Uvaženo predsedništvo, gospodine predsedniče Republike, predsedniče Vlade, gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, danas na dnevnom redu imamo rezoluciju koja, svakako, predstavlja sadržinski i logički kontinuitet u odnosu na rezolucije koje je Skupština usvajala u prethodnom periodu o Kosovu. Ono što predstavlja novi momenat jesu političke okolnosti koje su izmenjene u periodu od donošenja prethodne rezolucije do danas.
U samom nazivu rezolucije govori se o neophodnosti pravednog rešenja za pitanje Kosova i Metohije. Mislim da upravo taj stav srpskog pregovaračkog tima u prethodnom periodu predstavlja konstantu.
Srpski pregovarački tim se od samog početka zalagao, i dok je Marti Ahtisari imao svoj predlog koji je bio aktuelan, a i u ovom trenutku kada taj predlog više nije aktuelan, za kompromisno, izbalansirano rešenje, koje će biti prihvatljivo za obe strane u pregovorima.
Razlog takvog stava srpskog pregovaračkog tima je baziran na dva principa. Prvi princip jeste princip bezbednosti, koji predstavlja jedan vrlo važan segment ne samo bezbednosti Srbije, takođe i ne bezbednosti regiona koji se danas naziva Zapadni Balkan ili čitava Jugoistočna Evropa, već i čitavog evropskog kontinenta.
Više puta smo čuli tvrdnje da rešenje Kosova, kakvo god ono bude, ne može biti presedan za druge slične slučajeve, što, naravno, ne odgovara ni međunarodnom pravu, a ni međunarodnoj praksi. Ne možete vi unapred prejudicirati da li će jedan događaj biti presedan ili ne, već kada se on desi, faktički, on predstavlja nešto što se može primenjivati u sličnim slučajevima.
To je, zapravo, suštinski razlog zašto je veći broj evropskih zemalja, koje imaju slične probleme, insistirao na tome da se ne pristupa nikakvom unilateralnom rešavanju ovog rešenja, već da se problem rešava isključivo u granicama međunarodnog prava, odnosno odgovarajuće rezolucije Saveta bezbednosti UN.
Drugi aspekt, koji je vrlo bitan, vezano za postizanje kompromisnog rešenja u ovom slučaju, jeste pitanje sprovođenja, odnosno implementacije jednog takvog rešenja. Ukoliko se rešenje nameće jednoj od dve strane, takvo rešenje, pre svega, nije realno sprovesti u realnom političkom životu, a s druge strane, pitanje održivosti tog rešenja takođe može da se postavi.
Kada uzmete u obzir da se sve to dešava u jednom regionu koji je politički, a i bezbednosno, još uvek prilično turbulentan, mislim da ta tvrdnja i ta pozicija srpskog pregovaračkog tima, zapravo, ima puno opravdanje.
Što se tiče drugog dela naziva rezolucije, koji govori o tome da ona mora biti bazirana na međunarodnom pravu, mislim da je to potpuno jasno. Jako dobra okolnost koja se desila u međuvremena je da mi nemamo novu rezoluciju Saveta bezbednosti, da ona, eventualno, može biti doneta nakon postizanja kompromisnog rešenja i nakon okončavanja sledeće runde pregovora.
Dakle, okvir za donošenje eventualnog rešenja i za ove pregovore će biti postojeća Rezolucija 1244.
Što se tiče samog toka pregovora, kratko bih ga rezimirao. On je, zapravo, počeo jednom vrlo neopreznom izjavom visokog izaslanika generalnog sekretar Martija Ahtisarija, na koju smo ga više puta upozoravali u svim prilikama, koji je unapred osudio te pregovore na propast, odnosno na neuspeh. Teško je očekivati da sa jednom takvom početnom izjavom pregovori imaju jedan konstruktivan tok.
Da to ilustrujem na najbolji način, pre svega ću reći da je na svaki predlog srpskog pregovaračkog tima, ne samo kada je u pitanju statusno pitanje, već i brojna nestatusna pitanja, kao što su nezavisnost pravosuđa, očuvanje srpskih spomenika kulture, manastira na Kosovu, zatim predstavljanje Srba i drugog nealbanskog stanovništva u organima vlasti, pitanje obrazovanja, uvek dobijali isti odgovor. Taj odgovor je bio da ćemo o tome raspravljati kada Kosovo postane nezavisno.
Dakle, takav pristup kosovskih Albanaca u pregovorima nije bio konstruktivan i nije otvarao nikakav prostor za suštinske pregovore koji bi mogli da donesu bilo kakav pomak.
U ovom trenutku situacija je znatno bolja nego što je bila pre godinu dana i mislim da je realno reći da je ona dobrim delom posledica, pre svega, sinhronizovane aktivnosti, kako pregovaračkog tima, tako i zvanične srpske diplomatije i na kraju parlamentarne diplomatije.
Naravno da tome treba dodati jedan značajan pristup i podršku Ruske federacije i u okviru kontakt grupe i u okviru Saveta bezbednosti UN. Naravno, Rusija kao svetska sila u svakom slučaju, pa i u ovom, štiti svoje interese, koji u ovom trenutku zaista koincidiraju sa interesima Srbije.
Međutim, ako želite da u ovom trenutku nađete najbolju formulu za Srbiju u predstojećem periodu i u okviru nove runde pregovara, Srbija ima u Rusiji prijatelja, Srbija treba da ima prijatelje i u drugim zemljama, Srbija ima puno prijatelja i u okviru EU. Kao što sam rekao, postoji veliki broj zemalja koje imaju slične probleme, koje se energično protive bilo kakvom unilateralnom priznanju Kosova kao nezavisne države i to je činjenica koju svi zajedno moramo koristiti.
Posebno bih želeo da obratim pažnju na dva procesa koja se ovde dovode u vezu, a koje, suštinski, u ovom trenutku, ne možemo povezivati. Jedan proces je proces pronalaženja rešenja po pitanju KiM. Drugi proces je proces evropskih integracija.
