Važno je, naravno, da uvek istaknemo da je Vlada Republike Srbije jednako posvećena i domaćim kao i stranim investitorima. Svako, apsolutno svako u Republici Srbiji ko hoće da investira svoj novac, da otvara kompanije i zapošljava ljude dobiće subvencije, dobiće podsticaje, dobiće poreske olakšice, sve ono što Zakon o investicijama predviđa i nalaže takvu vrstu jednakosti upravo da neko ne bi pomislio suprotno.
Ono što jeste bio problem u mnogim godinama unazad jeste što vlasti koje su vršile takvu vrstu politike u ovoj zemlji, da su uništavale domaću privredu, nisu dozvoljavale razvijanje ozbiljnijih kompanija. Te kompanije ne mogu da budu konkurentne na ozbiljnim tržištima, jer kada govorimo o proizvodnji, uvek moramo da vidimo i drugu medalju te proizvodnje. Da li će neko ko ima mogućnost da proizvodi milion komada nečega u jednom danu i neko ko proizvodi 20 komada ikada moći da budu konkurentni u ceni? Naravno da neće.
Dakle, tržište reguliše i ponudu i potražnju, ali isto tako tehnološka sposobnost da u jedinici vremena, u jedini cene proizvedete najbolji mogući proizvod. Zbog toga je važno da dolaze strani investitori koji će razvijati i tehnologiju u našoj zemlji, koji će obučavati naše radnike, a svaki domaći investitor, svako ko želi da kupi… Ima kompanija koje su u stečaju, ima kompanija velikih, ozbiljnih koje su neki prethodni gurnuli u ponor stečaja. Pozivam sad domaće investitore da se jave ili kolege koje to predlažu da obezbede da ti domaći investitori dođu i da kupe te kompanije. Danas da ih kupe, da omoguće da one prorade, fabrike koje su uništene, razvaljene, da ih otkupe i država će im dati isto ono što daje stranim investitorima i bićemo veoma zahvalni, doći će bilo ko da im pomogne, da im pripremi pravnu regulativu, samo da vidimo ko su ti domaći investitori koji će se pojaviti.
Dakle, ne smemo gurati one ljude koji hoće da dolaze u ovu zemlju da investiraju zato da bi rekli – e ne trebaju nam ti, to guši nekog domaćeg investitora. Dobro došli su, samo da ih vidimo da se pojave i dobro došli pod jednakim uslovima.

Pre svega, samo želim da znate da su kod nas u službenoj upotrebi oba pisma. Mi koristimo i jedno i drugo, a još 1968. godine su bile prve tablice koje su imale latinične oznake u tadašnjoj Jugoslaviji. Čini mi se da su 2010. godine prvi put uvedena i kombinacija ovih slova koja imaju i latinične oznake, neka iz stranih pisama, ipsilon, duplo v, itd. Mi smo upravo, pošto su građanima izdate te tablice, oni su ih dobili, koriste ih na svojim vozilima, platili su ih, da ne bismo te građane izlagali novim troškovima, a da ne bi i državu izlagali novim troškovima, doneli odluku da onda kada budu te tablice istekle, kada bi im normalno istekle, da mi u tim trenucima povučemo te tablice i da im izdamo nove koje neće imati tu vrstu označavanja, bez dodatnih troškova, već će samo platiti novu tablicu, kao što bi platili u svakom drugom slučaju i da te oznake nemaju.
Dakle, građani neće biti oštećeni a država nema dodatni trošak da pravi vanredno neke nove tablice. Te tablice ističu, čini mi se, nakon sedam godina od trenutka njihovog izdavanja i nakon toga građani imaju pravo na zamenu. Za neke je to bilo tokom prethodne godine. Tokom zamene, neće dobijati tablice, po novom pravilniku, tablice koje imaju – č, ć, đ, ž, ispislon, duplo v, dakle, one oznake koje mogu praviti određene smetnje ili probleme. Hteli smo da to bude ekonomično, da bude efikasno i da niko od građana nema dodatni trošak zato što su im takve tablice izdate 2010. godine. Hvala.
(Miladin Ševarlić: Replika.)

O amandmanu, nisam od jutros imao priliku. Ohrabrujem sve narodne poslanike, nekada sam bio narodni poslanik, da se uključe u raspravu o veoma kvalitetnim amandmanima koje su sve kolege podnele.
Sve ono što je vezano za ovaj tekst zakona svakako dodiruje i neke druge teme koje su važne za naše društvo, pa samim tim, naravno, i položaj stranih investitora, dobijanje mogućnosti da lakše uđu u našu zemlju. Zato smo neke od ovih amandmana morali da odbijemo, zato što kroz set različitih zakona regulišemo njihov položaj u našoj zemlji.
