Dame i gospodo narodni poslanici, postaviću pitanje predsednici Vlade i predsednici Skupštine.

Naime, juče je počela „Nedelja ponosa“, u kojoj će se održati preko 50 manifestacija, da bi se u nedelju 15. septembra održala i „Parada“. I ja sam juče učestvovala, i to ne prvi put, u jednoj od tribina LGBT Plus zajednice. I na pitanje jednog aktiviste šta ću ja danas uraditi za njih, obavezala sam se da ću postaviti neka pitanja. I to radim sa zadovoljstvom, zato što to jeste deo politike, ne samo deo politike, nego imperativ politike LDP - zaštita ljudskih prava, naročito ranjivih kategorija, žena, Roma, nacionalnih manjina, LGBT Plus populacije.

Dakle, prvo pitanje odnosi se na Zakon o zabrani diskriminacije, koji je donet pre deset godina. Postavljam pitanje predsednici Vlade i predsednici Skupštine, u smislu kontrolne funkcije Vlade, šta će uraditi kako bi se izvršila analiza, odnosno monitoring primene tog zakona, pošto se ove godine obeležava desetogodišnjica? Znamo da ima problema kako u samoj sudskoj praksi, u ujednačavanju te sudske prakse, ali tako i u karakteru postupka, često se on ne obavlja kao hitan.

Drugo pitanje, takođe za predsednicu Vlade i predsednicu Skupštine, LDP je u martu mesecu podneo predloge zakona – zakon o registrovanju istopolnih zajednica i izmene Porodičnog zakona i Zakon o rodnom identitetu. Da li će predsednica Vlade i predsednica Skupštine upotrebiti autoritet kako bi se ovi predlozi zakona našli na dnevnom redu i pomogli nam da obezbedimo poslaničku većinu?

Mi nemamo ništa protiv da Vlada podnese takve predloge, jer je isti takav slučaj bio pre 10 godina sa antidiskriminacionim zakonom. Mi smo podneli naš predlog, ali smo podržali kasnije Vladin.

Mislim da je dužnost svih nas da doprinosimo da se u ovoj zemlji živi normalno, da se poštuju i primenjuju zakoni, kao i da se usvajaju novi zakoni koji će učiniti da svi građani ove zemlje mogu da žive slobodno, i ako nisu ravnopravni, onda nisu ni slobodni.

Najmanje što možemo da učinimo jeste da se potrudimo da se ovi zakoni usvoje, a isto tako, da ovi koji su ranije usvojeni, da se poštuju. Mislim da smo previše vremena izgubili u konfuziji vrednosti i da je vreme da se neke vrednosti kristalizuju, da je prosto civilizacijska potreba da svaki čovek u ovoj zemlji živi slobodno i zaštićeno.

Dame i gospodo narodni poslanici, toliko su brojna pitanja u ovoj zemlji koja traže odgovore, da je nama narodnim poslanicima zapravo dovoljno da se upoznamo i sa utvrđenim dnevnim redom tekuće sednice i da na taj način otvorimo neka pitanja.

U vezi sa prvom tačkom dnevnog reda, postavljam pitanje predsedniku Republike, koja se odnosi na posebne uslove za izgradnju stanova za bezbednosne službe po kojima bi oni mogli da kupuju stanove po 500 evra po kvadratu – zašto bi bile samo bezbednosne snage povlašćene? Ne mislim da bi trebale da budu diskvalifikovane, znam da su i oni u teškoj situaciji, ali, zašto bi samo oni bili povlašćeni? Naročito, uzimajući u obzir da svakodnevno s pravom lamentiramo kako mladi iz ove zemlje odlaze, pa zar to ne bi bila jedna od podsticajnih mera da se i njima omogući da mogu da kupe stanove po toj povlašćenoj ceni?

Postavljam ovo pitanje predsedniku Republike zato što je u svojstvu predsednika Vlade, početkom maja 2014. godine, objavio i svi su dnevni listovi to na naslovnim stranama preneli njegovo obećanje kako će se graditi stanovi od po 380 evra po kvadratu i pitanje glasi – na osnovu čega, na osnovu kojih činjenica je on dao takvo obećanje i kako se to danas izjavilo, da se odnosi samo na bezbednosne snage a i na veću cenu?

Dalje, recimo, tačka 4. i 5. koje se odnose na zakon o drumskom saobraćaju, postavljam pitanje ministarki za infrastrukturu. Naime, u vezi sa izgradnjom deonice Obrenovac-Ljig, ministarka je obećala da će ta deonica biti završena u novembru prošle godine i, evo, sad je već sredina maja, još uvek nije završeno. Pominje se neka mogućnost da će biti završena do kraja godine, ali tražim od ministarke objašnjenje zbog čega se toliko kasni i kako je mogla da da tako nerealno obećanje?

Brojna su ta nerealna obećanja koja se na neki način zapravo svode na onu staru izreku – obećanja ludim radovanja, ali, kruna svega i ovog dnevnog reda jeste tačka 21, prema kojoj predsednica Skupštine predlaže odluku o obrazovanju komisije koja bi utvrdila posledice NATO bombardovanja po zdravlje i životnu okolinu, s posebnim osvrtom na upotrebu projektila sa osiromašenim uranijumom. Razumem ja da su građani zabrinuti, da postoji strah i, naravno, slažem se sa predsednicom da je potrebno da oni dobiju istinu o tim podacima, da smo dužni da im dostavimo istinu. Međutim, to apsolutno nije posao političara. To je isključivo i jedino posao nauke i naučnika – nuklearnih fizičara, hemičara, eventualno radiologa ili epidemiologa. Zar se na ovaj način ne suspenduje rad Instituta za nuklearnu nauku „Vinča“, koja pri tom zapošljava 311 doktora nauka i 220 doktoranata, znači preko 500 naučnika, kao i Agencije za zaštitu od jonizirajućih zračenja i nuklearnu sigurnost, za koju ne znam koliko ima zaposlenih, ali je predsednica upravnog odbora upravo predsednica Skupštine?