Mi smo pre nekoliko nedelja dobili jasan signal iz Brisela da su ta dva procesa procesi koji nemaju nikakvu sadržinsku vezu i koji su potpuno odvojeni, i to nama pruža zaista sjajnu šansu da ostanemo na evropskom putu, da nastavimo put evropskih integracija, da završimo sve ono što smo počeli, da završimo pregovore o stabilizaciji i pridruživanju i da u isto vreme štitimo interese Srbije na KiM.
To je, zapravo, pitanje koje je u ovom trenutku potpuno razjašnjeno i koje ne treba više stavljati na dnevni red.
Što se tiče sadašnje situacije, rekao bih da je ona zaista, još jednom, kvalitativno mnogo bolja nego situacija koju smo imali pre godinu dana. Međutim, u ovom trenutku ne smemo nikako podleći bilo kakvoj vrsti euforije. Očekuje nas jedan težak proces pregovora koji je u velikoj meri neizvestan.
Znači, ne znamo ni pod kojim će se uslovima ti pregovori voditi, a s druge strane, kao odgovorni političari, mislim da niko od nas ne može da tvrdi kakav će biti konačan ishod tih pregovora. Međutim, postoji obaveza za sve državne organe u Srbiji, uključujući i parlament Republike Srbije, da se maksimalno odgovorno ponašaju u ovom procesu i da zaista daju svoj maksimum u rešavanju ovog pitanja.
U tom kontekstu posmatram i današnju debatu i donošenje rezolucije o KiM. Zato smatram da ova rezolucija svakako treba da manifestuje jedinstvo državne politike i to je jedan od razloga zašto će poslanički klub DS glasati za ovu rezoluciju. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, isključivo ću govoriti o tački dnevnog reda koju danas imamo pred sobom, a to je izbor potpredsednika Narodne skupštine, kao i članova skupštinskih odbora i radnih tela.
Mislim da je praksa koja je uspostavljena u poslednja dva saziva, dakle, u poslednjih sedam godina, bila apsolutno ispravna - sve parlamentarne stranke koje su zastupljene u ovom parlamentu, a koje su relevantne, imale su svoje potpredsednike Skupštine. Mislim da tu praksu definitivno treba pozdraviti i ne treba je menjati. Takođe, praksa je bila da stranke ne komentarišu pojedinačne predloge ostalih parlamentarnih frakcija i Demokratska stranka će tu praksu u potpunosti poštovati i danas.
Dakle, mi ne želimo ni da komentarišemo, ni da osporavamo mogućnost Demokratske stranke Srbije, Srpske radikalne stranke ili Socijalističke partije Srbije da predlože svoje kandidate za potpredsednike Skupštine, kao i za članove radnih tela. Međutim, Demokratska stranka ne želi da u ovom trenutku da svog kandidata za potpredsednika Skupštine, kao ni kandidate za ostala radna tela, zato što ova praksa, koja je do sada uspostavljena, nije u potpunosti ispoštovana. Naime, u svim prethodnim slučajevima, skupštinska većina koja je bila uspostavljena za izbor predsednika Parlamenta i potpredsednika nešto kasnije je, zapravo, bila ona skupštinska većina koja je činila i buduću vladu. Zapravo, i broj poslanika koji je neophodan za izbor predsednika Parlamenta i za premijera Republike Srbije je identičan, dakle, 126.
U ovom slučaju, bar dve stranke koje čine parlamentarnu većinu, a to su u ovom trenutku Srpska radikalna stranka i Demokratska stranka Srbije, poriču da je izbor predsednika Parlamenta politički akt i poriču da će to biti većina koja će činiti buduću vladu Republike Srbije.
Dakle, u ovom trenutku mi ne znamo da li smo predsednika Skupštine i buduće potpredsednike skupštine izabrali kao privremeno rešenje, na pet dana, pa ćemo od ponedeljka imati novu situaciju i nove izbore, ili je to trajno rešenje koje će za rezultat imati formiranje nove vlade.
Meni su sva objašnjenja koja sam do sada čuo iz redova DSS i SRS zvučala prilično naivno, ali definitivno ćemo morati da sačekamo istek zakonskog roka, dakle 15. maj, da vidimo šta je suština sa kojom se suočavamo.
Suštinski razlog zašto Demokratska stranka neće dati svog kandidata za potpredsednika Parlamenta jeste što je temeljni princip DS i temeljni pravac kojim želimo da se krećemo i da vodimo našu zemlju, pravac evropskih integracija.
Vrlo kratko ću analizirati situaciju do ponedeljka, do samog izbora predsednika Parlamenta.
Situacija u kojoj se Srbija nalazila u ovoj oblasti bila je zaista nezavidna čitavom regionu koji se danas naziva Zapadni Balkan; nalazimo se poslednji na listi svih zemalja u procesu integracija. Sve ostale zemlje su otišle mnogo dalje od nas, uključujući Bugarsku i Rumuniju, koje su postale članice Evropske unije 1. januara 2007. godine, kao i Makedoniju i Hrvatsku, koje imaju status zvaničnog kandidata. Čak i Crna Gora odnedavno ima potpisan sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, Albanija, takođe, od pre neku godinu. Srbija je jedina zemlja u regionu, i čini mi se i u Evropi, koja nema apsolutno nikakav odnos sa EU. Naši pregovori su prekinuti zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom. Mislim da je to situacija nad kojom bismo svi morali da budemo jako zabrinuti.
Od ponedeljka, izborom Tomislava Nikolića za predsednika Parlamenta, ta situacija se dramatično pogoršava. Ono što smo tvrdili - da će izborom predsednika Narodne skupštine iz redova SRS nastupiti štetne posledice za Srbiju, može se videti već u prethodna dva dana. Evropska komisija je povukla jasne konsekvence. Sporazum o viznim olakšicama, koji je trebalo da bude potpisan, koji suštinski tangira interese građana Srbije koji žele da slobodno putuju, bez problema i čekanja u redovima pred konzulatima zemalja EU, neće biti potpisan.