Međutim, ono što jeste važno reći je da postoji neka suštinska razlika koju čini ova Vlada, pre svega položaj stranih i domaćih investitora u našoj zemlji zakonski je potpuno izjednačen. Svaki domaći investitor ima pravo da dobije, u skladu sa zakonom koji je donela ova Narodna skupština, ja se na tome zahvaljujem Narodnoj skupštini, zakon koji je donela ova Narodna skupština omogućuje svakom domaćem investitoru koji želi da uloži, da otvori radna mesta, da dobije subvencije i, naravno, zahvaljujući velikom broju stranih investitora mi danas imamo u samo poslednje tri godine 170 hiljada novih radnih mesta. Bez tih novih radnih mesta mi ne bismo mogli da smanjimo značajno nezaposlenost i da, na kraju krajeva, ostvarimo zarade.
LJudi zaboravljaju. Investicije, jeste da Vlada daje subvencije za otvoreno novo radno mesto, ali vi kroz nekoliko godina na poreze, na doprinose značajno je ne samo da vratite taj novac i ne samo da imate zadovoljne ljude koji su dobili radna mesta, koji imaju porodice koje rade, nego ste značajno unapredili i rast bruto društvenog proizvoda zemlje, pojačali ste industrijalizaciju i sve ostalo.

Nažalost, ovde se radi o dubokom nerazumevanju, kako savremeno poslovanje funkcioniše. To ću dati kroz vrlo konkretne primere.
Na primer „Železara“. Ona ima 5.000 radnika i niko nije smetao godinama bilo kom domaćem privredniku da dođe i investira, da uzme „Železaru“, da pokrene tu proizvodnju i da mu damo sve moguće subvencije, jer naprosto, to niko nije želeo, prosto se nije javio ni jedan. Iako je godinama za evro prodavan, za jedan evro, nije mu čak trebao ni naročit novac za to, da preuzme obavezu i da brine o 5.000 radnika, ali nažalost, toga nije bilo i onda se pojavio strani investitor, koji da nije kupio „Železaru“, danas bi se realizovali oni scenariji koji su nam mnogi „stručnjaci“ nudili da se tamo gaje pečurke.
Mi danas imamo „Železaru“ u kojoj je povećana plata, jedna od prvih mera investitora je bila da poveća platu radnika.
Drugi primer „MeiTa“ u Obrenovcu, gde je prosečna plata 55.000 dinara, gde se radi novi pogon „MeiTe“ i da nema te „MeiTe“, ja ne znam ko bi zaposlio one ljude iz Obrenovca, pošto valjda neko treba da ode kod tih ljudi i da im objasni da je to sve fatamorgana i da je mnogo bolje da ukinemo proizvodnju turbo punjača za BMW i „Mercedese“, jer valjda bi neka naša fabrika to mnogo bilje proizvodila, kao što je i do sada proizvodila, pa bi turbo punjači za BMW i „Mercedes“ mogli da se prave u Bugarskoj i Makedoniji, a kod nas ne bi bilo ništa, apsolutno ništa.
Mnogo važna stvar, postoji nešto što se zove tržište. Vi za robu koju proizvedete u vašoj zemlji, morate negde i da prodate. Ako imate veliko unutrašnje tržište, kao što je to Nemačka, Poljska, Francuska, vi možete drugačije da poslujete. Kada ste mala zemlja, vi zavisite od toga gde plasirate robu u inostranstvu i pod kakvim konkurentskim uslovima.
Kod nas postoji Zakon o ulaganjima i tako se zove i taj Zakon u potpunosti izjednačava domaćeg i stranog proizvođača ali to su ozbiljni argumenti, ne priče koje služe za zabavu narodu. Domaći investitor ima jednaka prava na subvenciju, olakšice, omogućava im se da komunalije plate u ratama, omogućavaju im se poreske olakšice, omogućava im se novac.
Dakle, na najozbiljniji način je izjednačeno i omogućeno da svi oni koji hoće da investiraju u ovoj zemlji, imaju jednake šanse. Hvala.

Pre svega, apsolutno ne stoji da se ta ubistva dešavaju često. Pogledajte, broj ubistava se svake godine se smanjuje, značajno se smanjuje.
Ovo ovde se dogodio jedan incident sa teškim posledicama, gde je jedno lice, koje je očigledno bilo radnik ili bivši zaposleni te firme, ušlo u firmu, izvršilo teško krivično delo, zatim otišlo kući i izvršilo samoubistvo.
Dakle, što se tiče samog slučaja, inače to nije nadležnost ministra da vodi, naravno, postupak istrage, za to su nadležna tužilaštva sa operativnim jedinicama policije, oni to rade. Dakle, ovo jeste težak slučaj, ali u smislu postupanja, tu rade operativne jedinice na terenu, koje će dovesti do rasvetljavanja ovog slučaja, u potpunosti, mada su svi akteri, da kažem, akter koji je izvršio ovo ubistvo je izvršio i samoubistvo, te u tom smislu nema više mesta za postupanje prema njemu.