Zato postavljam pitanje Institutu „Vinča“ i Agenciji za zaštitu od jonizirajućeg zračenja – da li i u kolikoj meri je uticalo na zdravlje NATO bombardovanje 1999. godine? Jer, oni su dužni da nam daju taj odgovor. Drugo, već 32 godine mi nemamo nikakve podatke kakve su posledice Černobilske katastrofe i pitanje je – da li je i u kojoj meri na zdravlje naših ljudi uticala Černobilska katastrofa? I treće pitanje na koje zahtevam odgovor od Instituta i Agencije jeste – da li su bile veće posledice Černobilske katastrofe i dan danas da li jesu od NATO bombardovanja?

Samo još jedna rečenica.

Opasno je da se vlast meša i u slobodu tržišta, u medije, u pravosuđe, ali najopasnije od svega je kada vlast pokušava da dovede nauku u pitanje.

Postavljam pitanje predsedniku Republike i predsednici Vlade, kao i formalno najodgovornijim pojedincima za budućnost ove zemlje. Najjednostavnije rečeno, pitanje glasi – zašto se jedno govori, priča se o modernizaciji, o EU, kao prioritetu, drugo se radi, vodi se jedna retrogradna politika, relativizacija prošlosti, čak rehabilitacija ratnih zločina, a možda se čak i treće misli.

Evo, samo u ovih prethodnih nekoliko dana sve izjave predsednika Republike i predsednice Vlade, zapravo vode ka tome da ukazuju na svetsku nepravdu koja se vodi prema Srbiji i prema Srbima, tu pre svega mislim na izjavu predsednice Vlade kako Haški tribunal nije objektivan, kako nije doprineo pomirenju, kao da Haški tribunal je uopšte pozvan, kao da mu je uloga da zapravo radi pomirenje.

Molim vas, gospodine predsedavajući, da li možete da radite vaš posao i da gospodina Vojislava Šešelja sprečite, jel ovo slobodna zemlja, jel mogu ovde da se postavljaju pitanja normalno? Molim vas da radite vaš posao i da obratite pažnju šta se dešava u sali.

Dobro, ali pogledajte, ne mogu da govorim zato što on istovremeno sve vreme govori dok ja pričam i još me vređa.

Dakle, nastavljam.
Predsednica Vlade je kritikovala Haški tribunal i rekla je da on nije doprineo pomirenju i da nije objektivan, što ne znam šta znači. Da li znači da hoćemo da izađemo iz UN, pošto je taj sud osnovao Savet bezbednosti UN?
Drugo, koji je kredibilitet predsednice Vlade da kritikuje jedan takav međunarodni sud, a s druge strane naše pravosuđe pokazuje takve slabosti, pa recimo, da slučaj Ovčara, evo već 14 godina nije rešen, između ostalog, zato što nismo mogli da postavimo specijalnog ratnog tužioca za ratne zločine, da ne pominjem Štrpce, da ne pominjem Sjeverin, da ne pominjem zločine u miru. Imamo nerešen već 12, 13 godina zločin ubistva dva mlada vojnika, u miru, usred Beograda na Topčideru. Onda mi dajemo sebi neko pravo, neki kredibilitet da kritikujemo nekog drugog koji je pritom pred gašenjem i ističe mu mandat, mislim na taj Haški tribunal.
Dakle, to ukazivanje kao na neku svetsku nepravdu prema nama, prema Srbiji. Drugo, izjave koje bude lažnu nadu i očekivanja, kao što je recimo, kako je država Surinam opozvala priznanje nezavisnosti Kosova. Mislim, šta se dobija sa tim? Prosto, da li na taj način mi zapravo realizujemo potpisani Briselski sporazum i da li se na taj način doprinosi normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine? Naravno da ne.
Na kraju, predsednik Republike je zaoštrio retoriku, naročito prema zapadu, naročito posle susreta sa gospodinom Brajanom Hojtom Jijem i rekao je da je za oktavu snažnije, da je morao da odgovori za oktavu snažnije, mada se snaga nikad nije merila u oktavama, mislim, recimo, jačina zvuka decibelima npr. Zaista je bila neprimerena reakcija na takvu jednu izjavu, na izjavu Hojt Jija, da nas je upozorio da nije dobro da sedimo na dve stolice, da se to ovde ocenilo kao uvreda, kao pretnja, dočekano je na nož. Apsolutno mislim da to nije bilo, zar nije bilo to prilika da predsednik Republike kaže da je naš prioritet EU.

Na kraju, vrlo opasne su recimo ove izjave šefa …
(Isključen mikrofon.)

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo ministri, službenici Ministarstva, ako bismo ovoj raspravi pristupili na jedan pojednostavljen način, jer nažalost, inače je manir ove Vlade da pojednostavljuje stvari, valjda je tako lakše, onda bi se moglo reći da su ministri koji su danas pred nama mogli doći prilično opušteno, jer šta bi neko imao protiv stručnog usavršavanja državnih službenika i njihove profesionalizacije, kao i naravno, elektronskog poslovanja, koje je prosto neminovnost u 21. veku.