Mislim da je potpuno jasno da je to reakcija na ovu političku situaciju u Srbiji, dakle, na izbor predsednika Parlamenta iz redova Srpske radikalne stranke.
Ono što danas govorim, govorim upravo na Dan Evrope, dan koji je trebalo da bude obeležen podizanjem zastave Evrope ispred Parlamenta Srbije. Do tog čina neće doći i to je, takođe, jedna od konsekvenci ovoga što se desilo u ponedeljak. To saopštenje je dao generalni sekretar Saveta Evrope, gospodin Teri Dejvis, čovek koji je poznat po tome što nije izabran u prvom navratu za generalnog sekretara ove organizacije, upravo zato što nije dobio glasove članova svoje političke grupe jer se protivio bombardovanju Srbije. Poznat je po tom stavu.
Danas popodne ćemo već imati sastanak Saveta ministara na ambasadorskom nivou, koji će, zapravo, raspravljati o tome što sledi već sledeće nedelje, a to je predsedavanje Savetom Evrope od strane Srbije. Mislim da se i to dovodi u pitanje.
To je početak problema sa kojima će se Srbija suočiti ukoliko dođe do formiranja vlade u kojoj će biti srpski radikali.
Ono što je jako bitno razjasniti građanima Srbije u ovom trenutku jeste razlika u temeljnim principima i orijentaciji pojedinih stranaka. Ne volim da koristim podelu na demokratski i nedemokratski blok, definitivno ne volim to da koristim od ponedeljka, kada je ta terminologija zaista postala prilično relativna.
Ono što je za mene u ovom trenutku značajno, to je odnos stranaka prema procesu evropskih integracija. To možete videti iz dokumenta koji je sam predsedavajući pomenuo danas u toku rasprave, a to je Rezolucija o evropskim integracijama koju je usvojio Parlament u prethodnom sazivu. Protiv te rezolucije glasali su poslanici SRS, koje predstavlja Tomislav Nikolić. Protiv te rezolucije glasali su i poslanici SPS. Kada tome dodate i ono što je u poslednjoj izjavi volje predsednik SRS naložio svojim saborcima, a to je da se najoštrije suprotstave uključenju Srbije u Severno-atlantski pakt i EU, jer, kako je on rekao, tu se nalaze svi tradicionalni neprijatelji srpskog naroda, za nas je jedan takav izbor potpuno neprihvatljiv.
Dok situaciju sa Srpskom radikalnom strankom možemo i da razumemo, jer je to bar jedna konsekventna politika, za koju se oni zalažu već 15 godina, ono što definitivno u ovom trenutku ne možemo da razumemo jeste ponašanje Demokratske stranke Srbije, koja je za sebe tvrdila da podržava evropski put Srbije i da želi da Srbiju jednog dana vidi u Evropskoj uniji.
To je ponašanje koje nije konsekventno, ali se, bar, sada suočavamo s jednom novom realnošću, koja će već za nekoliko dana imati svoju rezultantu - ili u novim izborima, ili u formiranju jedne nove vlade.
Ono što je jako bitno reći u ovom trenutku jeste da temeljni princip, koji sam više puta pomenuo, a to je da Srbija treba, definitivno, da bude u EU, jeste za Demokratsku stranku najosnovniji princip i suština našeg bavljenja politikom. Mi od toga ne želimo da odstupimo.
Najsnažniji motiv zašto smo odlučili da ne damo svog kandidata za potpredsednika Skupštine jeste upravo onaj koji sam naveo, da predsednik Parlamenta Tomislav Nikolić reprezentuje jednu političku opciju koja je antievropska. To je za nas u ovom trenutku potpuno jasno.
Dalje posledice, koje će se desiti nakon konstituisanja Parlamenta, u ovom trenutku niko ne može da predvidi, ali ono što je potpuno jasno iz prve dve - jeste da Srbija trpi i da će trpeti zbog toga štetne posledice.

Ako želite da, poštovani kolega, istinu saopštite do kraja, onda treba da kažete zaista sve činjenice koje su relevantne.
Vi jeste imali priliku da učestvujete u skupštinskim odborima i u ostalim radnim telima, kao i u stalnim delegacijama, ali tu priliku niste koristili. Ono što mogu da vam kažem, to je da ste u poslednjem sazivu, odnosno od trenutka kada je Srbija postala nezavisna država, nakon referenduma u Crnoj Gori, imali mogućnost da učestvujete i u delegaciji koja se nalazi u Savetu Evrope i u ostalim delegacijama. To niste učinili. Imali ste najveći broj poslanika u toj delegaciji, dakle, četiri, uključujući i sadašnjeg predsednika Parlamenta, koji je moj zamenik u Političkom komitetu.
Nijednom poslanici SRS nisu otišli na zasedanje u Strazbur, nijednom. Insistirali su na stavu da gospodin Krasić nije mogao da dobije mesto u delegaciji, dok je, u međuvremenu, isti taj poslanik boravio u Strazburu u studijskoj poseti i celokupnu je raspravu, koja je trajala, bukvalno, šest meseci, i na plenumu i u različitim komitetima, koja se ticala Rezolucije o Kosovu, koju je čitava delegacija zdušno, amandmanski korigovala i izmenila, gospodin Krasić posmatrao sa balkona.
Niko od vaših poslanika nije bio u toj delegaciji i učestvovao u radu Saveta Evrope. To je cela istina.

Rekao bih još nešto vezano za našu delegaciju u Savet Evrope.
Nisu potpuno jasne poslovničke odredbe o tome kako se delegacija mogla u tom trenutku izabrati - da li je to trebalo da uradi Skupština ili, jednostavno, da poslaničke grupe formulišu svoje predloge i da se na taj način formira delegacija.
