je karakteristično drastično pogoršanje ekonomske efikasnosti, naročito efikasnosti upotrebe prirodnih resursa.
Treća etapa je od 1999. godine, promena u Srbiji 2000. godine, jer je period NATO agresije učinio potpuni zaokret kada je reč o životnoj sredini u Srbiji. Dakle, radiološka, hemijska i fizička kontaminacija imale su i te kako posledice, i imaće ih, na stanje životne sredine.
O dimenzijama ekonomskih šteta po životnu sredinu postoje različita mišljenja, ali preciznih kvantifikacija nema i ovo je zaista tužna činjenica. Izvesno je da su štete nastale i da je period dejstava bio relativno kratkotrajan, te da su klimatski i ostali prirodni uslovi po završetku NATO agresije bili izuzetno povoljni za regeneraciju oštećene prirode, ali to se nije desilo, s obzirom na količinu upotrebljenog razornog oružja.
Aktuelno stanje životne sredine u Srbiji bilo je predmet više studija sačinjenih posle 2000. godine, a svakako najopsežniji prikaz sadrži izveštaj o stanju životne sredine i prirodnih resursa za 2002. godinu i prikaz stanja životne sredine u Srbiji 2002. godine.
Ministar je, nažalost, izašao, ali su predstavnici Ministarstva tu, pa će moći gospodinu ministru da prenesu.
To je upravo ono što smo mi očekivali uz ovaj paket ekoloških zakona da dobijemo od vas. Bilo bi mnogo lakše da se rade amandmani na ponuđeni zakonski predlog.
Bilo bi mnogo lakše da se učestvuje u diskusiji, pa se s tim u vezi slažem s kolegama iz opozicije koji govore da o ovako važnom setu ekoloških zakona imamo prilike da govorimo vrlo kratko. Priznaćete, u pitanju su i radi se o sistemskim zakonima, koji bi trebalo dugoročno da utiču na život i zdravlje svih nas i naših potomaka.
Dakle, na osnovu svih ovih studija, stiče se celovita slika veoma heterogenog stanja životne sredine u Srbiji. Ukratko rečeno, Srbija se sastoji od mnoštva izrazito zelenih, a još izrazitijih crnih tačaka. Ja sam u petak pokazala mapu koja je trebalo da simboliše, prema rečima savetnika predsednika Privredne komore, pokušaj da se skladišti otpad – znači, kako bi Srbija mogla da izgleda, s namerom da srpska javnost treba da bude obaveštena o tome i s namerom da svi mi javno govorimo o tome i da nađemo najbolje moguće rešenje. Nisam baš prošla najbolje. Sećate se reakcije gospodina ministra.
Dakle, ono što bi trebalo reći, jesu crne tačke, koje su zaista mnoge i izrazite, bilo da je reč o zagađenjima vazduha (prvenstveno, mislim na Bor i Pančevo), zemljišta (Kragujevac, Obrenovac i Pančevo), što je vezano za posledice ekonomske aktivnosti u industriji, energetici i rudarstvu.
Stanje vazduha u Srbiji od 2003. godine, emisijama od oko 525 hiljada tona sumpor-dioksida, 161 hiljadu tona azotnih oksida, 90 hiljada tona amonijaka ili oko 60 tona praškastih materija, dozvolićete, stvara značajne zdravstvene probleme u ugroženim zonama. Smatra se da je oko 15% smrtonosnih ishoda od malignih i respiratornih oboljenja povezano sa zagađenjima životne sredine. Ovome treba dodati i oko 350 tona olova koje se godišnje emituje kao posledica korišćenja olovnog benzina u saobraćaju, koje, usled fizičkog karaktera, ostaje u visokim koncentracijama i u neposrednoj blizini mesta emitovanja. Posebno zabrinjavaju emisije mikro i nanočestica iz saobraćaja, energetike, neadekvatnog postupanja sa čvrstim otpadom. Ove čestice se danas smatraju izuzetno opasnim po zdravlje.
Vidite, mi smo očekivali, na prvom mestu ja, kao predstavnik 78 mandata osvojenih na majskim izborima 2008. godine od strane SRS-a, da vi izađete pred nas s konkretnim parametrima i konkretnim podacima, kako bismo mogli da napravimo zaista adekvatnu sliku kakva je to sredina u okviru koje živimo. Šta Ministarstvo radi, šta namerava da uradi i na koji način mislite da sprovedete set ekoloških zakona, za koje sam sigurna da će se usvojiti do kraja ovog zasedanja?
