Poslanik nije ni u jednom radnom telu.
Nema informacija o glasanjima.
Nema informacija o predloženim aktima.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, dame i gospodo, slažem se sa onim što su svi danas izjavili, od ministra, do pozicije i opozicije – da je pred Srbijom užasno težak period, u kome će verovatno jedno od najtežih bremena nositi srpska diplomatija, s obzirom na to da se državni interesi ne štite samo u državi, nego i van nje, u međunarodnim forumima i u različitim svetskim metropolama.
Svesni smo i činjenice da srpska diplomatija, ili naša diplomatija ranije, dok nismo bili nezavisna država nego zajednica, nije uvek odgovarala na te izazove koji su pred nju postavljani. U tom smislu, ovaj zakon predstavlja kvalitativni iskorak, s obzirom na to da će se zakonski, uvođenjem nekih novih pravnih instituta, omogućiti da imamo moderniju i efikasniju diplomatiju.
Ministar i njegov tim verovatno su svesni glavnih problema koje javnost vidi, a koji se tiču diplomatije. Prvi prigovor odnosi se na glomaznost državnog aparata u diplomatiji, a drugi se tiče stručne osposobljenosti diplomata i diplomatskih kadrova koji u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima rade. Zato je dobro što ovaj zakon predviđa različite pravne mehanizme da dođemo do toga da imamo sposobniju diplomatiju, sposobnije i modernije Ministarstvo inostranih poslova.
Sa ove govornice se jutros čulo da je politika važnija od zakona. Ne slažem se sa tim. Mislim da treba da imamo dobre i valjane zakone, koji će onemogućiti da vodimo privatnu politiku, nekonzistentnu politiku i politiku koja nije u skladu sa interesima države i njenih građana.
U tom smislu, osvrnula bih se na nekoliko delova zakona ili novih institucija koje ovaj zakon predviđa. Pri tome, prvo mislim na mogućnost osnivanja savetodavnih tela, predviđenih članom 6, koja smatram jako važnim, naročito jer je predviđeno da je to funkcija koja nije plaćena, da je to jedno mesto, jedna sinekura koja ima samo počasni karakter, a sa druge strane, omogućava ministru inostranih poslova i njegovom timu da dobiju ekspertizu, znanje ljudi koji, po prirodi stvari, nisu zaposleni u MIP-u, ali koji imaju veliko znanje iz različitih međunarodnih foruma i krugova u kojima se kreću. Naravno, ministar, zajedno sa Vladom, kasnije autonomno donosi mišljenje i stavove koji će biti pravac kojim se država kreće, ali mislim da je neophodno da ovakva savetodavna tela postoje, da se čuju i neka različita, oportuna mišljenja. U tom smislu, pozdravljam činjenicu da je ministar ovaj pravni institut već iskoristio.
Druga stvar je u vezi sa ovom primedbom koje smo svi svesni i koja se ovde više puta čula, a to je pitanje stručne osposobljenosti i profesionalnih kapaciteta diplomata.
Dakle, ne bih da uđem u to da kritikujemo sve, ali je činjenica da neki nisu u prošlosti na adekvatan način obavljali tu funkciju. Mislim da je jako važno što su ovim zakonom uvedene obavezne provere znanja, ne samo znanja stranih jezika, nego stručnog znanja i da, u tom smislu, te poslove ubuduće obavlja diplomatska akademija, s tim što bih sugerisala ministru, iako mu zakon omogućava da organizuje povremene provere znanja, da to budu redovne, periodične provere znanja kojima će biti obuhvaćeni svi zaposleni, a koje će omogućiti da imamo visokoprofesionalne kadrove.
Drugo, što smatram takođe važnim, to je mogućnost da se zaposle bez polaganja ispita oni koji su, kako zakon kaže, već pokazali visoke rezultate u naučno-istraživačkom radu, imaju diplomatsko iskustvo i iskustvo rada u međunarodnim organizacijama. Mislim da ne treba bežati od toga da Ministarstvo spoljnih poslova proba da privuče naše kadrove koji sada rade u međunarodnim organizacijama i po jednoj skraćenoj proceduri ih stavi u redove srpske diplomatije.
