Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo potpredsedniče, gospođo ministre, članovi Vlade, neću dugo zadržavati vašu pažnju na zakonima koji su previše ozbiljni i previše značajni za ovako kratko vreme koje bih inače mogao da iskoristim u celosti, pa ću onda biti još kraći, ali ću da pokušam da ne hvalim mnogo ali da iznesem određene primedbe koje URS smatraju da su bitne.
Ići ću obrnutim redosledom. Dakle, pravna sigurnost jednog sistema, jedne države i jedne zemlje se ogleda upravo u efikasnosti pravosuđa. Kruna svega toga je Zakon o izvršenju, dakle, izvršni postupak. Brzinom sprovođenja tog izvršenja u suštini se realizuju i ona prava za koja svaki građanin smatra da su mu povređena.
Ujedno taj izvršni postupak u srpskom pravosuđu jeste rak-rana, i to veća nego ona koja se zove dužina trajanja sudskog postupka. Jer, i ovo je deo tog postupka koji oduzima čak mnogo više vremena, a ishod, efikasnost i rezultati nikada nisu dovoljno dobri. Neki osećaj mi govori da će ovim zakonom biti donekle poboljšani, ali ne onoliko koliko bi moglo, trebalo, valjalo i koliko sam se nadao i očekivao.
Pročitao sam suviše malo normi u određenim delovima i umesto radikalnog skraćivanja svih mogućih rokova i otezanja, mi smo opet ušli u priču produžetka parničnog postupka, samo što ga sada zovemo izvršni. Naravno, neki novi instituti će doprineti da to bude daleko bolje i efikasnije, ali da li će biti dovoljno? Hajde da se nadamo, da budemo pozitivni, da damo šansu i privatnim izvršiteljima. Međutim, već sada mogu da vam kažem da onaj deo priče o dostavljanju će nas zaustaviti, zakočiće, iako smo pokušali da ubrzamo.
Jednostavno rečeno, da me svako razume, izvršni postupak se pokreće radi nekog namirenja, radi neke činidbe, radi neke usluge itd. Dakle, dužnik ima apsolutno pravo samo da kaže – izvršio sam, platio sam ili nisam izvršio i nisam platio, što nema pravo da kaže jer je već izvršni postupak u toku. Prema tome – platio, izvršni postupak se obustavlja. Ili – nije platio, izvršni postupak se nastavlja i završava.
Možda će, hajde da razmišljamo tako, izvršitelj kao jedan od najaktivnijih nosilaca funkcije u samom izvršnom postupku – valjalo i da taj deo priče koji se zove izvršenje, umesto ovih pet plus pet dana, umesto velikih problema koji će biti stvoreni u sudu na tim tzv. oglasnim tablama, znam kako je bilo u Novom Sadu, to se posle nedelju dana više ne vidi šta je od silnih papira – tu tehnički pomoći, ubrzati na neki drugi način.
Sve ovo ostalo nije loše. Neki instituti su čak i vraćeni i to je dobro. Mislim da ovom zakonu treba pružiti tu priliku, ali ga stalno pratiti u njegovom izvršenju i izvršavanju, ne bi li možda taj deo mogli malo ubrzati. Dakle, da ga svedemo upravo na ono – platio-nije platio. To je odgovor za sve.
Poslednji smo u Evropi, evo, Predlog zakona o javnom beležništvu je pred nama, pa kad smo poslednji, mogli smo još malo da pričekamo i da ga malo bolje upakujemo. Jer, nešto što izaziva strepnju i zebnju, a to je da nismo ništa naučili iz tuđih iskustava.
Sada imam jednu strepnju i zebnju. Bojim se da prvih sto, a tačno smo mu dali ime, prvih sto javnih beležnika u vrlo kratkom roku svih sto ne završi u zatvoru. To je slučaj Slovenije. To smo već imali i mogli smo tu videti.