Upravo je gospodin Aligrudić bio šef te delegacije i mogu da kažem da je formiranje delegacije i učešće u radu Parlamentarne skupštine Saveta Evrope bilo jako bitno za zaštitu suštinskih interesa Srbije u tom trenutku, jer, kao što sam rekao - na dnevnom redu je bila Rezolucija o Kosovu, čiji predlog je bio jako nepovoljan za Srbiju.
Da ste imali malo osećaja za trenutak, da ste zaista želeli da pomognete, kao što su to uradili svi ostali članovi delegacije, koji su bili prisutni na svim zasedanjima i komitetima, i vi biste se našli u Strazburu i ne biste posmatrali zasedanje i raspravu sa balkona.

Gospodine predsedniče, još jednom reklamiram povredu Poslovnika, u članu 96.
Dakle, vi se ponovo, sa mesta predsedavajućeg, upuštate u raspravu sa pojedinim poslanicima.
Juče ste stavili primedbu da nemate potpredsednika kome biste ustupili mesto dok izlazite za govornicu.
Upravo vidim jednog sa vaše desne strane, tako da vas molim da poštujete član 96. Poslovnika i da, kada želite da ulazite u debatu s ostalim poslanicima, dođete ovde, za govornicu.

Hvala, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, samo mala replika na ono što je rekao uvaženi kolega iz Demokratske stranke Srbije. Pored Poslovnika Narodne skupštine, postoji i Zakon o Vladi, o kome je govorio veći broj poslanika danas. Imamo član 23. ovog zakona, koji ću ovom prilikom da pročitam.
Dakle, „Narodna skupština na prvoj narednoj sednici, bez rasprave, prima k znanju da je ministar podneo ostavku i time mu prestaje mandat.“ Da ne bismo sada ulazili u beskonačno tumačenje Poslovnika Narodne skupštine, predlažem ovom prilikom da u interesu države Srbije, ovog doma i funkcionisanja najviših državnih institucija, pre svega mislim Vlade Republike Srbije, mi danas utvrdimo istinu.
Demokratsku stranku u ovom trenutku ne zanima da li je G17 plus u Vladi ili ne. Mi želimo da znamo istinu. Ovde smo dobili oprečna mišljenja, pre svega predsedavajućeg da su ministri u ovom trenutku podneli ostavku koja nema formalno-pravno dejstvo. Poslanica G17 plus nam je rekla da su ministri i potpredsednica Vlade podneli ostavku. Znači, jedini način da utvrdimo šta je istina, pre svega u državnom interesu, jeste da nam se neko od pomenutih ministara ili potpredsednica Vlade ovde obrati. Bez obzira što član 226. vama ne nalaže obavezu da pozovete potpredsednicu Vlade ili ministra, mislim da bi to bio najdelotvorniji način da istinu u ovom trenutku utvrdimo.
Nadam se da će ova pauza i sastanak koji će održati rezultirati pozivanjem ministara da dođu u Narodnu skupštinu.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo poslanici, želim da reklamiram povredu člana 28. Poslovnika o radu Skupštine, koji govori o tome da je predsednik Skupštine dužan da se stara o primeni Poslovnika, a da je sekretar Skupštine dužan da njemu i potpredsednicima u tome pomaže.
Više poslanika ukazalo je na to da izvorni Zakon o radu, koji je poslat predsedniku Srbije da ga potpiše, nije podudaran sa Zakonom o radu koji su izglasali poslanici Republičke skupštine....

Povredili ste član 140. Želim da vas upozorim da, pored Poslovnika koji ste povredili u članu 28. i 140, vaš čin u sebi sadrži i elemente krivičnog dela zloupotrebe službenog položaja, koje je predviđeno članom 242. Krivičnog zakona Republike Srbije, a takođe i članom 245. istog zakona, koji govori o nesavesnom radu Skupštine.

Želim samo da vas upozorim. Pošto je očigledno da je u vašem ponašanju sadržana namera da Zakon o radu danas stavite na glasanje, od vas zahtevam da ovde rešimo jedno prethodno pitanje, pre nego što to ovde učinite, upravo zato što vaše ponašanje u sebi sadrži elemente krivičnog dela.
Želim da pred svim poslanicima ove skupštine i svim građanima Srbije kažete da li je vaš izvornik, koji ste poslali predsedniku Srbije na potpis, podudaran sa Zakonom o radu koji su izglasali poslanici ove skupštine, i to u čl. 105, 108. i 118.

Poštovani poslanici, svakako da, kada razgovaramo o izmenama Zakona o budžetu koji predstavlja osnovni instrument ekonomske politike, moramo kao poslanici respektovati neke osnovne principe tržišne ekonomije, a ne u ovu raspravu uvoditi elemente socijalne demagogije i populizma.
Upravo je završni deo ekspozea ministra finansija kao predlagača uveo princip socijalne demagogije, uveo princip populizma, pozivajući poslanike u ovoj skupštini da glasaju za ovaj predlog zakona, navodno, kako bi se obezbedila isplata penzija za naše penzionere, isplata plata u Srbiji. Mi smo još pre nekoliko meseci, tačnije u martu, kada se diskutovalo o Predlogu zakona o budžetu, upozoravali da projekcija budžeta za ovu godinu nije realna, da će ona realno dati mnogo veći budžetski deficit nego što je dozvoljeno u aranžmanu koji naša zemlja ima sa MMF-om. To se pokazalo kao tačno.
Budžetski deficit u osmom mesecu ove godine iznosio je 17,6 milijardi dinara, a ako se nastavi u tom tempu, taj deficit će krajem godine definitivno dostići 45 milijardi. Znači, budžetski prihodi od 329, a budžetski rashodi od 374 milijardi. Poznato je da aranžman koji imamo sa MMF-om jednostavno ne dozvoljava budžetski deficit veći od 30 milijardi dinara. Kako predlagač planira da popuni ovaj deficit?
