Gospodine predsedavajući, dame i gospodo, gospodine ministre, drago mi je da vas vidim ovde u sali. Moram da vas podsetim da ste mi ostali dužni par odgovora na nekoliko pitanja od prošli put. Nadam se da ćemo tokom rasprave u pojedinostima i čuti vaš odgovor.
Da ne trošim vreme predviđeno za poslaničku grupu, dakle, ono što bi trebalo zaista da bude, uslovno rečeno, još jedna slika srpskog društva koje bi trebalo da bude utemeljeno na Ustavom garantovanim pravima, pogotovo kada je reč o članu 21. stav 3, u kojem se kaže da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja. SRS naravno da misli da je srpskom društvu i te kako potreban zakon za borbu protiv diskriminacije zato što srpsko društvo odslikava diskriminaciju u svim oblastima društvenog ispoljavanja.
S obzirom da govorim uglavnom o konkretnim primerima, jedan od najflagrantnijih primera političkog diskriminisanja je naravno slučaj Vojislava Šešelja, ne samo zato što to tvrdi SRS, već i zato što eventualno sada možemo da navedemo druge izvore.
Imali ste bivšeg tužioca, glavnog tužioca Haškog tribunala, gospođu Del Ponte, koja je posvedočila o tome da je, nažalost, ubijeni premijer i nekadašnji predsednik DS gospodin Đinđić preporučio Karli del Ponte da vodi dr Šešelja u Hag i da ga ne vraća. Drugi izvor koji takođe govori u prilog najužasnijeg primera političke diskriminacije, dakle, potpune diskriminacije jednog političkog protivnika većine koja je došla na vlast posle 5. oktobra, jeste izvor o kojem se govori u sada već čuvenoj knjizi ''Sačekuša za Srbiju''. Ovo je, pretpostavljam da znate, bivši šef beogradske Udbe, gospodin Zoran Mijatović, koji sasvim sigurno nije bio naklonjen SRS nikada.
On u jednom delu ''Fenomen Šešelj'' govori upravo o toj vrsti političke diskriminacije, smišljenoj od strane DOS. Šešelj je nesumnjivo bio, kaže on, fenomen ne samo za Klintonov štab, Šešeljem će se intenzivno baviti i čelnici DOS u vreme kampanje za republičke parlamentarne izbore.
Bilo je i onih, kako navodi bivši šef beogradske Udbe, gospodin Zoran Mijatović, koji su nakon dolaska na vlast smatrali ne samo da Šešelja treba izručiti Hagu, nego i zabraniti delatnost SRS. Te činjenice se nisu mnogo ni tajile u javnosti, ali je sve teško išlo jer su protiv sebe imali dobro organizovanu stranku i njegovog lidera. Naše duboko političko ubeđenje je da od toga stranke koje su gravitirale oko nekadašnjeg DOS-a, koji i dalje čine vlast u Srbiji, nisu odustale. Skorašnji primer je dokaz toga.
Kaže – posebnu upornost u dokazivanju zločinačke aktivnosti Radikalne stranke ispoljavao je ministar Dušan Mihajlović, stalnim insistiranjem, a to je direktno mešanje u rad tajne službe, da oba resora pokušaju da iščeprkaju nešto o učešću Šešeljevih radikala u ratnim zločinima. Između ostalog, gospodin Mijatović kaže: ''Kako to da vi, profesore, nemate baš nikakve podatke o zločinima Šešeljevih dobrovoljaca? Cela Srbija o tome nešto zna.''
Naravno, gospodin Mihajlović je bio vrlo uporan u tome, pronašao je konačno dva svedoka. Gospodin Mijatović se odupro takvom ponašanju i pokušaju korišćenja tajne službe u političke svrhe. Pošto je gospodin Mijatović očekivao kapitalne svedoke zločina, on to nije dobio, to su samo bili iskazi ljudi koji su bili ucenjeni da tako govore zarad lične koristi, on se zapravo tada i vrlo značajno zamerio tadašnjem ministru policije.
Ali, bez obzira na sve to, ono što je suštinski važno jeste sledeće – da je dr Vojislav Šešelj ne samo po tvrđenju gospodina Mijatovića u knjizi ''Sačekuša za Srbiju'', ne samo po pisanju Karle del Ponte, bivšeg glavnog tužioca Haškog tribunala, politički diskriminisan. Optužnica je pisana u Srbiji i poslat je u Haški tribunal da bi se sklonio sa političke scene Srbije. Po čijem nalogu? Direktno po nalogu Vašingtona.
Dakle, s obzirom da sam vam navela jedan primer koji se odnosi na predsednika SRS, trenutno najjače opozicione stranke u Srbiji, SRS izražava sumnju, a pri tom i zabrinutost, s obzirom da se Skupština polako ali sigurno pretvara u disciplinsku komisiju Borisa Tadića, a Srbija zbog ugrožavanja i diskriminacije ekonomskih i socijalnih prava državljana Srbije u gulag gospodina Borisa Tadića, da će ovaj zakon o borbi protiv diskriminacije nažalost biti tek samo mrtvo slovo na papiru za većinu građana Srbije, a za političke neistomišljenike batina.