Ono što je takođe važno, to je da se ovde daju jasne smernice radu diplomatske akademije, koja će ne samo proveravati znanje, nego i pružati znanje zaposlenima u MIP-u. Ali, daje se mogućnost da oni koji ta znanja ne pokažu, nemaju doživotno mesto i doživotne sinakure, nego budu uključeni u jedno tržište znanja i umeća i, u tom smislu, kada ne odgovaraju i ne ispunjavaju propisane zahteve koje pred njih trenutak i služba postavljaju, u tom slučaju ne mogu doživotno da obavljaju svoju funkciju. U tom smislu, ovaj zakon je prilično fer.
Pošto smo mi uvek skloni da imamo dosta povike na diplomate, često nesvesni toga koliko je teško biti diplomata jedne siromašne zemlje, koja je u prilično nezavidnoj međunarodnoj situaciji, meni je drago što se jedan deo zakona bavi i pravima zaposlenih. Pozdraviću ono što je ministar podvukao, a to je da ovaj zakon po prvi put utvrđuje pravo na zdravstveno osiguranje zaposlenih, jer smo mi verovatno bili jedina zemlja koja svojim diplomatama nije pružila zdravstveno osiguranje i zaštitu, te su se oni nalazili u prilično teškom položaju u stranim državama bez takvog osiguranja.
Takođe, govoreći ovoga puta kao žena koja se bori za prava žena, pozdravljam još jednu novinu u ovom zakonu, a to je, verovatno ste primetili, jedan član zakona koji zabranjuje ministru da povuče sa službe u inostranstvu ženu koja je na porodiljskom odsustvu. To je jedna dobra pravna zaštita i mogućnost da i žene potpuno ravnopravno učestvuju u diplomatskoj službi. Sa govornice podsećam ministra na ono čega je i on svestan, da je naša mreža diplomatsko-konzularnih predstavništava relikt nekog drugačijeg doba, drugačije raspodele sila, drugačije spoljne politike koju je ova država imala i da treba da iskoristi svoje pravo i predloži Vladi da ta mreža postane racionalnija.
Pretpostavljam da će se time smanjiti negodovanje i povika na Ministarstvo koja postoji. Hvala vam.
Probala bih da stvar vratim na temu. Ne kažem da su događanja u Sandžaku manje bitna, ili u Raškoj, kako radikali više vole da kažu, svejedno, nećemo o tome polemisati, nego smatram da ipak treba da iskoristimo ovu skupštinsku govornicu da govorimo o dnevnom redu koji se pred nama nalazi.
Drago mi je što pred nama danas, kao tačka dnevnog reda, stoje predlozi predsednika Tadića za sudije Ustavnog suda, zato što smo dugo čekali i zato što smo se svi složili da nam je Ustavni sud preko potreban, da smo konačno došli do te tačke dnevnog reda i da će mnoge naše polemike i nedoumice biti razrešene činjenicom da postoji Ustavni sud, koji će o našim problemima i pritužbama rešavati, umesto da mi dajemo različita tzv. autentična tumačenja Ustava i zakona.
Drago mi je, takođe, što lista, koja se nalazi pred nama, kandidata za sudije Ustavnog suda nije DS lista, iako je rečeno da se mi, činjenicom da to podvlačimo, ograđujemo od predloga predsednika Tadića. Ne, mi smo samo protivnici partijskih sudova i apsolutno ne smatramo da predsednik države treba da, bez obzira koja je njegova politička stranka, zastupa interese te stranke, nego da zastupa interese svih građana. U tom smislu nam je drago da to nije partijska lista, nego nešto drugo.
Zbog toga bih podsetila, pošto je ovde bilo primedbi da bi moglo da se desi da taj sud radi po diktatu jedne političke stranke, ne braneći time DS, nego bilo koju drugu stranku koja će sutra imati predsednika države, koja će imati skupštinsku većinu, da je ustavno rešenje takvo da onemogućava političke partije da zloupotrebljavaju Ustavni sud, činjenicom da pet sudija predlaže kasacioni sud, pet predsednik države, a pet Skupština.
I ako dobro pogledate predloge koji se nalaze pred vama, sledeća tačka dnevnog reda će biti skupštinski predlozi.
Imali smo dosta prilike ovde da čujemo na koji način se došlo do liste kandidata i javnost je dobro upoznata sa činjenicom da se DS zalagala za to da ne bude lista kandidata koju predlaže skupštinska većina i koju će izglasati skupštinska većina, nego da u tome učestvuju sve poslaničke grupe.