Dakle, pre svega prihodima iz privatizacije, to je 5,5 milijardi dinara, nešto iz kredita i donacija 8,9 milijardi, a preostalo je neto domaće finansiranje 18,3 milijardi. Jako je simptomatično da je centralna tačka ovog predloga Zakona o budžetu zapravo smanjenje javnih rashoda, a sa time se počelo u avgustu i to je donelo neke rezultate od 1,2 milijarde uštede u avgustu, ali se postavlja pitanje, zašto Vlada nije krenula sa takvim merama štednje mnogo ranije.
Što se tiče samih budžetskih prihoda, jako sam skeptičan, pogotovo kada se radi o prihodima, a trebalo bi da se ostvare po osnovu privatizacije. Projektovani prihodi od privatizacije u budžetu u martu su bili 18 milijardi, a do dana današnjeg realizovano je svega 10%, tačnije 1,7, odnosno to pre svega na osnovu dospelih rata onih privatizacija koje su uspešno završene 2003. godine.
Osnovano sumnjamo da će ovaj prihod od 5,5 milijardi dinara biti realizovan, pre svega zbog toga što ovo ministarstvo, koje treba da se bavi privredom i privatizacijom, nema ni svog ministra.
Kada je prilikom donošenja Zakona o ministarstvima iz naziva ovog ministarstva izbrisan naziv privatizacija, mislio sam da je razlog, pre svega, terminološke prirode. Nakon nekoliko meseci postalo je jasno da ova vlada privatizaciji ne pridaje nikakav značaj.
To se jasno vidi iz činjenice da ovo ministarstvo svog ministra ni dan-danas nema, da ima neku vrstu koordinatora, a da se bivši ministar nalazi na putu Beograd-Cirih, da još uvek nije dobio agreman, jer je mislio da tamo ide na odmor, mislim na Švajcarsku.
Što se tiče klime i ambijenta koji je potreban kako bi strani investitori došli na naše tržište i eventualno kupili neko preduzeće, ta klima je katastrofalna, pre svega zato što nijedan pokušaj privatizacije u ovoj godini nije završen bez afere. Mogu da vam pomenem "C market" i "Knjaz Miloš", mislim da sam dovoljno rekao.
Što se tiče stranih investicija, ministar je rekao u svom izlaganju da je jedan od osnovnih podsticaja za strane investitore u 2004. godini da pojača investiranje, a pre svega smanjenjem poreza na dobit na 10%, da je to najmanji porez na dobit u Evropi i da je to signal za strane investitore da dođu u Srbiju.
Naravno da statistički pokazatelji govore potpuno suprotno od onoga što je ministar finansija rekao. U ovoj godini mi smo imali samo 380 miliona dinara stranih investicija, a od toga preko 70% realizovanih na osnovu aranžmana iz 2002. i 2003. godine. Znači, toliko oko stranih investicija.
Potpuno je nerazumljivo da se u ovom predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu, dakle, ne predviđa povećanje prihoda po osnovu carina. Zna se koliko robe u našu zemlju ulazi bez carinjenja, neka po nižim carinskim tarifama, gde se direktno smanjuje prihod od carina. Meni jednostavno dolazi u glavu pitanje da li Vlada priznaje time da ne može da kontroliše šverc i zloupotrebe prilikom carinjenja?
Sledeća stavka koju bih pomenuo, a vezana je za ovaj predlog zakona jeste pitanje restrukturiranja javnih preduzeća. To je sve vraćeno nekoliko koraka unazad, pre svega zato što se nisu respektovali tržišni principi, zato što to restrukturiranje nije ni želelo da se sprovede. Znači, danas imamo vraćanje nekoliko decenija unazad, mislim na onaj period planske privrede kada se ne dozvoljava formiranje cena na tržištu.
Uprkos tome što imamo istorijski najveću cenu nafte u poslednjih pedeset godina, dakle, NIS-u se ne dozvoljava da koriguje tu cenu. Direktna posledica toga, pored toga što NIS pravi velike gubitke, jeste što građani Srbije veoma često ne mogu da kupe naftu i naftne derivate na pumpama.
Nakon 5. oktobra 2000. godine zaista sam mislio da na ulicama Srbije nikada više nećemo videti preprodavce goriva, ali nakon ovakvih mera Vlade zaista nisam siguran.
Sledeća stavka koja može zapravo da nastane kao rezultat ovakve projekcije budžeta za 2004. godinu svakako je inflacija, a i sama Narodna banka predviđa je u dvocifrenom iznosu. Jedino sa čime se ne slažem sa guvernerom Narodne banke jeste taj iznos od 12%, jer mislim da je mnogo realnije predviđati da će ta inflacija do kraja godine dostići iznos od 15%, što je jako loše u odnosu na ono što se dešavalo 2003. godine, kada je inflacija na godišnjem nivou bila između 8 i 9%.
Poslednja pozicija u budžetu koju želim da prokomentarišem jesu svakako Ministarstvo prosvete, Ministarstvo zdravlja i Ministarstvo lokalne samouprave, koja iz svojih sredstava plaćaju organizacije raznih mitinga i proteste u Beogradu. Znači, postoji zloupotreba službenog položaja, postoje elementi za krivična dela, ali mislim da time treba da se bave nadležni organi, jer prosto ne stoji da Srbija ima problem sa budžetskim deficitom, da ova vlada ne može da obezbedi plate i penzije, a da sa druge strane organizuje proteste po Srbiji.
Na kraju ću reći zašto DS neće glasati za ovaj predlog zakona o rebalansu. Znači, on ne dovodi do stabilizacije finansijskih prilika u Srbiji, iza jednog ovakvog rebalansa ne dolazi ništa, iza toga će doći nakon nekoliko meseci potreba da ponovo radimo novi rebalans budžeta. To ne donosi finansijsku stabilnost ni Srbiji ni njenim građanima.