Stanje površinskih voda je, takođe, delikatno. Zagađenja teškim metala iz industrije, rudarstva, kao i organska zagađenja iz komunalnog sektora i poljoprivrede, čine ozbiljan ekološki pritisak na vode u Srbiji. Treba reći da samo 18 naselja ima sistem za prečišćavanje komunalnih otpadnih voda, dok veliki gradovi, kao, na primer, Beograd ili Novi Sad, bez ikakvog tretmana ispuštaju otpadne vode u tok Dunava.
Od instaliranih postrojenja za obradu otpadnih voda, svega 13% radi s koliko-toliko zadovoljavajućim efektima. Brana na Đerdapskim hidroelektranama dovodi do usporavanja toka Dunava i ubrzanog formiranje sedimenta s vrlo nepovoljnim sastavom.
Postupanje sa čvrstim otpadom je posebno problematično. Srbija danas nema nijedno postrojenje za neutralizaciju opasnog otpada. Industrijski otpad se najčešće deponuje u krugu fabrike gde nastaje, te predstavlja ozbiljnu teškoću kod prestrukturiranja i privatizacije. Jednu od tih fotografija sam, nažalost, ministar je otišao, pa ću vama to ostaviti, malopre pokazala, a reč je o naselju Belo Polje, opština Surdulica.
Komunalni otpad se deponuje na oko 170, manje ili više, neuslovnih deponija. Samo jedna jedina deponija komunalnog otpada u Vranju se može smatrati sanitarnom deponijom po evropskim standardima. Naročito zabrinjava katastrofalno postupanje s medicinskim otpadom, koji u većini slučajeva završava na komunalnim deponijama, pomešan s ostalim vidovima smeća.
Ipak, daleko najteži problem stvara ilegalno odlaganje otpada, van za to predviđenog prostora. Okolina svih većih gradova Srbije zatrpana je kabastim otpadom, a reke prekrivene tonama ploveće, a vrlo opasne i trajne, PET ambalaže, koja se niti sakuplja, niti reciklira u dovoljnoj meri. Zato je bilo preko potrebno, dame i gospodo, da znamo, ili imamo prezentaciju materijalno-tehničkih pretpostavki i ekonomske strukture, makar, u projekciji za narednih pet do deset godina, etapno i fazno, po planovima aktivnosti – kako mislite da sanirate postojeće vrlo ozbiljno stanje i kako mislite da napravite kišobran, uslovno rečeno, pristojne životne sredine za građane države Srbije.
Zašto o tome govorim? Zato što mi se čini da bi ova rasprava bila mnogo kvalitetnija, a onda biste vi razumeli kako ste promišljali kada ste pravili zakonske predloge – da li su oni ostvarivi u državi Srbiji. Koga ste od partnera iz inostranstva imali u vidu, kada je reč o provodivosti ovog seta ekoloških zakona?
Predlažem da se vratimo metodološkoj strani dolaženja do ovih podataka koje sada predstavljam, zahvaljujući urađenoj studiji, koja je meni jedino bila dostupna. Nadam se da vi imate neke ažuriranije podatke, ili bolje studije; onda ćemo se zajedno pozabaviti konkretnim podacima. Nije zamerka, već konstatacija. To je to što je izvršna vlast ipak negde udaljena od zakonodavne vlasti i što u nadzoru ima problema, kao što imate prilike da vidite. Da komuniciramo međusobno što češće i što kvalitetnije, bez političkih predrasuda, mislim da bismo imali bolju sliku, bar kada je ekološka tema na dnevnom redu.
Na primer, od februara do septembra 2004. godine, u okviru priprema za izradu Nacionalnog ekološkog akcionog plana, Evropska agencija za rekonstrukciju je inicirala, kao deo programa za izgradnju kapaciteta, studiju, pod naslovom – uspostavljanje ekonomskih vrednosti kada je u pitanju ekonomska degradacija, odnosno degradacija sredine u Srbiji.
Pomenuta studija je predstavljala prvi pokušaj da se kvantifikuje, dakle, tek 2004. godine, iznos ekonomskih šteta po životnu sredinu u Srbiji.
Imajući u vidu vreme i limitirana sredstva, autori ove studije su se opredelili za primenu benefit transfer metoda, potpuno svesni svih njegovih ograničenja. Dakle, taj benefit transfer metod se ogleda u tome da se rezultati, ovo je vrlo značajno kada je reč o svim setovima zakona i zakonskim predlozima koji bi trebalo Srbiju da približe Evropi, ranijih studija vrednovanja životne sredine, najčešće sprovođenje u drugim zemljama i regionima, prenesu, ali uz neophodne korekcije na uslove zemlje u kojoj se vrši istraživanje.