Međutim, ako raspravi pristupimo na jedan ozbiljniji način, ako gledamo malo sa šireg aspekta o potrebi reforme javne uprave koja se inače najčešće svodi na fraze, složićemo se i u kampanjama i kasnije u radu države, odnosno Vlade.

Znači, ključni problemi reforme javne uprave jeste na prvom mestu organizacija, dobra organizacija.

Drugo, to jeste koordinacija državnih organa. Sami znate i sigurno ćete se složiti sa mnom da ima prilično šumova u tom pogledu, dakle, ne funkcioniše dobro koordinacija između različitih organa i službi.

Dalje, to je toliko puta pomenuto i partijsko zapošljavanje, i korupcija, i nepotizam, pa ako hoćete neke usluge su i prilično skupe u odnosu, naročito u odnosu na standard građana.

Juče sam pažljivo slušala, sinoć u stvari, izlaganje ministara i gospodin Ružić je u jednom momentu rekao da ova tema možda nije toliko interesantna sa političkog aspekta, kako bi bila eksploatisana zarad nekih dostizanja ili postizanja dnevno političkih poena.

Ja mislim suprotno i tu se ogleda taj odnos prema reformi javne uprave, jer šta ima važnije, nego da imate zadovoljne građane, za koje te državne službe i organi vrše usluge i poslove u njihovo ime i za njihov račun.

Zar to nije jedan od najvećih izazova za državu, jedna od ključnih uloga da pokaže svoju sposobnost, organizovanost, uređenost, odgovornost i da dobije zadovoljne građane.

Drugo, jedna od ključnih tema jeste ta Nacionalna akademija i gospodin Ružić je, takođe spomenuo da se ta akademija priprema već, da ideja o njenom organizovanju već 15 godina postoji.

Ministre, da li ste razmišljali možda u pravcu da vas je za tih 15 godina pregazilo vreme?

Sada u trendu, postoji, naravno da postoji u drugim državama te akademije, i to funkcioniše, ali se sve više koristi onlajn obuka, pa još u kombinaciji sa nekim postojećim rešenjima, služba za kadrovanje, naročito, vodeći računa i o troškovima, mislim da vas je tu pregazilo vreme i da se postavlja pitanje.

Šta je još jedna od boljki naše politike i naše države? Mi nikad nemamo dovoljno analiza, nikada se ne utvrđuju dovoljno prioriteti.

Na primer, zašto mi nismo dobili u ovom obrazloženju koje inače više sadrži neke fraze, neophodnost stručnog usavršavanja kao da bi neko mogao imati nešto protiv tog.

Zašto nismo imali analizu koliko bi bilo angažovanje, kao jedno od mogućih rešenja stranih agencija ili javnog privatnog partnerstva, prosto da imao podatke. Možda ovo jeste najbolje rešenje, ali mi nemamo te podatke.

Sa druge strane, reći ćete postoji nacionalna strategija za reformu javne uprave koja je doneta za period od 2015. do 2017. godine.

Prema godišnjem izveštaju za 2015. godinu o implementaciji akcionog plana za sprovođenje reformi u javnoj upravi, stoji na sajtu državne i lokalne samouprave, da je od planiranih 107 aktivnosti u 2015. godini, u potpunosti realizovano 40, delimično realizovano 23 aktivnosti, a uopšte nisu realizovane 44. Veći je broj nerealizovnih od onih koje su realizovane i plus imate taj neki deo koje su samo delimično realizovane.

Zar se onda ne postavlja pitanje, zar ne bi trebalo Vladi stručno usavršavanje, kada je tako loš rezultat kada iznosi samo 35% realizovanih aktivnosti i pri tom najveći broj aktivnosti se zapravo svodi na vaše Ministarstvo, gospodine Ružiću.

Pogledajte sada, ovo je već kraj, 2017. godine, uopšte ne postoji izveštaj za 2016. godinu. Znači, ili su rezultati loši, pa nisu objavljeni, ali nedostaje transparentnost i tu ćete se složiti.

Kada govorimo o problemima u javnoj upravi, kao što sam spomenula, koordinacija i organizacija i to partijsko zapošljavanje, korupcija, postoji niz drugih, jeste to i broj zaposlenih. Mi smo to sveli na neku meru, pošto je prosek u Evropi 8,5, a kod nas je 6,4 i često se to preuveličava, taj problem broja zaposlenih.

Postoji pitanje i strukture zaposlenih. Recimo, u Sandžaku, postavlja se pitanje zašto ni jedan načelnik policije, predsednik suda nije Bošnjak i kako će oni da osećaju Srbiju kao svoju državu.

Uopšte, kada napravite, ta struktura zaposlenih u javnoj upravi u Sandžaku, ne odgovara nacionalnoj strukturi i mi o tome uvek govorimo.

Mislimo da je i to jedan od problema. Nije samo stručno usavršavanje. Vrlo je širok spektar potreba da bi ta javna uprava bolje i efikasnije funkcionisala.

Postavlja se pitanje i tih kadrovskih rešenja.

Poslednja odluka koju je Vlada donela, to je prošle nedelje, bili ste prisutni, obojica ministara, na toj sednici Vlade i doneli odluku o imenovanju Milovana Bojića za rukovodioca Centra za kardiovaskularne bolesti na Dedinju.