Zato je moj predlog Vladi da ovaj zakon, odnosno Predlog zakona povuče. Hvala.

Dakle, problem na Kosovu je svakako problem koji tangira sve poslanike u ovom parlamentu. Ono što je definitivno zajednički interes svih nas jeste da na Kosovu budu obezbeđeni, pre svega, bezbednosni standardi za srpsko i sve nealbansko stanovništvo. Naravno da postoje dva modela koja su predložena da bi se to postiglo.
Jedan je, naravno legitiman, i on se ogleda u pozivu na bojkot izbora na Kosovu, a drugi je takođe legitman i on predstavlja poziv Srbima na Kosovu da na te izbore izađu. Zašto mislim da je ovaj drugi ispravniji. Pre svega, on pokazuje dobru volju prema međunarodnoj zajednici, a sa druge strane ostavlja dovoljno veliki manevarski prostor za srpsku stranu, pre svega u slučaju ukoliko se u doglednom vremenu, u jednom razumnom roku, ti bezbednosni standardi ne uspostave, da srpski poslanici u parlamentu povuku svoje mandate.
Postoji i treća grupa poslanika koja pokušava da zameni teze i koja raspravlja o posledicama koje trenutno imamo na Kosovu. Mnogo je uputnije razgovarati i analizirati uzroke koji su doveli do ovako teške situcije, a prilično je licemerno da predstavnici SRS o tome govore.
Oni su svojim političkim delovanjem direktno uzrokovali teško stradanje srpskog naroda danas na Kosovu.
Što se tiče maksimalističkog pristupa izradi ovakve rezolucije i njenom donošenju, on je bio pre svega postizanje jednog širokog društvenog konsenzusa, a takvom konsenzusu mora da prethodi konsenzus političkih stranaka u parlamentu.
Meni je veoma žao što to nismo uspeli da postignemo. Međutim, rezultat današnje diskusije, a čini mi se i glasanje nakon završetka diskusije, biće jasno polarizovanje srpske političke scene na stranke koje jesu za ulazak u Evropsku uniju i na stranke, poput SRS i SPS-a, koje nisu za ulazak u Evropsku uniju.
Nije dovoljno da se određene političke stranke deklarišu kao evropski orijentisane. Znači, to moraju dokazati svojim činjenjem. SPS, odnosno gospodin Ivica Dačić govori o postizanju najmanjeg zajedničkog imenioca u procesu evropskih integracija.
Gospodine Dačiću, to nije dovoljno, jer se takvim pristupom ne ispunjavaju svi neophodni uslovi za ulazak u Evropsku uniju. Podsetiću vas još jednom, to sam rekao juče u izlaganju da ne postoji ni jedna zemlja, članica Evropske unije koja prethodno nije bila u programu partnerstva za mir.
To je razlog zašto je partnerstvo za mir pomenut u ovoj rezoluciji. Srbija je definitivno svoj put determinisala i jasno ga odredila. To je put ka Evropskoj uniji, a građani Srbije su na svim izborima održanim u prethodnih godinu dana pokazali da su za evropsku Srbiju. Naravno, mnogo je bitno da mi svojim političkim delovanjem i shvatanjem političke odgovornosti taj put učinimo bržim i efikasnijim, upravo, u ovoj skupštini, mi smo, pre svega, odgovorni za to građanima Srbije.

Gospodine Dačiću, zaista je dirljivo što se vi tako brinete o srpskom narodu i njegovim interesima, ali kada napravite jednu malu retrospektivu svega što je SPS uradila u poslednjih deset godina, pre svega, u periodu kada je vršila vlast u Srbiji, to se meri potpunom katastrofom. Znači, pogotovu kada je Kosovo u pitanju. Vi dobro znate da je direktna posledica vaših loših poteza u politici ono što imamo na Kosovu danas, pre svega, bombardovanje 1999. godine, egzodus srpskog naroda, izbeglice, odnosno prognana lica koja su sa Kosova morala da odu, Kumanovski sporazum koji je direktno potpisivanje kapitulacije na Kosovu i činjenica da danas oko milion izbeglica živi u Srbiji, ne samo sa Kosova, već i iz Hrvatske i iz Bosne. Znači, to je rezultat vaše politike. Probajte da to izmerite u milionima evra, u količini štete koju ste naneli srpskom narodu, jer imali ste svoju šansu, niste je iskoristili i mislim da je to danas potpuno jasno. Vaše opredeljenje nije evropsko.
Vi se deklarišete kao stranka evropske orijentacije. Još jednom napominjem, to nije dovoljno. Da ste za Evropsku uniju, pre svega, morate pokazati činjenjem. Najmanji zajedički imenilac, za koji se vi zalažete, jedostavno nije dovoljan.

Hvala gospodine predsedniče. Evropski put SPS-a se pre svega mora nastaviti ili se mora odrediti rešavanjem jedne prilično šizoidne situacije u ovoj stranci. Znači, ova stranka je dobila nekih dvadesetak mandata na poslednjim parlamentarnim izborima u decembru 2003. godine, upravo stavljajući na svoju listu kao nosioca Slobodana Miloševića. Mislim da je ovde svima poznato, a takođe i građanima Srbije da je Slobodan Milošević, kao politička pojava 20. veka upravo oličenje evropskih vrednosti.
Znači, vi morate unutar sopstvene stranke da rešite prejudicirno pitanje. Znači, da li ste u stranci Slobodana Miloševića, da li je on vaš šef ili imate nekog drugog šefa. Znači, to je početak vašeg procesa evropskih integracija.