Kao faktori korekcije se najčešće uzimaju – prosečan dohodak obračunat prema paritetu kupovne snage, veličina i karakteristike stanovništva, geografske okolnosti, nivo uticaja na životnu sredinu, nivo urbanizacije, ranija stanja životne sredine, oslanjanje na rezultate ranijih studija sprovedenih u drugačijim geofizičkim, socijalnim i ekonomskim uslovima.
To nije, dame i gospodo, uvek ispravno. Zato mi, najčešće, kao Poslanička grupa SRS-a, pokušavamo da skrenemo na to pažnju, a sve u interesu poboljšanja života građana Srbije. Tragična je činjenica da, ukoliko se neko lati posla, samo prepisuje zakone koje nije moguće provesti u državi i društvu koje je na tako niskom stepenu ekonomskog i socijalnog razvoja. Zato mi najčešće, kao poslanici, ispred građana koji su nam dali mandat za ovo što sada pokušavam da uradim, pokušavamo da saznamo da li ste vi to sve imali u vidu kad ste radili predloge zakona, u smislu da su ti zakoni zaista sprovodivi, ne zbog toga što Evropa nema alternativu, nego što Srbija nema alternativu i nema paralelnu državu.
Sve ovo što nas danas gleda, odnosno građani Srbije, živi u ovoj državi, koja je unazađena nečijom politikom, tu, na prvom mestu, mislim na međunarodnu zajednicu, odnosno opisana procedura u smislu benefit transfer metoda daje bolje rezultate ukoliko su lokalni uticaji slabiji.
Kada je reč o globalnim uticajima, dobijeni rezultati se mogu smatrati validnijim. U pomenutoj studiji korišćeni su rezultati sličnih analiza sprovedenih u Zapadnoj Evropi i u Centralnoj i Istočnoj Evropi.
Dakle, početkom 2004. godine, ove studije su smatrane za najbolje evropske stručne analize u ovom domenu. Prilagođavanje nacionalno-specifičnim uslovima Srbije ogledalo se u primeni deviznih kurseva na bazi pariteta kupovne snage, prema podacima OECD-a, i korigovanju kroz indeks potrošačkih cena, da bi se otklonio uticaj inflacije.
Ono što je zaista vrlo značajno, a tiče se zagađenja, nažalost, za više vrsta zagađenja, autorima ove studije održivog razvoja nije bilo moguće da sa sigurnošću utvrde ni dostupne tehnologije, niti granične troškove njihove primene.
Takođe, nije bilo ni egzaktnih podataka o izvršenoj društvenoj tražnji za kvalitetnom životnom sredinom, te nije bilo moguće ni konstruisati agregatnu krivu tražnje za njom. Nije bilo moguće ni odrediti fizički iznos šteta, kao što je oštećenje na usevima, šumama, mortalitet, morbiditet ljudi i životinja, a potom proceniti troškove fizičkih šteta u novcu.
Kao predstavniku SRS-a, bilo bi mi značajno da čujem da li imate procenu šteta o kojima sam pričala. Zaista bi me radovalo da imate, recimo, ažurirane podatke, pogotovo za teritoriju KiM-a.
Daleko veći metodološki problem u utvrđivanju prave slike životne sredine predstavlja činjenica da su pomenutom studijom obuhvaćeni, uglavnom, tokovi zagađenja i degradacije životne sredine, a ne fondovi zagađenja akumulirani u vodi, vazduhu i zemlji tokom vremena. Takođe, nedostaje i procena štete po životnu sredinu u Srbiji nastale u vreme treće etape.
Kada je reč o proceni vrednosti štete iz perioda NATO agresije, treba imati u vidu da opisani primenjeni metod u studiji daje sliku o ekonomskoj vrednosti tokova zagađenja, ali ne i fondova. Činjenica je da oštećenja životne sredine nastala u trećoj etapi danas imaju, uglavnom, karakter fondova, te bi ih trebalo dodatno analizirati.
U studiji su štete po životnu sredinu obrađene po segmentima, tj. po medijima u kojima se emisija zagađivača odvija. U poglavlju koje je posvećeno ekonomskim štetama za vazduh, analizirane su emisije gasova staklene bašte koje izazivaju globalne klimatske promene, acidifikacija nastala emisijama sumpor-dioksida, azotnih oksida i amonijaka, nastanak troposferskog ozona emisijama nestabilnih organskih komponenata, emisije praškastih materija, emisije olova iz benzina.
Zaista se, zbog javnosti u Srbiji, trudim da izbegavam stručne termine, kako bilo potpuno jasno kakva je naša životna sredina i koliko košta saniranje takve životne sredine.
