Moje dame narodne poslanice i gospodo narodni poslanici, imam još kraće reči za uvod, a to je deža vi, što bi rekli Francuzi, već viđeno.
Upravo to što je ovako spontano došlo do spajanja tačaka dnevnog reda uverava me da smo na dobrom putu. Pitali su me - da li sam zadovoljan statutom? Naravno da nisam. Kaže – znači, nezadovoljan si. Naravno da nisam. Kaže – kakav si onda? Taman. To je parafraza jednog lepog vojvođanskog vica.
„Taman“ je upravo zato što nam je tako skrojeno po Ustavu. Ustav je takav kakav je. Ustav je naš i ono što je najstrašnije u celoj priči tokom ovih diskusija i debata je da je, u to sam uveren, proizvedena najjeftinija srpska reč, i to upravo od ustavotvoraca i ustavobranitelja, a to je reč „neustavno“.
Toliko je sve neustavno da prosto ne mogu da zamislim tu malu knjigu koja se zove Ustav da je moguće baš toliko životno u svakom koraku ga kršiti. Nije moguće, naravno, i niti je neustavno i niti je Ustav dobar, ali on je Ustav i o njemu danas trošiti reči je potpuno bespredmetno. Da li smo mogli brže i ranije raspravljati o statutu Vojvodine? Naravno da jesmo, ali ajde malo da se sećamo tih odnosa između Vojvodine i Beograda, pri tom ne insinuirajući nikakva razdvajanja niti odvajanja.
Imali smo konstantno jedan problem. Iz Vojvodine prema Beogradu što god dođe, dođe nekako preteći i ucenjivački i onda, naravno, kad to stigne ovamo, šta izaziva? Izazove aroganciju, jer jači…Ovo je prvi put da se politika potpuno promenila.
Ima još tu prostora za promene i da iz Vojvodine stiže pred ovaj najviši dom konačno nešto što se ne može ni u jednom pravopisnom znaku, ni u jednom slovu okarakterisati ni kao ucena, ni kao pretnja, ni kao bilo šta, osim onoga što stvarno u tom statutu i piše.
Time su svi oni koji su bili, hteli da budu ili jesu arogantni u suštini i razoružani. Ne snalaze se baš tako dobro u toj normalnoj komunikaciji. Mnogo pametnog sam u međuvremenu i pročitao i čuo, nažalost najmanje ovde, iako bi baš ovde trebalo da je toga i najviše. Pa, znate kako, kada čujete nešto jako dobro i jako lepo ili to i pročitate, onda vam je žao, što jedan lep subjektivni kriterijum, što se vi niste toga setili, pa da vi to napišete ili da vi to kažete.
Pa ću, bez namere da otimam autorska prava, nekoliko teza i mojih prijatelja i nekih umnih ljudi ovde reći u nastavku da sva ova buka i vika oko statuta, u svojoj suštini, da se ne bi zavaravali, ima za cilj da vrati na političku scenu Srbije mržnju i da Srbiji i građanima Srbije ogadi decentralizaciju do kraja.
Takođe sam potpuno siguran da iznenađenje koje izazivamo i koje traje već dva ili tri dana, i tek će da bude, jeste upravo da ta politika više ne daje rezultat. Kanda ne biva, kanda nema. Te ideje su napuštene. Napuštene iz prostog razloga što je Semjuel Džonson polovinom 18. veka politiku karakterisao i označio kao sistematsko organizovanje mržnje. Dakle, ipak je to bilo jako davno, a mi hoćemo da gledamo napred.
Dame i gospodo, nalazimo se na političkoj prelomnici u pogledu budućnosti organizovanja naše države. Zato su se silno ljutiti nezadovoljnici grupisali na jednoj strani, a na svaki i najmanji znak moguće normalizacije među njima se izaziva panika.
To je i normalno, jer budućnost njih kao političara je u pitanju. Separatizam antiseparatista – ovo mi se mnogo dopada. Ovaj oksimoron je postao funkcionalni deo politike praznih priča.
Kompromis, interkulturalnost, ne multikultiralnost, hoćemo da živimo zajedno, a ne jedni pored drugih, i bogatstvo različitosti, uživajmo u njima, inače su i noseći stubovi EU, evropske kulture i tome treba da težimo.
Da li sve ovo što danas možemo da pročitamo i u statutu i u pogledu prema budućnosti Srbije liči na to? Liči. Danas počinje budućnost, a ne da se završava. Na delu je statut slivanja, a ne rastakanja, na delu je statut razvoja, a ne razdora. To treba zapamtiti. (Aplauz.)