Što se tiče ovoga, važno je da ministar bude prisutan, što je ključna nadležnost ministra vezana za rad parlamenta, da pokaže poštovanje prema narodnim poslanicima koji su odvojili svoje vreme i ovaj dan sednice Skupštine je važan zato što je Narodna skupština u punom sazivu i treba da donese odluke o važnim zakonima koji se nalaze pred nama, a s druge strane, u isto vreme, ljudi iz policije rade svoj posao. Mi smo obavešteni o tome šta oni rade. Oni preduzimaju sve iz svoje nadležnosti. Dakle, građani Srbije u smislu bezbednosti ne trpe.
Ono što jeste dobro, da za razliku od nekih prethodnih vremena kada se nije radilo na rasvetljavanju, kada se dešavalo da i visoki funkcioneri policije i novinari i političari bivaju ubijeni, a da se to nikada ne rasvetli, danas se prvo takve stvari ne dešavaju u našoj zemlji. I, sa druge strane, imate situaciju da je stepen rasvetljavanja svih krivičnih dela, i danas smo rasvetlili izvršenje jednog teškog krivičnog dela koje se dogodilo pre nekoliko meseci, danas smo rasvetlili i podneli krivične prijave protiv učinilaca.

Možda vi mene niste dobro razumeli onda.
Dakle, mišljenja, nijedno mišljenje nije sveto pismo nigde u svetu, pa ni u Srbiji. Sud donosi odluku, donosi presudu i to mora da se poštuje. Mišljenje nekog sudije ne obavezuje nikoga, ponajmanje Narodnu skupštinu. Na kraju, Narodna skupština odlučuje hoće li nešto što je predlog amandmana ili amandman na određeni predlog zakona postati sastavni deo zakona, šta god mislila i Vlada, jer ni mišljenje Vlade nije sveto pismo. Mišljenje Vlade je mišljenje Vlade o tom amandmanu. To što Vlada ne smatra da je amandman dobar, Narodna skupština ga može u danu za glasanje usvojiti i on postaje sastavni deo svakog zakona.
Isto tako i mišljenja zaštitnika raznoraznih, bez obzira ko ih je imenovao i kako se zovu, to su njihova mišljenja. Oni su stručna tela, trebalo bi bar da jesu, stručna tela koja daju mišljenja po pojedinim zakonima i ne znači da su uvek u pravu, ali i to ne obavezuje Narodnu skupštinu. Narodnu skupštinu obavezuje samo odluka većine narodnih poslanika i to je suština.
Što se tiče ovoga, mi pred sobom imamo tekst zakona za koji, ja verujem, tekstove različitih zakona, za koje verujem da su dobri. Neke amandmane smo usvojili u međuvremenu zato što je to popravilo tekst zakona, neki predstavnik opozicije, što smatramo isto da je dobro. Nismo gledali ko ih je predlagao nego šta je to što utiče da zakon bude kvalitetniji i tako ćemo nastaviti da radimo.
Što se tiče raznoraznih mišljenja, neka svi daju mišljenja, ali oni koji odlučuju na kraju su narodni poslanici, vi odlučujete da li će neko mišljenje biti prihvaćeno. Što se suda tiče, sudska odluka da, ali mišljenje nekog sudije u određenom predmetu ne znači ništa. To je lepo kao štivo, kao naučni materijal nije obavezujuće. Presuda je obavezujuća, i ništa drugo.

Dakle, mišljenje Vlade o pojedinim amandmanima ne znači da su amandmani nekvalitetni, znači samo da Vlada smatra da se ne nalaze u korelaciji sa našim razmišljanjem kako zakon treba da izgleda, što Narodna skupština može da izmeni u Danu za glasanje, Vlada to mora da poštuje.
Pažljivo slušam sve narodne poslanike, ali ne moram da gledam svakog dok govori. Dakle, tu kaže da ministar treba da sluša, ne da gleda.
Dakle, ja slušam sve ono što narodni poslanici izgovaraju, a u kom pravcu ću ja da gledam, to je ipak moja stvar, niti mi to neko može odrediti, pa čak ni Narodna skupština.
Što se tiče investicija, drago mi je da ste imali prilike u prethodnim godinama da vidite i „DŽonson elektrik“, i „Svarovski“, i „DŽinsi“, i „Hilton“, i „Ikeu“, i „Mitu“, i „Železaru“ i sve ono što se dobro uradilo, jer bez toga 170.000 porodica danas bi bile nažalost u istom bezizlaznom stanju, u istoj bezizlaznoj situaciji u kakvoj su bili pre nekoliko godina kada nisu imali ni platu, nisu imali ni posao, nisu imali ni budućnost i razmišljali su verovatno da napuštaju ovu zemlju. Tih 170 hiljada porodica danas razmišljaju kako će da se probude da idu na svoj posao, da zarađuju. Mnogo je kolega danas govorilo tome, treba otići u te gradove da vidite kakvu su transformaciju doživeli ti gradovi kada su investitori došli.