Dakle, kada je emisija ugljen-dioksida na godišnjem nivou, a radi se o oko 46.000 tona, ukupna šteta nastala na osnovu ove studije je 456 miliona evra. Kada je reč o emisiji sumpor-dioksida na godišnjem nivou, radi se o 525.000 tona. Ukupna šteta nastala emisijom sumpor- dioksida je 703,8 miliona evra na godišnjem nivou.
Kada uzmemo u obzir sve one elemente koji učestvuju u direktnom zagađenju vazduha, na godišnjem nivou, reč je o ukupnoj šteti koja iznosi milijardu i 370,1 milion evra.
Kada je reč o vodi, procena šteta bila je ograničena na ispuštanje otpadnih voda iz industrije i domaćinstava, ispuštanje nutrijenata od strane stočarskih farmi, preteranu eksploataciju podzemnih voda. Dobijeni rezultati se kreću od oko 180 miliona evra, do 575 miliona evra godišnje. Ukoliko se uključe teški metali u rekama, pre svega, u sedimentima, iznos štete se značajno povećava i kreće od 640 miliona evra, do 2.800 miliona evra godišnje.
Ovako drastično povećanje ukupnih šteta nastaje ne samo kao posledica visokih jediničnih vrednosti za pojedine teške metale, kao što su olovo, kadmijum, arsenik, cink, već i kao posledica visokih koncentracija teških metala u tečnim tokovima, naročito u Ibru. Ipak, smatramo da bi analizu štete na vodu trebalo ponoviti nekom drugom metodom, da bi se dobila objektivnija slika.
Što se tiče otpada i postupanja s njim, u Srbiji je stanje daleko od zadovoljavajućeg. Neadekvatno odlaganje komunalnog i opasnog otpada, uključujući i medicinski, stvara veliki pritisak na životnu sredinu. Ovaj pritisak se manifestuje kroz emisije metana iz đubrišta, izlivanje procednih voda iz neuslovnih deponija, leteći pepeo, kao posledica spontanog paljenja otpada, zagađenje zemljišta i zauzimanje divljih deponija itd.
Sve to stvara ukupne štete u iznosu od 100 do 275 miliona evra godišnje. Međutim, u pomenutoj analizi nije obrađen industrijski otpad, jer nije bilo moguće dobiti kompletne podatke o lokacijama i o količinama industrijskog otpada, kao ni precizne podatke o kategorizaciji sadržaja tog otpada, tako da kvantifikacija šteta nije bila moguća.
Kada bi se uključili podaci o štetama od industrijskog otpada i od zagađenja zemljišta, na primer, od benzinskih pumpi, ovaj iznos bio bi daleko veći.
Volela bih da znam, tu se obraćam stručnjacima iz Ministarstva, da li su se ove kategorije u skorije vreme premeravale i da li imate konkretne podatke, recimo, kada je reč o zagađenju zemljišta od benzinskih pumpi, da li se projekat toga tipa ikada u poslednje vreme radio u državi Srbiji?
Da bi analiza šteta od ekonomske aktivnosti po životnu sredinu bila potpuna, te uporediva sa sličnim analizama u zemljama, recimo, EU, autori su uključili buku, pre svega, u gradovima, saobraćaju i industrijskim pogonima. Ekološki neprihvatljivom smatra se buka preko 50 decibela. Procenjeno je da štete variraju od 57 miliona do 181 milion evra godišnje.
Smatramo da bi dobijene vrednosti trebalo preispitati, pogotovo u smislu korektivnih faktora primenjenih na benefit transfera o kojima sam već pričala.
Recimo, vrlo značajan segment je uticaj buke na cene nekretnina u gradovima. Tu bih, takođe, volela da znam, pomoći će mi dame i gospoda iz Ministarstva, da li imate parametre kada je reč o uticaju buke na cenu nekretnina u gradovima.
Kao posebno poglavlje za analize, uključen je fenomen eolske erozije u Vojvodini, nastao neadekvatnim postupcima u zemljoradnji. Posledice erozije su da dolazi do gubitka humusnog sloja, što izaziva smanjenu plodnost zemljišta, te gubitke prinosa i prihoda od poljoprivrede.
Ovaj segment šteta procenjen je na oko 80 miliona evra godišnje. Međutim, da bi slika bila potpuna, neophodno je uključiti štetu od drugih vrsta erozije u centralnoj Srbiji, te štete od neadekvatne primene mineralnih đubriva i pesticida u poljoprivredi Srbije. Nažalost, autorima ove studije podaci o intenzitetu ovih šteta nisu bili dostupni.
To je poseban problem, o kojem bih zaista želela sa svima vama da prodiskutujem, ukoliko bude vremena, prostora i volje, tj. kako je moguće da podaci o ovome budu nedostupni, ili, još gore ili tužnije, ukoliko država nema podatke. Videćete na kraju, kada vam, kao i javnosti Srbije, prezentujem sve ove parametre, volela bih da čujem od vas na koji način svi vi mislite da se Srbija približi Evropskoj uniji s ovakvim stanjem.
