Gospođo potpredsedniče, gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ne malo sam iznenađen zakonom o kojem razgovaramo, jer sam očekivao nešto sasvim drugo, ali ću vrlo pažljivo i relativno kratko samo da vam govorim na jedan potpuno drugi način o ovoj tački dnevnog reda, usput pokušavajući da dam kompliment na ono što smatram dobrim i da izrazim svoja očekivanja da će i ono što smatram lošim biti popravljeno usvajanjem brojnih amandmana podnetih na ovaj zakon. Po prostoj statistici, na 66 članova podneto je 4,5 amandmana po članu.
Hrabrost je vrlina koja uživa moje nepodeljene simpatije. Nije bilo hrabrosti do sada da se izađe sa bilo kakvim predlogom zakona, a u ovoj skupštini imamo, mislim negde između 10 i 15 predloga u arhivi, između ostalih, i predlog koji je podnela Skupština Vojvodine i pretposlednji, našeg pokojnog prijatelja i kolege dr Batića.
Prihvatam da se od nekih principa moralo krenuti, ali ne razumem zašto se nije krenulo od principa od kojih je, na primer, dr Batić krenuo u svom predlogu. Tri ključna principa koje je Vlada sa ponosom nama ovde iznela,
To je ispravljanje nepravde, to je nešto što je podobno za kolokvijalnu raspravu na pravnim fakultetima, jer ovde se radi o ideološkom nepravu koje ovim zakonom treba nekako smestiti u pravo, bez ideoloških premisa i predsednika.
Dakle, ne pričamo o nepravdama, pričamo o nepravu, ne pričamo o ispravljanju nepravdi, nego o uvođenju u pravni sistem onoga što je nepravom prouzrokovano.
Drugo, ne praviti nove nepravde, to je jedna novokomponovana floskula protivnika restitucije, tj. povraćaj imovine, da se nekim novim nepravdama ne mogu prouzrokovati pravne nepravde. To me podseća na jednu katedru u Advokatskoj komori Vojvodine, kada smo raspravljali o više ugovora o kupoprodaji iste nekretnine, pa se rasplela priča na dva sata da bi se na kraju shvatilo da je to nemoguća pravna situacija.
Tu postoji samo jedan ugovor o kupoprodaji, a to je onaj prvi kojim se kupac uknjižio kao vlasnik. Svi ovi ostali nisu ugovorili kupoprodaju. I treće, ono što je najinteresantnije i na šta skrećem pažnju i potpuno podržavam kao mera Srbije, kao mera stvari, a to je usklađivanje zakona sa raspoloživim imovinskim i finansijskim resursima naše države. Sjajno.
Problem je samo u tome što niko danas pojma nema koliki su to resursi. Nažalost. Jer, bilansi, inventure ili kako hoćete da ga nazovemo danas ne postoje. Neverovatno, ali istinito, država je vlasnik imovine za koju ne zna kolika ja, koliko je ima, ko je drži u pritežanju, ko njom rukovodi i raspolaže i šta se uopšte sa njom događa. Zbog toga je veoma teško i pričati o supstituciji, a ne kamoli ono što ja duboko mislim i u šta sam čvrsto uveren reći da u suštini, a naročito ako se radi o zemljištu nema restitucije bez supstitucije. Dakle, nećemo uraditi ništa, ako ne predvidimo mogućnost zamenskog vraćanja imovine. Takvih amandmana ima.
Razlozi da je to komplikacija da su to problemi, molim vas da ne iznosite, naravno da su problemi, naravno da je komplikacija. Da li su veći problemi, i da li je to veća komplikacija i da li dolaze u nezgodnije vreme, u odnosu na 2001. godinu i zakon o vraćanju stare devizne štednje, u onoj siromašnoj Srbiji nisam siguran.
Dakle, radi se o puno posla, radi se o volji da se taj posao uradi, i u krajnjem slučaju, mada je znam da postoje kadrovi o znanju koje treba uložiti, trudu, da bi se na tu granu izašlo i tada možemo pričati o pravičnosti.
Dokle god se vraćanje imovine na takav način ne radi, a obeštećenje pod b) kao silom prilika posledica nepostojanja imovine, ili nemogućnosti vraćanja, do tada, a to smo mogli videti iz ovih prethodnih diskusija mojih kolega, nema otklona od boljševičke svesti, i ne možemo reći da smo u svojoj biti i suštini demokratska država.
Stalno će nam u malim sivim ćelijama ostati neki molekul nečega koje je proizveo boljševizam. Dakle, uz još neke korake, ovo je važan korak, da uverimo i nas i Evropu da smo stvarno po svojoj suštini jedna ozbiljna demokratska država.
Nažalost, ono što sam ja očekivao da ću dobiti kroz čitanje ovog predloga zakona je izostalo, a to je zaključak da se ne radi o preduzetničkoj restituciji, i to je šteta. Dakle, država kada je već prinuđena da se bavi restitucijom trebalo je to stati na taj stepenik i kazati, hajde sada da vidimo kako tu imovinu ta zemljišta koja vraćamo i ispravljamo ono što je nepravom urađeno, staviti u funkciju i tu doneti prateće propise kroz postojanje novih poreskih oblika, kroz obaveze drugih vrsta, dakle svih onih koje u zemljama gde je neprikosnovenost privatne svojine bila jasna od prvog vagona, najnormalnije postoje i o čemu sam siguran da vi imate možda i veće znanje od mene.
Dakle, taj duh, preduzetničkih duh u ovom zakonu ja ne prepoznajem. Hteo bih nešto da kažem na činjenicu koja se ovde čula, a to je da se zakon donet 2006. godine tretira kao anketa. Sada mi možemo to da se ovde slažemo, u stvari ne slažemo, ali zakon je zakon. Načela pravne sigurnosti o kojima je govorio šef poslaničke grupe LDP i još neki, po meni upravo zahtevaju da se to završi na način kako je tada i urađeno, a ne skloniti taj zakon definitivno iz pravnog sistema Srbije, pa krenuti praktično od novog, a isto to već imamo. Šteta je uništiti tu bazu podataka koja postoji u Direkciji o sredstvima imovine Republike Srbije, ili kako se već zove. To je šteta.
Onog momenta kada Direkcija bude, kako kažete preporučenom poštom vraćala dokumentaciju koju je primila, tog momenta ne možemo govoriti o bazi podataka ako ne postoji registar isprava. Znači, možemo da verujemo ili ne moramo. Iz te baze podataka proizilazi da ima četrdesetak hiljada, ponavljam četrdesetak hiljada obrazloženih dokumentovanih zahteva. To je veoma važna činjenica za raspetljavanje svega ovoga što amandmanima zakon pokušava da popravi.
Da li ćemo ili nećemo i kako ćemo glasati? Stereotip je, ali videćemo šta će Vlada od amandmana da uradi. Imam pitanje na koje nemam trenutno odgovor. Šta je veća šteta, koliko će država pretrpeti štetu ako mi ovaj zakon ne usvojimo, a koliku će pretrpeti štetu ako ga usvojimo? Dakle, siguran sam, mnogo veću ako se radi o onom prvom pitanju.