Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pretpostavljam da je gospođa poslanica iz DSS-a, nisam imao prilike ranije da je vidim, pa pretpostavljam da ste zbog toga delimično u zabludi.
Ni na jedno suđenje nisam zakasnio, i na svakom sam se pojavio i na svakom i političkom i pravnom sudu sam dokazao, ne svoju nevinost nego postojanje zločinačkog udruženja koje uništava ovu zemlju. To što bi vi kroz vaše mafijaške medije, koje kontrolišete, želeli da se samo vaš glas čuje, ničim nas ne obavezuje na ćutanje.
Gospođe, pošto zaista niste upućeni u teme o kojima bi da polemišete sa mnom, odgovoriću vam samo da sam ja svedočio i u ovom parlamentu i na Specijalnom sudu i u tri sudska postupka. Ne, dokazujući svoju nevinost, nego pomažući institucijama ove zemlje da saznaju istinu. Na tim sudovima se nije pojavio taj čije ime vi danas tako nespretno pokušavate da govorite, a to mislim na Vojislava Koštunicu. U sudskom procesu koji je završen pre dve nedelje nisu se pojavili pokrovitelji dva kriminalca koja su me lažno optužila 2003. godine.
Ne osećam se ja loše zbog toga što znam da meni i ljudima poput mene sistem koji ste vi stvorili želi najgore, osećam se loše zbog toga što je to sistem u kom rastu moja deca i sistem u kome treba da rastu druga deca i protiv toga se borim.
Izvedite me na sud pa mi tamo sudite ako imate zašta da mi sudite, ali nećete dobiti od mene to pravo da možete da pravite haos u zemlji, a da očekujete da ja pri tom ćutim. I nije vaš predsednik Vlade šef mafije, šef mafije je Stanišić, šef mafije je Mišković, šef mafije su tajkuni koji su od ove zemlje napravili svoje privatno vlasništvo, a on im samo tako nešto omogućava. Šef mafije je kum kuma, koji sedi u kabinetu vašeg predsednika, šef mafije je kum generalnog sekretara Vlade, koji reketira duvansku mafiju.
(Predsednik: Gospodine Jovanoviću, ne znam da li znate šta govorite. Vi ste upravo direktno optužili nekoliko ljudi koje ja lično ne poznajem, ali se plašim da ovo zaista nije mesto za to. Ja ne bih da debatujem s vama, nije mi namera. Imaćete još 30 sekundi, koliko imate pravo po Poslovniku, ali sada govorim vama i govorim svim ostalim poslanicima. Mi danas raspravljamo o amandmanima Zakona o PDV. Hajde, molim vas, da se držimo teme, nema smisla. Izvolite, imate još 30 sekundi.)
Hvala vam, gospodine Duliću, ali podsetiću vas da nismo mi otvorili druga pitanja u ovoj raspravi nego predstavnici poslaničke grupe u kojoj sedi kao poslanik, izabran na listi Vojislava Koštunice, čovek koji je optužen za šverc cigareta.
Znači, nisam ja to uradio, a pošto ne znate ljude o kojima ja govorim dopustite da ja preuzmem odgovornost za to što govorim.
Ja neću učestvovati u ovoj raspravi koja treba da se vrati pitanjima koja su na dnevnom redu, ali sam samo skrenuo pažnju na činjenicu da mi trošimo 11 milijardi dinara, ne znajući na kakav način, ali imajući saznanje o čoveku kome taj novac dajemo, dok sa druge strane nemamo novac za decu u Srbiji.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Obradoviću, podržaćemo vaš amandman. Svojski ste se trudili da nam objasnite zašto je on važan. Svaka čast.
Javio sam se po Poslovniku da bi odgovorio na pogrešno tumačenje rasprave koja je ovde obeležila prethodnih sat vremena. Naša želja je da se o tome razgovara u Parlamentu i, naravno, pred svakom drugom institucijom, o čemu smo mi i pred Parlamentom i pred svim drugim institucijama ponudili odgovore na pitanja koja se iz nedelje u nedelju ponavljaju organizovano, kako se ne bi odgovorilo na ona pitanja koje nam je nametnuo život.
Znači, nije sporno da sam ja 2003. godine rekao da su mi prljave ruke, a da mi je upravo zbog toga čista savest. Tačno, prljave su mi ruke zbog toga što sam sve ono ružno što je uništavalo život ljudi u ovoj zemlji pokušao da promenim. Nekom drugom ko danas ne sme da dođe ovde u ovaj parlament, ruke nisu prljave ali mu je savest prljava. Nisu mu prljave zato što je bio neinformisan, neobavešten, nenadležan, zato što je bio legalista.
Mi kao poslanička grupa o tome želimo da razgovaramo u Parlamentu. Naravno da insistiramo na odgovorima na ta pitanja. Pri tom ispoljavamo spremnost u ponavljanju odgovora na pitanja koja su toliko puta do sada postavljana.
Zoran Đinđić nikada u prošlosti nije bio prijatelj sa osobama koje sam ja pomenuo tokom prethodne rasprave, a aluzija na susret između Zorana Đinđića i Jovice Stanišića je vulgarna i besmislena, kao što je vulgarna politika njegovog konstantnog kriminalizovanja. Prošle nedelje je on bio čovek koji je sa mnom otimao ljude po Srbiji, ne zbog toga što je to istina, nego zbog toga što na takav način vlast u Srbiji pokušava da uništi jedini pozitivan sistem i personifikaciju u koju ovo društvo veruje kada razmišlja o boljoj budućnosti.
Ako je klupko počelo da se odmotava, mi se radujemo. Ovo što se sada dešava je zapravo izbegavanje suštine. Jednostavni su odgovori i oni se moraju dati.