DS na toj listi nije predložila nikakve kandidate, ustupajući to drugim poslaničkim grupama, te stoga nije istina da su ovi kandidati predsednika Tadića iz DS. Mi u tome ne želimo da većinski jedno političko mišljenje preovladava, ako uopšte postoji takva mogućnost, i to smo dokazali činjenicom da ne želimo svoje kandidate na listi Narodne skupštine, smatrajući da treba da se i etnička struktura, i svaka druga, i geografska, kako je ovde bilo priče, i kako sam Ustav nalaže i svi drugi kriterijumi da se uvaže prilikom izbora sudija Ustavnog suda jer oni zadovoljavaju sve građane ove zemlje.
Druga pritužba na ovu listu koja se nalazi pred nama jeste profesionalnost ljudi koji su predloženi. Dakle, naravno da je ovo upravo pravo mesto gde ćemo o tome razgovarati, da li imamo dobre kandidate ili ne. Ali, način na koji ćemo razgovarati o njima je sledeći, jedini pravno utemeljen i jedini korektan politički, da tako kažem. Dakle, zna se šta su kriterijumi za neke ljude, gde se smatraju problematičnim, neproblematičnim, uspešnim i neostvarenim u svojoj karijeri ili ne.
Statistika je tu neumoljiva. Ovde imamo troje sudija Ustavnog i Vrhovnog suda, tri profesora pravnog fakulteta, dva tužioca, Niko od ovih ljudi ne dolazi sa neke funkcije gde ga je postavio neko na volšeban način, nije vlasnik privatne kancelarije, nego su ljudi koji su prošli stručni sud, već izborom na ove funkcije, i neke od njih je i postavljala ova ista Skupština, možda u nekom drugom sazivu. Ali su prošli tzv. volju građana.
Drugo, pred nama se nalaze njihove biografije, koje govore dovoljno o njihovom profesionalnom angažmanu. Način na koji mi možemo da pobijemo to što o njima piše je sledeći.
Dakle, pošto se ovde čulo da neki od njih imaju krivične prijave, a podsećam, krivičnu prijavu može podneti svaki građanin i da, ukoliko hoćemo da taj institut zloupotrebljavamo, možemo svakog da diskvalifikujemo iz javnog života.
Ali, ukoliko iko ima saznanje da ovi ljudi na bilo koji način su kršili pravo i poredak ove zemlje, ne treba to da sačuva za skupštinsku govornicu, nego da se obrati nadležnim organima, što je prosto obaveza svakog od nas kao građanina.
U tom smislu DS nema ništa protiv da sutra glasa o razrešenju tih sudija, ukoliko se dokažu istinite tvrdnje o njihovim aferama, ali takođe ostavljamo za pravo da i oni koji su klevetali bez dokaza snose odgovornost za to što smo unapred neke ljude diskvalifikovali sa ove govornice, nemajući argumente za to.
Treće što želim da kažem, to je da smo ovde bili svedoci jedne prilično ružne rasprave o tome na koji način se predsednički kandidat zahvaljuje, citiram tu reč zahvaljuje, svojim biračima. Dakle, i manjine su stavljene u jednu poziciju predmeta trgovine, u kojem je čak rečeno, i to citiram, dakle sledeći put glasajte za nas, pa ćete videti šta ćete dobiti.
Dakle, koliko razumem i kada se opredeljujem kao građanin za nekog kandidata, ne opredeljujem se zato što on kaže šta će mojoj mesnoj zajednici dati, ili meni kao ženi ili na bilo koji način da se kvalifikujem i klasifikujem, nego šta će on kroz svoj program ponuditi celoj ovoj državi i svakom njenom građaninu.
U tom smislu podsećam, dakle, da predsednik Tadić ovde ima dvostruku ulogu, pošto je ovde rečeno da je zaboravio da zaštiti manjine. Dakle, s jedne strane on predlaže listu, a sa druge strane bira sa skupštinske liste, i vrlo je dobro znano da on neće zanemariti taj princip da je ovo etnički heterogena zemlja i da takav treba da joj bude Ustavni sud. Hajde da o tome razgovaramo na kraju i da vidimo da li smo mi bili u pravu kada smo rekli da će taj ustavni sud biti slika ove zemlje i demokratskih načela za koje se borimo.