Naime, ne znam zašto mi se čini, možda nisam dovoljno ušao u samu materiju, ali mnogo egzaktnije granice prema advokaturi, s jedne strane, i prema sudu, s druge strane, morale su da budu postavljene. Znači, bez diskrecije, bez poveravanja, nego striktno u zakonu navesti – notar radi to, to, to, to i kako to radi i tačka.
Hajde da i tom zakonu damo šansu, hajde da ga pratimo. Nadam se da svi koji su zainteresovani danas prate ovu raspravu jer je ona korisna za njih, dakle svi koji su zainteresovani da jednog dana uđu u notaroški ili javno-beležnički posao, nemojmo zaboraviti da smo taj zakon imali, da je važio desetak godina i da se primenjivao samo na teritoriji Vojvodine. Dakle, tu je našao neko plodno tle, u celoj Jugoslaviji ga nije bilo. Vrlo indikativno i neobično.
Advokatura se konačno samoregulisala. Evo prilike da nešto i hvalimo, gde ima najmanje loših rešenja, štaviše čini mi se da su dobra sva rešenja predložena u ovom predlogu koja su pred nama. Dobra su iz prostog razloga što je radnu grupu koja je osmislila ovaj zakon formirala advokatura. Dakle, advokatura se samoregulisala konačno. Dobro je što su i advokati shvatili da je edukacija trajna obaveza, da jednom položen pravosudni ispit nije neko vjeruju, on mora da se obnavlja.
Nikad neću zaboraviti jednog od mojih principala koji je svako veče ostajao po sat-dva u kancelariji i nešto čitao, a mi pripravnici smo se pitali kud su ovog doveli, pa ovaj ništa ne zna, on stalno nešto uči, da bi, kada sam otvorio moju kancelariju, ja ostajao i tri sata i čitao itd. Dakle, nisam siguran da su moje kolege to radile.
Isto tako, nisam siguran da kodeks advokatske etike koji postoji, koji je vrlo dobar i koji će u suštini biti jedan od ključnih predmeta buduće advokatske akademije, dakle, nisam siguran, štaviše siguran sam da je jako mali broj advokata pročitao, a još manji broj nešto iz njega naučio, zapamtio ga, a još manji broj ga primenjuje. To će da se promeni, pa ćemo to lepo vaspitanje i te lepe odnose koji su nekada važili vratiti na scenu i postaviti potpuno drugu atmosferu u advokaturi, u sudu i u pravosuđu u celini.
Sve ovo ukazuje da je poglavlje koje se tiče pravosuđa očigledno poglavlje koje je možda najkomplikovanije i najteže. Ovom prilikom moram da iskažem svoje divljenje ministarki na čvrstim stavovima, na dobrom putu, ali stalno nešto radimo, stalno nešto krečimo, moramo jednom da stanemo malo, da sačekamo da se ta boja osuši, da vidimo jesmo li je pogodili ili nismo. Nažalost, tranzicija se u pravosuđu najžešće izgleda ogleda, pa stalno nešto moramo i da dopunjujemo i da menjamo. Kakogod.
Možda je jeres, ali vraća se polako kvalitet, vraćaju se neki suštinski osnovi pravosuđa koji su nestali ranih devedesetih, potpunom devastacijom i urušavanjem, a čiji je osnovni znak i simbol bilo ukidanje Vrhovnog suda Vojvodine. Danas je sasvim bolja situacija. Teško je, jer u glavama ljudi je stalno ista poruka - menjajmo da bi sve ostalo isto, slabo se i teško menjamo. Percepcije nam zamagle sliku, pa onda ni ne znamo koliko znamo.
Velik put je srpska advokatura prošla - od kadija, preko budžaklijskih advokata za vreme knjaza, do advokature koju danas ovaj savremeni zakon pokušava da uvede i siguran sam da najveći broj advokata sadašnjih, a i budućih, sa velikim entuzijazmom prima ova nova rešenja i sigurno je da u primeni tih rešenja kao posledicu će imati svakako i bolji, daleko bolji kvalitet rada u pravosuđu u celini. Toliko. Hvala.