Mi danas razgovaramo na jedan vrlo ozbiljan način. Ja hoću da se zahvalim svima koji učestvuju u ovoj raspravi jer vidim da su ljudi pokušavali, bez obzira što nisu svi amandmani prihvaćeni, ali ti amandmani, ni jedan nije imao za cilj da napravi nešto loše, već upravo da napravi nešto kvalitetno i dobro i da potpomogne da realizacija ovih investicija bude još bolja kroz Zakon o strancima.
Naravno, Vlada će učiniti sve što je u njenoj moći da i ubuduće, zajedno sa Narodnom skupštinom, radi na tome da dovede što više investitora i da zaposli što više građana Srbije.

Pre svega, da li je zakon dobar ili loš odlučuje u krajnjoj instanci Narodna skupština u danu za glasanje. Tada narodni poslanici pokazuju svoju volju i kažu šta misle o zakonu, odnosno da li ga prihvataju ili ne prihvataju u ime građana Srbije koji su ih izabrali na izborima.
Međutim, ono što je važno kada poslanici delagiraju određene teme, da li su oni apsolutno legalno u ovom parlamentu, ali postavlja se uvek pitanje legitimiteta narodnih predstavnika, što se utvrđuje, naravno, kada dođu izbori i građani kažu kada glasaju na izborima šta misle. Menja se to, nije to stalna stvar, budete izabrani na jednim izborima, posle godinu dana građani vam više ne veruju, daju mali broj glasa i time spuštaju vaš legitimitet, oni koji pričaju sa nižim legitimitetom građani to isto tako ocenjuju.
Ovo shvatam kao poziv na nove izbore. Dakle, ovo shvatam kao proveru, poziv da se proveri mišljenje građana Srbije na teritoriji Republike Srbije šta misle o tome kako je radila vladajuća većina i SNS, i to je jedan legitiman predlog. Ja bih se založio, to je moje privatno mišljenje, da na te izbore odemo što pre, da narod kaže šta misli i možda je to i dobra prilika da vide šta misle i o ostalima i da se i oni uvere šta misle o njihovom radu. Građani Beograda su to rekli pre desetak dana, oni su rekli šta misle o svakome i svakoj politici koja je bila kandidovana. Vreme je da možda kažu i građani u ostatku Srbije.
Što se tiče zakona, ja mislim da su ovi predlozi, ovi amandmani mnogo kvalitetniji od onih koji su bili „brišu se“. Dakle, „briše se“, ne treba mnogo struke, znanja ili truda da se napiše „briše se“ i šta se time pokazuje građanima Srbije. Mislim, ne mnogo. Ovim su neki narodni poslanici pokušali da ukažu na ono u šta oni veruju. Da li će cela vladajuća većina prihvatiti njihovo mišljenje, to ćemo da vidimo.
Dakle, veoma je važno da svi shvate da ne može pravo govora biti omogućeno samo jednima, a kad dođu drugi koji predlažu amandmane i misle da treba da govore o tome, e oni to ne treba da rade. Dakle, pravo, demokratija mora da jednako važi za sve i tome služi parlament.

Poštovani narodni poslanici, ja moram da kažem da su javne rasprave bile, i to četiri velike javne rasprave o ovim zakonima. Ovi zakoni su prošli kroz detaljno razmatranje svih naših radnih tela Republike Srbije, prošli su razmatranje Evropske komisije, prošli su razmatranje nevladinog sektora, prošli su razmatranje građana kroz javne rasprave i sve zainteresovane javnosti i nalaze se u parlamentu u redovnom postupku. Nijedan od ovih zakona nije ovde uvršten po osnovu hitnosti, već nekoliko meseci.
Dakle, ovo nisu zakoni koji su ovde dve nedelje ili tri, pa da kažete da je pro forme nešto u redovnoj proceduri. Dakle, imali ste mogućnost da mesecima razmatrate ove zakone, kao i ostatak javnosti.
Mislim da ovde radimo bez, da kažem, onog pojačanog rada, kada nešto treba raditi i u večernjim satima, u redovnom radnom vremenu, što je, naravno, odluka Narodne skupštine, ali hoću da kažem, i kao član Vlade koji ovo obrazlaže, mogu da kažem i sa pauzama. Imamo jedan vrlo normalan tempo rada gde možemo natenane da sagledamo svaki od ovih zakona.