Zbog čega je Vlada Zorana Đinđića rušena 2001. godine kroz kriminalizovanje i optužbe da je odgovorna za ubistvo Momira Gavrilovića, koje ni do danas nije rasvetljeno, i kroz organizovano pružanje političke podrške oružanoj pobuni jedinica za specijalne operacije, a koja je imala identične zahteve političkim zahtevima Vojislava Koštunice u tom trenutku.

To je pitanje koje treba da dobije svoj odgovor. Ako je uslov odgovora bilo kakva inicijativa koja će od nas tražiti da ponovo odgovorimo na sve, mi smo na to spremni.
Nenad Milić je obavljao razgovor sa specijalnim tužiocem pre nedelju dana i tražimo odgovor tužilaštva na inicijativu koju smo pokrenuli i nećemo pred tim da ćutimo i nećemo da se povlačimo i nećemo da paktiramo sa zločinačkim udruženjima i nećemo da kažemo – što je bilo, bilo je. Hoćemo da se ti odnosi raščiste. Pružili smo svakom razumnom dovoljno dokaza za tako nešto.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, ne može se naš odnos prema Parlamentu tumačiti kao opstrukcija i ugrožavanje ove institucije, gospodine Matiću. Mi kao poslanici LDP-a učestvujemo svakodnevno u radu Republičkog parlamenta. Pri tom, to radimo na potpuno drugačiji način od poslanika parlamentarne većine. Pišemo amandmane, učestvujemo u diskusijama. Mi imamo razumevanja za nesposobnost onih koji su formirali vladajuću koaliciju i dopuštamo formiranje Vlade u 15 minuta pre isteka ustavnog roka.
U svakom trenutku vrlo konstruktivno učestvujemo u rešavanju problema sa kojima se dnevno susreće Parlament i normalno funkcionisanje. Tu je predsednik Skupštine i ja mislim da je on taj koji treba da ocenjuje naš odnos prema ovoj instituciji, a svakako ne vi. Ova rasprava je započela vrlo jasnim stavovima. Iskazali smo razumevanje za okolnosti u kojima se našao ministar finansija i zaista ima malo vremena da se ozbiljno radi na budžetu. Zbog toga smo taj budžet i kritikovali.
Kritikovali smo ideju rasprave u Parlamentu bez upoznavanja poslaničkih grupa sa zakonom o budžetu za 2007. godinu. Rekli smo da je to presedan i napisali amandmane kojima se tako nešto koriguje. Prethodni amandman je bio problem zbog toga što se pominjala i odeća za decu do 10 godina. Onda je dete od 10 godina nosilo istu odeću kao neko ko ima 110 godina. Ali toga u ovom novom amandmanu nema.
Mi smo vrlo jasno ukazali na potrebu suštinskih zaokreta u organizaciji naše države, na relokaciju troškova, na stezanje kaiša državne administracije i to nije destrukcija.
Destrukcija je nešto drugo, kada se razorne zdrave političke ideje tretiraju kao neprihvatljive zbog toga što oni koji su dužni da ih primene, a koji nisu sposobni da ih se sete, nemaju snagu za tako nešto. Tako se ideja promene poistoveti sa bezakonjem. Tako se privatizacija poistoveti sa pljačkom, tako se opozicija i alternativa kriminalizuje. To je problem našeg političkog života i mi taj problem treba da rešimo. Taj problem neće biti rešen tako što će LDP sam da ga reši.
Taj problem mora da bude rešen, ne guranjem pod tepih, nego analizom svakog sekundna naših problematičnih odnosa. Oni su problematični u ovom trenutku mnogo više, zbog toga što je nesposobna vlast Vojislava Koštunice odlučila da manipuliše našom svakodnevicom, umesto nuđenjem jasnih odgovora.
Mi kažemo – loša je politika prema Kosovu. Nije dobro slati rešenje u Moskvu pre nego što ga mi, kao poslanici, ovde vidimo.
Možda ću ja imati tu temu i ne sumnjam da ću je imati, ali onda kada bude stav – spasavajte nas ili – dajte nam sad osnov za ovo što smo uradili.
Da li smo nekada rekli da ste vi izgubili Kosovo? Jesmo li rekli da je Koštunica za to odgovoran? Ne, vrlo jasno smo iskazali spremnost da podržimo političke zaokrete. Ima pravo opozicija da traži Vladu ovde u Parlamentu tokom rasprave o zakonu o budžetu. To je destrukcija skupštine, da mi sa jednim čovekom razgovaramo o svemu.
(Predsednik: Vreme )
Što se tiče poverenja u nas ili ne, postoje izbori na kojima se to iskazuje. Mislim da je besmisleno stavljati znak jednakosti između Radovana Karadžića i gospođe Perović kroz moju ulogu i moj politički put. To je toliko, da ne upotrebim neku uvredljiviju konstataciju. I gospođa koja je napustila salu mogla bi pažljivije da bira glagole koje koristi u svojim rečenicama, jer nekada to zaista izgleda nespretno.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, član 104 – narodni poslanici dužni su da poštuju dostojanstvo Narodne skupštine.