Pazite, taj čovek je bio u prošlom veku, 1995. godine i vi nam sada posle četvrt veka, dođete ovde pred nas i pričate nam o elektronskom poslovanju, stručnom usavršavanju. Lepo je to, ko će da bude protiv toga?

Ali, pogledajte u tom nekom širem kontekstu. Pogledajte koliko je to u suštini, najblaže da kažem, neodgovorno.

Dalje se postavljaju pitanja, imate neke službe, recimo, ta Agencija za borbu protiv korupcije. Ispostavilo se prema izveštaju od ove godine, iz aprila 2017, da ona uopšte nije imala niti su ti službenici aplicirali za dostupnost tajnim podacima. To je zloupotreba i krivično delo.

Međutim, verovatno ste i vi upućeni. Agencija za borbu protiv korupcije je napravila jednu analizu ovih zakona i ja pretpostavljam da ste i vi dobili neke od tih primedbi. Oni naročito izražavaju sumnju u stepen korupcije koji se može otvoriti prilikom primene ovih zakona o Nacionalnoj akademiji i o izmeni i dopuni Zakona o državnim službenicima.

Recimo, u članu 3. se kaže da su nedovoljne odredbe o vršenju nadzora nad radom akademije, da nisu dovoljno precizne.

U članu 4. zaista se postavlja pitanje, Nacionalna akademija je ovlašćena i za komercijalne poslove, i tu se postavlja pitanje - koji su to poslovi, a zaista se otvara i mogućnost zloupotrebe.

Član 8. ne sadrži uopšte nikakve odredbe o postupku imenovanja, razrešenja ili o samom mandatu, koliko uopšte traje mandat tih članova Programskog saveta.

U članu 9. nije utvrđen broj članova stalnih programskih komisija. To su, složićete se, prilično veliki nedostaci.

Kažem - Nacionalna akademija dobro zvuči, ali u suštini mislim da ne znači mnogo, a da negde još manje obećava.

Što se tiče ovih zakona o elektronskom poslovanju, naravno, u eri u kojoj se tehnologija, a i samo poslovanje, menja brzinom svetlosti, naravno da su dobrodošla ova rešenja koja su i evropski i civilizacijski standard, ali se zaista opravdano postavlja to pitanje, da li je zaista potrebno tri godine da se izrade ti podzakonski akti.

Naravno da se sve ne može obuhvatiti zakonom. To je svima jasno. Ali, taj rok je nekako nerazumno dug. Jer, kažem, zaista živimo u apsolutno informatičkom svetu. Evo, ministru trgovine i telekomunikacija, recimo, jedan od primera, čisto mala digresija, ne znam da li ste videli a biće vam interesantno, recimo Amazon već u Americi otvara prodavnice samoposluge, gde celu kupovinu obavite samo tako što se na ulasku u radnju identifikujete mobilnim telefonom, samo provučete i posle se sve automatski skida. Naravno, to je za nas naučna fantastika i ne želim uopšte, niti možemo, da se poredimo s takvim dostignućima. Ali, kažem, onda taj rok od tri godine u takvoj eri je nekako prosto neracionalan.

Drugo, postavlja se pitanje i cena usluga, naročito uzimajući u obzir da država nije dovoljno jaka da štiti potrošače, jer, recimo, i mobilna telefonija je mnogo skuplja nego što je u zapadnoj Evropi. I sami znamo da će te službe koje će moći da prosleđuju, da arhiviraju, da proveravaju elektronske potpise, elektronske pečate, dokumenta, da će to biti mali broj i bojim se da će te cene biti prilično visoke i da će to na neki način opteretiti dodatno. Mada, naravno, slažem se da je to potreba. Samo kažem da bi trebalo voditi računa i u tom pravcu, a naročito uzimajući u obzir da su mnoge firme već platile za elektronsku identifikaciju i za čitače, tako da će možda u početku pre koristiti običan internet, jahudži, mejl.

Naravno, ključni problem za primenu ovih zakona, jedan od važnijih, jeste ta sigurnost, kako ćemo se zaštititi, na primer, od tajnih službi, koje u ovoj zemlji nisu i dalje reformisane i nisu dovoljno kontrolisane? Znači, možemo očekivati da osvanu neki podaci u medijima, neki lični ili o poslovanju, a da ne govorim da je to već danas situacija. Na ovaj način se samo povećava rizik i to govori koliko je to ozbiljan posao i koliko je neprimenjiv ako ostale sfere društva ne prate, nisu modernizovane, nisu reformisane u duhu vremena. I to će biti osnovni problem.

Inače, naravno da podržavamo modernizaciju i elektronsko poslovanje i da nam je čak žao što se s tim kasni, ali nemamo ništa sad od tog lamentiranja. Važno je da su ipak došli na dnevni red, mada, takođe ćete se složiti sa mnom, da prilično kasnimo.

Na kraju, da zaključim. Ako bismo postavili pitanje građanima da li su oni zadovoljni sa funkcionisanjem javne uprave, da li su zadovoljni sa uslugama i poslovima koje državni službe i organi obavljaju u njihovo ime i za njihov račun, kao što sam rekla, svi ćemo se složiti da nisu. I to su prosto mitske priče o nefunkcionisanju, o problemima i mi moramo jednom da izađemo iz toga. S druge strane, to jeste i trebalo bi da bude jedan od ključnih izazova države, gde će ona pokazati svoju kompetenciju i gde će za uzvrat dobiti zadovoljstvo građana.