Na ovaj zakon uloženo je oko 1.600 amandmana, što ukazuje da je najveći broj narodnih poslanika imao dovoljno vremena da se pripremi i da uloži amandmane na sve što je mislio da treba da uloži. Dakle, mislim da to svakako ne može da se kaže da stoji.
Izvršna vlast uredno polaže račune Narodnoj skupštini. Kao ministar koji dolazi na sve sednice odbora gde se raspravlja o izveštaju MUP, po tri, četiri, pet sati raspravljamo i odgovaramo na sva pitanja narodnih poslanika, kako iz vlasti, tako iz opozicije, na svako pitanje, o svakoj temi. Mislim da imamo vrlo dobre rasprave koje su dovele i do korekcije izveštaja. Promenili smo način izveštavanja odbora. Dali smo dosta dobrih informacija o svemu što se dešava u zemlji.
Dakle, što se tiče migranata, nema ogromne navale migranata, 3600 migranata je, gruba brojka, već mesecima koji se nalaze u našoj zemlji i oni ne žele da ostanu ovde. NJihov cilj je da odu u inostranstvo. Videćemo, ovi zakoni koje donosimo, ono što se kaže, usaglašavanje sa direktivama EU, direktiva je naziv pravnog akta, dakle, ne neki naredbodavni ton, nego direktiva je naziv pravnog akta EU kojom ona daje instrukcije kako da se određeni zakoni, i mi, između ostalog, i to radimo zbog višeg standarda koji postoji u tim zemljama, ali radimo zato što hoćemo za našu zemlju bolje standarde i bolju zaštitu i za naše građane.
Dakle, svakako se ne može reći da nisu na ozbiljan način pripremljeni ovi zakoni.

Moram samo da kažem, zaista ne možemo reći, zaista ne stoji, pa vas molim da tu budete oprezni. Oni koji su izvršili terorističke akte u Evropi u najvećem broju su bili državljani tih zemalja u kojima su izvršeni ti teroristički akti, neki čak treća, četvrta ili peta generacija koja živi u tim zemljama. Dakle, u apsolutno u najvećem, nije to 50%, to je 90%. Samo jedan ili dva akta su bila počinjena od strane lica koja su došla ili su učestvovala lica koja su došla migrantskom rutom, i to, mislim, samo u jednom slučaju lice je bilo iz Srbije.
Dakle, ne možemo reći da je to prevashodna stvar. Zašto vam to kažem? Nije u redu ni prema ljudima koji su potpuno nekom mukom naterani, nisu ti ljudi teroristi. Ne možemo izjednačiti sve one ljude koji su prošli kroz našu zemlju, a prošlo ih je milion i po. Od toga je negde oko 650 hiljada ljudi izrazilo nameru da zatraži azil, što su iskoristili kao dovoljan razlog da bi ostali na našoj teritoriji, oko 72 sata najviše, izašli iz naše zemlje i otišli u zapadnu Evropu. Isto su uradili i u Grčkoj, i u Bugarskoj, i u Makedoniji, i u Mađarskoj, i u Austriji itd. Dakle, ne može se raditi nikada o njihovom povratku u Srbiju. Zašto bi ih neko vratio u Srbiju, a ne u Grčku? To ne može da se dogodi Republici Srbiji.
Ukupno ih je oko 650 zatražilo azil, iskoristivši to pravo da bi kroz proceduru ostali u našoj zemlji. Najveći broj nikada nije sačekao odobrenje ili odbijanje azil, napustili našu zemlju. Dakle, ne može da se govori o tome. Da li može da se govori da mi moramo da budemo oprezni? Naravno da moramo da budemo oprezni, tome i služe bezbednosne službe naše zemlje koje se bave procenom svih onih koji dolaze na teritoriju Republike Srbije, njihovom mogućom povezanošću sa različitim organizacijama, terorističkim i svim drugim i, naravno, međunarodna mreža kontakata koje bezbednosne službe ostvaruju upravo u razmeni informacija o tim licima. Oprez da, ali ne neosnovani strah.

Moram da kažem da ne može da se dogodi da Srbiji neko nametne veliki broj migranata koje bi ona morala da prihvati zato što ne postoji čak ni jedinstven stav EU u državama, svim državama EU po tom pitanju, a naravno da Srbija dovoljno suverena zemlja da može vrlo jasno da kaže šta može, a ne može da prihvati.
Mi u ovom trenutku imamo već jedan broj migranata, negde oko 3.600, već neko vreme na našoj teritoriji. Mi mislimo da je to sasvim korektan doprinos Srbije u trenutku kad ni sve zemlje EU nemaju neki broj migranata na svojoj teritoriji. Naravno, mi smo to više puta, učesnik sam brojnih konferencija i nisam svima bio zadovoljan, nisu sve te konferencije dovodile do nekih spektakularnih rezultata, to ne kažem, Evropa nije našla rešenje za ovo pitanje. Ne Evropa, nije našao svet još uvek rešenje za ovo pitanje. Migracije koje postoje na svetskom nivou su nešto što je proces koji će trajati, svakako u toku našeg života neće se nikada prekidati.