U svakom sistemu mora postojati neki red; red i nas obavezuje, ovde u parlamentu, na drugačiji odnos prema samoj Skupštini. Poslanici koji se javljaju za reč, poslanice koje se javljaju za reč, ljudi koji učestvuju u diskusijama moraju razumeti činjenicu da govore u parlamentu Republike Srbije. Molim vas da ne izlazite za ovu govornicu u košuljama, bez kravate, onako kako se to ne radi ni na jednom drugom mestu u našem društvu. Znači, preko puta parlamenta je ulica i na ulici je sve dozvoljeno, ovde u parlamentu - sako, kravata, pristojno odevanje, Administrativni odbor nas na tako nešto obavezuje, a tek posle toga možemo da pređemo na raspravu o ovoj tački dnevnog reda. Mislim da nam toliko respekta i poštovanja dugujete.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, s obzirom na to da je narodni poslanik iz DSS-a napustio salu, prosto zbog vas želim da budem nešto jasniji. Mene svojom pojavom ni taj poslanik, niti bilo koji drugi ne može lično uvrediti. Radi se o odnosu prema Skupštini Srbije. Prosto, da budem u skladu sa amandmanom i ovim trenutkom rasprave, i u crkvi postoji neki red. Hajde da ga uspostavimo i ovde u Skupštini.
Što se tiče načina na koji se iznose i brane politički stavovi, on potvrđuje opšte mesto naše svakodnevice. Vrlo često su bogoljupci među nama najnepristojniji.
Ono što treba da bude, između ostalog, obaveza nas kao poslanika jeste da, pre podela na levicu, desnicu, radikale, demokrate, u Srbiji napravimo sistem vrednosti koji bi razdvojio pristojne od nepristojnih, pa onda one koji su nepristojni da prevaspitavamo.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, evo o čemu se radi: radi se praktično o zahtevu Vlade da mi kao parlament odobrimo finansiranje vladine agencije, a velika je razlika između Vlade i države.
Možemo da polemišemo oko potrebe da Srbija kao država ima svoju novinsku agenciju i možemo po tom pitanju da se razlikujemo, ali mislim da kao parlament ne smemo imati drugačije stavove o odnosu prema Vladi u situaciji u kojoj Vlada od nas traži podršku za finansiranje vladine novinske agencije.
Ako je to agencija države Srbije, ko bira upravni odbor te agencije? Ko bira direktora te agencije? Ko bira glavnog urednika? Po kojim kriterijumima funkcioniše Tanjug? Znamo istorijsku dimenziju Tanjuga, ali je to daleka prošlost.
Ono o čemu mi treba danas da razgovaramo jeste način na koji se troše sredstva građana ove zemlje. Godine 2003. započeta je reforma medijskog sektora u Srbiji. U zakonskom smislu mislim da ne možemo previše osporavati tu reformu.
Drugo je pitanje na kakav način se primenjuje taj zakon, ali mi formalno imamo javni servis, imamo Republičku radiodifuznu agenciju, imamo proceduru konkursa kao oblik izbora rukovodstva javnog servisa, upravnog odbora javnog servisa.
Sve to je potrebno i u ovom slučaju, ukoliko želimo da govorimo makar o prividu kojim se pravda kriterijum državne agencije. To nije državna agencija, to je vladina agencija, a u odborima parlamenta, u raspravi u stručnoj javnosti možemo razgovarati o potrebi da uopšte postoji državna agencija tog formata i takvog profila.
Uopšte ne mislim da sada kroz ovaj amandman o tome raspravljamo, da li jeste potreban ili nije potreban Tanjug i na kakav način je to urađeno, ali ovde se radi zapravo o nečemu što je potpuno neprihvatljivo, a to je zahtev Vlade da mi finansiramo rad vladine novinske agencije, na koji nikako ne možemo da utičemo, rad koji ne možemo da kontrolišemo i rad koji ne prolazi na zadovoljavajući način našu kontrolu ukoliko gledamo sve ono što iz Tanjuga izlazi u poslednjih nekoliko godina.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nema ministra, nema ni gospodina potpredsednika koji je kritikovao predlog budžeta u ovom segmentu gde se govori o finansiranju Ministarstva odbrane. Mislim da su oni neophodni za našu raspravu zbog toga što mi imamo potpuno drugačiji stav i prema jednom i prema drugom pristupu.
Mislim da je veoma važno u ovom trenutku postaviti pitanje šta to građani Srbije plaćaju kada izdvajaju više od 60 milijardi za finansiranje Vojske Srbije. Šta se tu plaća? Da li bilo ko od građana i građanki Srbije može računati na tu privilegiju na koju u ovom trenutku računaju oni koji traže od tih istih građana tako veliki novac? Da li je bilo kada vojska položila račun za ono što je u naše ime uradila? Da li je bilo ko u ime vojske učinio ono što je vojska Savezne Republike Jugoslavije, potom državne zajednice, danas Srbije, učinila, podelio sudbinu onih u čije ime je to činila?
Za nas je ovaj budžet neprihvatljiv, između ostalog zbog toga što se tako puno novca izdvaja za finansiranje Vojske Srbije. To se ne izdvaja za reformu vojske, to se ne izdvaja za poboljšanje uslova u kojima će osamnaestogodišnjaci, poštujući zakon i ustavnu obavezu, služiti vojni rok. To se izdvaja za obezbeđenje Karadžića, Mladića, održavanje u životu utopije, militarizma i neodgovornosti, koja je suštinska karakteristika Vojske Srbije.
Ko je odgovoran za eksploziju u Paraćinu? Da li je parlament o tome razgovarao? Pola grada je srušeno, uz obrazloženje da je došlo do samodetonacije.
Ko je odgovoran za ubistvo dva vojnika u Topčideru, u centru Beograda, 2004. godine? Ko je odgovoran za sramno obrazloženje sa kojim smo se suočili nakon toga? Odakle pravo nekome da traži tako veliki novac, a da pri tom tako neodgovorno postupa prema životima onih o kojima treba da se stara? Pa nama vojnici u centru grada ginu kao da smo u ratu.