Dakle, koliko će nas, da preformulišem pitanje, koštati približavanje Evropskoj uniji, koja je prepoznatljiva po izuzetno visokim standardima?
Sumirajući procenjene finansijske iznose, prema podacima dostupnim, uglavnom, za ovu godinu, autori su došli do ukupne vrednosti šteta, koje su u rasponu od 861 milion evra, do dve i po hiljade miliona evra godišnje i, kako bi to moje kolege Vojvođani rekli – gde su novci, ko će to da plati? Reč je samo o saniranju šteta nastalih svim ovim faktorima, a vezuju se za životnu sredinu. Ukoliko se uključe i štete od teških metala u rekama, ovaj raspon se kreće od 1.300 miliona evra do 4.700 miliona evra godišnje.
Sve ovo, priznajem, treba prihvatiti s izvesnom rezervom, ali tu ste, takođe, vi, koji ćete, pretpostavljam, izneti pred srpsku javnost i kolege poslanike podatke.
Žao mi je što pre rasprave, to bi bio ozbiljan način da se priđe predlogu seta ekoloških zakona, nismo dobili iscrpnu informaciju, pa bi možda naše sagledavanje provodljivosti u praksi seta ekoloških zakona bilo drukčije. Štete usled teških metala u rečnim sedimentima imaju karakter štete od fonda zagađenja, a ne od toka zagađenja, kao ostale vrednosti dobijene u analizi, i odatle ta rezerva o kojoj sam malopre pričala.
Takođe, kada bi se uključile štete od deponovanja industrijskog otpada, zagađenja zemljišta neadekvatnom upotrebom pesticida i mineralnih đubriva, dobile bi se vrednosti šteta fonda zagađenja koje ne bi bilo adekvatno porediti sa nivoom BDP za određenu godinu. Procenjena vrednost fondova zagađenja treba da se posmatra u kontekstu procenjenog nacionalnog bogatstva koje ima karakter fonda.
Pri izradi ove studije održivog razvoja, autorima nije bilo poznato da postoje procene vrednosti nacionalnog bogatstva Srbije. Volela bih da znam da li se procena vrednosti radila i kako, hronološki, recimo, od 2000. godine, pa naovamo, izgleda procena vrednosti nacionalnog bogatstva Srbije.
Vrednost tokova štete po životnu sredinu, koja se kreće, za tu godinu kada je rađena ova studija, u rasponu od 861 milion evra do dva i po miliona evra, treba staviti u odnos s ostvarenim bruto domaćim proizvodom za tu godinu, koji, takođe, ima karakter toka. Ukoliko se ima u vidu da je procenjeni bruto društveni proizvod Republike Srbije u toj godini bio skoro 17 miliona evra, ili 2.235 evra po glavi stanovnika, može se zaključiti da iznos štete varira od 5,11%, do 14, skoro 15% bruto domaćeg proizvoda.
U pomenutoj studiji su dobijene manje vrednosti ovog učešća – od 3,5 do 10,3%, jer je posmatran bruto domaći proizvod u iznosu od 25 milijardi evra, dobijen korigovanjem nominalne vrednosti putem standarda pariteta kupovne snage.
Ono što je, takođe, vrlo značajan podatak, nastao ovom studijom, jeste procena budućih iznosa šteta po životnu sredinu u Srbiji.
Pretpostavljam da ćemo ovde svi saznati da li je sve ovo što je izračunato i konstatovano kao šteta, u ekonomskim parametrima, ikada sanirano, da li se ikada bilo šta radilo na svim ovim problemima koji su ozbiljno derogirali životnu sredinu u kojoj se svi nalazimo i da li su te štete manje i kakva je projekcija za budućnost. Tu mislim, na prvom mestu, na skoriju budućnost.
Procenjujući buduće iznose šteta po životnu sredinu u Srbiji, autori ove studije održivog razvoja su razvili devet mogućih scenarija za period od 10 godina.
Sa stanovišta privrednog rasta, razmatrane su tri varijante: spori rast, sa prosečnom godišnjom stopom od 1,8%, nešto iznad demografskog rasta, srednji rast, sa prosečnom godišnjom stopom od 4,73%, baziranoj na tekućem rastu, recimo, Poljske, Mađarske i Češke, i brzi rast, sa stopom od 8%. Tu je, na primer, Rusija.
Sa stanovišta dinamike šteta, takođe su razmatrane tri varijante. Prva varijanta podrazumeva da dinamika šteta prati rast privrede, tj. da nema tehnoloških i strukturnih promena.