Da li će biti većeg ili nižeg intenziteta je pitanje na koje mi moramo da damo odgovor, odnosno šta mi zajedno moramo da radimo sa Evropom.
Mi sa mađarskom policijom i sa nekim drugim policijama iz zemalja EU vrlo intenzivno sarađujemo kroz različite bilateralne ugovore, ali i kroz zajedničke projekte, kroz nekadašnji „Fronteks“ i ti ljudi, policajci, nalaze se na našim granicama. Pomažu Srbiji da spreči ilegalan ulazak na njenu teritoriju.
Naravno, mi moramo da vodimo računa o tome da mi budemo spremniji da sa našim policijskim snagama odgovorimo na svaku vrstu povećanja pokušaja ilegalnog ulaska migranata na našu teritoriju, ali istovremeno treba da pokažemo ono razumevanje koje su neki drugi imali prema nama, kada se radi o ljudima koji su silom prilika, mukom naterani da dođu. Ne možemo baš čizmom i palicom da ih dočekamo. Moramo da budemo prema njima normalni ljudi, koji će shvatiti muku u kojoj se nalaze.
Oni svakako ne ostaju u Srbiji, da budemo krajnje otvoreni, da budemo iskreni. Oni se trude na svaki mogući način, pa makar onih pet koje Mađarska prima dnevno, da budu među tih pet koji će ući na teritoriju neke druge zemlje i ići ka zapadnoj Evropi.
Dakle, ono što jeste naše zajedničko pitanje svih nas – kako da omogućimo, kako da obezbedimo da ih vratimo u one zemlje porekla, kada to nije dobrovoljni povratak i kako da pronađemo načina da tamo uložimo više novca, kao Evropa, Srbija nema tog novca, ali mislim na ove bogatije zemlje, koje mogu, što neke od njih i rade, tako da tamo stvore neku šansu za život, ne bi li se ti ljudi.
Naravno, biće pitanje za Evropu da nam pruži odgovore šta uraditi sa ekonomskim migrantima? To nisu izbeglice, to nisu lica koja su ugrožena. Mi kao Srbija očekujemo od velikih zemalja da nam daju odgovore šta sa ekonomskim migrantima, koji dolaze zato što žele da žive bolje u zapadnu Evropu. To može da se kaže i za mnoge druge delove sveta, pa i za delove Evrope. Dakle, ljudi koji žive lošije, želeli bi da idu u Švajcarsku, Nemačku, jer se tamo živi bolje. Dakle, moramo da dobijemo jasne odgovore od Evrope za ta pitanja, da bi Srbija mogla u to da se uklopi.
Ali, svakako želim da znate da Ministarstvo unutrašnjih poslova i drugi državni organi sve rade što je u našoj nadležnosti da smanjimo rizik po građane Republike Srbije i da zaštitimo naše državne granice.

Što se tiče podataka za 2017. godinu, ukupno je izraženo namera od strane 6195 lica da zatraže azil u našoj zemlji. Od tih 6195 lica koja su izrazila nameru, 235 je prethodne godine zaista zatražilo azil. Od toga je za 64 lica doneto rešenje o odbacivanju ili odbijanju zahteva za azil, za 159 lica rešenje o obustavi postupka, jer su oni napustili našu zemlju i za 14 lica je doneto rešenje o usvajanju zahteva za azil i supsidijarnu zaštitu. Dakle, ukupno 14 lica je suštinski dobilo pravo da dobije azil u 2017. godini.

Samo da otklonim jednu vrstu, čini mi se, nedoumice koja se javlja u parlamentu, a to je da je Vlada protiv rešenja koje predviđa ovaj amandman. Dakle, mi ne govorimo suštinski da su ova rešenja kao rešenja loša, mi samo kažemo da se rešenja koja se sadrže u ovim amandmanima inače moraju implementirati kroz više različitih zakona, samo jednim delom zahvataju ovaj zakon o kome danas vodimo raspravu, ali kroz set ekonomskih zakona koje je Vlada već imala u vidu, neka su već rešena, kroz neka možda ima mogućnosti da se još poboljšaju.
To je jedini suštinski razlog zašto je Vlada rekla da ne prihvata amandmane koje su narodni poslanici podneli.
Dakle, ovi amandmani imaju suštinu sa kojom se Vlada slaže, ali njihova forma takva kakva je, mi smatramo kao Vlada da postoje drugi načini kako bi mogli efikasnije da ih implementiramo u naš zakonski sistem, pri čemu ne mora da znači da je Vlada imala najbolje moguće rešenje, to će proceniti Narodna skupština u danu za glasanje.