Dok se država koju je vojska branila smanjivala, stomaci generala su se povećavali. Ne govorim o svima, ali govorim o onome što je utisak koji je stvoren i koji se mora promeniti. Ne gradi se moderna vojska u ritualima. Ne gradi se moderna vojska podelom novca široke ruke.
Nije dovoljno staviti nekome sablju u ruku i organizovati tragičan ceremonijal u centru grada, paradu kada mesta paradi nema, proslave kada proslavama mesta nema. Ako hoćemo da budemo odgovoran parlament, onda moramo i o tome odgovorno razgovarati.
Pre bilo kakve priče o reformi moramo se dogovoriti o ciljevima koje ta vojska treba da ostvaruje. Ako je naša vojska odbrambena vojska, onda politika treba da nam kaže ko to ovu zemlju ugrožava i na kakav način. Ako je politika ta koja misli da se štiti upotrebom vojske, onda se mora postaviti pitanje cene pre nego što nam se ispostavi račun, jer oni koji su svoje argumente branili upotrebom oružja i doveli su Srbiju i vojsku do pozicije u kojoj se danas nalazimo, da smo država bez granica, da smo država puna izbeglica i prognanih, da smo država ratnih invalida bez ijednog rata, da smo država u kojoj oficiri traže pravdu pred evropskim sudom pravde u tom istom trenutku u kome oficiri nisu spremni da se suoče sa međunarodnim pravom i obavezama koje iz njega proizilaze, recimo, pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Danas je država talac tog mentaliteta koji svoje uporište, između ostalog, traži i u vojsci, kojoj niko ne sme da postavi nijedno pitanje. Ovo su druga vremena.
Kada se od roditelja traži da nekome daju svoje dete, ti roditelji imaju pravo da postave pitanje u kakvim uslovima to dete služi vojni rok, kako se prema njemu postupa, zašto oni koji su dužni da se staraju o tim životima to ne čine, a kada ne čine zašto im niko ne postavlja pitanje zbog čega se na takav način ponašaju.
U našoj poslaničkoj grupi je gospodin Batić. On je advokat porodica ubijenih gardista. Vrlo sam pažljivo govorio, nijednog trenutka nisam rekao da znam ko ih je ubio, nisam govorio ni o sumnji, iako mislim da svi u parlamentu vrlo dobro znamo šta je ona osnovana sumnja kojom se opisuje taj događaj, zato što je ovo rasprava o budžetu, ali tih 60 i više milijardi, te pare ne smeju biti potrošene kao što su trošene u prethodnom vremenu.
Sto miliona za dve obaveštajne službe. Šta rade te obaveštajne službe? Čime se one bave? Kome polažu račun? Da li snose odgovornost za nesposobnost, za zalutalu informaciju, za zloupotrebu? Ne, zato što je to pravilo službe. Ako je to bilo pravilo službe, onda je to pravilo pogrešno jer pogledajte kakva nam je vojska danas. Da li cenimo te oficire, da li cenimo njihove vojnike, da li poštujemo njihove žrtve? Na sva ta pitanja odgovor je - ne, i to se mora menjati u ovom parlamentu. Suviše je nesreće u temeljima u ovoj zemlji da bismo mi mogli pred tim da budemo toliko neodgovorni.
Mi smo protiv ovog budžeta i zbog toga što se 11% budžeta izdvaja za Vojsku Srbije, da bi Vojska Srbije ostala onakva kakva je, a duboko je pogrešna.
Ne želim da govorim o pozitivnim primerima, ne želim da govorim o dobrim pojedincima, jer će i oni kao takvi vrlo brzo postati žrtve tog pogrešnog sistema vrednosti, onog sistema vrednosti koji ima pravo da vam zakuca na vrata i izvede vaš život na ta vrata, kao što su izvodili decu prethodnih 15 godina i pri tom ima tu slobodu da ne položi račun kada to dete vrati u sanduku.
Nema u ovom budžetu sredstava koje vojska traži da bi sprovela istrage i utvrdila odgovornost za one koji su uništavali živote srpskih vojnika kao da smo u ratu. Pune su nam fioke dopisa roditelja koji su izgubili decu u vojsci, njihovih sumnji, dokaza da je vojska bila tako ohola, i vojni istražni organi, u istragama koje su sprovedene da su se šablonski potpisivali obdukcijski nalazi, da su ignorisane očigledne činjenice. Nema ni dinara u predlogu budžeta za raščišćavanje tog nasleđa.
Zato ne smemo dobiti te 63 milijarde, a ne zbog toga što mi želimo da naši vojnici budu poniženi, da naši oficiri budu poniženi. Naša vojnička tradicija ne može biti izgovor za sve one nesposobnosti sa kojima se danas suočavamo. Ta tradicija nas obavezuje da se naši oficiri školuju u najboljim školama, da imaju najbolje uslove. Naša istorija nas obavezuje na odbranu one politike koja nikada svoj smisao neće tražiti u ratnom konfliktu kao obliku rešavanja problema sa kojima se suočavamo.
Ove 63 milijarde se daju da se ništa ne bi promenilo i zbog toga mi protiv toga glasamo. Svaka čast poštenim oficirima, kao što svaka čast poštenim poslanicima, poštenim političarima, svakom poštenom čoveku u zemlji, ali ako hoćemo da ti ljudi dođu do izražaja, onda moramo stvoriti poštene vrednosti i njih afirmisati, a to se ne čini na ovakav način.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo mesto gde se meri patriotizam. Bio sam vrlo jasan, ovo je rasprava o zakonu o budžetu i naveo sam zbog čega smatram da je svaki dinar izdvojen za vojsku dinar koji se troši na loš način.