Druga varijanta, s autonomnim tehnološkim i strukturnim promenama, dovodi do smanjenja zagađenja po jedinici bruto domaćeg proizvoda za 2%. Treća varijanta, s primenom mera zaštite životne sredine u kontekstu približavanja i priključivanja trendu EU, s redukovanjem šteta po jedinici bruto domaćeg proizvoda od 5%.
Polazeći od nižeg iznosa procenjene štete za godinu kada je rađena studija, od oko 860 miliona evra, dobijeno je devet mogućih scenarija za politiku zaštite životne sredine.
Ako bi se pošlo od iznosa procenjene štete od 2,5 hiljade miliona evra, dobile bi se sledeće vrednosti štete. Na primer, u 2013. godini: ukoliko je ekonomski rast, po onom prvom kriterijumu, nizak, šteta bi iznosila skoro tri milijarde evra. Za srednji nivo ekonomskog rasta – negde oko 4 milijardi evra, za visoki stepen ekonomskog rasta, reč je samo o projekciji za 2013. godinu, sa svim onim tendencijama i parametrima, šteta bi iznosila na godišnjem nivou oko šest milijardi evra.
U slučaju scenarija s niskim rastom, delovanje autonomnog tehničkog progresa bi moglo da dovede do blagog opadanja štete. Veće redukovanje bi se moglo očekivati tek ako bi se aktivno delovalo politikom zaštite životne sredine, u skladu s principima i standardima koje razvijeni svet, evropski, propisuje. Međutim, nizak ekonomski rast, po svemu sudeći, ne bi dozvolio vođenje aktivne i ambiciozne politike zaštite životne sredine, niti bi odgovarao približavanju, kao što ste se vi opredelili maja 2008. godine, porodici najrazvijenijih evropskih zemalja.
Da bi se dobila potpuna slika o varijanti scenarija primene mera za zaštitu životne sredine, u kontekstu kursa koji je vladajuća većina u Srbiji odabrala, a narod na izborima izglasao, autori prethodne studije su, takođe, imali za zadatak da sagledaju potrebe za investicijama u okviru pripreme nacionalnog akcionog plana za zaštitu životne sredine, kao i nacionalne strategije zaštite životne sredine. Ukoliko je bilo metodoloških nedoumica u procesu vrednovanja šteta po životnu sredinu, utoliko je bilo manje lutanja u primeni metoda procene potrebnih ulaganja u životnu sredinu u Srbiji.
Imajući u vidu sadržinu svih odredaba, direktiva, regulativa i preporuka koje se odnose, bilo direktno ili indirektno, na životnu sredinu, a dolaze iz EU, kao i na osnovu raznih foruma, napravljen je sledeći pregled finansijskih potreba neophodnih za primenu nacionalne strategije životne sredine.
Kada je reč o metodološkom pristupu, početni osnov za procenjivanje ulaganja u životnu sredinu predstavljalo je odstupanje sadašnjeg stanja po segmentima životne sredine, voda, vazduh i zemljište, od stanja prihvatljivog u odnosu na već pomenute odredbe.
Određena odstupanja zahtevaju investiciona ulaganja, koja su utvrđena prema troškovima uvođenja i primene trenutno najekonomičnijih dostupnih tehnologija. Kada se kaže trenutno dostupne tehnologije, misli se na danas postojeće metode i postupke, i to one najekonomičnije. Ukoliko bi se u budućnosti, recimo, pojavili neki novi metodi za eliminaciju, primera radi, samo sumpor-dioksida iz vazduha, koji bi bili efikasniji ili jeftiniji od postojećih, slika troškova bi se svakako promenila.
Dakle, ono o čemu je ovde reč, to je određeni nivo investiranja prema vrsti i obimu potreba, kao i prema danas najekonomičnijim, tj. najjeftinijim tehnologijama.
Za sve ovo je korišćen čuveni ''mozes model'', koji je za potrebe Svetske banke razvijao autor, primera radi, ove studije. Za gotovo sve vrste pritisaka na životnu sredinu određene su funkcije graničnih troškova suzbijanja, a na osnovu njih i spektra dostupnih tehnologija, kao i standardnih troškova određenih tehnologija; utvrđeni su investicioni i operativni troškovi zaštite životne sredine u Srbiji.