Drugo, pomenuli ste da evropska vrednost nikako ne može biti gubitak ili trgovina sopstvenim teritorijama. Drago mi je da ste nakon četrnaest godina postali samokritični, jer upravo čitav proces gubitka srpskih teritorija, a počev od Knina, pa Bosne, pa Kosova, upravo je uzrokovan i direktno uzrokovan vašom lošom politikom. Ako govorite o pozivu na izbore na Kosovu kao kršenju Rezolucije 1244, moram da vam postavim pitanje, u kom delu, i da li ste uopšte tu Rezoluciju čitali. Drugo pitanje jeste Rezolucija o Kosovu, a o kome je diskutovao ovaj parlament i odluku doneo. Mislim da u toj rezoluciji nigde nije pomenuto da je zabranjeno pozivati Srbe da na ove izbore izađu. Dakle, nemojte menjati teze, jer ako hoćete da govorite o aktivnom doprinosu evropskim integracijama, prvo morate da vidite koji su to principi i standardi koji zapravo znače put prema Evropi.

Gospodine Vučeliću, samo da pojasnim svoje izlaganje, čini mi se da me niste dobro razumeli. Ja nisam rekao da je gospodin Slobodan Milošević evropska vrednost. Ja sam rekao da je on paradigma evropske vrednosti širom Evrope, u svim zemljama.
Što se tiče rezultata poslednjih lokalnih izbora moram da vam kažem da je nakon prvog kruga Demokratska stranka osvojila preko 460.000 glasova. Raspitajte se koliko je osvojila vaša partija. Dakle, minimum sedam puta manje. U drugom krugu broj opština u kojima je Demokratska stranka pobedila na direktnim izborima za gradonačelnika tri puta je veći od broja opština gde ste vi pobedili. Ne znam kako možete da se izražavate na takav način da smo mi ove izbore izgubili. Demokratska stranka je osvojila vlast u najvećem broju opština od svih parlamentarnih stranaka.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo poslanici, mislim da je jako važno da danas na dnevnom redu imamo ovu rezoluciju koja tretira pitanje pridruživanja Srbije Evropskoj uniji, a koja je nastala kao direktna posledica višemesečnog rada Odbora za evropske integracije. Činjenica je da je Srbija jedina zemlja u regionu, a čini mi se i šire, koja nema jedan ovakav dokument, bilo da se on zove rezolucija ili deklaracija. To mislim na zemlje, kao što su Hrvatska, Makedonija, a naravno i Slovenija, Poljska i sve ostale zemlje koje su pre nekoliko meseci ušle u Evropsku uniju. Naravno da je razlog nepostojanja jednog takvog dokumenta pre svega zato što Srbija na duže vreme nije mogla da postigne politički konsenzus, a čini mi se da ni danas nemamo potpuni ili opšti politički konsenzus o ovom pitanju.
To je jedan veliki problem kojim ćemo definitivno morati da se pozabavimo. Takođe, moramo respektovati da u Srbiji postoji veliki raskorak između spremnosti građana da Srbija konačno uđe u Evropsku uniju s jedne, i pre svega neaktivnost i manjkavosti u delovanju političkih stranaka i državne administracije s druge strane, a takođe i vrlo nizak stepen informisanosti građana Srbije o procesu pridruživanja Evropskoj uniji.
To najbolje manifestuju podaci koji govore da po svim istraživanjima iz 2004. godine, tačnije iz aprila meseca preko 80% građana Srbije želi da Srbija uđe u Evropsku uniju, a takođe preko 30% građana Srbije izražava svoje nezadovoljstvo delovanjem političkih stranaka, uopšte političkih organizacija i državne administracije. Nešto manje od 5% građana Srbije zadovoljno je količinom informacija koje dobija o procesu pridruživanja Evropskoj uniji.
Pomalo paradoksalan podatak, ali podatak koji svakako ohrabruje, jeste da od 1998. godine u Srbiji postoji jako izražena želja građana da Srbija postane deo Evrope. Bez obzira što smo bili u izolaciji dugo godina, bez obzira što smo imali bombardovanje krajem devedesetih godina, bez obzira na razna uslovljavanja međunarodne zajednice taj trend još uvek postoji i to je ono što treba sve da nas ohrabri.
Na osnovu svih političkih dokumenata koji dolaze iz Brisela može se jasno zaključili da je za proces pridruživanja Evropskoj uniji jako bitno da postoji politička stabilnost u zemlji kao i opšti društveni konsenzus na tu temu. Neophodno je da svi relevantni društveni činioci uzmu učešće u ovom procesu i to u svim njegovim fazama, da bi proces pridruživanja imao nešto što se zove demokratska legitimacija.
Treći bitan činilac u procesu pridruživanja svakako je opšti politički konsenzus, konsenzus svih stranaka koje se nalaze danas u parlamentu na temu pridruženja Evropskoj uniji. To je bitno kako bi se konačno uskladio rad zakonodavne i izvršne vlasti, a koji direktno utiče na brzinu i efikasnost ovog procesa, odnosno sprovođenja procesa pridruživanja i direktno utiče na period, odnosno trenutak kada ćemo konačno ući u Evropsku uniju.
Na samom Odboru za evropske integracije bilo puno sporova i bilo je nekoliko tema koje zaista nismo uspeli da apsolviramo, oko kojih nismo našli najbolje moguće rešenje, te su i formulacije u samoj rezoluciji nedovoljno eksplicitne.
Ono što je najveći problem prilikom donošenja ove rezolucije, svakako je pitanje državne zajednice Srbija i Crna Gora. Drugo pitanje, koje nismo uspeli u potpunosti da rešimo, jeste pitanje priključenja programa Partnerstva za mir. Treće, najbolnije pitanje je saradnja Srbije i Crne Gore sa Međunarodnom tribunalom u Hagu.
Što se tiče same problematike u vezi sa opstankom državne zajednice, ne radi se o izmenjenom ili promenjenom stavu bilo koje poslaničke grupe i njenih predstavnika, već pre svega o respektovanju činjenice da državna zajednica Srbija i Crna Gora postoji kao međunarodno-pravni subjekt i sve dok je tako mi ćemo tu činjenicu morati da respektujemo.