Rekao sam da smo mi, kao društvo, vrlo oholi i neodgovorni sami prema sebi. Niko u ovoj zemlji nije branio, niti brani danas da se ceni sve ono što svaka pristojna zemlja ceni. Niko nama ne brani da mi slavimo svoj dan nezavisnosti kao što ga slave Amerikanci, niko nam ne brani da imamo svoj "thanksgiving day", niko nam ne brani da se mi sećamo svega čega treba da se sećamo. Isključivo, odgovornost za taj zaborav je u pogrešnom sistemu vrednosti koji proizilazi iz one politike koja ne sme da se okrene iza sebe zbog toga što zna šta je za sobom ostavila.
Tačno je da narod ne može biti kolektivno kriv. Isto je tako tačno da nijedna vojska ne može biti kolektivno kriva, ali prvo što svaki vojnik u vojsci nauči je da na glavu stavi šlem da mu nešto slučajno ne bi palo na pamet. Vojska koja je pristala na ta pravila je sebe dovela do pozicije u kojoj se nalazi, da mora da se stidi zbog toga što je bila vojska, da mora da ćuti zato što su drugi govorili u njeno ime i da mora da crveni pred onima kojima ne može da pomogne, a uništila im je živote. Hiljade je takvih i sa njima se srećemo i o njima moramo da vodimo računa.
Nije kriv neki osamnaestogodišnjak što mu je bomba pala na glavu, krivi su oni koji su ga doveli u tu poziciju.
Ovo nije vreme za takvu vrstu rasprave. Mi samo glasamo protiv ovog budžeta, između ostalog i zbog toga što se te 63 milijarde troše da se ništa ne bi promenilo. Uz respekt prema onima koji su imali tu nesreću da moraju da rade posao za koji su se vezali životnim opredeljenjem, a to je vojnički posao, ali bez patetike, bez tapšanja po ramenima, bez velikih reči, mi se zalažemo za takvu organizaciju države i društva u kojoj vojska definitivno neće biti najznačajniji segment, neće biti ni zapostavljena, vojska će imati svoju jasnu ulogu o kojoj ćemo se mi dogovarati u parlamentu, a pre toga sa građanima.
Sve ono loše što se desilo u vojsci, između ostalog, posledica je pristajanja vojnog rukovodstva na takva pravila ponašanja. I policijski generali i vojni generali, njima su bombe pale na epolete, neko ih je doveo u tu poziciju, danas se njima sudi po optužbama za ratne zločine u Hagu, dok politika koja ih je tome izložila ne misli da treba da snosi bilo kakvu vrstu odgovornosti. To je takođe ozbiljan problem.
Moramo zajedno voditi računa o rešavanju tog ratnog nasleđa, o staranju o ratnim vojnim invalidima, kao i o svim drugim ugroženim segmentima društva. Nažalost, ti problemi koje vi pominjete su užasni, često se srećemo sa zahtevima, traži se pomoć, na tu pomoć ne mogu da računaju ako se analizira ovaj budžet, i to je ono što je loše.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, da je ta briga koju stranke bivšeg režima ispoljavaju prema Vojsci Srbije, jer je to sada njeno ime, gospodine Bajatoviću, a ista je kao što je bila i tokom tih nesrećnih devedesetih godina, briga u kojoj ima bilo kakvog smisla, ne bi nam vojska bila ovakva kakva je. Od te brige i pod tom brigom vojska je nestala.
Što se mene lično tiče, to je mnogo manji problem od činjenice da je nestala jedna zemlja, da je nestalo hiljade života, da su izgubljene godine i da nas je to suočilo sa vremenom punim neizvesnosti.
Svaki dinar iz ovog budžeta, svaki dinar od ove 63 milijarde je bačen dinar pre nego što nam Vojska Srbije i oni koji u njeno ime taj novac traže pruže jasan dokaz da su se promenili, da svoju ulogu u društvu sada doživljavaju na drugačiji način, da cene ono što im mi kao građani dajemo, a tu najmanje mislim na novac, tu mislim na život. Politika koja se ostvaruje vojnim sredstvima nije dobra politika, bez obzira da li je ostvaruje neko u ovoj zemlji ili u bilo kojoj drugoj.
Bio sam vrlo jasan kada sam rekao da je poražavajuće stanje u koje su dovedeni svi oni roditelji koji su svoju decu dali Vojsci Srbije, odnosno Vojsci SCG, Vojsci SRJ ili JNA.
Nije ovo mesto gde ćemo mi meriti naš patriotizam, ali je ovo mesto na kojem moramo da postavimo pitanje zašto u budžetu za Ministarstvo odbrane ni dinar nije izdvojen kako bi se stavila tačka na tu agoniju kroz koju ova zemlja prolazi godinama, tragajući za istinom o ubistvu gardista u centru Beograda.
To što ste vi iz jedne stranke, ja iz druge, to što svašta možete da kažete o meni, to uopšte nije sada tema. Pitanje je ove, 2007. godine, da li mi imamo pravo da od ljudi tražimo da nam daju svoju decu ako pri tom nismo spremni da ih podržimo u životu. Ne postoji vojska da bi uzimala živote, nego da bih ih štitila.
Mi ne poštujemo naše oficire; a da li ne poštujemo naše vojnike, kada postavimo to pitanje? Nisu svi u toj vojsci imali istu sudbinu i to vrlo dobro znamo. Uopšte ne želim da pominjem imena i da navodim primere.