Kada je reč o poštovanju manjina, manjine se poštuju tako što se sledi evropska orijentacija zemlje, što se sarađuje sa njihovim matičnim zemljama, što se radi na utvrđivanju mira i pomirenja u regionu, što se poštuju prava nacionalnih manjina, što se bori da u novom ustavu bude svaka rečenica, do zapete, iz Ustavne povelje, koja je bila ocenjena kao jedan od najboljih ustava u oblasti zaštite ljudskih i manjinskih prava, što se brane nacionalni saveti, što se brane sve odredbe koje se tiču stečenih prava, što se vodi jedna demokratska otvorena politika kojom ćemo omogućiti i Mađarima na severu Vojvodine, i Albancima na jugu Srbije, i Romima svuda diljem ove lepe zemlje, da se osećaju kao građani države koje štiti i ova skupština, i predsednik i njihova vlada.
Sasvim sam sigurna da ovo što govorim će potvrditi rezultati na izborima i da će građani birati ne po tome ko im je ponudio kandidata iz njihove političke autentične stranke, nego onima ko im je omogućio da imaju sud koji je demokratski i pravi. Hvala vam.
Poštovano predsedništvo, predstavnici ministarstva, drage kolege, počeću gde je moj prethodnik zastao i reći da mi je drago da je Srbija konačno u poziciji da brine o svojim građanima i da smo mi trenutno u situaciji da možemo da govorimo o ovim sporazumima koji su pred nama.
Naravno da mi je draže što je pred nama Sporazum o viznim olakšicama i da je o njemu lakše govoriti zato što on ne otvara nikakve nesporazume i nedoumice, svima je lakše da dišemo od trenutka kada imamo ovaj prvi korak puta ka beloj šengenskoj listi i da pred sobom imamo mogućnost da kažemo građanima da smo bar deo svojih obećanja ispunili činjenicom da ćemo potpisati ovaj sporazum.
Dakle, ovaj sporazum ne omogućava lakše putovanje samo jednoj maloj kategoriji stanovnika i ne samo nosiocima diplomatskih pasoša. Budimo iskreni, to su ljudi koji su mogli iovako ionako da putuju i bez ovog sporazuma. Ja ću samo pobrojati kategorije, zarad informisanja javnosti, koje su obuhvaćene ovim sporazumom.
Ovim sporazumom je olakšana procedura svima koji turistički putuju, poslovnim ljudima, vozačima putničkog i teretnog saobraćaja, novinarima, kulturnim radnicima, naučnicima, učenicima i studentima, posetiocima međunarodnih sajmova i događaja, ljudima koji idu na medicinsko lečenje u inostranstvo, bliskim rođacima koji imaju svoje srodnike u inostranstvu, dakle, svima koji odlaze na sahrane, čak i toj kategoriji stanovnika. Dakle, jedna prilično široka lepeza, pokriveni su gotovo svi koji su na bilo koji način do sada aplicirali za putovanje u Evropsku uniju.
Ono što je izazvalo danas velike polemike to je Sporazum o readmisiji i probala bih da stvari spustim u jedan racionalan i razuman okvir. Ovde se sve vreme govori o tezi da će zahvaljujući ovom sporazumu Srbija konačno morati da primi svoje građane koji su do sada nelegalno boravili u Evropskoj uniji.
Zarad informisanja javnosti, mi smo i do sada imali Sporazum o readmisiji, ti ljudi su se i do sada normalnim intenzitetom vraćali i ovaj sporazum neće uvesti nešto u pravnu praksu što već ne postoji, nego će samo objediniti sve sporazume koji su već na snazi.
Dakle, podsećanja radi, Srbija ima 16 potpisanih sporazuma sa drugim zemljama. Readmisija je proces koji traje poodavno i prvi Sporazum o readmisiji potpisan je u vreme Slobodana Miloševića 1996. godine i to sa Nemačkom gde je najveći broj naših građana koji nelegalno borave.
Druga stvar o kojoj se ovde razgovara to je o tome da je predmet političke volje da li mi hoćemo ili nećemo da primimo te građane. Mislim da je poslednja stvar koju parlamentarci treba da rade kao zvanični predstavnici Republike Srbije, to je da kažu da mi ne želimo ili nismo sposobni da primimo svoje građane, jer onda moramo znati koji su to uslovi kada se ka jednoj državi ne obavlja readmisija, odnosno nisu ostvarene okolnosti za prihvat sopstvenih građana. To su one države u kojima su ozbiljno ugrožena ljudska prava, pravo na život i pravo na bezbednost građana. Dakle, samo u tim slučajevima se to ne vrši, a ne u slučajevima socijalne nejednakosti ili siromaštva.