Razlog zašto Demokratska stranka od samog početka je bila za postojanje ove zajednice jeste vizija Evropske unije koja od nas zahteva određeni stepen ili nivo regionalne integracije, ali ne regionalne integracije koja bi sama sebi bila cilj, već jedne regionalne integracije koja vodi Srbiju i Crnu Goru i čitav region ka Evropskoj uniji.
Drugi razlog jeste zato što je u tom trenutku Rezolucijom 1244 bilo predviđeno, a i danas je tako, da Kosovo predstavlja zapravo deo državne zajednice tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, a ne Srbije. Pitanje Kosova je za nas jako bitno, jako važno u ovom trenutku i sve ono što se danas govori da pitanje Kosova zapravo počinje od juče ili od sinoć naravno nije tačno.
Problem Kosova datira još iz devedesetih godina i direktna je posledica loše državne politike koje su vodile SRS i SPS. Naravno, da je posledica toga pre svega bombardovanje koje smo imali 1999. godine, a zatim i Kumanovski sporazum koji je Srbe doveo u težak položaj na Kosovu danas.
Neko od govornika je pomenuo da je DS bojkotovala izbore dva puta tokom devedesetih, 1992., 1996., a rukovodstvo stranke je tada priznalo da je to bio loš instrument. Naravno da bojkot izbora postoji kao mogućnost da se situacija na Kosovu na određeni način tretira.
Ali, ako me pitate da li je bojkot izbora garancija da se neće ponoviti 17. mart i da će nasilje nad Srbima na Kosovu i drugom stanovništvu prestati, apsolutno se sa tim ne slažem.
Neophodno je pre svega urediti standarde, obezbediti da građani Srbije mogu tamo bezbedno da žive. Sa tim se svi slažemo. Da li je bojkot jedino moguće sredstvo, naravno da ne.
Sledeće pitanje koje tretira ova rezolucija, koje svakako treba objasniti danas jeste pitanje programa Partnerstva za mir. Ivica Dačić je pomenuo da ono nema baš nikakve veze sa procesom evropskih integracija. Naravno da to nije tačno i mogu da navedem bar dva razloga zašto Partnerstvo za mir treba da bude integralni deo ove rezolucije.
Činjenica je da od Aljaske pa do Maroka nema ni jedne zemlje danas u svetu koja nije deo ovog programa. Druga činjenica je mnogo bitnija i govori u prilog da proces evro-atlantskih integracija treba tretirati integralno i da te dve stvari ne treba razdvajati. Danas u Evropi ni jedna država koja je članica Evropske unije nije to postala a da pre toga nije bila u programu Partnerstva za mir.
Još dva razloga govore u prilog ulaska Srbije u Partnerstvo za mir. Naravno, to je pre svega opredeljenje građana Srbije, koje je osnovna pretpostavka da bismo se uopšte bavili tom problematikom, a druga, da uopšte ulaskom u jedan takav program Srbija ulazi u jedan regionalan koncept bezbednosti, što je u jednom trusnom regionu od suštinskog značaja.
Poslednje pitanje je pitanje saradnje sa Haškim tribunalom i to je svakako nezaobilazno pitanje kojim se moramo baviti. Iako je za nas bolno, ako nas pitate da li je Haški tribunal do sada bio pravedan, da li su sve odluke bile potpuno pravične i poštovana je procedura i sve ostalo, naravno da ću reći ne. Saradnja sa Haškim tribunalom u ovom trenutku je zaista neminovnost i Srbija se sa time mora suočiti. To je prvi i osnovni uslov da Srbija nastavi svoj put evropskih integracija.
Neću složiti sa političarima koji kažu da je saradnja sa Haškim tribunalom jedan put bez alternative, naravno da se sa time ne slažem. Smatram da alternativa postoji – finansijske sankcije prema našoj zemlji, izolacija, odsustvo i zaustavljanje svih investicija koje su započete u Srbiji u poslednje vreme.
Dakle, jedna situacija koju smo već prošli devedesetih godina, zajedno sa hiperinflacijom i prodajom goriva na ulicama. Mislim da je to vreme iza nas, da Srbija želi da ide napred u Evropu, da je jedini način respektovati činjenično stanje i sarađivati sa Haškim tribunalom. Naravno, da svi odgovorni politički činioci, pre svega u ovom trenutku mislim na Vladu, moraju respektovati takvo stanje.
Demokratska stranka je i u tom smislu spremna da preuzme punu odgovornost i u tome se naš stav nije promenio.
Ono što je definitivno najbitnije u ovom trenutku je da je Srbija zauzela svoj kurs. Taj kurs je proevropski, taj kurs traje i taj proces će se nastaviti do njegovog konačnog ishodišta, a to je svakako ulazak Srbije, Srbije i Crne Gore u Evropsku uniju.
Ono što mi moramo svakako u tom procesu da učinimo sa svoje strane kao parlamentarci i predstavnici zakonodavne vlasti jeste da taj proces maksimalno ubrzamo i da ga učinimo što više efikasnim. Upravo je ova rezolucija jedan od instrumenata da se to i uradi. Podsetiću vas da vam u narednom periodu predstoji donošenje nekoliko desetina hiljada propisa i usklađivanja zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije, a da bismo to učinili neophodno je postići zajednički imenilac o suštinski bitnim stvarima.
To je pitanje evropskih integracija. U poslednjih godinu dana u Srbiji, evropska politika je potpuno porazila onu politiku koja Srbiju želi da vrati u XIX vek. Da podsetim gospodu radikale da je poraz Srpska radikalna stranka doživela i na parlamentarnim izborima u decembru i na predsedničkim izborima, a takođe i na nedavno završenim lokalnim izborima. Jedina alternativa Srbije jeste ulazak u Evropsku uniju. Naravno, da su stranke proevropski orijentacije potpuno dominantne u odnosu na SRS i da će se taj put nastaviti u narednom periodu sa ili bez radikala.