Ja svakako hoću da vam kažem da ono što je predviđeno ovim zakonskim amandmanima, ovim amandmanima koje su narodni poslanici podneli, ili većina narodnih poslanika, se predviđaju rešenja koja suštinski podržavaju politike Vlade. I hvala vam što ste primetili zalaganje Vlade i što ste se potrudili da pronađete ona rešenja koja bi faktički taj lakši dolazak investitora olakšali, nego samo kažemo da tehnički i formalno postoji drugačiji način da se ta rešenja implementiraju, ne nužno suštinski drugačije, samo što smatramo da mi mislimo kao Vlada da postoji bolji način da to uradimo.
U svakom slučaju, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučiti kako želi da ovaj zakon izgleda i to će svi morati da poštuju.

Moram da vam kažem da se ovde postavlja pitanje – a, šta je alternativa? Imali smo alternativu da ne zovemo strane investitore. To smo pokušali. Bilo je u našoj istoriji tih pokušaja, to smo videli kako je prošlo na primeru „Železare“. Nije bilo stranih investitora, ti ljudi su morali da ugase jednu peć, drugu stavili na tihi hod, bili spremni da je ugase. Bili spremni da je ugase, a 5500 porodica u Smederevu se bukvalno treslo do straha od čega će da žive. To smo probali i videli smo kako su ljudi prolazili, kakva je nesigurnost vladala u Srbiji. Onda se pojavio strani investitor i 5500 porodica danas ima čemu da se raduje. Takvih porodica, 170.000 u poslednje tri i po godine se raduje ujutru zato što primaju platu tog meseca. Raduju se jer idu na posao, a nisu radili, bili su nezaposleni.
Lično sam bio u fabrici „Mita“. Bio sam u prolasku Obrenovcem, išao sam na neku sednicu vezano za vanredne situacije i prošao sam sa predsednikom opštine kroz fabriku. Potpuno nova fabrika. Podignuta na ledini, ljudi sa prosečnom platom od 55.000 dinara. Prva faza sa 800 ili 850 radnika završena, sada grade novu fazu, negde ukupno mislim da je 2500 radnika predviđeno da radi u Obrenovcu. Uskoro neće imati dovoljno radne snage iz Obrenovca. Prosečna plata 55.000, prave turbo punjače za BMV i Mercedes, čist izvoz.
Šta je alternativa? Da pustimo da to pravi Bugarska, Makedonija, Rumunija? Pa, najbolje da mi ne pravimo, da je ostala ona ledina u Obrenovcu i da ti ljudi ne rade ništa. Mislim da je bolje što smo ih doveli, mislim da je mnogo bolje da rade.
Video sam i u Surčinu fabriku, bio sam kod jednog dobrog domaćina privrednika, koji pravi za „Kentaki fraj čiken“ kompletnu proizvodnju pilića. Za dan 10.000 pilića. On je lično uložio opreme negde oko 500, 600 hiljada evra i kupio čovek opremu za procesuiranje toga.
Perfektno radi. LJudi rade, zadovoljni, on njima povećava proizvodnju. Dakle, hoću da vam kažem, moraju se privlačiti investitori, a mi smo izjednačili i domaće i strane. Ako hoće domaći investitor da napravi fabriku sa dve, tri, pet hiljada radnih mesta, apsolutno iste subvencije, iste podsticaje, sve što treba, ista poreska oslobođenja, samo što je mnogo teško za domaće investitore, ja to razumem, posle svih ovih godina, koji su bili faktički gaženi, teško im je da danas budu konkurentni sa BMV-om, jako teško, ali nama trebaju i jedni i drugi. Ovo je prva faza u kojoj činimo i domaće kompanije snažnim, nadam se da će se u neko dogledno vreme pojaviti i domaća kompanija koja može da parira ovim velikim kompanijama, makar regionalno u tom smislu.
Zaista mislim da je odluka Vlade da pomogne dolazak stranih investitora pomogla da jedan veliki deo ljudi u ovoj zemlji živi lakše. Da li živi idealno? Da li žive bajno? Da li je to sve sjajno? Nije, ali bolje od nule. Imali su nulu. Tolika su im primanja bila kada pogledaju mesečno svoj račun, nula dinara. Teško se živi sa nula dinara. Sto sedamdeset hiljada porodica danas ima više od te nule. Hvala.

Zarad istine građana Srbije, bezbednost i te kako igra veliku ulogu u privlačenju stranih investitora.