Dakle, zakoni su, još jednom da kažem, dobrodošli, uvode neke novine, neka dobra rešenja, ali postoji dosta odredbi koje su diskutabilne, koje su nedovoljno precizne i nadam se da će se to ispraviti, što amandmanima, poslanici iz moje poslaničke grupe su takođe podneli nekoliko amandmana, a i da ćete to ispraviti i podzakonskim aktima. Nadam se, jer je to u korist svih nas, da sve to funkcioniše ipak na najbolji mogući način, mada čisto sumnjam. Hvala.

Reklamiram član 27, gospodine predsedavajući.

Vi ste povredili Poslovnik, jer ne vidim po kom osnovu ste dali gospođi Vjerici Radeti pravo na repliku.

Prvo, nije ni ovlašćeni predstavnik. Drugo, ne razumem, Milovan Bojić nije narodni poslanik? Zapravo, sama se upecala i pokazala da se radi o nekom partijskom i političkom zapošljavanju, a i vi ste pokazali na taj način da to odobravate.

Nisam protiv toga da neko ko je iz prošlog veka, ko je bio 1995. godine, ali, kažem, kada govorimo o modernizaciji, posle 25 godina staviti nekog ko je pre 25 godina bio rukovodilac je zaista neverovatno, a mnogo je veći problem to što je on zloupotrebljavao. Dugovi koji su… (Isključen mikrofon.)

Zašto sada meni ne date reč? Postupajte po jednakim aršinima.

Dame i gospodo narodni poslanici, pitanja ću uputiti predsednici Vlade.

Naime, s obzirom na činjenicu da imamo nedovoljan rast BDP kao i podatak Republičkog zavoda za statistiku koji se odnosi na 2015. godinu, a tiče se procenta rizika od siromaštva i on za tu godinu iznosi, vrlo je visok, iznosi 41,3% i da su pri tom najugroženija grupacija od 18 do 24 godine, postavljam pitanje, da li Vlada, da li predsednica Vlade imaju nameru da usvoje strategiju za borbu protiv siromaštva? Napomenula bih da je poslednja takva strategija usvojena još 2002. godine za vreme Vlade Zorana Đinđića i ona je bila jedna od tri ključna cilja u programu reformi iz 2001. godine. Prva je bila modernizacija države, vladavina prava i borba protiv korupcije. Drugi cilj je bila revitalizacija privrede uz privredne reforme, tržišne reforme i treća borba protiv korupcije.

U međuvremenu od 2002. godine 15 godina su se smenjivale vlade od socijaldemokratskih do narodnjačkih i malo jeste prosto i neobično da neko ko pripada liberalnoj struji postavlja jedno ovakvo pitanje. Mislim da je jako važno i da je potrebno da Vlada pripremi jednu takvu strategiju.

Drugo pitanje, odnosi se na Zakon o poreklu imovine političara, odnosno Zakon o poreklu imovine. Podsetila bih da je prethodni predsednik Vlade obećao u svom ekspozeu da će taj zakon biti pripremljen i upućen Skupštini. U međuvremenu dobili smo i novu predsednicu Vlade, istina ona to pitanje nije otvarala niti pominje. Znači, interesuje me kada će taj zakon doći u skupštinsku proceduru kako bismo izbegli neuverljiva obrazloženja tipa dobijanja novca od tetke iz Kanade za kupovinu stana?

Treće pitanje, takođe upućujem predsednici Vlade, naime, po kom osnovu bivši predsednik Republike, Tomislav Nikolić, koristi rezidenciju u Užičkoj 23. pošto prema Uredbi o nepokretnostima Republike Srbije je predviđeno da se ona može samo koristiti za predsednika Republike aktuelnog? Dakle, to je jedan presedan i to je zaista sramotno, naročito uzimajući u obzir prvo pitanje koja sam postavila, a odnosi se na visok procenat siromašnih ljudi, a pri tom znamo da Tomislav Nikolić nije ugrožen, da poseduje ogroman stan, kao da je i jedan od stanova dobio i za vreme NATO bombardovanja. Dakle, interesuje me da nam objasni, nama poslanicima, a i građani su prilično uznemireni zbog te vesti i neracionalnih trošenja sredstava za rezidenciju koju koristi jedan bivši predsednik.

Dame i gospodo narodni poslanici, predstavnici ministarstva, gospodine predsedavajući, zaista je postalo simptomatično da mi poslanici provedemo više vremena i ukažemo više pažnje prilikom utvrđivanja dnevnog reda, ne kažem da to nije važno, ali danas smo tome posvetili pet, šest sati vremena, da bismo onda o temi dnevnog reda, o 44 spojene tačke imali ukupno vreme od samo pet sati, plus govori ovlašćenih predstavnika.

Prosto to nije logično i zaista nema veze sa parlamentarizmom. Nadam se ubuduće, da ćete kada dođe do ovakve situacije poslanička većina barem predložiti duplo duže vreme za raspravu. Kad je ovako obiman dnevni red.

A kada se inače na dnevnom redu ove Narodne skupštine nađu tačke koje su veoma važne kao što je pravosuđe, kada mi poslanici koji smo pozvani i izabrani da svojim odlukama ovde uređujemo pravosudni sistem, ili kada smo pak pozvani da učestvujemo u odlučivanju oko izbora nosioca pravosudne funkcije onda najmanje što možemo da uradimo jeste da pokažemo svest, ako je imamo, odnosno neki možda i nemaju, koliko su reforme pravosuđa zapravo do sada ukupno bile slabe i koliko daju slabe rezultate.