Ovo što nam se sada dešava je prvi budžet o kome raspravlja Skupština Srbije. Do sada se o tome odlučivalo bez rasprave, u parlamentu koji se danas zove Dom Narodne skupštine, a to je nekada bila Skupština Jugoslavije, SRJ, državne zajednice. Mi u tim raspravama nismo učestvovali. Sada imamo pravo na tako nešto. Imamo pravo da postavimo pitanje da li je vojska spremna da se menja. Ne da li je spremna sve da stavi na papir, papir sve trpi.
Puna su nam usta vojnih reformi. Nama je potreban drugačiji odnos prema životu, to je prvi korak u tim reformama. Armije, brigade, ne pričam o tome, NATO pakt, to nije tema o kojoj mi želimo danas da razgovaramo.
Vojska mora da dokaže da se promenila tako što će preuzeti odgovornost za ono što je u toj meri dezavuisalo da mi danas na takav način o njoj govorimo, a to će vam reći svaki pošten oficir i svaki pošten vojnik.
Mi osećamo obavezu prema ljudima koji su za nas glasali. Naša poruka Srbiji tog 21. januara bila je – budi siguran da te sa našom politikom sa 18 čeka indeks, a ne front. To treba da bude prvo pravilo našeg rada ovde u Skupštini.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, jasno je, iz načina na koji ste formulisali Predlog zakona o budžetu za 2007. godinu, da vi ne možete prihvatiti predlog na kojem mi kao poslanička grupa insistiramo. Mislim da vi taj predlog odbacujete ne zbog toga što ne mislite ono što mislimo i mi, već zbog toga što, praktično, ne postoje mogućnosti da se izađe u susret tom predlogu.
O čemu se zapravo radi? Radi se o sredstvima koja Ministarstvo finansija izdvaja za Republički zavod za zdravstveno osiguranje. Budžetom je predviđeno nešto više od tri milijarde dinara, 3.100.000.000 dinara. Problem je u činjenici da Ministarstvo finansija obavezuje Zakon o zdravstvenom osiguranju kojim su garantovana posebna prava licima koja se ne osiguravaju po osnovu doprinosa kao zaposlena lica. Reč je o đacima do 15 godina, studentima do 26 godina, trudnicama, starima, bolesnima. Više od 900.000 ljudi u Srbiji ima zakonsko pravo na zdravstvenu zaštitu i sve usluge koje proizilaze iz njihovog statusa.
Mi ne možemo glasati za zakon o budžetu, a pri tom kršiti Zakon o zdravstvenom osiguranju. Kroz ovaj amandman se prepoznaje naša namera da prekinemo tu političku demagogiju, koja je tako prisutna u našem političkom životu. Žao mi je, papir trpi sve, pa tako i stav da građani imaju pravo na besplatnu zdravstvenu zaštitu, ali to piše u jednom zakonu. U drugom zakonu, o kome mi danas raspravljamo, toga nema.
Vlada nam je predložila da, glasajući za zakon o budžetu za 2007. godinu, prekršimo Zakon o zdravstvenom osiguranju. Zbog toga smo predložili Ministarstvu finansija da u Predlogu zakona, o kome ćemo se izjasniti u danu za glasanju, poštuje sve one zakone koje Ministarstvo finansija, Vladu i nas kao poslanike i kao građane obavezuju. Između ostalog, i Zakon o zdravstvenom osiguranju.
Istina je da 900.000 ljudi ima pravo na zdravstvenu zaštitu, ali ti ljudi imaju pravo da im se kaže istina - da Srbija nije u stanju da finansira ona prava na kojima deklarativno insistira i da zbog toga u ovoj zemlji moramo nešto promeniti. Ne možemo tek tako preći preko činjenice da ćemo ostaviti obespravljene ljude, u poziciji u kojoj ni na koji način ne mogu rešavati svoje životne probleme.
Ponavljam, 900.000 ljudi - đaci do 15 godina, studenti do 26 godina, stari, bolesni, trudnice. Država mora stvoriti preduslove za poštovanje zakona na kojima sama insistira ili mora kreirati zakone koje je sposobna sama da ostvaruje.
Na ovakav način, ne možemo podržati Predlog zakona o budžetu, zbog toga što bismo time kršili one zakone do kojih je nama veoma stalo. Ako treba da štedimo, hajde da štedimo, ali da to ne bude na bolesnima, na trudnicama.
Ako treba da radimo, hajde da kažemo da moramo više da radimo, ali ne možemo glasati za zakone poštujući neka pravila koja su nasleđena i koja, između ostalog, vrlo jasno dokazuju da u ovoj zemlji stvari nisu onakve kako bi ova vlada želela da ih predstavi.
Ponavljam, razumem da vi ovo ne možete da prihvatite, jer tog novca nema, ali kao ministar finansija to morate reći građanima Srbije. Kada to uradite vi, kada to uradi predsednik Vlade, kada to uradimo mi kao Skupština, moći ćemo da zajedno menjamo zemlju na takav način koji će u budućnosti otvoriti one prave mogućnosti, koje su danas, praktično, neostvarive, prava koja su utvrđena Zakonom o zdravstvenom osiguranju.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, prijavio sam se za reč kako bih na neki način upozorio na neprihvatljiv odnos prema nama kao poslanicima.
Sada je 18,50 časova, ova skupština radi mimo radnog vremena. U ovoj sali sede, uglavnom, predstavnici opozicije, a od najbrojnije Vlade u okruženju - samo jedan ministar. Ne bi bilo dobro da nam se drže lekcije o poštovanju Zakona o budžetskom sistemu i da to rade predstavnici Vlade koja sama ne poštuje Zakon o budžetskom sistemu.