Mi smo siromašniji od zapadne Evrope, ali svakako nismo zemlja u kojoj su građani vitalno ugroženi ukoliko se budu vratili. Užasno je opasno da mi odavde kažemo – molim vas, nemojte vraćati te građane, jer to u prevodu znači poruku da oni na ovoj teritoriji nisu bezbedni. Srećom, jesu bezbedni, sve je u redu i oni mogu da se vrate u ovu državu.
Nije obaveza zemalja koje ih šalju i koje su 17 godina pa manje pružale boravak i socijalnu pomoć tim ljudima, da obezbede uslove za njihov prihvat.
To je naša obaveza, ali uprkos tome Evropska unija je pokazala jednu dobru volju i zaista su dugo vođeni pregovori oko toga da se barem u zajedničkoj izjavi kaže da je to zajednička obaveza i jedne i druge strane, dakle, Evropske unije i naše zemlje da pruži sve potrebne uslove za reintegraciju, uključujući i finansijsku pomoć. To, takođe, nije nepoznata stvar.
Navešću primer Luksemburga koji je uložio 11 miliona evra u područje Sandžaka, jer su uglavnom povratnici koji su poslati na tu teritoriju dolazili iz Sandžaka, mahom bošnjačke nacionalnosti.
Znači, to je nešto što postoji, to je nešto što se svaki dan događa i ništa se spektakularno neće dogoditi našim prihvatanjem ovog sporazuma, osim što definitivno potvrđujemo da smo jedna zrela i demokratska zemlja koja vodi računa o svojim građanima i da oni više nisu kategorija kao oni ljudi zahvaćenih ratom iz Ruande, Iraka i slično, koji sada borave u zapadnoj Evropi i koji ne mogu biti vraćeni u svoju matičnu državu. U Srbiju, srećom, mogu biti vraćeni.
Ovde se dosta špekulisalo o povratnicima sa Kosova. Takođe, želim da kažem da zapadna Evropa ne samo da ne želi, nego i da ne može, sve i da hoće, ljude koji su interno raseljeni i koji su sa Kosova, nealbansko stanovništvo, Rome i Srbe, a sa teritorije Kosova se vraćaju na našu teritoriju zato što je po tome postignut dogovor i u Savetu Evrope je usvojena preporuka da je to nedopustivo, stavljati ljude u stanje dvostrukih izbeglica, odnosno da svi moraju biti vraćeni na teritoriju sa koje su pobegli.
Dakle, dok se ne ostvare uslovi za njihov povratak, oni neće biti naseljavani na teritoriju uže Srbije, nego će međunarodna zajednica morati da omogući njima povratak u matične opštine, odnosno na samo Kosovo.
Još nešto, da više ne bude nesporazuma o tome da se Srbiji sprema socijalna bomba, 100 ili 200 hiljada ljudi će doći. Podsećanja radi, podatak koji je danas već bio rečen, oko 1.600 ljudi godišnje se do sada vraćalo i ti ljudi, evropski partneri, iako ne bi morali, imaju razumevanje za našu situaciju. Povratak se obavlja jednim ritmom koji Srbija može da izdrži i nadam se da ćemo za to imati podršku samih evropskih zemalja, kao što u zajedničkoj izjavi i piše.
Ono što je važno reći ovde se govori da država nema nikakvu strategiju za te ljude.
Molim vas da pogledate zvaničnu strategiju koja je doneta još pre dve godine, a koja govori o tome da readmisija nije nov pojam u našoj javnosti, nego nešto čime se država ozbiljno bavi već godinama. Dakle, država ima strategiju za prihvat tih povratnika, ima kancelariju na aerodromu za prihvat tih ljudi, za pružanje pravne pomoći.
Ukoliko postoji nedostatak u komunikaciji između centralnih vlasti i lokalne samouprave, nadam se da će Vlada to ispuniti i obavestiti lokalnu samoupravu o merama koje je potrebno preduzeti, shodno i samoj strategiji koja je uvedena.
Da smo mi na dobrom putu ka Evropi govori i činjenica da će sutra biti potpisan Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji, te da ova država ima razloga i svi mi zajedno da primimo čestitke i kažemo da idemo ka putu evropskih i demokratskih zemalja.