Te reforme su prvo spore, onda su nedovoljne, onda često idu pogrešnim putem, a da ne govorim o toj situaciji da je totalno anticivilizacijski da mi političari predstavnici partija, uopšte učestvujemo u odlučivanju o pitanjima izborima nosilaca pravosudnih funkcija. Bilo da se radi o sudijama, bilo da se radi o predsednicima sudova ili o tužiocima. Prosto to jednostavno nema veze što je to potrebno da postignemo zbog akcionog plana, poglavlja 23, kojim usaglašavamo naše pravo sa pravom EU, potrebno je da menjamo Ustav. Prosto, nije civilizovano, da partijski ljudi, naročito partije koje su na vlasti, dobijaju priliku da utiču u izboru nosioca pravosudne funkcije. I tu ponavljamo neku tradiciju, gde su te partije uvek starije, nego institucije. Jer koga će? Uglavnom će da traže informacije od partija i institucija, ali pre svega od partije. Tu trpimo štetu i građani ali i mi opozicione stranke.

Prva tačka dnevnog reda je – Predlog o izmenama i dopunama Zakona o sudijama koji je podneo jedan narodni poslanik i mogu da se složim, da kažem da ne mora uvek Vlada i da je bolje da ponekad se i neki predlozi zakona koji predlažu narodni poslanici stave na dnevni red, ali ne mogu da se složim da je to tako mala izmena da je dovoljno da jedan jedini poslanik, ne razumem zašto to nije barem poslanička grupa ili poslanička većina predložila ili barem grupa narodnih poslanika ili barem predsednik Odbora za pravosuđe, ali prosto je to neverovatno umanjivanje, ali nisu nebitne te promene.

To skraćivanje mandata sa pet godina na četiri godine da bi se dalo na značaju Vrhovnom kasacionom sudu, može da bude sporno, ali ajde da kažemo ne mora, da bi bila bolja frekvencija, po meni je stvarno sporna odredba po kojoj mi ovde poslanici, zakonom dozvoljavamo mogućnost da oni koji su navršili svoj radni vek, mogu da produže da rade sve dok traje funkcija predsednika suda. Pa šta, malo li je u ovoj državi, nemamo dovoljno sudija, tužilaca, advokata, pravnika sa pravosudnim ispitom, pa nisu to neki koji odlaze iz ove zemlje. Imamo toliko školovanog kadra sa iskustvom i zašto bi mi umanjivali šansu nekom drugom da postane predsednik suda koji će možda dok ovaj završi svoj mandat možda neće imati priliku, možda će on završiti svoj radni vek. Na primer, pričam. Zašto bismo umanjivali šansu? Zašto bismo vezivali ruke Visokom savetu sudstva, da bude ograničen u tom pogledu da ako neko hoće da produži i ako je ispunio radni vek da on to može da učini. Potpuno nerazumno, i potpuno neracionalno pogotovo u zemlji koja ima dosta pravnika sa iskustvom i sa položenim pravosudnim ispitom. Ima ih i na birou sa iskustvom. Ne vidim potrebu apsolutno.

Dalje što se tiče izbora tužioca, isto mislim da mi nismo pozvani, niti bi trebalo da me interesuju i biografije niti bi trebalo da me interesuju na koji način se to boduje, zato što to jedino i isključivo može da radi struka. Ne mogu ja da ulazim ni u pitanje kako su ti poeni uopšte, da li je to pravično opredeljeni broj poena, razumete? Dakle, samo struka isključivo struka.

Sada, pogledajte u kakvu smo situaciju sada dovedeni. Jeli i septembru 2015. godine raspisan konkurs za 55 javnotužilačkih funkcija? Mi smo samo jedan delimičan broj od septembra 2015. godine i danas biramo samo još trideset i nešto, mislim 33. Koje je to vreme? Uzmite u obzir da u ovoj zemlji nedostaje svaki peti tužilac je upražnjeno mesto. Jel to tačno? Jel tačno da nam nedostaje 117 tužilaca ili zamenika tužilaca? A onda svaki taj tužilac ima skoro 1.200 predmeta. Jel to tačno? Zašto je došlo do tog uskog grla do zagušenja? Onda kako radi ova država, kako rade državni organi, kako smo dozvolili da toliko ljudi nedostaje na tako važnim funkcijama da bi ovaj pravosudni sistem mogao da funkcioniše? Vrlo prosto, vrlo razumno pitanje. Stvarno tražim jedan minimum objašnjenja, a onda dolazimo na tačku 11. koja je za nas iz Liberalnodemokratske partije veoma značajna, zato što je za nas suočavanje sa prošlošću, a izbor tužioca za ratne zločine, jeste jedan od preduslova da budemo pravednije društvo, da možemo da se pomirimo sa susedima i da uživamo u dobrosusedskim odnosima.