Amandmane smo pisali ne sa namerom i s očekivanjem da će biti prihvaćeni, nego sa idejom, kao što smo rekli u raspravi u načelu, da skrenemo pažnju ministru, kako bi, eventualno, nešto korigovao. Ne očekujete, valjda, od Poslaničke grupe Liberalno-demokratske partije da pronađe gotovo 17 milijardi dinara u budžetu da bi se ispoštovala jedna zakonska obaveza koja proizilazi iz Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Nismo imali prilike za konsultacije sa ministrom. To je presedan od 2001. godine. Budžet smo dobili u petak, oko 17,30 časova. U ponedeljak smo počeli raspravu. Tokom ta dva dana nismo bili u prilici da uradimo ono što je naša poslanička obaveza. Zbog toga smo na tom zakonu radili na ovakav način. Ali, ako govorimo o Zakonu o budžetskom sistemu kao nečemu što je Sveto pismo ove rasprave, onda to mora biti Sveto pismo, prvo, za Vladu.
Ko je odgovoran za kršenje Zakona o budžetskom sistemu i Ustava Republike Srbije i za protivzakonito i protivustavno finansiranje zemlje od 31. marta do danas? Nismo dobili odgovor na to pitanje. Ako neko zna taj odgovor, neka ga ovde kaže u ime vladajuće koalicije. Ako je to odluka koja je proizilazila kao jedino rešenje zbog haosa sa kojim se zemlja suočavala, onda vas moram podsetiti da to nije tačno obrazloženje i da se država protivustavno i protivzakonito finansirala zbog toga što je to želeo Vojislav Koštunica.
Bilo bi dobro da se ubuduće kao argumentacija ne poteže pitanje poštovanja zakona o budžetskom sistemu, jer, prvo, Vlada treba da počne da poštuje taj zakon, pa ćemo onda to uraditi mi, kao poslanici.
U okolnostima u kojima se nalazimo, treba imati mnogo više respekta prema poslanicima opozicije, bez obzira na to iz kojih stranaka dolaze, bar u pogledu ove tačke dnevnog reda, jer mislim da smo veoma korektni, da uvažavamo ministra i da pokušavamo, u meri u kojoj je to moguće, da popravimo Predlog zakona o budžetu, od kojeg smo, takvog kakav je, sasvim sigurno mnogo više očekivali. To nije ono što je Srbiji potrebno.

Gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, iskoristio bih pravo na repliku, ne zbog polemike sa gospođom Radetom, nego, prosto, zbog još jednog argumenta koji amandman koji smo podneli čini značajnijim i ozbiljnijim.
Naime, u Finansijskom planu Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje za 2007. godinu pominje se iznos od neophodnih 17 milijardi dinara. Zbog toga imamo problem. Fond zdravstvenog osiguranja je neizostavni deo sistema o kome Vlada mora voditi računa.
Taj finansijski plan o transferima iz budžeta Republike Srbije podrazumeva, kroz vrlo jasnu računicu, utvrđenih 16.685.356.385 dinara. Šta kaže fond u tom svom planu?
U članu 22. stav 1. Zakona o zdravstvenom osiguranju, koji se primenjuje od 1. januara 2007. godine, a ovo vam čitam zbog toga što mislim da ministri koji su se konsultovali na telefonskoj sednici Vlade nisu poveli dovoljno računa, pa zbog toga njihov stav o našim amandmanima ne može biti relevantan, dakle, u tom planu Fonda zdravstvenog osiguranja se kaže da je, na osnovu člana 22. stav 1. Zakona propisano da se osiguranicima smatraju lica koja pripadaju grupaciji stanovništva koja je izložena povećanom riziku oboljevanja, lica čija je zdravstvena zaštita potrebna u vezi sa sprečavanjem, suzbijanjem, ranim otkrivanjem i lečenjem bolesti od većeg socijalnog značaja, kao i lica koja su u kategoriji socijalno ugroženog stanovništva, ako ne ispunjavaju uslove za sticanje svojstva osiguranika ili ako prava i obaveze iz zdravstvenog osiguranja ne ostvaruju kao članovi porodice osiguranika.
Istovremeno, u stavu 4. istog člana propisano je da se, u smislu zakona, smatra i lice kome je nadležni organ utvrdio status izbeglog, odnosno prognanog lica iz bivših republika SFRJ, a koje ima boravište na teritoriji Republike. Takvih osoba je u Srbiji 921.683. Obračun doprinosa za zdravstveno osiguranje koji bi trebalo da se planira u budžetu Republike Srbije je 16 milijardi 685 miliona dinara.
Ministre Cvetkoviću, nisam siguran da su ministri u telefonskim razgovorima bili svesni kakvu krupnu grešku čine kada odbacuju amandman LDP-a.
Tri milijarde su, apsolutno, neprihvatljive i to nije naša lična procena. Finansijski minimum Fonda zdravstvenog osiguranja je 16 milijardi 685 miliona. Ova država to mora poštovati ili mora tražiti alternativu u Parlamentu, na sednicama Vlade, u dogovoru sa društvom. Apsolutno smo spremni na sve, ali ne na jednostavno odbacivanje našeg amandmana zbog toga što nije u skladu sa zakonom o budžetskom sistemu, koji ni sama Vlada ne poštuje.
Ako Fond pravi finansijski plan za 2007. godinu, onda to može da uradi, recimo, ministar infrastrukture Velimir Ilić, koji će potrošiti 11 milijardi, ne navodeći način na koji će to učiniti, ne pravdajući svoje troškove. To je, apsolutno, neprihvatljivo, pogotovo činjenica da se Vlada konsultovala o našim amandmanima u telefonskom razgovoru. Odbacila je amandmane i samim tim porazila samu sebe u svojoj politici.