Dakle, uvek morate da posmatrate celoviti sistem države zato što investitori i kapital idu samo tamo gde im je bezbedno, samo idu tamo gde im je sigurno, gde postoji vladavina prava, gde se ljudi bore protiv korupcije, gde nema nasilja, gde nema divljanja, gde nema paljenja po ulicima, bilo ko to da radi, gde nema pretnji da će neko izaći na ulicu, da će divlja, da lupa, da lomi, da pravi haos. To ne želi niko.
Niko normalan u svetu. Oni koji to žele ne žele dobro svojoj zemlji. Ne žele dobro svojim građanima zato što investitori u tim situacijama ne dolaze u te zemlje.
Naravno da je Vlada Republike Srbije i kroz ovaj set zakona uvek razmišljala o tome kako da zemlju učini stabilnijom, i ovim zakonima koji su na dnevnom redu Narodne skupštine, mi ti zakonima unapređujemo oblast bezbednosti i u polju Zakona o strancima, i vezano za migracije, i vezano za DNK registar, i vezano za Zakon o policiji i suštinski na takav način omogućavamo stranim investitorima da dođu u zemlju koja ima bolju pravnu regulativu.
Da li će i šta narod reći na to? Narod to vrlo jasno kaže na izborima, i teško mi je da poverujem da neko ko predstavlja mali broj ljudi koji izađu na izbore da podrže, a neko može da kaže većina građana. Nemojte tako olako o većini građana. To ne bih preporučio nijednom narodnom poslaniku, a ponajmanje onome ko na izborima bude prilično loše ocenjen od građana i građani su ti koliko god hteli da nam ovde ospore pravo, da kažu da građani nose suverenitet.
Građani su ti koji imaju pravo na izborima opredele šta je suverenitet, da ga povere različitim granama vlasti, ali oni su ti koji svojim glasovima kažu u koga imaju poverenje i koliko i oni su ti koji ocenjuju državnu politiku i oni su ti koji kažu, da , ovo je, živimo bolje, nego što smo živeli ranije.
Da li je idealno? Niko nije ovde tvrdio da je idealno. Da li je bilo bolje, nego što je bilo u vreme kada su se gubila radna mesta na sat, pa je bio onaj brojač, svakoga sata su se gubila radna mesta, ali svakoga sata. Tada je 400 hiljada porodica ostalo bez tog posla i naravno da ne žele da se vrati to vreme. Naravno da ne žele da se vrati vreme da su im narko dileri ključni investitori u zemlji, da država okreće glavu i da se pravi da to ne vidi.
Ne žele to vreme. Ne žele vreme kad su im rekli za Železaru – Dajte da gajimo pečurke u Železari, možda nam krene. Ne žele da gaje pečurke u Železari. Žele da pravimo čelik. Žele da gradimo puteve. Žele da godišnje prosečno uradimo bar 50 kilometara auto-puta koliko je prosek u Evropi, a mi ćemo da radimo i više od toga.
E, to žele građani. Žele da imaju ozbiljnu razvijenu i bezbednu državu i verujem da će ovaj set zakona pomoći da Srbija bude još uređenija zemlja, da privuče još više investitora.
I ponavljam još jednom, bezbednost je i te kako povezana sa svim faktorima. Kada bezbednosti nema, to postaje tema broj jedan u svakoj zemlji i onda više nijedna druga tema nije važna. Onda svi samo hoće jednu stvar, da se bezbednost povrati.
Mi smo dobrom politikom i prema oblasti migracija i u borbi protiv korupcije i kriminala i u oblasti privlačenja stranih investitora pokazali šta znači boriti se za stabilnost zemlje.
Predsednik naše države uspeo je da privuče ogroman broj stranih investitora koji su došli da ovoj zemlji otvore radna mesta. Mogli su da izaberu i neku zemlju. Mi se borimo da dođu ovde.
Pogledajte, primer aerodroma. Za koliko bi se dala koncesija za aerodrom pre deset godina? Koliko smo dobili novca danas? Ogroman novac. Ogroman novac koji ide u budžet Republike Srbije, plus novac za razvoj aerodroma gde će se neko novi zaposliti, plus novac svake godine koji imate od profita aerodroma. Dakle, ogroman novac za Srbiju koji dolazi.
Dakle, to je način da se borite za svoje zemlju, a vama hvala na svim amandmanima. Ja sam ipak bez obzira šta ko rekao bio nekada u ovom parlamentu i znam šta znači napor da se uloži da svaki poslanik govori o svom amandmanu, to pravo niko ne može da oduzme narodnim poslanicima i ja cenim to, zato pažljivo i ja i kolege razmatramo svaki amandman koji je ovde predložen.
Mnoge smo i prihvatili, naravno i ako neki nismo, nije uvek zato što se razlikujemo u suštini, nego zato što smo mislili da postoji bolja forma da se to uradi.
U svakom slučaju hvala vam na radu i strpljenju.