Zašto smo godinu i po dana čekali na izbor tog tužioca za ratne zločine? Zaista neshvatljivo. Evo mi smo dobili u aprilu predlog Vlade, jel tako? Državno veće tužilaca u septembru prošle godine, predložilo je Vladi. Predsednik Vlade jhe rekao da će početkom decembra, podsetila sam se tih izjava, da će biti izabran početkom novembra, da bi onda rekao krajem novembra, da bi onda početkom decembra rekao do nove godine i na kraju evo nas sada sredina maja, znači godinu i po dana mi nemamo tužioca za ratne zločine. Šta ga je sprečavalo? Makar, nam duguje neko obrazloženje. Nisu dovoljne samo dve biografije. Moramo da znamo šta je to. Ispade na kraju da je Narodna skupština bila najefikasnija, jer smo evo zakazali sednicu, našla se na dnevnom redu 11. maja, a Vlada je podnela taj predlog 25. aprila. Ja smatram da je to propust predsednika Vlade. Još jedna od tamnih mrlja u njegovom mandatu. To je za nas veoma važno pitanje. Na kraju krajeva to je političko pitanje, koje takođe utiče na kredibilitet jedne zemlje. Ne možete vi da zahladnite odnos sve sa jednom državom, diplomatske odnose sa jednom državom sa kojom smo uvek imali dobre odnose, mislim na Francusku, neka me ispravi neki istoričar ako grešim, ali mislim da je ovo prvi put da su zahlađeni ti diplomatski odnosi, zato što Francuska država, odnosno francuski sudovi nisu udovoljili našem zahtevu za izručenje Ramuša Haradinaja. To je bio razlog da mi zahladnimo, po prvi put u istoriji diplomatske odnose.

Kakav kredibilitet imamo mi, onda sa pozicije da nam je Francuska isporučila Ramuša Haradinaja, nadležan da podigne optužnicu, bio bi državni tužilac za ratne zločine, koje ova zemlja nema godinu i po dana. Jel to tačno? To je prosto urušavanje ugleda zemlje.

Drugo što se tiče tužioca za ratne zločine, videla sam da je Vlada još prošle godine u februaru usvojila Nacionalnu strategiju za procesuiranje ratnih zločina. Postavlja se pitanje zašto to nije uradilo i Tužilaštvo za ratne zločine. Prošlo je toliko vremena. Jedna od najnovijih vesti, evo na sajtu, jeste da je 6. aprila ponovo podignuta nova i proširena optužnica za slučaj ratnog zločina u vozu na putu ka Štrpcima prema 20 ljudi.

Taj zločin je izvršen 1993. godine, a mi 2017. godine, evo, 6. aprila nedavno tek ponovo podižemo tu optužnicu. Trebalo bi imati u vidu da zaista jeste, protekom vremena, prošle su 24 godine, dokazi se teže nalaze, neki svedoci nisu ni živi ili nisu u stanju da mogu… Dakle, interes ove zemlje, protivim se svim onim kolegama koji su bili za to da se ovo Tužilaštvo i specijalni sud, ne. Interes ove zemlje je da državni tužilac za ratne zločine i Sud za ratne zločine i dalje postoji, jer je to jedini način da se suočimo sa prošlošću i da zaista postanemo pravednije društvo.

Takođe bih spomenula, a u vezi sa ovim, da godinu i po dana Vlada nije predložila čoveka koji će da bude tužilac za ratne zločine, da je taj DOS, koji se tako često kritikuje i spominje kao nešto najgore što se desilo ovoj zemlji, ja sam, recimo, već tokom prošle sednice pominjala neke zakone gde je DOS podigao standarde koji se danas ne ispunjavaju. Na primer, govorila sam o Zakonu o javnim nabavkama, u pogledu suzbijanja korupcije, da je usvojen za vreme DOS-a, pa o Zakonu o Radiodifuznoj agenciji, da je tada, naravno, poboljšani su, stvoreni su uslovi za bolje ostvarivanje slobode medija. Danas ću da kažem da je ovaj zakon usvojen Zakon o organizovanju i nadležnosti organa za procesuiranje ratnih zločina, zapravo, taj zakon je donet 1. jula 2003. godine i državni tužilac za ratne zločine je izabran u istom mesecu, znači 20. jula 2003. godine, i on je tu dužnost vršio do 31. decembra 2015. godine, od kada nemamo tu instituciju.

Imamo, dakle, vršioca dužnosti, njegovog prvog zamenika koji ga menja, i za kojeg, pravo da vam kažem, nije jasno kada je već čovek tu godinu i po dana, zašto se njemu nije ukazalo poverenje. On jeste predložen, ali očigledno da je tu bio neki problem, da li on nije opravdao zahteve koji su ispred njega bili, ili jeste, prosto smo trebali da dobijemo neko objašnjenje.

Na samom kraju, rekla bih još da bi trebalo da se potrudimo, svako od nas, da na neki način i mapira probleme u pravosuđu, čisto da pokažemo da posedujemo svest da krećemo ka tim izazovima i da će svako na svoj način da pokuša da doprinese da ta situacija u našem pravosudnom sistemu bude bolja. Onda sam ja samo onako iz nekog i ličnog iskustva i mapirala neke probleme koje bi trebalo da ispravljamo u buduće.

Prvi problem jeste ovo o čemu sam govorila, negativna selekcija prilikom izbora sudija. Prosto, ne može to da bude partijska, i ne sme da bude. Tek tada ćemo dobiti i na poboljšanju kvaliteta i na poboljšanju efikasnosti pravosuđa, jer to često dovodi i do nestručnosti. Prosto, ta negativna selekcija dovede i do izbora nekih i nestručnih ljudi.