Premijer je ovde u ekspozeu rekao da će to biti socijalno odgovorna vlada, da će posebnu pažnju posvetiti najugroženijim slojevima stanovništva, da će to biti vlada koja će imati razumevanja za nasleđe devedesetih godina, za prognane, za izbegle.
Ovaj budžet je potvrda licemerja politike na kojoj je napravljena ta vlada. Ovaj budžet je dokaz nepoštovanja zakona na kojima, navodno, insistira ta vlada. Ovaj budžet je, između ostalog, i guranje Srbije u haos, u kom će se ona naći u drugoj polovini godine, zbog toga što sama nije u stanju da poštuje zakone na kojima insistira. Ako Vlada ne poštuje Zakon o zdravstvenom osiguranju, zašto treba da ga poštuje neki lekar ili neki pacijent? Ko u ovoj zemlji donosi odluke kada se zakoni poštuju, a kada se ne poštuju?
Mi insistiramo na ovom pitanju, pre svega, kao na pitanju kroz koje se prelama suština tranzicije u Srbiji. Ova zemlja se ne može promeniti a da niko ne plati cenu. Hajde da definišemo tu cenu i da kažemo kakva je uloga svakog od nas u tom poslu, pa i ljudi kojima na papiru nudimo velika prava, a u životu ih ostavljamo na margine naše svakodnevice.

Gospodine predsedniče, gospodo potpredsednici, dame i gospodo narodni poslanici, vratio bih ovu našu raspravu na ovaj amandman. Jer, bez obzira na način na koji je on predstavljen, mislim da o njemu treba govoriti.
Ne slažem se da bi brisanjem člana 4. Skupština ispravila one propuste na koje je ukazao predlagač. Mislim da bismo time svi bili oštećeni. Ali, bilo bi dobro da se, možda, utvrdi mehanizam dodatne kontrole načina na koji će da se potroše tako velika sredstva i drugo.
Naime, u članu 4. se, između ostalog, obezbeđuju sredstva za Javno preduzeće ''Putevi Srbije'', za ''Železnicu Srbije'', Koridor 10, rehabilitaciju puteva, mostova, sanaciju mosta ''Gazela'', obnovu Železnice, regionalni razvoj Bora, povećanje energetske efikasnosti u Srbiji, za kliničke centre, obaveze po osnovu isplaćenih penzija poljoprivrednicima, te obaveze će biti izmirene, sredstva po osnovu neisplaćenih penzija svih zaposlenih, za staru deviznu štednju i Zajam za privredni preporod.
Ovaj amandman nije dobar i mi ga nećemo podržati.
Što se tiče načina na koji je predstavnik SRS-a zatražio podršku za ovako nešto, samo nam je olakšao protivljenje toj ideji, mada mislim da bi bilo korisno da se dodatno podsetimo kontrole u vezi s načinom na koji će biti potrošena ova sredstva, s obzirom na to da ne verujemo da će ljudi koji se nalaze u ''Putevima Srbije'', u ''Železnici Srbije'', u Ministarstvu koje je nadležno za organizaciju rada u tim preduzećima, za kontrolu rada tih preduzeća, novac trošiti na zakonom propisan način.
To je, između ostalog, cena partijske države koju u Srbiji afirmiše Vojislav Koštunica kao predsednik Vlade od 2004. godine. To je ono što je loše, gospodine Cvetkoviću, i zbog toga se nadam da ćemo pronaći zajednički jezik oko načina na koji će biti vršena kontrola tako velikih sredstava.
Hvala.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u najkraćem bih obrazložio zašto ćemo mi podržati i Predlog gospodina Šabića i zašto ćemo podržati Predlog gospodina Jankovića za ombudsmana.
Mi mislimo da su to pitanja oko kojih mora postojati šira saglasnost od one uobičajene političke koja prati naš dnevni rad. Bilo bi bolje da je predloženim zakonom utvrđena veća većina od one klasične vladajuće koja je potrebna za pružanje podrške uobičajenim zakonskim predlozima, odlukama i inicijativama sa kojima se susrećemo ovde u Parlamentu.
Mi želimo da tim gestom olakšamo poziciju i ombudsmana i poverenika za informacije od javnog značaja i na takav način doprinesemo normalizaciji opšteg javnog života u Srbiji.
Naravno da kao opoziciona stranka mi čuvamo svoj opozicioni profil, ali po ovom pitanju ne želimo da delujemo kao klasična opozicija, već da pružimo ruku saradnje ne vladajućoj većini nego ljudima koji treba našu podršku da dožive kao spremnost Srbije da prema njima gradi pozicije koje nisu toliko politizovane kao što su naše partijske.
Nažalost, Srbija je takvo društvo da će i gospodin Šabić i gospodin Janković imati puno posla u njemu i kao ombudsman i kao Poverenik za informacije od javnog značaja suočiće se sa inicijativama koje ćemo i mi pokretati, a ova podrška pre svega predstavlja izraz naše spremnosti da se kroz institucije, poštovanje zakona, rešavaju pitanja i problemi nasleđeni iz traumatizovane prošlosti koja opterećuje naš svakodnevni život. Dakle, ovo nije izraz naše podrške vladajućoj većini, ovo je izraz naše podrške institucijama koje doprinose, verujemo, normalizaciji društvenog života u zemlji i istovremeno ova podrška obavezuje kandidate vladajuće većine na drugačiji odnos prema svom poslu od onog koji je karakterističan za druge nosioce državnih funkcija.
Oni ne smeju biti vladini ombudsmani i vladini poverenici, oni moraju biti ljudi koji će voditi računa o interesima građana i mi im pružamo tu vrstu poverenja unapred i nadam se da ne pravimo grešku, uveren sam u to.