Analizirani vremenski horizont od deset godina podeljen je na dva perioda, prvi je od 2005. do kraja 2009. godine, a drugi, od početka 2010. do kraja 2014. godine. Ukupni izdaci, kako investicioni, tako i operativni, za zaštitu životne sredine kreću se, dame i gospodo, u rasponu od oko četiri milijarde evra. Dakle, četiri milijarde evra za period od deset godina. Pri tom, treba imati u vidu da podaci za postojeću infrastrukturu, na primer, u domenu postupanja s otpadom, sakupljanja otpadnih voda, prečišćavanja vazduha, kao i za postojeće institucije kontrole i nadzor životne sredine, uprave na svim nivoima, nisu bili predmet ove analize. Dakle, reč je samo o dodatnim finansijskim sredstvima koja su neophodna da bi se postojeći sistem unapredio i približio standardima EU.
Ovde bih zaista volela da znam, pretpostavljam da to interesuje i ostale kolege, a posebno srpsku javnost, koja je zabrinuta za sredinu u okviru koje pokušava da egzistira – kakvi su vam planovi? Dakle, gde ćete pronaći novac koji je preko potreban za sve ovo o čemu je bilo reči, na prvom mestu se odnosi na saniranje štete nastale, da ublažimo, ili da u samo jednoj rečenici kažemo, potpuno neodgovornim ponašanjem od strane zagađivača?
Takođe bih volela da znam na koji način su zagađivači, time što su direktno ugrozili zdravlje svih nas, prouzrokovali ozbiljna oboljenja i oštećenja, bili sankcionisani do sada? S tim u vezi, zašto mi tek 2009. godine pričamo o ''kišobranu'' ekoloških zakona?
Prema napravljenoj projekciji, ukupni izdaci se kreću od 26 miliona evra godišnje na početku, do 720 miliona evra godišnje na kraju posmatranog perioda.
Uz navedeno, treba sagledati izdatke koji nisu primarno usmereni na životnu sredinu, ali imaju indirektne efekte, kao, na primer, izgradnja saobraćajne infrastrukture, na prvom mestu, mislim na drumski, železnički saobraćaj, obilaznice, postrojenja za dobijanje i preradu pitke vode, unapređenje sistema daljinskog grejanja, obnavljanje avio-flote, modernizacija sredstava drumskog prevoza.
Prema slobodnoj proceni autora ove studije održivog razvoja, oni bi trebalo da iznose negde oko četiri milijarde evra. Ovi izdaci se ne smatraju ulaganjima u životnu sredinu, ali bi, svakako, trebalo da imaju i izazovu pozitivne eksterne, kako kažu autori ove studije, efekte.
Što se direktnih izdataka tiče, oni se postepeno povećavaju, što je posledica ekonomskog razvoja i povećanja mogućnosti sopstvenog investiranja. U početku, to su mahom skromni izdaci stvaranja adekvatne institucionalne infrastrukture, stvaranja adekvatnog pravnog i regulatornog sistema, poboljšanja nadzora i uprave, što sve zajedno ne predstavlja kapitalno intenzivne aktivnosti. Kada je reč o ovome, pogotovo menadžmentu koji bi trebalo da sprovodi, nadam se, barem je tako projektovalo vaše resorno ministarstvo.
Ono što mene interesuje jesu ljudski resursi. Da li je Ministarstvo mislilo o tome kakvo je stanje kada je reč o ljudskim resursima? Na koji način mislite da probudite nadzor, kakve su materijalno-tehničke pretpostavke vršenja nadzora za sve pomenuto, uz prethodnu konstataciju da znam i da mi je potpuno jasno da je reč o vrlo ozbiljnom, kompleksnom, faznom postupku i da ne može da se uradi preko noći, ali je vrlo bitno da javnost u Srbiji zna da postoji strategijska smernica ove države, koja se neće menjati.
Takođe, izuzetno je značajno za javnost u Srbiji da zna gde ćemo da pronađemo toliki novac za sve ono što je preko potrebno da se ispune standardi kada je reč o ekologiji i o stanju životne sredine u Srbiji. Dakle, ono što mene u ovom smislu interesuje jeste – ko bi trebalo da nam budu partneri u ovom poslu? Kakve projekte imate na pameti da radite kada je reč o ekologiji?
Zatim, zanima me, radi se o menadžmentu voda, na prvom mestu, i vode kao resursa, na koji način ćete ohrabriti lokalne samouprave da se bave ovim problemom?
Kako će izgledati, recimo, finansijska konstrukcija svih gradova koji leže na rekama i da li postoji konkretna saradnja s profilisanim agencijama, na primer, za vodu, koje bi trebalo da izvrše, po projektu, prenos znanja i tehnologije?
To je tek početak određenih nedoumica koje Poslanička grupa SRS-a ima kada je reč o sprovodljivosti ovog ''kišobrana'', dakle, seta ekoloških zakona. Ne bih izdvajala posebno oblasti od vitalnog značaja za državu Srbiju, ali dozvolićete, Vojvodina je jedno od tih područja.