Drugo, šta je jako pogubno, to je neodgovornost za loš rad. Ne funkcionišu disciplinski organi Visokog saveta sudstva. To je ono što je takođe problem. Retko se kada otvaraju pitanja odgovornosti nosilaca pravosudne funkcije, da ne govorim koliko je zastarelih presuda do sada. Ko odgovara za to, a recimo, odgovorne su sudije. Mislim, poznati su neki slučajevi, npr. slučaj Pahomije ili slučaj prebijenih otporaša u Požarevcu, ima tih slučajeva ko zna koliko. Ne znamo ni koliko ih ima i ko je za to odgovoran.

Dalje, sudije su prilično skoncentrisane na brojke, da završe, jer su preopterećene, da završe što veći broj predmeta, to onda ide na štetu kvaliteta suđenja i pravde uopšte.

Dalje, problem jeste stvarno i loša organizacija sudova, nedostatak prostora i tehničkih sredstava. Neodgovoran odnos prema arhivi, to nikada niko nije spomenuo, a prosto, i to je važno. To je važno za funkcionisanje pravosuđa, za praksu pravosudnu, za izgradnju svih tih institucija. Da ne govorim dalje, dugotrajni sporovi, itd, itd, pa čak i kršenja, čak i donošenje zakona i mera koje se preduzimaju na taj način da na kraju predstavljaju kršenje prava građana, kao što je npr. Zakon o izvršenju i obezbeđenju, gde je Ministarstvo pravde prelaznim odredbama ostavilo na volju sudovima da pojedinačno, znači, imaju diskreciono ovlašćenje da primenjuju ta uputstva, ili ne, da se ponašaju slobodno, što je dovelo do obustave velikog broja. Stotine hiljada predmeta je obustavljeno zato što je to prosto…

Takođe, naravno, problem je i strah sudija da sude u predmetima gde je tužena Republika Srbija i možemo slobodno reći da nezavisnost nije postignuta i da moraju, kako sam već rekla, i sudije i tužioci, da mora da bude vidljivija njihova odgovornost. Njihova odgovornost, verujte, nigde, apsolutno nigde nije vidljiva. I bolje na to bi trebalo da utičemo kao parlament, a ne, recimo, na te puke izbore za koje niti smo pozvani, niti smo sposobni to da vršimo, a i kažem, mogu samo benefit imati partije na vlasti i niko drugi. Hvala.

Prvo pitanje za vas, gospođo predsednice. Naime, zašto je Jovanu Najdenovu, saradniku i portparolu LDP-a, zabranjeno da uđe u Narodnu skupštinu? I u petak je vraćen sa vrata Skupštine i danas mu je takođe zabranjeno. Na taj način se otežava i onemogućava rad jedne poslaničke grupe. Molim vas da mi kažete – koji je osnov za zabranu ulaska saradnika poslaničkih grupa?

Drugo, generalno se postavlja svrha postavljanja ovih poslaničkih pitanja. Da li je svrha ovi pitanja da mi u interesu građana i ove zemlje otvaramo pitanja i zatražimo odgovore kako bismo inače sprečili eventualne nepravilnosti i zloupotrebe ili je svrha ovih poslaničkih pitanja da ovde simuliramo kontrolnu ulogu parlamenta i demokratije? Evo zašto ovo i kažem.

Naime, 8. decembra, postavila sam dva pitanja. Jedno se odnosilo na trajanje vanredne situacije u gradu Užicu, koja je uvedena još od januara 2014. godine i sa kratkim prekidom traje do dan-danas. Dakle, tri godine traje vanredna situacija u gradu Užicu, što dovodi do mogućnosti neprimenjivanja, odnosno selektivnog primenjivanja Zakona o javnim nabavkama, što naravno otvara mogućnost korupcije. Zakon o javnim nabavkama je vrlo jasan i tačno su određeni slučajevi neprimenjivanja, a to su ugrožavanje zdravlja, bezbednosti ljudi, životne sredine, elementarne nepogode, pa je nemoguće da tri godine takvi razlozi postoje, kako bi se zapravo samo selektivno primenjivao Zakon o javnim nabavkama. To je pitanje za predsednika Vlade. Pomenula bih da je taj Zakon o javnim nabavkama donet u vreme vladavine DOS-a, koji se ovde često napada, a podignut je takav standard koji se evo danas ne ispunjava.

Još jedno pitanje, vrlo slično, isto sam uputila početkom decembra, pre pet meseci, pitala sam – ko će nadzirati rad medija u predizbornoj kampanji? Pošto nam se desilo prvi put od 2003. godine, kada je donet Zakon o radiodifuziji, koji je takođe donet za vreme DOS-a, da je uveden standard da se nadzire i kontroliše rad medija za vreme predizborne kampanje i 13 godina smo imali te izveštaje za sve izbore koji su do sada održani, lokalne, parlamentarne, predsedničke, a od prošle godine za parlamentarne izbore, a evo i ovaj put za predsedničke izbore mi nemamo mogućnost da imamo uvid u rad medija. To je isto pitanje za predsednika Vlade, koji inače ima vremena da mi odgovori, ima još 35 dana do preuzimanja dužnosti predsednika Republike – da li on smatra da je ovo ukidanje standarda slobode medija i fer izbora dobro? Da li je to evropski standard i da li može da se, evo, predlažem, ukoliko zakon nije dovoljno precizan, Zakon o elektronskim medijima, da Vlada predloži izmene i dopune Zakona o elektronskim medijima, kako bi REM imao ponovo obavezu da radi izveštaje o predizbornim kampanjama, odnosno da kontroliše medije?