Dakle, ono što bi Poslaničku grupu SRS-a zaista interesovalo, jesu ažurirani podaci o stepenu zagađenja životne sredine na teritoriji Vojvodine, finansijska konstrukcija koja je potrebna da se sve to sanira i finansijska konstrukcija koja je potrebna da se napravi održivi razvoj, recimo, na teritoriji srpske žitnice, kao što je Vojvodina, ali to se odnosi i na sve ostale delove države Srbije, s obzirom na to da je svima nama kategorički imperativ poboljšanje standarda građana Srbije.
Dakle, nemam nijednu dilemu o tome da ćete se suočiti s izvanrednim problemima kada je reč o partnerima i o novcu, ali ono što bi trebalo javnost u Srbiji da zna jeste da porodica EU ne prima u svoj zagrljaj zemlje koje sa sobom nose ovolike probleme, kao što su problemi kada je reč o stanju životne sredine u državi Srbiji, da zemlje EU uglavnom očekuju da sama država ispuni standarde, tako što ih neće ispunjavati samo na papiru, već in vivo, na terenu. Očekujem od vas da čujem koji je plan aktivnosti posle seta ekoloških zakona koji su na dnevnom redu.
Procenjujem, gospođo Čomić, u ovih 68 minuta, imam još nekih pet minuta, jel da?
(Predsedavajuća: 25 minuta.)
Ne, 25 minuta. Dobro, onih 20 ću ostaviti za malo kasnije, zbog kolega.
Pretpostavljam da sam vas umorila gomilom konkretnih podataka, uz jednu ogradu, mislim da javnost u Srbiji, baš poštujući, nećete zameriti, za mene je ipak Ustav krov i kišobran svega, te i član 74, treba da bude obaveštena o svemu pravovremeno. Nadam se da će kolege koje su prisutne, dakle, predstavnici resornog ministarstva, da mi pruže odgovore na pitanja koja sam postavila, uz ogradu da možda neki od metodoloških principa jesu različiti u odnosu na metodologiju koju ste vi, uslovno rečeno, primenjivali, kada ste vršili monitoring, ili uopšte skenirali situaciju životne sredine u Srbiji.
Još jednom samo konstatujem i možda bi trebalo, gospodine ministre, vi za mene trenutno predstavljate Srpsku vladu, da imate na pameti da bi svaki sledeći predlog iz resornog ministarstva trebalo da prati iscrpna, realna i objektivna informacija, koja sadrži pregled stanja o kojem pričamo, dakle, konkretne podatke i konkretnu finansijsku konstrukciju, jer nam je vrlo važno da znamo, ako već posmatramo taj put približavanja zajednici najrazvijenijih evropskih zemalja, da li pričamo o objektivnim kategorijama, da li samo normativno pokušavamo da se približimo njima, ili da li je sve to sprovodivo.
Za nas Srbija nema alternativu, nama jeste cilj bolji život građana u Srbiji i svi ovi standardi koji su pred nas izneti kroz predloge zakona, koštaju, dame i gospodo. Mi bismo želeli da ih ostvarimo.
Nadam se da imate dobar menadžment u resoru i da ćete uspeti da me ubedite da su sve moje nedoumice neopravdane i da će biti ovog novca koji je potreban za saniranje užasnog stanja životne sredine, nasleđenog, nije to došlo s vama, već, kao što sam rekla, ima to svoje nekakve etape; na vama je odgovornost da nam pružite kvalifikovane odgovore.
Dakle, imam još samo dva minuta u vremenu koje je predviđeno za moju poslaničku grupu.
Moje kolege, nažalost, nisu ovde prisutne, samo zbog toga što je neko pomislio da može da prekine tradiciju vezanu za najveću opozicionu grupu u Parlamentu, jer su izrazile bunt, što je valjda i očekivano, što najjača opoziciona grupa ne sedi kako je oduvek sedela. Nadam se, ne šireći temu, da će do dogovora uskoro da dođe i da ću biti okružena svojim kolegama, a ne ovako usamljena, u ovoj pustoši u ovom redu. Mislim da bi to bio dobar znak za građane Srbije, a i dobar znak za demokratiju u Srbiji i nadam se da će biti zdravog razuma i volje da se dođe do tog političkog dogovora.
Unapred se izvinjavam ukoliko je metodologija koju sam pokušala da predstavim isuviše ambiciozna, ali dozvolićete, dame i gospodo, to su bili jedini podaci meni dostupni. Nažalost, iz vašeg resora nisam dobila izveštaj uz ovaj predlog paketa zakona, koji bi poboljšao ovo izlaganje. Još jednom hvala na strpljenju.